Гранично подручје под управом Хабзбуршке монархије је током XVI и XVII века прошло кроз више фаза, коначно уређење Граница је добила за време владавине Марије Терезије средином XVIII века. Граница је тада подељена на Хрватску (Карловачки генералат), Вараждинску, Банску, Славонско-Сремску, Банатску и Ердељску.
Хабзбуршка монархија, свесна да је економски просперитет претпоставка државне моћи, а да је „за снажну државну моћ потребно спровођење економских мера“, као главни аргумент за вођење протекционистичке економске политике на простору Панонске низије, у први план ставља:
– увећање бројности становништва допуштењем усељавања
– одбрану земље.
На овој основи предузет је подухват уређења Војне границе, нарочито након аустријско-турског рата (1737–1739) када из поробљене Србије, тадашње Турске, у Сремску посавину прелазе тзв. Српска милиција. Како истиче др Душан Ј. Поповић: ,,1737. прешло је из Србије, под вођством обрствахтмајстора Вука Исаковића, оберкапетана Стaнише и 10 капетана, 633 хајдука и хусара са породицама. Настањени су дуж Саве, од Земуна до Митровице. Живели су у тешким приликама, под ведрим небом, у шумама, и изгледа да је међу њима завладао велики помор. Вук Исаковић поднео је тада двору царице Марије Терезије представку у којој је изразио наду да ће бити у могућности да свој одред појача са пресељеницима из Србије на 1475 људи. Стављајући царици на располагање свој живот и животе својих људи, он ју је уједно умолио да се побрине да његови људи дођу до крова и бољег живота. Изгледа да је ова оданост и спремност на жртве дирнула Марију Терезију, јер је одмах издала наредбу да се помогне овим људима, од којих је требало да се формира пук.“ Потом је од ових људи формирана доња, посавска граница.
Уређење границе у Срему интензивно је спровођено у периоду 1742–1747. За седиште (команду) је одређена (Сремска) Митровица, где је био обрштер (пуковник) и региментски суд. Према унутрашњој војној организацији, ова пуковнија нумерисана је бројем IX. Обухватала је углавном потоње срезове: Митровицу, Руму (јужни део), Шид (јужни део), Земун (осим града) и Ст. Пазову. Делила се на компаније са капетаном на челу, а компаније су се делиле на станице (штације) са потпоручником (лајтнантом) на челу. Петровардинска регимента је од оснивања до 1851. била потчињена Славонској генералној команди у Осијеку (до 1783) и Петровардину (до 1851), а потом 1851–1861 Српко-банатској команди у Темишвару, након тога 1861–1881. Генералној команди у Загребу.
Од територије Срема које није обухваћено Војном границом, а за које се усталио назив Провинцијал, оформљена је Сремска жупанија са седиштем у Вуковару, тако да се територија Срема простирала на запад све до испред Борова и Даља. Током 50-их година XVIII века граница је проширена на уштрб жупаније – цивилног дела, на поседе властелинства Војке, а послови у вези са уређењем цивилног и војног дела властелинства Војке приведени су крају тек током наредне деценије. Како примећује С. Гавриловић, на целом цивилном делу Срема који је организован као жупанија, дошло је до учвршћења феудалних односа, али и до сређивања дотада хаотичних економско-социјалних прилика.
Војна граница у Срему – Петроварадинско региментарно подручје, у периоду од средине XVIII века до њеног коначног рајвојачења 1881, карактерише искључиво војно уређење које је примењивано како на живот и рад људи у активном војном саставу, тако и у односу на цивилни део становништва.
Главна карактеристика крајишког устројства у правном смислу било је схватање њене територије као посебне царске земље, и то не само цара као врховног господара већ и као њеног искључивог власника. Феудализам као систем друштвеног уређења средњовековне Европе, са успостављањем Војне границе стављен je ван снаге на граничном простору, изузев поседа манастира Фенека, који је, захваљујући привилегијама које је добио од Марије Терезије током уређења Војне границе, био изузет од војног устројства.
На имању манастира Фенек, који је био у његовом апсолутном власништву, током постојања Војне границе, односно све до краја XIX века, постојао је манастирски Прњавор, са једним обликом феудалног начина привређивања. Манастир је имао улогу спахије, а настањени људи у Прњавору улогу подложника.
Војна крајина – Граница у Срему све време је играла значајну улогу како у политичком тако и у привредном животу Срба, како оних који су били настањени у њеним оквирима, тако и оних који су остали у границама поробљене Србије. Граница не само да је била посебна установа под Аустријом, она је била институција у оквиру које је српски народ, сневајући ослобођење од Турака, успео да свој национални, културни, политички идентитет очува и унапреди, а како тврди К. Касер, граничар је био једини слободан сељак Европе још средином XVIII века!
Одломак из књиге: Алексић С., Економска историја граничарског Срема од 1745. до 1914. године : Поводом 150 година од развојачења Војне границе у Срему 1873–2023, ИК Прометеј и Архив Војводине, Нови Сад, 2023.
Коментари (0)