Мионица и околна села

10. јуна 2012.

коментара: 30

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (30)

Одговорите

30 коментара

  1. Порекло становништва села Радобић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Радобић је на обема обалама Лепенице, баш при њеном ушћу у Колубару и допире до леве обале Рибнице, опет при њеном ушћу. Сеоске су куће или по равници између ових двеју река или у присојној страни брда Стучине, која служи као развође Колубари и Пауновој Реци. Најзнатнија је узвишица Стучина, пространо и плећато брдо, које се стрмо спушта Колубари, а врло благо Лепеници, затим Брдо до Мионице, на чијој су коси мионичке и радобићке куће и које је развође сеоским рекама.
    Извора је у селу мало, али само правих извора, којима би се народ служио, докле других извора пуно је поред Лепенице. Једини извор прве врсте је Аниште поред Лепенице, а сељаци копају бунаре и њиховом се и речном водом служе.

    Земље и шуме.

    -Радобић је у међувођу река и има најбогатије и најравније змљиште од свих села колубарске области, нарочито има добре и цењене ливаде и пашњаке око Лепенице. Земље су равне и подесне за све усеве, а по Стучини добре земље и за стрмнину. Дуж Лепенице и око ушћа Липнице или Паунске Реке су само ливаде, које и одражавају чувени сој колубарских говеда.
    Шуме у селу нема. Што има шумарица по брду до Мионице и по Стучини, то је тако мало да ни појединци, чија су својина ове шумарице, немају довољно дрва за огрев, а камо ли за све друге потребе. Шума се не гаји, а по неко дрво, које се гаји, не може се узети да овде има шуме. Врбаци колубарски, затим пошумљене обале Лепенице, служе поглавито за огрев села. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Радобић је по брду разбијеног, а у равници растуреног типа. Сеоске куће су до Стучине у групи, као и поред Липнице, докле по Брду и до Рибнице растурене су без икаквог реда свуда и на све стране, но тек се и међу тим растуреним кућама виде извесне зближеније куће, као делови неке веће целине.
    У Радобићу су: Минићи (Радобићи), Јеремићи, Деспотовићи, Поповићи-1, Живојиновићи, Петронијевићи (Рисимићи), Станојловићи, Поповићи-2, Радојичићи, Бурмази, Недуловићи и Илићи.
    Задруга у селу нема великих, веће су Бурманска, Станојевића (ваљда, Станојловића, оп. Милодан) и Петронијевића.

    Подаци о селу.

    -Радобић, у харачким тефтерима Радубић и Радобич у 1818. години имао је 23 дома са 28 породица и 71-дну харачку личност.
    По попису:
    -1866. године – 28 домова и 194 становника.
    -1874. године – 31 дом и 199 становника.
    -1884. године – 37 домова и 241 сстановника.
    -1890. године – 43 дома и 194 становника.
    -1895. године – 45 домова и 269 становника.
    -1900. године – 49 домова и 303 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,09 а процентни 1,39%.

    Име селу.

    -Првобитно село је било заселак села Мионице. Име Радобић дошло је од имена првог оснивача села Радобе, из породице Минића.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Првобитно је Радобић био заселак села Мионице и мало је имао становника. Старинаца у селу нема.
    -Минићи (Радобићи): Први оснивач села је Радоба, који се доселио давно, у средини 17. века, а по некима и раније. Радоба је дошао са својом породицом и сином Мином из некаквог села близу Новог Пазара, у Старој Србији, Од Радобе и његовог сина Мине су Минићи (Радобићи), славе Алимпијевдан.
    -Станојловићи: После Радобе доселио се Станојло са своја два брата из околине Сјенице у Старој Србији. Станојло се доселио у почетку 18. столећа и населио поред Радобе на Брду, испод Мионице, од њега су Станојловићи, славе Никољдан.
    -Живојиновићи: У доба аустријске окупације доселио се из села Поблаћа у Полимљу неки Живојило, од којега су Живојиновићи, славе Ђурђиц. Живојило се населио на левој обали Лепенице и они су готово сви данас тамо.
    -Поповићи-1: Уз Кочину Крајину дошли су Поповићи као свештеничка породица из места Жидовићи у Полимљу и населили се поред Радобића, славе Ђурђевдан.
    -Рисимићи: У исто доба сишли су из Голупца и Буковца, села ове области, Рисимићи, населили се поред Живојиновића, славе Лучиндан.
    -Јеремићи су новији досељеници из Мионице, предак се призетио у Миниће, славе Јовањдан.
    -Поповићи-2 су новији досељеници из Роваца код Никшића, славе Аранђеловдан
    -Радојичићи су из Мионице и после деобе прешли на своје имање, не каже се шта славе.
    -Илићи, предак потиче из Гостиља у Старом Влаху, дошао као слуга, славе Никољдан.
    -Бурмази су из Старе Реке у овој области, дошли на купљено имање, славе Алимпијевдан.
    -Недуловићи су Власи из Крепољина у Хомољу, доселио се пре 7 година на купљено имање замрлих Минића, славе Никољдан.
    У селу је 52 куће од 11 породица.

    Занимање становништва.

    -Радобићани се занимају свима привредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Најмилије занимање знатнијих породица села је гајење рогате стоке. Радобићка говеда су најчувенија у Колубари, а и по свој Краљевини и код њих је чувени колубарски сој. Колику вредност полажу на сточарство види се из начина одржавања стоке, затим гајења и сређивања својих ливада, нарочито око Лепенице. Свако друго занимање осим земљорадњом споредно је Радобићанима, не раде и не уче занате, не надниче и нигде се не селе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Радобић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у варошици Мионица. Гробље је заједничко на брду, одмах испод Мионице, а у страни изнад Лепенице. Преслава је Спасовдан.

  2. Порекло становништва села Рајковић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Рајковић је на обема обалама реке лЛепенице, која тече у источном правцу кроз село. Земљиште је неравно и брдовито, а сеоске куће су по појединим брдима, плећима и њиховим осојнима странама. Брда су широких плећа, висока и нагло се спуштају реци а гледани са стране издају праве кречњаке и ртове. По плећима брда су вртаче каменитог дна и са црвеницом. Сеоска су брда: Међедник, Петрушево Брдо и Биљевине до Робаја и Кључа на десној обали реке, Радановац, Вис и Бобија до Пауна и Ђурђевца са леве стране реке. Извора је мало и у падинама брда, у речној долини и око кућа. Једини извори су: Јаруга, Рупељево и Мијатовац под Међедником и Букава у Радановцу. једина сеоска текућа вода је река лепеница,која пресушује у овом селу или у најбољем случају да има воде у вировима. Народ се служи и речном и барском водом,као и водом са језера и бунара, који се копају у виду цистерни.

    Земље и шуме.

    -Главна сеоска имања су на левој обали реке, познате под именом Радановац и Пасјак. Ово су најбоље сеоске земље, добре и оранице и косанице, докле брдске земље по плећима брда су кречне, с вратачама и доловима подесне за воћа и стрмне усеве. И ове земље, ако се ђубре и догоне, дају добар род, а како су све око кућа, још и могу бити добре зиратне земље.
    Шуме је мало. Што је има још су појединачни забрани у падини Петрушева Брда, око реке и по Радановцу. Шуме је и код појединаца и код већег броја мало, купују се за огрев и за грађу. Биљевине су некад биле сеоске заједнице у шуми, али је село исекло шуму и данас су потпуно голе и кречњачки рт. Никаквих других заједница нема.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа. Положај села, распоред кућа и река створили су у селу три џемата: Брђане по плећима Петрушевог Брда, Међедовце по плећима и падини Међедника и речане око реке и на север до Пасјака. Куће су врло блиске у брдском крају, докле су у реци на већем растојању, прва два џемата су спојена и куће су једне до друге.
    У Брђанима су: Томашевићи, Горићи, Лазаревићи, Мићовићи, Видићи, Станимировићи, Мијаиловићи, Каровићи, Марићи, Ликнићи, Томићи, Танасијевићи, Пиваљевићи, Тешановићи (Станићи) и Илишевићи. У Међедовцима су: Рафаиловићи, Мишовићи, Јовановићи и Спасојевићи. У Речанима су Терзићи, Ђуричићи и Радовићи.

    Подаци о селу.

    -Рајковић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 31 дом са 49 породица и 108 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 48 домова и 430 становника.
    -1874. године – 63 дома и 435 становника.
    -1884. године – 68 домова и 547 становника.
    -1890. године – 74 дома и 625 становника.
    -1895. године – 86 домова и 612 становника.
    -1900. године – 93 дома и 668 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,68 а процентни 1,30%.

    Име селу.

    -За име селу прича се ово: Кад су неку бабу од досељених Лазаревића запитали, како им је на новом месту, где су се доселили, она је одговорила: “дошли смо у прави рај”, па веле да се по томе прозвало и село Рајковић.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Рајковић је врло старо насеље. Најстарије насеље било је на Петрушевом Бду око старог, данас напуштеног, гробља. И данас су ту старије породице, а доцније досељене размештале су се поред ових и преко реке. Прича се да се стало село звало Радановац, чије је име данас очувано у најзнатнијем потесу овог села и кад би се ово место могло утврдити и са друге стране, онда би оно селу у списку села од 1738. године, под називом Radovinoviz било ово исто село. Пошто се више од две трећине села и све насеље на левој обали реке и данас зове Радановац, па и могло би се тврдити да се горње име може односити на ово село.
    Томашевићи: Најстарија породица у селу, која се сматра као оснивач села и која је овде била у време косовске битке, је Томашевић. За Томашевиће се прича да их је у доба косовске битке било 12 кућа и да је свака послала по једног војника на Косово и да су многи тамо погинули, Томашевића је увек било доста, али их се много иселило у Срем и Бачку, где их и данас има око Сентомаша (Србобрана) више од 12 кућа, за које и ови у Рајковићу знају. Томашевића има и у Попадићу у овој области, а има их и у Тамнави. За Томашевиће држи се, да су увек били најугледнија породица у селу и околини, што је исти случај и данас, њих је 19 кућа и славе Ђурђиц.
    -Лазаревићи, Мићовићи, Видићи, Станимировићи, Михаиловићи, Каровићи, Марићи и Томићи: У најстарије досељене породице у селу рачунају се Лазаревићи (чији су потомци остале наведене фамилије). Они су досељени као јака породица из Кричка у Полимљу, досељени су у првој половини 17. века и славе Аранђеловдан.
    -Спасојевићи, Рафајиловићи, Мишовићи и Јововићи: Међу старије досељенике долазе Спасојевићи, досељени пред крај 17. столећа из села Бистрице у Полимљу и насељени на Међеднику и њихови потомци су остале наведене фамилије, славе Лучиндан.
    -Ђуричићи, досељени у првој половини 18. века из Пиве у херцеговини, који су иста породица са радовићима у селу Тодорићима у Кључу. Славе Ђурђевдан.
    -Пиваљевићи и Танасијевићи, у даљем сродству су са Ђуричићима, досељени из Пиве пред крај 18. столећа и насељени до Кључа по Биљевинама, славе такође Ђурђевдан.
    -Станићи (Тешановићи) досељени су из Никшићке Жупе уз Кочину Крајину, има их овде и у ЂурЂевцу, славе Лучиндан. Станићи су сродни са породицама Секулића у Кључу, Давидовићима у Клашнићу и Мијатовићима у Робајама.
    -Терзићи, прешли око 1790. године из Ђурђевца од породице данашњих Радовића, који су старином Дробњаци, славе Мратиндан.
    -Ликнића предак је био ускок у Првом устанку и као слуга нашао се у селу, а пореклом је из Лике, па се после призетио у Лазаревиће, славе Аранђеловдан.
    -Горића предак је из села Граца од тамошњих Горића, призетио се у Томашевиће пре 35 година, слави Малу Госпојину и Ђурђиц.
    -Илишевићи су из Трнаваца у Старом Влаху, доселио се уз Бабинску Разуру, славе Аранђеловдан.
    У Рајковићу је 100 кућа од 9 породица.

    Занимање становништва.

    -Рајковчани се занимају привредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања земљорадња и воћарство. Особито много гаје воћа, нарочито последњих година, а подижу и винограде. Рајковчане нагони природа места на изучавање заната, трговину и друге привредне послове, с тога у селу има сваковрсних занатлија. Нигде се не селе, нити куда изван села не иду у надничење.

    Појединости у селу.

    -Рајковић је саставни део Рајковачке општине у Срезу колубарском. Судница је у селу на сувоборском путу, а ту је и школа, докле је црква у Паунама. На месту где је школа и општинска судница налази се механа и поред ње и два дућана. Дућане држе сељаци из села а механу други. Дућанџије и механџије не занимају се земљорадњом. Не каже се ништа за преславу.

  3. Порекло становништва села Ракари, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Ракари су на обема обалама реке Топлице. Сеоске су куће по плећима и падинама брегова, који се дижу над Топлицом са једне и друге стране. Земљиште изнад Топлице је неравно, брегови нису високи, али се стрмо спуштају реци са десне стране, докле врло благо са леве. На десној страни су Орловац и Липовица, а на левој Плискавице.
    Извора је доста, али готово свака кућа има своје бунаре. Извори су већином испод брда пред река па се слабо употребљавају за пиће. Главнији извори су: Кулиновац испод Орловца, јак и не пресушује и од њега под истим именом отиче поток у Топлицу, Радојичића Бунар, Чарапића Вода и др.

    Земље и шуме.

    -Ракарске земље су наносне топличке земље или црне смолне земље по бреговима; родне су и имају добрих ливада око Топлице. Мало посније и сувље су по Орловцу до Велишеваца и Гуњице, због тога што су на секундарном терену.
    Шуме је врло мало, ограничена на поједице забране по Орловцу и Липовици, што није довољно ни да подмири све домаће потребе, већ се купује са стране из других села. Никоквих заједница нема.

    Тип села.

    -Ракари су село разбијеног типа. Сеоске су куће према положају села груписане у три џемата. Први је џемат на Орловцу, други на Липовици а трећи на Плискавицама. Први се крај зове Лугоњићи, други Чарапићи а трећи Ракари.
    У Лугоњићима су: Лугоњићи. У Чарапићима Стевићи, Цвијовићи, Чарапићи (Павловићи), Стевановићи (Ђорђевићи), Спасоњићи, Радојичићи, Петровићи, Максићи, Срећковићи, Матићи, Гајовићи, Јанковићи, и Николићи. У Ракарима (на Плискавици) су: Марковићи, Ракарчевићи, Обрадовићи, Стојановићи, Живковићи, Вујићи (Ускоковићи), Цветковићи, Николићи (Мачури) и Миловановићи. Осим ових има и неколико кућа ракарских и у Горњој Топлици; Парћинци, Драгутиновићи, Марковићи и Павловићи.
    У Ракарима су свега две повеће задруге Чарапића, иначе је у целом селу највећа иноконштина.

    Подаци о селу.

    -Ракари су 1818. године према харачким тефтерима имали 27 домова са 36 породица и 79 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 41 дом и 285 становника.
    -1874. године – 41 дом и 263 становника.
    -1884. године – 51 дом и 299 становника.
    -1890. године – 56 домова и 355 становника.
    -1895. године – 82 дома и 357 становника.
    -1900. године – 60 домова и 373 становника.
    Годишњи прираштај становништва је 2,75 а процентни 0,90%.

    Име селу.

    -Име селу, као и име џемату, непознато је. Али се прича да је име овом џемату дошло од презимена породице, која се некада звала Ракарци. Друга два џематска имена су од имена виђенијих породица у селу.
    Име овог села записано је и у списку палешких села из 1737 године, Rackary, сасвим онако како се и данас изговара.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Ракарчевићи (Ракарци), Благојевићи, Обрадовићи, Радојичићи и Максићи: Прва породица у Ракарима, за коју се држи да је у селу од Косова и да се не зна откуда се доселила јесу Ракарчевићи (Ракарци), који су познати у селу само под овим презименом, мада свака породица има и други презиме. Прва куће Ракарске биле су на Плискавици до Топлице, где су отприлике данас куће Благојевића и Обрадовића из ове исте породице. Кад се ова породица размножила, онда је после деобе изашла и прва се населила у Липовици, па и тамо има својих представника. Овој породици сродни су на Липовици Радојичићи и Максићи, сви славе Ђурђиц.
    Чарапићи, Ђорђевићи, Павловићи и Спасоњићи: Најстарија породица досељена у ово село су Чарапићи, из Језера у Дробњацима и одмах поред Радојичића насељена на Липовици. Чарапићи су се доселили са неколико породица, од који су две отишле даље одавде и сишле Београду, те се населиле у Белом Потоку (фамилија Васе Чарапића, оп. Милодан) и Рипњу, Округу београдском, а једна после отишла у Гвозденовић у Тамнаву. Чарапићи су данас општи назив џемата, докле су остале породице измењале презимена, а одсељене задржале су га, па ма где се налазили. Чарапићи су досељени у село пред крај 17. столећа и зову се још како је горе неведено, славе Ђурђевдан.
    -Марковићи су се доселили уз Кочину Крајину из Колашина у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
    -Лугоња (Лугоњићи) се доселио као слуга у Поповиће из Језера у Црној Гори, па су га после газде наместиле на Орловцу, направили му кућу и оженили га, славе Ђурђевдан.
    -Стевићи и Петровићи су из Врбове у Полимљу, славе Лучиндан.
    -Цвијовићи су из Сељана у Полимљу, славе Ђурђевдан.
    Досељеници из новијег доба у време Првог и Другог устанка:
    -Стојановићи, предак се доселио из Тврдића у округу ужичком, славе Јовањдан.
    -Живковићи, чији се предак доселио из Брекова у Старом Влаху, преко границе садашње, славе Илиндан.
    Новији досељеници, после 1840. године:
    -Срећковићи, отац се призетио у Ракарце и доселио се из Каленића-округ ужички, подразумева се да славе Ђурђиц.
    -Матићи, отац се доселио у Ракарце, а пореклом је из Дражиновића-округ ужички, славе Ђурђиц.
    -Николићи су из Бријежђа и дошао жени на имање, слави Алимпијевдан.
    -Гајовић је дошао жени у кућу из породице Уакараца, слави Ђурђиц, доселио се из Горњег Лајковца.
    -Обрадовић је из Санковића, довела га мати и овде остао, па се призетио у Ракарце, слави Ђурђиц.
    -Вујић је Ускоковић из Планинице, призетио се у кућу старог Ракарца, која је изумрла по мушкој линији, слави Никољдан и Ђурђиц.
    -Параћинац се доселио из Жупањца-округ београдски као трговац и механџија, слави Никољдан.
    -Николић-Мачур је сишао из Струганика на своје раније купљено имање, слави Никољдан.
    -Јанковић је из Планинице, после деобе сишао на своје имање, слави велику Госпојину.
    -Миловановић се доселио из Обарде у Полимљу уз Бабинску Разуру, слави Ђурђевдан.
    -Драгутиновићи су из ужичког Каленића, доселили се као ковачи, славе Ђурђевдан.
    -Павловић се доселио као учитељ из Ваљева, слави Никољдан.
    -Марковић је из Славковице у околини и доселио се као механџија, слави Ђурђевдан.
    -Цветковић се доселио као мајстор из Засеља-округ ужички, слави Никољдан.
    У Ракарима је 58 кућа од 23 породице.

    Занимање становништва.

    -Ракарци се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Главна занимања су земљорадња, сточарство и воћарство. Сва топличка села гаје особиту стоку, па и ово. Воће у последње доба нагло се подиже. Ракарци не уче занате и нигде се не селе, осим ако који случајно не оде уз матер или жени на имање.

    Појединости о селу.

    -Ракари су саставни део Горњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судбница и школа је у Горњој Топлици а црква у Цветановцима. Гробље је раздељено на два краја. Преслава сеоска је Спасовдан.
    Горња Топлица је друмско насеље и описана је код Берковца, а половина је у атару овог села.

  4. Порекло становништва села Робаје, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Робаје су на висоравни, која се из Драчића пружа преко Жабара. Земљиште је са вртачама и каменитим дном или заднивеним црвеницом. Вртаче су поређане у низове или долове и пружају се на север Рајковићу и Кључу. Неколико вртача је испуњено атмосферском водом и зову се језера. Главнија узвишења су са стране села: Јездинац и Плоча до Голупца, Тусто Брдо до Мратишића, Богољенац до Пауна и Бунчевица до Осеченице. Између Плоча и Јездинца улази у село велика слепа долина Процијеп, испуњена вртачама сувише великих димензија.
    Западни део села има свега два извора, позната под именом Савића Врела, једина изворска вода, која под именом Врела падају у Лепеницу. У средини села постоји привремени извор Спасовина, који извире на једном крају вртаче, а на другом понире. Иначе у целом селу нема нигде извора, већ се народ служи бунарском, барском и језерском водом. Бунаре граде у виду обичних бунара за хватање и задржавање кишне воде и обично је по крајевима вртача. Најлепши украс овог села су језера. Има их повише, али су од свих најбоља и најлепша: Дубокача* у Процијепу и Језеро у Бунчевици.
    *Милан Драгојевић, трговац из Робаја, који је дао податке о свом селу, прича да памти кад се Дубокача орала и кад један њен део био под воћем. По његовом причању Дубокача је стара 50 година и поступно се спуштала.
    Дубокача је скорашње језеро, постало улегањем и снижавањем земљишта суседне куће Петрашевића. Језеро је дугачко 45 а широко 35 метара, дубоко под кућом 4,5 а даље 6 метара, никад не пресушује, увек бистро, са доста плавом водом. Сва су друга језера мањег обима.
    Једина текућа река овог села је Лепеница, која тече са западне стране села, али у селу нема никаквих потока, почем се атмосферска вода слива у вртаче и долове по селу.

    Земље и шуме.

    -Робајске су земље суве, посне и кречне, на њима особито успевају стрмна жита, докле ливада, пашњака и њива за гајење кукуруза нема онаквих, каквих има по рајковачком Радановцу. Нешто мало бољих ливада и зиратне земље има око Лепенице и при ушћу Врела. Најбоље зиратне су долови и вртаче у којима успевају добро поврћа и друго културно биље.
    Шума у селу има доста. Западни и источни крај села су пошумљени, а осим тога је има доста и по целом селу. Сеоске заједенице у шуми су Бунчевица и Тусто Брдо, али осим ових заједница имамо породичне заједнице по Јездинцу, Богољевцу и свим околним брдима.

    Тип села.

    -Робаје су село разбијеног типа. Сеоске су куће испод брда и по доловима и углавном груписане у три џемата. Куће по џематима су на растојању од 20-100 метара, а џемати су скоро спојени. Први џемат је под Јездинцем и зове се Драгојевићи, други је у средини села на запад и исток од Спасовине и зове се Мијатовићи, а трећи је под Тустим Брдом. Овај трећи је подељен у два мања џемата, скоро спојена, растављена само Врелом на Степанчевиће и Бојиновиће.
    У Драгојевићима су: Драгојевићи, Маријићи, Савићи и Петрашевићи. У Мијатовићима су: Марковићи, Мијатовићи, Рађићи, Брековићи (Павићи), познати под општим презименом Мијатовићи, затим, Перићи, Мојовићи, Пејићи, Маринковићи и Гавриловићи, познати под презименом Гавриловићи. Под Тустим брдом су; а) У Степанчевићима: Живковићи, Жужићи (Жугићи или Јаковљевићи), Степанчевићи (Савићи, Мијовићи, Зекићи), Маџуни (Јанковићи, Бајићи, Маџуни, Тешићи) и б) у Бојиновићима су само Бојиновићи.
    У селу јед доста развијен задружни живот. Веће задруге су: Марковићи, Драгојевићи, Савићи а мање: Петровићи, Савићи и Мијатовићи.

    Подаци о селу.

    -Робаје су према списку села ваљевске епархије од 1835. године имале 17 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године, имале су 37 домова са 54 породице и 125 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 48 домова и 385 становника.
    -1874. године – 54 дома и 392 становника.
    -1884. године – 65 домова и 475 становника.
    -1890. године – 63 дома и 530 становника.
    -1895. године – 83 дома и 523 становника.
    -1900. године – 90 домова и 587 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,06 а процентни 1,21%.

    Име селу.

    -За име селу везана је ова народна прича. Приче се, кад је куга прелазила преко села, да га је свега поробила и оставила за собом само пустош, па се вели да је отуда дошло име Робаје.
    Име селу је доста старо, јер њега налазимо на списку села Округа ваљевског из 1737. године.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Најстарија су сеоска насеља око извора Спасовине, где се и данас могу распознати места на којима су старе куће биле. Доцније породице насељавале су се по крајевима, после чега су се старе за њима повлачиле.
    -Жугићи (Жужићи), Гавриловићи и Маринковићи: најстарије породице у селу су Жугићи (Жужићи) досељени са Чева у Црнох Гори, где су се претходно били населили у Дробњацима, па се одатле спустили у ово село у другој половини 17. столећа у општој сеоби. Жужићи су се прво населили око Спасовине, па се доцније повукли ка Тустом Брду, њима су род Гавриловићи и Маринковићи, сви славе Аранђеловдан. Жужића има одсељених у разна села ове и других области.
    -Степанчевићи и Живковићи. Некако одмах за Жужићима доселио се и некакав Степанчић прозват због малог раста, из Негбина код Нове Вароши, а населио се код данашњег Врела. Стапанчићеви потомци називају се Стапанчевићи, којих има одсељених одавде по области и изван ње, у селу их има 12 кућа у које се броје и Живковићи, славе Никољдан.
    -Мијатовићи и Рађићи. У старије досељенике, досељене у општој сеоби, рачунају се и Мијатовићи, чији се родоначелник Мијат доселио из Никшићке Жупе и овде населио, а његова два брата Секула и Давид отишли ниже од овог места. Мијатови потомци су и Рађићи, славе Лучиндан.
    -Драгојевићи, Савићи и Маријићи. Пред Кочину Крајиму доселили су се Драгојевићи из Дробњака од братства Маловића; са њима су у сродству Савићи и Маријићи у овом селу, Јовановићи у Мратишићу и Текићи у Кључу, славе Ђурђевдан а до скоро преслављали Савиндан.
    -Маџуни*, Јанковићи, Гајићи и Тешићи. Уз Кочину Крајину доселили су се из Љутића у Полимљу у ово село Маџуни, чији је родоначелник Јанко Маџун, населио се иза Степанчевића који су га прозвали овим именом. Маџуни су: Јанковићи, Гајићи и Тешићи, славе Ђурђевдан.
    *Сељаци причају да су Јанка Турци прозвали Маџун због крајње сиромаштине. Прича се да су одвајкада, па и данас, били и остали сиротиња. Једном неки богати Турчин, спахија овог села, реши се да и Маџуне направи богатима, с тога им да доста имања, набави стоке и да им нешто готовог новца, па им заповеди да раде, те да и они постану једанпут отресити и угледни грађани. Кад је после некоолико година дошао у село, нашао је Маџуне какве је и оставио; имање поиспоклањали другима, новац потрошили, а од стоке ни петла пред кућом. Тад се спахија наљути и повикне на њих:
    -Шта ћу вам ја? Суђено вам је да будете сиротиња и тако ћете остати до века.
    Због тога и данас сељаци веле: “Сиромах као Маџун”! “Маџуну да и вода доноси, не помаже му”!
    -Петрашеићи, предак се доселио уз Кочину Крајину од данашњих Петрашевића из Колашина и населио се поред самих Жужића, где су и данас. Славе НИкољдан.
    -Бојиновићи су дошли пред Кочину Крајину из Кричка. Међу њих су се доселие и две породице из Полимља као уљези, али су поменили презиме и славу, сви салаве Аранђеловдан.
    У Првом устанку доселили су се:
    -Марковићи (Лимци) из села Бистрице у Полимљу, славе Лучиндан.
    -Брековићи (Павићи) из села Брекова у Старом Влаху, славе Илиндан.
    -Пејићи, досељени из села Косатице код Пријепоља, славе Јовањдан.
    Новији досељеници:
    -Перићи, досељен уз Бабинску Разуру из села Маоча у Полимљу, славе Јовањдан.
    -Мојовић досељен у исто доба из Никшићке Жупе, славе Лучиндан.
    У Робајама је 89 кућа од 12 породица.

    Занимање становништва.

    -Робајци се занимају поглавито земљорадњом и воћарством. Земља није у стању да сваке године да све што је потребно за исхрану. Стоке гаје доста, али не држе у већој количини. Воћа подижу у већој мери, затим, имају добре винограде и дају им добар род. Велики број сељака одаје се изучавању заната и трговине и тим се пословим баве у селу и изван њега. Раније их се доста исељавало из села, али данас мање. Сиромашнији надниче по селу и општини, али се не удаљавају далеко из села.

    Појединости о селу.

    -Робаје су саставни део Рајковачке општине у Срезу колубарском. Судница и школа су у Рајковићу, црква у Паунама. гробље је раздељено у два дела. Један део села (источни) не преславља, а западни преславља Спасовдан.

  5. Порекло становништва села Санковић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Санковић је на левој обали реке Лепенице, према Мионици. Сеоске су куће у осојним странама брда и спуштене пониско у раван речице Лепенице. Део села око Лепенице и њених става с Липницом је раван и поступно се, готово неприметно, подижже ка селу. Над селом нагло се подиже брдо Јакшинац, а даље на запад Присојаница.
    Извора је врло много у селу. И око Липнице и у подножју Јакшинца и долини Пасјака има толико извора, да готово свака кућа има свој извор или чесму, па се према породицама и називају. Један од ових извора на путу кроз село и као општи сеоски оглашен и назива се Студенац. Реке су поред села, са источне стране Лепеница, са северне Липница и с јужне Пасјак, јаке и непресушне речице, које се уливају у Лепеницу у селу.

    Земље и шуме.

    -Санковић је у понајподеснијем положају од колубарских села. Ниједна стопа земље није на одмет, свака је од неоцењене вредности, јер по санковачким земљама одлично рађају сви усеви а расту и шуме. И воћњаци и ливаде, и оранице и виногради, и пашњаци и шуме цене са као и у Ђурђевцу, међу најбољим у Срезу колубарском. Равни потес око Лепенице, Оцин и Јеленин Кључ при ушћу Липнице препуни су затворених пашњака и ливада, у којима се гаје колубарска говеда. Пасјак има одличне зиратне земље и шуме, а Јакшинац је окићен најбољим виноградима у околини.
    Шума је у Пасјаку и до Ђурђевца, има је доста, мада је сва издељена. Шуме су од лиснатог дрвета и свака њивица ограђена је шумом, па је има довољно за обичне сеоске потребе. У селу нема никаквих заједница.

    Тип села.

    -Санковић је по положају своме доста збијено село, а да су му куће мало правилније груписане, личио би на шумадијска села, овако је још старовлашко село, јер су му куће збијене у џемате, који су, иако спојени, опет са неправилно распоређеним кућама и окућницама.
    У Санковићу се дају врло лако распознати два џемата: Божичани и Крајчани. Божичани су на источној страни Јакшинца, а даље на запад су Крајчани, а куће и једног и другог џемата су на растојању од 10 до 50 метара.
    У Божичанима су: Пауновићи, Обрадовићи, Јовановићи, Лаловићи, Миловановићи, Ивановићи, Пекићи, Видаковићи, Недељковићи и Лазаревићи.
    У Крајчанима су: Милиновићи, Веселићи, Мандићи, Глигоријевићи, Лазићи, Кнежевићи, Симићи, Анићи (Бугарићи), Ранковићи и Живановићи.
    У Санковићу има повише задруга, али су задруге мале. Задруге од 10-15 чељади су: Миловновићи, Милиниовићи, Пауновићи, Јовановићи и Лазићи.

    Подаци о селу.

    -Санковић (Санкович) према списку села ваљевске епархије од 1735. године имао је 14 домова. Санквић (код Вука у Даници за 1827. годину ово село је записано је именом Станковић, а и дан данас многи старији људи из села и са стране другечије и не изговарају име овог села) је према харачким тефтерима у 1818. години имао 31 дома са 42 породице и 98 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 34 дома и 274 становника.
    -1874. године – 47 домова и 272 становника.
    -1884. године – 45 домова и 324 становнбика.
    -1890. године – 47 домова и 368 становника.
    -1895. године – 48 домова и 374 стновника.
    -1900. године – 50 домова и 406 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,97 а процентни 1,22%.

    Име селу.

    -Име селу дошло је од првог досељеника. Први досељеник у село звао се Божа Станковић и по његовом презимену названо је и ово село Станковићи па се доцнијим изговором окренуло на Санковићи, односно Санковић*.
    *Сва села на “ић”, као и ово, а којих је доста у овој области, у први мах завршавала су се на “ићи”, па се од пре 30 година наовамо крајње “и” избацују готово свуда.
    Санковић је врло старо село почем га налазимо у села ваљевског округа из 1737. године.
    Имена џемата су по имену првог досељеника Боже и Божане (Божичани), а Крајчани по месту насељења према првој породици.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Село су основали Божа Станковић и његова удова сестра Божана са својих 7 синова. Пре досељења Божиног није било села, а атар његов се могао сматрати као део суседног села Ђурђевца. По рпичању старијих људи Божа се доселио пред крај 17. столећа из Куча у Црној Гори, баш са саме границе. Сестра му је била удата у неком суседном селу, па како је муж погинуо од обести некаквог Арнаутина, Божа га освети, па да би избегао даљу крвну освету, он се са својом породицом и сестрином пресели у Србију и насели под Јакшинцем, где су данашње Обраадовића куће, а Божану насели на месту, где су данас Кнежевића куће. Божа је имао три сина: Пауна, Лазара (Лалу) и Петра (Пеку). Паунови синови су Јакша и Раде, оба погинула од Турака после другог аустријског рата, што су помагали Аустријанце у ратовима и оба сахрањена на Јакшинцу, на месту где се и данас распознају њихови гробови.
    -Пауновићи, Обрадовићи, Лаловићи, Ивановићи, Пекићи, Недељковићи и Лазаревићи су потомци Пауна, Лале и Пеке, њих је 22 кућа и славе Никољдан.
    -Веселићи, Мандићи, Глигоријевићи, Лазићи, Кнежевићи и Симићи су потомци Божаниних синова, познати под општим презименом Кнежевићи, названи по томе, што је из те породице знаменита личност прве половине 19. века, честити Србин и витез, кнез Јовица Милутиновић, прво буљубаша кнеза Николе Грбовића, а после и војвода колубарски*. Кнежевића има 12 кућа и славе Никољдан.
    *Кнез Јовица није оставио после себе мушких наследника, мада их је имао. Данашњи Кнежевићи су потомци његове браће; Грујице, који је погинуо 1815. године на Чачку и Пантелија, који је погинуо 1806. на Мишару.
    -Милиновићи, преедак им се доселио као слуга од Прилепа у Македонији уз Кочину Крајину, славе Ђурђиц.
    -Јовановићи, предак се доселио у Првом устанку као радник из Засеља-округ ужички, славе Никољдан.
    Досељеници из новијег доба, после 1860. године:
    -Миловановићи, досељени из Радобића-округ ужички на купљено имање замрлих Лаловића, славе Ђурђевдан.
    -Видаковић се призетио у Пекиће, доселио се из Славковице, слави Аранђеловдан и Никољдан.
    -Арић је из заплања, од Доњих Крчмара, циглар, призетио се у Веселиће, слави Трифундан.
    -Ранковић је из околине Ужица, призетио се у Милиновиће, слави Ђурђиц.
    -Живановић је из Осеченице, призетио се и он у Милиновиће, слави Ђурђиц.
    У Санковићу је 47 кућа од 9 породица.

    Занимање становништва.

    -Санковчани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Главна занимања су земљорадња, сточарство и воћарство. Нигде није омиљено гајење говеда као у овом селу и Радобићу. Говеда се гаје правилно и одгајена доносе знатне приходе. Воћа и виногради у последње доба гаје се увелико и подижу на рационалнијој основи. Санковчани не уче занате и не селе се.

    Појединости о селу.

    -Санковић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у варошици Мионици. Гробље је на Јакшинцу и заједничко за цело село. Сеоска преслава су Николаји, 9. маја по старом календару.

  6. Порекло становништва села Струганик, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Струганик је на десној обали реке Рибнице. Сеоске су куће по странама појединих брда или главне речице овог села Копљанице. Земљиште је брдовито и скоро планинско. Главнија узвишења су: Петковача и Перово Брдо над Рибницом, Баћенац и Криве Стране до Планинице и Говеђе Брдо до Берковца. Геолошки је састављено из секундарних стена, од којих на источној страни преовлађују пешчари, а на западној литографски камен, који се овде јавља у моћним складовима.
    Извора у селу има доста. Испод Кривих Страна и Баћенца, где је највише сеоских кућа, имају 3 јаке чесме, од којих постаје Копљаница, поток и рекавица овог села, која тече на север кроз ово село. На Баћенцу има врло јак извор чија вода отиче кроз Цареву Косу у Палежничку Ријеку, која тече са источне стране овог села. Под Церовим Брдом у кориту Рибнице налазе се три јака извора, који после кратког тока падају у Рибницу, а један је од њих познат под именом Хајдучка Чесма. На Перовом Брду имају 3 јака извора, позната под именом Каљевића и Мишовића Бунари.

    Земље и шуме.

    -Струганик је са омало земље, највише низ Копљаницу, по Баћенцу и Говеђем Брду све изван кућа. Земља је исувише посна, сува и песковита, те није за усев, ако се не би торила. Ливада и пашњака нема, а колико их је они су до Планинице и по планиничким висовима, који улазе у ово село.
    Шума је од лиснатог дрвета и има је много. Осим Перовог Брда, чије су падине изнад Рибнице кршевите, сва друга брда су пошумљена и дају селу прави планински изглед. Најлепше су шуме по Церовој Коси, која је сеоска заједница, и на Кривим Странама, које су својина појединих сељака овог села.

    Тип села.

    -Струганик је село разбијеног типа. Куће су у увалама Перовог Брда и Петковаче, али у изворишту Копљанице и око Баћенца. Оне су у три џемата, који немају својих засебних имена, већ се зову по виђенијим породицама; њихове куће су растурене, ретко да су на растојању од 50 метара.
    У селу су: Шутуљићи (Милутиновићи), Поповићи, Мијаиловићи, Каљевићи, Марковићи, Мачури, Станишићи, Милосављевићи, Пауновићи, Арнаутовићи, Мишовићи (Мишићи) и Матијевићи.
    У селу су задруге: Шутуљића, Поповића, Каљевића и Мачурска.

    Подаци о селу.

    -Струганик је према харачким тефтерима из 1818. године имао 15 домова са 19 породица и 42 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 25 домова и 261 становника.
    -1874. године – 28 домова и 278 становника.
    -1884. године – 35 домова и 323 становника.
    -1890. године – 41 дом и 352 становника.
    -1895. година – 41 дом и 359 становника.
    -1900. године – 49 домова и 413 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,77 а процентни 1,48%.

    Име селу.

    -Литографски камен овог села сељаци зову “струганик” и по њему је дато име селу. Село је познато још у 1737. години, јер га већ налазимо у списку села палешког округа под истим именом, каквим се и данас зове.
    У селу се прича да су у доба аустријске окупације прво се јавили некакви Талијани, под управом некаквог Пијетра Домина, и почели вадити камен и извозити. Пијетра су сељаци звали Пјеро и по њему назвали брдо, где се вадио камен Пјерово (Перово) Брдо. Рад није дуго трајао, настављан је и прекидан и до данашњих дана.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старо село је било је око извора Баћенца, па се доцнијим деобама и досељавањима премештало на север и населило се око Копљанице и изнад Рибнице.
    -Шутуље: Најстарија породица у селу су Шутуље, који за себе кажу да су досељени “још некада” из Ђакова у Старој Србији. Прво су насељени око Баћенца, па су готово сви и данас ту и одатле се расељавали, славе Ђурђевдан.
    -Станишићи: Најстарији досељеници после њих су Станишићи, досељени пред крај 17. века из Никшићке Жупе од породице Колачке у истом месту. Станишићима су род Спасојице у Гуњици и Колаци у Бабајићу; њих је 3 куће, славе Лучиндан.
    -Каљевићи, Марковићи, Мишовићи (Мишићи) Пауновићи и Матијевићи: Друга по досељењу врло стара породица јесу данашњи Каљевићи, досељени пред почетак аустријске окупације од некуда из Старог Влаха, од оне исте породице, од којих су и ужички Каљевићи. Каљевићи су раније досељени из Тепаца у Дробњацима и прво се населили у Старом Влаху, па одатле сишли у ово село у 3 породица од којих су потомци горе поменуте фамилије, има их 20 кућа славе Томиндан а дуго су прислуживали (прекађивали) Ђурђевдан.
    -Мачури и Николићи, досељени кад и Каљевићи из истоименог села и братства у Кучима, има их растурених по овој обалсти, славе Никољдан.
    -Арнаутовићи, предак досељен у доба Карађорђевог похода на Сјеницу из Бихора у Старој Србији, радио као чобанин код Шутуља, који су га оженили и окућили око себа, славе Ђурђевдан.
    -Поповићи су потомци свештеничке породице, досељени из суседне Планинице од истоимене породице, славе Ђурђевдан. Стари поп Јоша прешао је у ово село око 1830. године.
    -Мијаиловићи су из Горњег Лајковца од Грезалаца, прешао у ово село после деобе на своје имање, славе Ђурђевдан.
    -Милосављевићи, предак добегао уз Бабинску разуру из Бистрице у Полимљу и призетио се у Станишиће, славе Лучиндан.
    У Струганику је 47 кућа од 8 породица.

    Занимање становништва.

    -Струганичани се занимају земљорадњом и сточарством, поред воћарства. Земље су њихове сиромашне, с тога се спуштају у долину Љига и Топлице и тамо купују имања или узимају под закуп, па на њима засејавају потребне усеве и тако налазе потребне животне намирнице. Стоке држе доста и преко лета држе по суватима и испустма њихових сеоских или приватних имања, а с пролећа је изгоне у долине река Топлиице или Љига.
    Кад год су странци вадили литографски камен, онда су се одавали том послу, и појединци и задруге, обучени у тим пословима, радили су и даље. Како се од почетка прошлог века увелико отпочело тражити израђено пешчарско камење, којега је у овом селу врло много, од тог доба појединци су се отпочели бавити глачањем, вађењем, прерадом и продајом камења. Скоро сваки сељак има свој алат и радионицу и на доколици израђује споменике, басамке, тоцила и друго тесано камење па с пролећа и према потреби продаје у селу и изван њега. У овом послу, који су изучили од талијанских и српских радника ове врсте из Приморја, дотерали су далеко.
    Струганичани спуштају се из овог села и селе на своја имања, па тамо и остају, што нарочито бива после деобе у селу.

    Појединсоти о селу.

    -Струганик је саставни део Горњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Горњој Топлици, а школа и црква у Рибници (ја мислим Мионици, оп. Милодан). Гробље је издељено по крајевима. Село преславља Томину Недељу. На Перовом Брду има једна механа, поред многих грађевина заосталих иза старих рударских радова.

  7. Порекло становништва села Табановић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Табановић је на десној обали Рибнице при ушћу у Колубару. Десна страна реке Рибнице уздигнута је на висину од 360 метара, докле је лева спустила се до нивоа воденог. Десна страна спушта се вертикално и при томе дају се разликовати серије најстаријих и најмлађих колубарских терцијера. Стране се зову Беле Стене и на њиховим плећима је Табановић. Земљиште је, иако уздигнуто, ипак доста равно, а крајеви села поред Колубаре и Топлице спуштају се блаже овим рекама него Рибница.
    Извора је мало, с тога народ се поглавито служи бунарима, које има готова свака кућа, а поред тога служи се водом са река, које су у близини села. Ни потока ни речица нема, докле има доста сувих дубоких јаруга, које силазе кроз Вртиглаве и Вировце Топлици или кроз Веселиновце Колубари. Ове јаруге немају нарочитих имена, него се већином зову по имену породица, које су у врховима њиховим насељене.

    Земље и шуме.

    -Табановачке су земље одличне каквоће и већином у долинама река. Особитог су квалитета за ораницу и косаницу, а ништа мање вредности нису ни брдске земље.
    Шуме је у селу доста. Она је по јаругама и око река, а има је од лиснатог дрвета или храста или белогорице(врбе, тополе, јове, барског јасена и граба). И за грађу и гориво у селу је довољно шуме. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Табановић је село разбијеног типа. Куће су на Белим Стенама у врху јаруга, поређане по породицама и удаљене једна од друге 30 до 120 метара.
    У Табановићу су: Ћуковићи, Новаковићи, Гајићи, Савковићи, Пантелићи, Милановићи, Милошевићи, Тодоровићи, Коларевићи, Благојевићи, Ракићи, Радивојевићи, Петровићи, Милиновићи, Спасојевићи, Дамњановићи, Петровићи, Пантићи, Илићи и Марковићи.
    У селу је врло мало задруга. Повеће задруге су Новаковића и Спасојевића, иначе је велика инокоштина.

    Подаци о селу.

    -Табановић је према харачким тефтерима из 1818. године имао 27 домова са 35 породица и 84 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 35 домова и 225 становника.
    -1874. године – 40 домова и 236 становника.
    -1884. године – 46 домова и 249 становника.
    -1890. године – 48 домова и 313 становника.
    -1895. године – 49 домова и 313 становника.
    -1900. године – 50 домова и 311 становника.
    Не каже се какав је био прираштај у однсоу на 1866. године.

    Име селу.

    -За име селу везане су две народне приче.
    1. Прича се, кад је куга беснела овим крајем, да је дошла у и ово село, па кад је све уништила, онда је потанабала сво земљиште, по чему је и село после названо Табановић.
    2. По другој причи држи се да је име селу донето са стране, да је оно од имена оног села, које се преко Маљена налази под истим именом. Пре ће бити да је ова друга прича приближнија истини, почем је и сељаци, а још више околина, сматрају да је истинитија.
    У списку села, која су 1719. године страдала од јулског града и олујине помињу се: Веселиновци, Вртиглав и Радобић, села испред и иза овог села, докле Табановића нема, а Табановић је постојао у то доба, само је питање да ли је могао остати поштеђен од града?

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Табановић је старо насеље, мада су му све породице досељене. По причању старих људи село је имало друго име и у два маха расељавано од Турака, те су му старе породице отеране у “сургун” и протеране у Срем и равнија места око Београда. Две су породице основале ово село; Коларевићи и Савковићи.
    -Коларевићи су досељени из ужичког Табановића, где их данас и Добрињу има доста кућа, овде их је 6 кућа и славе Ђурђиц.
    -Гајићи, Савковићи, Ракићи, Спасојевићи и Петровићи су потомци некаквог Савка који се са три сина доселио из Лесковица од Божића, има их 18 кућа и славе Јовањдан.
    -Милановићи су се населили одмах после претходних из околине Пожеге-округа ужичког, славе Св. Аћима (Јоакима) и Ану.
    -Ћуковићи, предак се доселио у почетку 18. века у време аустријске окупације и прво се населио у Убу па потом прешао у ово село. Они су из Босне, од Босанске Градишке, славе Ђурђевдан.
    -Пантелићи су досељени из Звезда у Полимљу због крвне освете пред Кочину Крајину, славе Аранђеловдан.
    -Новаковићи су досељени, не каже се када, из Матаруга у Полимљу, славе Стевањдан.
    -Милошевићи су хајдучка породица од Јањуша из Бабина у Полимљу, славе Мратиндан.
    У доба Карађорђевих ратова доселили су се:
    -Радивојевићи из Белошевца, славе Пантелијевдан.
    -Миловановићи из Велишеваца у овој области, славе Св. Аћима (Јоакима) и Ану.
    -Петровићи су из Племе у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    Новији досељеници:
    -Благојевићи, досељени из Пјешинаца у Црној Гори, славе Зачеће Св. Јоване.
    -Дамњановићи су из Точи у Полимљу, славе Ђурђевдан.
    -Милановићи су из Горобиља-округ ужички, славе Никољдан.
    -Пантићи си из Љештанског-округ ужички, славе Срђевдан.
    -Илићи су из суседних Вироваца, предак дошао жени на имање, славе Ђурђиц.
    -Марковићи су из Осата у Босни, славе Ђурђиц.
    -Тодоровићи су из Старог Влаха, славе Ђурђевдан.
    У Табановићу има 51 кућа од 17 породица.

    Занимање становништва.

    -Табановчани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Раде земљу увелико и имају богат плод, затим, гаје рогату стоку и на великој је цени у овом селу, као што саде доста воћа. На занате се не одају и никуда се не селе из свога села.

    Појединсоти о селу.

    -Табановић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, црква и школа су у варошици Мионица. Гробље је заједничко у врху села. Село нема заједничке преславе.

  8. Порекло становништва села Тодорин До, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Тодорин До је на источној страни Дучића у долини потока Кленовица. Средина села је улегла, а крајеви се уздигли. Средина личи на до или вртачу, па отуда и име селу. Иако је на први поглед земљиште неравно, поједини терцијерни брегови нису стрменитих нагиба и селу не дају нераван изглед. На северној страни брда су: Умка и Клен, а на јужној: Дрен, Липак до Кацапе и Бошњановића.
    Извора у селу има доста, али има и бунара, и народ се служи и једном и другом водом. Главнији извори су по имену породица и око кућа. До Кацапе је извор Дрен, по чему је названо и брдо изнад њега, а до Дучића Краставац, по чему је и цео потес тако назван. Кроз До са Краставца од неколико извора силази непресушни поток Кленовац, који иде на исток и у Бошњановићу пада у Кацапу. Испод Умке са северне стране силази поток Точковица и утиче у врачевачки Грабовац.

    Земље и шуме.

    -Тодоринске су земље црна смолница родна и добра за ливаду, ораницу и пашњаке. По целом селу су истоветне земље, нигде нема ни једне стопе за одбацивање и могу се употребити за све врсте усева. Потес до Дучића зове се Краставац, а по Кленовцу до Бошњановића зову се именом потока.
    Шума је до Кацапа, има је доста, од лиснатог је дрвета, има је по целом селу растурене. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Тодорин До је село разбијеног типа. Сеоске су куће по бреговима и странама њиховим и потоком Кленовцем распоређене у две мале: Старовлашку и Пјешивачку, од који је прва на левој обали потока, а друга на десној. Куће су по малама растурене на растојању од 30 до 150 метара, докле су мале спојене.
    У Старовлашкој мали су: Ђорђевићи, Петровићи, Јанићи, Радосављевићи, Вићенитијевићи и Матићи.
    У Пјешивачкој мали су: Ранковићи, Пантелићи, Радосављевићи, Петровићи, Миливојевићи, Лучићи, Ђурићи, Николићи и Нешковићи.
    У селу нема задруга док их је раније било.

    Подаци о селу.

    -Тодорин До је према харачким тефтерима из 1818. године имао 11 домова, 15 породица и 33 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 22 дома и 192 становника.
    -1874. године – 22 дома и 167 становника.
    -1884. године – 32 дома и 210 становника.
    -1890. године – 31 дом и 180 становника.
    -1895. године – 32 дома и 249 становника.
    -1900. године – 36 домова и 267 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,63 а процентни 1,50%.

    Име селу.

    -Име селу је дошло од некакве Тодоре, која је са својим синовима живела некад у овом селу, па се од турске обести иселила у Срем, у непознато место. Тодорина кућа била је у оном крају села, где су данас куће Ђорђевића.
    Имена сеоских мала су по имену места, одакле су њихови главни представници доселили.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -После Тодоре, која се из села одселила отприлике пред крај 16. или на почетку 17. столећа због турске обести, подуже времена остало је село празно и тек пред крај 17. века доселиле се убрзо једна за другом две породице из Пјешиваца у Црној Гори, а друга из села Кутлеши у Старом Влаху и населиле се на крчевинама баба-Тодориних синова
    -Ранковићи, Пантелићи, Радосављевићи, Митровићи и Миливојевићи су потомци првог досељеника које и данас зову Пјешивци, њих јњ 11 кућа и славе Јовањдан.
    -Ђорђевићи, Петровићи, Јанићи, Радосављевићи, Вићентијевићи и Матићи су потомци другог насељеника Тодориног Дола, зову их Старовласи а мала носи име Старовлашка Мала, њих је 15 кућа и славе Никољдан.
    -Лучићи и Ђурићи су се населили пред Кочину Крајину из Дробњака у Црној Гори у Пјешивце, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Николићи су се населили у Пјешивцима из суседног села Команица после 1840. године, где им је деда дошао жени на имање, славе Митровдан.
    -Нешковићи, досељени после Николића из суседног Дучића од истоимене породице, дошли на своје имање, населили су се на искрају села, славе Лазаревдан.
    У Тодорином Долу је 36 кућа од 5 породица.

    Занимање становништва.

    -Тодоринци се занимају свима привредним радовима, којим и суседни сељаци ове области. Земље су богате и дају богат плод, те остаје доста и за продају. Стока и воће гаје се у знатној мери. Занате не уче, али има их који се одају трговини, коју воде и изван села и у већој размери. Никуда се не селе.

    Појединости о селу.

    -Тодорин До је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Доњој Топлици, школа и црква у Боговађи. Гробље је заједничко за цело село и на Умци. Село преславља Спасовдан.

  9. Порекло становништва села Толићи (сада Толић)), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Толићи су на јужној страни Мионице. Сеоске су куће по бреговима и косањицама, које се са јужне стране села доста стрмо спуштају долини реке Лепенице. Земљиште је од секундарног кречњака са вртачама по плећима брегова и косањица и разривено многим потоцима, чије су долине уске, стрме и каменитог дна. Главнија су узвишења на јужној и источној страни, те је село нагнуто на северо-западну страну. На јужној страни диже се кључанска Царина, а њен крајњи вис зове се Дебели Цер, докле источна узвишица назива се Гајеви.
    Извори су у долинама од два потока, доста јаки, има их много и пресушују. Јачи извори су: Јазаревића Бунар, Точак, по коме се и један поток зове, Стублина и Изворац у долини Дубоког Потока, који иде поврх Мионице и пада у Лепеницу. Потоци пресушују, те се народ служи и барском водом, као и бунарском, који се копају у долинама потока и јаруга.

    Земље и шуме.

    -Земље су око кућа, по плећима и падинама појединих брегова и косањица, кречуше, суве, плитког дна и кад се ђубре могу да рађају. Око потока и до Кључа има мало ливада и пашњака и бољих земаља за сејање кукуруза.
    Источни крај села везан је за паштрићске, рибничке и бријежђанске шуме и ту је знатан део пошумљен и сматра се као сеоска својина. Шума по селу је исеченаи нема је, а сва околина око Дебелог Цера тако исто огољена је, те се може узети да ово некад право шумско село нема довољно шуме за сву домаћу потребу. И сеоски Гајеви су пола уништени, те село нема ни ту шуме, као суседно Бријежђе. Осим заједнице у гајевима, у селу нема никаквих других заједница.

    Тип села.

    -Толићи су село разбијеног типа. Куће су збијене у мање групе, које су удаљене једна од друге 50 до 200 метара. Групе немају својих засебних имена, али се називају по именима породица.
    У Толићима су Милићи, Ђурићи, Јазаревићи, Ерићи (Радовановићи), Качаревићи, Николићи, Сретеновићи, Гошнићи, Јовановићи, Марковићи, Нешковићи, Трифуновићи, Ђоковићи, Лучићи, Василијевићи, Рафајиловићи, Стојићи, Јовановићи, Јанковићи, Милошевићи и Новаковићи, поред 22 циганске куће у средини села.
    У селу нема задруга, а није их скоро ни било.

    Подаци о селу.

    -Толићи су према харачким тефтерима из 1818. године имали 32 дома са 37 породица и 84 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 37 домова и 240 становника.
    -1874. године – 47 домова и 305 становника.
    -1884. године – 46 домова и 328 становника.
    -1890. године – 57 домова и 367 становника.
    -1895. године – 55 домова и 408 становника.
    -1900. године – 70 домова и 441 становника.

    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,36 а процентни 1,96%.

    Име селу.

    -Име селу је породично презиме најстарије породице овог села. Та најстарија породица у селу звала се Толићи, па се назвало и село тим именом, које се у новије доба изговара као Толић.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -По причању старијих људи из села и околине Толићи се имају сматрати као заселак села Кључа, с којим су увек у географској и политичкој заједници. Село је основала породица Толић у почетку 18. века досељена из Никшићке Жупе. Ова породица је по причању била врло јака и раздељена још на пет кућа, које су насељене у средини села, око извора и потока Точка, где је и главна маса ове породице и данас. Одавде су се многе породице иселиле изван области, многе су замрле, што и данас бива, а многе су се растуриле и на друге стране у селу.
    -Толићи као презиме данас не постоји, мада их у селу у великом броју а сматрају се као чланови-потомци ове породице, то су:
    -Јазаревићи, названи по неком претку, који је личио на јазавца.
    -Качаревићи, названи по томе, што је одувек из ове породице има по један качер.
    -Николићи, Сретеновићи, Гошнићи (названи по прабаби Гошни), Јовановићи, Нешковићи, Трифуновићи, Василијевићи и Рафајиловићи, има их 35 кућа и сви славе Лучиндан.
    -Ђурићи, Јовановићи (Јанковићи-Сретеновићи), друга врло стара породица, досељени кад и Толићи из Доњег Колашина у Старој Србији због хајдучије. Од Јовановића су настали и Јанковићи, чији се дед призетио у Сретеновиће те славе два славе, Лучиндан и Никољдан, докле Ђурићи славе само Никољдан.
    -Милићи и Стојићи, такође стара породица чији се предак доселио са Толићима из Никшићких Рудина, славе Ђурђевдан.
    -Ерићи (Радовановићи), предак им се доселио у Кочиној Крајини из Кремана у Старом Влаху, славе Ђурђиц.
    -Ђоковићи, предак се доселио после Кочине Крајине а пре Првог устанка из села Криве Ријеке у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
    Новији досељеници, после 1840. године:
    -Лучићи из Буковца у овој области, дошао жени на имање, славе Лучиндан.
    -Ерић је дошао из Кључа, од Атића, призетио се у Ериће, примио њихово презиме, славе Никољдан.
    -Јазаревић од Стојића из села примио презиме породице у коју се призетио, слави Ђурђевдан и Лучиндан.
    -Марковићи, предак дошао из Косатице у Полимљу, призетио се у Јовановиће од Толића, славе Лучиндан.
    -Милошевићи, предак дошао из Оцркавља у Полимљу, призетио се у Ђуриће, славе Лучиндан и Никољдан.
    -Новаковићи, предак се доселио из Звезда у Полимљу, дошао као слуга, славе Никољдан.
    -Сретеновићи, предак дошао из Кључа, опет од Атића, призетиио се у Сретеновиће и примио њихово презиме, славе Никољдан.
    У Толићима је 58 кућа од 11 породица.

    Занимање становништва.

    -Толичани се занимају свима привредним радовима, којима и суседни сељаци ове области. Земље су камените и неродне, те силазе у долину Рибнице или Лепенице и тамо узимају под закуп или наполицу туђе земље и засејавају и тиме добијају потребне животне намирнице. Стоке посве мало држе, а тако исто и воће тешко подижу, па то чини да је ово село најсиромашније у области. Толичани се радо одају изучавању заната, научене занате раде по околним селима па се и исељавају у друга места.

    Појединости о селу.

    -Толићи су саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница и црква су у Мионици а школа у Рибници. Гробље је у средини села, близу циганских кућа. Село нема заједничке преславе.

    Цигани.

    -У Толићима од пре 60 година постоји у средини села циганско насеље, које има 17 сталних и 5 привремених кућа. Цигани су подигли куће на сеоској утрини, која им је уступљена у властиту својину, многа су имања по селу закупили и на њима подигли вртове, воћњаке и сталне куће; вере су православне, занимају се ковачким занатом, трговином коњима, земљорадњом и надничењем по околини; говоре српски и влашки, а имућнији се носе као и сељаци у околини.

  10. Порекло становништва села Шушеока* или Шушовка, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    *Нема села у обема областима коме се име различније изговарало и писало од имена овог села. Сељаци из околине изговарају име селу “Шушовка” и “Шушока”, а мештани више “Шушовка”. У списку села од 1737. године записана је под именом Шушока (Sussoka). Вук у “Даници” и М. Петровић у “Финансијама” записали су име Шушеока. У пописима и ранијим и познијим преовлађује име селу Шушеока. Али како сељак овог села изговара најчешће име своме селу Шушовка, а како се већ уобичајило писати Шушеока, ми смо нашли побуђени да оба имена задржимо, дајући првенство књижевном имену Шушеока.

    Положај села.

    -Шушеока је на десној обали Колубаре на плећима Беле Стене, где се иста врло стрмо спушта Колубари. Бела је Стена појединим кратким поточићима испресецана на наколико омањих брегова, чије су северне стране врло стрмените, голе, беле и из далека, па због тога и назване овим именом. Брегови су једнаке висине, једнаког састава и међу њима су дубоке, кратке и уске долине, којима отичу омањи поточићи, који се цеде из појединих белостенских спратова стена. Брегови су плећати, осипају се на северној страни а са јужне стране по плећима су куће и њихове окућнице.
    Извора има по падинама брегова. Главнији су: Видан, Пејића Бунар, Стублина, од којих постају велики и јаки поточићи, који силазе право у Колубару и наводњавају колубарску раван. Главнији потоци су: Пејића Поток, који силази поред Црквине, Срећковића Поток, који силази од Срећковића кућа и Стевановића Поток, који силази са Стучине.

    Земље и шуме.

    -Земље су у долини реке Колубаре, равне и врло родне и особито подесне за ливаде и пашњаке. Земље има за све врсте усева и оне су врло подесне и за шуму, која се гаји на више места око Колубаре.
    Шуме је доста у селу и од лиснатог дрвета а има је и за грађу и за гориво. Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Шушеока је село разбијеног типа. Сеоске куће су на 3 брега, те граде три џемата: Мијиће, Томиће и Срећковиће. На Белој Стени, првом брегу до Колубаре, су Томићи, на исток од њих, при извору Пејића Потока, Мијићи, а на исток на Стучини Срећковићи. Џемати су удаљени један од другога 300 до 700 метара. На јужној страни села налази се неколико новијих сеоских кућа, поређаних једна до друге, те личе на чаршију и зову се Чаршија. Куће су по џематима на растојању од 30 до 70 метара, докле у Чаршији 10 до 20 метара.
    У Томићима су; Јанковићи, Илићи, Ранковићи, Спасојевићи, Цветковићи, Томићи, Станићи и Тадићи.
    У Мијићима су: Михаиловићи (Мијићи), Урошевићи, Милисављеввићи и Антонијевићи (Мијићи).
    У Срећковићима су: Стевановићи, Срећковићи, Спасојевићи, Павловићи и Стојковићи.
    У Чаршији су: Јевтићи, Матићи, Спасојевићи и Остојићи.
    У Шушеоци су задружне куће: Стевановића, Урошевића, Томића, Јевтића, Милосављевића и Стојковића.

    Подаци о селу.

    -Шушеока је према харачким тефтерима из 1818. године имала 26 домова са 32 породице и 79 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 30 домова и 223 становника.
    -1874. године – 29 домова и 233 становника.
    -1884. године – 28 домова и 263 становника.
    -1890. године – 37 домова и 294 становника.
    -1895. године – 36 домова и 284 становника.
    -1900. године – 35 домова и 301 становника.
    Годишњи прираштај становника јњ 2,16 а процентни 0,80%.

    Име селу.

    -Селу је било прво име Богатић, па се вели, да су га Турци поробили и становништво растерали, те се све, што није изгинуло и подавило у Колубари, иселило у Уграску, Срем и друге северне српске области. Том приликом је разорена и црква Св. Тројице, која је постојала у селу и од тога доба до данас није нико ни покушао да је обнови.
    Кад се село звало Богатић и кад је овога имена нестало, не зна се, само се прича “давно, у турско доба”. Село је опет насељено и опет добило ново име и назвало се Шуталићи, да ли по имену породице, која се населила или по договору, како народно предање вели, да “шуте” како Турци не би за њих сазнали. Али и за Шуталиће Турци дознаду па их поробе, попале и растерају, те се и ови иселе.
    И за ово име Шуталићи вели се да је било давно, у турско доба. Дуго је опет, прича се, село било ненасељено, па се сеоски спахија реши да насели некакве Шушовце (Шушовиће може бити) озго од Црне Горе и по њима се село прозове Шушовци. За Шушовце, прича се, да су били јака породица, да су учесвовали у аустријским ратовима, да су се исељавали и да се њихова последња породица звала Пејићи, која је замрла и очувала спомен потоку, који се зове Пејића Поток, и брду, које се зове Пејића Брдо и Пејића Стране, уз које је у новије доба изведен срески друм Ваљево-Мионица. Пејића је нестало пре 60 година, а данашње породице досељене су још раније, докле је било доста старих породица у селу. И ове су породице примиле име Шушовци за име селу, па су га доцније променили у имена: Шушовка, Шушеока и Шушока, како се и данас изговара. Па и име Шушеока није ново већ старо име, јер га налазимо у списку села из 1737. године.

    Старине у селу.
    1. М. Ђ. Милићевић доказује да је средњовековни српски градић Бела Стена био на Белој Стени овог села. Стари градић Бела Стена није био у овом селу већ на Белој Стени у Крчмару, где су и данас очуване градске зидине и сувомеђине старог насеља,
    2. Они гробови, што се помињу код Милићевића, да су ископани кад је пут просецан уз Белу Стену, гробови су старих насељеника овог села. Били су напуштени, па се за њих није знало, те их је при осипању брда вода износила и сносила. У Пејиића Потоку и данас су стара гробља и новија, па како се Бела Стена одроњава и срозава, често пута се и читави скелети сносе у долину потока, те вода их или задржжава по страни или их сноси чак до саме Колубаре и растура по равници и ливадама.
    3. У Пејића Потоку, по дну села, при силаску потока у раван, налазе се зидине од неке старе цркве, које се зову Црквина. Народ држи да је црква била посвећена Св. Тројици, с тога и данас сваке године на други дан Духова чини молитву на овим зидинама и зидине су с тога ограђене и добро очуване и с олтаром у средини.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -У народу овог села очуван је спомен на ранија насеља али само у народним предањима. По овим предањима најстарије сеоске породице, кад се село звало Богатић, исељене су или побијене од турске најезде и навале. По истом предању село је насељено и по други пут и назвало се Шуталићи, али си и те породице побијене и растеране, те су село населиле нове породице Шушовци, по којима је и село названо. Породице Шушоваца нема већ су оставиле трагове свог живота у именима појединих места, као Пејића Стране, Пејића Поток, Пејића Аде, која су имена неизмењена и до данас очувана.
    -Томићи, Јевтићи, Јанковићи, Илићи, Ранковићи, Цветковићи, Станићи и Тадићи: на имање замрлих Шушоваца доселили су се Томићи, по предању, из Братоножића у Црниој Гори још у почетку 17. века.
    За Томиће зна се да су врло стара породица, да су досељени и да је онда, кад су се населили у Шуталићима било старих Пејића, који су замрли или се иселили. Томића су потомци остале горе наведене породице, има их 15 кућа и славе Никољдан.
    -Мијићи, Урошевићи и Милисављевићи: За Томићима доселили су се и поред њих населили данашњи Мијићи. Мијићи су досељени неколико године после Томића, још докле је било старих Пејића, и њихове су прве куће биле на Пејића Брду, па се после растурили, а на брду остали само данашњи Мијићи. Мијића је било прво две породице и обе су досељене однекуда из југоисточне Херцеговине, бар како веле они сами за себе. Некад их је било више и у Првом устанку било их је више него Томића, али су многи изумрли или изгинучи, почем су њихови представници узимали живог учешћа у устанцима, а многи су се 1813. године иселили у аустријске земље, па се и не вратили на своја стара огњишта. Из ове породице је чувени буљубаша а у Првом устанку и капетан Гаја Петровић (по некима Јевтић), који је 1813. године са својих 8 братственика славно пао у боју на Засавици. Гајин син Јеврем Гавриловић, бивши члан Државног Савета и просветни добротвор, који је умро без потомака. Мијића има под презименима: Мијићи, Урошевићи и Милисављевићи, има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Срећковићи и Стевановићи су досељени из Брекова у Старом Влаху од исте породице Брековића у Робајама, камо су се доцније доселили. Срећковићи су се доселили после аустријске окупацуије као јака и врло виђена породица, те су и овде рано изашли на глас. Из ове породице било је доста јунака и чиновникка, па их и данас има много расељених по Србији под истим презименом, али само као чиновника. У селу се зову још и Стевановићи, има их 6 кућа и славе Илиндан.
    -Спасојевићи, Павловићи и Стојковићи. Спасојевићи су потомци некаквог Стојка, досељеног пред Кочину Крајину из околине Новог Пазара у Старој Србији. Стојко је био слуга старих Срећковића, па су га и населили поред себе и окућили, те од њега имамо Спасојевиће, Павловиће и Стојковиће у 6 кућа и славе Ђурђевдан.
    Скорашњи досељеници у Чаршију:
    -Матићи из Златарића, села ове области, славе Стевањдан.
    -Спасојевићи, досељени из Маоча у Полимљу, славе Алимпијевдан.
    -Остојићи, досељени из села Ровни у овој области, славе Јовањдан.
    У Шушеоци има 37 кућа од 7 породица.

    Занимање становништва.

    -Шушовљани се занимају земљорадњом и сточарством а узгред и воћарством. Земље је доста и даје богате плодове, а од стоке гаје се особитокоњи и говеда. У овом селу су најбољи коњи у области и гаје их готово све имућније породице у селу. Шушовљани не уче занате, као што се и никуда не селе.

    Појединости у селу.

    Шушеока је саставни део Паунске општине у Срезу колубарском. Судница и црква је у Паунама а школа у Стучини, у Ђурђевцу. Гробље је у Пејића Потоку и заједничко за цело село. Сеоска је преслава Тројице.