ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана
Хабзбуршка монархија се током XVIII века у Европи позиционирала као модерна земља која је интервенционизмом утицала на свестран друштвени развој сопствене државе. За разлику од других западноевропских земаља, Хабзбурзи су осим економске политике велику пажњу посвећивали одбрани својих граница од непосредног суседа – Отоманске империје која је окупацијом Балканског полуострва током више векова представљала претњу хришћанској Европи. Добро позната историјска дешавања јасно сведоче да је током Османске окупације Србије у организованим и спорадичним сеобама српски народ прелазио на хришћанску територију под круном Хабзбурга, где се, захваљујући привилегијама које му је Беч дао, настанио.
Од средине до краја XVIII века Срби су према тада актуелној политици Хабзбуршке монархије насељавани у њеним пограничним областима, нарочито у пределу Панонске низије, са циљем одбране Хабзбуршке границе од Турака. Ако се ова чињеница размотри кроз призму меркантилизма, као економске политике са наглашеним економским национализмом – што би дословце значило да пораст богатства једне нације значи смањење богатства друге нације, у верзији Хабзбуршког камерализма током XVIII века богатство које се услед ратних недаћа масовно сливало на територију Хабзбурга било је у првом реду људство којим је насељаван простор северно од Саве и Дунава.
Увећању бројности становништва Хабзбурзима су на руку ишле (не)прилике и околности у Србији. Ратови и битке Србије за ослобођење, али и оне битке и ратови у којима је Хабзбуршка монархија учествовала заједно са Србима против Турака на тлу окупиране Србије, као по правилу, за последицу су након повлачења хришћанске војске – аустријске и руске, на просторе преко Саве и Дунава сливале колоне српских невољника, избеглица и пребега. На тај начин Хабзбуршка монархија је људством ојачала просторе данашње Војводине и Славоније.
Иако у нас нема јасног закључка о тачном броју Срба који су током познатих сеоба напуштали своја огњишта, јасно је да се ради о бројним скупинама људи. Нагли прилив људства у пределе Монархије, посебно током сеобе коју историја памти као Другу сеобу коју је предводио патријарх Арсеније IV Јовановић – Шакабента у тада слабо насељене пределе југоисточног Срема, ради организације живота и рада људи и функционисања читавог подручја захтевао је државни интервенционизам.
Војна крајина – граница је све време играла значајну улогу како у политичком тако и у привредном животу Срба, како оних који су били настањени у њеним оквирима, тако и оних Срба који су остали у границама поробљене Србије. Граница не само да је била посебна установа под Аустријом, она је била институција у оквиру које је српски народ, сневајући ослобођење од Турака, успео да свој национални, културни, политички идентитет очува и унапреди. Граница је у основи била састављена од сељака који су се бавили агрикултуром и осим војне службе, војних радова и давања пореза нису имали већих обавеза. Када су се у Европи установиле државне границе током XVIII века, средином истог века учврстило се и подручје Војне границе као затворен, хомогени састав људи и правила живота.
Меркантилизам се као економска доктрина и пракса јавио у Европи, важио је за привредни систем али и за концепцију економске политике која је владала у већини европских земаља од XV до XVII, а негде и до XVIII века. Меркантилизам који се јавио у земљама средње Европе (Немачка, Аустрија, Италија) добио је посебну форму, па тако и посебан назив – Камерализам (немачки: Kameralimus).
Камерализам се као економско мишљење и економска политика државе од XVI до XVIII века развио на идејама енглеских, холандских, француских и италијанских меркантилиста, које су они приредили за потребе вођења државне економије и социјалне политике, а нарочито за потребе вођења политике државних прихода и расхода. Нарочито је спецеифичан у условима Немачке и Аустрије, чију су суштину чинила распарчаност на већи број мањих држава – покрајина, а није редак случај да су оне међу собом, вођене сопственим интересима, често биле супротстављене. Отуда је владар, да би одбранио целовиту територију, морао бити богат ради финансирања војске. Из тог разлога краљевско богатство је изједначавано са општим благостањем државе.
Камералистика је у Хабзбуршкој монархији присутна у економској политици, јавним финансијама, јавној управи. Ови сектори државе били су кључни за успостављање праксе одабира и образовања чиновника за одговарајуће државне службе. Развијањем камералистике почело је ширење делокруга саме државе, њено уплитање у све сегменте друштва. Пракса државног интервенционизма правдана је теоријом по којој је „сврха државе опште добро њених држављана“.
У аустријској верзији камерализам је инсистирао на стварању државног апарата чија је улога требала бити одлучујућа у креирању оданих поданика. Хабзбурзима је био потребан поданик који је могао да одговори на све њене захтеве, те се зато држава старала да обезбеди квалитетнији живот људи, тиме их мотивишући да постану одани држављани. Стога се камерализам, који је као државна политика примењиван на простору јужне пограничне провинције на ободу Хабзбуршке монархије (данас у границама Републике Србије и Републике Хрватске) током XVIII века потврдио као одговорна и примерена времену државна политика, захваљујући којој је читава епоха попримила обличје модерног просветитељста.
Камералистика је у нашим крајевима нарочито дошла до изражаја у раздобљу владавине Марије Терезије, а потом и њених наследника Јосифа и Леополда, у периоду од 1740. до 1792. године.
На простору Војне границе, државни интервенционизам присутан је у пракси од њеног настанка па све до развојачења.
Одломак из књиге: Алексић С., Економска историја граничарског Срема од 1745. до 1914. године : Поводом 150 година од развојачења Војне границе у Срему 1873–2023, ИК Прометеј и Архив Војводине, Нови Сад, 2023.
Коментари (0)