Лајковац и околна села

45 коментара

1. 21. јануар 2013. у 20:03

   Милодан

   Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
   Лајковац – варош (3).
   Свакок септембара, колубарска долина позлати се под пољима кукуруза, воћњацима и плодним баштама. Једног таквог септембра, само за један дан, на његовој половини 1908. године, прошао је новом пругом уског колосека први воз Забрежје-Ваљево.
   Први воз, мноштво света у лајковачком потесу, на “штацији” дочекало је 14. септембра 1908. године. Из Забрежја је пристигла гарава машина окићена венцима, кошуљама, чарапама, пешкирима…
   Довукла је пет вагона са гостима. Међу путницима је био и директор српске државне железнице Бадер са сарадницима.
   Окупљени су бацали цвеће на воз а неки су се чудили и крстили како огромни “шпорет вуче шифоњере са људима”.
   Редован саобраћај поменутом пругом успостављен је од априла 1909. године. Први шеф лајковачке железничке станице био је Душан Трифковић који се бринуо о саобраћају а касније и о смештају нових железничара, који су се са порастом обима посла у Лајковац досељавали.
   Пролазак првог воза колубарском долином означио је и прерастање Лајковца од типичног села колубарског у варошицу у коју су, трбухом за крухом, почели да долазе људи из околних села, других крајева Србије, Хрватске и Војводине. Уз пругу, растао је и Лајковац у коме се, након неког времена тешко могла наћи кућа из које неко није радио на железници, или на неки други начлин за њу био везан.
   За непуну годину дана Лајковац је постао железнички чвор јер је постојећа пруга састављена са пругом Младеновац – Лајковац.
   Варошица Лајковац почела је интезивно да се развија после Првог светског рата, око 1920. године када је изграђена пруга Лајковац-Чачак. Тада су изграђна ложионичка постројења и проширени станични колосечни и остали капацитети. Нови развојни импулс Лајковац је добио спајањем пруге Ваљево-Забрежје са новом пругом Обреновац-Београд, 1928. године чиме Ваљево добија директну железничку везу са Београдом у односу на претходно стање када је то било посредно, преко Младеновца где се роба морала претоварати из вагона уског у вагоне нормалног колосека. Тада се подижу прве железничке зграде за становање (Колонија, оп. Милодан) у које се досељавају читаве породице из свих крајева Краљевине Југославије. Нарочити је био прилив искусних железничких радника “из прека”, односно, северно од Саве (Срем, Банат, Бачка и Славонија)
   Наставиће се….

   Одговори

2. 22. јануар 2013. у 20:49

   Милодан

   Из књиге УЗАНА ЛАЈКОВАЧКА ПРУГА, др Милана Грујића.
   Лајковац – варош (4).
   Тако је Лајковац постао важана железничка раскрсница која повезује Београд са Шумадијом и западном Србијом, Колубару са нишком пругом и Србију са Босном и Херцеговином и Јадранским морем.
   Природна богатства и производи ових крајева лакше су стизали до страних тржишта, а из света су долазиле савремене идеје и нова техничка решења.
   Цео крај је захваљујући железници добио снажан развојни подстрек. Унапеређује се производња, отварају нова радна места, развија се индустрија.
   Лајковац је израстао у највећи железнички чвор на мрежи узаних пруга. То није било лако. А није било ни брзо.
   Лајковац од заосталог колубарског села постаје варошица.
   Лајковац је први од колубарских места добио електричну централу. Још 1921. године изграђена је у самој ложионици централа на нафту. Она је радила до 1938. године када је Лајкловац добио струју из нове термоцентрале у Вреоцима. Лајковачка централа је уништена у нападу партизана августа 1941. године. Од постојеће зграде настао је чувени “ложионички кутић” у коме су железнички радници проводили слободно време.
   Лајковац је постао Југославија у малом, јер је настањен железничарима са свих њених простора.
   Прва црква лајковачка била је католича и налазила се у непосредној близини ваљевске и чачанске пруге. Нова, православна црква изграђена је непосредно пред Други светски рат.
   Општина у Лајковцу постојала је и пре Другог светског рата. Тада је седиште среза био Уб. Уочи Другог светског рата Лајковац је припао Дринској бановини.
   Већ током 1941. године у Лајковац је пристигло много избеглица из Словеније, Хрватске и БиХ. Ти унесрећени људи су примани отвореног срца, као своји.Они су се запошљавали и о њима се бринуло. У ложионици је организована “избегличка кухиња”.
   Слава (преслава) Лајковца је Огњена Марија.
   Крај!
   У наставку изводи из књиге “Лајковац” Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац до укидања узаних пруга.

   Одговори

3. 23. јануар 2013. у 20:33

   Милодан

   Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (1).

   1906. године, 1. јануар:
   Отворене општинске поште у Лајковцу и још три места (Паљуви, Трлић, Тулари) и Срезу тамнавском. Лајковачка пошта је укинута после извесног времена да би поново била установљена у марту 1924. године као поштанско-телеграфска станица.
   1909. године, 2 јул:
   Општина лајковачка продавала лицитацијом 20645 килограма свог кукуруза у клипу. Један од услова продаје: “комиљка – чокот остаје општини”.
   13. јул:
   Железничка пруга Аранђеловац-Лајковац биће потпуно готова у почетку идуће године.
   1910. године, 10 јун:
   Пуштена у јавни саобраћај пруга Аранђеловац-Лајковац којом су Ваљево и ваљевски крај повезани пругом Београд-Ниш пошто је још 1904. године изграђена пруга Младеновац-Аранђеловац. У зимским условима, када је због леда обустављен речни саобраћај на Сави та пруга је служила за замену за пругу Лајковац-Забрежје.
   22 септембар:
   На дужности председника Лајковачке општине налазио се Милан Ж Јелић, деловођа – Љуба Николић.
   1912. године:
   Основана Лајковачка земљорадничка кредитна задруга. Тридесетак њених првих задругара из Лајковца и Рубрибрезе изабрало Велисава Чанчаревића за председника Управног одбора. Задружну управу су још сачињавали: Ђорђе Ђорђевић (секретар и благајник), Милан Јелић, Јаков Симић, Стеван Марковић и Никола Миловановић. надзорни одбор: Милован Јелић, председник, Петроније Марковић, Драгутин Ивановић, Јеротије Симић и Адам Јелић.
   1913. године, 9 новембар, Службени војни лист:
   Пруга Младеновац-Ваљево дуга је 101, 6 км а Ваљево-Забрежје 67,5 км.
   1914, 18-27. новембар:
   Боравио у Лајковцу Егон Ервин Киш (1885-1948), новинар репортер, Чех по националности, тада аустроуграрски војник. “Згодан смештај” са саборцима (заробљеницима) имао је у лајковачкој станичној згради. О ратовању у Србији казује његов дневник “Запиши то Киш”.
   1918. године, 17 јануар, Београдске новине:
   У прошлој години приступљено је у Србији, у дражржавној режији, подизање нове жељезничке пруге за јавни саобраћај: Лајковац-Горњи Милановац-Чачак-Краљево. Пруга је узаног колосјека. У овој години има да се још доврше радови на полагању колосјека од Горњег Милановца до села Угриноваца. На осталом дјелу, Лајковац-Угриновци, пруга је већ у саобраћају.
   Подсећам да је у време објављивања овог текста Србија била под аустроугарском окупацијом, оп. Милодан.
   1919. годне, 20 август:
   Обновљен редован саобраћај пругом Младеновац-Лајковац. Из Младеновца воз је у почетку саобраћао у непарне дане (полазио у 10.30 и стизао у Лајковац у 14.58 часова), а из Лајковца парним данима са поласком у 7.30 часова. Већ од 6. септембра исте године возови су у оба смера саобраћали свакодневно.
   4. децембар.
   Обновљен је сабраћај пругом узаног колосека Лајковац-Угриновци којом су од тада возови редовно ишли понедељком, средом и петком. Од Угриноваца до Горњег Милановца сабораћај није био могућ због клизања земљишта.

   Одговори

4. 24. јануар 2013. у 20:25

   Милодан

   Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (2).
   1921. године, јул:
   На дужности председника Лајковачке општине налазио се Саватије Радовановић, земљорадник из Лајковца.
   У Лајковачкој општини 163 лица поднела суду захтеве за надокнаду ратне штете у укупном износу од 9.769.393 динара. Највише захтева за обештећење односило се на уништене зграде и ограде – 32.77 одсто тражених износа.
   1922. године:
   Основана у Лајковцу железничка ложионица. Први њен шеф био је Жан Мурге који је на тој дужности задржао десетак година. После пензионисања живео и Љигу.
   1924. године, 24 фебруар:
   Указом Краља Александра Карађорђевића Лајковац проглашен за варошицу. То је учињено “по изјављеној жељи грађана”. Прокламација о “унапређењу” Лајковца објављена је 8 маја исте године у Службаним новинама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
   1926. гопдине, 19. август:
   Председник Лајковачке општине био је Радослав Д. Милијановић. Чланови општинског одбора: Ранимир Ђуровић, Иван Миловановић, Ненад Лазаревић, Миладин Мирковић, Милутин Танасијевић, Стојадин Јеремић, Милијан Д. Томић, Живојин Ивановић, Ђорђе Симић, Аврам Миловановић, Тривун Марковић, Љубисав Радивојевић, Јаков Васиљевић, Милорад Јелић, Велисав Ивковић, Михајило Милановић, Павле Јовановић и Живојин Тошић. Председникова плата износила је 12 000 динара.
   1927. године, 6. октобар:
   Регистровано у Београду оснивање Среске здравствене задруге Лајковац. Почела је, иначе, да ради још у марту те године. Просторије су јој се налазиле у кући Александра Радовановића. Задружни лекар је током те прве године обавио 534 прегледа. Чланови су већином били из Лајковца, Рубрибрезе и Рукладе.
   Основани у Лајковцу Културно-уметничко друштво “Железничар” и Фудбалски клуб “Железничар”. Фудбалери су упочетку играли на ливади Радивоја Ивановића. Међу њима најагилнији су били: Никола Илић, Петар Илић, Душан Илић (све су их звали “Шицари”, оп. Милодан), Милан Чубић, Милош Недовић, Мато Кнез, Петар Стефановић и Боривоје Јанковић.
   1928. године, 4 октобра, Глас Ваљева пише:
   У четвртак 11.(?) овог месеца ујутру десио се велики судар возова у Лајковцу, којом приликом је погинуо један кондуктер, шест је теже а седам путника лакше рањено од којих су већином војници, који си ишли на одслужење војног рока у Ваљево. Сви рањеници премештени су у Ваљево где им је указана лекарска помоћ. Тежи рањеници су задржани у болници а лакши пуштени својим кућама. На место несрећног догађаја дошао министар саобраћаја г. Андра Станић где се интересовао о рањеницима и узроку несреће.
   Изгледа да је судар проузрокован од рђавог сигнала, јер су ваљевски и београдски возови пуштени једновремено на једну исту пруги (ја бих рекао станични колосек, оп. Милодан) и то на самом станичном перону.
   И поред тога што је Ваљево добило нову пругу и директну везу са Београдом ипак слабе користи од ње има, јер не добија ни времену ни у комодитету. Од како је нова пруга пуштена у саобраћај готово свакодневно се догађају задоцњења, која често трају по неколико часова, па да су бар у завршним станицама па би се нечим могло правдати, већ су задоцњења у полазним станицама која некад трају по 2-3 часа. Путовање траје исто онолико као и преко Младеновца, поентира на крају новинар-репортер критички расположен према железницама.
   1929. године, октобар:
   У Лајковац, за лекара Друге среске здравствене станице, дошао др Милосав Банковић (Кусадак код Смедеревске Паланке 1888 – Лајковац 1961). Медицину је студирао у Бечу и Прагу. Веома радан и широко образован, дао је значајан допринос општем развоју варошице. Једна улица у данашњем Лајковцу носи његово име. Лекарским радом међу Лајковчанима бавио се доцније др Миодраг Миле Манковић, син др Милосава.
   Миле Банковић је био и фудбалер ФК “Железничар” а према легенди (која није потврђена) по њему је настала песма “Иде Миле лајковачком пругом” јер је, како причају, ишао пругом пешице за Јабучје где је, у Бајићима, живела девојка са којом се забављао, оп. Милодан.

   Одговори

5. 25. јануар 2013. у 20:41

   Милодан

   Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (3).

   1929. године, децембар:
   Управа ФК “Железничар” узела је у двогодишњи закуп ливаду Луке Лучића. На њој, ипак, нису игране утакмице, јер власник тог земљишта није дозвољавао сечу јасена, који се налазио на средини терена.
   1930. године:
   17. август.
   Основано у Лајковцу Соколско друштво чији је први старешина био др Милосав Банковић.
   1931. године:
   15. мај:
   По новом реду вожње возова између Ваљева и Београда дневно су саобраћала три пара возова а до Младеновца два.
   Лето:
   Предводећи глумачки ансамбл бановинског позоришта из Сарајева пропутовао возом кроз Лајковац и задржао се у њему књижевник Боривоје Јевтић.
   1932. године.
   19. јун:
   У пријатељској фудбалској утакмици СК “Железничар” победио на свом игралишту СК “Тамнава” из Уба са 3:1 (0:1). У “Гласу Ваљева” је писало да су домаћи играли много боље од гостију. Голове су дали М. Миловановић, Илић и Ж. Миловановић. Још су се истакли Селаковић и Баџо. Врло добро је судио Гал.
   11. септембар:
   Тамбурашки збор и соколска дружина из Лајковца учесвовали на великој спортској и културно-забавној свечаности у Забрежју, коју је преносио Радио Београд.
   1933. године:
   Изабрани нови председници општина. Лајковац – Александар Радовановић, земљорадник из Рубрибрезе, припадник ЈНС (Југословенска национална странка).
   ФК “Железничар” се квалификовао за учешће у такмичењу Колубарске жупе.
   1936. године:
   Решењем Краљевске банске управе Дринске бановине образована у варошици Лајковац засебна Лајковачка основна школа са два одељења. Њено првобитно подручје обухватало је село Рубрибрезу и варошицу Лајковац (“до пијаце и кафане Колубара”). Преостали део варошице припадао је и даље школи са два одељења у селу Лајковцу. Лајковачка варошка школа је, према подацима за 1930-40. школску годину имала најпространије учионице у читавом Тамнавском срезу, налазиле су се у згради зидану за соколану – Соколски дом. Први учитељи су били су Зорак Миљковић и Сретен Смиљанић. До 1941. године у школи су службовали; Христана Станковић, Загорка Драговић, Милорад Дубљевић и Анита Стевановић.
   8. новембар:
   Изабран нови председник Лајковачке општине. То је био Милован Станић, трговац из Лајковцца, члан ЈРЗ (Југосовенска радикална заједница).
   Телефон железничке станице у Лајковцу имао је број 7, железничке ложионице 9 и жардармеријске станице 11. То су и једини лајковачки трелефони.
   1937. године, 14. март.
   Основана у Лајковцу Земљорадничка задруга за селекцију стоке која је обухватала општине Лајковачку, Непричавску и Јабучку. На том послу својим заузимањем се највише истакао Сретен Смиљанић. Такве задруге су тада биле малобројне.
   8. новембар:
   Освећењем темеља почела, на имању породица Ивановића и Миловановића, градња цркве у Лајковцу, посвећена великомученику Димитрију. Озидана је и покривена 1938. године и одмах је у њој започето обављање службе. Први парох Лајковачке цркве био је Бошко Миловановић (рођен у Шапцу 1881, умро у Лајковцу 1953. године). Црква је у потпуности довршена и освећена тек 11. августа 1963. године. До изградње овог храма, Лајовац је припадао Другој јабучкој парохији.
   Отворена у Лајковцу самостална апотека коју је држао Андрија Кузнецов, Рус из Одесе. До тада је у Обреновцу водио сопствену апотеку.
   Наставиће се…

   Одговори

6. 26. јануар 2013. у 20:22

   Милодан

   Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (4).
   1938. године, 20 јул:
   Први пут кроз Лајковац прошао моторни воз “Спахо”. Саобраћао је на релацији Београд-Лајковац-Ужице-Сарајево-Дубровник. Укинут је после петнаестак година.
   Лајковац добио елекрично осветљење прикључењем на новосаграђену термоцентралу у Вреоцима. До тада је за ову намену служила централа на нафту која је 1921. године (о чему је већ било речи, оп. Милодан) направљена уз железничку зграду.
   1939. године.
   21. јун:
   Учитељ Милорад Ђ. Дубљевић премештен из Јабучја у Лајковац (варошица) а већ 8. новембра те године упућен је да службује у лајковачкој сеоској школи. Истовремено је из села Лајковац прешла да учитељује у варошици Загорка М. Драговић али је и она врло брзо отишла одатле.
   1940. године.
   У “Раду” Југословенске академије знаности и умјетности објављен је “регионални-географски нацрт” Боривоја Ж. Милојевића “Долина Колубаре”. Опис Лајковца: “У јужном, горњем делу лајковачко-обреновачке котлине на месту где се главни колубарски пут, правца југозапад-североисток, укршта са путем правца северозапад-југоисток јавило се после Светског рата у Лајковцу насеље градских карактера. Главна улица је настала око колубарског пута и у њој су не само трговачке и занатске радње, кафане и гостионице, већ највећим делом и куће за становање. Споредна улица је око пута који води према северозападу, ка Убу. Лајковац се развио поглавито као раскршће железничког саобраћаја”.
   Железничар-Трговачки 2:1 (0:1)
   У недељу 22. о. м. одиграта је у Лајковцу првенствена утакмица између горњих клубова која се завршила незаслуженом победом неспортских Лајковчана, који нису бирали средства само да би добили ову утакмицу.
   Судио је г. Бутковић испод сваке критике. Својим очајно слабим суђењем је и та што је досудио преко 30 офсајда у корист Лајковчана. Свака навала “Трговачког” завршила се непостојећим офсајдима. Ваљевци г. Бутковића познају као слабог судију, али је његово слабо суђење имало још већих последица због претњи самих играча “Железничара” као и неспортске публике.
   Апеловати на меродавне да овакве тешке сусрете, а у местима где нема полиције, као у Лајковцу – не одређују овакве слабе, плашљиве и очајне судије као што је био г. Бутковић, пише “Глас Ваљева, 1. октобра 1940.
   1941. године, почетак године:
   Лајковачи имаоци телефона: Жардармеријска станица, Престолонаследника Петра 7, Железничка ложионица, Престонаследника Петра 11, Железничка станица, Престолонаследника Петра 32, Управа Општине, Трг Принца Томислава 55, управник Поште, Краља Александра 39.
   7. април:
   Немци бомбардовали Лајковац као важан железнички чвор. У оновременим сведочанствима записано је и то да су Немци тих дана из авиона “митраљирали пут око Лајковца, пун војника, коња и топова” и да је изгинуло неколико сељака.
   13. април:
   Погинуо Благоје Јовановић, радник лајковачке железничке станице.
   20. јун:
   Специјалним избегличким возом стигло у Лајковац 500 Срба којима је приређен срдчан дочек, омогућен одмор и дат ручак. Распоређени су у четири тамнавске општине: У Новачку и Бањанску по 250 а у Туларску и Врељанску по 100.
   16. август:
   Колубарска партизанска чета извела у зору напад на железничку станицу и ложионицу у Лајковцу, коју су бранили Немци и жандарми. Партизани су демолирали ложионицу и пошту и уништили четири локомотиве. У тој оружаној акцији учествовали су Драгојло Дудић, Радивоје Јовановић Брадоња, Стеван Филиповић и други.
   Лето те године:
   Млади Живадин Миловановић из Лајковца упућен у Ваљево да пред одговарајућом комисијом полаже помоћнички испит из фотографског заната. Изучавао га је 1938-41. у атељеу Јеротија Миловановића, првог фотографа у Лајковцу. Живадин је рођен 1923. године негде у Крагујевачком срезу.
   10. октобар:
   Због учесталих партизанских оружаних акција убустављен саобраћај пругом Обреновац-Чачак а 14. октобра и пругом Младеновац-Лајковац. Обновљен је почетком децембра 1941. године.
   Настаниле се у Лајковцу три породице Словенаца прогнаних из Марибора, Антон Цехарија и Јулиј Врхунец били су машиновође по занимању а Ади Кумер машинбравар. Њима су се 1942. године придружили супружници Владислав и Марија Мрак, првобитно смештени у Ваљеву.
   Наставиће се…

   Одговори

7. 27. јануар 2013. у 20:45

   Милодан

   Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (5).
   1942. година:
   ЧАРШИЈА, ОД КУЋЕ ДО КУЋЕ
   Шта је човек долазећи у Лајкоац у току окупације могао да види сем железничке станице и ложионице?
   По изласку са железничке станице 2-3 фијакера, затим трговачку чаршију са занатским радњама и трговачким продавницама и као приде томе и један број кафана. Поред тога, католичку и православну цркву, затим два фудбалска игралишта и то једно на почетку Лајковца, код штитног сигнала од Јабучја, ФК “Железничара”, и друго на излазу из Лајковца (према Ваљеву, оп. Милодан) у Чанчаревића забрану, ФК “Омладинца”.
   Лајковац је пример места које се развијало поред пруге и пута за Ваљево, па је тај пут био и главна улица – “чаршија”. Лајковац се у прво време ширио према Рубрибрези, а затим према Јабучју, док је ширење на брег, према Селу Лајковцу наставио после ослобођења. Центар места, око општине, био је у другом плану, тј у сенци чаршије.
   Идући од Лазаревца, наилазило се на раскрсницу, где се одвајао пут за Село Лајковац, односно Уб преко Рукладе. Скоро на самом углу, где је сада Дом културе, налазило се ставариште грађевинског материјала трговца Симовића из Обреноваца, чији је представник био Станимир Секулић.
   Одмах до стоваришта налазила се кућа Пинтора, оца Вукашиновог, са продавницом. Кућа се протезала од трга испред општине и иза кафане “Колубара” излазила је на главну улицу. Кафану “Колубара” држао је Аћимовић.
   Испред кафане пролазио је пут (и сада постоји), који је водио поред пијаце ка општини и даље за Гусковачу (део Вароши Лајковац, оп. Милодан). На левој страни пута била је пијаца са кантаром за мерење колских товара.
   Позади пијаце било је неколико стамбених зграда. У једној од њих становао је Ратко Ивановић, звани Бас, отац десеторо деце, затим Лаза Милошевић, кондуктер, са петоро деце, па породица Ковачевић.
   У продужетку према чаршији, трговац Аврам Миловановић саградио је велику зграду која се протезала до самог угла чаршије. У тој згради поред станова биле су и редње његове ћерке зване Мала Дара, супруге машиновође Боже Петровића. Затим је била радња обућара Димитријевића а на самом углу био је месар Лека.
   После тога наставља се “чаршија” радњама брице Цвеје, бојаџије Живојиновића и пекара који је дошао из Уба и био познат по томе што је разносио хлеб по кућама, посебно у железничкој колонији – комплекс приземних и дугих стамбених зграда између железничке станице и ваљевског пута, оп. Милодан.
   Затим је била стамбена зграда Веселина Лукића, десетара пруге, па кафана у дворишту са дрвећем, чији је власник био Велисав Петровић, позната по добром роштиљу. Његов сусед био је Жика Читаковић са дворишном зградом у којој је становала његова породица и зградом до улице у којој је била пошта.
   После тога била је зграда у којој је становала породица Милутина Гајића а до улице је дражао радњу опанчар Рајић. Затим је зграда апотеке чији је власник био Андрија Кузнецов.
   До апотеке била је радња Жарка Праштала, који је држао књижару и дневну штампу а до њега је био Драгиша Красић, опанчар.
   После њих било је пољанче па радња Драгише Петровића, који је држао дечје слаткише и сладолед. До њега је био Обрад пиљар, Милош месар и Пера пекар.
   Иза њих је постојао велики комплекс шљиварског трговца Аћевца, који је на месту садашње железничке амбуланте, који је имао просторије за сушење шљива и печење ракије. На том комплексу била је његова кафана (хотел), коју је давао у закуп. Ту кафану је дуго као закупац држао Воја Филиповић. У кафанском дворишту је, поред других зграда, био чардак у коме се окупљала лајковачка омладина и држала игранке.
   Када је национализована, кафана је прозвана “17 септембар”.
   У продужетку чаршије била је продавница и кафана Жике Душића (бифе), касније названа “Кореја”. До Душића је била железничка задруга, продавница са мешовитом робом, па затим трговачка радња Ђуре Петровића, продавница Аце Аврамовића и редња Љубе брице.
   Следе куће Чеде Јовановића, зграда у којој је становала породица Прла Шимоновића и велико двориште са више зграда Драге Буљугића, ту је становао Чеда Бугарин.
   Абаџија Витомит Илић је био иза њих, па кројач Каменица, жардармеријска станица и кућа трговца Станића у којој је држао радњу бојаџија Љубиша Радивојевић, звани Бубац.
   У следећој згради становао је машиновођа Биба, затим је сокак а на супротној страни зграда у којој је становала породица Грујичић.
   Чаршија се настављала великом ливадом Дрпе Радовановића на којој је постојало више зграда. До улице је био стан са ординацијом др Милосава Банковића.
   Прва зграда иза те ливаде, до пута је кућа Борка Павловића, службеника ложионице. У наставку су Дом железничара, неколико зграда за становање и Соколана, па опет неколико стамбених зграда у којима су становали Слободан Бркић, Лала Јанковић (отправник возова), Милоје Вујичић и Богдан Живковић.
   Чаршија је била поплочана гранитном коцком. Тротоар је имала само једна страна улице, супротна од пруге.
   На излозима понеких радњи били су дрвани капци, а испред радње понегде сточићи и шамлице, намењене муштеријама.
   Посматрано из Лазаревца, између пруге и чаршије, налазила се (већ поменута) железничка колонија. На њеном почетку је постојала стамбена зграда са улазом са пруге. Станови су се састојали од по једне кухиње и собе. Иза ње су две велике зграде карактеристичне по томе што су станови имали по два улаза, од пруге и са улице – “чаршије”. Станови су, међутим, били подељени на “полустанове”, једино је породица Живојина Блажића са осморо деце користила цео стан. Ове зграде користиле су воду из бунара, доведену са водоторња. Ја бих томе додао да су у колонији постојале и шупе за смештај огрева а понегде су служиле и као летње кухиње, оп. Милодан.

   Одговори

8. 28. јануар 2013. у 20:19

   Милодан

   Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (6).
   1943. године, септембар:
   Председник Лајковачке општине био је Драгољуб Милатовић. Већ у октобру на тој дужности се налазио Ненад Јаковљевић који је то био и током 1944. године, до доласка партизана.
   5. октобар:
   Нападнут у Лајковцу “од непознатих наоружаних људи”, ложионички магацин.
   Основан у Лајковцу Фудбалски клуб “Омладиноац”. Имао је и атлетску секцију.
   1944. године, лето:
   Савезничка авијација бомбардовала лајковачки железничку станицу и ложионицу.
   17. септембар:
   Партизани, припадници Тринаесте пролетерске бригаде, ушли у Лајковац који су Немци већ били напустили.
   19. децембар:
   Успостављен саобраћај пругом Лајковац-Београд.
   Наставу у Женској занатској школи у Лајковцу, смештеној у приватној згради, похађале школске 1944-45 године 23 ученице. Управница је била Славка Јаковљевић а наставу су изводиле и две учитељице. Наредне године у школу се уписало 27 ученица.
   1945. године:
   Војни суд Ваљевске војне области осудио на смрт Љубомира Васиљевића (1902), жардармеријског наредника, управника поште у Лајковцу. Међу осуђенима на смрт налазио се и Александар Симовић, индустријалац из Забрежја, чија је лајковачка имовина у Улици Краља Петра бр: 51 (плац и три куће) процењена на 811 хиљада динара. За “народног непријатеља” оглашена је па онда и стрељана и Милица Николић из Лајковца.
   9. август:
   ПРЕСУДА НАРОДНОГ СУДА
   Окривљени Жарко Пиштало, књижар из Лајковца, крив је што је концем априла 1945. године прикрио већу количину књижарске робе и то 580 комада цртанки за основне школе, 3000 комада коверата, 5 књига Пелагића, 150 блокова малих за прибелешке, 800 комада оловки, 10 четкица за бојење, 400 комада гума за брисање, 1000 бољих коверата са хартијом, 10 хиљада табака хартије за писање, 30 боца мастила, у намери да порикривањем ове робе исту повуче из промета и тиме повећа цену, те га је суд за ово дело казнио са 10 000 динара навчане казне што ако не плати да буде 200 дана на принудном раду са једном годином губитка грађанске части док се целокупна узапћена роба конфискује у корист Министарства трговине и снабдевања федералне Србије.
   6. септембар:
   СПОМЕНИК ЦРВЕНОАРМЕЈЦУ
   У недељу 9. о. м. у 10 часова пре подне извршиће се свечано откриће споменика хероју другу Воронину Алексеју, који је пао бранећи братску Југославију у Ђелијама а сахрањен у Лајковцу. Споменик је подигнут од добровољног прилога захвалних грађана Лајковца.

   Одговори

9. 29. јануар 2013. у 22:03

   Милодан

   Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (7).
   1946. године, март:
   Биоскоп у Лајковцу, основан 1945. године, приказивао филмове “Будимпешта”, “Померање”, “Двобој” и “Роним у дубину”.
   Април:
   Организовано прво такмичење у трчању у природи (крос) на стази дугој 5,5 километара. Старт и циљ били су у лајковачкој главној улици. Победио је Божидар Радојчић, други је стигао Младен Јјеремић.
   Обновљено Спортско друштво “Железничар” са фудбалском, рукометном и атлетском секцијом.
   1947. године, март:
   Постојале у Лајковцу две књижаре; Једна је била државна (Народног фронта), друга приватна (Жарка Праштала). Праштало је доцније као књижар дуго радио у Ваљеву.
   Децембар:
   У лајковачкој Железничкој ложионици 25 радника, учесници новембарског радног такмичења, проглаашено за ударнике: Станко Тодоровић је то звање добио трећи а Живота Илић четврти пут. “Особље ложионице Лајковац је пример љубави према раду и залагања са испуњење Петолетке” – истицано је у ваљевским новинама “Напред”.
   *Радила у Лајковцу Стручна школа у којој су се ученици спремали за рад у Железничкој ложионици. Наставу су, поред лајковачких учитеља, држали и “чиновници” Ложионице.
   1948. године, март:
   Лајковац имао 1500 становника.
   1953. године:
   *Лајковац, према попису, имао 1683 становника. Био је већи од Љига (1194), Мионице (656) и Осечине (667) а мањи од Уба (имао 2176) становника.
   1954. године, новембар:
   Међу Лајковчанима велико интересовање побудило предавање “Перспективе Колубарских рудника” које је држао инжењер Божа Спасојевић, директор тих рудника и народни посланик.
   1955. године:
   *Законом о подручјима срезова и општина у НР Србији, Лајковачка општина припала Срезу Лазаревац.
   1956. године:
   *За отпрвника возова у Лајковцу постављен Драгољуб Лазић, раније отправник у Малом Борку. Син је познатог солунског ратника Живојина Лазића из Санковића и отац будуће песникиње Радмиле Лазић. Остао међу Лајковчанима две године.
   1957. године, лето:
   Отворена у Лајковцу ветеринарска станица.
   1958. године, 1. јун:
   Новим редом вожње уведен јутарњи убрзани воз из Ваљева за Београд, који је једино стајао на станицама од Ваљева до Лајковца и у Обреновцу и Чукарици. Путовао је сат краће него дотадашњи возови.
   *Имаоци телефона, Лаковац: Војна пошта 4915, Електрично предузеће, Железничка станица, Житопромет, Земљорадничка задруга, Народна амбуланта, Народна милиција, Надзорништво тт линија, Народни одбор општине (председник, секретар, управа прихода), Општински комитет СКС, Прехамбено предузеће “Партизан”, “Прогрес” – индустрија креча, Предузеће за поправку кола и локомотива (ложионица), Угоститељско предузеће “17 септембар”, Пошта, Трговинско предузеће “Вис”, Трговачко предузеће “Победа и Транспортно железничко предузеће (ложионица)

   Одговори

10. 30. јануар 2013. у 20:24

    Милодан

    Изводи из књиге „Лајковац“ Здравка Ранковића (збирка докумената) од настанка варошице-вароши Лајковац (8).
    1959. године, децембар:
    У Ваљевском срезу, уместо дотадашњих малих, образовано осам великих општина: Ваљево, Уб, Лазаревац, Мионица, Осечина, Љиг, Лајковац (са 16000 становника) и Каменица.
    1960. године, 31. децембар:
    Занатство у Лајковачкој општини: Ковача 8, поткивача 3, колара 3, столара 8, вуновлачара 1, ваљара сукна 2, кројача мушког одела 3, кројача народног одела 14, кројача женског одела 3, прерађивача коже 1, опанчара 2, Обућара 3, бомбонџија 2, израда сода-воде 1, месара 2, млинара 2, пекара 3, посластичара 2, зидара 8, израда цигле и црепа 1, каменоломара 21, бојаџија 2, фризера за мушкарце 6, фризера за жене 2 и фотографа 1. Укупно 104.
    1961. године, 31 март:
    У Лајковцу живело 2 677 становника.
    Септембар:
    У Лајковцу Трговинско предутеће “Победа” отворило самоуслугу са 185 квадратних метара продајног простора. Први њен пословођа био је Божа Јанковић.
    *Формиране у Лајковцу Сабраћајна секција, Секција за вучу возова и Секција за одржавање пруге. Та предузећа су постојала до укидања узаних пруга. Тиме је у организационом погледу железнички чвор Лајковац досегао свој највиши домет.
    1962. година, август:
    Путујући бициклом према југу, кроз Лајковац се провезао, идући из Лазаревца у Ваљево, књижевник Александар Тишма. У свом путопису “Другде” он Лајковац скоро да и не помиње, јер се, вероватно, у њему није ни задржавао.
    1963. године, 3. јун:
    За председника Лајковачке општине изабран Алекса Марковић (рођен 1922. године). Он и Михаило Миловановић изабрани су тада и за лајковачке одборнике у Скупштини Ваљевског среза.
    11. августт:
    Владика шабачки Јован Велимировић освештао, уз саслужење двадесетак свештеника, цркву у Лајковцу. Њена изградња је започета 1937. године, а сасвим завршена (“трудом свештеника Блажа Ђуровића”) 1958. године.
    1967. године, јануар:
    За новог директора Здравствене станице у Лајковцу изабран др Милан Ђурковић.
    10. април:
    Душан Јованивић, директор предузећа за производњу грађевинског материјала “Димитрије Туцовић” у Ћелијама, постао посланик у Привредном већу Савезне скупштине. Изабран је у изборној јединици Лазаревац (општине Лајковац, Уб, Љиг, Лазаревац, и Мионица). Јовановић је рођен у Лајковцу 1925. године.
    *Удружени побожни Лајковчани набавили велико звоно за своју варошку цркву. Изливено је у Београду (ливница “Поповић”). Мање лајковачко звоно купљено је још 1938. године, убрзо пошто је храм сазидан.
    1968. године, 5 мај:
    У четири сата ујутро из Лајковца је на последњу вожњу до Београда кренуо путнички воз број 315. Многобројно стновништво успутних станица изашло да га поздрави.
    25. мај:
    Пругом узаног колосека Ваљево-Лајковац последњи пут прошао воз.
    29. новембар:
    У Ваљеву свечано дочекан први воз на деоници барске пруге од Београда преко Лазаревца и Лајковца до Ваљева.
    1969. године, 31. децембар:
    Обустављен сваки саобраћај пругом уског колосека Лајковац-Чачак. Последњу композицију из Чачка, испраћену од многобројног народа, вукла локомотива 85 018. “На лицима многих присутних могле су се видети сузе док су махали композицији која је одмицала ка Лајковцу” – известиле су новине.
    1982. године, јун:
    Обустављен саобраћај пругом узаног колосека Лајковац-Аранђеловац, која је убрзо демонтирана. Записом у ваљевском “Напреду” од 18 јуна од такве железнице се опростио Радован Бели Марковић. “Свршило се као у причи. Ни сигнала, ни скретнице, ни распутнице. А ни “Ћире”, на прузи Лајковац-Аранђеловац. “Шлус” (крај), нема више! Ни одјаве, ни најаве. Ни поласка, ни доласка. Само кратка вест у “Политици”. То и “шлус”. И најмлађи син пензионисаног скретничара Јовановића изучио за књиговођу”.

    Одговори