Настанак и развој школе у Бољевцима 1763-1916.

Историјска вест из 1763. године бележи да је у Бољевцима радила оснoвна српска школа, која је у годинама које следе из непознатих разлога престала са радом. Наредна вест из 1781. године информише да је током владавине Јосипа II отворена школа у Бољевима. Српску народну основну школу у 1802. години похађало је 40 ђака. Учитељи нису добијали плату из граничарске провентне благајне (месне општине), већ од српске православне црквене општине. Током 1809. године приватни учитељ Петар Димчоглиа покренуо је тужбу против општинске управе у Бољевцима због неодржавања уговора склопљеног у циљу вршења учитељске службе. У време ратова са Наолеоном у Бољевцима 1813. године школу похађа Јоксим Новић – Оточанин. Исте године школа је остала без учитеља, пошто је овај прешао на службу у Прогар, где је и умро.

Вест из 1847. говори да је школа радила, као и да је бољевачка српска народна основна школа отворена за владања цара Фердинанда V, односно да је ова школа постојала још 1781, али је касније напуштена, те је сада поново отворена.

Током школске 1849/50. године наставу је похађало 56 ђака. Вероучитељ је поп Георгије Черногорац. Школски надзорник је капетан Теодор Јовановић. Привремени учитељ је Урош Јовановић, рођен у месту, стар 47 година, ожењен и отац троје деце. Јовановић је завршио само сеоску школу у Бољевцима, но ипак је он своје ђаке оба полугодишта учио cа добрим успехом, село је са њиме било задовољно. Из црквене касе примао је годишњу плату 72 форинте у готову (сребро). Српску школу је 1854. године   похађало 51 ђака, а 1893. године комуналну основну школу похађало је 98 ђака од чега 50 мушке и 48 женске деце.

Јавна пучка школа са наставним језиком словачким, основана је у Бољевцима 1861. године. Школа је у почетку служила и као  богомоља. Први словачки учитељ позван је у Бољевце 1858, а у 1887. години Словаци су имали  већ четвртог учитеља који је уједно левита. Име му је К. Бабјулон (K. Babylon). Изузетно је заслужан за очување словачког језика и идентитета народа. У словачком житељству будио је вољу за читање, те се његовом заслугом у готово свакој словачкој кући бољевачкој крајем XIX века, могао наћи уз библију, и по који словачки часопис.

На самом прагу ХХ века Бољевци се суочавају са оскудицом школског простора. Историјске вести казују да школске 1901/2 године 13 деце није могло похађати школу због недостатка простора, као ни током 1903. када је из истог разлога од поласка у школу изостало 12 деце. Забележено је и да током 1902. године 20 деце није похађало школу ради сиромаштва.

О учитељском кадру у 1902. године информише учитељски платни списак, из кога се сазнаје да је у селу пет учитеља: А. Падејски са 87 К, Ксенија Нешић 66 К. Плата остала три учитеља била је по 50 К месечно. Бољевачка општина финансирала је учитељски платни списак са 306 К.

Током 1900. године Управна општина бољевачка одлучила да се приступи градњи школских зграда. У годинама које следе за своту од 1.600 К купљена су два плаца за градњу српске и словачке школе. Новца за градњу је недостајало, те је на молбу општинског начелника Љубомира Алексића, са одобрењем Високе кр. зем. владе – одељење за богоштовање и наставу, код Закладе медицинског факултета у Загребу подигнут зајам од 7.000 К. До 1905. године Бољевачка општина вратила је 5937 К. главнице, са годишњом каматом која је износила 210 К. Захваљујући овом кредиту, обе школске зграде нашле су се под кровом током 1903. године.

Начелник бољевачког општинског поглаварства Љ. Алексић 17. јула 1903. доставља општинској петоразредној школи у Бољевцима, школском управитељу А. Падејском, списак школске деце за годину 1902 и 1903. изостале из школе због сиромашног стања, као и због малог школског простора. Деца су  уписана за полазак у школску 1903/04, када су званично отпочеле са радом новосазидане школе.

Током 1904. године својевољно је, ради удаје, напустила учитељску службу Ида Рохатс (Rohats). Пензионисан је учитељ Александар Падејски, на његово место долази Константин Љубинковић.

Крајем школске 1905. године проширене су једноразредне у дворазредне школе и то и Словачка и Српска школа. У Српској школи учитељи су К. Љубинковић и Милева Грујић. У јануару 1906. године учитељски платни списак бележи шест учитеља са платама: Драгутин Сишнер, 66 К, Милева Ђукић 66 К, Гизела Мајер 58 К, Ђорђе Мијић 58 К, Константин Љубинковић 50 К и Јелена Рајковић 50 К. Исте, 1906. године К. Љубинковић напушта ову службу. Наредне, 1907. године Бољевачка општина, иако по важећем закону обавезна, није одвојила потребна средства за намирење потрепштина за школу и намирење обавеза према учитељском кадру, ради чега је опоменута од стране Кр. жупанијске области.

Током 1909. године Општинско поглаварство на челу са начелником Љубомиром Мијушковићем, закључило је уговор за  новоградњу општинске зграде и учитељских станова. Исте године, 10. септембра Бољевачка општина обавестила је Кр. котарску области у Земуну о ступању на дужност учитеља Вилима Соларика. Године 1912. у Бољевцима је учитељица Милева Ђукић, родом са Баније, учитељску школу свршила је у Пакрацу. Наредне 1913. године Кр. жупанијски школски надзорници нису могли прегледати ни оценити рад учитељских лица нити установити полазак у 7 школа ради тога што су на дан инспекције неки учитељи били на одсуству, неке школе нису имале учитеља, а неке су биле затворене ради смештаја војске. Прекидан рад школе уочен је и у Бољевцима (српска школа). Током Великог рата када је од новембра 1914. до маја 1916. године православно становништво интернирано из села Бољеваца у Славонију, Српска школа у Бољевцима није радила.

О учитељу Александру Падејском и ђацима школе у Бољевцима

О учитељу Александру Падејском не зна се много. Историјске вести упућују да је пореклом из Падеја. Ожењен је Јулијом. Учитељску службу вршио је у Добановцима, где му је 1863. године рођен син. У протоколу крштених Александар Падејски уписан је као учитељ добановачки, са станом у Добановцима на кућној нумери 151. Тачна година премештаја Александра Падејског на службу у  Бољевце није позната. Извесно је да је након 1863. године, а пре поласка свог сина у школу, А. Падејски дошао у Бољевце, где је касније био и старешина школе. Уз ове послове, дуги низ година обављао је и послове перовође (писара и рачунополагача) при Црквеној општини бољевачкој. Од краја 1885. до јула 1889. године Бољевци су без пароха. У наведеном периоду неколицину деце учитељ Падејски крстио је ”укратко, због страха од смрти”. У једном од ових хитних крштења кумовао је учитељев син, Павле, студент филозофије.  Александар Падејски пензионисан је у Бољевцима 1904. године.

Павле Падејски

Павле Падејски, син Јулије и Александра, рођен је у 31. марта 1863. у Добановцима. Павле је основну школу учио у Бољевцима, гимназију у Ср. Карловцима. Студирао филозофију у Бечу, Прагу и Грацу, где је 1888. године промовисан за доктора филозовије. У Грацу је био члан српског академског друштва ”Србадија”. Објављује у периодици: Јавор (1885-1888, 1890), Браник (1885-1888), Стражилово (1886, 1888), Отаџбина (1889), Српске илустроване новине.

Падејски др Павле од 1888. до 1890. у Србији ради као предавач, а након полагања професорског испита 1890. године професор је гимназије у Књажевцу. Крајем 1890. због болести напушта Књажевац и одлази у Београд на лечење. Др Павле Падејски млад, ваљан човек књижевник, др филозофије, професор, из Београда одлази у Бољевце, где је преминуо је у кући својих ожалошћених родитеља у 28. години живота 10. марта 1891. године. Сахрањен је у Бољевцима.

Чланци др Павла А. Падејског који су објављени у листу Отаџбина, године 1899. прештампани су у Краљевско-српској штампарији под насловом ”Битка на Косовом пољу и пад српске државе”. Репринт књиге објављен је 1994. године.

Радивој Врховац

Вршњак и школски друг Павлов, и ђак Александра Падејског био је Радивоје Врховац. Радивоје је  рођен 16. децембра 1863. у Лаћарку, код Сремске Митровице. Оца је рано изгубио, а о његовом васпитању и школовању брижно се старала његова мати Александра,  кћерка бољевачког пароха Георгија Црногорца.

После мужевљеве смрти Александра са својих двоје деце долази у Бољевце, у родитељску кућу. Историјске вести упућују да је Александрина мајка, попадија Наталија, сестре познатог лечника, социјално-медицинског писца и угледног јавног радника др Константина Пејчића.

Своје детињство Радивоје Врховац провео је у Бољевцима. Ту је учио основну школу, потом школовање наставља у Ср. Карловцима као питомац Стратимировићевог Благодјејанија, од 1874. до 1882, када је положио је испит зрелости. Философију сршава на ”великим европским школама”. Од 1886. године до пензионисања 1929. године био је професор па директор Карловачке гимназије. Објављивао је у периодици свог времена, између осталога, објавио је и чланак о пореклу Бранка Радичевића, сведочећи о његовим везама са Бољевцима. Био је дугогодишњи председник Матице српске, а 1930. године и уредник Летописа. Умро је 1946. године у Новом Саду.

Миленко Шуваковић

Ђак Александра Падејског у основној школи у Бољевцима, а потом ђак Радомира Врховца у Ср. Карловцима био је Миленко Шуваковић. Миленко је рођен 14. (27) априла 1892. године у Бољевцима. Отац му је Урош Шуваковић лугар, родом из Чортановаца мати Славна, рођ. Пејчић. У протоколу крштених Бољеваца забележено је да је на Миленковом рођењу бабица била Рахиља Мијушковић из Бољеваца, на крштењу кум Димитрије Томић из Чортановаца. Миленка је крстио и миропомазао Димитрије Рајковић.

Миленко Шуваковић основну школу свршио је у Бољевцима, гимназијско школовање започео у Сремским Карловцима, а завршни разред с матурским испитом положио је у Београду, где се дружио са Гаврилом Принципом и Трифком Грабежом, тада ђацима исте гимназије, члановима Младе Босне који су 1914. године учествовали у атентату на аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда.

Са избијањем Великог рата Миленко се враћа у Срем, где је мобилисан у Аустроугарску војску и упућен на источни фронт. После рата уписао се на Филозофски факултет у Београду и 1927. дипломирао на групи за српски језик и књижевност. У међувремену, од 1922, био је привремени учитељ у нижој реалној гимназији у Кореници, у гимназијама у Великој Кикинди, Сомбору и Руми и у Трговачкој академији у Сомбору. У Новом Саду 1928. године постављен је за предавача српског језика и математике у Мушкој гимназији, а од 1938. до рата био је професор.

По избијању Другог светског рата и окупације Бачке, Миленко Шуваковић се као Бачки незавичајац враћа у Срем, у очево родно место Чортановце, где се прикључује народноослободилачком покрету. После рата постављен је на место директора гимназије, дужност је обављао до пензионисања. Добитник је Октобарске награде Новог Сада (1982), након чега је своје имање у Чортановцима завештао Змај–Јовиној гимназији. Умро је 11. маја 1983. Сахрањен је на сеоском гробљу у Чортановцима.

 

АУТОР: Алексић С, одломак из рукописа ”Бољевци у архивској грађи и изворима”