Ваљево и околна села

10. јуна 2012.

коментара: 75

Град Ваљево:

Бабина Лука, Балиновић, Бачевци, Белић, Белошевац, Беомужевић, Близоње, Бобова, Богатић, Бранговић, Бранковина, Брезовице (од 2007. године Брезовица), Бујачић, Ваљево (обухвата и укинута насеља Бело Поље, Доња Грабовица, Градац, Кличевац и Попаре која су укинута 1971. године, као и урбане делове насеља Бујачић и Горић од 1991. године), Веселиновац, Влашчић, Врагочаница, Вујиновача, Гола Глава, Горић, Горња Буковица, Горња Грабовица, Горње Лесковице, Дегурић, Дивци, Дивчибаре (насеље настало 1970. године од делова насеља Бачевци и Крчмар), Доња Буковица, Доње Лесковице, Драчић, Дупљај, ЖабариЗабрдица, Зарубе, Златарић, Јазовик, Јасеница, Јовања, Јошева, Каменица, Кланица, Клинци, Ковачица, Козличић, Котешица, Кунице, Лелић, Лозница, Лукавац, Мајиновић, Мијачи, Миличиница, Мрчић, Оглађеновац, Осладић, Пакље, Пауне, Петница, Попучке, Пријездић, Причевић, Рабас, Равње, Рађево Село, Ребељ, Ровни, Сандаљ, Седлари, Ситарице, Совач, Станина Река, Стапар, Стрмна Гора, Стубо, Суводање, Сушица (до 1977. године Сушице), Таор (настало спајањем насеља Горњи Таор и Доњи Таор 1959. године), Тубравић и Тупанци.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (75)

Одговорите

75 коментара

  1. Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Овако исто у Азбуковици код своје куће у селу Дрлачама капетановао је у Ваљеву познати Малиша Тадић, чија је среска канцеларија тридесетих година била у његовој кући. Малиша се два пута женио, друга му је жена била из куће Антонића у Вукони, па се и она после мужевљеве смрти преселила у Ваљево, где је живела на имању, које јој је оставио муж Малиша. Она је имала кућу између Милоша Кораћа и Василија Аврамовића. У Ваљеву је кћери поудавала, синове у службу послала и у Ваљеву умрла. Од деце има доста потомака, растурених по Србији а најмање у Ваљеву.
    Уз Тадиће у годинама од 1829. до 1936. сишло је доста Кошљана из других породица и истих година било их је доста по Брђанима у Ваљеву под називом Кошљани, бавећи се у први мах земљордњом по Боричевцу, Обници и Белом Пољу.
    Друге и треће генерације ових породица прошле неколико кроз школе, живећи у непосредном додиру са варошанима, неприметно су се одавали занатима и трговини и тако се губили из вароши, остављајући или неостављајући кога код кућа да продужи исто занимање. И данас има доста кошљанских породица, које су заборавиле своје традиције и везе са Кошљанима.

    Крај!

  2. Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
    Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Одмах после таковског устанка 11. априла 1815. године Ваљевци Васиљ Павловић из Бајевца и игуман Авакум, старешина манастира Боговађа, родом из ваљевског Дрена, били су добри познаници и пријатељи кнеза Милоша, те су га умели одмах довести у Палеж (сада Обреновац), који је био на старом ушћу Тамнаве, километар и по на североистоку од старог обреновачког гробља.
    Борба на Палежу, састанак кнеза Милоша и Проте Матеје у Прогарима, преговори о преласку заосталих избеглица по селима дуж Саве повећали су доста проређену војску, која се, добро опремљена, снабдевена џебаном и оружјем, упутила преко Уба, заусевши га, дошла у Ваљево, па и њега ослободила. Све се то догодило до краја априла 1815. године и тако је Ваљево први град који су заузели-ослободили устаници. Из Ваљева је кнез Милош отишао ка Чачку, дочекао Ћаја-пашу у тукао га на Љубићу.
    Кад је Ваљево дошло у наше руке, немирни турски елементи, са породицама, без икаквих сметњи, иселили су се у Соко или Ужице, па може бити и даље. Релије (трговачко-занатлијски елеменат) у Ваљеву и на Убу остале су; нико их није дирао, али су се угледом на исељене лагано и сами исељавали. За потпуно разумевање економских и привредних односа у Ваљеву као и селима која су данас у његовом саставу (Градац, Попаре, Бело Поље, Кличервац) треба знати да су имања свих ових села и њихово становништво били хас (аас, асовина), лична царска домена, султаново добро. У доба турске владавине султан је давао ово добро својим заслужним људима цивилног или војничког реда – да имају права уживања целог живота.
    Ослобођење Ваљева затекло је у животу високе личности муслимаског рода: Абдурахман-агу, господара доњег дела Граца, који је имао своју кулу као што је данашњи млин, где је данас централа, ако није била већа и боља. Ова је кула била у близини куће покојног Добривоја Ненадовића, а срушили су је Ненадовићи а њен материјал су употребили за зидање зграда и воденица.
    Али-бега Јајића, господара горњрег дела Граца, који је имао своју кулу под Жумберком (испод Јеремића кућа досељених из Белића), свој чувени извор који и данас носи име Јајићевац, велике винограде у Сарачевцу, ловишта под анатемом и млинове у Грацу (садашњи Новаковића и браће Рундића). Кулу су порушили Ваљевци а материјал су утрошили за зидање подрума по виноградима и кућа у селу.
    Мустај-бега (Мустафа-бега) Попару, господара данашњих Попара, млинова на Колубари (сада у својини Настића и Араповића), ловишта по Пећини, куле на имању старог Јове Попарца, његовог сродника – кулу су срушили сељаци и утрошили на зидање зграда, Муњићи су зидали и своју кафану у Ваљеву од материјала ове куле.
    Пеко (Пекино брдо) зидао је неке лагуме за вино (Ћајић-бег Ахнеда) Амета – господара целог Кличевца, Крушика, Ђеновца, Зукава и целе равнице испод Ваљева низ Љубостињу и Колубару са два млина на Колубари (сада у својини Крунића из Јасенице и Николића и Матића из Ваљева). Ћајића кула је данашња кула и он је имао ловишта и винограде по Кличевцу. Ћајићи су пореклом из Ужица, имали су сроднике у варошици Бачевцима а рођени брат је живео у Соколу и бавио се трговином и израдом барута. И он је имао удела у овом велико поседу у Ваљеву.
    Селим-бега Колубаре, родом из Ваљева, чији су били Брђани, Кошљанско имање, садашњи општински паркови, Илиџа и Котешица до Обнице, затим, Дивчибаре и млинови на Јабланици (у својини Радовановића и Куртовића из Шапца). Селим-бег Колубаре живео је у вароши, конак му је био данашња кафана “Љубовија”, која је прешла у својину Саве Ћумура, бившег кафеџије Куман-аге, ваљевског кајмакама (1920-1832. године), господара Белог Поља, Боричевца, Кајмаковог брда, Ситара и Љубостиње од садашњег каменог моста, све на десној страни.

    Наставиће се…

  3. Vladimir

    Moja porodica potiče sa Hvara, prezivamo se Visković, po našem predanju mi smo se u XVII stoljeću doselili na Hvar iz Istočne Hercegovine.
    Može li mi neko dati bliže informacije o porodici Visković sa Hvara. Mi smo katolici.
    Pozdrav

    • Aleksandar I1

      Vladimire,
      u Popisu stanovnika otoka Hvara iz 1673. godine, u selu Gdinju, zabeležena je porodica VICKA VISKOVIĆA sa ukupno 11 članova porodice. Kod Dedijera i Riste Miličevića nema prezimena Visković. Najsličnije je prezime pravoslavnog roda Višić od Gacka. Ipak, ako je vaše porodično predanje tačno verovatno ste imali neko drugo prezime, a ne Visković.

  4. Simo Ristanić

    Vladimire.
    istražujem porijeklo svoje porodice koja je 1858. poslije protine bune protjerana iz orašja na savi,bih, u sela kopanice,gajeve i draganovce. navodno je u orašje iz okoline Valjeva doselila sa tri sina uduvica Ristana čiji je muž bio u hajducima i poginuo. Ona je morala pobjeći pa je promijenila prezime i po njoj su nastali Ristanići. Orašje je nastalo oko 1830. Moguće da su joj se sinovi zvali Marko, Simo, Kuzman. Ukoliko ste kroz svoja istraživanja naišli na podatak da su se porodice iz okoline Valjeva naselile u posavinu,Orašje to bi mi bio značajan trag . Pozdrav i unaprijed hvala.