Највиша лествица војне и цивилне власти у Граници била је Генерална команда, над њом је био Генерални гранични инспекторат, који је за Границу уредио администрацију, ударио прве основе за дизање запуштене пољопривреде, унапређивао занатство, подстицао индустријски рад и утицао на војни развитак. Над Генералним граничарским инспекторатом, као највиша инстанца, стајао је Дворски ратни савет у Бечу.
У Граници, послове које није решавала Општина као најнижа јединица цивилне извршне власти, решавала је држава преко Генералнe команде, која је истовремено била носилац извршне и војне и цивилне власти. Њој су биле потчињене команде регименти и магистрати слободних војних комунитета. Камералистика је играла кључну улогу у економској политици, јавним финансијама, јавној управи. Унутар Границе, преко Генералне команде, држава се уплитала у све сегменте друштва, а овај интервенционизам оправдаван је теоријом по којој је сврха државе опште добро њених житеља.
Општинска управа у Војној граници утврђена је током XVIII века, узакоњена Темељним законом, а реорганизована 1862. године, у складу са тада важећим војним законодавством, премa коме су формиране месне, компанијске и пуковске општине са својим заступништвима. Више месних општина чинило је компанијску општину под управом компанијског заповедника. Општина је била најнижа лествица војног поретка, у задатак јој је било поверено старање о цивилним стварима, што је подразумевало све послове у вези са организацијом живота и рада људи унутар војнограничарског система.
До 1754. управљало се Војном границом на основу разних општих и посебних статута, прописа и наредби, а те године извршена је доста слободна компилација свих оних прописа из разних времена, разних опсега и важности, те су објављена Граничарска права. Тада је Царица Марија Терезија новонасељеницима уступила на коришћење земљу (Grunt) под условима који су прописани Граничарским правима. Овим правима земља у оквиру територије која је проглашена Војном границом била је дефинисана као војно лено, што је у пракси значило да је то била земља са двојним власништвом – врховним (апсолутним) власништвом које припада Цару, и правом уживања (право коришћења) које припада граничару.
Давањем земље на коришћење граничарима који су за узврат имали обавезу служења „под оружјем“ Монархија је избегла директно финансирање војске. На тај начин „краљево богатство“, односно државна благајна, није имала већих новчаних (злато, сребро) издатака за војне потребе. Са друге стране, за земљиште које су користили, граничари су уместо плаћања ренте у новцу, надокнаду давали кроз војну службу, али и бесплатним радом.
Питање правичности погодбе између круне Хабзбурга и граничара, вредности уложеног капитала (земљишта) коју је једна страна давала другој за узврат добивши други облик вредности – јефтину војску и радну снагу, оставила је до данас отворено питање: колико је људских живота изгубљено по разним бојиштима за рачун империје, да ли је ово земљишна рента која је била најскупља, икада, у познатој историји?
За разлику од данка у крви, који су Османлије спроводиле над поробљеним хришћанима, а који је подразумевао одузимање мушког детета од инокосне породице, и то једног детета на сваких 40 кућа једног кадилука, данак у крви који су Срби настањени у Граници давали Хабзбурзима значио је да су из сваке куће, из сваког места у Војној граници по једна, а у пракси и све војноспособне мушке главе морале ступити у војно-граничарску службу.
У периоду од 1733. до 1791. године Хабзбуршка монархија је ратовала на западу и на истоку, од Скопља до Рајне, од Северног мора до Италије, неретко истовремено на више бојишта. За рачун империје, граничари су активно, током 26 година, учествовали у ратовима. Осим у ратовима, учествовали су граничари и у решавању трговачко-поморских несугласица између Хабзбурга и остатка Европе, те су тако 1784. године упућене трупе у Низоземску ради решавања „несметане пловидбе Шелдом“. Потом, на прелазу XVIII у XIX век уследило је преко две деценије ратовa са Наполеоном. Ови ратови, осим што су изменили дотадашњу карту Европе, битно су утицали на економско-привредне прилике и односе старог континента, али и остатка тада познатог света.
Војнограничарска служба која је подразумевала учешће у ратовима који су током XVIII и XIX века вођени, заправо је била земљишна рента коју су граничари „плаћали“ држави за земљу коју су користили. Овакав начин намирења земљишне ренте преседан је у историји економских односа, а није разматран кроз историју економске мисли. Међу теоретичарима појма земљишне ренте, где се посебно истичу Адам Смит и Карл Маркс, разматрани су односи између власника земље и закупца кроз појам наднице, производа земље, цене производње – рада. Војна служба као еквивалент земљишној ренти остала је изван теоријске расправе.
Са формирањем Границе, насељавањем људи који су под одређеним условима добили земљу на коришћење, отпочео је период култивације запуштеног земљишта и пољопривредне производње, што је свакако утицало на повећање укупне вредности земље. Ако се сагледа чињеница да су у култивацију земљишта и пољопривредну производњу сопствени рад уложили граничари, а да је власник земљишта остала Хабзбуршка круна, јасно је да су граничари улагањем сопственог рада утицали на повећање вредности земљишта, односно, на повећање богатства њеног власника.
Структура земљишта којим је располагала Петроварадинска пуковнија према попису 1781. године пружа податак да су највише површине заузимала продуктивна пољопривредна земљишта. По површини коју заузимају значајно предњаче оранице у категорији „добре“ и „водоплавне“ (32,33%) и шумски комплекси (31,25%), следе ливаде (11,43%) и пашњаци (10,44%). Статистици продуктивног пољопривредног земљишта Петроварадинске пуковније треба додати и баште (пописане са двориштима 1,68%), воћњаке (0,17%), винограде (0,55), чији удео износи 2,4% од укупне површине, као и ритове (8,11%). На страни непродуктивног пољопривредног земљишта налазе се путеви, неупотребљива (неродна) земљишта (0,94%).
Познато је да су пописи становништва у Славонској граници спровођени током XVIII века, што доказује упутство за попис 1763-64. године, и списак војника и људства у Петроварадинској регименти из 1777. године, али ови пописи до данас нису публиковани, те је тако непознато колико је становника у годинама пописа живело у Петроварадинској регименти. Пошто још увек нема објављеног веродостојног пописа о бројном стању становништва које је учествовало у намирењу земљишне ренте према круни Хабзбурга, може се само претпостављати.
Перма З. Његовану, средином XVIII века у целој Војној граници „било је 14 пуковнија са 12 компанија (чета). Свака пуковнија (са артиљерцима) имала је 2.522 војника граничара да би се у време ратова број попео на око 100.000. […] Године 1819. граничари су располагали са 926.737 јутара задружног земљишта, 568.176 јутара вишкова земљишта и 73.187 јутара слободног земљишта (вртова, пашњака, винограда, воћњака). Укупно је било око 1,5 милиона јутара обрадивог земљишта са 1.065.000 становника. Од тога је 90% становништва било српско-хрватског. На сваког становника долазило је по јутро и по обрадивог земљишта.“
Према подацима пописа земљишта из година 1781-82, у Славонској војној граници која се састојала од Петроварадинске, Бродске и Градишке пуковније, Петроварадинска је поседовала 146.779 јутара добрих ораница, што је у односу на друге две пуковније било дупло више. Стога, може се претпоставити да је у односу на 1,5 јутара које З. Његован наводи као просек у 1819. години, Петроварадинска пуковнија у годинама 1781-82. поседовала више обрадивих површине по глави становника.
На основу претпоставке да је у години 1781. Петроварадинска пуковнија поседовала просечних 1,5 јутара + ½ просека, односно још 0,75 јутара што би било 2,25 јутара обрадиве површине по глави становника, у односу на укупну површину добрих ораница (146.779 ј) према изведеном претпостављеном просеку по глави становника (2,25 ј) број становника Петроварадинске пуковније 1781. могао је бити (око) 65.235 људи.
Познато је да су граничари од средине XVIII века, до окончања дуготрајних ратова са Наполеоном (1815) уз стално ангажовање у кордонској служби, учествовали и у ратовима изван граница региментарног подручја, те да је цела Граница од 14 пуковнија у ратним временима давала око 100.000 војника. У просеку, свака пуковнија давала је (око) 7.143 војника, што би, према овде изведеним подацима, значило да је сваки 11. становник Петроварадинског региментарног подручја био војно активан.
Одломак из књиге: Алексић С., Економска историја граничарског Срема од 1745. до 1914. године : Поводом 150 година од развојачења Војне границе у Срему 1873–2023, ИК Прометеј и Архив Војводине, Нови Сад, 2023.
Коментари (0)