Љиг и околна села

10. јуна 2012.

коментара: 27

Општина Љиг:

БаБабајић (до 1950. године Бабајић Село), Белановица, Бошњановић, Бранчић, Велишевац, Гукош (до 1991. године Гукоши), Дићи, Доњи Бањани, Живковци, Ивановци, Јајчић, Кадина Лука, Калањевци, Козељ, Лалинци, Латковић, Липље, Љиг (од 1950. године обухвата насеље Бабајић Варошица), Милавац (до 1979. године део Цветановца), Моравци, Палежница, Пољанице, Славковица, Цветановац, Штавица и Шутци.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (27)

Одговорите

27 коментара

  1. Порекло становништва села Кадијина Лука (данас Кадина Лука), општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ

    Положај села.

    -Кадијина Лука лежи на обема обалама реке Љига и Славковачке Реке. Земљиште је неравно, страновито и посве стрменито, састављено од секундарних пешчара, конгломерата и глинаца, који су уз Славковачку Реку проривени моћном жицома дацита. Главнија узвишења у овом селу су: Медник (700 метара), Равно Брдо, Вис и Стањевац са леве стране реке Љига: Грађеник резвође Љига и Славковачке Реке; Бобије и Кошута развође Славковачке и Гукошке Реке. Куће сеоске су по Меднику, Равном Брду, Вису и Кошути и посве у увалама и падинама њиховим, или су поређане уз обе реке са једне и са друге стране.
    Извораца је у селу доста. Све куће по брдима имају своје изворе, а оне поред река или се служе изворском или речном водом. Извори су овог краја мањи али непресушни и граде кратке, клисурасте и неприступачне долине. Текуће воде су: Љиг, који долази из Ба и дели село на два једнака дела; Славковачка Река, која долази испод Рајца у Славковици, Гукошка Река, која долази са Рудника и протиче поред села и састаје се са Љигом по дну овог села.

    Земље и шуме.

    -Земље овог села су око река и по брдима. Брдске су земље већином песковите, хладне и сувише посне и за усеве неподобне. Земље око река су наносне и песковите, али су врло често подложне пустошењу и пљављењу плаховитих река. Што има добре земље, то је око кућа, што се нерпекидно догони и натире и оно мало око Љига, само даље од његовог корита. Земље је посве мало, с тога се сељаци труде да нађу на другим местима.
    Шуме је у изобиљу у селу, а сва је од лиснатог дрвета. Падине Медника и свих висова око њега, као и Кошуте све су обрасле младим храстом, те тако дају селу лепши изглед и чувају га од поплаве. Шуме је доста, употребљава се за гориво и за грађу, као и за жежење ћумура.
    У селу нема сеоских заједница, али има породичних заједница, које су ранијег порекла. Ове су заједнице у шуми и испустима.

    Тип села.

    -Кадијина Лука (Кадина Лука) је село прелазног типа. Из некадашњег разбијеног типа прелази данас нагло у речни, такозвани башки* тип.
    *Нема више од 42 године како је Неша Сајић сишао са кућом и настанио се на ставама Љига и Славковачке Реке. Он је сишао с Кошуте по примеру Башана, а одмах затим почео је један по један силазити тако да сада на растојању само 500 метара, уз обе реке, од њихових става, има више од 30 кућа са једне и са друге стране. Ово бива тако брзо да не прође ни година дана, да се какав не насели или да изашли задругар не направи у истом реду кућу. Пет година вршио сам ова проматрања и бележио силажења и нашао да се за то време око Нешине куће, населило 15 кућа, од којих су само три од одељених задруга из тог места.
    Појединци, већином одељени задругари, силазе са брда и насељавају се поред река и тако из године у годину мало ко да остаје на брду.
    Због оваквог начина насељавања изгубио се данас појам старих џемата и мала, те се данас то и не зна. Село су населиле ове породице:
    Сајићи (Лазаревићи, Поповићи и Срећковићи), Станчићи, Милашиновићи, Ђурићи, Мијаиловићи, Ђорђевићи, Дамњановићи-Швабићи, Дамњановићи, Мишковићи, Јовановићи, Ћирјанићи, Тодоровићи, Маринковићи, Спасојевићи, Ђурђићи, Јаковљевићи, Лазићи, Милићи, Пантићи и Милетићи.
    У селу је доста развијен задружни живот. Највећа задруга је код Мишковића, код којих је преко 30 чељади у кући, а има и других задруга, али мањих од ове.

    Подаци о селу.

    По харачким тефтерима из 1818. године ово село јеимало 35 домова са 51-дном породицом и 113 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 58 домова и 373 становника.
    -1874. године – 65 домова и 378 становника.
    -1884. године – 60 домова и 422 становника.
    -1890. године – 70 домова и 521 становника.
    -1895. године – 77 домова и 528 становника.
    -1900. године – 83 дома и 576 становника.

    Годишњи прираштај је од 1866. године је 6,50 а процентни 1,26% где се последњих година, иако је у почетку било обрнуто, налази више мушких него женских. Глава.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова прича. У турско доба, а и раније, уз Љиг, па уз Славковачку Реку и преко Рајца водио је стари пут, који је спајао долину Западне Мораве са долином Колубаре и Саве. Прича се да је некакав кадија, идући из Босне, наишао на путу курјаке, те га ови растргли и поцепали. Од пратње кадијине само се један спасао бекством, те он јави родбини, која дође и по шуми, око става Љига и Славковачке реке, покупи неку парчад и сахрани поред пута и подигне спомен. Тај кадијин белег и данас се налази у дворишту куће Неше Сајића у луци то место и зове Кадијина Лука, па се после у турско доба пренело и на село и тако се и данас зове, Кадина Лука.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Кадина Лука је врло старо село. Старо село је било на Меднику до Жеравца и на Кошути. И старе и нове породице данашњим помештањем много су се измешале. У селу има две врло старе породице, за које се не зна да су се и одакле овде доселиле. И ове породице, као и све досељене, расељавале су се и има их доста у доњим љишким селима, а све су већином отишле на своја таније у задрузи прибављена имања. Најстарије породице у селу јесу:
    -Сајићи, Смиљчићи*, Лазаревићи, Поповићи и Срећковићи, сви су поред Љига или на Кошути. Сајића има одсељених: две куће у Гукоше, једна у Цветановцима и једна на непознатом месту. Из ове породице било је доста знатних свештеника и трговаца**, има их 18 кућа, славе Томиндан, осим Срећковића, који се призетио у Веселиновиће у Славковици и слави Ђурђиц.
    *Названи су по некој брабаби Смиљци, која је претке данашњих отхранила. Нико се не зове у селу овим презименом, али се сви скупа зову Смиљчићи, с тога се тај назив усвојио.
    **Из породице Сајића био је прво буљубаша а потом капетан до 1813. године Живко Сајић.
    Смиљчићи су раније били насељени на Грађенику и Меднику а данса их има свуда. Као Смиљчићи сматрају се:
    -Милашиновићи, Тодоровићи, Маринковићи, Спасојевићи, Јаковљевићи, Лазићи и Пантићи, има их по једна кућа у Чибутковици, Бабајићу, Рубрибрези, Смрдљивкоцу, Велишевцу, Шапцу итд, по две у Јајчићу и Цветановцима, данас их у Кадиној Луци има 27 кућа и славе Св. Јована Милостивог.
    -Ђурићи и Ђурђићи су досељени крајем 17. века из села Штитова у Старом Влаху, славе Ђурђиц.
    -Ћирјанићи, предак досељен пред Кочину Крајину из Дробњака од истоимене породице, славе Ђурђиц, осим две куће, јер им се призетио један из Ивановаца који слави Аранђеловдан и један из Полома и славе Нокољдан.
    -Станчићи, предак се пре 35 година се призетио у Ђуриће, досељен из Команица из ове области, славе Митровдан и Ђурђиц.
    -Мишковићи*, Мијаиловићи, Дамњановићи и Милићи. Доселили се 10 година после Ђурића из Увца на Лиму, има их 14 кућа и славе Аранђеловдан.
    *Из породице Мишковића је знаменити добровољац у 1848. години и бељински јунак из 1876. године, пуковник Груја Мишковић, који је своју породицу знатно уздигао и распростр’о по целој Србији.
    -Дамњановићи-Швабићи, предак се призетио у Дамњановиће, то је био неки Сремац (Шваба) из Бежаније, славе Никољдан.
    -Јовановићи, отац им се призетио се у Мишковиће из Коштунића, славе Аранђеловдан.
    -Ђоређевићи, предак се доселио као надничар и слуга из Шљивовице у Старом Влаху пре 50 година, славе Ђурђевдан.
    У Кадиној Луци је данас 83 куће од 10 породица.

    Занимање становништва.

    -Кадо-Лучани се баве свима привредним гранама, којима и остали сељани ове области. Сматрају се као врло вредни и предузимљиви људи, јер не само да стигну обделати све што се у њиховом селу даде обделати, него се чак спуштају далеко низ Љиг, те и тамо заузимају и купују имања и на њима раде. Иако име је земљиште у селу сувише посно и непогодно због стрмености, ипак мало ко купује храну и при лошијим годинама. Не само да су им зиратне земље по Љигу, већ су им тамо и ливаде и пашњаци и готово целе породице проводе повећи део лета, ради чега су поградили тамо своје колибе (трла) или привремене летње станове. У селу око кућа су поља засејана стрмнином и под воћем, којега и овде има доста и добро успева. И виногради су на великој цени у овом селу, јер дају особито добар род и вино. Пчеларство се гаји из раније, а у последње време по овом напредном крају распрострло се свиларство и гајење дудова у толикој мери, да није ретко видети сељака у кошуљи, протканој његовом властитом свилом. Много их има у селу који знају по какав занат и раде га себи и другима у селу и најближој околини. Из села нигде не иду ради надничења, али се лако премештају и селе, кад год им испадне згодна прилика, да дођу до лепог имања и згоднијег положаја него у свом селу.

    Појединости о селу.

    -Кадина Лука је саставни део Славковачке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Славковици. Гробље је заједничко на Грађенику. Немају заједничке преславе.

  2. Порекло становништва села Латковић, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Латковић је на истоку од Врачевића, у долини реке Љига. Куће сеоске нису у равници него по пристранцима оних повијараца, који се из Врачевића и Бошњановића спуштају у љишку долину. Земљиште је или равно поред Љига или неравно, на западној страни села, а све је од терцијерних глинаца и мергле.
    Извора је у селу мало. Народ се служи изворском и бунарском водом, као и речном. Главнији потоци су: Врановац испод Врачевића, Поповац у средини села и Кацапа до Јајчића и сва три утичу у Љиг.

    Земље и шуме.

    -Латковачке су земље црне смолнице, врло родне и подесне за све усеве, као и све земље у долини Љига. На њиховим земљама особито успева кукуруз, те је ово село, као и сва суседна, житница горњих села ове области.
    Шуме је у селу мало. Што има шуме, она је појединачна, у забранима и растурена по целом атару. За грађу и огрев има је у селу доста, али немају за продају. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Латковић је, као и сва љишка села у равници, растурено село. Куће нису груписане, чак ни сродне нису у близини већ су растурене по свим крајевима села, нове куће граде се на оним местима, где су имања, те тако ово село не може имати џемата.
    У Латковићу су: Павловићи, Митровићи-1, Митровићи-2, Савићи, Антонијевићи, Станојчићи, Филиповићи, Петронијевићи, Петровићи-1, Перишићи, Богдановићи, Петровићи-2, Јовановићи, Томићи-1, Томићи-2, Даничићи, Полићи, Стојковићи, Белићи, Милошевићи и Стевановићи.
    У селу је слабо развијен задружни живот. Има малих задруга, али их овде не вреди ни помињати, јер никада у овом селу није ни могло бити великих задруга.

    Подаци о селу.

    -Латковић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 17 домова са 22 породице и 41 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 36 домова и 234 становника.
    -1874. године – 43 дома и 241 становника.
    -1884. године – 43 дома и 264 становника.
    -1890. године – 45 домова и 307 становника.
    -1895. године – 55 домова и 321 становника.
    -1900. године – 61 дом и 353 становника.

    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 3,94 а процентни 1,39%.

    Име селу.

    За име селу везана је ова прича. Прича се да је име селу дошло од неког Влатка, који се први доселио у ово село, па се његови потомци звали Влатковићи, па тако и село и тек доцине изметнуло се (очигледно због лакшег изговора, оп. Миилодан) у Латковић

    Порекло становништва и оснивање села.

    -По причању старих људи и ово село је основано од стране калуђера манастира Боговађа. Кад би калуђери били изгоњени од стране Арнаута или Турака из појединих манастира у Старој Србији, онда су бежали на север и где би нашли склониште за себе, вечито су гледали да ту доведу и своју породицу и да је поред себе населе. Изгледа да је тако постало и ово село.
    -Савићи, Митровићи-2, Антонијевићи, Станојчићи, Филиповићи и Петронијевићи: Прве породице, које су боговађски калуђери крајем 17. века населили у Латковићу, били су преци данашњих Савића (Влатковића), пореклом из неких оближњих села код Пећи у Старој Србији. Од Савића су настале остале поменуте породице, има их 23 кућа и славе Никољдан.
    -Павловћи су дошли одмах после Савића из Трудова у Старом Влаху, има их 12 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Митровићи-1, предак је родом из Крчмара, призетио се у Павловиће, славе Аранђеловдан.
    -Перишићи су досељени из Сушице, села ове области у време Кочине Крајине, славе Ђурђевдан.
    Сви други су доцнији досељеници су врло малим делом из прве половина а више из друге половине 19. века.
    Досељеници од 1820-1860. године:
    -Петровићи-1, досељени из Команица, села ове области, након деобе дошли на своје имање, славе Митровдан.
    -Томићи-1, су из Смрдљиковца-округа београдског, славе Аранђеловдан.
    -Томићи-2 су из Точа у Плимљу, славе Лучиндан.
    -Јовановићи су из Качера у Старом Влаху, славе Никољдан.
    -Стевановићи су из Мартинића у Црној Гори, славе Св. Петку.
    Досељеници после 1860. године:
    -Даничићи су из Славковице, села ове области, славе Лазревдан.
    -Полићи су из Рабашевине-округа ужичког, славе Никољдан.
    -Милошевићи су из Соколовића у Доњем Полимљу, славе Мратиндан.
    -Белићи су из Рудог у Доњем Полимљу, славе Ђурђиц.
    -Стојковићи су из Марковца-округа смедеревског, славе Аранђеловдан.
    -Богдановићи су из Н. Аџибеговца-округ смедеревски, славе Лучиндан.
    -Петровићи-2 су из Бистрице у Полимљу, славе Лучиндан.

    У Латковићу има сталних 59 кућа од 16 породица, где нису урачунате привремено настањене породице, које су већином досељеници последњих година из моравске области, Округа смедеревског.

    Занимање становништва.

    Латковчани се занимају свиме привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Главно занимање је земљорадња и она даје довољно средстава за живот, али љишке богате аде и луке јесу одличан извор за добру жетву и сељацима из горњих села ове области.

    Појединости о селу.

    Латковић је саставни део Боговађске општине у Срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а цркви се иде у манастир у Боговађи. Гробље је заједничко и у средини села. Не каже се да ли и шта преслављају.

  3. Порекло становништва села Славковица, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Славковица је на обема обалама Славковачке реке, увучена дубоко у Рајац. Земљиште је планинско и сувише брдовито. Стране брда су врло стрме, а брда купаста или су косе. Са јужне стране диже се изнад овог села и села Ба Грађеник, са северне, као развође Гукошкој и Славковачкојј Реци, Бобија. Главнија уздигнућа су: Широка Плоча до Лалинаца, Тршњица до Гукоша, Рајац до Полома, Обршина и Липак до Кадине Луке. Сва су брда од вулканских дацитних стена, које су по површини јако распаднуте. Само је Рајац, по врху и до Полома, састављен од кречњачких стена и са вртачама.
    Изворима је село богато. Многи су извори у падини Рајца и Бобије и од њих се сливају разнолики потоци и граде Славковачку Реку. Око извора су и куће и оне се спуштају дубоко низ потоке или се пењу у планину. Главнији сеоски извори су: Врело, Провалија, Букљенац и Миладиновац у Лисинама, Литице на Бобији, поред многих малих извораца са плазовима око себе.
    Славковачка река постаје од потока: Ковачеве Реке, која долази са југа из Ржанице, Иконића врела, које извире под Рајцем, Коловаче, која силази са севера од Смиљанића, Литице која силази са Бобије и Радиновца, који опет силази са Бобије и тече поред цркве. Реку углавном граде два бујна и плаховита потока Коловача и Ковачева Река, који се састају код школе и при поплавама у селу и његовом атару чине велике штете, мада су куће склоњене од њих. Славковачка Река тече на ссеверо-запад и у Кадиној Луци, испод Кошуте, улива се у Љиг.

    Земље и шуме.

    -Славковачке су земље изван кућа по плећима и падинама појединих брда и око Реке. Брдске су земље песковите, хладне, суве, плитког дна и врло неродне, тако да се дају тешко догонити. Око Реке су наносне земље, палучци и луке, подложне квару од река и потока, добре за ораницу и понегде и за ливаде. Уопште је Славковица у погледу зиратне земље посве сиромашна и долази у ред најсиромашнијих села у колубарској области.
    Шуме је исувише и од лиснатог је дрвата; цело село је обрасло њоме. Само Литице и један део Бобије, део изнад цркве што није пошумљен, иначе свуда и на сваком месту прекрилиле су многе шуме, које има у изобиљу и за грађу, огрев продају и жежење ћумура. Особито је Рајац пребогат шумама, сав је сеоска заједница, докле су сва повећа брда џематске или породичне заједнице, где и појединци имају дупло више шуме него зиратне земље.

    Тип села.

    -Славковица је имала раније тип старовлашкогсела, а и данас је углавном овог истог типа, али од пре 30 година нагло се насељава на Реци и поступно прелази у речки или башки тип. Близу трећине села населило се у луке и ту се стално настанио, оставивши у селу своју окућнице и имања, које временом дају у замену за ближе насељеном месту. Славковица је и данас подељена у џемате, који су сви при изворима потока, по јаругама и увалама између појединих брда.
    Сеоски џемати су: Ржаница изнад села Ба, испод рудничког села Полома, Качер испод Рајца и око Врела, Јелав при извору Коловаче, Веселиновићи по Бобији до Кадине Луке и Славковица око школе и цркве. Куће у џематима од једне породице су близу једна другој, на растојању од 20-30 метара, а поједине породице увек су у јаругама и увалама удаљене по 200-700 метара једна од друге, докле мале или џемати су спојени.
    У Ржанцима су:
    -Којићи (Гајићи), Којићи, Матићи (Радовићи), Видаковићи.
    Они су у правој Ржаници, а ниже њих, око Провалије су:
    Миловановићи и у Белом Потоку Максимовићи.
    У Качеру су:Николићи, Даничићи, Радовићи, Иконићи, Аћимовићи, Крстићи (Ранковићи), Смиљанићи на Лисинама, Радивојевићи (Дујићи) и Весићи.
    У Јелаву су:
    Ивковићи, Тобџићи, Нешићи, Тошнићи, Стојнићи и Дујићи.
    У Веселиновићима су:
    Ћајићи, Спасојевићи, Стевановићи, Арсенијевићи, Митровићи, Весковићи, Павлићевићи, Обрадовићи, Раковићи и Ђукићи.
    У Славковици су:
    Поповићи, Петровићи, Ћирићи и Кирин-и поред осталих, сишлих из села и урачунатих по појединим крајевима.
    Задружни живот је слабо развијен. Врло је мали број повећи задруга, као што је Даничића од 25 душа, већином су мање од 2-3 до 10-18 чељади.

    Подаци о селу.

    -Код Вука и по харачким тефтерима из 1818. године насеља Ржаница и Славковица воде се као засебна насеља и обоје су имали 10 домова са 45 породица и 140 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 107 домова и 693 становника.
    -1874. године – 121 дом и 768 становника.
    -1884. године – 130 домова и 874 становника.
    -1890. године – 147 домова и 922 становника.
    -1895. године – 158 домова и 959 становника.
    -1900. године – 176 домова и 1046 становника.

    Годишњи прираштај становништва од 1866. године хе 10,56 а процентни 1,25%.

    Име селу.

    -Одкуда је име Славковица, непознато је. Имена мала: Јелав, Качер, и Ржаница су по имену појединих рајачких брда, а Веселиновићи су по имену основаоца исте породице, које само у селу носи ово опште презиме.

    Старине у селу.
    1. У мали Качеру, испод истоименог брда, код Врела, налазе се остаци некакве порушене цркве,коју народ држи да је био манастир до Кочине Крајине, с тога се ове зидине и називају Манастирина. Зидине су врло старе, у средини њиховој је добро очувани олтар и сељаци су га оградили, те трећег дана Духова чине на њему молитву.
    2. На ставама Коловаче и Ковачеве реке налазе се остаци старе славковачке цркве, коју Јоаким Вујић помиње у својим „Путешествијама“. Ова је црква била паљена неколико пута, а последњи пут је обновљена трошком мештана 1822. године и саграђена од дрвета. Црква је ислужила своје и замењена је 1875. године новом зиданом црквом, подигнутом на 300 метара на запад од старе, низ Реку, а стара се сама од себе срушила.
    3. На месту званом Двориште у Даничићима налазе се два врло висока, вертикално у земљу убодена стећака без натписа, за које сељаци држе да су споменици из доба српске државне самосталности у средњем веку.
    4. Мало више старе цркве, уз Ковачеву реку, налази се неко старо гробље, познато у народу овог краја под именом Маџарско Гробље, у коме је до скора било мраморје, па су га сељаци са стране повадили и разнели.
    5. У нроду је још свежа успомена на некакав стари пут, који је спајао љишку долину са долином Западне Мораве, јер је одвајкада овуда био најкраћи прелаз из једне у другу долину. Овај пут је ишао уз кадолучку Кошуту, на извор Радиновац, па венцом Бобије, преко Липака, Јелава пео се на Рајац и после спуштао у долину Чемернице, која је са друга стране Рајца извире. Од овог пута и данас се распознају трагови старих калдрма и радова, али је данас замењен просеченим и насутим среским путем, који иде уз Реку, па се кроз Ржаницу пење на Рајац.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село је било око Манастирине и њеног Врела и Качеру, па су тек доцније поједине одељене породице заилазиле дубље у планину и тамо се стално настањивале. Најстарије сеоске породице и данас скоро све имају својих представника око Врела. Оснивачи села сматрају се две породице, за које се не зна да су се и са које стране доселиле:
    -Николићи у Качеру су старинци. Њима су род:
    -Максимовићи у Ржаници,
    -Иконићи и Аћимовићи у Качеру
    -Крстићи у Качеру (има их и у Штавицама)
    -Дујићи у Качеру и Јелаву (има их и у Бранчићима)
    Свега Николића и њихових потомака има у Славковици 40 кућа и сви славе Никољдан.
    -Радовићи су у Ржаници су такође старинци, има их 11 кућа, славе Ђурђевдани и једна у Иконићима, где се један од њих призетио, који осим Ђурђевдана слави и Никољдан.
    -Веселиновићи је најстарија досељеничка породица. Веселин је трећи брат Ђурин, који се доселио пред ктај 17. века иу села Штиткова у Старом Влаху и населио у Кадиној Луци. Веселин се одмах одвојио од браће и населио у Славковици, брдашцу Краљевици у Качеру где су и данас његови потомци:
    -Стевановићи, живе у Качеру и на Бобији,
    -Ивковићи у Јелаву (има их у Ваљеву, Вртиглавама, Моравцима и свој Србији),
    -Ћајићи* на Бобији (има их у Бабајићу, Бранчићу и Вукони),
    *Један од старијих је служио некаквог Турчина Ћају и сељаци га тако звали, па по њему се прозвали и његови потомци, Ћајићи.
    -Арсенијевићи на Бобији (има их у Јајчићу, Бранчићу, Смрдљиковцу и Бањанима),
    -Митровићи на Бобији (и Команицама),
    -Весковићи на Бобији,
    -Обрадовићи на Бобији (и Кадиној Луци)
    Укупно 42 куће и славе Ђурђиц.
    -Видаковићи у Ржници. Родоначелник ове породице Видак доселио се из Доњег Колашина у Старој Србији крајем 17. века, са границе Васојевића. Његови потомци су:
    -Павлићевићи на Бобији (Санковићу и још неким љишким селима)
    Има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Смиљанићи и Весићи. Досељени у исто доба кад и Веселинови. Баба Смиљана са 4 пунолетна сина доселила се из Бучја у Полимљу од породице тамошњих Ајановића, отуда је ово једна иста породица са Стевановићима у Палежници и Демировићима у Велишевцима ове области. Смиљанићима су сродни у селу Весићи, потомци првог бабиног сина, њих има данас у Цветановцима, Бранчићу и другим љишким селима, а овде их је 20 кућа и славе Стевањдан.
    -Којићи су четврта стара досељеничка породица. Предак им се доселио из Старе Србије, из околине Пећи, као и претходни, пред крај 17. столећа. Неког од ранијих Којића много су мрзели Турци, а особито што је суделовао у рату аустријском у почетку 18. столећа, те га због тога ухвате и убију, а његову породицу протерају, један део ове породице исели се у Штавицу-округ руднички, други део оде у Срем и насели се у околини манастира Фенек (Бољевци-Јаково, оп. Милодан). Од ових се један врати и насели уместо у Качеру, где су раније били Којићи, у Ржаници и од њега је 5 кућа и славе Св. Петку.
    -Даничићи, доселили се пред Кочину Крајину из Бобове у Полимљу од Џувера, славе Лазаревдан.
    -Нешићи и Тобџићи*, досељени из ваљевског Врела пред Кочину Крајину, има их 8 кућа и славе Ђурђиц.
    *Тобџићи су названи по томе што им је дед био тобџија под Карађорђем и погинуо на топу на Љубићи 1815. године.
    -Ђукићи су се доселили од Сјенице у Првом устанку. Предак се доселио као слуга и призетио у Веселиновиће, има их 5 кућа и славе Стевањдан.
    -Миловановићи, предак је из Кадине Луке од Швабића, у Првом устанку прешао у Ржаницу, славе Никољдан.
    -Којићи (Гајићи), предак се доселио из Сирогојна у Старом Влаху, призетио се у Којиће чије је презиме примио, славе Трифундан.
    -Тошнићи. Баба је прешла из београдског села Црљени и са собом повела своју породицу и населила се поред Нешића на Бобији, славе Никољдан.
    -Стојнићи. Предак се доселио из Дића-руднички округ, од породице Чикучића и призетио у Ивковиће, славе Ђурђиц.
    Досељеници од 1865. године и касније:
    -Раковићи, предак се доселио из Чајетине-округ ужички и призетио у Ђукиће, славе Стевањдан.
    -Петровићи, предак се доселио из Планинице као занатлија, славе велику Госпојину.
    -Кирин-и, предак се доселио из неког села близу града Поле (Пула) на Истри, Србин католичке вере по занимању камењар, не славе.
    -Ђириђи, досељени из Рудара у топличком округу, глава породице био механџија, славе Никољдан.
    -Поповићи, глава породице се доселио као свештеник из села Диваца у овој области, славе Ђурђиц.
    У Славковици је 183 дома од 18 породица.

    Занимање становништва.

    -Славковчани се занимају поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством. Главна занимања су им земљорадња и воћарство. Иако је земља посве слаба, иако са мало земље, ипак нема ниједног Славковчанина, који у доњим љишким селима ове области и око реке Качера нема своје земље, којој подмирује своје потребе. На тим својим добрима, као и на онима, које сваке године узимају под закуп, не само да прибављају животне намирнице, већ ту исхрањују и домаћу стоку, које доста држе. Сеоска дацитна брда нису низашта друго до за шуме, воћњаке и винограде, који особито успевају. Своје много воће и вино извозе у великој мери, те обзиром и на околности Славковчани ипак нису сиромашни људи, него најимућнији у области. Славковчани се непрекидно исељавају, нарочито после деобе у селу, када се већином исељавају у она села, у којима су одраније имали своја имања. Осим тога многи се одвајају од кућа и иду по школама, занатима и трговини, те се тако удаљавају од свога села и више се не враћају. На исељавање их не нагони сиромаштина, него потреба за бољим и лакшим животом као и боље земље по другим селима.

    Појединости о селу.

    -Славковица је саставни део Славковачке општине и Срезу колубарском. Судница, школа и црква су на ставама Коловаче и Ковачеве реке. Гробље је подељено на три дела. Преслава сеоска је Трећи дан Духова.

  4. Порекло становништва села Палежница, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Палежница је на обема обалама Палежничке Реке, која долази са Сувобора. Земљиште је секундарне старости, по висовима до Берковаца и Гуњице су пешчари, а до села Ба рујевачки дацити. Сеоске су куће у самој реци и то на њеиним обема обалама. Изнад села су главнија узвишења:Радујевац и Милашиновац, дацитне купе, што одвајају село од Ба, Вис до Гуњице и Берковаца и Сајман део Сувобора до Планинице, где извире река.
    Извора је доста. Нарочито је много малих ситних извораца поред реке, на оном месту, где је садашње село. Старији извори, где су раније биле куће, напуштени су, па су или затрпани плазовима и престали на једном, да би се појавили на другом месту. Једина текућа вода је Палежничка Река, кратка, водом богата и плаховита речица,која плави целу околину изузимајући обале, где је данашње насеље, јер су издигнуте изнад корита реке на више од 5 метара.

    Земље и шуме.

    -У селу је врло мало зиратне земље, а што је има, она је поред Реке и по плећима висова. Зиратна земља је подложна плављењу, с тога сваке године пропадају многе њиве, јер их река затрпава својим огромним наносима шљунка и облутака. Брдске земље до села Ба су на вулканским стенама, добро наводњене, с тога су врло добре ливаде и попаше по висовима и падинама тих брегова. Остале су земље по Вису и по Реци јако песковите, суве, посне и тешко се дају зиратити, а и ако се зирате, ретка је година, да дају кад добар род, мада се редовно ђубре.
    Палежница је шумско село. Кад се са става Палежничке Реке и Љига пође уз Реку, онда се до краја села, и јужном правцу, иде кроз шуме, које су добро и пажљиво очуване и од лиснатог су дрвета. Шуме су породичне а и сеоске заједнице. Прво су сеоске заједнице по Сајману, а ако би гдегод било каквих равнијих места, онда су она породична својина, где су њиве појединаца, а шуме заједничке са онима, чија су имања око њих.

    Тип села.

    -Палежница је прави тип речног села. Куће су са једне и друге стране речне обале, све једна поред друге, одвојене својим окућницама. Пут је направљен низ реку, па је и прелаз преко ње на више места. Ни једне једине куће нема изван Реке. Некад је село било по падини Виса и до села Ба, па је пре 50 година сишао први Обрадовић, па уз њега и остали у току 25 година, тако да има 25 година, како су овде и како се после деобе задржавају на истом месту.
    У селу су: Степановићи, Обрадовићи, Петровићи, Стојановићи, Јовановићи, Петковићи, Недељковићи, Филиповићи, Максимовићи, Станковићи, Пауновићи и Стевановићи (Дочићи).
    У Палежници нема задруга, па као изгледа да се при оваквом начину насељења не могу задруге ни да одржавају, бар тако мисле и старији и млађи Палежничани.

    Подаци о селу.

    -Палежжница је према харачким тефтерима из 1818. године имала 9 домова са 9 породица и 27 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 14 домова и 139 становника.
    -1874. године – 17 домова и 178 становника.
    -1884. године- 29 домова и 172 становника.
    -1890. године – 26 домова и 183 становника.
    -1895. године – 22 дома и 215 становника.
    -1900. године – 38 домова и 251 становника.
    Мислим да је 1895. године било 32 дома, али добро, нећу да мењам, оп. Милодан.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,94 а процентни 2,22%.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Народ у селу и околини прича, да кад је куга пролазила кроз село, цело село поробила, уништила и попалила, па је отуда дошло и име селу.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Палежница има своју велику прошлост.
    -Станковићи и Стевановићи. Као најстарија породица у селу, за коју се не зна да се откуда и када доселила, јесу данашњи Станковићи. Ова се породица много расељавала у доњим љишким селима, а од ње је у Прову, у подрињском округу, велика породица Палежевића, која броји више од 20 кућа. Станковићима су род Стевановићи,има их 11 кућа и славе Никољдан.
    -Степановићи, Петковићи, Недељковићи, Филиповићи и Максимовићи: Најстарија породица по досељењу је Степановића, досељени из Бучја у Полимљу, од тамошњег братства Ајановића, од којих су и Демировићи у Велишевцима, досељени кад и они, прво у Велишевце, па после прешли преко брда у ово село. Потомци Степановића су наведене фамилије, њих је 17 кућа и славе Стевањдан.
    -Обрадовићи, Петровићи и Јовановићи: После Степановића уз Кочину Крајину дошли су Обрадовићи из Негбине у Старом Влаху, побегли су због обести некаквог Турчина, који је чешће нападао на њихове куће. Обрадовићима су род Петровићи и Јовановићи, има их 13 кућа и славе Никољдан.
    -Стојановићи, предак се доселио из Мушића-округа ужичког, као слуга, призетио се у Обрадовиће, славе Никољдан.
    -Пауновићи, предак се доселио из Кадине Луке, дошао жени на имање, славе Ђурђиц.
    У Палежници има 43 куће од 5 породица.

    Занимање становништва.

    -Палежничани се занимају земљорадњом и свима привредним пословима, којима и суседни сељани ове области. Земља је сиромашна, а и мало је има, те с тога, као и сви суседни сељаци, силазе у долину Љига, у равнија села, те закупљују имања или купују за вечита времена, па тамо држе своју стоку и засејавају кукуруз и друге усеве. Воћњаци нису око кућа, већ су изван кућа, али увек у близини и скоро увек у средини имања, где су им колибе и летња станишта. Кад год коме падне прилика, да може доћи до имања од доњих љишких села, тада се одмах сели и насељава, продајући своје имање у селу, или га дајући у размену за имања у месту у које се насељава. Многи од Палежничана знају и по који занат и ради заната се баве и по другим селима, због чега ретко где да ће се населити изван села. Некада су у овом селу били добри виногради, али их данас нема, а у замену за то сељаци су постали врло добри пчелари и одгајивачи свилене бубе, ради које су по селу, око кућа, и низ реку засадили многе дудове.

    Појединости о селу.

    -Палежница је саставни део Славковачке општине у Срезу Колубарском. Судница, школа и црква су у Славковици. Гробље је старо и у падини Виса. Преслава је Николаји, 9 маја по староом календару.

  5. Порекло становништва села Цветановац (и Милавац), општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Цветановци су на левој обали Љига према ушћу Качера и према (тада) рудничком селу Моравцима. Село је нагнуто на источну страну реци Љигу и поступно се спушта у ниску водоплавну љишку долину. Западни део села је нераван, испресецан многим потоцима на брежуљке и косањице, које се на северу губе. Главнија су узвишења у селу: Милавац, Топаловац и Пландиште.
    Извора је у селу доста, али се налазе при извору Јошевице и низ њу, с тога се народ више служи бунарима. Испод Милавца тече речица Јошевица и у Јајчићу се улива у Љиг, непресушна је и тече кроз шумовит крај села. Других јачих извора и потока у селу нема.

    Земље и шуме.

    -Цветановачко земљиште је од терцијерних и диливијалних слојева, нанос Љига и Качера, необичне родности и много га има, па се сматра као житница свих брдских љишких села. Једина је штета што га Љиг плави и што знатан део његов преко целе године због плаховитог Качера лежи под водом, те није за употребу.
    Шума је у западном деслу села, око цркве и извора Јошевице, по Милавцу и Тополовцу. Шуме је доста више од половине сеоска својина. Шума је храстова, ситна, али ипак може послужити за сваку домаћу употребу.

    Тип села.

    -Цветановци су љишко село, растуреног типа. Куће су растурене по западном делу села тако, да готово нигде ни две куће нису заједно; има их по плећима и по странама брда, а у позније време спуштају се и у саму раван. Џемата нема, али ипак се чују у појединим крајевима поједини називи за породице, блиске и сродне, мада су и оне растурене. Тако, например, имамо називе: Кустурићи, Срећковићи и Гавриловићи, мада су чланови и тих породица са кућама у разним крајевима.
    У селу су: Томићи-1, Гаврановићи, Вилимановићи, Стевановићи, Даничићи, Ивановићи, Јовичићи-1 (Радовановићи), Јовичићи-2, Тадићи, Јеринићи, Симићи, Томићи-2, Павловићи, Ломићи, Ђукићи, Кустурићи, Томићи-3, Максићи, Михаиловићи, Срећковићи, Лазаревићи-1, Крунићи, Пајићи, Гавриловићи, Миловановићи, Сајићи, Брбићи, Јоксимовићи, Петровићи, Тодорићи, Којићи, Ковачевићи, Лазаревићи-2, Пауновићи и Ђорђевићи. Осим њих има и 36 циганских кућа на Милавцу.
    У Цветановцу нема задруга.

    Подаци о селу.

    -Цветановци су према харачким тефтерима из 1818. године имали 40 домова са 49 породица и 105 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 53 дома и 275 становника.
    -1874. године – 70 домова и 320 становника.
    -1884. године – 90 домова и 446 становника.
    -1890. године – 97 домова и 553 становника.
    -1895. године – 109 домова и 557 становника.
    -1900. године – 109 домова и 576 становника.
    Годишњи прираштај становништва је 8,13 а процентни 0,19%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу непознато је, само се зна да село постоји из давнина.

    Старине у селу.

    -По предању у селу постоји одавно црква. Данашња црква је нова, зидана 1865. године и сва је од цигле и камена са једним кубетом. Стара дрвена црква била је 150 метара у северо-источном правцу од ове и сва од дрвата, али је пала и од ње се осим зидина не распознаје ништа друго. Овакву стару цркву, зидану 1815. године походио је и Јоаким Вујић 1827 године, Црква коју Јоаким помиње, није била на Љигу, већ на Јошевици и при извору њеном, и онда и данас у најновијем делу села.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Предање држио да је село врло старо и да је пре Косова живела у њему породица Слепчевића, која је била врло јака и чинила сама ово село. Слепчевићи су били у селу, докле ови крајеви нису потпали под Турке, па су се онда, због турске најезде, многи иселили из села и отишли некуда, а они што су остали –замрли.
    -Јеринићи, Томићи-1, су најстарији досељеници овог села, досељени у општоој сеоби, пред крај 17. века од Сјенице у Старој Србији, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Тодорићи, Срећковићи, Крунићи, су досељени у исто време кад и претходни, такође од Сјенице, има их 13 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Гаврановићи су дошли у исто време из Старог Влаха, из околине Нове Вароши, очували су старо породично презиме, има их 4 кућа а и расељених, славе Симеундан.
    -Симићи, предак им се доселио пред аустријску окупацију из Жидовића у Полимљу због турске обести и населио поред Гаврановића, њих је 6 јућа и славе Никољдан.
    -Вилимановићи су дошли кад и Симићи из Сандаља, села у овој области, од тамошњих Филиманића, славе Никољдан.
    -Кустурићи, Ђукићи и Михаиловићи, предак дошао после аустријске окупације из Осата у Босни и од исте породице Кустурића у Заблаћу у Поцерини, има их 13 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Пајићи, Радовановићи и Јовичићи су потомци извесног Паје из Мочиоца у Старом Влаху, одселио се да би избегао крвну освету, дошао после аустријске окупације, славе Ђурђиц.
    -Лазаревићи-1, предак дошао после Кочине Крајине као слуга од Звезда у Полимљу, славе Никољдан.
    -Томићи-3 су потомци некаквог Томе из Полимља, који се призетио у Кустуриће, од њега су 4 кућа и славе Аранђеловдан и Ђурђевдан.
    -Ивановићи су из рудничких Бањана, има их две куће и славе Мратиндан.
    Досељеници после 1820. године:
    -Тадићи, досељени из Чибутковице у околини, славе Јовањдан.
    -Даничићи су из Славковице, дошло на своје имање, славе Лазаревдан.
    -Петровићи су из Бабајића од тамошњих Колаковића, славе Лучиндан.
    -Јовичићи-2 су из београадског Смрдљиковца, славе Ђурђевдан.
    -Гавриловић се доселио из Лалинаца-округ руднички, славе Јовањдан.
    -Сајићи су из Кадине Луке од тамошњих Сајића, славе Томиндан.
    -Брбићи су из Полома-округа рудничког, дошли на своје имање, славе Никољдан.
    -Јоксимовићи су из Лалинаца-округа рудничког, дошли на своје имање, славе Аранђеловдан.
    -Којићи су из Славковице, дошли на купљено имање, славе Св. Петку.
    -Лазаревићи-2 су из Мушића-округ ужички, славе Јовањдан.
    -Максићи, предак дошао из Бранчића-округ руднички, призетио се у Кустуриће, славе Аранђеловдан и Ђурђевдан.
    -Павловићи и Томићи-2 су из Берковца од тамошњих Киселица, славе Јовањдан.
    -Ломићи су из Берковца од тамошњих Ковачевића, славе Ђурђевдан.
    -Ђорђевићи су из Заплања из В. Речника, славе Аранђеловдан.
    -Пауновићи су из кадине Луке, дошли на купљено имање, славе Ђуриц.
    -Миловановићи су из Славковице, славе Аранђеловдан.
    -Стевановићи су из Тометиног Поља-округ ужички, славе Јовањдан.
    -Ковачевићи су из Горњег Лајковца, дошли на купљено имање, славе Ђурђевдан.
    У селу има 87 српских кућа од 28 породица.

    Занимање становништва.

    -Цветановчани се занимју свима привредним делатностима, а највише змљорадњом. Земље има доста, с тога се село нагло проширује досељеницима са стране, који долазе на купљена имања или се усељавају у породице које изумиру. Земље овог села су око Љига и врло су родне и дају особито богате плодове.
    Цветановчани не уче занате и нерадо се селе из свог села..

    Појединости о селу.

    Цеватановци су саставни део Бабајићске општине у Срезу колубарском. Судница је у Бабајићу, а школа и црква су у селу испод Пландишта у Јошевици и једно поред другога. Гробље је заједничко за цело село. Село нема заједничке преславе.

    Цигани-Роми у селу.

    -На Милавцу поред сеоског пута, са једне и друге стране има 36 циганских кућа. Они су вере православне, говоре лашки и српски, стално су насељени овде од пре 53 године, куда су се раније врзмали по селу и околини, а од тада су стално настањени и не крећу хникуда.
    По занимању су: Кашичари, ковачи, свирачи и мечкари, а у поседње доба воде и мајмуне. Земљорадња им је узгредно занимање, њоме се не баве увелико нити надниче.

    Напомена: Мишљења сам да би овај текст требао да се линкује и на Милавац, јер како ствари стоје Милавац је у време писања ове књиге био у саставу села Цветановац. Села Милавац нема ни у књизи „Качер“ ни у овој, „Колубара и Подгорина“.