ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић
У данашњем времену немоћи националног бића, могуће је самовољом појединаца порушити портанско платно којима су ктитори били Српски уставобранитељи. Но да ли Српском националном бићу савремени рушитељи могу порушити памћење на уставобранитеље?
Стојан и Алекса, синови Ђорђа и Бисеније Симић, рођени су у Бољевцима, из којих их животни пут води у сам врх националне историје. Обојица су били уставобранитељи и изузетно значајни људи свог времена.
Рано су остали без мајке, која се упокојила 1803. године. Сахрањена је у Бољевачкој порти, са северне стране цркве. Године 1835. синови Стојан и Алекса подижу мајци Бисенији надгробну спомен-плочу. Иста је сачувана у изворном облику, до данас.
Стојановим и Алексиним трудом и средствима тада је, а ради додатног обезбеђења мајчиног гроба, циглом сазидано масивно портанско платно – ограда око црквеног дворишта. Портанско платно је једним својим делом, ка улици, озидано преко сеоског бунара, који је непосредно пре изградње ограде, стицајем трагичних околности, стављен ван употребе. Из традиције места сазнаје се да је нека несрећна жена извршила самоубиство скочивши у тај бунар. Тако је читаво место остало без пијаће воде. Нужда је тада натерала Бољевчане да брзо, након трагичног догађаја, ископају нови бунар са супротне стране улице. Овај бунар постојао је све до краја 80-их година ХХ века, када је неоправдано уклоњен током извођења радова уређења Великог раскршћа.
Стотину година раније, почетком 90-их година XIX века, јутоисточни Срем задесио је снажан земљотрес. У Бољевцима и околним местима многи објекти су оштећени, неки и порушени. Масивно бољевачко портанско платно, ктиторство уставобранитеља Стојана и Алексе Симића, у овом земљотресу није оштећено. У суседним местима махом су страдале све црквене ограде, које су сходно могућностима парохијана, почетком ХХ века обнављене у складу са тадашњом модом – уместо зиданих ограда прављене су нове ограде од кованог гвожђа.
Сама црква у Бољевцима у земљотресу је претрпела мања оштећења – напуклине зидова и таванице. Стога је 1894. године Српска православна црквена општина бољевачка којом је председавао Лазар Дацевић, уз одобрење Карловачког архимандритског одбора, покренула радове поправке цркве.
Зидарски радови подразумевали су поправке напукнућа зидова и таванице. Тада је црква живописана. На северу, испред олтара приказан је у средини Бог-отац, са стране по два јеванђелиста на облацима. На своду наоса – фигуре Цара Лазара, Св. Стевана Штиљановића, Св. Саве, Св. Симеона, Св. Цара Душана, Св. Стевана Дечанског, Св. Параскеве и Св. Мајке Ангелине. На западном наосу приказана је композиција Васкрсење Христово. У овој реконструкцији позлаћени су иконостас и певнички столови, а на столовима у мушкој и женској цркви изведене су ”столарске намазне радње”, односно лакирање.
За разлику од српских парохијских цркава у југоисточном Срему, и манастира Фенека, црква у Бољевцима током Великог и Другог светског рата, вољом Божијом, није претрпела ни најмање скрнављење. Тако је бољевачка црква у односу на све околне, до недавно, била једина оригинална у погледу архитектуре и црквеног инвентара. Године 2005. уврштена је у ред културних добара на подручју града Београда. (Службени гласник РС бр. 108/05).
Нажалост, током грађевинских радова који су отпочели крајем друге деценије ХXI века, и то без знања, одобрења и надзора референтних институција културе, дошло је до девастације фасаде и унутрашњости цркве, чиме је нарушена архитектонско-урбанистичка вредност овог сакралног објекта. Инвентар цркве, који је као и сама грађевина проглашен културним добром у делу ликовних и примењених уметности Срба XVIII и XIX века у доњем Срему, волшебно је девастиран.
Током ових радова, у једном делу, срушено је и портанско платно. Црквена ограда, ктитирство српских уставобранитеља одолевала је ћудима природе и вихорима рата током XIX и ХХ века. Данас у ХXI веку, под чудним околностима којима очито господари Мамон, портанско платно се обрело пред подухватом апсолутног рушења.
Нажалост, данас живимо у времену када се све оно што је национално, српско, нашло у незавидном положају. Под изговорима ”модернизације” спроводи се разрачунавање са културним наслеђем и идентитетом Срба. Стога, није на одмет подсетити савремене ”реформаторе” да је преживео овај народ разна времена, те да ће и после овог тренутка доћи оно доба када о свима и свему свој коначни суд дају Господ и историја.
У данашњем времену немоћи националног бића, могуће је самовољом појединаца порушити портанско платно којима су ктитори били Српски уставобранитељи. Но да ли српском националном бићу савремени рушитељи могу порушити памћење на уставобранитеље?
*
Стојан Симић, рођен у Бољевима марта 1797. У Србију одлази 1806. када му је отац који се борио у првом устанку постао старешина у Крушевцу. После пропасти Србије 1813. вратио се у Срем, и борио се у аустријској војсци као добровољац, против Француза. Потом је био у Букурешту као падур код Милошевог агента Михајла Германа. Септембра 1820. донео је, као курир, с опасношћу по живот, поруку кнезу Милошу из Букурешта, да не прима уступке, које му је тада Порта нудила. Кнез Милош га је тада узео за свога татарина. Затворен је у Цариграду 1821, заједно са српским депутатима, којима је био донео упутства од кнеза Милоша, али је после неколико месеци нашао начина да побегне из Цариграда. Кнез Милош га је 1824. узео у државну службу, 1827. и 1831. слао га је као члана депутације у Цариград. Један је од вођа Милетине буне, под кратковечним Сретењским уставом члан Савета. Од 1835. до 1839. био је надзорник Милошевих добара у Влашкој, потом 1893. постао је први члан, па она председник Савета. Стајући уз Уставобранитеље у њиховој борби против кнеза Михаила, 1840. морао је напустити земљу. До 1842. боравио је у Влашкој, где је трговао сољу. После избора кнеза Александра Карађорђевића, био је председник Савета, али је 1843. напустио службу. Почасни је члан Друштва српске славесности од 1845. Упокојио се у Београду 1852.
Алекса Симић, рођен 18. марта 1800. у Бољевцима. У Србију одлази 1819. где постаје писар у канцеларији кнеза Милоша, 1824. био је базрђан-баша у Београду, 1835. министар финансија, затим први ађутант кнеза Милоша. Припадао је странци Уставобранитеља, која се борила за Устав против кнеза Милоша и кнеза Михаила (1838-1842). Био је капућехаја у Цариграду 1842, кнежевски представник и министар Иностраних дела 1843-1844. Потом је провео пет година ван политике на својим добрима у Влашкој. По повратку у Србију постаје министар правде и просвете 1849-1852, министар унутрашњих дела 1852-1853, кнежевски преставник и министар иностраних дела 1853-1855. У овом последњем положају имао је тежак задатак да сачува неутралност Србије за време кримског рата. Од 1856-1857. био је кнежевски преставник, након чега је пензионисан. Био је један од стубова уставобранитељског режима и један од најбогатијих људи свога доба. Био је активан у Друштву српске словесности, чији је председник од 1849 до 1952. Од 1853. почасни је члан овог друштва, а у Српском ученом друштву за почачсног члана наименован је 1864. Упокојио се у Београду 1872.
ИЗВОРИ:
Алексић С., Бољевци у изворима и архивској грађи – рукопис у припреми
Алексић С, Окамењена ћирилица ишчитавана између и преко редова, Београд, 2017.
Коментари (0)