Лајковац и околна села

45 коментара

1. 16. јануар 2013. у 20:28

   Милодан

   Порекло становништва села Рубрибреза, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
   Положај села, име и бројно стање у прошлости
   Налази се на левој обали Колубаре. Граничи се са истока Лајковцем и Селом Лајковцем, на северу са Рукладом, на западу са Непричавом и на југу са Пепељевцем и Стрмовом, односно реком Колубаром. Некада се се граничили са истока Јабучјем али оснивањем Села Лајковца ова два села су растављена. Касније, формирањем варошице Лајковац, атар овог села се стално смањивао.
   О настанку именоа овог села сачувана је легенда у којој се каже да су некад поред пута, који је пролазио кроз село, налазиле брезе. Како су брезе користили хајдуци да би нападали Турке, ови су наредили да се брезе посеку. Тада се говорило “руби брезе” па је тако село добило име.
   По државном попису поданика, који је извршила аустријска влада 1717. године, попоисана је Рубрифесца (башп тако) са три поданика.
   Рубрибрези припада део долине Колубаре, чија је надморска висина око 119 метара. Куће су смештене на коси изнад Колубаре и даље на платоу, који је испресецан потоцима. На северу се налази део Дубраве.
   Село је разбијеног типа. Првобитни становници населили су се у унутрашњост села а са просецањем пута Ваљево – Београд, насељавали су се дуж пута.
   У попису из 1863. године, поред осталог, пописани су: Примирителни суд са апсом, два коша од слабог материјала, један плац половине плуга, једна њива општинска са два плуга на атару села Рубрибреза, десет плугова на атару Села Лајковац, петнаест на подручју Рубрибрезе под шумом.
   По попису од 31. марта 1991. године село је имало 819 становника, 274 станова, 232 домаћинства и 148 пољопривредних газдинстава.
   Порекло становништва и насељавање села
   Село спада у старија насеља. Сматра се да су село основали Брадоњићи-Чанчаревићи. Доселили су се из Чајнича у првој половини 18. века. Славе Михиљдан. Највероватније су пописани 1717. године а која су још два поданика то се не може утврдити. Некако у исто време доселили су се, такође из Босне, Давидовићи, Степановићи, Врановићи, Тодорци и Томићи-Стевановићи. Очигледно, село је било оформљено у то време а са доласком аустријске управе дошли су нови досељеници.
   Чанчаревићи, раније занатлијска породица, потичу од заједничког претка са слатинским Ковачевићима и туларским Сарићима и до 1850. године одржвали су родбинске везе.
   У Брадоњиће-Чанчаревиће спадају: Чанчаревићи, Ивановићи, и Марковићи.
   Врановићи су се дослеили из Бирача. Славе Аранђеловдан. У њих спадају: Јовановићи, Живојиновићи, Радовановићи и Митровићи.
   Давидовићи су се доселили из Гласинца, Славе Аранђеловдан. У Давидовиће спадају: Ивковићи 1, Пауновићи 1, Живковићи 1, Живковићи 2, Радивојевићи, Миловановићи, Васиљеићи и Јаковљевићи.
   Стевановићи-Томићи су се доселили из Осата. Славе Никољдан. У Стевановиће-Томиће спадају: Стевановићи, Ђурђевићи и Томићи.
   Степановићи су се доселили из Фоче. Славе Аранђеловдан. У Степановиће спадају: Ивковићи 2, Милановићи, Пауновићи 2, Живковићи 3, Петровићи и Живановићи.
   Тодоровићи-Тодорци дошли су из Осата. Славе Св. Ђурђа.
   У другој половини 18. века доселили су се: Лазаревићи 1, Симићи, Спасојевићи и Степановићи 2.
   Лазаревићи 1 су се доселили из Сакуља у Јадру, Дошли су ба имање Чанчаревића. Славе Никољдан.
   Симићи су се доселили из Мрчића, колубарски срез, пошто им је предак дошао као уљез у фамилију Танасијевић. За њега Љуба Павловић каже: “Хаџија се доселио по предању од извора Таре, гоњен Арнаутима. Уз њега доселиле су се његове три блиске породице од којих су у село сишле хаџијана и још једна а оне друге две застале у Старом Влаху. Хаџију су Турци населили пред први аустроугарски рат, дакле у другој половини 17. солећа, Од Хаџије су Хаџићи, од почетка па до сада, само једна једина кућа, од синовца хаџијиног Стојка су: Стојаковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи, Радосављевићи и Јовановићи и у селу их има 23 куће, славе Св. Јована”.
   Спасојевићи су се доселили из Кадине Луке, као уљези код Живковића 2 а не код Тодоровића, како је записао Љуба Павловић. О њиховом пореклу Љуба Павловић каже:
   -Као Смиљчићи сматрају се: Милошиновићи, Тодоровићи, Маринковићи, Спасојевићи, Јаковљевићи, Лазићи и Пантићи. Смиљчића има једна кућа у Чибутковици, једна у Бабајићу, једна у Рубрибрези, једна у Смрдљиковцу, две у Јајчићу, две у Цветановцима, једна у Велишевцима, једна у Шапцу, итд. Данас је у селу 27 кућа и славе Св. Јована миостивог, 12 децембра, крај цитата из љегове књиге Колубара и Подгорина.
   Стевановићи 2 су се доселили из Попадића, као уљези код Томића. Славе Аранђеловдан.
   Крајем прошлог (19.) века су се доселили Лазаревићи 2 из Осата. Славе Јовањдан.
   У овом веку (20.) доселили су се Павловићи из ужичког округа. Славе Св. Луку.

   Одговори

2. 17. јануар 2013. у 20:12

   Милодан

   Порекло становништва села Скобаљ, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
   Положај села, име и бројно стање у прошлости
   Налази се на левој обали Колубаре. Село је настало као реселица Малог Борка.
   Граничи се на истоку са реком Колубаром, са севера са Малим Борком, на западу са Паљувима и на југу са Јабучјем. Куће су им биле само на побрђу изнад реке Колубаре. Долина Колубаре има надморску висину 96 метара док плато изнад Колубаре једва достиже 113 метара,
   Село је добило име највероватнинне по риби скобаљ, која се ловила у Колубари.
   Село је настало у исто време када и Село Лајковац у време Кочине Крајине а појављује се у арачким тефтерима из 1818. године.
   У попису 1863. године било је у саставу општине Мали Борак.
   Пописом од 31. марта 1991. године утврђено је да у селу живи 306 становника, 116 станова, 100 домаћинстава и 98 пољопривредних газдинстава.
   Село се, као Мали Борак и Каленић, расељава због проширења тамнавских копова ПД РБ Колубара, оп. Милодан.
   Наставиће се…

   Одговори

3. 17. јануар 2013. у 20:27

   Милодан

   Скобаљ, наставак…
   Порекло становништва
   Старом породицом сматрају се Циглићи, за које се не зна када су се и одакле доселили. Славе Св. Јована. У попису из 1717. године пописано је село (Мали) Борак са два поданика. Верује се да су Циглићи били један од њих.
   У првој половини 18. века доселили су се из Вујиноваче из Подгорине Милутиновићи-Ђурђевићи, који славе Св. Николу. У Милутиновиће спадају: Милутиновићи, Ђурђевићи, Лазаревићи, Миловановићи, Гајићи, Марковићи, Мирковићи, Павловићи, Ивковићи, Петровићи и Милијановићи. Да све ове фамилије потичу од заједничког претка сазнајемо из списа, који су сачувани у Окружном ваљевском суду.
   Тако Ана, слепа кћер поч. Давида Петровића, коју заступа на суду Милија Милутиновић из Скобаља, тужи Илију Гајића као купца и Пантелију Петровић као продавца, јер је оптужени Пантелија једну ливаду, која је припадала Ани, трампио са Илијом. Наиме, Ана је била тетка Пантелији и како јој је отац умро рано, живела са њим у заједничком домаћинству. Заступник Милија је изјавио да Анина ливада вреди 50 цесарских дуката и да је трампљена за земљу, која вреди 30 цесарских дуката и да ће то посведочити: Степан Миловановић, Иван Милутиновић и Филип Ивковић. Затражио је да се све врати у првобитно стање.
   Наставићесе….

   Одговори

4. 17. јануар 2013. у 20:43

   Милодан

   Скобаљ, наставак…
   Суд је заседао 6. јуна 1858 године и зказао суђење за 11 септембар 1858. године. Драгоцене изјаве појединих актера на суду, Иван Милутиновић као сведок, изјавио је “да је ожењен, да има 50 година и троје деце и да му је Милија рођени синовац а Илија синовац од првог братунчета док му остали нису ништа”. Други сведок Степан Миловановић је изјавио “да има 55 година, четворо деце и да су му Илија и Милија синовци”. Тећи сведок Филип Ивковић изјавио је “да има 30 година, ожењен, отац једног детета и да му је Ана род, али не зна у ком степену а Пантелија брат од другог братунчета, док му остали нису ништа”.
   Накнадно је позван да сведочи Живко Лазаревић, кој је изјавио “да је ожењен, има 38 година и шесторо деце. Илија му је брат од стрица”.
   Дакле, очигледно је да су Миловановић и Ђурђевићи блиски сродници са Милутиновићима а такође и Гајићи са Лазаревићима, а у исто време су сви међусобно, сродству. Сви сведоци, изузев Филипа Ивковића, изјавли су да са Аном и Пантелијом Петровић нису у сродству, али је то вероватно резултат незнања, јер су Петровићи, Ивковићи итд.. раније одвојили од Милутиновића и других, па су сроднички односи пали у заборав. Али из изјаве Филипа Ивковића сазнајемо какав је био однос између Ивковића, Марковића, Мирковића Павлвића и Петровића.
   Наставиће се…

   Одговори

5. 17. јануар 2013. у 21:01

   Милодан

   Скобаљ, наставак…
   Он изјављује “да му је Пантелија други братунчад а исто тако каже да је од стрица Ивана Марковића више пута слушао да је ливада коју је Пантелија уступио Илији Анина а не Пантелијина”. Следећи ови изјаву очигледно је да су Марко Стојановић и Мијаило били браћа, те да су од Марка настали Мирковићи, Марковићи и Ивковићи а од Мијаила Петровићи. Павловићи су млађа фамилија и настали су од Мирковића, пошто су Павлови синови Јеремија, Димитрије и Алекса узели презиме по оцу. Михајиловићи су најсроднији са Гајићима и Лазаревићима.
   У другој половини 18. века доселили су се Гавриловићи, Јовичићи и Поповићи. Гавриловићи су се доселили из Жабара у Колубари. Славе Враче. Јовичићи су иу Осата и славе Аранђеловдан и око 1900. године било их је шест кућа. Поповићи су се доселили из Кућана из Старог Влаха. Славе Св. Ђурђа.
   Средином 19. века дошао је у кућу Пауна Милошевића (Гавриловића) Миливоје Томашевић из Рајковића. Славе Ђурђиц. У дргој половини 19. века доселили су се Обрадовићи из Бобове и населили се на имање Јовићића. Славе Св. Николу. У исто време доселили су се Павловићи 2, Стевановићи, Ћирићи и Ђурчићи.
   Наставиће се…

   Одговори

6. 17. јануар 2013. у 21:23

   Милодан

   Скобаљ, наставак…
   Павловићи су се доселили из оближњег Каленића. Славе Митровдан.
   Стевановићи су дошли из Костојевића, ужички округ. Славе Св. Јована златоустог.
   Ћирићи потичу из Мајиновића из Подгорског среза и славе С. Николу. Населили су се прво у Конатице (код Степојевца, оп. Милодан) али су тамо били покрадени, због тога су се преселили у Скобаљ.
   У овом (20.) веку доселили су се: Радовановићи 1 и 2, Васиљевићи, Илићи, Јанковићи, Николићи, Бакићи, Миловановићи, Богдановићи и Милосављевићи.
   Радовановићи 1 доселили су се око 1900. године и славе Алимпијевдан.
   Радовановићи 2 потичу из Костојевића, славе Св. Јована милостивог.
   Васиљевићи су се доселили из Станине реке. Славе Ђурђиц а приказују Св. Николу.
   Илићи су из Малог Борка. Славе Ђурђиц.
   Милићи су дошли из Кикинде 1928. године због чега их мештани зову “Швабићи”. Славе Јовањдан.
   Јанковићи су се доселили 1952. године са Златибора из села Јабланице и славе Митровдан.
   Николићи су дошли 1955. године из Костојевића купивши кућу од Милорада Милутиновића. Ракићи су купили земљу 1952. године, коначно су се доселили 1958. године из Јабланице са Златибора. Славе Аранђеловдан.
   Миловановићи су из околине Косјерића, славе Св. Луку.
   Богдановићи су се доселили око 1950. године и славе Враче.
   Крај-Скобаљ.

   Одговори

7. 18. јануар 2013. у 19:38

   Милодан

   Порекло становништва села Степање, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
   Положај села, име и бројно стање у прошлости
   Граничи се на истоку Непричавом, на северу Бајевцем, на западу Гвозденовићем и на југу са Словцем. Настало је као раселица села Бајевац, групишући се око цркве по којој је добила име. Званично као засебно село јавило се тек почетком овог (20.) века, мада се овај назив појављује и раније, нарочито и извештајима о школама, када се школа веома често лоцира у Степању, јер се налазила код цркве и вероватно и тада називао тај део Бајевца.
   Степање је најбрдовотијије од свих села у лајковачкој Тамнави. На западној граници села налазе се два виса, један чија је надморска висина 376 метара и други 337 метара а унутар села је Дренак, висок 312 метара.
   Попопису од 31. марта 1991. године, било је 551 становника, станова 226, домаћинстава 162 и пољопривредних газдинстава 140.
   Порекло становништва и оснивање села
   Насељавање око цркве започело је у првој половини 18. века, када се прота Остоја Јаношевић доселио из Какмуже код Колашина и населио код цркве. Његови потомци су Поповићи и Молеровићи. Славе Св. Николу.
   Нешто касније прота Остоја доселио је и поред себе населио Нешу хајдука, као свог ранијег познаника. Нешини потомци су: Нешићи, Марковићи, Стевановићи и Мирковићи. Неша се доселио из Премићана из Полимља. Славе Св. Јована.

   Одговори

8. 18. јануар 2013. у 19:59

   Милодан

   Степање, наставак…
   У време аустријске управе а после 17171. године, по позиву аустријских власти, доселио се Станоје, који је имао два сина, Илију и Луку. Од Илије су Станојевићи а од Луке су Лукићи и Гајићи. Станоје се дослеио из Санџака. Славе Св. Јована.
   У другој половини 18. века доселили су се Лазаревићи и Игларевићи. Лазаревићи воде порекло од Катанића из Пипера. Славе Св. Арханшела. Предак Игларевића био је Шокац из Славоније по народности Србин, по занату дугмеџија. Носио је по селу своју робу и продавао. Када је дошао у ово село, нека девојка из породице Станојевић загледала се у њега а и он у њу, па на наваљивање суседа покрсти се и привенча, зашто му се додели и нешто сеоске утрине. Добије име Јован, прими гозбинску славу и задржи занатлијско презиме а сељаци су га звали “Шокцем” па и његове потомке што је и данас случај (по Љуби Павловићу). Славе Св. Јована.
   У 19. веку доселили су се Јанковићи, Мишићи, Росићи и Драгићевићи. Јанковићи су се доселили из оближњих Паљува. Славили су Св. Ђурђа. Данас их нема, јер је у ову кућу дошао као уљез Светомир, унук Младена Поповић.
   Мишићи и Росићи не живе у Степању.
   Драгићевићи потичу из Бајевца од истимене фамилије. Славе Ђурђиц као и сви Колаковићи из Бајевца.

   Одговори

9. 19. јануар 2013. у 22:29

   Милодан

   Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
   Лајковац – варош (1).
   Тамо, некада давно, као дете играјући се по дворишту а пре него што сам пошао у школу (1955. године) када су временски услови били повољни чули су се звуци клопарања возова, пиштање локомотива иако је моја кућа била удаљена од Лајковца на сат хода, неких 5-6 километара. На Ђурђевдан 1956. године са својом стрином Маријом и њеном ћерком Горданом, мојом сестром од стрица отишли смо на славу у “њен род” у Пажиновиће (поменути су као фамилија у тексту о Селу Лајковцу) чија је кућа била поред пруге и улазног сигнала станице Лајковац из смера Београда, односно мог родног села јабучја.
   Док су се они гостили за славском трпезом ја сам све време кроз тарабу посматрао путничке и теретне возове, којих је било, рекао бих, на сваких 15-ак минута. Што би рекли ми железничари “пун графикон” – што значи да се у сваком тренутку на једном међустаничном одстојању, у конкретном случају, Лајовац-Јабучје налази један било “парни” или “непарни” воз. Најзанимљивије ми је било када су теретни возови стајали на улазном сигналу. Да ли је тај догађај или игра неке друге судбине мене определила да будем железничар, отправник возова и, касније, у извесном смислу руководилац као саобраћајни инжењер железничке струке у овом тренутку немам адекватан одговор.
   Писац ове књиге др Милан Грујић је завршио средњу железничку школу у истој генерацији као и ја. Касније је завршио вишу школу, факултет и докторат и као такав једно време био директор ЖТП-а Београд за економске послове. Након заврштека средње школе радио сам у Лајковцу као приправник отправника возова све до одласка у ЈНА маја 1968. године, некако у време укидања пруга уског колосека.

   “Понекад пруга заснива градове”, каже са правом врли литерата лајковачки Радован Бели Марковић.
   Варошица Лајковачка је настала проласком првог воза, легендарног “ћире” кроз ово, до тада, заостало место. Било је то 1908. године када је Лајковац постао железничка станица на прузи Ваљево-Забрежје. Исте године штампа пише да “има једно место на нашој железничкој прузи које се подиже америчком брзином. То је Лајковац у коме ће се ускоро укрштати наша железничка пруга са аранђеловачком, а доцније и са милановачком и шабачком (ово се није десило, оп. Милодан) пругом. Сем тога, то место лежи усред најбогатијг и најплоднијег краја, не само ваљевском, већ и оближњем београдском округу. Временом ће Лајковац преместити већи део Уба и Лазаревца, који неће моћи да одрже конкуренцију овог живог места”. Ни ово се, рекао бих, није десило. Уб и Лазаревац су опстали и вечно је било актуелно њихово ривалство у позитивном смислу те речи, оп. Милодан.
   Трасирањем и обележавањем пруга у Колубари, 1903., 1904. и 1905. године, Лајковац је одређен као коначна локација будућег железничког чвора овог региона.
   Постоје мишљења да је према ранијем пројекту то требало да буде Јабучје. Како је за изградњу чвора требало обавити експропријацију веће површине плодног земљишта, утицајни Јабучани “пораде” да из својег атара чвор пребаце у потес суседног села Лајковца Тамнавског, близу “господарског друма” који је од Каргујевца ишао на Страгаре и Врбицу (данашњи Аранђеловац), па преко Лајковца за Шабац. Овј случај има и једну “другу димензију” о чему сам писао у допуни текста казивања Владимира Бајића из Јабучја.
   Тада је Лајковац имао 519 становника.
   Наставиће се…

   Одговори

10. 21. јануар 2013. у 00:49

    Милодан

    Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
    Лајковац – варош (2).
    Поред друма, близу места будуће “штације” лајковачке, налазила се само једна друмска механа, власништво браће Ивановић из Села Лајковца.
    Ова механа је од марта 1906. године, када су започели радови на изградњи пруге, претворена је у мензу за исхрану градитеља пруге. Налазила се преко пута садашње аутобуске станице, поред “железничког трга”. То је тада била једина и прва кућа у будућој варошици Лајковац.
    Наслућујући да ће будућа лајковачка штација постати важна раскрница, предузимљиви људи, будући оснивачи варошице, покуповаше околне плацеве. То су били Никола Јовановић Аћевац из Ваљева, Павле Душић Шиљаговац, кафеџија из Јабучја и Криста Буљугић, удовица.
    Никола Аћевац, шљиварски трговац, купио је велики плац преко пута железничке станице и изградио постројење за сушење шљива и печење ракије на месту где је сада железничка амбуланта. На другом делу плаца изградио је хотел, 1909. године, а иза њега у дворишу велики магацин. Тај хотел, велику жуту приземну зграду са тремом, коју је народ звао “аћевчева кафана”, власник је повремено издавао у закуп. После Другог светског рата национализован је и наставио да ради под именом “17. септембар” (дан ослобођења Лајковца, оп. Милодан). Ову, иначе пуларну и велику, кафану железничари су називали “преко пута”. Ова зграда је срушена 1971. године и на њеном месту је данашњи лајковачки хотел. Због повољне локације, кафана (а не и Хотел) је увек имала госте, а нарочито је добро радила у дане када железничари примају плате. Било је незаборавних лумперајки до зоре.
    Поред Аћевца у то време велики плац купио је и Павле Душић, који је код школе јабучке држао кафану. Она је у Лајковцу прво саградио бараку, дућан, а затим приземну зграду – кафану, коју су у време корејског рата назвали “Кореја” због честих туча у њој. Радила је и после Другог светског рата. На њеном месту сада је (већ бивша, оп. Милодан) робна кућа.
    Удовица Криста Буљугић радила је као куварица у друмској механи браће Ивановић, касније мензи градитеља пруге. Направила је кућу недалеко од Павла Душића. Ова кућа је срушена крајем осамдесетих година 20. века.
    Потом је мештанин Аврам Миловановић на свом имању крај данашње пијаце саградио породићну кућу. Аврам је у почетку био железничар, а потом се између ратова бавио трговином, највише извозом сена и ћурећег меса.
    Наставиће се…

    Одговори