Мионица и околна села

30 коментара

1. 28. март 2013. у 21:09

   Милодан

   Порекло становништва села Вировац (Вировци), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Вировац лежи на обема обалама реке Топлице у њеном доњем току и то по бреговима и њиховим падинама, који са Оштриковцем граде топличку марковачку клисуру. Главнији висови су: Оштриковац и Рогљевица са леве стране Топлице, Косице, Маџарклије, Гробљански Вис и Забрдица са десне стране. Оштриковац и Рогљевица (350 м) су од секундарног кречњака, Маџарлија (212 м) и сви околни брегови су од терцијалне мергле, глинаца и лапораца.
   Извора у селу има доста. Сељани се поред изворске воде служе и бунарском, а по ливадама и воћњацима даље од Топлице копају и баре. Кроз средину села, у правцу са југа на север, тече доста проширеним коритом река Топлица и не излива се готово никад, да прави штете околним имањима. Потоци и онај што силази са Маџарлије и Гробљанског Виса, као и онај што силази са Рогљевице, немају редовно воде и не плаве село.
   Земље и Шуме.
   -Вировачке земље дају се поделити на двоје: топличке и брдске. Топличке су земље наносне, од речног муља и наноса, родне, особито добре за пашњаке и ливаде. Брдске су земље од црне или беле глине, хладне, особито добре за стрмна жита, кукуруз и жита.
   Шуме је у селу мање него у суседном селу Веселиновцима, али ипак није тако мало, да се може рећи да је село оскудно. И по Топлици, и по свима бреговима, а и између кућа, налезе се местимично повећи комади дивне шуме, која се особито гаји у чува. Шуме и зиратна земља носе имена по реци или бреговима. У селу нема никаквих заједница, чак и трагови заједница изгубили су се.
   Тип села.
   -Старо село је на Рогљевици и данас; што има кућа у том месту, поређане су страном брда, на дуж, блиске једна другој, докле на десној страни, ако су породичне групе, блиске су једна другој, иначе су растурене. Растојање међу кућама на левој стране није већа од 50 метара, а тако и на д3есној, али међу групицама прелази и преко 200 метара. Поједине групе немају нарочитих имена, више су презименске и то по оној породици која је највиђенија.
   На левој обали Топлице су ове породице: Јанковићи, Васићи, Јовановићи и Јеремићи. на десној обали су Либадићи, Радовановићи, Весићи, Стевићи, Јаковљевићи, Јелачићи, Ђурићи, Ђурићи 2, Ненадовић, Миловановићи, Милосављевићи, Урошевићи, Михаиловићи, Милановићи, Аксентијевићи, Крстићи и Маринковићи.
   У селу је особито очуван задружни живот. Готово свака друга кућа је задружна, од већи задруга су: Васићи, Јанковићи и Јеремићи.
   Подаци о селу.
   -По харачким тефтерима село Вировац имало је 23 дома са 29 пореских и 69 харачких личности у 1818. години, према Вуку Караџићу.
   По попису:
   -1866. године – 45 домова и 349 становника.
   -1874. године – 54 дома и 377 становинка.
   -1884. године – 57 домова и 453 становника.
   -1890. године – 59 домова и 519 становника.
   -1895. године – 71 дом и 544 становника.
   -1900. године – 77 домова и 631 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је9,02 а процентни 1,94%.
   Име селу.
   -По народном предању име селу је врло старо. Предање држи да је ово село и суседно село Ратковац (Ратковци) било некад једно село, али је имо Вировци (Вировац) старије од имена Ратковци. Како предање вели нема ни 250 година, кад су се ова два села издвојила у засебне целине, кад се неки Ратко Вировчанин преселио са кућом у данашње Ратковце и населио их. По народном предању име селу Вировци (Вировац) дошло је отуда, што је некад атар целог села био под морем, па се оно са Топлицом исцедило, те тако оставило суву земљу са многим вировима, по чему је постало име Вировци (сада Вировац). Да је атар Вировачки био неки језерски басен, то се може претпоставити, али да народна памћења досежу до тог доба, то се не може узети у обзир.
   Брег Маџарлија по народном предању добио је име, што су некад биле битке на њему између Маџара и Срба.
   Старине у селу.
   -Као старину сеоску ваља поменути брег Маџарлију за који је везана народна успомена на Мађаре и неку битку између њих и Срба. На Маџарлији ископавају се данас стари новци, крбањци од посуђа, алата и оружја, те то доказује, да је ту било некада некакво насеље. Да ли је то насеље било маџарско или нечије друго, то се тек има доказати.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Јанковићи, као најстарију породицу у селу узимају да су данашњи Јанковићи* (узгред буди речено моји директни предаци по очевој линији, оп. Милодан), за које се држи да су одвајкада на левој обали Топлице, под Рогљевицом. Ова породица је врло стара, за њу не зна се, да се откуда доселила, а сматра се да је готово цело село разродило се од ње, да их има чак у Ратковцима и да је први насељеник овог села од ове исте породице. Јанковићима се данас у селу зове мали број кућа, али како је ова породица одавно најчувенија и највиђенија у селу, то и ми увршћујенмо по примеру сељана све сродне породице у њу. Јанковића према овоме, под разним презименима, има у овом селу 61 кућа и све славе Ђурђиц.
   *Мусићи (Јабучје) су од непричавских Гавриловића и вировачких Јанковића и чудо да су и данас одржали родбинске везе. У селу (Јабучју) се зови још и: Ћатићи, Стевановићи, Шљокићи, МИЛИЋИ, Радованчевићи, Јакшићи, Ћосићи и Тејићи и сви су у горњем делу села, до Рукладе и Лајовца и сви славе ЂУРЂИЦ (према књизи Антропогеографија ваљевске Тамнаве од истог писца, оп. Милодан).
   -Аксентијевићи су се доселили у доба Првог устанка из Матаруга у области Полимља, има их 3 куће и славе Ђурђиц.
   -Мирковићи су се дослелили у ово сео око 1830. године из Мионице од тамошњих Гајића, има их 4 куће и славе Никољдан
   -Маринковићи, око 1830. године, Скобаљ у ваљевској Тамнави, славе Илиндан, досељени на купљена имења.
   -Јеремићи, све исто као и Маринковићи.
   -Крстићи*, око 1860. године, из Дучића, славе Лазаревдан.
   -Ђурићи*, око 1860. године, Команице, Св. Димитрије.
   -Јовановић*, око 1860. године, Ковачица, Св. Тројице.
   -Миловановићи*, око 1860. године, Чајетина-округ ужички, Ђурђевдан.
   -Милосављевићи*, недавно (за она времена), Вардиште у вишеградском Старом Влху, Нова Година (Св. Василије).
   *Досељени као уљези, слуге или на купљено имање.
   Вировци имају 81 дом од 10 породица.
   Занимање становништва.
   -Главна занимања становништва јесу земљирадња, сточарство и воћарство. Но, нјглавније занимање сељана овог села јесте гајење рогате стоке, јер су и погодбе за тај посао само како се могу пожелети. Село подмирује потребе својим производима и у знатној мери их извози на стану.
   Појединости о селу.
   -Село Вировац су саставни део Марковачке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква је у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и на Гробљанском Вису под Маџарлијом. Преслава Духови-Тројице.

   Одговори

2. 30. март 2013. у 22:13

   Милодан

   Порекло становништва села Горњи Лајковац, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Горњи Лајковац је планинско село, на десној обали Рибнице и у северном подножју Маљена. Куће су сеоске дубоко зашле уз потоке и рекавице у планину или су у увалама између појединих брда или дуж рекавица и реке Рибнице. Земљиште је серпетинско а у селу од секундарног, јако кршевитог кречњака са многим вртачама по плећима појединих високих брда. Главнији висови у селу су: Удљиковац, Дреновац, Орашац, Козја Стијена и Челењача до Струганика. Главни вис маљенски на овом крају зове се Маљен и по њему је дато име и целој планини.
   Извора у селу има свукуда, па било и две куће, једна до друге, свака има свој изворац, којим се служи. Готово свака кућа низ реку има пред вратима сталну чесму, која никад не пресушује. Главнији џематски извори су:Руде до Планинице, Јашарева Чесма у Диреку, Ђевојачка Вода у Гајовићима, Црквина, Савинац на врху села итд. Главна река овог села је Паклешница, коју граде: Паланачка Ријека и Балијин Поток (а и Ријека). Паланачка Ријека извире под завршним маљенским висом на источној страни, Грабом и тече скоро право на запад, а Балијина Ријека долази са југа испод виса Маљена и састају се у селу, код Шујдовића кућа, одакле настаје Паклешница. У Паклешницу силази са леве стране Краварички Поток, који долази из далека са маљенских висова и толико је јак водом да су по њему многе ваљарице, воденице и вештачке стружнице. Са десне стране испод Орашца спада Илића Поток код места званог Дирек. Уз Паклешницу, уз овај поток и његове кратке приточице је и данашње село.
   Земље и шуме.
   -Горњи Лајковац нема много земље, а нема као Крчмар ни онолико сувата и ливада на Маљену. Земље су по плећима брда, мање по падинама затим, око потока и рекавица, а око Рибнице их готово и нема. Најлепше зирартне земље су по дну Паклешнице, близу њених става са Манастирицом. Оно што има ливада по Маљену, као и сувата, то су или породичне заједнице појединих сељака овог села или Брежњанаца. Родност земље није велика, с тога у овом селу је оскудица у имању и доброј земљи. Још најбоље успевају стрмна жита, којих се доста сеје.
   И Горњи Лајковац је као и друга маљенска села шумско село. Шума има две врсте; по Маљену су четинарске шуме, а по селу од лиснатог дрвета. Шуме има исувише и за огрев и за грађу, као и за жежење ћумура. Много се шуме извози и на страну.
   Огромне просторије шума у планини су сеоска заједница. А у овим заједницама готово свака породица има и своје заједнице, мада се оне у последње доба отпочињу делити и сваком се задругару део указивати. И појединци имају огромне забране, које и при деоби остављају у заједнице, да их заједички пасу и жировницу дају под закуп.
   Тип села.
   -Горњи Лајковац је село потпуно разбијеног типа. Куће сеоске су по џематима- близи један другоме, где им одстојања често пута нису већа од 20-30 метара. Главни џемати су: Брђани до Планинице, растурени у мање џематиће по увалама и вртачама између појединих брда, Чечево над Рибницом, Поточари уз Илића Поток, Дирек у средини села, при ушћу Илића Потока у Паклешницу и Речани низ Паклешницу и њене леве притоке.
   У Брђанима су: Шарчевићи, Средојевићи, Ђоковићи и Симунићи. У Чечеву су: Бошковићи, Јовановићи, Вуковићи, Грезалци (Јованчићи), Вујовићи и Савићи. У Поточарима су: Вукићевићи, Новаковићи, Муштеријићи, Петровићи, Мишовићи, Гајовићи и Младеновићи. У Диреку су: Шујдовићи, Ковачевићи 1, Миливојевићи и Теофиловићи. У Речанима су: Коларовићи, Ковачевићи 2, Јелићи, Глишићи, Мијатовићи, Јелесијевићи 1, Милетићи, Маринковићи и Јелесијевићи 2.
   У овом селу је развијен задружни живот, Мало која кућа да није задружна. Повеће задруге су: Ковачевића – 3 куће, Шујдовића, Мишовића и Вуковића. Од свих задруга највећа је Вуковића, која има преко 40 чељади у кући, остале су мање.
   Подаци о селу.
   -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Горњи Лајковац (Влајковац) имао је 13 домова. Горњи Лајковац је по харачким тефтерима из 1818. године имао 28 домова са 35 породица и 89 харачких лица.
   По попису:
   -1866. године – 50 домова и 516 становника.
   -1874. године – 59 домова и 555 становника.
   -1884. године – 70 домова и 557 становника.
   -1890. године – 73 дома и 611 становника.
   -1895. године – 78 домова и 629 становника.
   -1900. године – 86 домова и 694 становника.
   Годишњи прираштај становништва је од 1866, године 6,53 а процентни 1,11%.
   Име селу.
   -Још у почетку 18. века у списку села овог округа, који је саставила београдска аустријска администрација ово село се назива Flaikovce. И код Вука у “Даници”, где су одштампани харачки тефтери из 1822. године ово село назива се Влајковци. М. Ђ. Милићевић у својој “Кнежевини Србији” пише ово село Горњи Влајковац. И дан данас понеки старији човек из околине изговара име селу Влајковац, а и Влајковци. По народном тумачењу, име селу дошло је од имена Влајко, а ко је био тај Влајко, да ли се доселио или није, да ли је од данашње породице или није, то нико не уме да објасни.
   Имена џемата су или по месту на коме су данас или по месту досељења, тако: Брђани, Речани, Поточари и Дирек су имена џемата по месту где су куће, Чечево је по имену села, одакле се доселила његова најстарија породица.
   Старине у селу.
   -1. Уз реку Паклешницу, под брдом Удљиковцем, километар и по далеко од става Манастирице и Паклешнице, налазе се развалине некакве старе цркве, које се зову Црквине и поред којих има одлична вода Црквенац. За ове зидине, код којих се данас скупљају младим петком (Млада Петка) знатне масе моконог света ради исцељења од сваког недуга, везана је једна народна прича. Народ прича да је црква била подигнута пре Косова, да је овим путем, поред цркве, прошла мачванска војска која је ишла на Косово, и да се овде причестила, кад су војници беса ради, на врхове својих копаља набадали нафору и тако је узимали, због чега их је Бог казнио, те су пропали и није се ниједан вратио. Данас су код ове Црквине сељаци оградили једно месташце, на коме чине молитву о празницима.
   -2. При врху Илића Потока налази се једно место, које се зове Старо Село. Народ прича да је на овом месту био стари Лајковац, да су ту и данас најстарије куће и породице.
   -3. Уз Краварички Поток, па преко Маљена, у турско доба био је лепо одржаван пут, којим се прелазило из колубарске долине у моравску. На овом путу и данас има старе калдрме, која је доста икварена. Поред овог пута гради се данас нов пут Мионица-Пожега.
   -4. Да поменемо да је у доба аустријског провизоријума на Маљену била погранична караула, од које данас нема ни трага.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Горњи Лајковац се спомиње у списку пограничних села, као село са 7 кућа и 4,50 часа удаљено од Ваљева. Већ у почетку 18. века постоји село Горњи Лајковац, али му народ даје још већу старост, он држи да је село постојало и пре Косова.
   -Илићи: Најстарија породица у селу, која је била за време Косова, јесу Илићи, на које се очувала успомена у имену потока, где су им куће биле. Илића нема ниједног у селу, они су се иселили у Непричаву у Тамнави и тамо их има и данас.
   -Гајовићи: Друга, опет тако стара породица, која се као и прва расељавала, јесу данашњи Гајовићи у Старом Селу. Гајовић је врло старо презиме, а њима су род: Перовићи и Муштеријевићи*, два најстарије хајдучке породице, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
   *Муштеријевићи су прозвати по неком претку, опасном зликовцу, којега су прозвали Муштерија због претеране лакомости и крвожедности.
   -Средојевићи (или Спахијићи): Као најстарији досељеници сматрају се Средојевићи (или Спахијићи), које је сеоски спахија нселио, досељени сеу пре почетка првих аустријских ратова из Заостре у Полимљу; њих у селу има 6 кућа, али има и расељених, славе Игњатијевдан.
   -Грезелци-Јованчићи: Некако у исто доба, кад и Средојевићи, доселили су се и Грезелци, названи по томе, што им је предак био врло вешт зидар грезлом; досељени из Дробњака, данас их сви по некој баби, која их је одгајила и која их је окућила зову и Јованчићи, има их 9 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Чечевци-Бошковићи, досељени кад и Грезелци из Озринича у Црној Гори, стара свештеничка породица, потомци попа Милутина Бошковића, славе Аранђеловдан.
   -Савић се призетио у Бошковиће, потиче из Ковачице у овој области, слави Јовањдан.
   -Вујовић, досељен из Точа у Полимљу после Бабинске Разуре, слави Ђурђевдан.
   -Ковачевићи, пред крај 17. века, њихов предак се доселио из Дробњака у Јабучје па се у истој години преселио у Горњи Лајковац. Ковачевића предак Петроније и његов унук Обрад били су ковачи и од тог доба ова породица имала је увек по једног ковача, што је и данас случај. Ковачевићи су врло разграната породица; има их свуда по Србији и по овој области. Из ове породице бивало је и попова, трговаца, професора и учитеља. Из ове породице је и г. Љ. Ковачевић, министар у пензији и академик из Београда. Славе Ђуређевдан.
   -Чутурџије* су досељени из села Рађевића у Плимљу пред крај 17. века, њих данас има 12 кућа под разним презименима, али најпознатије је презиме Глишић, Славе Св. Ћирила.
   *Предак им је умео вртити чутуре, па су и потомци то од својих очева то изучили, тако да и данас има по јдеан који уме да врти чутуре.
   -Шујдовићи* су досељени из села Бистрице у Полимљу, предак им се доселио као хајдук (и скоро је био хајдук Шујдовић из ове породице), славе Лучиндан.
   *Предак име је био малог раста, крутуљавости и окретности, као хајдук, прозван Шујдо, па после остало такво презиме.
   -Јелесијевићи 2, досељен око 1825. године из Нршљена-округ ужички, славе Ђурђиц, призетио се у Чутурлије.
   -Младеновић, досељен уз Бабинску Разуру из Бистрице у Полимљу, слави Лучиндан, призетио се у Шујдовиће.
   -Јелићи, досељени пред почетак првог аустријско рата са Турцима због крвне освете са целом породицом из Миљевића у Потарју, славе Лазаревдан.
   -Коларевићи*, у време Кочине Крајине из Бабина у Полимљу, Славе Мратиндан.
   *Нису у старој постојбини били колари, но су тај занат овде научили и свакад по један и данас ради тај занат.
   -Вукићевићи, уз Први устанак из Бабина у Полимљу, бегунци са породицама, славе Лучиндан.
   -Новаковићи, уз Први устанак из Бучја код таре, досељени као бегунци са породицама, славе Ставањдан.
   -Симунићи, уз Први устанак, из Сјенице, славе Марковддан.
   -Шарчевићи, уз Први устанак из Звезда у Полимљу, славе Никољдан досељен као слуга.
   -Ђоковићи и Милутиновићи су једна породица, досељени уз Бабинску Разуру из Звезда у Полимљу. Први су се населили у Чечеву, други се призетио у Ковачевиће у Диреку, славе Ђурђевдан
   -Руковићи, досељени око 1820. године из Кремана у Старом Влаху и насељени на купљеном имању у Чечеву, славе Ђурђиц.
   У Гроњем Лајковцу има 93 дома од 20 породица.
   Занимање становништва.
   -Горњо-лајковчани се занимају свим привредним занимањима, којима и остали сељаци у области. Земљорадњом се бави увелико, али им није стање да дадне све, што им је потребно за храну, с тога силазе у долину Љига, Тамнаве и Колубаре и тамо узимају земље под закуп и обрађују, те тако налазе хране и за продају. Сточарство је јаче развијено него у Крчмару, отприлике као код Брежђанаца, с тога лета проводе по Маљену, а зиме и пролећа по Рибници, Љигу и Колубари. Мало је који од сељака да не зна који занат, сваки радо учи, те и са те стране привређује и кућу своју унапређује, тако има: ковача, столара, опанчара, колара, качара, зидара, бравара и стругара.
   Горњи Лајовац је богат шумом, па су његове шуме научиле Лајковчанина, да је прерађује и продаје, стога су у овом послу, као и Крчмарци, чувени радници, који се доста цене. Горњо-лајковчанин, има ли земље у ком другом селу и је ли му ово село равније, одмах се, чим изађе из своје задруге, сели из свога села и оставља га, те их има на више места.
   Појединости у селу.
   -Горњи Лајковац је саставни део Брежђанске општине у Срезу колубарском. Судница у школа су у Бријежђу а црква у Крчмару. Гробље је издељено по крајевима. Нема заједничек преславе.

   Одговори

3. 1. април 2013. у 21:32

   Милодан

   Порекло становништва села Горњи Мушић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Горњи Мушић је на десној обали реке Топлице и са десне стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште је врло неравно, бреговито и стрмно. Брегови се осипају и срозавају према страни окренутој реци. Сеоске куће су по плећима зарављених брегова, а нигде по њиховим странама и долинама. Знатнија узвишења су: Учковац до Дучића, Маторац испод њега, Смаилов Клен над Топлицом и Стражара до Доњег Мушића.
   Извора има доста. Сељаци се служе и бунарском и речном водом, као и водом са појединих потока. Знатнији извори су: Будимача и Кленовац у Живковићима, Хајдуковац у Читацима, Рогозна Бара у Брђанима и Корита у Буквама. Кроз средину села теку два непресушна потока. Из потеса Букава иде поток Жебељевица и по дну села састаје са потоком Средњак, што долази испод Стражаре и заједнички утичу у Топлицу.
   Земље и шуме.
   -Мушичке земље су црне смолне земље, и подесне за ораницу и косаницу. По плећима појединих брегова су земље подесне за винограде и воћњаке. Земље има доста, најбоље су ливаде по Топлици и Буквама, потесу до Врачевића. Зиратне су земље по падинама појединих брегова и по Стражари.
   Шумом је сиромашно село. Највише појединачних лепо очуваних забрана има у Буквама до Врачевића и низ Жебељаницу. Шума је од лиснатог дрвета и колико је има није довољна за огрев, а камо ли за грађу, с тога се купује из суседних села. Никаквих заједница у селу нема.
   Тип села.
   – Горњи Мушић је село разбијеног типа. По плећима појединих брегова су сеоски џемати. Џемати су како који удаљени од 200 до 1000 метара. Куће се врло близу по џематима, на растојању од 10 до 15 метара. Пошав од Дучића, па на запад, ови џемати су: Горњи Крај или Брђани на Учковцу, одмах изнад Топлице; Средњи Крај на Смаиловом Клену или Рашће, Доњи Крај или Маришта.
   У Брђанима су: Читаковићи, Димитријевићи (Алексићи), Марићи (Радовановићи, Петровићи и Миливојевићи), Стевићи (Полимци) и Митићи (Мијаиловићи). У Рашћу су: Јеремићи, Живковићи, Читаковићи, Максимовићи, Бошњаци (Вучетићи, Симићи), Марковићи и Савићи. У Мариштима су: Игњатовићи, Мијаиловићи, Милисављевићи, Милосављевићи, Ђокићи, Петровићи, Јевремовићи, Лукићи и Јокићи.
   У селу је врло развијен задружни живот. Веће задруге су: Читаковићи, Јеремићи (две куће), Лукићи (две куће) и Јокићи.
   Подаци о селу.
   -Горњи Мушић према харачким списковима из 1818. године имао је 25 домова са 32 породице и 36 харачких лица.
   По попису:
   -1866. године – 56 домова и 476 становника.
   -1874. године – 70 домова и 513 становника.
   -1884. године – 84 дома и 530 становника.
   -1890. године – 93 дома и 791 становника.
   -1895. године – 93 дома и 791 становника.
   -1900. године – 97 домова и 812 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 11,23 а процентни 1,95%, где се последњих година рађа стално више женске него мушке деце.
   Име селу.
   -Већи број старијих људи не зна одкуда је име селу, докле напротив чује се од појединаца из села и са стране, да је име селу донето из ужичког округа. Ти људи причају да је старије село Доњи Мушић од Горњег Мушића и да се први доселио у ово село и по жељи некаквог сеоског спахије Исмаил-бега населио на вису Клену, који се прозвао Смаилов Клен, Живко из ужичког Мушића и да су његови потомци остали на истом месту и да су данас Живковићи. Потомци Жикови назвали су своје село Мушић, а пошто је овај Мушић био са Доњим у заједници, тада је при деоби добио назив Горњи Мушић, за разлику од Доњег Мушића.
   Имена крајева су по месту досељења. Брђани и Рашће су имена места, а Маришта по месту Мариштима у Осату, у Босни.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Горњи Мушић је млађе насеље од Доњег Мушића и постао поглавито насељавањем појединих породица из разних области нашег народа.
   -Живковићи: Оснивач села је дошљак Живко, родом из ужичког Мушића. Живко је протеран “у сургун” из свога места са целом својом породицом и населио се у селу код старог извора Рашћа, када је Живково сматрано село као део Доњег Мушића. Живко је дошао у пусто место и крчио плац за кућу и воћњак, а доселио се (управо прогнат) пред први аустријски рат. Од Живка и његових потомака су Живковићи, има их их 18 кућа, славе Никољдан.
   -Читаковићи: После Живка, прешао је у ово село кнез Јован Читак из суседног села Команица и населио се на Учковцу према Дучићу. Кнез Јован је Команичачин, а прозван Читаком, што је био писмен; његових Читаковића има на Учковцу и Клену 10 кућа и славе Св. Димитрија. Јованов син знаменити кнез Петар Читак, коији је у 4. аустријском рату у Првом нашем устанку вршио, као писмен човек оног доба, знатну улогу. Кнез Петар је био члан ваљевског суда у 1804. години.
   -Алексићи,
   -Димитријевићи,
   -Јокићи.
   Населио их кнез Петар
   Сви насељени у време Кочине Крајине из села Влаховићи у Полимљу због чега су их до скора звали и Влаховићи; њих 17 кућа, славе Св. Враче.
   -Марићи,
   -Петровићи,
   -Миливојевићи,
   -Радовановићи.
   И њих је населио кнез Петар из Осата, има их 13 кућа и славе Јовањдан.
   -Бошњаци (Вучетићи, Симићи), за време Првог устанка, из Осата, славе Ђурђевдан, населио их кнез Петар.
   -Лукићи, за време Првог устанка, из Осата, славе Лазаревдан, доселио их кнез Петар.
   -Марковићи, исто као и Лукићи.
   -Максимовићи, уз Први устанак, Трњине у Црној Гори, Стевањдан.
   -Милисављевићи су из Годељева-округ ужички, одакле се њихов предак Милисав доселио као мајстор, славе Аранђеловдан.
   -Милосављевићи су из Стапара у Старом Влаху, досељени као мајстори, славе Никољдан.
   -Ђокићи су из Чајетине у Старом Влаху, дошли као слуге, славе Ђурђевдан.
   -Петровићи су из Цикота-округ ужички, славе Никољдан.
   -Савићи су из Брвенице у Полимљу, славе Трифундан.
   -Стевићи су из Жидовића у Полимљу, славе Лучиндан.
   -Јеремићи су из Срема, из неког села у близини Карловаца, довео их некакв сродник, калуђер из Боговађе, славе Ђурђиц.
   -Игњатовићи су из Полошнице-округ ужички, славе Ђуређевдан.
   -Мијаиловићи, најскорије досељени из Штрбаца у Старом Влаху, уз Бабинску Разуру, славе Лучиндан.
   *Напомена: У књизи за поједине фамилије, што се види из текста, не пише време досељавања, оп. Милодан.
   У Горњем Мушићу је 98 кућа од 16 породица.
   Занимање становнштва.
   -Горњи-мушичани се занимају са свим привреднима радњама, којима и суседни сељаци ове области. Најмилија су им занимања земљорадња и сточарство, они гаје особито добра говеда и свиње, али и воћарство и виноградарство су заступљени. Нигде не иду у аргаштину а занате не уче.
   Појединости о селу.
   Горњи Мушић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу Колубарском. Судница и школа је у Доњој Топлици а црква у Марковој Цркви. Гробље је раздељено по крајевима. Село нема заједниче преславе.

   Одговори

4. 3. април 2013. у 20:42

   Милодан

   Порекло становништва села Доњи Мушић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Доњи Мушић је на десној обали Топлице и са леве стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште овог села је врло неравно и брежуљкасто. Сеоске куће су по плећима појединих брегова. Главнија узвишења су: Маџарлија до Вироваца, Бановина и Стражара до Горњег Мушића и Кременица до Наномира.
   Извора има доста. Главни извори су: Ливадице и Чесма у Грбићима и две чесме под Кременицом. Сељаци се служе изворском, бунарском и речном водом. Једина речица, што тече кроз село, поред суседне Топлице, је Наномирица, која пресушује.
   Земље и шуме.
   -Доњо-мушићке су земље црна смолница врло родана и подесна за ораницу и косаницу. Најбоља су имања око Топлице, мада је долина њена овде исувише притешњена. Уопште узевши мало је зиратне земље у овом селу, много је мање него у суседном Горњем Мушићу. По висовима је мало зиратне земље, а цео северни крај је пошумљен.
   Шуме је у овом селу доста. Кременица и цео крај низ Наномирицу је под шумом. Шума је од лиснатог дрвета и издељена на појединце, прошарана понегде какавом њивом новијег порекла. У селу нема никаквих заједница.
   Тип села.
   -И овај Мушић је село разбијеног типа. Сеоске куће су поређане у два џемата. Први крај села на северу зове се Грбића Џемат, а други је друмско насеље Доње Топлице. И у једном и другом крају куће су близу једна другој а растојање између џемата је око километар.
   У Грбића џемату су: Грбићи, Кргићи, Старчевићи, Вукашиновићи, Гаврићи, Марјанчевићи, Радовановићи-1 (Спирковићи), Обренићи, Радосављевићи, Милошевићи и Радовановићи-2. У Доњој Топлици су: Савићи, Исаиловићи, Арсенијевићи и Милановићи.
   Већих задруга у овом селу нема. Једина повећа задруга је Грбића од 20 чељади.
   Подаци о селу.
   -Доњи Мушић према харачким тефтерима из 1818. године имао је 13 домова са 17 породица и 37 харачких личности.
   По попису:
   -1866. године – 27 домова и 200 становника.
   -1874. године – 28 домова и 202 становника.
   -1884. године – 42 дома и 260 становника.
   -1890. године – 47 домова и 304 становника.
   -1895. године – 48 домова и 320 становника.
   -1900. године – 48 домова и 309 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,87 а процентни1,20%.
   Име селу.
   -У околини и селу сматра се да је ово село старије од Горњег Мушића. У прво време село се звало Топлица па кад је заселак његов добио назив Мушић, онда је за разлику од Горњег дела овај крај назват Доњи Мушић.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -По причању старих људи село су основале две породице, за које се не зна да су се откуда доселиле, а те су породице по причању самих мештана са Косова.
   -Грбићи. Прва породица Грбића, по којој се цео крај села тако зове; они су се исељавали из села и одлазили у равнија места преко Саве, њих је у селу 8 кућа, где се у једну од тих кућа призетио неки Ужичанин, па изгубио и презиме и славу, због чега га и не узимамо понаособ, славе Никољдан.
   -Радовановићи. Друга стара породица је Радовановића, која се расељавала и има 8 кућа, где се у једну призетио један из Годочева-округ ужички и променио презиме. Радовановићи славе Оце (пред Божић) а уљез Оце и Марковдан.
   -Кргићи и Спирковићи. Најстарији досељеник у ово село је био некакав Спирко Кргић, досељен у првом аустријском рату из Мораче у Црној Гори; његови потомци су се зову Кргићи и Спирковићи, славе С. Димитрија.
   -Старчевићи су досељњени пред Кочину Крајину из Будимље у Старом Влаху. Њих је доселила баба Горда, која је склонила синове од погибије, да их Турци не би исекли; Гордића (по тој баби) су куће све уљеске, које су изгубиле и крсно име и презиме, па се не спомињу, славе Часне Вериге.
   -Вукашиновићи су из Парамуна-округ ужички, предак им се доселио као мајстор, славе Никољдан.
   -Гаврићи су из Радановаца-округ ужички, предак им се доселио као мајстор, славе Аранђеловдан.
   -Обренићи су из Горњег Лајковца од Новаковића, славе Стевањдан.
   -Милошевићи су из Годочева-округ ужички, предак им се доселио као мајстор, славе Никољдан.
   Сви су досељени у периоду од 1809. до 1830 године.
   Скорашњи досељеници су:
   -Радосављевићи од Рогачице-округ ужички, славе Св. Јована Златоустог.
   -Марјанчевићи из Маковишта-округ ужички, славе Никољдан, доселио се као слуга.
   -Савић од Врца из Ковачица, доселио се као трговац из Шапца, славе Никољдан.
   -Арсенијевић, терзија из Табановића, села ове области, слави Јовањдан.
   -Милановић из Јежевице-округ ужички, опанчар, слави Срђевдан.
   У Доњем Мушићу је 48 кућа од 15 породица.
   Занимање становништва.
   -Грбића џемат занима се земљорадњом и свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Земљорадња и гајење разне стоке су најглавнија занимања. Никуда се не крећу из села а нерадо се одају изучавању заната.
   Појединости о селу.
   -Доњи Мушић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Доња Топлица је друмско насеље овог села. Чим се на путу Мионица-Боговађа пређе река Топлица, одмах са леве стране налази се уз пут неколико кућа и дућана, једна механа, општинска судница и преко пута школа од два одељења, и то се зове Доња Топлица. Становници овог краја су трговци, механџије, чиновници и занатлије и не занимају се земљорадњом. Црква је у Марковој Цркви, а гробље је подељено на два краја. Село нема заједничке преславе.

   Одговори

5. 5. април 2013. у 22:50

   Милодан

   Порекло становништва села Дучић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Дучић лежи на левој обали реке Топлице и од ње у источном правцу спушта се поред Ракара и Бабајића у долину реке Љига све до Бошњановића. Село се простире у дужину од преко 15 км и у ширину близу 5 км. Земљиште је неравно, бреговито али брегови нису ни високи ни стрмих страна. Знатнија узвшења су: Чардачина у средини села, Осоје на источној страни и Збеговиште над Кацапом. Село лежи на моћним наслагама терцијалног шљунка и песка, испод којих се помаљају глинци и мергле.
   Изворима је село препуно. Они су врло богати водом и никад не пресушују. Отичу или у реку Топлицу или у Кацапу. Њихови потоци су дали пластици села нераван изглед. Око извора и потока су и куће сеоске распоређене, а врло ретко их има по венцу. Главнији извори су: Потркаља на Чардачини, Бунарача на Збеговишту, Бабинац у Ћумурлијама, Ћумурска Вода, Тополе, Точак и Стрмоглавица у Кацапи, Бушинац до Бошњановића и Маринковац до Бабајића. Од текућих вода су Топлица и Кацапа.
   Земље и шуме.
   -Дучићке земље се цене надалеко. То су црне смолнице изврсног квалитета за све врсте жита, ливаде и пашњаке. По венцу и странама потока успевају врло добро воћа и виногради.
   Шуме има доста и по целом селу. Најбољи шумски су крајеви Кацапи и долу до Тодориног Дола. Шуме је толико, да сељани њиме у стању су подмирити све домаће поебе. Никаквих заједница у селу нема.
   Тип села.
   -Село је разбијеног типа. Село је груписано око извора и потока и тако подељено на неколике мале. Куће по малама су близу, на растојању од 20 до 60 метара, а мале су у данашње доба због издељених кућа и изашлих из своје средине спојене, те тако дају селу тип растуреног села. Мала низ Кацапу је новијег порекла с растуреним кућама и потпуно одвојена од целог села. Иако је овакав општи изглед села, ипак иоле пажљивији посматрач може разликовати ове групе: Осојане, Топлички Крај, Ћумурлије и Дрљаче, делове села над Топлицом и одвојени крај; Кацапу или Грмикоже, нагнут ка реци Љигу.
   У Осојанима су ове породице: Радовановићи, Живановићи, Добросављевићи (Станимировићи), Живковићи, Милановићи, Петровићи, Јовановићи, Милићевићи, Гошнићи, Митровићи и Миловановићи. У Топличком Крају су: Танасијевићи, Остојићи, Вићентијевићи, Адамовићи, Велимировићи, Марковићи, Нинковићи и Новаковићи. У Ћумурлијама су: Срећковићи, Марковићи, Перићи, Павловићи, Обрадовићи, Благојевићи, Несторовићи и Стојковићи. У Дрљачама су: Ђурђевићи, Милошевићи, Митровићи, Обрадовићи, Милосављевићи и Митровићи. У Кацапи су: Брдаревићи, Јеремићи, Зекићи, Крстићи, Алексићи, Јаковљевићи, Продановићи, Деспотовићи, Мијаиловићи, Николићи, Петровићи, Митровићи и Шутуљићи.
   Задружни живот није развијен у овом селу. Задруге се брзо деле, а има случајева, где се синови и од оца деле, па чак мењају и презимена.
   Подаци о селу.
   -Према списку ваљевске епархије из 1735. године у селу је било 35 домова. По харачким тефтерима село је имало 1818. године 39 домова са 43 пореске и 103 харачке личности.
   По попису:
   -1866. године – 73 дома и 425 становника.
   -1874. године – 72 дома и 286 становника.
   -1884. године – 80 домова и 433 становника.
   -1890. године – 84 дома и 511 становника.
   -1895. године – 96 домова и 568 становника.
   -1900. године – 102 дома и 587 становника.
   Годишњи прираштај становништва овог села од 1866. године је 5,66 а процентни 1,20%, где је у почетку било колебања.
   Име селу.
   -Старо село је Кацапи под Збеговиштем и звало се Кацапа због истоимене речице, која извире под Збеговиштем. Старих насеља овог села нема; они су се нешто због куге, а нешто и због турске обести иселили у Аустрију и равније крајеве. Име Кацапа је старије од имена Дучић и данас се оба имена упоредо чују. У списку села ваљевског округа, који је саставила аустријска Администрација 1737. године налази се село Kazappa, као село ондашњег палешког округа. Изгледа по овоме да је у 18. веку било претежније име Кацапа од имена Дучић, што је данас обрнуто.
   Откуда је име Дучић не зна се. По свему изгледа да је презименско име, а лако може бити да су од данашњих породица, кад су се населиле у овом селу, звале Дучићи, што се може закључивати по местима, одакле су се досељавале. Имена крајевима су или породична или по местима.
   Старине у селу.
   -Ка средини села, на данашњем окружном путу, који пролази кроз ово село, до Чардачине, налази се један висок стећак, камена плоча, за коју народно предање држи да су поболе неке старе породице за спомен оних, који су из овог краја погинули на Косову. Плоча је без натписа и виша од метра и нагла се ка југу.
   На Чардачини и данас се налазе неке сувомеђине од старог чардака, који је спахија овог села у турско доба подигао за своју потребу.
   На Збеговишту сељани данас указују на места, где су се сељани искупљали, кад им је у турско доба претила опасност, у збег и одакле су се разбежавали. Под Збеговиштем је Кацапа и Старо Село, којега данас нема, а где се не познају ни трагови старих насеља, јер су по разораним њивама.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Старих породица, за које се не би знало да су досељене, у овом селу нема. Све су данашње породице досељене, мада досељење пада у велику давнину, којој се не може тачно време одредити. Старог Села Кацапе и старих насељеника тог села нема, а данашња Кацапа је из новијег добба.
   Најстарије породице у селу јесу:
   -Ћумурлије (Ћумури), досељени врло давно, не зна се када, од Мостара у Херцеговини. Они су данас у средини села, а ту су се и прво населили, а за време њиховог доласка је и Кацапа насељена. Они су данас у селу и код Топлице, и у Осојанима и у Дрљачама, само што их нема у Кацапи. Доста их се раселило по суседним селима, доста их је у селу замрло, па су на места замрлих дошле или се призетиле друге породице. Ћумурлије и чине данас село: у њему их је под презименом Станимировићи (по некаквом претку, који се истакао као врло вредна личност у борби против Турака за време аустријских ратова у 17. и 18. веку) са 23 куће, и под презименом Ћумурлије 27 кућа, свега 50 кућа, славе Лазаревдан.
   -Живковићи, предак је из Скакаваца-округ ужички, досељен као надничар око 1820. године, призетио се у Станимировиће, слави Јовањдан и Лазаревдан.
   -Гошнићи, предак досељен од Крупња у Рађевини око 1820. године као мајстор, има их 4 куће у једну од њих се призетио један из Врачевића, славе Лазаревдан.
   -Милићевићи су досељени из Херцеговине од Требиња око 1800. године, славе Никољдан.
   -Вићенитијевићи, њихов предак се призетио у Милићевиће, дослеио се из Команице, слави Св. Димитрија и Никољдан.
   -Митровићи, досељени у време Првог устанка из Полимља, као слуге, славе Игњатијевдан.
   -Петровићи, скорашњи досељеници из Косатице, призетио се у Миловановиће, славе Јовањдан и Лазаревдан.
   -Остојићи, предак се доселио из Попадића у области, призетио се у Танасијевиће, славе Лазаревдан.
   -Нинковићи, предак је из Бачеваца од Нинковића породице, досељен као слуга на имање и славе Ђурђевдан.
   -Митровићи, досељени из Дрљаче на Дрини после Кочине Крајине, населили се засебно на купљеном имању и нешто поклоњеном од Турака, славе Аранђеловдан.
   -Стојковићи, предак скоро дошао као уљез на Несторовића имање, досељен из Берковца од породице Петровић, слави Ђурђиц и Лазаревдан.
   -Јаковљевићи, прва породица у Кацапу, населили из Осата у Босни после Кочине Крајине, досељени као мајстори у исто доба, кад су и суседни Бошњановић населиле оне породице, које се тамо сматрају као најстарије, славе Ђурђиц.
   -Алексићи, после Првог устанка из Руда Букве (део Полешнице) у ужичком округу, славе Јовањдан, досељени као мајстори.
   -Зекићи су Алексићи, само касније досељени, око 1840. године, као уљези у Јаковљевиће, славе Ђурђиц и Јовањдан.
   -Брдаревићи су из Осата, досељени после Другог устанка славе Св. Кирјака.
   -Јеремићи су, такође, из Осата, досељени исто када и Брдаревићи, славе Ђурђевдан.
   -Крстићи су исто из Осата, досељени као мајстори, после 1820. године, славе Лазаревдан.
   -Митровићи су скорашњи досељеници из Црвице код Бајине Баште, славе Игњатијевдан.
   -Шутулић је из суседног Струганика, доселио се на купљено имање, слави Ђурђевдан.
   У Дучићу данас (почетком 20. века, оп. Моилодан) има 102 домљ са 17 породица.
   Занимање становништва.
   -Дучићани се занимају свима привредним гранама, као и други сељаци ове области. најрадије занимање је гајење рогате стоке, за шта Топлица даје изврсне услове, затим воићарство, које се навелико гаји и подиже. Земља даје обилат плод, те родних година довољан је да подмири редовне потребе становништва, а ретко да га се нађе и за извоз. Село не испушта становнике већ их нагло привлачи са стране.
   Појединости о селу.
   -Дучић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Доњој Топлици. Дучићани иду цркви у Мионицу, у школу у Горњу Топлицу, а Кацапа са школом и црквом у Цветановце. Гробље је раздељено по малама. Заједничке преславе немају.

   Одговори

6. 8. април 2013. у 20:22

   Милодан

   Порекло становништва села Ђурђевац, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Ђурђевац лежи на оним последњим маљенским огранцима, који се под именом Беле Стене веома стрмо спуштају у долину реке Колубаре. Земљиште је од терцијалних глиница, мергле и парафинских шкриљаца, који су на повише места у овом селу огољени. Земљиште није равно, већ је неравног изгледа, нагнуто ка истоку, а куће су по избрешцима и осојним странама појединих брегова.
   Село је препуно мањих и већих извора. Око сваке куће има по један или два мања изворчића, који су уведени у чесме и после у баре. Од знатнијих извора у селу су: Студенац до Санковића, Бујинац до Виса и Радовића Бунар. Од текућих вода су: Липница или просто Река, која долази са запада из Клинаца; јача речица, не пресушује и покреће један витао; Ђурђевчић непресушни поток, који извире под Гајином, над Пасјаком и улази у Реку; Поток који силази са северне стране Виса и Пасјак, који силази с источне стране Виса и пада у Лепеницу.
   Земље и Шуме.
   -Нигде природа није обилатија него у овом селу. Земље на избор и за сваку врсту природног рада у овом селу има. И оранице и косанице, и воћњачке и виноградске, и шумске земље и за испусте има свуда и на сваком месту. Пасјак даје најбоље и најбогатије земље за стрмнину, шуму, винограде и ливаде. Река даје особите земље за пашњаке, ливаде, кукурузе и шуму. Брдска земља опет је за воће и шуму. Најбогатије и најскупље земље у Срезу колубарском јесу у овом селу.
   Шумом је село врло богато, а она је сва од лиснате горе. Најлепше шуме су по Вису и развођу Пасјака и Реке, а ту су по реду, све један за другим, поређани најлепши забрани појединаца из овог села. Нигде нема заједнице у овом селу.
   Тип села.
   -Куће Ђурђевачке су на обема обалама Реке. Само што су Дрпе сувише ниско до Санковића и одвојиле се од осталих на десној страни, иначе сви други су један до другог, где су куће 20-60 метара одаљене једна од друге. Дрпе су далеко од последње куће овог краја 500 метара. На левој страни опет овако исто куће у две групе пређане: на западу су Станићи, а на истоку Ерци (Ерски Крај). Џемата има доста и малих и већих, али то су породични називи, за понеке куће у групама.
   У селу су данас ове породице: Маричићи, Миливојевићи, Робовићи, Васићи, Каљевићи, Вишићи, Ковачевићи, Тешановићи, Дрпе и Радовићи, – на десној страни Реке и Потока. На левој страни Реке и Потока: Грујичићи (Марковићи), Станићи (Миличићи), Срећковићи, Вујичићи, Томићи, Мијаиловићи-Ерци и Ђурђевићи.
   У Ђурђевцу је задружни живот доста развијен, има повише мањих задруга а повеће су: Гријучића, Миливојевића и Радовића.
   Подаци о селу.
   -По харачким тефтерима Ђурђевац је имао 1818. године 25 домова са 31 пореским и 74 харачким личностима.
   По попису:
   -1866. године – 40 домова и 322 становника.
   -1874. године – 49 домова и 296 становника.
   -1884. године – 51 дом и 371 становника.
   -1895. године – 64 дома и 410 становника.
   -1900. године – 63 дома и 399 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,03 а процентни 0,64% са разноликим колебањима, и где се готово стално рађа више мушке него женске деце.
   Име селу.
   -Ђурђевац је име дато по потоку Ђурђевчићу, који је у средини села.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Најстарија породица у селу, за коју се зна да се са које стране доселила јесу Станићи.
   -Станићи су са обе стране Реке и по висовима, разних презимена: Станићи, Грујучићи, Марковићи, Миличићи и Вујичићи, славе Никољдан.
   -Дрпе*. По досељењу најстарија породица је Дрпе. Дрпе су досељене пред крај 17. столећа, због крвнине, из села Дрпа у Бањаницма, у Црноиј Гори, славе Ђурђевдан.
   *Из ове породице је Максим Дрпа, знаменита личност из доба стварања Србије под кнезом Милошем.
   -Миливојевићи, досељени у почетку 17. века, из области Потарја, славе Ђурђиц, досељени због крвне освете.
   -Радовићи, досељени тачни 1785. године из шабачке Придворице, где се доселила из Субјела-округа ужичког.
   Радовићи* су дошли у Сјубел крајем 17. века из Тушине у Дробњацима, од братства Церовића, а избегли су глад, која је у то време беснела. У Ђурђевац их је населио спахија сеоски Слатина, а неке од њих превео у суседни Рајковић и то су данашњи Терзићи. Радовићи славе Мратиндан.
   *Из ове породице је г. Мата Радовић, начелник окружни у пензији из Београда и он ми је податке и о својој породици и целом селу дао.
   -Ерци, после 1820. године, Биоска у Старом Влаху, дошли на кућно имање. Ерци се зову и Мијаиловићи, славе Никољдан.
   -Томићи*, после 1820. године, из Мрчића, призетили се у неку стару породицу. Не каже се коју славу славе.
   *Као да и овох Томића нестаје, јер су обе куће пале на две удовице са једним мушким дететом, које је негде у државној служби.
   -Срећковићи и Ђурђевићи су из Пауна, први се призетио у Станиће а други у Ерце; Срећковићи славе Аранђеловдан и из породице је Јанковића у Гробљу, други (Ђурђевић) слави Никољдан и из породице Бошковића у Котлинама.
   -Тешановићи, доселили се око 1840. године, Рајковић, славе Лучиндан.
   -Робовићи су избегли уз Бабинску Разуру из Грева у Полимљу, доселили се прво у Ваљево па се призетили у Миливојевиће, славе Ђурђиц.
   -Ковачевић се призетио у Миливојевиће из Богданице-округ ужички око 1865. године, слави Никољдан.
   У селу има 65 домова од 12 породица.
   Занимање становништва.
   -Ђурђевчани се занимају свим привредним гранама као и остали сељани ове области. Најмилија су занимања сељана овог села: гајење рогате соке, винограда и шума. Прави сој колубарских говеда много је распрострт по овом селу и врло се правилно гаји и одржава. Одличне и велике винограде и забране имају готово сви по Вису и Пасјаку, тако да многе новце добивају за вино, али шуме не продају. Земља им даје богате плодове, та су у стању и сувишак продавати; воћа им стално напредују и повећавају се. Нигде се не селе из села, а нерадо се баве занатимма.
   Појединости о селу.
   -Ђурђевац је саставни део Паунске општине у Срезу колубарском. Судница и црква су у Паунама, а школа у Штучини до Клашнића. Гробље је заједничко и усред села. Село нема заједничке преславе.

   Одговори

7. 10. април 2013. у 20:48

   Милодан

   Порекло становништва села Клашнић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Село је на Белој Стени, на његовом источном крају, под самим коритом реке Колубаре. Бела Стена одсеком се спушта реци Колубари и сва је од терцијалних глинаца, лапораца и парафинских шкриљаца. Источни крај поступно се спушта у долину реке Лепенице, која по дну овог села улива се у Колубару.
   Извора у селу има доста и народ се поред изворске воде служи и речном водом. Извори су мањег обима и зову се по породицама. У селу има неколико дубоких јаруга, којима се слива кишна и снежна вода, иначе никаквих других текућих вода нема осим Колубаре и Лепенице.
   Земље у шуме.
   -Клашнићке су земље у долинама реке и оне су од наноса тих двеју река и врло су добре зиратне земље а и за ливаде.
   Шуме од лиснатог дрвета има доста. Цео источни крај се зове Штучина и сав је под шумом. Штучина је унеколико и раздељена, али има нешто што је сеоска својина, а то су оне велике јаруге обрасле шибом, или ситном гором.
   Тип села.
   -Село је мало, разбијеног типа, куће су у малим групама по плећима Беле Стене удаљене су једна од друге 30 до 40 метара, а на појединим местима и по 200 метара.
   У Клашнићу су: Давидовићи, Крстићи, Шујдовићи, Марићи, Крстајићи, Остојићи, Лукићи, Јовановићи, Нићифоровићи и Радовићи.
   У селу нема задруга, мада их је раније било.
   Подаци о селу.
   -Ово село, као засебна целина, први пут се јавља 1872. године и по попису:
   -1874. године – 12 домова и 75 становника.
   -1884. године – 16 домова и 90 становника.
   -1890. године – 19 домова и 136 становника.
   -1895. године – 22 дома и 141 становника.
   -1900. године – 25 домова и 133 становника.
   Годишњи прираштај селу од 1874. године је 2,14 а процентни 2,50%.
   Име селу.
   -Клашнић је ново село, а раније се сматрало као заселак села Диваца. Све до 1872. године Клашнић је био прави заселак, са својим нарочитим кметом и био је уз Дивце, па је 1872. године стално одвојен и образовао село. Да је Клашнић (био) део Диваца доказују везе имања ова два села, заједница у преслави, цркви и до скоро школи.
   До пре 100 година биле су, прича се, по овом селу већином “клашне” за говеда (наслони-стубови прекривени сламом), па се после, кад се село почело насељавати и на клашнама, оно прозвало “Клашнић”.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -У Кочиној Крајини овде није било села, овде су била трла појединих Дивчана.
   -Давидовићи. Први досељеник у ово село био је неки Давид, који се са још два брата; Секулом и Мијатом доселио из Риђана у Никшићкој Жупи. Давид је наставио овде, Секула у Кључу а Мијат у Робајама. Од Давида су данашњи Давидовићи, који има расељених и по Србији као чиновника, славе Лучиндан.
   -Јовановићи, доселили се око 1809 и 1811. године из Доњег Колашина у Потарју, славе Мратиндан.
   -Нићифоровићи, досељени после Јовановића, из села Ојковице у Старом Влаху, славе Никољдан.
   -Крстићи, досењени кад и претходни Нићифоровићи из Риђана код Никшића, славе Лучиндан.
   -Шујдовићи, после 1830 године, из Горњег Лајковца, слави Лучиндан, дошао на имање.
   -Марићи, после 1820. године, Рајковић из ове области од породице Лазаревића,
   слави Аранђеловдан, дошао на своје имање.
   -Лукићи су из Диваца, отац им дошао на имање, славе Јовањдан.
   -Крстајићи су се доселили после 1878. године из Комарнице у Дробњацима, славе Никољдан.
   -Остојићи, отац им се доселио из Штрбаца у Босни, слави Лучиндан.
   -Радовићи, отац им се доселио као надничар из Омарина у вишеградском Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
   У селу је 23 кућа од 10 породица-фамилија.
   Занимање становништва.
   -Клашничани су особито добри земљоделци, гаје доста стоке, нарочито говеда и свиња, радо се баве риболовом, занате не знају нити их изучавају и врло тешко се селе било куда изван овога села.
   Појединости о селу.
   -Клашнић је саставни део мионичке општине у Срезу Колубарском. Судница је у Мионици, школа у Ђурђевцу а црква у Мионици. Гробље је у средини села до Стучине. Преслављају исту преславу као и Дивци.

   Одговори

8. 12. април 2013. у 22:31

   Милодан

   Порекло становништва села Кључ, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Кључ је на обема обалама реке Лепенице, на оном месту одакле ова река излази из своју клисуре у такозвану Лепеничку раван или Јелав. Самиим положајем село је подељено на два дела, горњи и доњи. Горњи део села је на плећима појединих високих, стрменитих и кречњачких брда, која граде Кључ или Кључанску Клисуру. Доњи део села лежи на таласастим, много нижем земљишту, састављених од терцијалних глинаца и шљункова. Знатнија су узвишења: Царина, највиши вис у селу, Станино Брдо и Вис и у доњем крају Вис до Толића.
   Изворима је село врло богато. Баш на самом излазу из клисуре, на десној обали Лепенице, испод једне високе и врло стрме стене избијају 5 извора, познати под општим именом Кључеви. Кључеви су јака врела и сваки од њих покреће по један или два витла и одмах после тока од 5 метара, падају у корито Лепенице, које је дотле суво, те они уствари граде реку. Главнији извори у селу су: Пасјак, Вреоци и Бољевац у горњем делу села и Точак у доњем делу. Од текућих вода најглавнија је Лепеница, која по изласку из Рајковића, текући у источном правцу, улази у Кључанску Клисуру и одмах у почетку понире. Клисура је дугачка око километар, правца мање више источног, непроходна, каменита и без воде. Кад се по изласку из клисуре појаве Кључеви, тада река добија знатну количину воде, окрене на север и у том правцу јако искривуданим коритом иде до ушћа у Колубару. У селу са десне стране пада у реку јак поток Точак, који по имену свог извора зове се до ушћа и никад не пресушује. Са леве стране од ђурђевачког Виса силази водом и долином богати поток Пасјак и пада у Лепеницу испод села, поред Санковића.
   Земље и шуме.
   -Земље горњег дела села су око кућа и по падинама брда и брегова, а никако у долини Лепенице. Ове земље су исувише посне, благе, са вртачама, много су камените и подесне скоро само за попашу ситне стоке. На њима се једино сеју стрмна жита и подижу воћњаци. Земље доњег дела села и по Пасјаку долазе у ред најбољих земаља у округу ваљевском. Кључанске ливаде низ Лепеницу, Пасјак и Точак јесу најбоље ливаде у ваљевској Колубари, нарочито стога, што их сама природа својом силним изворима изворима наводњава. Зиратне земље су црне масне смолнице, истина тешке за рад, али изврсне за род.
   Шума има доста по селу, али је она поглавито по клисури и по стрмим падинама појединих брда. Доста шуме има и по Вису до Толића, докле је Царина сва огољена, као и суседно Станино Брдо. Ипак у селу има шуме, знатна је већина купује не само за грађу него и за огрев. Никаквих заједница нема.
   Тип села.
   -Кључ је село разбијеног типа. Само му је земљиште такво, да је приморало сељаке да се групишу. У селу имају свега три повеће групе, три џемата: Брђани, Лајковчани и Поточари. Брђани су по плећима Царине и Станина Брда, Лајковчани са леве стране Лепенице по Вису а Поточари уз поток Точак. Куће су збијене, нису даље једна од друге од 20 метара а џемати су на растојању више од 500 метара.
   -У Брђанима су: Текићи, Лукићи, Топаловићи, Секулићи, Бабићи, Максимовићи, Симићи и Путниковићи. У Лајковчанима су: Трифуновићи, Тодорићи и Мијаиловићи (Бошњаковићи). У Поточарима су: Несторовићи, Јевтићи, Атићи, Ђурђевићи, Јовановићи, Живковићи, Маринковићи, Аћимовићи, Вуковићи, Јоксимовићи, Остојићи, Пиваљевићи и Ненадовићи.
   У селу је врло слабо развијен задружни живот, свега данас има једна мало јача задруга у Трифуновићима.
   Подаци о селу.
   -Кључ је према списку ваљевсје епархије од 1735. године имао 15 домова а према Вуковим харачким тефтерима из 1818. године имао је 33 дома са 44 пореских и 98 харачких лица.
   По попису:
   -1866. године – 54 дома и 432 становника.
   -1874. године – 57 домова и 423 становника.
   -1884. године – 60 домова и 486 становника.
   -1890. године – 78 домова и 591 становника.
   -1895. године – 87 домова и 588 становника.
   -1900. године – 95 домова и 636 становника.
   Годишњи прираштај у секу је 6, 27 а процентни 1,37%.
   Име селу.
   -Извори у селу, који граде реку Лепеницу, зову се Кључеви. Клисура речна изнад ових извора зове се Кључ. Ово двоје дало је име селу, бар тако сваки сељак држи, што је посве вероватно.
   Џематска су имена по месту насеља. Лајковчани су названи по томе, што се породица Трифуновић, доселила из Горњег Лајковца, села ове области.
   Старине у селу.
   -У Кључу, у лепеничкој клисури, на једној окуци, распознају се данас врло добро остаци некакве двоспратне куле, чија је десна страна готово цела, и неке старе црквине. Народ ово место зове Кулина и за њу вазао је једну причу, као да је била својина некаквог несрећног кнез Лазаревог доглавника, по имену Велимира. Ову причу у целини записао је и М. Ђ. Милићевић и у својо “Кнежевини Србији” одштампао.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Кључ је врло старо село, а према томе може се закључивати да треба да има и старих породица. У списку села округа ваљевског, који је саставила аустријска Администрација у Београду 1737. године налази се и село Кључ. Старост села доказују и сеоске традиције, које су очуване о пореклу појединих породица и њиховој старости.
   -Атићи: Сви се сељаци слажу у томе да је у селу најстарија породица данашњих Атића*, за коју држе да је тако стара, да је овде од пре Косова и да је од ње ишло неколико војника на Косово. Атићи су раније били у близини Кулине, па се после повукли уз поток где су и данас; у њих се рачунају: Атићи, Јевтићи, Ђурђевићи, Јовановићи, Живковићи, Маринковићи и Ненадовићи, има их 25 кућа, славе Никољдан а има их и у Срему, у Ашањи.
   *Атић је скорашње презиме. По месном обичају снахе прозвале деда данашњих Атића “Атом”, па га после и цело село тако звало.
   -Бабићи. По времену досењеља најстарији су Бабићи, које је некаква баба довела из Колашина, кда јој је муж погинуо од турске најезде пред почетак првих аустријских ратова 1683. године. Баба је своју децу населила на Царини и данас су њени потомци: Бабићи, Лукићи, Максимовићи, Симићи и Путниковићи, сви славе Никољдан.
   -Секулићи су од Секуле, досељеног у другој половини 18. века из Никшићке Жупе, из села Риђана са још 2 брата, од којих је један остао у Робајама а други отишао у Клашнић, славе Лучиндан.
   -Тодоровићи и рајковички Ђуричићи су једна иста породица, насељени и данас једни поред других и данас са имањем утканим једна у друге, досељени кад и Секулићи из Пиве, славе Ђурђевдан.
   -Текићи су сродни Драгојевићима у Робајама, досељени на 10 година пред Кочину Крајину из братства Маловића у Дробњацима, славе Ђурђевдан.
   -Топаловићи су из Потарја у Доњем Колашину, досељени кад и Текићи због крве освете и насељени поред Текића уз Бабиће, славе Св. Јована Милостивог.
   -Мијаиловићи (Бошњаковићи) доселили су се о Првом устанку из Соколовића у доњем Полимљу, предак се доселио као слуга, славе Ђурђевдан.
   -Трифуновићи су из Горњег Лајковца од породице Шујдовића, прешли су на купљено имање одмаг после Првог устанка, славе Лучиндан.
   -Несторовићи су из села Шеврљуге-округ ужички, досељени после 1830. године, славе Ђурђиц.
   -Аћимовићи су из Отиловине у Полимњу, досељени уз Разуру Бабинску, предак дошао као слуга, славе Ђурђиц.
   -Остојић је од Таре, досељен кад и Аћимавић, као слуга, славе и они Ђурђиц.
   -Јоксимовић се доселио из Доброселице у Старом Влаху, као слуга, славе Цвети.
   -Пиваљевићи су из суседног Рајковића, после деобе прешли на своје имање, славе Ђурђевдан.
   -Вуковићи су пореклом из Какмуже у Потарју, досељени уз Бабинску Разуру, славе Томиндан.
   У Кључу је данас 96 кућа од 14 породица.
   Занимање становништва.
   -Кључани се занимају свима привредним занимањима, којим и остали сељани у овој области. Најглавније занимање сваког Кључанина је сточарство и то гајење говеда. Лепеничка Раван даје за овај посао богате резултате, јер од Кључева па све до ушћа, имају изврсне ливаде, које су и приволеле сељаке за гајење рогате стоке. Кључани се не одају изучавању заната, а ако покоји случајно научи, онда га ради само код куће и у селу. Из села се нерадо удаљују.
   Појединости о селу.
   -Кључ је саставни део мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Мионици. Гробље је издељено по крајевима. Заједничка преслава је Спасовдан.

   Одговори

9. 14. април 2013. у 23:44

   Милодан

   Порекло становништва села Команице, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   Положај села.
   -Команице су над Мионицом, са источне стране овог села. Куће су растурене по венцу, јаругама и падинама појединих брегова. Замљиште је од терцијалних глинаца и мергле, неравно и врло развијено. Главнија узвишења су: Бољковац до Попадића, Липовац у средини села и Стубла над Мионицом.
   Извора у селу има доста, али немају општих имена осим ових: Стублина под Стублом, Липље на Липовцу и Дубока. Главни потоци, управо јаруге, великог обима, стрменитих страна и осипају се, са нагибом северу Топлици, јесу: Машевац испод Бољковца и Липовца и Дубочка Јаруга испод Стубла.
   Земље и шуме.
   -Земље зиратне су по долинама потока и њиховим странама. Земља је црница врло родна, влажна и подесна за све усеве. У селу је нема доста, те се сељаци спуштају Топлици, где имају своје ливаде и гаје стоку.
   Шуме има у јужном делу села и по Стубли, али нема ипак у тој количини, да је у стању да подмири све домаће потребе, стога се мора куповати са стране, из горњих села. У селу нема никаквих заједница.
   Тип села.
   -Сам положај села, његове две јаруге, поделили су село на џемате. Џемати су по косама, а ретко по њиховим странама, удаљени један од другога толико колико су простране долине потока. Џемати су: Брђани, по коси над Мионицом и са леве стране Дубочке Јаруге, Стубљани у врху исте јаруге под Стублом, Дубочани на десној стране Јаруге и Липљани на Липовцу.
   У Брђанима су: Настићи, Јеремићи, Поповићи, Обрадовићи, Радовановићи, Бошковићи, Живковићи, Петровићи, Марковићи, Ђурићи, Живојиновићи, Ненадовићи, Благојевићи, Лазаревићи, Алексићи, Маринковићи и Васиљевићи.
   У Дубочани су: Јелесијевићи, Марковићи, Кеџићи, Живојиновићи, Обрадовићи и Урошевићи.
   У Стубљанима су: Крстићи, Ћировићи, Марковићи, Јоксићи, Андрићи, Ликнићи, Милосављевићи и Прокићи.
   У Липљанима су Папићи (Павловићи).
   У селу нема великих задруга, а слабо кад да је овде било већих задруга, осим у Папићима. Нигде нема чешћих деоба него у овом селу, што нарочито пада у очи и суседним сељацима.
   Подаци о селу.
   -У харачким тефтерима из 1818. године записано је, да је у овом селу било 36 домова са 47 породица и 104 харачке личности.
   По попису:
   -1866. године – 57 домова и 359 становника.
   -1874. године – 61 дом и 356 становника.
   -1884. године – 62 дома и 355 становника.
   -1890. године – 72 дома и 441 становника.
   -1895. године – 72 дома и 457 становника.
   -1900. године – 81 дом и 500 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,15 а процентни 1,80%.
   Име селу.
   -Команичани не знају ништа да причају о имену свога села. Ни сељаци суседних села, нарочито старији људи, почешће пута у говору изјасниће се да Команичани “нису наши”, него да су “неки други свет”, али ово не умеју да објасне.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Команице су село једне породице, чији најстарији представници знају слабо да причају о себи. Знају само толико да су досељени. Испитивањем родбинских веза међу појединим породицама у овој области, наишао сам на сроднике Команичана и тек су ови умели објаснити начин и време досељења своје породице.
   Јелићи: Команичани не споре сродство са Јелићима у Осеченици, а старији Јелићи причају да су Команичани, углавном сви, и Јелићи од 4 брата, који су се врло давно доселили из кршевитих крајева горњег Лима, од Ђаковице због арнаутске обести. Сва 4 брата била су сточари, необични за ове сељаке, па прво се настанили у Осеченици и после 20 година спустили се у село Команице два брата са децом од трећег, најстаријег, брата, који је био умро. Од заосталог брата су Јелићи у Осеченици, а од она друга два и синоваца су Команичани. Кад је ова сеоба могла бити, не може се тачно одредити. Сравњивањем њиховог досељења са досељењем познатих породица у суседству, као да би се могло навести да су се доселили у 17. веку, а може бити и раније. У Команицама их има данас у све три мале, осим липљанске, а прво су се населили на Брду над Мионицом и стара кућа била је тамо, где је садашња Поповића кућа; у селу их има 59 кућа, славе Св. Димитрија.
   -Обрадовићи у Дубочанима су са Дивљаке изнад Ариља, предак им се доселио као слуга и призетио у Команичане, има их две куће и славе Св. Димитрија.
   -Благојевићи, Живојиновићи и Ненадовићи: Досељени су из Дљина у Драгачеву после 1820. године, предак им се призетио у Алексиће; има их 3 кућа, славе Св. Димитрија. Од истог предака су и Живојиновићи и Ненадовићи.
   -Липљани (Осаћани и Папићи) доселили су се око 1809. године од Гођевачке породице у Зарубама, из села Гођевића у Осату, досељени прво као мајстори па накнадно довели своје породице, славе Лазаревдан.
   -Ликнићи: Предак им је из Рајковића, села ове области, призетио се у Команичане, слави Св. Димитрија.
   -Лазаревићи су из суседних Ракара, прешли после деобе на своје имање, славе Лучиндан.
   -Маринковић у Брђанима је из Берковца, прешао жени на имање, слави Јовањдан.
   -Ђировић је из Штрбаца у Старом Влаху, доселио се као слуга, слави Јовањдан.
   -Васиљевић у Брђанима је из Рудог у Полимљу, слави Јовањдан.
   Сви досељеници су се у Команице, за које већ није наглашено, населили око 1870. године.
   У Команицама је 81 кућа од 7 породица.
   Занимање становништва.
   -Команичани се занимају свима привредним гранама, којим и остали сељаци у овој области. Раде земљу у довољној мери и она им подмирује потребе, где понешто претиче иде у продају. На рогату стоку обраћају повећу пажњу, нарочито што им даје добар приход и служи за тегљење. Због тога што је ово село са мало земље, у последње доба многи се Команичани одважавају, те одлказе из села и не враћају се. Подоста их учи занате, па се после расељавају и тим путем
   Појединости о селу.
   -Команице су саставни део Горњотопличе општине у Срезу колубарском. Судница је у Грњој Топлици, а школа и црква у Мионици. Гробље је заједноичко и по дну села. Немају заједничке преславе.

   Одговори

10. 16. април 2013. у 22:11

    Милодан

    Порекло становништва села Крчмар, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Крчмар је планинско село и лежи непосредно под северним подножјем Маљена, а на обема обалама Крчмарске Реке. Сеоске куће су уз Реку и то по падинама појединих маљенских брда, спуштајући се до самог речног корита. Земљиште је брдовито, по све стрмо и шумовито. На јужној страни диже се одмах Маљен, а на саверу су висока кварцитна брда која служе као развође речицу Буковцу и Реци. Над селом су ови висови Маљена: Благиља, Орловац, Бела Стена (Бијела Стијена), Пехар и Чубрица, а одатле изнад ових: Краљев Сто, Црни Врх, Стражара и Голубац. Над селом са северне стране дижу се висови: Биљези, Растова и Чубрица. Сви маљенски висови су од серпентина, а његове северне падине од секундарних кречњака.
    Изворима је село врло богато. Крчмарац не зна шта је бунар и оскудица у води. Са свих страна стичу се Реци многи поточићи, који никада не пресушују. Познати извори у селу су: Доброш, Врело, Боријевац и Леденице, Маркови Чанци на Пехару, Хајдучица на Чубрици и Савинац до Бачеваца. Од изворних текућих вода су: Манастирица, која извире на источној страни села под највишим врхомм Маљена Краљевим Столом и тече водопадом и брзацима све на север до става са Реком, када окрене на исток коз Осеченицу; Река, којој је глава у Марковим Чанцима под Пехаром и испод Бијеле Стијене, тече на исток до састава са Манастирицом кад изгуби своје име. Испод Стражаре, између Пехара и Голупца силази на западну страну плаховита и највећа река ово села, Црна Река. Испод Пехара са западне стране, управо испод оног места, где се састају Чубрица и Пехар, испод преседлине Хајдучког Гроба, силази повећа плаховита речица Козлица, која иде на запад и близу Савинца пада у Црну Реку. Испод Голупца, са западне стране, силази Буковска Река и састаје се по дну Ластре са Црном Реком, те граде већу Буковску реку. Испод Голупца са источне стране извире на неколико места овог најпространијег маљенског виса река Каменица, која се текући на исток пробија испод Краљевог Стола и пада после подужег тока у Западну Мораву.
    Земље и шуме.
    -Крчмар је пространством земљишта најбогатије село у округу ваљевском. Сав се Маљен, колико је овде поменут, сматра као његова својина*.
    *У једној пресуди кнеза Милоша од 1837. године уступају се Крчмару сви маљенски висови са тачним границама целог атара. Пресуда се и данас налази код сељака, али је државне власти споре.
    Главне зиратне земље су око кућа и реке. На овом земљишту су и куће и воћњаци и сеје се све што је потребно за кућу. Земљиште је наводњено, наносно и доста родно, особито када се уредно натире.
    Главно имање села Крчмара је на Маљену, познато под именом Дивчибаре. Дивчибаре су планинско поље између Краљевог Стола, Црног Врха и Голупвца и кроз средину њихову тече и наводњава их река Каменица. Стражара дели ову висораван на два дела: праве Дивчибаре до Голупца и Питомине до Краљевог Стола. Дивчибаре се протежу у дужину од 7 километара а у ширину 2-3 километра, а све су сувати и ливадде, без и једне једине стопе оранице. Питомина и пола Дивчибара својина су села Крчмара, а друга половина је својина суседних ужичких села. Дивчибарски сувати равнају се златиборским, а ливаде долазе у ред најбољих ливада у овој области. На њима је ситна сочна и врло оштра трава и особто добро гоји стоку. Дивчибаре и Питомине издељене су међу сељаке и сваки сељак има свој део ливада и сувата, који је најбољи по Голупцу. Шуме је по Дивчибарама посве мало, а то су већином појединачни забрани.
    Шумом је Крчмар најбогатије село у овој области. Сви маљенски висови су покривени најбогатијом шумом, које има од лиснатог дрвета и четинарске. Шуме од лиснатог дрвета су по селу и падинама маљенских висова изнад села, а четинарске по плећима свих висова па и оних даљих од села. Најлепше четинарске шуме су по Пехару, Стражари, Краљевом Столу и падинама Голупца. Од четинара расту обе врсте бора, јела, смрча а по селу и смрека, а од шума лиснатог дрвета расту све познате врсте, само што су проткане; мачјом леском, калином, белим кленом, јавором, брезом, шумским дрвећем, врло ретким у обема областима (Колубара и Подгорина).
    Осим Дивчибара и по њима појединачних забрана, сав је Маљен сеоска заједница, а по Чубрици и оном делу Маљена, који се спушта у село, а по више места, има и породичних и џематских заједница. На Чубрици се знају: Тодорчевићи, Јанковићи и Бандулске заједнице, а испод Пехара Абдулске и Ћековића заједнице.
    Тип села.
    -Крчмар је село разбијеног типа. Куће су груписане око извора и долина њихових потока , нису даље једна од друге 20-30 метара. Џематске су групе удаљене по 200 метара.
    Испод Бијеле Стијене, око извора Доброша, је џемат Доброш и у њему: Радовановићи, Недељковићи, Теодсијевићи, Грујовићи (Милићевићи) и Крстивојевићи.
    Испод ових су Абдуле: Абдулићи (Марковићи), Пантовићи, Маринковићи и Јанковићи.
    Испод АБдула, даље низ Реку су Ћековићи: Ћековићи (Марковићи) и Марковићи (Јевтовићи).
    До Ћековића си Зеленовићи: Митровићи и Андрићи.
    Према Абдулама на левој страни Реке су Бандуле(Цветковићи) и испод њих низ реку: Тодорчевићи, Мрдићи, Петрићи и Параминци.
    По дну села, са десне стране реке, у близини цркве су Симовићи.
    У Крчмару је негде био задружни живот на гласу, али и данас има повећих задруга у селу: Радовановићи, Јанковићи, Марковићи, Бандулски и др.
    Подаци о селу.
    -Крчмар је по харачким тефтеррима из 1818. године имао 25 домова са 26 пореских и 71 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 39 домова и 329 становника.
    -1874. године – 40 домова и 391 становника.
    -1884. године – 52 дома и 426 становника.
    -1890. године – 67 домова и 451 становника.
    -1895. године – 71 дом и 494 становника.
    -1900. године – 80 домова и 507 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,35 а процентни 1,24%.
    Име селу.
    -За име Крчмар везана је ова народна прича, коју зна не само сваки сељак из села, него многи из околине. Прича се да је под Доброшем, у самој Реци, била некад нека велика путничка крчма (механа), коју је држала Крчмарица Мара, она што се пева у народним песмама. Због тога је село насељено око ове крчме и добило име Крчмар.
    Имена џематска сеу имена породична, управо стара презименска.
    Старине у селу.
    -Ни у једном селу ове области нема више старих знаменитости као овде.
    1. На Бијелој Стијени и данас се врло добро распознају заостаци старе српске тврђаве Бијела Стијена, која се помиње у нашим летописима из 15. века. Од старог града, који је Махмуд паша разрушио 1458. године и данс су врло добро очувана платна, једна кула и на њој камена капија.
    2 Испод града, низ Реку, на месту где у њу утиче један поток са Чубрице, и данас се распознају зидови и сухомеђине некадашњег градића Бијела Стијена. По њивама и данас се изоравају остаци од судова, старог оружја, алата и камена, а мало подаље уз брдо је и старо градско гробље, само је штета што је са мало споменика, где и оно што има, без натписа је*.
    *У М. Ђ. Милићевића (“Кнежевина Србија”)записано је да је град Бела Стена био у Шушеоци над Колубаром и да је ту била одсудна битка између Душана и маџарског краља Лудвига. Нигде никаквих градских зидина нема у Шушеоци, нити би се могле постројити, почем се Бела Стена, нигде ни трага од каквог градског насеља, већ све што има, зидине су старе цркве и старог гробља, које је било одмах изнад ње.
    3. За битку између Душана и Маџара у овом крају прича се ово: Душан је с војском дошао на Маљен и ту заостао, а војску послао низ планину да иде пред Маџаре. Цар, вели прича, за сво време, докле му нису стигли гласови о добивеној победи, задржао се на Краљевом Столу, који је по њему и добио име, а кад је добио извештај о исходу битке, онда је сишао на Белу Стену и ту сачекао војску, прегледао је и пошто се одморио, вратио се у Призрен.
    Наставиће се…

    Одговори