Лајковац и околна села

10. јун 2012.

коментара: 45

Општина Лајковац:

Бајевац, Боговађа (до 1992. године Прњавор), Врачевић (насеље настало спајањем насеља Горњи Врачевић и Доњи Врачевић 1947. године), Доњи Лајковац, Јабучје, Лајковац (варош) (до 1979. године Лајковац (варошица), Лајковац (село), Мали Борак, Маркова Црква, Непричава, Пепељевац, Придворица, Ратковац, Рубрибреза, Скобаљ, Словац, Степање, Стрмово и Ћелије.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (45)

Одговорите

45 коментара

  1. Драгослав Стефановић, ваљевски “Напред”
    ПОСЛЕДЊИ “ЋИРА” – ПРЕПУН
    Има у томе мало обичне, свакодневне људске истине…
    Без свечаности, без нарочитог поштовања, без сјаја и угледа, у суботу 25. маја један ислужени старац од 60 година напустио је Ваљево. Пре шест деценија он је овде дошао као грађанина од највећег угледа. А дочекао је да после толико година оде помало симптоматичним и помало подругљивим називо, -“Ћира”.
    То је све што је зарадио за ових шест деценија у Ваљеву.
    И тако ће Ваљево шест месеци бити без свог воза који га је 60 година везивао са светом.
    Ипак, нашло се неколико десетина грађана који су под кишобранима срдачно и помало сентиментално испраћали и махали му му кроз кишно поподне, тачно у 15.45 из локомотиве број 83-035 шиштала је пара и разлегао се дуг једнолични звиждук. Као да је нешто цвилело кроз станицу добрих пет минута.
    Скоро није било толико путника у овом возу. Але не зато што је вожња била бесплатна, као што је била и прва вожња на овој прузи. Многи су желели да се провозају на стари начин, полако корак по корак, до Иверка, Лукавца, Диваца, Млађева, Словца – чак до Лајковца, да се провозају пун сат, брзином 30 километара на сат. Успут, кажу, ђаци су сеоски са цвећем и учитељицама, дочекивали и испраћали овај последњи воз из Ваљева и дуго му махали.
    Јер, други воз ће доћи тек кроз шест месеци. Друкчије ће онда изгледати кад у препуну станицу, окићену, улепшану уз музику, са цвећем, са представницима и осталим секретарима и начелницима уђе локомотива, која ће бар три пута ићи брже од старога “Ћире”. Сви ће је гледати, дивиће јој се, одушевљаваће…
    Као да ће се поновити она слика са ваљевске железничке станице од пре шест деценија. Слика сачувана на избледелој фотографији у ваљевском архиву. Биће међу гостима, надамо се, и оних који су дочекивали први воз у Ваљеву пре толико година, и од којих су неки дошли у суботу да га испрате.
    Зато се понеки грађанин, који су се нашли на испраћају последњег воза узаног колосека, то кишно поподне осећају помало нелагодно. Зато се понека кишна кап сливала низ образе право из очију.
    Док су возовођа – машиновоћа Србољуб Петровић и његов гарави друг, ложач Душан Милинковић наслоњени на увек отворени прозор старе локомотиве махали, уз црвену капу Будимира Мирковића подигла се рука да поздрави и испрати последњи воз Ваљево-Лајковац, број 730.
    Крај!

  2. Милодане,било нам је мило да читамо све ово вољом твојом добром написано,а и милом Богу приступачно …твоја слова да зачине фотографије легендарног ваљевског фотографа Жике Васића, 25. маја 1968. у Ваљеву снимљене, ево…

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1.jpg

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1b.jpg

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1c.jpg

    http://jovanovic-marija.net/rasko/ispracaj1d.jpg

  3. Порекло презимена села општине Лајковац, Пепељевац. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића “Колубара и Подгорина”, издање 1907. године.
    Положај села:
    -Пепељевац је испод манастира Боговађа у куту, који граде ставе (реке) Љига и Колубаре. Сеоске куће нису по равници већ по осоју косе, која се од Словца и Костојевца пружа изнад Колубаре. Има кућа и по долинама потока, који се уливају у обе реке. Поједина узвишења на коси су: Велика Страна, Камаљ, Главица и Палеж.
    Извора је доста. Главнији су извоори: Ребинац, Стублина и врело и њима се поглавито село служи. Од текућица, поред поменутих пограничних река су: Карановац поток, који долази испод Палежа и утиче у Колубару, и Јеовац, који долази од боговаћке шуме и утиче у Љиг.
    Земље и шуме.
    -Зиратне земље су у долини река. Ове земље су наносне, врло родне а подесне и за ораницу и косаницу. Најлепши део имања зове се Кључ, при ушћу Љига у Колубару, где су најбоље ливаде и пашњаци, докле су поред Колубаре опет најбоље земље за усев кукуруза.
    Сав јужни крај села до манастирских шума је пошумљен, те отуда је село врло богато шумом и може да подмирује све потребе. Шуме су од лиснатог дрвета и сеоска заједница, позната под именом Пепељевачке Шуме, у простору више од 300 хектара.
    Тип села.
    -Сеоске куће су растурене по осоју ових узвишења и раздељене на веће или мање групе, које су између себе у ближим сродничким везама. Издвојених џемата нема, као и код љишких села.
    -У селу су: Мирковићи, Јовичићи, Јаковљевићи, Селенићи, Павловићи, Каменице, Стојановићи, Урошевићи, Јовановићи, Митровићи, Ковачевићи, Станићи. Матићи, Ранковићи, Брдарићи, Станојевићи, Вукашиновићи, Станојевићи 2 и Вуковићи – сви познати под општим презименом, Бугарићи; затим: Васићи, Мештеровићи, Лукићи, Арсенијевићи, Божићи, Јевтићи, Јањићи, Савковићи, Лазићи, Бојичићи, Васиљевићи, Милићевићи, Филиповићи и Мирковићи. Поред њих има још и цигански крај, познат под именом Палеж.
    У селу још има задруга, а повеће су: Јаковљевићи, Каменице, Селенића, Ковачевића и Брдарића.
    Подаци о селу.
    -Према харачким тефтерима из 1818. године, било је 25 домова са 39 породица и 89 харачких личности. Према попису од 1866. године било је 38 домова са 331 становника. Према попису од 1884. године било је 66 домова са 476 становника, докле према попису од 1890. године било је 75 домова са 607 становника а по попису из 1900. године било је 82 дома и 675 становника.
    Годишњи прираштај је од 1866. године 10,75 а процентни 2,31%.
    Име селу.
    -Не зна се тачно откуда је дошло име селу. У селу и околини може се чути оваква прича. У селу су сви висови од врло ситног песка, који личи на пепео и по боји и каквоћи блата. Прича се да су кроз село прошли некакви путници, идући манастиру па кад су угледали пескове, запитали сељаке, ко их наврати да се населе на пепелу, због чега ће од сада па до века бити пепељави. И вели се да је отуда и дошло име селу, које као да се раније звало Карановац.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Старо село је било на Палежу, па су га Турци спалили и раселили. Његове су се породице иселиле у Посавину, Бачку, Срем и Славонију, па прича се да их и данас тамо има. Трагови старог насеља су по шумама палешким, око извора Карановца. Све данашње породице су досељене. Ново село је основала породица Бугарића, досељена преко Крушевца и Краљева из нишке Каменице, где се раније доселила из Бугарске испод Витоше. Бугарића се доселило три породице у општој сеоби, има их 41 кућа, славе Св. Андрију.
    -Божовићи су досељени пред крај 18. века иу Заостре у Полимљу; њих је 8 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Васиљевићи су из Вујиноваче, досељени у првом устанку од тамошњих Плоштана, има их 4 куће, славе Јовањдан.
    -Лукићи су из Голупца, досељени у првом устанку, има их две куће, славе Лучиндан.
    -Мештеровићи (узгред буди речено, моја тазбина, оп. Милодан) су из Босне од Бијељине, па се стари Мештер призетио у Лукиће, њих је две куће, славе Лучиндан и Ђурђиц.
    -Филиповићи су досељени са Стубла, има их две куће, славе Јовањдан.
    -Милићевићи су из Горњег Лајковца, има их две куће, славе Св. Ћирила.
    -Васић је из Палежнице, слави Никољдан.
    -Арсенијевић је из Палежнице, слави Никољдан.
    -Савковић је из Полома округа рудничког, слави Аранђеловдан.
    -Лазић је из Баха, слави Никољдан.
    -Бојичић је из Вујиноваче, слави Никољдан.
    -Мирковић је из Точи у Полимљу, слави Ђурђиц.
    -Вуковић је из Вујиноваче, призетио се у Бугариће, слави Андријевдан и Лучиндан.
    У селу је 68 куча од 14 породица.
    Занимање становништва.
    -Пепељевчани се занимају поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством, али гаје у већој мери и винограде, који обро успевају на њиховој земљи. Земља је богата и даје у изобиљу свега што је потребно за живот, нарочито кукуруза. Од стоке гаје се коњи и свиње. Пепељевчани се не одају изучавању заната, а никуда се и не селе.
    Појединости о селу.
    -Пепељевац је саставни део боговаћске општине у срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а црква у манастиру. Гробље је у средини села. Село преславља Мали Спасовдан.
    Цигански-Ромски крај.
    Брдо Палеж насељено је са 16 циганских-ромских породица, досељених из крагујевачке Јасенице. Цигани-Роми су стално насељени, имају своје зидане куће, баве се ковачким занатом, земљорадњом и свирачином. Насељени су на сеоској земљи и колико им је у почетку дато, толико имају и данас, вере су православне.

  4. Порекло становништва села Прњавор – сада Боговађа, општина Лајковац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.
    Положај села.
    -Прњавор (Боговађа од раније а не од 1992. године како пише у списку села општине Лајковац) је уз манастир Боговађу. Сеоске куће су на источној страни од манастира и поређане дуж пута или по плећима брда, која се спуштају у долину Љига. Земљиште је терцијално, неравно, али није брдовито.
    Извора у селу има доста. Са њих се пије вода, а сељаци се служе још бунарском, барском и речном водом. Од извора главнији су: Боговађа, коју је зидала Кнегиња Љубица, Бућер, Танасковића Извор у Горњем Крају, Врелине и Парлошки Бунар у Доњем Крају. Од текућих вода је Боговаћски Поток (Боговађа), који се слива из манастирског забрана испод Костојевца и тече у источном правцу испод манастира и улива се у Љиг, затим Бистрица поток, који извире у јужном делу манастирске шуме и утиче у Љиг. Потоци су мали и не чине селу никакве штете.
    Земље у шуме.
    -Прњаворске су земље изван кућа у долини потока и Љига, црне смолнице, родне и подесне са ораницу и косаницу. Боље земље око Љига су: Јасик, Кључ, Ћаћино Поље, Папковац и Маџарско гробље. И манастир има своје одличне земље за ораницу и косаницу. Манастирске су ливаде у Кључу и Сушилима, а оранице у Крчевинама, низ поток, на Костојевцу и Јасику.
    И село и манастир имају много шуме од лиснатог дрвета. Манастирска шума је око манастира на северну и западну страну од њега у просотру од 450 хектара. Сеоска шума је у висовима, њиховим падинама и по дну манастирских имања. Шуме су за огрев, за грађу и жежење ћумура има довољно, а сваке године се извози знатна количина и дуге. Манастир издаје сваке године своју шуму под закуп, под испашу, а кад роди жиром и под жировницу. Испашу и жировницу закупљују сељаци из села и околине, а плаћају обоје према броју стоке.
    Тип села.
    -Прњавор (Боговађа) је село разбијеног типа. Село је Боговађским Потоком подељено на два краја: Горњи и Доњи Крај, који су удаљени један од другог 3 километра. У Горњем Крају су куће збијеније и по плећима брда, дели се опет на два дела: Боговађу и Горњи Крај. Боговађа је друмско насеље и налази се одмах испод самог манастира на његовом имању. Доњи Крај је сасвим растурен и по падини брега и око пута боговађског и по равници.
    У Горњем крају су: Митровићи, Вујичићи, Стафановићи, Анђелићи, Мишићи, Живановићи, Радовановићи, Јовановићи, Бојићи, Жилићи, Станојевићи, Милијановићи (Станковићи), Спасојевићи, Танасковићи, Ђурђевићи и Нинчићи, свега 28 кућа. У Доњем Крају су: Павловићи, Ђорђевићи (Виноградлићи), Обрадовићи, Костићи, Нинчићи, Гајићи, Лукићи, Ранковићи, Ђурићи и Ивановићи, свега 12 кућа. У Боговађи, тако пише Љ. Павловић а мисли на део села, има свега 10 привремено насељених занатлија.
    Од задруга је мало, једина је Митровића задруга у Горњем Крају са 18 чељади.
    Подаци о селу.
    -Према харачким тефтериима из 1818. године Прњавор (Перњавор) је имао 16 домова са 16 породица и 50 харачких личности. Према попису од 1886. године Прњавор је имао 28 домова са 148 становника, докле према попису од 1874. године било је 49 домова и 109 становника. Према попису од 1884. године било је 49 домова са 175 становника, докле према попису од 1890. године је било 38 домова са 204 становника. Према попису од 1895. године било је 43 дома са 261 становника, докле је по попису од 1900. године било је 46 домова са 391-ним становником.
    Годишњи прираштај становништва од 1886. године је, 4,49 а процентних 2,52% где је последњих година више женских него мушких становника.
    Име села.
    -Првобитно име селу, прича се да, је било Боговађа, а тај назив је и манастиру и селу дошао од чесме Боговађе. Тек доцније кад се умножило сеоско становништтво, име Прњавор дошло је отуда, што су се досељеници насељавали на манастирским имањима, која су доцине уредбама прешлла у својину сељака.
    Имена крајева су дошла сама по себи према положају села. Друмском насељу у селу Боговађи име је дошло отуда, што је оно и данас на манастирском добру.
    Старине у селу.
    -1. Најлепша старина у селу је манастир Боговађа. По причању старих људи манастир је подигао некакав калуђер Мардарије, родом из Вранеши у Старом Влаху, подстриженик манастиора Св. Тројице код Пљеваља у Полимљу. Манастир је подигнут у другој половинини 16. века уз припомоћ сељака ове околине, а имање је добио отуда, што се прича, да је овде раније била нека црквица, која је имала знатно имање, па га је калуђер Мардарије само проширио и повећао, а могао је, почем у близини његовој и није у то доба било никаквог насеља. Име манастиру Боговађа по чесми, за коју се прича да је лековита и да је одвајкада служила као место за скупљање грозничавих и болесних од наступа лудила, који су тражили лека. Оснивач цркве Мардарије очувван је у народној успомени као светац и његово се свето тело чува у манастирској цркви у ћивоту.
    Манастир је више пута паљен, тако запаљен је и после трећег аустријско-турског рата, па је после црква обновљена и проширена трудом старешине и архимнандрита овог манстира Хаџи-Рувима. Хаџи-Рувим највећи Ваљевац и Србин 18. века и почетком 19. века, провео је последње дане живота при овом манастиру, одакле је и отишао у Београд, где је 30 јануара 1804. године нашао своју мученичку смрт (у сечи кнезова и виђенијих Срба, оп. Милодан).
    У Боговађи је неко време био био и “Правитељствујући Совет Србије”, одмах на почетку његовог оснивања у 1805. години. Овде је био само неколико месеци, па је одавде премештен у Смедерево.
    После несрећне 1813. године и манастир је био до земље порушен, па га је 1815. године обновио кнез Милош за време чувеног игумана Авакума.
    2. У селу, у Витковачком Потоку, налазе се остаци Витковачке Куле, коју је зидао некакав српски војвода Витко, по коме се и цела околина прозвала. Зидине су скоро разнете и уништене, те нема ни трага од њих.
    3. По дну села налази се “Маџарско Гробље” са неколико непотписаних стећака, за које народ држи да су из времена, кад су овим крајем владали Маџари.
    Порекло фамилија и оснивање села.
    -У Прњавору нема старинаца, већ сами досељеници. Село су основали калуђери, настојници и старешине манастира Боговађа, насељавањем поједних сродних или несродних породица из разних крајева Српства на манастирска имања. Досељеници су добивали у почетку зграде и помало окућнице, колико за најскромнији живот, они су се писмено обавезивали да морају два пута недељно, средом и петком, радити у манастиру без икакве надокнаде, а о свом комаду (мислим да се ради о храни, оп. Милодан). Код човечнијих старешина ово је ишло добро и лако, али код нечовечнијих и оних, који су вукли страну појединцима, натерало је многе, те су се отпочели јавно жалити државној власти и ова у 1837. години, по наредби Кнеза Милоша уреди ове односе, те се тачно одвоји шта је прњаворско а шта манастирско, па тиме престану и дотадашње услуге и тужбе.
    Прва и најстарија породица у селу су: Радовановићи, досељени крајем 17. века из Врнчана, округа рудничког.
    Мало после њих доселили су се Костићи из Прислонице, округа рудничког, па су данас замрли у мушкој линији.
    -Петровићи, Ђорђевићи (Виноградлићи), Митровићи, Максимовићи и замрли Печурчићи досељени су у првој половини 18. века од Сјенице у Старој Србији, њих је данас највише у селу и чине половину села.
    -Ђуровићи и Станковићи су са Чева у Црној Гори, Вујучићи и Анђелићи из Никшићке Жупе.
    -Нинчићи су досељени уз Кочину Крајину од Митровице, у Старој Србији.
    -Танасковићи у првом устанку из Скакаваца-округа ужичког,
    -Стефановићи су из неког села на Фрушкој Гори, доселили их калуђери у првом устанку.
    Сви остали су досељеници из другог устанка и доцније.
    У Прњавору (Боговађи) је 50 кућа, рачунајући и Боговађу (овде Љуба мисли на део села) од 30 породица.
    Занимање становништва.
    -Прњаворци се занимају свима привредним радовима, којима и остали сељаци своје околине. Сиромашнији уче и раде занате или у селу или иду на страну, а баве се надничењем око манастира и на његовим добрима. Оскудни у земљи узимају од манастира извесне земље на њима раде или на наполицу или на тређу оку*. Не селе се никуда изван свога села.
    *Узимање на “трећу оку” бива овако. Сопственик даје земљу, а закупац је дужан поорати, засејати својим семеном и средити, па кад буде све готово, онда од чисте хране дати трећину сопственику. Овај начин узимања и обраде земље преживљује се и готово га и нема, а у Мачви је престао пре 25 година.
    У последње доба из Мораве, из оних моравских густо-насељених села, масама се досељавају појединци и насељавају овуда и по околним селима или као надничари или купују имања, па се на њима насељавају. Таквих досељеника у овом селу има доста и они су растурени по свим крајевима, већином по колебама поред пута.
    Појединости о селу.
    -Прњавор је саставни део боговађске општине у срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а село иде цркву у манастир. Гробље је издељено на два краја. Село нема своје преславе.
    Испод манастира поред пута Мионица – Боговађа – Београд налази се друмско насеље Боговађа (део села Прњавор, оп. Милодан). Све куће су својина манастира, а ту има 4 дућана, једна механа, 3-4 стана, општинска судница а пред вратима манастирским је и школа. Насељеници су занатлије из разних крајева, по занимању механџије, трговци и надничари. Занимају се занатима, а не раде земљу, изузимајући надничаре.
    Напомена: У књизи не пише које Крсне славе – славе поменуте фамилије.

  5. Порекло становништва села Ћелије, општина Лајковац.

    Напомена модератору и уредништву портала “Порекло”.
    Како су, у време писања књиге “Колубара и Подгорина”, Ћелије припадале Београдском округу те их тих разлога нема у поменутој књизи, Радослав Јовановић из Лајковца ми је, мејлом, послао податке о том селу, које поседује у сопственој архиви те тај текст, копи/пејстом само трансферишем, а из тих разлога, приликом линковања на поменуто село напишите да је то урадио Радослав Јовановић из Лајковца.
    Захваљујем се унапред!

    Ћелије

    Насеље се налази на (110 – 180 м ) контакту шумадијског побрђа и десним алувијалним равнима Колубаре и њене притоке Љига, 3 километара источно од Лајковца. Место Бели Брод природно је предодређено за прелаз преко Колубаре. Ћелије има око 770 становника а површина атара износи 716 хектара. Обухвата 13 засеока : Албанију, Враче Брдо, Мокро Поље, Човку, Обренове ливаде, Пољну, Перило, Буковац, Лађевац, Бели брод, Обрадовића крај, Чук и Врелине, распоређених на косама које се од виса Враче брдо ( 239 m ) спуштају ка Ибарској магистрали.

    Кроз село протичу три потока. Каменица утиче у Колубару, а Буковац и Лађевац се разливају по пољу и немају право ушће у Колубару.

    У уговору деспота Стевана Лазаревића и угарског краља Жигмунда 1426 године помиње се castrum Brodare , што одговара данашњем прелазу преко реке и засеоку – Бели Брод. У попису влаха Београдске нахије 1528 године спомиње се село Каменица. Други назив села је Драгилићи. У селу је тада било 10 домова под надлежношћу војводе Мустафе. Према попису Београдске нахије из 1560 у селу је било 6 домова, неожењених један.

    Ћелије као насеље се први пут спомиње 1811 године, а 1818. године било је у њему 25 кућа. Године 1844 године Ћелије је имало 42 куће са 247 душа. Крајем тридесетих година 20 века Петар Ж. Петровић бележи у селу 25 родова са 123 куће .

    Пре Карађорђевог устанка доселили су се :

    • Ненадовићи ( 4 куће, славе Ђурђев дан) из Босне. Њихов предак носио је „ бус на глави“ још за Турака и тако разграничио потесе Ћелија и Жупањца.

    • Кораћи (Јеремићи, 5 к – Марковићи,4 к –Миловановићи, 3 к –Милинковићи, 7 к – Ђорђевићи, 3 к – Станисављевићи, 2 к.) дошли око 1795 из Кораћице код Младеновца. Старином од Сјенице. Славе Светог Николу. Од Марковића је (рођен у Ћелијама 1947. године) наш познати књижевник Радован Бели Марковић.

    После Карађорђевог устанка доселили су се:

    • Радивојевићи (4 к, Свети Арханђел) су од Васојевића у Црногорским Брдима.

    • Обрадовићи (Обрадовићи 6 к, – Гавриловићи 3к, -Марковићи 1к.). Славе Светог

    Николу. Из Гунцата, у Гружи, доселила су се три брата: Обрад, Гаврило и Марко.

    • Красићи (2к, Свети Јован) су дошли из Срема.

    • Лазићи (10 к, Ђурђевдан ) су из Босне.

    • Мирослављевићи (Томић 1к, Свети Никола). Не зна им се старина.

    • Нешићи (9 к, Ђурђевдан) су из Босне. Имају сроднике у Словцу и Јабучју.

    • Царевићи (Миловановићи 3 к, Свети Василије). Кучи, доселили се крајем 17. века прво у Јабучје па у Ћелије.

    • Јевтићи (7 к, Свети Јован). Старина Јевто доселио се из Косјерића.

    • Васиљевићи (3к, Свети Арханђел) су из Мораваца на Љигу.

    • Марковићи (3 к, Ђурђевдан). Не зна им се старина.

    • Николићи (3к, Свети Никола), дошли су из Бољевца у Срему.

    • Сандићи (Сандићи 7 к и Мићићи 8 к, Ђурђевдан) доселили су се из Босне.

    • Павловић (1к, Свети Никола) је од Ужица.

    • Каменице (7 к, Свети Никола) у Ћелије су дошли из Жупањца. Из Ваљевске Каменице су а старином из Црне Горе.

    • Стојићи (2к, Лазарева Субота) доселили се из Дучића код Мионице.

    • Сретеновићи (2к, Свети Никола) доселили су се из Чибутковице 1860 године.

    • Миловановићи (3к, Свети Лука) доселили су се из Трњака код Уба. Имају крвне сроднике у Врелу у Тамнави.

    • Ковачевићи (3к, Лазарева Субота) доселили се из Јабучја.

    • Јестрић (1 к, Свети Василије). Доселили се из Босуте у Качеру.

    • Стевановићи (3к, Свети Ђурђиц) су из Зеока.

    • Радојичић (1к, Ђурђевдан) из Дрена.

    • Остојић (1к, Михољдан) из Стрмова.

    • Вујадиновић (1к, Свети Никола) старином је од Ужица, а овамо се доселио из

    Лазаревца.

    Четвороразредна основна школа у селу је почела са радом 1931 године. Електричну енергију Ћелије добија 1952 године а телефонске линије 1978/ 79. Водоснабдевање је комбиновано: централно (прикључак на урбани водовод Лајковац) и индивидулано (копани бунари и извор Буковац). Ћелије је друмско насеље транзитног типа са значајним услужним делатностима и неким производним објектима : фабрика креча „ Димитрије Туцовић“, млин са пекаром „ Млин – Пек“, предузеће за машинску обраду мотора, „Живановић“, аутосервис „Јовановић“ и др.

  6. Порекло презимена села општине Лајковац, Стрмово. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Стрмово је на северној страни (нисам баш сигуран, оп. Милодан) манастира Боговађе у реду оних села, која се једно за другим ређају од ушћа Љига па уз Колубару. Стрмово је треће село по реду, његове куће су по коси или долинама потока и јаруга, која се спуштају с косе ка реци Колубари. Земљиште је терцијално и врло неравно, стране долина и јаруга су врло стрме и нагло се спуштају у долину колубарску. Главнија су узвишења Столице и Дрвљаник.
    Извора у селу по долинама и јаругама има доста, око кућа су и сливају се у потоке, који се уливају у Колубару. Главнији извори су: Аћимовац у врху села, којим се и главни сеоски поток зове и Деспотовац у дну потока. Још су у селу две дубоке и широке јаруге, у чијим долинама су куће, које се служе бунарском водом.
    Земље и шуме.
    -Стрмовске су земље у долини Колубаре и нешто мало око кућа и по падинама појединих узвишења. Равнији део колубарских имања одмах испод кућа и косе, зове се Велике и Мале ливаде, одлична ливадска земља, а до Колубаре је Кључ, ораница опет изврсне каквоће, на којој успевају све врсте земаљских производа. И по брдским њивама успевају све врсте усева.
    Шуме је у селу доста и наставак је костојевачких, боговађских и придворичких шума. Шума је храстова и има је у довољној мери за грађу и гориво. Никаквих заједница у селу нема.
    Тип села.
    -Стрмово је село разбијеног типа. Куће су одвојене у поједине џемате, који су поређани низ долине потока Аћимовца и јаруга, на растојању од 20-150 метара, а џемати су скоро спојени, почем многе куће су и по странама долина. Џемати су: Живојиновићи, Јеринићи и Бранковићи.
    У Живојиновићима до Придворице су Живојиновићи (6 кућа). У Јеринићима, у средини села, су: Филиповићи, Марковићи и Пантелићи. У Брзаковићима, до Пепељевца су: Брзаковићи (Мијаиловићи), Петровићи, Илићи, Остојићи, Радовановићи, Ристићи, Николићи, Милићи, Јаковљевићи, Ранковићи, Петровићи 1, Јовановићи, Перићи, Станишићи, Петровићи 2, Живковићи и Ђурићи.
    У селу нема задруга, мада их је раније било.
    Подаци о селу:
    -Према харачким тефтерима из 1818. године било је у Стрмову 27 домова са 31-ном породицом и 71-на харачка личност. Према попису од 1866. године било је 40 домова са 254 становника, докле према попису од 1874. године било је 45 домаћинстава са 268 становника. Према попису од 1884. године било је 41-но домаћинство са 259 становника, докле према попису од 1890. године је било 49 домова са 301-ним становником. Према попису од 1895. године било је 47 домаћинстава са 325 становника, докле је према попису 1900. године био 51 дом са 379. становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,69 а процентни 1,59%.
    Име селу.
    -Име селу Стрмово донето је са стране, а донела га је породица, која се доселила из истоименог ужичког села, бар се мисли у селу и целој околини.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Стрмово је насељено досељеним породицама. Село је постало у другој половини 17. столећа, а да ли је раније било овде каквог насеља и да ли су биле какве породице, које су и шта је било са њима, не зна се. Зна се само ово да су данашње породице досељене.
    -Прва досељена породица била је Јеринића, досељена из села Стрмова, округ ужички са Дрине. Овде су досељене две породице потиснуте од многих Турака који су у околини били насељени чак до 1820. године. Презиме Јеринић изгубило се, јер се нико у селу не презива овако, задржано је као џематско и сродничко име свима породицама, које, иако су растурене по целом селу и изван њега, одржавају између себе сттаре традиције и родбинске везе. Јеринићима се зову: Филиповићи, Марковићи, Пантелићи, Петровићи 1 и Остојићи, њих је у селу 16 кућа и славе Михољдан.
    -После Јеринића на 10 година доселила се породица Брзаковића, која је тако исто задржала ово презиме као доказ родбинских веза. Брзаковићи су досељени из Кошаља у Азбуковици, потиснути тамошњим Турцима и населили се поред Јеринића. Брзаковићи се зову: Мијаиловићи и Јаковљевићи, има их 9 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Живојиновићи су досељени из Трнавца у Старом Влаху у почетку 18. столећа или пред крај 17-ог и од исте породице од којих су Вујићи у Белошевцу ове области, досељени само после њих, има их 6 кућа и славе Пантелијевдан.
    -Ранковићи су са Стрмне Горе из породице Лекића, сишли уз Кочину Крајину, њих је 3 куће и славе Мратиндан.
    -Перићи су из Осата у Босни, дошли после Кочине Крајине; њих је 4 куће и славе Св. Аврама.
    -Илићи су из Сандаља ове области, сишли кад и Ранковићи, има их две куће и славе Никољдан.
    Сви остали су досељеници новијег времена.
    -Милић је из Поникавице, округ ужички, доселио се као слуга, слави Часне Вериге.
    -Петровићи 2 су из Трнаве, округ ужички, доселио се као слуга, славе Никољдан.
    -Петровићи 3 и Живковићи су из Полимља, први из Маоча, а други из Оцркавља, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Никољдан.
    -Јовановићи су из Тоци у Полимљу, доселио се као слуга, слави Лучиндан.
    -Станишићи су из Врбове у Полимљу, призетио се у Периће, слави Св Аврама.
    -Николић је из Горњег Мушића ове области, призетио се у Јериниће, слави Михољдан, а из породице је Живковића.
    -Радовановић је из Дробњака, доселио се после 1876. године као слуга и призетио се у овом селу. Слави Ђурђевдан.
    -Ђурић је, такође, из Дробњака, доселио се као слуга, слави Томиндан.
    -Ристић је из Мартинића у Црној Гори, доселио се као слуга 1865. године, слави Св. Петку.
    У Стрмову има 50 кућа од 16 породица.
    Занимање становништва.
    -Стрмовци се занимају свима привредним радњама, којима ии суседни сељаци ове области. Главна занимања су земљорадња и сточарство, а у последње доба и воћарство. Занатима се не одају, мада су из крајева у којима су извесне врсте заната на великој цени. Не селе се никуда.
    Појединости о селу.
    -Стрмово је саставни део боговађске општине у Срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи а црква у Марковој Цркви. Гробље је на средини села, на једној коси измешу јаруга. Село нема заједничке преславе.

  7. Једна мала молба!
    Пише овако:
    У сСтрмовуима 50 кућа од 16 породица.
    Атреба:
    У Стрмову има 50 кућа и 16 породица.
    Хвала!

  8. Порекло презимена села општине Лајковац, Доњи Лајковац. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Напомена: У књизи је приказан Лајковац а не Доњи Лајковац уз објашњење да је у време писања ове књиге на прелази 19. и 20. века постојао Горњи Лајковац под Маљеном, садашње Село Лајковац се (у књизи) зове Доњи Лајковац, Лајковац као варош(ица) у то време није постојао да би настанком железничког чвора у Лајковцу та локација била названа Лајковац, прво варошица па варош, Доњи Лајковац је “постало” Село Лајковац а Лајковац о коме овде пишемо добија назив Доњи Лајковац мада се у локалној комуникацији ово село зове и “Лајковчић”.
    Дакле, Доњи Лајковац:
    Доњи Лајковац је крајња источна тачка ове области, у оном углу, који гради Љиг (река) са Колубаром. Цео овај крај при ставама ових двају река, са ваљевске стране, зове се Кључ, те према томе је и село у овом Кључу. Куће сеоске су или по падинама оних благих узвишица око Боговађе, које се поступно спуштају и губе у Кључу, или су сасвим спуштене у саму раван. Знатније узвишице су: Пусто Брдо до Боговађе, Падине до Латковића, Тубећак под Боговађом (делом бившег Прњавора), Косе у селу и Предор до Врачевића.
    Извора има доста, они су испод коса или у равници. Мало их је чија се вода употребљава, него се већином употребљава бунарска вода. Главне текуће воде су: Грабовац, поток који долази из Врачевића и у овом селу се слива у Љиг и Јеовац, који долази из Пепељевца и у Кључу пада у Љиг.
    Земље и шуме.
    -Доњолајковачке земеље су наносне или црне смолне земље, подесне за ораницу и косаницу. На њима рађа сваковрсно жито, а особито кукуруз око Љига. Око Љига има и добрих ливада и још бољих пашњака, у којима сељаци и суседних села напасају своју рогату стоку. Најлепше ливаде и зиратне земље су у Кључу, а ту су и чувене манастирске ливаде.
    Шуме у селу има доста. Најлепши шумски делови су око Боговађе и по дну Врачевића. Шуме су лиснатог дрвета. У селу нема никаквих заједница.
    Тип села:
    Доњи Лајковац је село растуреног типа. По целом атару и по равници, као и по брду, растурене су куће без икаквог реда тако, да се ретко могу наћи две до три заједно, које представљају неко ближе сродство. Према овоме и во љишко село нема џемата, као и сва друга села поред њега, а највише с тога што су ово новија насеља, која се попуњавају новијим досељеницима из ове области и са стране.
    У Доњем Лајковцу су: Ранковићи, Перовићи, Миловановићи, Благојевићи, Павловићи 1, Јевтићи, Будимировићи 1, Радовановићи, Јовановићи, Радојичићи 1, Јанићи, Хаџићи, Максимовићи, Теодосијевићи, Божићи, Лазићи, Ђурићи, Будимировићи 2, Андрићи, Илићи 1, Недељковићи, Влајићи, Рајићи, Петровићи 2, Ђорђевићи, Крштенићи, Милутиновићи, Илићи 2, Живковићи, Миливојевићи, Радојичићи 2, Срећковићи, Крстићи, Мишковићи, Савчићи, Радојичићи 3, Милекићи, Павловићи 2(Маринковићи), Кикојевићи, Крстивојевићи, Чолаковићи, Нешковићи и Петковићи.
    Задружни живот није развијен у овом селу, а од куда се може развити, када су сви скорашњи и појединачни досељеници.
    Подаци о селу.
    -По харачком тефтеру из 1818. године у овом селу, које се писало “Влајковици” био је 21 дом са 24 породице и 56 харачка лица. По попису из 1866. године било је 35 домова са 215 становника, докле по попису од 1874. године био је 41 дом са 225 становника. По попису из 1884. године било је 50 домова са 255 становника, докле по попису од 1890. године било је 52 дома са 262 становника. По попису од 1895. године било је 53 дома са 284 становника, докле је по попису од 1900. године био 71 дом са 388 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 6,12 а процентни 2,26%.
    Име селу.
    -Име селу је, као првом Лајковцу, било Влајковци, а дошло је отуда, што су га неке старе породице из Горњег Лајковца прво населиле, али које су се у току времена изгубиле или замрле, па их данас нема.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Народ овог краја очувао је врло добро у својој успомени сва зверства, које су Турци чинили с манасторим Боговађом, њеним духовницима и светињњама, као и народом. Код њега су свеже приче о овим покољима и јурењима, која су најјача била пред крај 18. века. Много је ово утицало на становнике овог првог села до Боговађе, с чега су његови старији становници, морали напуштати своје куће и бежати у колубарске шуме округа београдског, а одатле се враћати или одлазити може бити и даље. Ни поред свега тога има једна стара породица ово г села, која је бежала и поново се вратила, то су такозвани Филиповићи, досељени у ове крајеве однекуда од старо-србијанске Митровице, још у општој сеоби, уз некаквог свога сродника калуђера, који, кад га је братство боговађског манастира примило под своје окриље, није хтео даље ићи, него и своју породицу задржао и овде населио. Филиповић се нико не зове, а изгледа да је Филип био родоначелник ове породице. Они се данас зову разним презименима (Ранковићи, Петровићи 1, Миловановићи, Благојевићи, Павловићи, Јевтићи, Хаџићи и Радовановић) осим једног јединог, који живи у Ваљеву и који је узео сам ово старо презиме. Овде их је 22 куће, славе Никољдан.
    У ову породицу се се призетили:
    -Будимировић од Будимировића из истог села, слави Никољдан а своју славу је оставио.
    -Јанић из Тодориног Дола, слави Никољдан.
    -Хаџић, је од Филиповић из Бријежђа, слави Алимпијевдан и Никољдан.
    -Јевтић из Попадића, слави Никољдан, своју славу оставио.
    -Радојичић од Радојичића из истог села, своју славу оставио слави Никољдан.
    -Јовановић из Берковца, слави Никољдан.
    Све су ово досељеници из последњих година прошлог (18.) века.
    Од старијих сеоских породица, досељених пред крај 18. века, у Кочиној Крајини, јесу други Филиповићи (или доњи Филповићи, Равничари). Они су се доселили из Звезде у Полимљу; има их у селу (а и расељених) под презименима (Влајићи, Ракићи, Петровићи 2 и Ђорђевићи) и славе Ђурђиц.
    У ове Филиповиће прзетили су се крајем 18. века:
    -Крштенић, досељени из Срема као манастирски слуга, слави Ђурђиц.
    -Недељковићч из Росића-округ ужички, слави Ђурђиц.
    -Будимировићи досељени у првом устанку из Жидовића у Потарју, славе Ставањдан.
    -Андрићи, исто.
    -Илићи 1, исто.
    -Миливојевићи досељени у Првом устанку из Вардишта у Старом Влаху и за себе кажу да су “ускочани”, славе Јовањдан.
    -Радојичићи*, исто као и Миливојевићи.
    *Од Радојичића су настали: Срећковићи, Крстићи и Живковићи.
    После Другог устанка досељени су на раније купљено имање:
    -Максимовићи из Горњег Лајковца од породице Ковачевића, славе Ђурђевдан
    -Божићи*, исто као и Максимовићи.
    *Од Божића су настали:Лазићи, Ђурићи и Теодосијевићи.
    -Павловићи (Маринковићи) су досељени у Првом устанку из Шљиванског у Потарју, славе Срђевдан.
    -Мишковићи* су из оближње Кадине Луке од тамошњих Мишковића, славе Аранђеловдан.
    Од Мишковића су настали: Милошевићи, Стојановићи и Савчићи.
    -Радојичићи 2 су из Цветановца од тамошњих Гаврановића, славе Симеундан.
    -Радојевићи, исто као Радијичићи 2.
    -Милекићи су из Планинице, славе Савиндан, после деобе на своје имање.
    -Петковићи су, такође из Планинице, славе Велику Госпојину, после деобе на своје имање.
    -Кикојевић је из Никшићке Жупе, доселио се после 1878. године, слави Лучиндан.
    -Крстивојевић је од Крстивојевића у Крчмару, слави Лучиндан.
    -Чолаковић доселио се из Аџибеговца у смедеревском округу, слави Св. Петку, досељен због немаштине.
    -Нешковићи, исто као и претходник осим што слави Мратиндан.
    -Милутиновићи, досељени око 1840. године, из Команица, славе Св. Димитрија, дошао на своје имање.
    -Илићи 2, исто као и Милутиновићи.
    У селу има 73 куће од 23 породице.
    Занимање становништва.
    -Доњолајковчани су земљорадници. Немају занатлија у својој средини, а надниче по селу и код манастира у Боговађи.
    Појединости о селу.
    -Доњи Лајковац је саставни део боговађске општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Боговађи. Гробље је у средини села. Немају заједничку преславу.
    Још јена напомена: Помало је конфузно са појединим фамилијама те стога треба гледати, код истих презимена, коју славу славе.

  9. Порекло презимена села општине Лајковац, Маркова Црква. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Маркова Црква је десној обали реке Топлице, баш на њеном ушћу у Колубару и кад престаје тећи клисурастом долином. Сеоске куће су по плећима брда. Брда су стрменита и сва од секундарног кречњака с вртачама.
    Извора у селу је доста. На Брду је извор Јастребовац врло јак извор, од којега постаје кратак поточић, који силази у Топлицу. Под Брдом су извори: Јабуковац и Жишковац. Кроз село тече река Топлица, а поред њега КОлубара, која је овде ретко кад бродна.
    Земље и шуме.
    -Топличке земље су црна смоница, врло родне, подесне за ораницу и косаницу. Бродске земље су за воћњаке и стрмна жита а раније су биле под виноградима.
    Шуме има доста у клисури, изнад цркве и по странама брда. Има је довољно за огрев и грађу. У селу нема никаквих заједница.
    Тип села.
    -Маркова Црква је село разбијеног типа. Куће су растурене по Брду у мањим групама, где свака група означава по једну породицу. Џемата нема.
    У селу су: Димитријевићи, Павлићевићи, Сретеновићи, Гајићи, Јовановићи, Марјановићи, Димитријевићи, Миловановићи, Марковићи, Спасојевићи и Анђелковићи.
    У селу нема већих задруга, као задружна сматра се Сретеновића.
    Подаци о селу.
    -Маркова Црква према списку села ваљевске епархије из 1735. године имала је 12 домова. Маркова Црква по харачким тефтерима из 1818. године имала је 12 домова са 10 породица и 27 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 12 домова и 94 становника.
    -1874. године – 14 домова и 92 становника.
    -1884. године – 15 домова и 125 становника.
    -1890. године – 18 домова и 166 становника.
    -1895. године – 19 домова и 169 становника.
    -1900. године – 21 дом и 180 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 2,56 а процентни 2,06%.
    Име селу.
    -Црква у овом селу одвајкада се зове “Маркова Црква”, па је по њој дато име селу.
    Старине у селу.
    -Од старина у селу на првом месту помињемо Маркову Цркву, која се налази под Брдом, поред Топлице, а у њеној клисури. Црква је са једним кубетом, мала, зидана од камена и неколико пута паљена од Турака.
    За њено зидање везане су ове две приче. По првој причи била су три брата: Марко, Петко и Степан, па су имали силно благо и кад су браћа Марко и Степан отишли на Косово, наредили су Петку да изабере три места у околини и да сваком брату сазида по једну цркву, јер су држали да се неће вратити. Петко је сазидао себи цркву у Петци (код Лазаревца, оп. Милодан), Марку Маркову Цркву, а Степану у Степању, па како су ове друге две цркве биле мање, то су га браћа проклела, те његова црква није никад пропевала, а ове две вечито су служиле.
    По другој причи цркву у Баху, Маркову и Докмирску зидао је исти великаш о свом трошку, па је ове две довршио а Башку није хтео, што му предузимач није хтео да испуни уговор.
    По једној забелешци ову цркву је поправио Господар Јеврем Обреновић о свом трошку 1837. године и тад је нешто дозидао, али ипак црква није пропевала до пре неколико година, до 1892. године, кад су је сами сељаци молбом отворили.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Маркова Црква је старо насеље. Она се помиње у списку села палешког округа из 1737. године под именом (на старословенском, оп, Милодан) “Markovaseska”. Држи се да су село основали преци данашњих Димитријевића, за које се не зна да су се и одакле доселили.
    -Димитријивећа има 6 кућа, славе Јовањдан.
    Све остале породице су досељене.
    -Павлићевић су досељени после Кочине Крајине из Отиловића у Полимљу, славе Никољдан.
    -Марјанивоћи су из Бучја у Полимљу, славе Никољдан.
    -Јовановићи су из Маоча у Доњем Полимљу, славе Ђурђевдан.
    -Сртеновића предак доселио се као свештеник из оближњег Врачевића, славе Лазаревдан.
    -Спасојевић је сишао из Лелића од Бојанића у Подгорини, славе Михољдан.
    Новији досељеници:
    -Миловановићи иу Точи у Полимљу, славе Јовањдан.
    -Марковићи су из Матаруга у Полимљу, славе Никољдан.
    -Анђелковићи су са Заграда на Чеву у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
    -Димитријевићи, свештеничка породица из Београда, славе Никољдан.
    У селу има 21 кућа од 10 породица.
    Занимање становништва.
    -Марковчани се занимају свима привредним радњама, којима и остали сељаци у области. Не уче занате и не удаљују се из села.
    Појединости о селу:
    -Маркова Црква је саставни део марковачке општине у Срезу Колубарском. Судница у школа су код Маркове Цркве. Гробље је на Брду. Преслављају Спасовдан.

  10. Порекло презимена села општине Лајковац, Придворица. Прма књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

    Положај села.
    -Придоврица* је на осојној страни косе, која се од Словца пружа низ Колубару до ушћа Љига. Сеоске куће су на плећима косе или на осојној страни. Највећа узвишица у селу је Средњак до Ратковца. Земљиште је терцијалне старости и ниже од ратковачког.
    *И сељаци из села и околине име овог села изговарају и Придворица и Предворица, па због тога није ни чудо, што се ово село више пише Предворица него Придворица.
    Извора у селу има мало, више их је у колубарској равници. Најглавнији је извор у селу Стублина до Ратковца и Ћулковац у селу, од кога постаје прави поток под истим именом, који расеца косу и утиче у Колубару. Од текућих вода су Колубара са северне и Наномирица са јужне стране села.
    Земље и шуме.
    -Придворичке су земље особитог квалитета, наносне, јако хумусне и црно смолне земље, подесне и за ораницу и за косаницу. Земље, и у најлепшој равници, има доста и дају богат принос.
    Шума је у јужном делу села до Наномира и Вироваца. Нема је много и шеварице су, али ипак има за огрев, докле се за грађу мора куповати. Све је по селу издељено и нема никаквих заједница.
    Тип села.
    -Придворица је мање више збијено село. Куће су по брду испод старог боговађског пута, све једна уз другу и око Ђулковца. Џемата нема, поједине збијене куће носе породичне називе. Имања су са јужне стране и до Колубаре, где се цео колубарски потес назива Кључ као и у Стрмову.
    Придворицу насељавају: Станаревићи и Станишићи, Ранковићи, Милинковићи, Панићи, Илићи, Ђаковићи, Миловановићи, Теофиловићи, Видићи, Милошевићи, Милићевићи, Радојичићи, Миловановићи 2, Јовановићи и Вуксановићи.
    У селу свега је једна од јачих задруга са 35 чељади, а то су Теофиловићи.
    Подаци о селу.
    -Придворица је према харачким тефтерима имала 1818. године 18 домова са 27 породица и 49 харачких лица.
    По попису:
    -1866. године – 32 дома и 245 становника.
    -1874. године – 28 домова и 221 становника.
    -1884. године – 28 домова и 233 становника.
    -1890. године – 34 дома и 260 становника.
    -1895. године – 41 дом и 285 становника.
    -1900. године – 45 домова и 308 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,44 а процентни 0,95%, где је стално из године у годину више женских него мушких становника.
    Ја бих овоме додао да је у осмој деценији било српско-турских ратова што је знатно утицало на наталитет и број мушких “глава” по селима диљем читаве Србије, оп. Милодан.
    Име селу.
    -Име селу непознато је, али може се чути по суседним селима у области, да је име Придворица дошло отуда, што је ово село дуго времена било својина или прњавор манастира Боговађа, а при томе ово (домицилни) сељаци не признају.
    Порекло становништва и оснивање села.
    -Најстарија породица у селу су Тефиловићи и сматра се као оснивач села. По причању старог Тефиловића у селу није било старијих породица од његове, његова је прва дошла и населила се у шумски крај, па је ту закрчила, а доселила се из Мочиоца или из Трудова у Старом Влаху у аустријској окупацији због турске обести, а населило је братство манастира Боговађа. Теофиловићима су род: Миловановићи, Видићи и Милићевићи, славе Никољдан.
    -После Теофиловића на 10 година доселио се у ово село Станиша са своја два одрасла сина и населио се поред њих. Станиша се доселио из Осата у Босни и неселио се прво у Старој Реци, па после сишао као мајстор у ово село; од њега су Станишићи и Станаревићи, славе Алимпијевдан.
    -Панићи и Ранковићи су из суседног села Вировци од Панића и Јанковића. Доселили су се уз Кочину Крајину, славе Ђурђиц.
    -Милошевићи су се доселили уз Кочину Крајину из Стрмова-округ ужички, славе Јовањдан.
    У Првом устанку доселили су се:
    -Јовановићи из села Косатице код Пријепоља, славе Ђурђевдан.
    -Вуксановићи су родом из Врачевића у околини од тамошњих Жујовића, славе Аранђеловддан, призетио се у Теофиловиће.
    -Ђаковић је новији досељеник, досељен уз Бабинску Разуру из села Бобове у Полимљу и призетио се у Теофиловиће, слави Никољдан
    У селу има 49 кућа од 7 породица.
    Занимање становништва.
    -Придворичани се занимају свим привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Земља је богата и даје све потребне животне намирнице, као што доста остаје и за продају. Стоке гаје доста, особито рогате и свиње, и сваке године се одваја и продаје. Придворичани се слабо одају изучавању заната, а из села се никуда не селе.
    Појединости о селу.
    -Придворица је саставни део марковачке општине у Срезу колубарском. Школа је у Боговађи, а судница и црква у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и у средини села. Преслава је други дан Духова, Друге Тројице.