Порекло презимена, село Горње Сипуље (Лозница)

8. април 2014.

коментара: 0

Порекло станоништва села Горње Сипуље (Горња Сипуља), град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Фото: Саша Драгојевић (Panoramio)
Фото: Саша Драгојевић (Panoramio)

 

Положај села.

Село Горње Сипуље лежи у области горњег Јадра, округ подрињски, срез Јадрански, општина Текеришка.

Горња Сипуља лежи једним делом на северној страни планине Влашић а једним испод висова: Бабинца, Ненадовог брда, Владичине њиве и Мринца – који се пружају од истока ка западу. Село има облик потковице окренуте западу и испресецано је потоцима и малим јаругама са стрмим падинама. Куће су на свим странама тих брда и брежуљака и на осојцима, присојцима и на самим бреговима.

Земље и шуме.

Земљиште на коме је село подигнуто највећим делом је блатуша а има кречуше и глинуше.

Село има земље за обрађивање на северној страни Влашића у потесима: Церовини, Горње градине, Јазавчаре а на западној страни села у Конопљишту, Илином брду и Драгојевића градинама и око кућа.

На овом земљишту сеје се кукуруз, пшеница, зоб и јечам, ређе ситну проју. У Горњој Сипуљи има неколико винограда.

Родност земљишта је разнолика, на благуши усеви слабо успевају, на кречуши и глинуши сасвим добро. Само када је сушно лето сваки усев слабо успева.

За једну породицу од 5-6 чланова треба 8-10 хектара зиратне земље да се може умерено живети.

Становници имају у заједници шуме на планину Влашић од 1500 (вероватно хектара) са Доњом Сипуљом. Поред овога и поједини имају својих забрана, нарочито у Бабинцу и Конопљишту, где је највише гора храстова. Влашић је удаљен од првих кућа око 300 метара.

Воде.

Село вода не плави, али потоци Јајића извор и Врело, који се стичу под Алимпићима, при великим пљусковима, када набујају чине штету у њивама поред њих.

У селу има доста извора, са којих се носи вода за пиће и остале потребе. Најглавнији су: Бабинац, Ставице, Буковац, Јанџиновац, Мариновац, Водица, Јаковљевац, Извори и Петровац. Осим ових извора постоји још неколико којима се поједине куће служе водом за пиће. Ђерам постоји један на имању Павла Јанковића, 12 метара дубок из кога је вода веома квалитетна. Село би могло постојати и без поменутих извора, јер се вода може лако наћи копањем бунара на дубини од 8 до 12 метара.

У овом селу нема минералних и других лековитих вода.

Клима.

Клима а и ветрови исто је како ре речено за село Горња Бадања.

Тип села.

Село Горња Сипуља је растуреног типа, подељено на ма(ха)ле-крајеве и има их шест и то: Богићевићи (Матићи), Живковићи, Кићићи, Драгојевићи, Пољаци и у реци.

Кроз Богићевиће тече поток Мариновац. Поток Јанџиковац одваја Живковића и Богићевића мале од Кићића. Кроз Кићића малу тече поток Јаковљевац. Драгојевићски поток дели Драгојевиће од Кићића. Кроз Драгојевиће тече поток Извори, док кроз малу „У Реци“ иде Јајића поток; поток Врело дели малу „У Реци“ од мале Пољаци. Сви ови потоци стичу се у поток Јајића више Богићевићске воденице и одатле ти потоци носе име Јајића речица.

Мале Богићевићи, Живковићи, Кићићи и Драгојевићи добиле су називе по породицама, која у њима живе, Пољаци су добили име тако што су се пре 50-60 година из старог села одселили у поље, док је мала „У Реци“ добила по томе што су се њени станоници из старог села иселили ближе води.

Мале су међусобно удаљене 200 до 600 метара. Куће нису ушорене, нити поред путева и међусобно су удаљене 15 до 200 метара. У Богићевићима су куће најзбијеније због деобе.

Уза село нема засеока, нити породица које су се одселиле подаље од села да тамо живе.

У Богићевићима су: Богићевићи, Ивановићи, Марковићи, Илићи, Стевановићи, Степановићи, Богдановићи, Игњатовићи-Стојићи, Матићи, Максимовићи и Маринковићи-Мићићи.

У Живковићима су: Живковићи, Стевановћи-Зијићи и Николићи.

У Кићићима су: Кићићи-Радовановићи, Ђурђићи-Јаковљевићи, Марковићи, Миливојевићи и Гагићи.

У Драгојевићима су: Драгојевићи, Марковићи, Илићи-Гагићи, Живановићи, Ђукићи, Јевтићи, Станојловићи, Ивановићи и Петровићи.

У Пољу су: Јовановићи-Маричићи, Јанковићи, Мићићи, Радовановићи, Петровићи, Станојловићи и Матићи-Драгојевићи.

У Реци су: Алимпићи, Ранковићи-Агићи, Петровићи-Гагићи и Ровајловићи-Стевановићи.

Горња Сипуља је била у заједници за Доњом Сипуљом, па се пре 10-12 година одвојила од Доње Сипуље и сада припада општини Текериш док Доња Сипуља припада општини бадањској.

Старине у селу.

У Горњој Сипуљи, по казивању, био је манастир, то се место сада налази под кућом Ивана Гагића-Петровића, у имању Лазара Драгојевића и Недељка Живанића. Манастир се звао „Јајић“, био је леп ко јаје, због њега се поток зове Јајића поток. Развалине од овог манастира познавале су се до пре 80 година. Турци су га порушили али се не зна када.

При орању у тим њивама где је био манастир изоравали су мештани кандила, новце од бакра и сребра и делове металне ограде манастира. Пре 45 година је ограђено место где је био олтар и на Спасовску Недељу ту свештеник свети водицу.

У Горњој Сипуљи постоји јенда њива, имање Моше Миливојевића, зове се „Владичина њива“ названа по томе што су Турци на том месту обесили једног владику, по другој верзији прича се да су хришћани убили некаквог опаког владику – можда неког Грка Владику, јер се зна да су они наплаћивали своје димнице и чинили зла и насиља као и Турци, можда и више.

У Горњој Сипуљи постоји једно старо гробље. Мештани мисле да је то маџарско гробље, а зове се „Кочије гробље“ које је добило име по томе што је нека баба потерала козе на Влашић на станарину али је је у путу задеси снег те она и козе скончају на месту где их је задесило невреме. Ово гробље је на имању Илије Радовановића.

У овом селу на месту званом „Нашим градинама“ код Михаила Николића куће, изоравајусе огњишта и читаве опеке од земље величине 40-50 сантиметара а и мање, што говори да је некада овде било некакво ушорено насеље.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Становници Горње Сипуље казују да је у почетку у овом селу било свега 16 кућа и то: Мићића 1, Драгојевића 2, Гагића 1, Милојевића 1, Ђурђића-Јаковљевића 3, Матића 2, Богићевића 3, Живановића 1, Равајловића-Стевановића 1 и Стевановића-Зијића 1.

За ове породице зна се да су досељене и то:

Петровићи-Гагићи су дошли из Радаља у Рађевини, славе Митровдан.

Ивановићи-Петровићи су се доселили из Оровице у Азбуковици, славе Аранђеловдан.

Гагићи* други су се доселили из Криваје, славе Степањдан.

*О њиховом доласку у ово село прича Ранко Гагић, да се његов предак доселио из Криваје због харача, где је у поцерској Кривају харач био 3 паре а овде две.

Драгојевићи, Марковићи, Јовановићи-Маричићи, Матићи-Драгојевићи и Радовановићи су дошли из Лесковца, славе Јовањдан.

Алимпићи, предак се доселио из поцерске Криваје, слави Ђурђиц.

Живковићи* и Стевановићи-Зијићи су дошли из Криваје, славе Ђурђевдан.

Богдановићима, Живковићима и Стевановићима-Зијићима постоји ова прича: Била и Кривају 3 брата; Буљеш, Путеш и Кереш, двојица њих, Путеш и Кереш, дођу у Горњу Сипуљу а и они побегну у Јадар због пореза, као и Гагићи. Буљеш остане у Кривају и данас има тамо 4 куће Буљешевића, један од њих се одселио у Брезовице – Рађевина. Од Кереша су данас Богдановићи а од Путеша Живковићи и Стевановићи-Зијићи. Ови су, дакле, од два рођена брата, како прича каже, а славе разне славе, као што је горе речено*.

*Није речено ништа за Богдановиће, оп. Милодан, те додајем:

Богдановићи су дошли из Криваје, у род су са Живковићима и Стевановићима-Зијићима, слави Ђурђиц.

На питање због чега славе различите славе, дотични потомак, одговара да је Кереш био сиромашнији па је узео славу у јесен када му је лакше а Путеш, као имућнији, је задржао славу својих предака, Ђурђевдан. И Буљушевићи у Криваји славе Ђурђевдан.

За ове становнике се не зна одакле су су досељени:

Богићевићи, Ивановићи, Марковићи, Илићи, Стевановићи, Николићи, Живановићи, Јанковићи, Мићићи, Ранковићи-Агићи, Равајловићи-Стевановићи и оно сви славе Јовањдан.

Матићи, Маринковићи-Мићићи, Максимовићи славе Митровдан.

Игњатовићи-Стајићи славе Игњатијевдан.

Ђурђићи-Јаковљевићи и Марковићи славе Алимпијевдан.

Станојловићи славе Ђурђиц.

Степановићи славе славе Ђурђевдан.

Ђукићи и Јевтићи славе Св. Јоакима и Ану.

Миливојевићи славе Степањдан.

Кићићи*-Радовановићи славе Степањдан.

*О овој породици постоји ова прича коју казује Никола Кићић, старац од 75 година, каже за време турско, Турци су често робили Горњи део Јадра, па једном приликом поробе много народа и ударе на Горњу Сипуљу и заробе Николиног предака, не зна му име, и још неколицину. По причању Турци су заробили 300 људи, крену са њима у Цариград, робље пешице, дошло је успут до великог страдања такода их је у Цариград стигла једна половина. Неке од њих продају, остале отерају на робију. По издржаној казни остало је, не рачунајући продате, њих 12. И они се запуте у завичај. Од њих 12 двојица су била из Горње Сипуље, од којих је један Николин предак и затече нешто крова и огњишта, други не затече ништа и запути се у Поцерину и насели се у Заблаће у службу, доцније се настани у Накучанима и данас тамо његови потомци живе, Пантелићи се презивају.

Горња Сипуља преславља Спасовдан.

Занимање становништва.

Становници Горње Сипуље баве се земљорадњом, сточарством и воћарством а највећу корист имају од воћарства. У селу има дунђера, качара и ковача. Дућана ни настањених Цигана-Рома нема.

У Горњој Сипуљи има једно гробље и удаљено је од првих кућа око 1 км а од последњих око 5 км.

6. фебруар 1903. године у Горњој Бадањи.

Панта Туфегџић, свештеник.

 

ИЗВОР: Видосава Николић Стојанчевић – Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.