Лајковац и околна села

10. јун 2012.

коментара: 45

Општина Лајковац:

Бајевац, Боговађа (до 1992. године Прњавор), Врачевић (насеље настало спајањем насеља Горњи Врачевић и Доњи Врачевић 1947. године), Доњи Лајковац, Јабучје, Лајковац (варош) (до 1979. године Лајковац (варошица), Лајковац (село), Мали Борак, Маркова Црква, Непричава, Пепељевац, Придворица, Ратковац, Рубрибреза, Скобаљ, Словац, Степање, Стрмово и Ћелије.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (45)

Одговорите

45 коментара

  1. Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја.

    Владимир Бајић (1889-1969) потиче из познате породичне задруге из села Јабучја (помињао сам га у презимену Милић, оп. Милодан). Учествовао је у свим ратовима 1912-1918. године и из њих се вратио као инвалид. Иако није завршио ни основну школу био је врло обдарен за проучавање завичајне историје. Био је старешина своје задруге, а радове на имању водили су његов син и остали потомци.
    Највише је проучавао сеоски живот у самом Јабучју, али и околини, у периоду од краја 19. и почетка 20. века, а занимао га је и цео 19. век. Био ј познат у јавности, посебно у време од 1950. до 1960. године. Између осталих, са њим су контактирали и у селу га посећивали академици САНУ: Осим казивања, Владимир је оставио значајне белешке о прошлим временима.
    Село Јабучје је највеће и у старим тамнавском срезу и у ваљевском округу, (причало се када сам био дете да је Јабучје други по величини село у Србији, после Азање, оп. Милодан) Некада је заузимало преко 5000 хектара. У 18. веку имало је турски хан који је уништен у Првом српском устанку. Јабучје је 1820 године имало 111 кућа, 1831 – 136, 1900 – 359 и 1910 – 427 кућа. У другој половини 19. века и у периоду до Првог свестског рата постојала су два засебна села – Горње и Доње Јабучје.
    Ја бих томе додао (Милодан) да сада постоје засеоци, осим Горњег и Доњег “краја”, Шеринка, Гај, Старо село, Виш и центар села које носи назив Шиљаговац.
    Следи наставак…

  2. Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (2)
    Обрада земље и опрема
    У 19. веку величина имања рачунала се према “дану орања”, што износи око 0,5 хектара. Плугови су били потпуно дрвени а само раоник је био од гвожђа. Крајем 19. века углавном су се користили “полудрвени” плугови. По сећању Владимира Бајића, потпуно потпуно дрвени плугови нестали су око 1897. године. Први гвоздени плуг у Јабучју појавио се 1896. године године, а до 1911. у селу их је било свега пет.
    У старо време није се у јесен угаривоало за сетву на пролеће. За кукуруз се орало у пролеће и одмах сејало. Због тешких услова орања, плуг је вукло шест до осам волова са четири орача. Четврти орач, онај који држи плуг, морао је имати највеће спосбности, и физичке и умне.
    Кукуруз се сејао не у врсту, већ на “сачму”, бацањем из шаке. Прво сејање у врсту почело је 1893. године, а прва копачица дошла је у Јабучје 1896. године. Уоптреба копачице се врло брзо проширила – до 1900. године.
    Вршидба жита
    У старо време пшеница се млатила моткама. Омлаћено жито са плевом чекало је да дуне ветар, на коме се вејало неколико пута. Око 1870. године почела је вршидба коњима, а вејало се на ветрењачама које су људи окретали. У то доба још увек није кошено косом, већ би се жело српом. При вршају на равном земљишту окреше се гумно у пречнику до 20 метара. На средини је постављен јак колац – стожер. Гумно је морало бити заливенои и утабано.
    Прва вршаћа машина у Јабучје је дошла 1894. године. Нешто пре тога у Радљево (село у околини, оп. Милодан) је стигла прва вршалица. До 1912. године престао је вршај стоком.
    Дрвена кола
    Половином 19. века махом су коришћене саонице, и лети и зими. Кола су бил потпуно дрвена. Када се путовало мало даље, на кола се стављала бачва воде, из које су се заливали делови кола на којима је трење било највеће. Око 1860 године дрвене осовине су добиле туљце са обе стране. Точкови су опасивани гвозденим шинама – шинска кола (оп. Милодан). Прва кола са гвозденим осоинама дотерана су у Јабучје 1886. године.
    Наставиће се…

  3. Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (3)
    Прва воденица
    Прва воденица на Белом броду (на Колубари између Јабучја и Ћелија, оп. Милодан) по предању је подигнута око 1750. године. Она после неког времена није имала добар доток воде, па су мештани за време владавине Милоша Обреновића тражили да се она премести. Милош је то изузетно одобрио. Она је имала осам витлова и успешно је радила и после Другог светског рата.
    Постојале су воденице на малој реци Кладници, обично је имала један или два камена. Власници су били Ћатићи (једна од грана у које спадају моји Милићи, Радованчевићи и Петровићи, оп. Милодан) Радовановићи, Бугарчићи и Машићи.
    Први бунари
    Први бунари су копани у четврт, а подграда је прављена од талпи – дебелих дасака. Касније су бунари зидани каменом или циглом. Око 1900. године у Јабучју је било само 15 зиданих бунара а 1950. године преко 200.
    Гајење стоке
    Већина породичних задруга имала је ограђене забране где је боравила стока, а највише свиње. Главне хране за свиње, жира, било је у изобиљу. Крмаче су се саме прасиле. Породице су у просеку држале по 30-40 свиња, а веће задруге знатно више. Обично се на сваки хектар имало 1-2 говечета.
    Крајем 19. века и до 1912. године, у Јабучју је било више кућа са преко 100 хектара имања, а неколико домаћинстава је поседовало и до 300 хектара. Те богате задруге имале су од 100 до 300 говеда, 200-300 свиња, 150-300 оваца и до 30 коња. Око 1895. године само 3% породица није имало винограде, а око 1950. године свега 3% има винограде.
    Стока је у забранима и зими и лети боравила у ограђеним забранима и потесима. Ова имања су имале кошаре (примитивне штале, оп. Милодан), колибе и ископане баре за појење стоке. Те њиве са стоком често су од породчне куће биле удаљене и по неколико километара. Краве су се музле само ујутру, а свака “станара” имала је краве и телад у својој кошари.
    У Јабучју је постојао стари обичај да се домаћини такмиче у кога ће бити лепше и боље ограђено имање. Око 1900. године било је срамота ако неко имање није било ограђено. После балканских и Првог светског рата, већина ограда око имања била је запуштена или уништена.
    Након ослобођења 1918. године, већина породица је почела поново да се “кући” од почетка. Сточни фонд био је већим делом уништен. У првој послератној деценији ретка су била домаћинства која је имала више од два вола и једне краве, или два коња и једну краву.
    Наставиће се….

  4. Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (4)

    Исхрана
    Било је више постова у току године. Свака среда и петак су били посни дани. Веће задруге музле су 30-40 крава, али се у току поста ништа од тога није јело. На Беле покладе (дан-вече уочи почетка Васкршњег поста, оп. Милодан) почиње пост када мајке своју децу намажу белим луком, а на прозор ставе глогово трње да не уђу вештице “које даве децу на дан поклада”. То је зато што бабе и прабабе причају да су рађале и по десеторо и више деце а преживи само једна трећина или највише половина од њих.
    У задружним кућама у сезони се клало 8-10 свиња, 2-3 говеда и више оваца. Задруге су често бројале од 30 до 60 чланова. Од говеда и оваца се користио лој за лојане свеће. Од говеђих и свињских кожа прављени су опанци. Иначе, обућа се мало носила, поготову ван зимског периода, када су деца и одрасли ишли боси.
    У задругама је било 10-12 жена. Удате жене су биле редаре и станаре. Редаре су се смењивале на 7 дана. Редара прикупља дрва, меси хлеб, кува, пере судове и чисти кућу. Младе (од скоро у браку, оп Милодан) и девојке носе ручак на њиву. За ручком и вечером код куће обичај је следећи – користи се велика округла трпеза са троногим столицама. Сви једу дрвеним кашикама из једног чанка. Нарочито при вечери прво једу деца и бабе, у другој софри мушкарци, а у трећој жене.
    Народна ношња
    Кошуље су некада ткане од ћетена (лана) а касније и од кудеље. Млађе жене и девојке правиле су одећу од вуне, кудеље или ћетена. Све до отприлике 1880. године на сељачкој девојци или млади није било ничег куповног. Све су ткале и плеле својом руком. Главна женска ношња састојала се од сукње и рекље. Шио се и зубан од вуне, дугачак као данашњи капут. То је била више свечана аљетка, извезена разним бојама. Последњи зубун Владимир је у свом селу видео око 1895. године.
    Старије жене су носиле бошчу и кецељу, које су ткане разним бојама. Жене су облачиле дугачке кошуље, напред се носила кецеља, а позади бошча.
    У другој половини 19. века у моди је била либада. То је горња аљетка за младу, облачила се приликом венчања и била је скупоцена. Она је била сачињена од свиле, кадифе или најлепше чоје, извезена срмом, свиленим гајтаном, сребром, а ређе златом. Либада је имала широке рукаве и била је отворена на грудима. Зубун (мислим да се овде ради о либади, оп. Милодан) је изашао из моде после 1910. године.
    Свака млада морала је за Божић да буде убрађена у конђу. Конђа је била израђена од дрвета, пречника око 10 цм, са ушивеним финим сомотом. Посебно је уз то ишао “убрадач”, памучно платно као пешкир, са иглама, ђерданима и ланчићима. После 1900. године и конђе су изашле из моде.
    И мушка ношња се израђивала од вуне, ћетена и кудеље. Све до приближно 1912. године мушкарци су носили само кошуље и гаће без панталона. Кошуље за свечане дане ткане су од финог памука, биле су дуге, до испод колена, опасаване лепим појасом. На ногама су носили “тозлуке” до колена, а преко њих дуге чарапе које су на врху имале “преплет” – шару од вунице. Као убућа служили су опанци “шиљкани” са дугим каишима, а део каиша се замота око ноге. Било је старих људи који никада нису обукли чакшире.
    Деца до 13-14 година носила су само кошуљу, без гаћа, све до пред крај 19. века. Момак који се жени морао је за свадбу и венчање да купи чакшире, тзв “потурлије”. Оне су су имале велики тур позади, до испод колена. Сиромашнији су их правили од шајка, а богатији од чоје са гајтаном. На леђима су носили копоран или ферман, израђен од чоје, са свиленим гајтаном. После Првог светског рата и чакшире потурлије су постепено нестајале, а последње су забележене око 1925. године. Између два светска рата, а и касније, све више су ношене тесне панталоне, капути и прслуци, као и “дуз” панталоне.
    Почетком 20. века женска ношња се нагло променила. И на селу су се жене “модирале” и све више су куповале фабричке тканине. Већ после Другог светског рата сеоске жене немају ништа на себи што су својом руком урадиле (не бих рекао да је ово тачно, оп. Милодан), па више скоро да и нема разлике у начину одефвања сељанки и варошанки.

  5. Заборавих синоћ да напишем “Наставиће се”…

  6. Јабучје
    Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. (5)
    Женидба и удаја
    У старо време момци су се женили само у јесен, од септембра до краја новембра. Након тога почиње Божићни пост, када нема венчавања.
    Момци из инокосних породица обично су се женили пре војске, а они из задруга после одслужења војног кадра. Када момак стаса за женидбу, старешина куће сазове одрасле чланове породице или задруге да већају о томе коју девојку да просе. Младожења не присуствује том договору. Старешини се оседлава најбољи коњ, и он иде да иште девојку за сина, синовца или унука. После три-четири дана момак се води девојци на гледцање. Они се пред родитељима само кратко погледају, али не разговоарају насамо. Затим се уоговара када када ће девојачки родитељи доћи да гледају момачку кућу. То гледање је у ствари формално, јер је главни договор пао и воља је показана приликом првог боравка момковог старешине у кући девојке.
    За гледање момкове куће спрема се богата гозба. Готове се највоља јела и износе најбоља ракија и вина. После ручка се уговоара прошевина. Сви присутни се изљубе и честитају пријатељство.
    На прошевини се девојци даје “обележје” у дукатима. Обично се давало по 20 дуката, некад и мање, а богате задруге давале су и више. На прошевину иде 10-30 особа. Просиоци прво попију кафу и ракију, а родитељи девојке износе празан тањир. Будући свекар или кућни старешина вади кесу са дукатима и у тањир дарује девојци 20 дуката, девојачком старешини 4, а мајци, стринама и бабама још по један дукат. Момак предаје девојци тањир са дукатима и они се само рукују. Младенци изљубе све присутне – старије у руку, а млађе у образ. И пријатељи се међусобно изљубе.
    Када девојка прими дукате, одмах се пали прангија, пуца из пиштоља и пушака. Комшије и село тако сазнају да је пријатељство закључено. Поставља се ручак, а већ раније је уговорен поп да испита младенце. Старешине се договарају о томе када ће бити свадба.
    За свадбу се прво припреми чутура – буклија, којој се зову сватови. Најпре се зове кум, коме се носи јабука и погача. Свадба је обично трајала три дана – у суботу се доводила млада, у недељу је било венчање, а у понедељак част и даривање. Понекад су свадбе трајале и дуже, а изузетно чак и до недељу дана. За једну свадбу се клало 4-5 крава и нешто свиња и оваца.
    Свака девојка је приликом удаје имала сандук за девојачку спрему. Он је најчешће био дуг око 1,5 метра, а висок 60 сантиметара. Када дође у нову кућу, млада никога не зове именом, већ само тепа, например, тата, бата, лепоје, браца и др, а женама – мама, мамица, нана, сеја, рођенка, лепотица и ваздан другим именима.
    Жртве у ратовима 1012-1918.
    Јабучје је као највеће село у тамнавском и ваљевском крају имало укупно 350 жртава у балканским и Првом светском рату (међу којим и два рођена брата мог деде, оп. Милодан). У тај број улазе они који су погинули и умрли, посебно у заробљеништву и по разним болницама. Костадин Негић изгубио је шест синова, Радован Блажић четири сина, а многи очеви по два сина или синове јединце.
    Своје бележке о историји села Јабучја Владимир Бајић је писао претежно 1952. године, у својим зрелим годинама (тада је имао 63). Поред осталог, он наводи да је пољопривреда у то доба доста развијена у том крају и да село располаже следећом опремом: 9 вршаћих машина, 20 жетелица за жито, преко 10 сејалица за пшеницу и велики број сејалица за кукуруз, више косачица за траву. Оре се фабричким гвозденим плуговима и копачицама, са воловима и коњима (сиромашнија домаћинства са кравама, оп. Милодан). Приметан је општи напредак у пољопривреди. Међутим, једно важно питање остало је нерешено као у стара добра времена – путеви. Када дођу кишне и влажне зиме, у село скоро нико са стране не долази.
    Крај!
    Неколико напомена. Ово казивање Владимриа Бајића објављено је у књизи “Источна Тамнава – Бргуле и околина” Миодрага Мије Станимировића. Дословце је прекуцано рачунајући и знаке интерпункције. Приметио сам једну словну грешку коју нисам уочио прилоком провере текста а пре објављивања.
    Неколико мојих напомена. Памтим Владимира Бајића будући да сам рођем 1949. а он је поживое до 1969. године. Жао ми је што није, приликом описивања свадбе, испричао, за сватове и посматраче сватова у црквеној порти или дуж пута куда се свадбена поворка кретала, најузбудљивији догађај, тзв “долију”. То су коњске трке које крећу од цркве ка кући младожење који “проносе глас” мајци младожење, која не иде у сватове, да је брак склопљен и први који стигне добије печено прасе, кошуљу, ћебе и сл. Победник иде назад у сусрет сватовима и то печено прасе подели са сватовима.
    И ја се сећам како је моје родно село изгледало тих, педесетих и шездесетих година када је кишно време. Било је одиста много блата и због тога су га звали “каљаво” Јабучје. Међутим, у то доба смо имали госте који су стизали возом у Јабучје сишавши на станици Јабучје, стајалишту-пристаништу Жуто Брдо или у Лајковцу где су их чекале чезе или фијакер, касније “гумарабе” или тракторске приколице, како би дошли на своје одредиште.
    Занимљиво је напоменути да је негдашњи железнички чвор уског колосека Лајковац требао бити у Јабучју али то није дозволио један од угледних сељака из Владимирове фамилије правдајући тиме да се око станице скупљају жене ниског морала, оне које пуше те ће на тај начин одвести многе јабучке момке на погрешан пут. Из тих разлога железничка станица, односно чвор, померено 7-8 км према Ваљеву и тако је у атару села Лајковца настала чувена “штација” и ложионица те су од шљаке сви сокаци у тој варошици и селу Лајковцу били пресути и за пешаке проходни и када падају јесење кише. То је у једном од својих романа описао Радован Бели Марковић, познати лајковачки књижевник, родом из села Ћелије, одмах ту, преко Колубаре.

  7. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића:
    БАЈЕВАЦ, општина Лајковац
    Положај села
    Граничи се са истока Непричавом и Рукладом, са севера Мургашем, са запада Врховинама и Гвозденовићем и на југу са Степањем.
    Име је село највероватније добило по најстаријем насељенику Баји Колаковићу, који је оснивач највећег броја фамилија у овом селу. По државном попису поданика, који је извршила аустријска управа 1717. године пописан је Бајевац са три поданика.
    Земљиште пада од југа ка северу и реци (речици, оп. Милодан) Кладници. На крајњем југу налазе се два виса, један висок 251 метар у Колаковића крају и Главица, 170 метара. Ту је извориште Рукладске реке (потока, оп. Милодан), која се у истоименом селу улива у Кладницу. У близини Рукладске реке налазе се Гај и Курјачине.
    У селу се уочавају: Колаковића крај, Мишковића крај и Веселић.
    Село је разбијеног типа. При форрмирању села прво је настао центар у Колаковића крају, одакле се село ширило ка Кладници и путу Ваљево – Уб.
    По попису из 1863. године, поред осталог пописана је црква од тврдог материјала са плацем од једног плуга, забран са три плуга, школска зграда од слабог материјала са баштом од пола плуга, просторије судске апсане и два коша. Има четири испуста од четири плуга под шумом. Наравно, већина пописане имовине се налазила на подручју касније основаног села Степање (укључујући и цркву, оп Милодан).
    По попису из 31. марта 1991. године село има 829 становника, 312 станова, 230 домаћинстава од чега 227 пољопривредних домаћинстава.
    Порекло становништва и оснивање села
    Сматра се да је село, како је већ речено, основао Баја Колаковић, који се дослеио у првој половини 18. века из Никшићке жупе. Слави Ђурђиц. Највероватније да је он био један од три поданика из аустријског пописа. Баја је оставио три сина: Јована, Петра и Велимира званог Бека.
    Јованови потомци су Колаковићи, Јовановићи, Ђурђићи и Радивојевићи – Ранковићи.
    Петрови су: Рајковићи, Живановићи, Драгићевићи и Васиљевићи.
    Бекини су: Јаковљевићи, Бекићи и Штукићи.
    Поред напред набројаних фамилија у потомке Колаковића спадају: Пантелићи, Милићевићи, Јанковићи, Петровићи, Мијаиловићи, Јовичићи и Станковићи.
    После Колаковића, али у првој половини 18. века доселили су се Катанићи из Доњег Полимља, славе Светог Арханђела. У њих спадају: Јовановићи (Ковачевићи), Степановића и Димитријевићи.
    Мишковићи су дошли из Старог Влаха. Славе Св. Јована. Данас се презивају: Ивановићи, Пауновићи, Томићи, Јовичићи, Теодосијевићи, Павловићи, Јовановићи 3, Јовановићи 4 и Пантелићи (Нешковићи-Ранковићи).
    Матићи -Несторовићи доселили су се из Азбуковице. Славе Св. Стевана. Њихови потомци су Матићи, Несторовићи и Мартићи.
    Фуснота: Подаци потичу из књиге Љубомира Павловића, Антропогеографија Ваљевске Тамнаве.

    У 19. веку доселили су се Ђурићи, Јовановић (Јошићи), Маринковићи, Павловићи, Мишићи, Трифуновићи и Радовановићи.
    Потомке имају Јошићи, доселили се из Дробњака. Славе Св. Ђурђа.
    Трифуновићи су уљези код Мишковића. Доселили су се из Јабучја где имају и данас своје сроднике. Славе Св. Враче.
    Радовановићи су из Ваљевске Јошеве. Славе Св. Николу.
    Постоји дилеме око фамилије Илић, која је , како пише Љуба Павливић, дошла из Љештанског код Ужица и слави Св. Ђурђа. Према истраживању писца ове књиге Сима Илић се доселио у 19. веку из Босне у кућу Љубице Милићевић са којом је ступио у брак. Славе Марковадан.
    у 20. веку доселили су се:
    Милосављевићи, доселили се из Беомужевића. Марковићи су дошли из Редеље код Поћуте 1963. године. Славе Св. Николу.
    Савићи 1 су из Кланице. Лазићи потичу Јабучја а у Бајевцу се призетили. Бељићи су из Теочина код Горњег Милановца. Перићи су из оближњег Звиздара. Славе Ђурћиц.
    Косанићи потичу из Стбленице. Златћи су из Стублина. Иконићи су из суседних Врховина. Средојевићи су из села Љештанско, Ужички срез, славе Св. Јована. Лазаревићи су из Степања, славе Св. Јована и Св. Арханђела.
    Напомена: Није наведено за све фамилије коју славу славе, подразумева се, на помен Крсне славе све претходно поменуте фамилије славе ту славу – Милодан.
    У следећем наставку: Мали Борак.

  8. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића:
    МАЛИ БОРАК, општина Лајковац
    Положај села
    Налази се на левој обали реке Колубаре. Граничи се са истока Цветовцем, односно реком Колубаром, са севера Каленићем, односно речицом Кладницом, са запада Радљевом и на југу са Скобаљем. За оне, који не познају те просторе налази се преко Колубаре у односу не Велике Црљене, оп. Милодан.
    Куће су им биле не само на страни, него и у долини Колубаре.
    Село је добило име, највероватније, по шуми, која се налазила у том простору.
    По државном попису поданика, који је извршила аустријска управа 1717. године, пописан је Борета(?) са два поданика.
    Припада му долина Колубаре, чија надморска висина не прелази 93 метра. Изнад Колубаре, а идући на запад, налази се блага коса, чија надморска висина достиже једва 118 метара. Заједно са суседним селом Скобаљ дели Алуге, које су некада биле прекривене шумом а данас су шуме искрчене и претворене у обрадиво земљиште.
    Село је разбијеног типа. Првобитно насеље формирало се дубоко у унутрашњости на месту где се некада налазило насеље, па се потом ширило ка колубарској коси а касније и у долину Колубаре што је јединствен случај у Лајковачкој Тамнави.
    Захваљујући ширењу копова ПД РБ (РЕИК) Колубара, конкретно копа Тамнава “Исток” скоро цело село је у последњих 30-так година расељено.
    У попису из 1863. године, поред осталог, пописана је и кућа примителног суда са апсом и два коша, две њиве општинске од којих је једна на територији суседног Скобаља а друга у Малом Борку од два плуга.
    По попису од 31. марта 1991. године, село је имало 528 становника, 212 станова, 170 домаћинстава од чега 147 пољопривредних газдинстава.
    Напомињем да је, те 1991. године, део села ближи реци Колубари добрим делом био исељен, оп. Милодан.
    Порекло становништва и оснивање села
    По државном попису поданика, како је већ речено, који је извршила аустроугарска управа 1717. године, пописан је Борак са 2 поданика. Сматра се да су то били Јевросимовићи и Циглићи, да би ови други касније припали Скобаљу. За Јевросимовиће се једино зна да су стара породица. Славе Св. Николу.
    Напоомена: У овој књизи се ово село назива Борак. Будући да се у општини Барајево налази село Велики Борак ово село (које описујемо) се одвајкада назива Мали Борак те ми није јасно зашто је писац ове књиге “скратио” званичан назив овог села, оп. Милодан.
    У првој половини 18. века доселили су се у Мали Борак Ћипријанци, односно Панићи. “У Борак су из Ћипрова (Бугарска) дошли Стојан и његова баба Митра”, како пише на њиховом белегу. Стојан није имао деце па је за живота усвојио Пану и његову жену Стану из Риђана. Стана и Пана имали су пет синова: Теофила, Илију, Стевана, Степана и Павла. Павле је умро млад па је на његово место Пана усинио Павла Радаковића из Барзиловице: Потомци Панини, поред Панића и Ћипријанића презивају се још по имену његових синова.
    У Паниће-Ћипријаниће спадају: Ашковићи, Тодосијевићи, Милинковићи, Живковићи 1, Вуковићи, Милосављевићи, Урошевићи, Спасојевићи, Андрићи, Марковићи, Степановићи, Дамјановићи, Иванковићи, Јеремићи, Илићи 1, Митровићи, Тодоровићи и Ранковићи.
    Потомци Павла Радаковића су Павловићи, Петронијевићи, Петровићи и Матићи.
    У 2, половини 18. века доселили су се: Радићи, Михаиловићи-Радовановићи и Бабићи.
    Радићи су се доселили из Беле Крајине, из Босне. Славе Св. Трифуна. У Радиће спадају: Радићи, Гајићи, Крстићи, Илићи 2 и Јовановићи.
    Михаиловићи-Радовановићи доселили су се из Голупца, колубарски срез и славе Св. Луку. У Михаиловиће-Радовановиће спадају: Михаиловићи, Радовановићи и Живковићи 2.
    Бабићи су се доселили из Доње Буковице. Славе Св. Николу.
    У 19. веку доселили су се: Недељковићи, Ђурићи, Васиљевићи, Атанацковићи, Павловићи 2 и Спасојевићи.
    Недељковићи су се доселили из Прилепа (Македонија), славе Св. Николу.
    Ђурићи су дошли из Осата из Босне. Славе Св. Ђурђа.
    Васиљевићи су су се доселили из Врагочице и дошли су на женино имање. Славе Св. Ђурђа.
    Атанацковићи воде порекло из Причевића код Ваљева. Славе Св. Николу.
    Павловићи славе Св. Николу.
    Спасојевићи 2 су се доселили из Причевића.
    Почетком прошлог века, после Првог светског рата доселили су се Симићи из Беомужевића. Купили су плац од 9 хектара земље од Љубомира Андрића. Славе Св. Ђурђа.
    Најновији досељеници су: Марковићи, Филиповићи, Томићи, Батаковићи, Дамјановићи, Симовићи и Максимовићи.
    Марковићи су дошли из Босне 1956. године, Славе Алимпијевдан.
    Филиповићи су се доселили из Јакетића (Босна) 1955. године. Славе Св. Николу.
    Ђурићи су се призетили код Дамјановићи.
    Томићи су се доселили из Ојковице код Нове вароши 1958. године.
    Батаковићи су дошли из Кокиног Брода. Купили су кућу од Милорада Илића. Из Кокиног Брода доселили су се и Данммјановићи. Симовићи су дошли са Златибора 1960. године а Максимовићи из Босне.
    У следећем наставку: Село Лајковац.

  9. Порекло становништва села Село Лајковац, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
    Положај села
    Налази се на левој обали Колубаре, недалеко од ушћа Љига. На истоку се граничи са Јабучјем, на северу са Рукладом, на западу са Рубрибрезом, на југу са Пепељевцем и Ћелијама, односно Колубаром.
    Ја бих овоме додао да се између Села Лајковца и Колубаре налази варош Лајковац настала у 20. веку, када је ту изграђен железнички чвор укрштањем пруга уског колосека Београд – Сарајево – Дубровник и Ваљево – Младеновац. Између вароши Лајковац и реке Колубаре налази се потес, пољопривредно земљиште (углавном) у власништву становника Села Лајковца. Село Лајковац и варош Лајковац су међусобно спојени домаћинствима и не зна се где је граница између ова два насеља, осим у катарским књигама, оп. Милодан.
    Насеље се не помиње у попису, које је извршила аустријска управа 1717. године, што значи да је касније основано. Положај села потврђује напред изнету констатацију, јер је укљештено између Јабучја и Рубрибрезе, тако да готово нигде није шире од 3 километра.
    Надморска висина у долини Колубаре је 110-115 метара а изнад Колубаре је плато са надморском висином од око 130 метара, с’тим што је у близини школе највиша тачка у селу 146 метара.
    Име су му дали први досељеници, који су потицали из Горњег Лајковца (налази се на обронцима Равне Горе, оп. Милодан). У прво време народ је село звао Доњи Лајковац, али изградљом варошице, добио је назив Село Лајковац, док је Лајковац код Боговађе почео звати Доњи Лајковац.
    Пут Лајковац-Уб, одувек је делио село на два дела, али они нису имали називе, већ мештани кажу за оне друге да су “онокрајци”.
    При изградњи железничке пруге, 1907. годне, изграђена је железничка станица у потесу, где је раније била нека барака. Поред станице подигнута је караула а затим барака Павла Шиљаговца у којој је са својом супругом Милицом отворио кафану. Ради се о Павлу Душићу, који је дошао у Јабучје 1895. године, где је отворио кафану у Шиљаговцу (центар села). У Јабучју је живео до 1907. године, када је продао бараку и преселио се у Лајковац, надајући се да ће ту много више зарадити, јер ће Лајковац веома брзо постати железнички чвор. То је исто мислио и Н. Јовановић из Ваљева, када је овде отворио кафану. То су у то време били једини изграђени објекти у подножју Села Лајковца где се данас налази варошица (сада варош, оп. Милодан) Лајковац. Најближа кућа железничкој станици, како је забележио Јован Ердељановић, била је кућа на Јелића брду неког Куроње.
    У попису из 1863. године, Село Лајковац је било у саставу општине Рубрибреза. Село Лајковац је по попису (претпостављам из 1991. године, оп. Милодан) имало 1854 становника, 808 станова, 525 домаћинстава и 279 пољоприврдних газдинстава.
    Варош(ица) Лајовац шириће се захватајући атаре Рубрибрезе, Села Лајковца и Јабучја.
    Порекло становништва и оснивање села
    Село су основале три породице, које су у првој половини 18. века доселиле из Горњег Лајковца и то: Новичићи, Грезалски и Милијановићи. Само се за Грезалце зна одакле су се доселили у Горњи Лајовац. За њих Љубомир Павловић каже: “Некако у исто доба, када и Средојевићи, доселили су се Грезалци и Чичевићи и испод њих се населили. Грезалци су познати по томе што има је предак био врло вешт зидар. Досељени су из Дробњака, данас се сви по некој баби, која их је одгајила и која их је закућила зови и Јованчићи, има их девет кућа. Славе Св. Ђурђа”.
    Новичићи потичу од Горње Лајковачких Ковачевића. О пореклу Ковачевића Љубомир Павловић каже:
    -Покренути општом сеобом доселили су се у ово село пред крај 17. столећа: Ковачевићи, Чутурџије и Шујдовићи. Ковачевића предак Петроније и његов праунук Обрад били су ковачи и од овог доба ова породица имала је увек по једног ковача, што је и данас случај. Њихов предак се доселио из Дробљака у Јабучје па после дошао овде и то све у истој години. Ковачевићи су врло разграната породица, има их свуда по Србији а и у овој области. Из ове породице било је попова, трговаца, професора, учитеља. У селу их је данас једанаест кућа. Славе св. Георгија – Ђурђевдан. Крај цитата уз напомену да Љуба пише о Ковачевићима из Горњег Лајковца.
    Милијановићи су се доселили из Горњег Лајковца. Славе Св. Николу.
    У Новичиће спадају: Лучићи, Мирковићи, Ивковићи, Нинковићи, Жуњићи, Јеремићи, Јовановићи, Радовановићи, Гавриловићи и Пантелићи.
    У Грезалце-Богдановиће спадају: Богдановићи, Добричићи, Петровићи, Грујичићи и Ђурђевићи (Стикићи).
    У Милијановиће спадају: Милијановићи, Миловановићи и Павловићи.
    У другој половини 18. века доселили су се: Ивановићи, Јелићи, Јовановићи-Јолићи, Марковићи-Миловановићи и Тришићи-Јовановићи.
    Ивановићи-Грујучићи доселили су се из Осеченице, Славе Ђурђевдан.
    Јелићи-Танасијевићи доселили су се из Голубца колубарског, Славе Ђурђевдан.
    О Јовановићима-Јолићима Љуба Павловић пише:
    Најстарији досељеници Сижани, доселили су се пре 300 година из околине Требиња у Херцеговини или, како сами кажу, из дубоке Херцеговине, крај цитата. Сижани су: Јовановићи, Марковићи, Живановићи, Трифуновићи и Никчевићи који сеу се раније својили. Потичу од Јола Јовановића који је доводак у Новичиће. (Љуба Павловић: Колубара и Подгорина, 984).
    Марковићи-Миловановићи доселили су се из Струганика. Славе Св. Николу.
    Јовановићи-Тешићи воде пореко из Брежђа. Славе Аранђеловдан. Међутим, Ердељановић, пише Воја Миљанић, каже да су се доселили из Босне. Вероватно су се из овог села сви иселили, или су променили презиме. У селу су живели Драгичевићи, који су се доселили из Дренове код Пријепоља. Населили су се прво у Мургашу код Уба а потом су се неки вратили у Брежђе. Можда су су тада неки заостали у Лајковцу и ту се населили.
    У 19. веку доселили су се: Марковићи-Дивнићи, Ђурђевићи-Стикићи, Димитријевићи, Савковићи, Петровићи, Ђурђевићи, Митровићи и Пантићи.
    Марковићи-Дивнићи доселили су се из Мионице, Ужички округ, славе Ђурђевдан.
    Ђурђевићи-Стикићи потичу из Јабучја од Стевановића, славе Ђурђиц.
    Димитријевићи су се населили на имање Ђурђевића-Стикића. Доселили су се из Својдруга, округ Ужиччки. Славе Лазаревдан.
    Савковићи су се, такође, населили на имање Ђурђевића-Стикића. Дошлли су из Старог Влаха. Славе Лазаревдан.
    Ђурђевићи су се доселили из Рубрибрезе, из фамилије Стевановић, као доводак у матер. Мајка Марија, удавши се за Тривуна Јовановића, довела је са собом сина Милована, који је оснивач Јовановића-Марића фамилије. Славе Св. Николу.
    Петровићи су дошли из Вујиноваче. Славе Јовањдан.
    Митровићи потичу из Брежђа. Славе Алимпијевдан.
    Пантићи су се доселили из Маскара код Младеновца.
    У 20. веку доселили су се Пажиновићи, Поповићи 1, Поповиће 2, Андрићи, Лазићи, Филиповићи, Бранковићи, Голубовићи, Вујићи, Лукићи, Ненадовићи, Јеринићи, Кирјаковићи, Ђорђевићи, Ђурићи, Ивановићи, Ђенисићи, Крсмановићи, Бајићи, Николићи, Лојпур и Ђурђевићи.
    Пажиновићи су из Голијева (Ливно), Поповићи 1 из Звечке, Поповићи 2, Бранковићи, Вујићи и Ђенисићи су из Азбуковице, Андрићи из београдског округа, Лазићи из Синошевца код Шапца, Јеремићи из Старог Влаха, Филиповићи из Подгорине, Марковићи из Маркове цркве, Лукићи из оближњег Стрмова, Ненадовићи из Вироваца (Мионица), Кирјаковићи из Сремске Митровице, Ђорђевићи са Косова, Ђурићи, Бајићи и Ивановићи из суседног Јабучја, Крсмановићи из Јеловика код Младеновца, Николићи из Паљува (општина Уб) Лојпур из Мостара и Ђурђевићи из Скобаља.
    Сутра: Непричава

  10. Порекло становништва села Непричава, општина Лајковац. Из књиге ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – Порекло становништва, проф. Војислава Миљанића.
    Положај села, име и бројно стање у прошлости
    Налази се на левој обали Колубаре. Граничи се са истока Рубрибрезом, са севера Рукладом, са запада Бајевцем, Степањем и Словцем а са југа Придворицом и Ратковцем, селима на десној обали Колубаре.
    Куће им се налазе на побрђу изнад Колубаре.
    Село је веома старо а име је добило у средњем веку, када је било у оквиру дистрикта, који је имао исто име. У народу се прича да је некада била велика шума кроз коју се пролазило са страхопоштовањем, а пре проласка кроз њу говорило се да не треба причати те тако изазивати нечастиве, па је од “не причај” остало Непричава.
    По државном попису, који је извршила аустријска управа 1717. године Непричава је имала 5 поданика.
    Непричави припада део долине Колубаре са надморском висином до 112 метара. Изнад Колубаре налази се коса, која прелази у висорован са надморском висином око 150 метара. На северу се налази висораван Дубрава, са надморском висином од око 140 метара. Највиши врх се налази у западном делу села, назива се Остреш, висок 219 метара. Село је разбијеног типа. Дели се на Горњи и Доњи крај, где је овај други ближи путу Ваљево – Лајковац и прузи Београд – Бар.
    У попису из 1863. године поред осталог пописани су: Примителни суд са једном апсом и 2 коша од слабог материјала и плацем од 0,25 плуга и једна њива општинска од једног плуга. На атару овог села има 4 плуга, општинског испуста, под шумом.
    По попису од 31. марта 1991. године, село је имало 739 становника, 282 стана, 201 домаћинство и 177 пољопривредних домаћинстава.
    Порекло становништва и насељавање села.
    Старом породицом у селу сматрају се Гавриловићи. Славе Ђурђиц. (Они су моји преци, према Љуби Павловићу, из које фамилије су настали Мусићи а потом, између осталих, и Милићи – моја фамилија, оп. Милодан). Потичу од Јанковића из Вироваца, који тамо живе вема дуго и доста су се раселили по околним селима па и даље.
    У Гавриловиће спадају: Гавриловићи, Јеленићи, Јеремићи, Петровићи, Пантелићи, Ковачевићи, Митровићи, Недељковићи, Милошевићи, Новаковићи, Станојловићи, Јеличићи, Урошевићи, Стевановићи и Савковићи.
    У првој половини 18. века доселили су се Илићи 1 из Горњег Лајковца. За њих Љуба Павловић каже: “Најстарија породица у селу (Горњи Лајковац) која је била за време Косова јесу Илићи на које се очувала успомена у имену потока где су им куће биле. Илића нема ниједног у селу. Они су се преселили у Непричаву у Тамнави и тамо их има и данас” (Антропогеографија ваљевске Тамнаве, 165).
    Поред Илића у првој половини 18. века доселили су се Радичевићи, Живановићи и Петковићи.
    Радичевићи су се доселили из Црне Горе из Његуша, славе Св. Ђурђа. У њих спадају Нинковићи и Живковићи.
    Живановићи и Бранковићи доселили су се из Доњег Полимља. Припадају Пиперима и у сродству су са Катанићима из Бајевца. Славе Св. Арханђела.
    Петковићи су се доселили из Старог Влаха. Славе Св. Николу.
    У другој половини 18. века доселили су се Јанковићи, Љикићи и Павловићи-Пашићи.
    Јанковићи су дошли са Рудника. Славе Св. Василија.
    Љикићи су се доселили из Тодисавца из Рађевине. Славе Алимпијевдан. Љикића бабу довели су Турци, као удову са децом, ради ухођења и врло радо код ње одседали да им чини измет(!), (Љуба Павловић, Антропогеографија ваљевске Тамнаве 180).
    Пашићи су се доселили из Својдруга, Ужички округ. Славе Андријевдан. Пашићи су Павловићи и Којадиновићи.
    У 19. веку доселили су се Илићи 2, Јовановићи, Јовићи, Ранковићи, Секулићи, Срећковићи и Благојевићи.
    Илићи 2 су дошли из Високог, Стари Влах. Славе Св. Ђурђа.
    Јовановићи су се доселили из оближњег Наномира. Славе Св. Луку. Нису се дослелили као уљези у Петковиће, како пише Љуба Павловић, већ су браћа доведена и посињена.
    Јовићи су из Вироваца и уљези у Савковиће.
    Ранковићи потичу из Ојковице, Стари Влах. Славе Ђурђевдан.
    Секулићи су дошли из оближњих Паљува, као уљези код Илића. Славе Св. Лазара.
    Срећковићи потичу из Старог Влаха. Дошли су као уљези у Петковиће. Славе Св. Николу.
    Благојевићи су уљези код Илића. Дошли су из Босне, из Осата. Славе Св. Јована.
    Сутра: Рубрибреза.