Поповић
Хаплогрупа: R1a Z280 L1280
Порекло: Змињак, Шабац, Србија / огранак Дамњановића из Змињака, Шабац, Србија
Крсна слава: Аврамијевдан
Контакт:
_________________________
Поповић
Хаплогрупа: R1a Z280 L1280
Порекло: Чанићи, Шековићи, Република Српска
Крсна слава: Аврамијевдан
Контакт:
_________________________
КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]
Презиме Поповић је веома често, присутно у готово у свим крајевима где је живео или живи српски народ. Настало је по свештеничком позиву родоначелниковом.
У књизи Риста Милићевића “Херцеговачка презимена” помиње се у више крајева Херцеговине, са различитим крсним славама, и у различитим конфесијама.
Православни Поповићи у Херцеговини су у селима Самобору, Малој Грачаници, Дражљеву (Гацко), Бјелошеву Долу, Крушевици (Љубиње), Равном, Драчеву, Дријењанима (Попово), Мостару и другим местима.
У Самобору су пореклом из Пиве. Предање каже да су у роду са Стеваном Мусићем, јунаком из народних песама. Славе Савиндан.
У Дражљеву су “од Кисића из Пријевора” код Билеће одакле је “дошао један Глоговцима у најам, загледао се у њихову дјевојку и оженили га”. Син овог најамника је постао поп, а иза њега је, кажу, било још десет попова из овог племена. Славе Никољдан.
У Малу Гарешницу су Поповићи доселили “послије окупације” из Дражљева. У Бјелошев До и Крушевице су дошли из Загоре (Требиње). Славе Ђурђевдан.
Поповића има у Жакову и Месарима (Подбрђе и Требиње) и у Требињу. Славе Јовањдан.
Поповићи католици у Херцеговини су у Домановићима (Чапљина). Потичу од Вратошића из Требимље у Попову, одакле су побегли од глади у Домановиће.
Поповићи муслимани су живели у Билећи, а за њих се зна да су “до турске окупације биле хришћанске породице”.
Поповића је било доста и у Лици у местима Бротња (Срб), Вребац, Врховине, Доњи Лапац, Доња Швица, Залужница, Мутилић (Удбина), Небљуси, Оточац, Плоча, Сењ, Томингај, Ваганац (Личко Петрово Село). У овим местима су православне вере и најчешће славе или Светог Јована или Светог Николу.
_____________________
Презиме Поповић среће се и у црногорском приморју, у бококоторском насељу Мојдеж (код Херцег Новог). Вредан прилог о овом братству Поповића послао је сарадник портала Порекло Зоран Ђуров Шабовић.
Његово истраживање о братству Поповић, објављено у књизи „Мојдеж – прилози за хронику села и родослове“, из 2007. године, преносимо у целини.
Текст је у ПДФ формату и можете га видети ако клинкете на следећи линк: Братство Поповић из Мојдежа.
_____________________
О дробњачким Поповићима писали су Стојан Караџић и Вук Шибалић у књизи „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’:
ПОПОВИЋИ (живе у Тимару)
Они су огранак Србљановића од којих су се давно одвојили. Презиме су добили по неком попу, а како се звао, не зна се. Имали су стари надимак „Кокури”. Познато је да је ово била стара поповска породица и да је дала више попова, али се зна само за Луку, који је био и посљедњи поп из овог братства.
Браћа Вуксан и Вујош су се седамдесетих година 20. вијека одселили у Мојковац.
Славе Ђурђевдан, а прислужују Пантелијевдан.
* * *
ПОПОВИЋИ (живе на Годијељима)
Они су од попа Арсенија, сина Маринка Пејанова Годијеља. Поп Арсеније био је позната личност свога доба. Нарочито се истакао за вријеме Карађорђевог устанка. Њега је Сулејман-паша Скопљак с осталим Дробњацима одвео у Травник као таоце, гдје је и умро. Арсеније је имао два сина – Јоксима и Милића, који се по попу Арсенију прозваше Поповићи. Јоксим је имао сина Бела, који је одселио у Србију. Милић Арсенијев био је познати и истакнути хајдук свога доба. Имао је сина Малишу, а овај Секула, Гаврила и Милића. Од Секула Малишина је Петар, а од Петра су: Секуле, Сава, Мијајло, Лазар, Рајко и Милић.
Секуле Петров је био жандарм, али се рано опредијелио за НОП. Ступио је у 7. црногорску омладинску бригаду на дан њеног оснивања, у којој је био командир чете. Секуле је рањаван.
Поповића има одсељених у Србију, гдје се одселио Беле Јоксимов.
Славе Томиндан.
* * *
ПОПОВИЋИ (у Тепцима, Подгори, Кочадолу и Жабљаку)
Њихова најдаља старина је од Поповића из Бара одакле су, падом Бара под Турке 1572. године, избјегли и привремено се населили у селу Дуби, у племену Бјелицама. Из Дуба су након дванаест година прешли у околину Невесиња и населили мјесто које се по њима назва Дубљевићи, по мјесту Дубу, одакле су се доселили. Ту су се намножили и израздвајали на братства Томиће, Прстојевиће и Рњезе. Учествовали су у хајдуцима Баја Пивљанина и вршили су зулуме Турцима у том крају. Турци ударе и разуре их, а два младића успију да побјегну и настане се у Пиви, у мјесту Отар, гдје заснују породице. Њих прозову Дубљевићима, а касније и мјесто по њима доби име Дубљевићи. Ово братство се брзо намножи и постаде бројно.
Од њих је, око 1775. године, поп Стеван Дубљевић са својом породицом кренуо пут Србије и заноћио у Тепцима. Пошто Тепци нијесу имали попа, успију убиједити Стевана да остане у Тепцима и да им буде парох. Он пристане под условом да му дају земљу на којој ће живјети, и да има право и у гору, и у воду, и у планину. Тепци му испуне услове које је тражио и он остане да живи са својом породицом у Тепцима и да им буде поп.
Поп Стеван је имао сина Милутина, који се нешто касније запопио и наслиједио оца. Милутин је имао седам синова: Гаврила, Мијаила, Луку, Павла, Петра, Лазара и Алексу. Најстарији Гаврило изучио је за попа у Морачком манастиру и био је поп у Тепцима. Имао је велику улогу у организовању народа у борби против Турака. Потомци попа Стевана Дубљевића се по њему прозваше Поповићи.
Поп Гаврило Милутинов имао је сина Милована; Милован Блага, Марка, Нела и Радована; Лука Илију и Ђоку; Павле Лала, Тока, Живка и Филипа; Петар Јакова; Лазар Обрада, Ивана, Милана, Милића и Драга; а Алекса Мирка и Милинка.
Ово бројно братсгво дало је доста изузетно добрих и виђених људи у крају у коме су живјели. Неке од њих ћемо истаћи.
Саво Новичин припада првим интелектуалцима који су завршили факултете послије Првог свјетског рата. Био је изврстан правник и стручњак из области права. Прије рата је припадао лијевом крилу Земљорадничке странке. За вријеме окупације 1941. године активно је радио за НОП у Алексинцу и Београду. Након ослобођења именован је за првог предсједника Окружног суда у Београду, а касније за секретара Врховног суда Србије. И други Новичин син Драгоје био је угледан и цијењен човјек у свом крају. Биран је тридесетих година 20. вијека и за предсједника општине Жабљак. У току НОР-а 1941-1945. године активно се укључује у НОП, у коме је имао значајну улогу у народној власти; био је командир Посадне чете и командант Команде мјеста у Жабљаку.
Драгојев син Костадин – Коћа учествовао је у НОП-у од првих устаничких дана, у почетку у Дурмиторском одреду, а од оснивања Четврте црногорске пролетерске бригаде био је у њеном строју, када прелази у строј 7. омладинске бригаде на положај замјеника комесара чете. На тој дужности јуначки гине у једном јуришу на Пештеру 30. октобра 1944. године. Слободан Радов, истакнути активиста и припадник НОП-а, био је омиљен међу борцима, а погинуо је на Загарчу 1944. године. Лазар О. Поповић из Тепаца погинуо је на Сутјесци 1943. године у јединицама НОВ-а. Радојица Исаков био је истакнути привредник у општини и предсједник општине Жабљак у два мандата.
Поповића има исељених у многим мјестима наше земље.
Славе Ђурђиц.
* * *
ПОПОВИЋИ
(на Стругу)
Поријекло им је од Поповића из села Заграда, из Никшићке жупе, одакле се око 1880. године доселио Радосав Миљков Поповић. Имао је два сина Луку и Неђељка. Лукини синови Војин и Владимир-Владо и кћерка Јулка, су били истински борци против тираније. Војин је стари члан КП и активиста из студентских дана и једини Дурмиторац који је активно учествовао у Шпанском грађанском рату. Један је од организатора устанка у свом крају, а налазио се на најодговорнијим руководећим дужностима у Ускочком батаљону. Непријатељ га је ухватио тешко болесног у селу Годијељи, спроведен је у Колашински затвор и стријељан 1942. године. Његов брат Владо је био активиста напредног студентског покрета; у НОП-у је од првих устаничких дана у Четвртој црногорској бригади је од њеног формирања, гдје је у Петом батаљону био замјеник комесара чете и батаљона; погинуо је на функцији замјеника комесара бригаде код Тузле у мјесту Петровићи 27. априла 1944. године. Њихова сестра Јулка је такође била у Петом батаљону четврте црногорске бригаде као болничарка.
Славе Лучиндан.
* * *
ПОПОВИЋИ
(живе на Кршу и Градини)
Потичу од попа Вида, сина Гледа Џакова. Гледо је, осим попа Вида, имао још синове: Секула, Чуна и Мину.
Поп Вид је био добар човјек и истакнути јунак и по њему се његови потомци прозваше Поповићи.
Поп Вид је имао сина Филипа који је био стотинаш и учесник многих битака против Турака вођеним у његово вријеме. У њима се Филип истицао својим јунаштвом.
Поред Филипа, у ратовима су учествовали и у њима се истицали и поп Перо и брат му Павле.
Ово братство је увијек давало добре и паметне људе и истакнуте ратнике, који су имали значајну улогу у племену у времену у коме су живјели.
Братственици овог братства су у борбеним редовима јединица које су се бориле против непријатеља од привх устаничких дана.
Перо Вукосављев из Крша је погинуо у борбама за слободу у Србији 1944, године; исту судбину је доживио и Живко Радивојев који је погинуо 1942. године у свом родном мјесту. Павле Крстов, велики и непомирљиви борац против неприајтеља, због учешћа и припадности НОП-у од првих устаничких дана, бива ухваћен, затваран и мучен да би на крају био стријељан на Жабљаку 1942. године. И Гледо Поповић из Крша био је борац НОР-а од 1941. године, истакнути активиста током рата, а у поратном периоду налазио се на одговорним дужностима у општини и Дурмиторском срезу.
Поповићи су живјели на Подима до 1853. године, када су се преселили на Крш гдје и данас живе. Има их у Градини и Студенцима.
Славе Ђурђевдан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
__________________
Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:
15. април 2014. у 10:47
Marija Popović
Moj deda je Popović poreklom iz Mesara, imam dosta rodbine u Trebinju i svuda po Srbiji i svi slavimo Đurđevdan. Ne znam zasto u tekstu piše da je Jovanjdan u pitanju.
30. април 2017. у 17:01
Milan
Prezivam se Popović moj deda je Jovo a praded Vuko.. Iz Mesara kod Trebinja Vuko se doselio u Jakupovce U RS. za vreme Austrougarske,, neznam nikog u Mesarima. Slavim Đurđrvdan. Ako neko zna ima neku vezu sa porodicom u Mesarima nek mi javi. Hvala.
27. фебруар 2020. у 22:28
andjela
Ja sam poreklom iz Mesara. Moj deda, prota Vladimir Popovic, doselio se u Trebinje. Volela bih ako neko zna da mi kaze odakle su dosli u Mesare i koje je njihovo staro prezime. Slavimo Djurdjevdan.
1. фебруар 2024. у 03:38
Pop1993
Ako neko zna o Popovicima iz Zupe opština Drvar ? Pradeda Jovo Popovic pradeda imao dva braka znam dosta rodbine al ne znam ko je bio cukundeda i odakle su došli u to mesto.Slavimo Djurdjevdan
5. мај 2014. у 19:37
Andjela Popovic
Pozdrav svim Popovicima! Moja familija potice sa juga Srbije (iz Vlasotinca) o poreklu predaka znam do svog navrndede(koleno iza cukundede)Gavrila Popovica-industrijalca i trgovca koji je dosta ulozio u progres mesta. Dosta ljudi zna za njegova dela ali o njemu se ne zna puno,ako neko ima informacije volela bih da saznam vise. I da, slavimo Sv.Jovana.
14. јун 2014. у 18:48
Милодан
Фамилије-презимена Поповићћ по местима живљења. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Соколска нахија“.
-Осат
-Пецка
-Царина
-Селанац (Дејановићи)
-Доња Љубовиђа
-Грчић (Сајићи)
-Рогачица
-Дуб
-Рача
-Бајина Башта
-Заовине (Ђурићи).
25. јун 2014. у 00:44
Petrovic
Zanima me poreklo porodice Popovic iz Zavoja,kod Pirota
1. јул 2014. у 20:29
Goran
DALI MOZE NEKO DA NAPISE PODATKE O FAMILIJI PREDOJEVIC IZ STARE HERCEGOVINE IZ BILECE KOJI SVE RODOVI POTICU OD PREDOJEVICA DALI IMA ONIH KOJI SU SLAVILI SV STEFANA 9.1 DALI OD PREDOJEVICA POTICU I POPOVICI I SAPONJICI KOJI SLAVE STEVANDAN.KOJA SVE PREZIMENA POTICU OD PREDOJEVICA.
1. јул 2014. у 20:50
Небојша Новаковић
Б. Кљајевић је на основу чињенице да се Шапоње у златиборском округу помињу и као Шапоње-Грковићи, обе фамилије везао за херцеговачке Грковиће, који су старином Чупковићи од Билеће и воде порекло од братства Предојевића.
Не знам колико је реална ова констатација.
Грковићи и Чупковићи у Херцеговини славе Ђурђевдан.
3. јул 2014. у 10:11
goran
Postovani Nebojsa hvala na odgovoru u vezi predojevica i grkovica, tj mojih saponjica .Koliko sam procitao grkovici slave djurdjevdan, stari predojevici slave nikoljdan a nigde dosad nisam cuo da moje saponje zovu grci a i nasa slava je sveti stefan .
Ne znam zasto nas je Kljajevic povezao sa grkovicima skroz druga slava .Jedino ako postoji povezanost sa selom grkavci iz okoline trebinja pa je nekad bio taj nadimak grkavci po selu gde su davno nekad ziveli .u ovu pricu o cupovicima ne verujem bas mnogo jer slave demantuju. Mislim da su Saponje na zlatiboru jako povezane sa Lazovicima jer su neki njihovi preci bili popovi pevali na grckom pa ih tako zvali grci .A saponje i lazovici uvek se nekako prate i zive u istim krajevima .
VELIKI POZDRAV ZA POREKLO.
27. јул 2014. у 11:56
Jovan Milovan Popovic
Zovem se Jovan Popovic i zivim u Kuli – Vojvodina. Slavim sv. Djurdjic 16 nov. Iz plemena Drobnjaka su moji. Deda se doselio iz Tepaca 1946… Imali inf.o rodjacima… pozdrav
5. септембар 2014. у 19:54
Милодан
Фамилије-презимена Поповић, по местима пребивалишта. Према књизи Боривоја Дробњаковића “Космај”.
-Горачић
-Дучина
-Кораћица
-Рожанци
-Ропочево
-Сопот
-Стојник
6. септембар 2014. у 16:26
Бранко Сикимић
Укратко,
Поповићи су били једна од најбројнијих породица на простору бившег среза Љубиње.
Мени су познати скоро сви подаци од 1800, до 1940 године, најстарији је био Перо Поповић рођен 1817 године, који је био један од носилаца домаћинстава.
У 19 вијеку је било 14 таквих домаћинстава (имам податке), и по мојој анализи других породица (и моје), само од њих би требало бити нешто више од 1000 наследника.
Могући број становника поријеклом из Старе Хецеговине, сигуро далеко прелази све досадашње прогнозе (број “не смијем” написати).
Поздрав
22. септембар 2014. у 02:04
Goran Popovic
Moje ime i prezime je Goran Popovic.Zivim na Malti ,slavim Sv.Jovana Krstitelja.Poreklo Pl.Popovic je sa Cetinja,tacnije Njegusa.U srodstvu su nam prezimena Petrovici i Aksentijevici.Za vreme seobe Carnejevica jedan deo je otisao u Dalmaciju a drugi u Vojvodinu,tacnije Srem.Imamo svoj grb iz 1751 god. Posle drugog sv.rata deo moje familije odselio se za Ameriku u Cikago.Pozdrav svim Popovicima i voleo bih da mi se jave koji slave Sv.Jovana Krstitelja.
16. децембар 2014. у 14:23
Goran
Zdravo,evo da ti se javim slavim sv. Jovana Krstitelja a ziivm u sremu poreklo nem je takodjer iz Crne Gore…:)
1. април 2016. у 02:25
Душан Поповић
Јављам се. Али мислим да нисмо род,
моји су у Срему сигурно од краја 17 века, за пре нема података јер су црквене књиге попаљене за време последњег упада турака преко Саве.
Да ли знаш ди су се населили у Срему? Моји су били граничари и касније `трговци и земљопоседници до другог светског рата, свештеника није било…
31. јануар 2017. у 22:01
Marija
Ja sam devojacko Popovic slavim Sv Jovana i meni je otac isto ovo pricao o nasem poreklu.Moji su ziveli u Kragujevcu i okolini. Bilo je 13 geberacija svestenika, najcesca imena koja su se ponavljala generacijama su Mijajlo Mihajlo Djurdje Ljubisav Ljubomir, Savo… Pozdrav svim Popovicima
1. фебруар 2017. у 08:30
Јоксим
Марија, које предање о поријеклу имате?
5. јул 2019. у 22:40
Васко Попа
Поповићи су бројно презиме код Срба, али нису сви у родбинским односима, нити имају исто порекло. Ово презиме је код православног дела становништва углавном усвајано на основу свештеничке традиције унутар самог племена као што је то случај са муслиманским презименом Хоџић.
Суводолски Поповићи (општина Тутин- Србија) су старином Озринићи са Чева код Цетиња (Мушовић 1986: 209). У прилог томе је и казивање појединих чланова братства из Азана, рођака суводолских Поповића, да потичу из племена Озринића са Чева (насеље на Цетињу- накадашња Катунска нахија Д. П.). Један од најпознатијих Шекулараца, био је и војвода Петар Шекуларац (савременик Косовске битке 1389. год) за којег се сматра да води порекло управо са Чева. Са чевских висина, дошли су у Шекуларе код Берана. Рођаци су им Дашићи, Ракочевићи и Пантовићи који такође славе Св. Јована Крститеља (Поповић 1998: 18- 19). Милисав Лутовац такође наводи да неки Азанци тврде да је њихов предак дошао из Озринића (Лутовац 1967: 74). Књижевник и публициста Милован Ђилас, пишући о свештенику Милошу Поповићу из Азана који је блиски рођак суводолских Поповића и 46 свештеник у братству, наводи да он није био пореклом од брђанских племена, већ од српских старинаца Србљака. У борбама око територије, често су на њих нападали Клименте и племена са црногорских Брда. У тим борбама, Брђани су се доселили и измешали са Србљацима покушавајући да им наметну своје обичаје. У турском попису 1582/1583. године, помиње се и поп Вуло, (син попа Анта Живковића) који је шесто колено војводе Петра Шекуларца. Вуло је примио свештенички чин, добио парохију и уз благослов надлежног епископа, узео презиме Поповић које ће вековима носити његови потомци. Од познатих Шекулараца истицали су се и Дашо Шекуларац (потомак војводе Петра Шекуларца) и истакнути јунак и његов наследник Вук Љевач (Левак). У току 1651. године, у тајности је одржан Будимљански сабор код манастира Ђурђеви ступови где је требала да се донесе одлука о дизању устанка против Османлија. Како би о томе преговарао лично са папом, на пут у Рим је требао да крене будимљански епископ Пајсије. Пошто су османске власти откриле тај план, епископ Пајсије је ухваћен и жив одран. Поп Саво Поповић из Шекулара је такође ухваћен и обешен непосредно уз манастир. Већ наредне 1652. године, наследници Вука Љевача: Петар, Вукајло, Луко, Радош и поп Јован крећу у сеобу ка Азанама напуштајући родно Шекуларе. По усменом предању, братственици су се договорили да потомства досељене браће узму презимена по очевима: Петровићи, Вукајловићи, Луковићи и Радошевићи. Свештеник Јован (1625- 1701) је још неко време задржао презиме Шекуларац како су их називали по месту, али је убрзо вратио своје старо презиме Поповић како је и уписан у османске и у црквене књиге (Поповић 1998: 17- 24). Становници Азана нису били у чифчијским обавезама јер су, како кажу, добили царски ферман на земљу због одређених заслуга (Лутовац 1967: 74). Прекупивши пола Азана, беговске породице Ћоровића и Хајдарпашића су им наметнуле чефчијске односе те су на тај начин постали господари њихове судбине. Појединци из братства су, тражећи излаз из веома тешке ситуације, направили су радикалан корак. Две куће Луковића, у нади да ће тако боље живети, одрекли су се хришћанства и као своју веру прихватили ислам. Након тога, велики број Луковића и Радошевића се иселио из Азана (Поповић 1998: 25). Луковићи су се из Азана одселили ка Сјеници и Пећи, док је један део узео презиме Васиљевићи (претпоставка је да потичу од Васа Поповића Д. П.) и настанио се код Ивањице (Лутовац 1967: 74). У таквој ситуацији, братство Вукајловића (вероватно не сви Д. П.) које је дало велики број свештеника, напустили су братствено презиме и вратили се свом презимену Поповић. Желећи да сачува своје саплеменике и своје хришћанско наслеђе, чукун унук свештеника Јована- поп Милутин (1773- 1858), осми или девети свештеник у Јовановој лози, дошао је на идеју да на темељима порушене цркве, направи нову. Међутим, ту идеју није било лако реализовати јер су се османске власти томе енергично супротстављале, а братственици били недовољно сложни како би се црква саградила. После неколико година, та идеја је сахрањена. Пошто је оцена братственика била да се поп Милутин „кањкао“ (канио) да сагради цркву, више пута изговорена реч се преточи у презиме. Наследнике попа Милутина погрдно и иронично прозваше Кањићи. Ово је ушло у пописне и друге књиге, али је један део братства задржао презиме Поповић (Поповић 1998: 25- 26). Поједини наследници овог братства, као што је учитељ Обрен Поповић из Сувог Дола, као успомену на наметнуто презиме из Азана, наручио је да се на плочи школе у Сувом Долу 1925. године упише као „Кањић“. Пар година пред смрт попа Милутина, бахати Малисор Селим ага је убио његовог сина Вулету. Видевши да му је брат мртав, Луко Поповић на лицу места убија Селим агу. Сеоба је сада већ постала извесна. Милутинови потомци, на позив Омер- бега Ћоровића из Лозне крећу ка Пештери у сеобу без повратка.
Најстарији Милутинов син Васо је кренуо први и стигао у пештерско село Набоје где се и настанио. Под притиском и пљачком надолазећих мухаџира, Васо је после пар деценија напустио Набоје и кренуо даље. Један од Васових синова остао је у Батњику, док је други део Васове породице кренуо са њим ка Топлици. Ту им се губи сваки траг, али се поуздано зна да су Јовановићи из Метикоша накада живели у Набојама и презивали се Поповићи што указује на то да су они директни Васови потомци. Они су, по одласку, узели презиме по слави Поповића- Св. Јовану Крститељу.
Бека, супруга убијеног Вулете, такође је кренула ка Србији, али се зауставила у Слатини, надомак Сопоћана. Највероватније из страха од освете, преоменила је презиме у Вулетић. Њени потомци су у народу, по њеном имену, више од једног века били познати као Бекићи. Задржали су славу Св. Јована Крститеља.
Вулетин и Васов брат Милосав се на путу сеобе зауставио у Гњилици код Рашке. Он је задржао своје наметнуто презиме Кањић и у новој средини. Међутим, убрзо су променили презиме у Милосављевић, да би после скоро целе деценије ношења овог презимена, опет вратили своје презиме из Азана. Задржали су породичну славу Св. Јована Крститеља.
Њихов брат Луко, родоначелник суводолских Поповића, уз пратњу Омер- бега Ћоровића из Лозне, стигао је у пештерско село Биоц. Желећи да му млађи син Вук настави свештеничку традицију, Луко Поповић га шаље у Дечане, док је старијег сина Вукића везао за домаћинство. После неколико година школовања у Дечанима, као дечански ђак, стиже Луков млађи син, али не као Вук, већ као Василије. Он је са благословом призренског владике, од попа Радосава, преузео Буђевско- суводолску парохију. После неколико година боравка у Биоцу, породица је стигла и настанила се у Сувом Долу (Поповић 1998: 27- 35). После смрти свештеника Лука, који је сахрањен у Сувом Долу, о породици ће се старати његови синови, свештеник Василије и његов брат Вукић. Од свештеника Василија који је имао шесторо деце: Милутина („старог попа Милутина“ Д. П.), Милића, Недељка, Коста, Миљу и Сару и његовог брата Вукића који је имао петоро деце: Јанићија, Данила, Алексу, Софију и Станушу, разгранаће се велико стабло овог суводолског племена. Године 1873. поп Василије из Сувог Дола се помиње као приложник за обнову манастира Милешеве (2016. „Писанија манастира Милешеве…“).
После 1970. године, скоро цело братство суводолских Поповића се иселило у Нови Пазар, Метикоше, Београд, Краљево, Чачак, Крагујевац, Крушевац, док су се неки одселили у Норвешку и Немачку.