Сахрањивање у порти храма Св. Николаја у Шиду

Обичај сахрањивања унутар и поред српско православних цркава у Војводини готово постаје правило током 18. и 19. века. Право да буду сахрањене на овом месту имале су само изузетне личности, свештеници, особе заслужне за градњу цркве и остали добротвори, као и личности које су за живота показале велико залагање за очување српске духовности и културе у Хабсбуршкој монархији. Изузетке у неку руку представљају Цинцари који су, углавном, даривали цркви велике суме новца како би им се одобрило гробно место у црквеној порти.

Из прегледа сахрањених у порти Цркве св. оца Николаја у Шиду закључујемо да је велик број покојника цинцарског порекла. Таква слика се уклапа у опште друштвене прилике 18. и почетка 19. века, када су Цинцари били носиоци и главни покретачи развоја грађанског друштва у нашим крајевима. Преостали број покојника чине најугледније личности Шида – племићи, свештеници највиших чинова, велики добротвори као и чланови њихових породица.

До сада се сматрало да су ови споменици уграђени у зид цркве 1772. године, пошто су се нашли у габариту новог већег црквеног брода. Ово мишљење се не може прихватити, јер су само два споменика старија од овог датума, од који један данас није ни сачуван. Вероватно је само споменик Марка Димића измештен 1772. године и потом узидан у нови брод цркве.

Сумирајући списак покојника као и податке о њима, намеће се закључак да порта шидске цркве св. оца Николаја представља последње пребивалиште својевремено елите шидског друштва, истакнутих особа које су заслужне за развој Шида и његово уздизање у ред важнијим места у Срему.

На спољашњем платну зидова цркве узидано је десет надгробних плоча, док се једна налази на унутрашњој страни западног зида наоса.

Гроб јереја Павела Воиновића

Павел Воиновић је рођен 1800. године у Шиду. Завршио је гимназију у Осијеку, а потом је похађао карловачку богословију школске 1819-1820. године. Обављао функцију администратора шидске парохије од 1825. до 1829. године, а априла месеца 1829. године добио је парохију у Шиду и опслуживао је до своје смрти 1845. године.

 

Гроб јереј Авакума Стефановића

Рођен је у Шиду око 1745. године. Рукоположен је 5.4.1767. године када је и добио парохију у Шиду. Године 1773. забележено је да живи са једним неожењеним братом и да је имао обрадиве земље, три винограда, две ливаде. Године 1811. имао 2 мотике и пола јутра винограда. Преминуо je 01.6.1823. године у Шиду.

 

Гроб Кирила Михаиловића и породице

Кирил Михаиловић Бадалов (1735-1798), судећи по имену и презимену, занимању и кумству са Цинцарима био је највероватније цинцарског порекла. По занимању је био чаругџија (опанчар). Кирил је био међу угледнијим и свакако имућнијим Шиђанима. Функцију шидског кнеза је обављао 1784, 1789. и 1790. године а епитропа 1785. године. О подизању гробнице у порти говори један документ од 1. марта 1799. године. У питању је облигација по којој Кирилов син Јован († 3.5.1802.), оставља Цркви св. оца Николаја у Шиду 100 форинти (с тим да за његовог живота црква добија и 6 форинти годишње камате на ову суму) а да црква заузврат подигне нову гробницу за његове родитеље и њега. Према тексту на споменику јасно се види да је сам споменик подигнут од стране супруге и сина, што значи до 1802. године, односно до синовљеве смрти. Сара Михаиловић у свом тестаменту писаном 1812. године, у знак захвалности на помоћи којој јој је Српска православна црква у Шиду учинила, оставља после смрти цркви целокупно имање, с тим да њена снаја Ана може до своје смрти да станује у њиховој кући. Занимљиво је да у тестаменту она износи и молбу цркви да, како је већ уговорено са њеним сином, црква подигне нову гробницу у порти и да после њене смрти у њу положи заједно њено тело и посмртне остатке њеног супруга Кирила и сина Јована. Ана Михаиловић, Јованова супруга, преминула је 1827. године и сахрањена „во огради церковној“ вероватно у исту гробницу где и њен супруг.

 

Гроб протопрезвитера шидског Кирила Миковића и породице

У питању је племићка свештеничка породица. Племићки лист и грбовницу Миковићи су добили 31. маја 1699. године. Племство је проглашено у Бачкој жупанији 1699. године, а у Сремској жупанији 1770. и 1772. године.

Прота Кирил Миковић је по свему судећи трећи протопрезвитер у Шиду након Велике сеобе Срба 1690. године. Према доступним подацима се може претпоставити да је звање шидског протопрезвитера обављао у периоду од 1730-1740. године. Први пут се у Шиду помиње 1715. године када је забележено да је као свештеник водио школу у месту. Прота Кирил је рођен у Сомбору 1683. године од оца Петра, сомборског ратара. Имао је два брата, Нина и Јанка. За свештеника је учио у манастиру Бођани. Рукоположен је 1705. године без свештеничке синђелије. Синђелију за протојереја је добио од митрополита Викентија Поповића. Духовник му је био јеромонах Авакум из манастира Врдника. Године 1733. прота је поседовао један трангфилон, један московски службеник, епитрахиљ од свиле и један светогорски крст. Имао је посед од десет мотика винограда, две косе ливада и две њиве. За проту је те године забележено: „правила Церковна добро держитсја, и у послушанију архиепа: добро во веру поступает“. Са супругом Крунијом се венчао у Парагама. У браку су имали синове Гаврила (1710-1759), Јосифа (1728-1779) и Јована (1733), и кћерке Полексију (1722), Марију (1726), Марту (1730-1774) и Дионисију (1732-1804). Кућа проте Кирила се налазила на углу Школског сокака (Школска улица) и Црквеног шора (ул. Змај Јовина), на месту данашњег Српског дома (тзв. Црквена сала).

Прота Гаврил пл.  Миковић, син проте Кирила пл. Миковића, је рођен у Шиду 1710. године. Школовао се у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1731. године од стране Максима Себишког. Од 1731. до 1744. године био је парох у Шиду. Са супругом Аном је имао сина Григорија племенитог Миковића († 1814, Нови Сад) и ћерку Јелисавету, удату за новосадског трговца Павла Миросављевића, сина дугогодишњег свештеника Успенске цркве у Новом Саду.

Прота Јосиф Миковић обављао је свештенички позив од 9. априла 1753. до септембра 1762. године. Од 22.9.1762. до 1779. године био шидски протопрезвитер. Рукоположен је 9. марта 1753. године а синђелију примио 27. августа исте године. Имао је кћерку Ружицу, удату за шиђанина Прокопија Мирковића, и сина Гаврила, шидског судију. Преминуо је  31.12.1779. године и сахрањен у породичну гробницу у порти шидског храма. Забележено је да је 1773. године поседовао шест јутара обрадиве земље и три ливаде. Унук проте Јосифа, Гаврилов син Димитрије пл. Миковић је наследио Григоријеву кућу у Новом Саду, где се вероватно и преселио после 1834. године. Миковићева кућа у Новом Саду је изгорела у току револуционарних година 1848/9, а 1872. године продата је у корист карловачког митрополита. Димитријев син, Јован пл. Миковић (Шид, 1826 – Вуковар, 1871) био је поджупан Сремске жупаније.

 

Гроб Јанка Николића и породице

Јанко Николић (1711-1776) највероватније је био цинцарског порекла. У Тефтеру приложника за градњу шидске цркве из 1772. године, уписан је Николићев прилог од 50 форинти. Занимљиво је да споменик подиже Јанкова друга супруга Калина (1733-1788), и то и свом супругу Јанку, његовој првој супрузи Тоди (1725-1775), себи за живота и својим родитељима Мојсеју († 1788)  и Еври († 1781) Ирижанин.

 

Гроб Петра Калинића и супруге Дафине

 

Господин Петар (Мојсиловић) Калинић (1747-07.05.1819) спада у ред истакнутијих Шиђана крајем 18. и почетком 19. века. Петар се помиње 1782. године у регистру дужника за аренду епископском властелинству у Шиду, 1784. године у попису шидских трговаца и занатлија, и потом 1786., 1787., 1788., 1789. и 1790. године када је обављао функцију епитропа. Године 1797. Петар је био шидски кмет. Петар се 1780. године оженио са Дафином (1766(?) – 07.12.1837), ћерком Калине друге супруге Јанка Николића из Шида. Занимљиво је то што је Петар своје презиме Калинић, највероватније узео по имену своје таште. Петар и Дафина нису имали деце па су примили у кућу и потом, вероватно, усвојили, Константина Биберлића (1795-1852), сина Максима и Софије Биберлић из Шида. Константин је узео презиме Калинић, и његови иницијали се налазе на крају текста на споменику (Константин Калинић).

 

Гроб Ане пл. Миковић и сина

Ана племенита Миковић (1752–1780), друга супруга Григорија племенитог Миковића, потиче из племените породице Јовановић. Григорије и Ана су имали кћерку Сосану (р.1777) и сина Гаврила (1779-1780).

 

Јереј Авксентије Недељковић

Рођен је у Шиду 1725. године од оца Тадије. Рукоположен је 17.3.1752. године, синђелију је примио тек 27.8.1753. године. У Шиду се као парох први пут помиње 1756. године. Имао је четири сина, и посед од три јутра обрадиве земље. Преминуо је 13.12.1786. године. Његова супруга Анастасијa је преминула 29.5.1791. године. Њихов син Атанасије је такође био свештеник.

 

Гроб Димитрија Јовановић, житеља села Јамене

Господар Димитрије Јовановић (1740-1810), житељ шанца Јамене, 1791. године био је ктитор манастира Привина Глава. У протоколу умрлих стоји напомена да је сахрањен „при церквиа от страни левиј“. Могуће је да је Димитрије дао већи прилог и шидској цркви или је на неки други начин заслужио право да буде овде сахрањен.

 

Гроб Марка Димића

О Марку Димићу (1700-1735) нема више података. Презиме Димић се помиње касније у протоколима крштених, венчаних и умрлих, као и у пописима старешина Шида. Како се ово презиме изузетно често, ако не и увек, везује за Цинцаре (изведено од личног имена Дима) може се претпоставити да је и Марко Димић пореклом Цинцар. У документима везаним за царинарницу у Рачи помиње Георгије Димић из Шида.

 

Ђурица Обрадовића (1648-1718)

О Ђурици Обрадовићу (1648-1718) нема више података. Ово је најстарији датиран (сачуван) споменик у Шиду.

 

У протоколима умрлих Цркве св. оца Николаја у Шиду, свештеници су углавном, али не увек, стављали напомену код покојника сахрањених у порти цркве. Тако знамо за неке особе да су ту сахрањене иако њихов споменик није данас очуван. Према протоколима умрлих у порти су сахрањене и следеће особе:

• Филип, син Цинцара Славуја Jешића, великог црквеног добротвора, преминуо 5.12.1780. године. Сахрањен уз десну (јужну) страну цркве.
• Атанасије Николић, протопрезвитер шидски, преминуо 15.3.1789. године. Сахрањен у црквеном гробљу, није прецизиран положај у односу на цркву.
• Екатерина, ћерка Насте Николића, преминула 8.2.1792. године. Сахрањена у гробницу при цркви. Наста Николић је највероватније био Цинцар, иначе брат горе поменутог Јанка Николића. Као један од потписника завршних рачуна цркве св. оца Николаја Наста се редовно јавља од 1784-1805. године.
• Павел, син протопрезвитера Стефана Урошевића. Преминуо 14.10.1794. године. Сахрањен при цркви.
• Дете Корнелије от Миковић. Преминуо 14.4.1795. године. Сахрањен при цркви. Корнелије је вероватно син Гаврила пл. Миковића.
• Стефан Протић, свештеник, преминуо 15.01.1804.
• Стефан Урошевић, протопрезвитер. Преминуо 9.4.1805. Сахрањен при цркви.
• Манојло Дидић, преминуо 16.10.1805. године. Сахрањен при цркви. Пореклом је био Цинцар. Године 1772. за градњу шидске цркве приложио је 30 форинти. Обављао је функцију епитропа 1775. и 1776. године, и касира 1791. и 1792. године.
• Јереј Григорије Георгијевић. Преминуо је 5.3.1810. а сахрањен при цркви.
• Михаил Георгијевић, преминуо 14.10.1810. Сахрањен при цркви.
• Божана, супруга покојног господина протопрезвитера Атанасија Николића. Преминула 28.10.1810. Сахрањена при цркви.
• Јулијана Николић, преминула 8.2.1817. Сахрањена у порти.
• Гаврил от Миковић, преминуо 26.10.1827. године. Сахрањен вероватно у једној од Миковићевих гробница.