Срби из Шипова – порекло и генетичка слика

Пишу: Јован Бојанић (jovan.bojanic@poreklo.rs) и Лука Јелић (luka.jelic@poreklo.rs)

Објављено: 10.01.2022. | Бесплатно преузмите PDF чланка

Чланак који је пред вама представља пионирски покушај да се у краткој садржини саберу и систематизују сва досадашња сазнања о пореклу српског православног становништва са подручја општине Шиповo, као и насеља из општина Језеро и Мркоњић Град која гравитирају ка њој. Ово подручје, које је вековима доминантно насељено Србима, налази се на крајњем југоистоку Босанске Крајине, између горњег тока Сане и средњег тока Врбаса, а средиште му представља долина Пливе. Територија Шипова је и дан-данас подељена на две етнолошке целине – Жупу са Пљевом, коју чине села у долини Пливе и западно од ње, као и Јањ, оивичен простором средњег и горњег тока истоимене реке и висоравни, на којој је у турско време постојала нахија тог имена. Поред до сада коришћених дисциплина које су се посредно дотицале ових крајева – историографије и етнографије, нарочита вредност овог чланка јесте упаривање тако постигнутих сазнања са новом и све чешће примењиваном генетичком генеаологијом. Уз помоћ Y-ДНК тестирања је могуће потврдити или одбацити предања и претпоставке о пореклу и сродности родова, као и реконструисати њихова кретања, уз нова сазнања и временско-просторно везивање са тестиранима из других крајева српског етничког простора, о чему ће подробније бити речи у делу текста о тестираним родовима.

Превасходни мотив за писање овог чланка лежи у томе што ова област није директно покривена добро познатим радовима Цвијићеве антропогеографске школе са почетка 20. века, за разлику од њој најближе обрађених области – Тропоља и Унца. Изузетак представља студија Владислава Скарића из 1918. године, у којој су родови из две удаљене области, Босанске Крајине и Херцеговине, углавном некритички повезивани готово искључиво на основу сличности назива села и презимена,[1] док данашњи генетички резултати другачије доказују ту везу. Како уз долину Врбаса, Тропоље, Унац и шиповски крај потпада под зону у којој се од почетка 16. века и турских продора ка северозападу углавном новодосељено српско ијекавско становништво множило и касније у етапама насељавало у друге крајишке пределе, тиме је недостатак адекватне етнографске литературе већи. Чланак је подељен у три целине, историјску, етнографску и генетичку, док ће на самом крају бити изведен закључак на основу збира тренутних сазнања из тих дисциплина, а потом објављен позив родовима из овог краја за Y-ДНК тестирање.

Кратки преглед прошлости шиповског краја

Ово подручје се у историјским изворима први пут помиње као део Пливске жупе. Плива је била једна од бројних жупа, јединствених територијално-друштвених формација својственим словенским државама у средњем веку.[2] Налазила се између Врбаса и Сане, а уз жупе Ускопље и Луку, припадала је првобитној области касније успостављене јединствене војно-управне целине средњовековне Босне – Доњих Краја, најпре ка Хрватској, потом Угарској.[3] Познато је да су Доњи Краји формирани најкасније до 1244. године.[4] Већег присуства босанске државе у Пливи није било пре друге половине 12. века, када Босном влада бан Борић, а након њега бан Кулин. Пре тога је из извора познато да је ова жупа била најисточнији крај далматинске Хрватске, уз границу са Србијом односно српском државом Босном.[5] Подробнији опис граница Пливске жупе доноси нам повеља бана Твртка из 1366, у којој због успешне одбране града Сокола од угарског напада три године раније, кнез Вукац Хрватинић добија на управу Сокол као њено седиште и сâму жупу. На основу повеље, може се закључити да се жупа простирала, на југозападу од Подгорје до планина Штрбине и Црног Врха на северозападу, преко кањона Сокочнице којег са севера покрива масив Боровице, до извора Пливе и долине Јања са Виторогом као југоисточном границом.[6] Речником данашње топономастике, жупа се простирала од Јањске висоравни, планине Горице и Шипова преко Сокочнице до Бараћа и њихове непосредне околине. У историографији није разрешено питање којој су жупи припадала села Пецка и Медна, али је познато да је њихов простор био на тромеђи жупа Лушци, Бањице и Пливе.[7]

Након пропасти династије Хрватинића, која свој врхунац достиже у време Хрвоја, сина Вукца, а константним напредовањем Турака, завршно са падом последње босанске престонице Кључа 1463, некадашњи Доњи Краји постају поприште сталних сукоба угарске Јајачке бановине и Османског царства. Овај процес  се окончава турским освајањем Јајца 1528. године. Непосредно пре тога се на овом подручју успостављају нахије Јањ и Сокол, док је део жупе припао нахији утврђења Језеро. Нахије су испрва биле део неретванског кадилука, чије је седиште било у Коњицу.[8] Почетне деценије турске власти доносе нам и прве познате увиде у етничку и верску структуру тамошњег становништва. Уз Гламоч, Купрес, Сану и Унац, овде преко горњег тока Врбаса и Раме уз Турке пристижу први српски досељеници, мартолози и сточари из Рашке, Старог Влаха и Старе Херцеговине, док ће се падом Јајца њихово насељавање интензивирати и са истока ка северу и западу данашње Босанске Крајине.

О бројности ове популације упечатљиво сведоче тадашњи дефтери са подручја Гламоча и Унца, у којима се помињу нестабилизоване масе скоро досељених сточара.[9] Исте године када су освојили Јајце, Турци су извршили попис нахија на подручју некадашње Пливске жупе, која је потпала под њихову власт до 1518. године.[10] Први дефтери тих нахија са именима становника потичу из 1540. године, а једино је део о јањској нахији објављен. На основу њих се јасно може закључити да велику већину становништва Јања чине православни Срби, уз неколицину исламизованих сељана, док нахија броји 13 села и 180 кућа.[11] У попису Клишког санџака који је дошао деценију касније, јањска нахија обухвата 3 влашка џемата/катуна са 10 села и 122 куће, а на њеном челу се налазе двојица кнезова и један примићур.[12] Свеукупно гледано, исламизованих становника на простору Јања тада има 7%, колика је била успешност исламизације и на простору соколске нахије,[13] која је у том периоду била састављена од 9 села и манастира Пецка, са укупно 140 кућа. И на челу соколске нахије су била 2 кнеза и примићур.[14] Турска грађа из тог периода нам открива процес преласка раје (стариначког становништва) на ислам и влашки статус у соколској нахији. Тако се на основу једне тужбе око плодног земљишта у долини Пливе види прелазак дела хришћана на ислам, док остали задржавају веру и прелазе у влашки порески систем.[15] Из дефтера је видљиво да су и ови старинци носили српска имена.[16]

У другој половини 16. и почетком 17. века се у Клишком санџаку нагло мења верска слика становништва, па се у сада стабилнијим нахијама удаљеним од границе, са измешаним рајинским и влашким становништвом, проценат муслимана повећава и достиже 80% у соколској нахији, највећим делом код рајинског становништва. Јањ као искључиво влашка нахија не прелази 12% исламизованог живља, као и језерска нахија (изузев утврђене вароши која је апсолутно муслиманска).[17] Наведене нахије уз гламочку и купрешку од 1580. године припадају акхисарском кадилуку,[18] да би од прве половине 17. века припале новооснованом језерском кадилуку.[19] Поред турских дефтера, помоћ за разумевање тадашње друштвено-политичке ситуације на поменутој територији нам пружају и белешке оновремених путописаца. На свом пропутовању кроз овај крај, септембра 1530. године, аустријски дипломата Бенедикт Курипешић наводи да је прошао путем од Герзова и Сокола, долином Пливе до села Бабиндола.[20]

Приликом повратка јануара наредне године је ноћивао у Соколу.[21] Такође, досељене влахе назива Србима (Surffen), и уз то наводи да су дошли са подручја Смедерева и грчког Београда.[22] Топоними које помиње постоје и данас. Примера ради, у питању је данашњи Бабин До у Јању, у чијој је непосредној околини, на стени на десној страни глоговачке реке доказано постојање градине и касноантичког утврђења,[23] која нам сведочи о вишевековној важности и стратешком положају јањске висоравни. Бабиндол је, уз Воларе, данашњи засеок села Бабића – Станковац, Прово (Герзово), Вражић, Трново, Љушу, Медиће (засеок Стројица) и Глоговац под тим именом постојао и у предтурско време.[24]

Етнографске особености Шипова

Као што је на почетку речено, област којом се бави овај чланак није подробније покривена етнографским истраживањима предузетим у првој половини 20. века. Исти је случај са највећим делом подручја између Сане и Врбаса, па скроз на исток, до Дрине. Поред недостатка радова Цвијићевих ученика, отежавајући фактор за проучавање родова са ових простора јесте и тај што изузев Шематизма Митрополије Дабробосанске из 1882. године, готово да нема писане грађе од користи за родословна истраживања. Изузетак могу представљати млетачки и аустријски документи који говоре о пребезима на њихову територију, а због сталности презимена међу крајишким Србима се у таквим документима ипак могу пронаћи носиоци презимена која и данас постоје. С друге стране, богата усмена предања и српска карактеристика – крсна слава, нарочито оне ређе, могу бити од помоћи приликом изучавања старине и повезаности родова. Истраживачи који су се научним методом бавили пореклом становништва и обичајима шиповског краја су у највећој мери управо родом одатле. Први од њих је био свештеник Љубомир Пећо из села Бабића у Јању, који је премлад преминуо у 32 години живота, 1918. године, оставивши иза себе чланке који су се највише бавили веровањима и обичајима крајишких Срба.[25] У периоду између два светска рата, истиче се чланак др Миливоја Павловића „О становништву и говору Јајца и околине”. Он између осталог закључује да говор Срба из долина Врбаса и Пливе у себи садржи мешавину икавских и јекавских елемената, док су у Јању примесе икавизама много ређе.[26] У вези ове тврдње треба поновити да турски дефтери региструју српску стариначку, извесно икавску популацију у долини Пливе, као и њено мешање са власима источнохерцеговачког ијекавског дијалекта. Родовима из Пецке и околине је посветио неколико страница својих мемоара јајачки прота Милан Илић (1888-1969), који је једно време службовао у том селу.

Уз то, он пише о разлици у говору, ношњи, обради земље и чувању традиција између Жупљана, Герзовчана и Мркоњићана са једне, и Јањана, Доњевакуфљана и Купрешана са друге стране.[27] Каснији аутор који је највише труда и рада уложио у истраживање свог завичаја и његове околине је био проф. др Раде Ракита, чији најважније дело представља тротомна монографија о Јању и Јањанима. По значају се истиче и чланак етнолога Мирослава Нишкановића „Становништво села Герзова у Босанској Крајини” из 1985. године. Сходно поменутим истраживачима и радовима, у кратким цртама ћемо се дотаћи етнографски истраживаних веза овдашњих родова са другим крајишким Србима, које у великој мери доказују савремена генетичка испитивања.

Још од 16. века су са овог подручја присутна исељавања у околне крајеве. Но, најмасовнији талас сеоба ће уследити крајем 17. века, у време Великог турског рата (1683-1699), нарочито ка западу. Код крајишких родова који говоре о досељавању из шиповског краја, по учесталости помињања се посебно издваја Герзово. Такав пример представљају Ињци са својим огранцима у више села Ливањског Поља, који су по предању стари досељеници из Герзова.[28] Овог рода је било и у Книнској крајини, у Риђанима и Уздољу, где су доселили „из Босне“.[29] Да је предање Ињаца о пореклу из Герзова извесно тачно доказује и топоним Ињачка страна који се налази у том селу.[30] Из Герзова је било кретања и ка Унцу, у којем је присутан род Малиновића-Радуна који такође слави Василијевдан и помиње Герзово као своје матично подручје, из којег су по свему судећи иселили у другој половини 18. века. Истовремено, по предању је старије презиме овог рода било Ињац.[31] Према наведеном би се могло претпоставити да су ови родови повезани по директној мушкој линији предака, али Y-ДНК тестирања и једних и других не иду у прилог тој претпоставци.[32] Занимљиво је да су Малиновићи Василијевштаци присутни и на Драгнић Подовима код Шипова, па би се у том случају могло радити о повратној миграцији на шире подручје Герзова, или о томе да је један део Малиновића остао у матичном крају. Уколико би се ова друга претпоставка испоставила тачном, предање о томе да су Малиновићи добили своје презиме у Унцу би било оборено. Поред Василијевштака, из Герзова су исељавали и слављеници Светог Архиђакона Стефана, који су по матичном подручју називани Јајчанима односно Крајишницима.[33] Изумрли род Герзоваца из приједорског краја који је славио Илиндан, сведочи нам да су одавде била присутна исељавања и ка северу Крајине.[34]

Међу слабије познатом струјом крајишких исељеника у околини Сарајева, Гошићи из Високог сматрају да потичу из Герзова, где су се презивали Тодоровић.[35] И Јањани су исељавали у Далмацију, о чему сведочи пример из 1689. године, када је 120 породица из Челебића код Ливна и из Јања пребегло углавном у дрнишки крај.[36] Занимљиво је постојање презимена Јањанин у више села на Банији и Кордуну, где ови родови славе Никољдан и Срђевдан.[37] Нарочито интензивни су били покрети локалног карактера, ка Купресу и долини Врбаса око Доњег Вакуфа, где је иселило више јањских родова у ширем временском периоду,[38] као и ка јајачким селима, попут Дубраве и Крезлука,[39] где се иначе сељакало српско становништво из шиповског краја. Веома је занимљива група родова која слави веома ретку славу – Светог Григорија Чудотворца, који је међу Србима у иоле већем броју крсно име само у Јању. Милан Карановић наводи да их је почетком 30-их година прошлог века било 86 кућа са 10 презимена. По предању, њихови преци су дочекали Турке на овим просторима, одбивши да се потурче, али прихвативши верност султану.[40]

Y-ДНК резултати и анализе резултата тестираних родова

Анализом мутација Y хромозома је могуће утврдити прапорекло по директној мушкој линији предака, пронаћи могуће блиске појединце и одредити степен сродности са њима. Y-ДНК хаплогрупа је група сличних хаплотипова који деле заједничког претка са идентичном терминалном Y-SNP мутацијом (последњом познатом у филогенетичком низу). У тренутку писања овог чланка, подручје којим се он бави броји 26 Y-ДНК резултата појединаца из табеле Српског ДНК пројекта, који су тестирани  у различитим лабораторијама и са различитим врстама Y-ДНК тестова.

Y-ДНК хаплогрупа E1b–V13

Подграна E1b–V13>Y142744:

Припадају јој Јагузи који славе Михољдан. Јагузима су блиски остали тестирани крајишки родови који славе исту славу: Вулини из Стричића на Мањачи, Ђукићи из Средице код Рибника, Клеути из Равних Котара у Далмацији, Ћопићи из Лике и Чикаре са Баније. Закључак антропогеографских испитивања с почетка 20. века јесте да Вулини и њима по предању сродни родови представљају стариначко српско становништво некадашње нахије Змијање, одакле су се вековима расељавали по другим крајишким областима.[41] У прилог оваквој теорији иду и досадашња генетичка сазнања, с обзиром на то да овај генетички род за сада нема конкретнијих поклапања у другим крајевима.

У оквиру гране Y142744 је захваљујући дубинским тестовима испрофилисана српска подграна YP4806,[42] такође присутна на крајишком подручју, али нам тренутно није познат статус ове групе родова на њу.

Подграна E1b–V13>Y126722:

Припадају јој Шарци из Сокоца код Шипова који славе Часне Вериге Светог апостола Петра. Иако Шарац није тестиран на STR маркере, а због позитивног SNP резултата на хаплогрупу E1b-V13, велике су шансе да је сродан повећој групи родова на подручју средишње Босне и Крајине који славе ову славу и припадају подграни Y126722. Поред њих, овој подграни у Крајини припадају Комљеновићи са Баније који славе Петровдан. Шарцима и њима сродним родовима је генетички најближе стариначко братство Горње Мораче које слави Петровдан – Томићи.[43] Поред Томића, блиски су им и Васојевићи.

Y-ДНК хаплогрупа I1-Z63>Y13946[44]

На овом подручју јој припадају Ђукићи из Ђукића и Миличићи из Подосоја у Јању, односно Зељковићи из Доњих Бараћа и Доње Подгорје. Сви наведени родови славе Ђурђевдан. Занимљиво је да Ђукићи и Миличићи, иако настањени у селима која су једно до другог, немају свест о заједничком пореклу. Поред тога што важе за доста стар род који је у турско време био ослобођен плаћања траварине,[45] Ђукићи гаје предање о доласку из Врлике у Далмацији.[46]  Идентично предање је присутно и код Миличића,[47] а интересантно је и постојање села Подосоја код Врлике. Зељковићи из Бараћа и Подгорје нису сродни Зељковићима из Унца, код којих је тестирањем потврђена сродност са родом Бурсаћа хаплогрупе R1a-M458>A11460. Ђукићи и Миличићи немају генетичке сроднике у тестирањем добро покривеној Врличкој крајини, нити у Далмацији, а можда је управо постојање истоветног предања о Далмацији, које је додуше често код јањских родова, уз исту славу и близину два села било индикативно за могућу сродност коју је показало тестирање. Овим родовима су у ближој околини сродни Лекићи из Шеховаца код Мркоњић Града, односно Крндије из Гламоча, а вероватне исељенике на североистоку представљају Станојевићи из прњаворског краја и Алексићи из околине Славонске Пожеге. Сви набројани родови славе Ђурђевдан, по чему су специфични у односу на припаднике ове хаплогрупе из других српских крајева, пре свега Херцеговине и Старог Влаха, где и треба тражити матицу Ђукића, Зељковића и Миличића.

Y-ДНК хаплогрупа I2a-Y3120>S17250[48]

Подграна I2a-Y3120>S17250*:

Разгранатом крајишком роду који слави Марковдан припадају тестиране Ждрње из Бараћа и Горње Подгорје. На основу SNP резултата њима сродних Ђукића из Лике је познато да су Марковштаци негативни на све тренутно познате гране испод S17250. Тестирани Ждрња из Бараћа је навео да према једном од предања Ждрње потичу са Змијања. На Змијању је иначе сконцентрисан већи број родова који славе Марковдан, а који по предању потичу од кнеза Ратка, чији се могући син Вук помиње као кнез на овом подручју у турским дефтерима из 16. века.[49] Иако међу до сада тестираним крајишким Марковштацима нема оних са Змијања, мишљења смо да најпре међу њима тражити најближе сроднике Ждрња. Поред њих и поменутих Ђукића из групе родова Кеча-Шипка-Ђукић, који су по предању сродни Марковштацима Кнежевићима са Змијања,[50] овом генетичком роду припадају још и родови попут Травара из Рора код Гламоча, Ешана из Великог Дубовика код Босанске Крупе, Гојића из Лике и Мицића са Баније. Међу досадашњим резултатима из других српских крајева Марковштаци немају конкретнијих поклапања, а због више пута доказане везе осталих крајишких родова са Старим Влахом, могуће је да међу тамошњим слављеницима ове ретке славе, од којих још увек нико није тестиран треба тражити даље рођаке.

Поред Ждрња, овој подграни припадају и Војиновићи из Горице који славе Стевањдан. Како је Војиновић тестиран само на основне SNP-ове, није познато да ли има ближих поклапања и да ли је можда повезан за герзовачким Стевањштацима о којима ће касније бити речи.

Подграна I2a-Y3120>S17250>PH908:

Најчешћа хаплогрупа у Срба је на овом простору присутна код више родова, од којих су неки међусобни сродни. Ради боље прегледности, родове смо разврстали по азбучном реду.

а) Овом роду припадају Јокићи из Натпоља у Јању и Убовићи са Убовића Брда који славе Ђурђевдан. Јокићи су према предању доселили из Гламочког поља где су се презивали Убовић.[51] STR тестирањем Козомара Ђурђевштака из Гламоча, чији се предак по предању као пасторак са мајком из Стекероваца доселио међу Козомаре носивши презиме Убовић,[52] ово предање је генетички потврђено.  Пре резултата Козомаре ово се дало наслутити на основу SNP резултата Убовића, али како Убовић није тестирао STR маркере а означен је као припадник најчешће хаплогрупе код Срба, предање се није могло потврдити. Убовићима би требали бити сродни и Шешуми из Рилића код Купреса, који су по предању доселили из Медне, у којој је раније било Убовића.[53] Управо на потезу између Медне, Убовића Брда и Гламоча јесте матично подручје овог рода. Како Шешуми гаје и предање о старини у Попову пољу,[54] можда би најпре међу тамошњим припадницима ове хаплогрупе требало тражити могуће генетичке сроднике.

б) Максимовићи из Стројица славе раније помињану ретку крсну славу карактеристичну за овај крај – Светог Григорија Чудотворца. Максимовићи чине исти генетички род са два тестирана рода из добојског краја који славе исту славу, од којих је јаван резултат Божичковића из Станова. За претпоставити је да највећи део слављеника ове славе на простору Крајине и средње Босне припада истом генетичком роду, док би због учесталости слављења у њему управо Јањ могао бити матица свих тих родова.

в) Пене из Медне славе Ђурђевдан, а исвесно су исти род са бројнијим Пенама из Чифлука. Тестирањем је утврђено да су им сродни Бијељци из Љесковице код Дрвара, који такође славе Ђурђевдан, а који су по предању доселили „из Босне, из Љесковице”, што је данашња Лисковица код Мркоњић Града.[55] Сâмо презиме Бијељац би могло имати везе са Бјелајцем код Лисковице.

Подграна I2a-Y3120>S17250>PH908>Z16983:

Поњевићи из Натпоља у Јању славе Никољдан. Као и у случају Војиновића из Горице, ни Поњевић нема тестиране STR маркере, већ само одређену припадност подграни I2a-PH908>Z16983. Међутим, ипак се може претпоставити да би Поњевићима могли бити сродни купрешки Милишићи који су само STR тестирани, али чији су огранак Гвере потврђени припадници ове подгране. Претпоставка о овој вези је заснована на томе што Милишићи такође прослављају Никољдан, док су пре досељавања на Купрес боравили у Љуши,[56] која је суседно село Натпољу.

Подграна I2a-Y3120>S17250>PH908>BY189748>FT124969:

Овој хаплогрупи припадају Бубњевићи и већи број њима генетички сродних родова са овог и подручја целе Крајине. Према њиховом доста старом предању, које је записано на псалтиру Лазара Бубњевића из 1737. године, Бубњевићи потичу од племена Мрњавчића.[57] Предање такође помиње две приче о досељавању – монаха из Високих Дечана, који је вративши се из овог краја упутио своје саплеменике да се ту населе, као и њиховог претка бубњара у некој војсци. По мишљењу Милана Карановића, могуће је да то предање заправо говори да су преци Бубњевића помагали приликом турског заузимања Јајца као мартолози, да би се потом настанили у овом крају.[58] Од по предању Бубњевићима сродних родова, Гајића, Савичића и Тодорића из Герзова,[59] тестирани су Савичићи за које је утврђена припадност истом роду. И други тестирани родови из овог краја који славе Стевањдан, Слијепчевићи из Герзова, односно Васићи и Нишкановића из Пецке, иако их предање не везује за Бубњевиће, припадају овом генетичком роду. Самим тим, дâ се претпоставити да ће већи број слављеника ове славе, која је међу крајишким Србима најчешћа управо на подручју непосредне околине Герзова припадати овом роду. Захваљујући Big Y-700 тестовима оних који извесно припадају роду, Иветића из Бастаса код Босанског Грахова и Благојевића из Дренове код Прњавора, велика је вероватноћа да Бубњевићи припадају подграни FT124969.[60] Узводној подграни BY189748 припада род Бјелића Ђурђевштака из Старог Влаха, који представља вероватну област из које су Бубњевићи и њима сродни родови кренули пут Крајине.

Y-ДНК хаплогрупа J2b–M205>Y22059[61]

Припадају јој Стојичићи са Убовића Брда који славе Ђурђевдан. Поред тог села, 1885. године je oвај род присутан у Герзову, Пецкој Горњој, Пецкој Доњој и Медној Доњој.[62] На попису из 1991. године, најбројнији огранак Стојичића је онај са Убовића Брда, који тада броји 43 носиоца презимена.[63] Стојичићи чине исти генетички род са Петровићима из Омсице код Грачаца и Гушевцима из Кањана код Дрниша који такође славе Ђурђевдан. Петровићи су део досељеничке струје у Лику са простора северне Далмације,[64] док први писани помен Гушеваца у Кањанима датира из 18. века, што говори о томе да су дуго присутни на подручју Дрнишке крајине.[65] Врло могућа је блискост овог рода са далматинским Кричкама и њима сродним родовима на Банији, на основу чега се може претпоставити да Стојичићи припадају подграни Y155375 и да даљим пореклом потичу од средњовековног племена Крича са простора Затарја у Старој Херцеговини.[66]

Y-ДНК хаплогрупа N2-P189.2>FT182494*

На простору шиповске општине присутна код три рода који немају предање о заједничком пореклу. У питању су Јовићи са Драгнић Подова, односно Сакани и Унчани из Ђукића у Јању. Сва три рода славе Никољдан. Тестирани Јовић у упитнику који испуњавају тестирана лица није навео предање о пореклу, што свакако не значи да неко предање о пореклу рода не постоји. За Јовиће може бити занимљиво постојање Јовића који славе Никољдан у Великом и Малом Тичеву у Унцу,  који су по предању даљим пореклом из Херцеговине. О подручју на којем су боравили пре Унца имају два предања, једно о доласку из Равних Котара, и нарочито занимљиво предање које говори да су у Унац доселили након боравка у Јању.[67] Унчани су, како им и презиме говори досељеници из Унца, а по предању су пре тога били у Полачи у Далмацији.[68] Извесно је да су Унчани у Јањ доспели преко Гламочког поља, у којем су у Ковачевцима присутни Унчани Никољштаци од око 1870. године. Према овоме су јањски Унчани настали као род крајем 19. века. И гламочки Унчани гаје порекло о Полачи у Врличкој крајини као најстаријој познатој матици.[69] Вероватно су им сродни Унчани из Присјеке Доње код Кључа који такође славе Никољдан, а тамо су доселили после 1878. године из Унца.[70] Ауторима овог чланка није познато предање о пореклу Сакана. Међутим, оно што је индикативно за тезу у дужем присуству Сакана на простору Јања и старости сâмог презимена јесте бројни род Сакана Никољштака у Врбањцима код Котор Вароши који такође славе Никољдан, а 1991. године их је пописано шездесет осморо.  Због своје бројности они би могли представљати давније исељенике јањских Сакана, а у прилог сродности иде и реткост овог презимена, које је 1991. у двоцифреном броју забележено још само у Новој Тополи код Босанске Градишке.[71]

Са генетичке стране, готово сви припадници ове хаплогрупе на мањем броју маркера имају истоветне хаплотипове, па је из искључиво тог угла тешко доносити поузданије закључке гледе сродности и даљег порекла тестираних који нису са матичног подручја хаплогрупе – Бањана, Голије и Пиве, односно Старе Херцеговине. У случају овде обрађених презимена, тренутно најизгледније делује да представљају један генетички род, а због SNP резултата све тројице који су негативни на тренутно познате подгране испод FT182494 (већина Срба припада низводној FGC28435), избор потенцијално сродних родова из суседних области се може сузити. По мишљењу уредника Српског ДНК пројекта задуженог за ову хаплогрупу, за сада највероватнија опција јесте сродност шиповске групе са бројним родом Штрбаца и њима сродних родова чија је  матица у Унцу, попут тестираних Радановића из Великих Штрбаца код Дрвара, који су такође FT182494*. Ова теорија поред генетичке има и етнографску потпору, уколико узмемо у обзир исту славу – Никољдан, слична предања о Далмацији и Унцу, географску блискост и неспорно вишевековно кретање становништва ових области у оба смера. У том случају би на ширем простору Унца, укључујући северну Далмацију и Јањ (због предања у Јању о старом топониму Штрб-град),[72] требало тражити крајишку матицу N2-P189.2>FT182494* Никољштака, а даље порекло у јужним српским динарским областима. У тренутку писања овог чланка, узорци Јовића и Радановића су на WGS анализама које би требале дати конкретнији одговор на потенцијалну сродност и ранију матицу ових родова.

Y-ДНК хаплогрупа R1a–Z280>YP951[73]

Овој хаплогрупи припада тестирани Проле из Мајевца код Шипова који слави Ђурђевдан. Највећи број Прола је пореклом из села око извора Пливе – Драгнић Подова, Козила, Мајевца и Сарића, на основу чега се може извући закључак да је у поменутом жупском крају њихово матично подручје. Само у та четири села је 1991. уписано 155 носилаца овог презимена.[74] Проле гаје уобичајено предање о пореклу из Херцеговине, а поред тог, доста је занимљиво оно које говори о пореклу из Италије, из које им је предак преко Далмације доселио у Босну.[75] Овакво предање треба гледати у контексту разматрања порекла специфичног презимена, али оно нема потпору у резултату тестираног Прола. Већи број Прола је насељавао и травнички крај, где им је матично село Витовље које се налази на југозападним обронцима Влашића. Како и они славе Ђурђевдан, извесно је да представљају давније исељенике шиповских Прола.[76] Грана YP951 је међу Србима најраширенија управо у Крајини, где је присутна код великог броја родова са различитим славама и предањима, што међутим не значи да су сви међусобно генетички блиски, макар не према тренутним сазнањима. Самим тим, ни тестирани Проле за сада нема конкретнијих поклапања.

Ипак, у табели Српског ДНК пројекта се издвајају два крајишка рода, који чине Медићи са подручја Унца и северне Далмације и разграната група Алимпијевштака са матицом на Змијању. По предању нетестираних али вероватних припадника овог генетичког рода, Мачкића са Змијања, њихови преци су на том простору били присутни још у 16. веку, по чему би требали представљали најстарији слој српског становништва ових области.[77] YP951 је поред Крајине међу динарским Србима присутна још у Пиви и Попову Пољу, а међу Србима у већој мери на југоистоку Србије. Постоји могућност да Проле и остали динарски Срби припадају подграни YP6186, односно BY99654,[78] на које је позитиван Србин из Срема.

Y-ДНК хаплогрупа R1b–Z2705>BY200954[79]

Припадају јој Качари са подручја Шипова који славе Никољдан. Огранак овог рода из Перућице код Језера слави Аранђеловдан. По предању Качара, пореклом су из околине Босанског Петровца,[80]  где такође има Качара Никољштака.[81]

Петровачки Качари сматрају да су пореклом из Унца, где су се презивали Срдић.[82] Према нашем мишљењу, оваква могућност је изгледнија и у случају шиповских Качара, посебно имајући у виду миграције на релацији Унца и подручја данашње шиповске општине. Веза између Качара и Срдића има и генетичку потпору, узевши у обзир да тестирани Качар и Срдић из Бастаса код Дрвара припадају истом генетичком роду. Од Срдића потичу и Амиџићи,[83] што је потврђено тестирањем Амиџића из Драгораја код Рибника, а извесно и тестирани Радићи из Илијаша код Сарајева, који су такође по предању досељени из Унца.[84] Срдићима и родовима који потичу од њих је блиско још неколико крајишких родова који такође славе Никољдан: Грабежи из Растока код Рибника, Зрнићи из Крички код Дрниша и Кецмани из Босанског Петровца.[85] Најближе сроднике ова група родова има међу Србима са подручја Подриња и Полимља који припадају узводној грани BY198296, а садашња процена је да је најскорији заједнички предак дубински тестираних припадника ове гране живео пре око 950 година. Занимљиво је да и тестирани из тих крајева славе Никољдан. Нарочито је индикативна сродност са доста старим и разгранатим родом Диваца из пријепољског краја, који су вековима присутни на том подручју. На основу изнетих података, може се претпоставити да су преци Качара и њима сродних крајишких родова потекли са ширег подручја Полимља.

Закључна разматрања

На основу изнетих података и чињеница, добијених вишедисциплинарним приступом овој теми, питање порекла Срба шиповског краја умногоме може добити свој закључак. Најпре, истраживања Y-ДНК хромозома готово у потпуности подупиру раније изнесене претпоставке о доминантном пореклу не само поменутих уско локалних, већ крајишких Срба у целини са динарског простора српске средњовековне државе. Тај простор је оивичен Рашком, Старим Влахом и Старом Херцеговином, кључним областима ширења динарске струје метанастазичких кретања српског народа у време турске окупације. Обрађени Y-ДНК резултати се у највећој мери уклапају у то, показујући јасне везе и обрасце кретања родова између две удаљене српске етничке целине. Поред тога, кроз обрађене узорке је могуће са већом или мањом дозом опреза, зависно од сваког резултата понаособ, повезивање неких од њих са старијим слојем српског становништва ових простора. Пре свега мислимо на оне који макар за сада не показују конкретније и ближе везе са јужним српским динарским популацијама, нарочито када је реч о веома разгранатим и бројним родовима, који често и гаје предања о већој старини на овом подручју.

Исто тако, кроз резултате из различитих крајева, попут западне Посавине и Ливањског поља, за које је и сматрано да су примали становништво ових крајева, умногоме су доказане такве претпоставке. Плива и Јањ, као целине крајем средњег века насељене у највећој мери новим и агилним становништвом, биле су уз њима блиске области погодне за ту врсту увећања и ширења српског становништва ка северу и западу. Велика вредност оваквог приступа теми која без генетичких тестова никако није могла бити озбиљно обрађена јесте питање сродности и тачности предања родова, која у доброј мери и јесу потврђена, чему предања као фактор изучавања порекла и давнашњих дешавања не губе на значају. Такође, демантовање погрешних представа о пореклу родова, али и показивање да су родови који нису имали никакву представу о сродности заправо међусобно повезани, представљају додатну вредност оваквог приступа. У томе је нарочито битно сазнање да Жупљани и Јањани представљају популацију са заједничком етнографском прошлошћу, која поред етнолошке и има извесне генетичке особености у односу на друге крајишке пределе, попут локалне раширености хаплогрупе I1-Z63>Y13946.

Позив за тестирање

Сви заинтересовани читаоци пореклом из ове области, који би желели да тестирањем утврде прапорекло по директној мушкој линији и сродност са другим шиповским и српским родовима, могу се тестирати по повлашћеној цени (7.000 РСД) јављањем на мејл адресу [email protected]. Напомињемо да се тестира Y хромозом, што значи да је могуће да се тестирају искључиво мушкарци. Добијени резултат је на 23 STR маркера, а по добијању резултата уредници Српског ДНК пројекта даће тумачење резултата.

---

[1] Пример оваквих тврдњи представља повезивање Шипова са гатачким браством Шиповцима, или села Дуљака са Дуљићима код Гацка; Владислав Скарић, Поријекло православнога народа у сјеверозападној Босни, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини св. 30, Земаљски музеј у БиХ, Сарајево, 1918, стр. 246

[2] За подробније објашњење о жупама, жупанима и жупљанима погледати: Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Београд, 1999, стр. 195-199

[3] Јелена Мргић-Радојчић, Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне, Филозофски факултет, Београд, 2002, стр. 32

[4] Мргић-Радојчић, стр. 299

[5] Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Историјски институт, Београд, 2009, стр. 244-246

[6] Мргић-Радојчић, стр. 193-194

[7] Мргић-Радојчић, стр. 243

[8] Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, Svjetlost, Sarajevo, 1957, 2012, стр. 151

[9] Milan Vasić, Etnička kretanja u Bosanskoj Krajini u XVI vijeku, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine br. 13, Sarajevo, 1962, стр. 237-239

[10] Мргић-Радојчић, стр. 128-131

[11] Раде Ракита, Јањ: Географска и антропогеографска студија књ. 1, ЈУКЗ, Бања Лука, 2003, стр. 60-63

[12] Fehim Dž. Spaho, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, Orijentalni institut, Sarajevo, 2007, стр. 3

[13] Fehim Dž. Spaho, Prihvatanje islama kod stanovništva kliškog sandžaka, Prilozi za orijentalnu filologiju br. 41, Orijentalni institut, Sarajevo, 1991, стр. 287

[14] Spaho, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, стр. 39

[15] Spaho, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, стр. 382

[16] Spaho, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, стр. 37-39

[17] Spaho, Prihvatanje islama kod stanovništva kliškog sandžaka, стр. 288

[18] У питању је Прусац код Доњег Вакуфа.

[19] Šabanović, стр. 215

[20] Benedikt Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Čigoja štampa, Beograd, 2001, стр. 20-21

[21] Kuripešić, стр. 58

[22] Kuripešić, стр. 26

[23] Lokalitet br. 12.83, Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine br. 2, Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1988, стр. 177

[24] Мргић-Радојчић, стр. 195-196

[25] Милан Карановић, Јањ и слављење Крсног имена у њему, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини – Свеска за хисторију и етнографију св. 45, Земаљски музеј у БиХ, Сарајево, 1933, стр. 135-136

[26] Др Миливој Павловић, О становништву и говору Јајца и околине, Српски дијалектолошки зборник бр. 3, Српска краљевска академија, Београд, 1927, стр. 105

[27] Prota Milan Ilić, Opraštanje sa životom jajačkog paroha, prote Milana Ilića, knj. 1, Društvo za zaštitu kulturno-povijesnih i prirodnih vrijednosti Jajca NRTV – Banja Luka, Jajce, 2005, стр. 107

[28] Mario Petrić, Porijeklo stanovništva Livanjskog polja, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu – Etnologija sv. 15-16, стр. 75

[29] Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд, 2008, стр. 188

[30] Injačka Strana на сајту Mapcarta, https://mapcarta.com/18868924, приступљено 4.1.2022.

[31] Петар Рађеновић, Унац, САНУ, Београд, 1948, стр. 106-107

[32] Ињци и њихов огранак Пајчини припадају хаплогрупи I2-S17250, док Малиновићи као и њихов исељени огранак Граховци из Драгочаја код Бања Луке припадају хаплогрупи R1a-M458>L1029.

[33] Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, Српска краљевска академија, Београд, 1925, стр. 348

[34] Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину 1882, Уредио Ђорђе Николајевић, Сарајево, Земаљска тискара, 1882, стр. 140

[35] Миленко Филиповић, Височка нахија, Мак, Високо, 2002, стр. 450

[36] Бачко, стр. 461

[37] Мр Радомир Д. Ракић, Вера Станисављевић Ракић, Корени – Порекло српских породица и презимена, http://www.maksimovic.rs/literatura/eknjige/RadomorVeraRakic_PorekloSrpskihPorodicaIPrezimena.pdf, приступљено 4.1.2022.

[38] Ракита, стр. 203-204

[39] Павловић, стр. 103

[40] Карановић, Јањ и слављење Крсног имена у њему, стр. 136

[41] Карановић, Поуње у Босанској Крајини, стр. 345

[42] https://www.yfull.com/tree/E-YP4806/, приступљено 14.12.2021.

[43] Небојша Новаковић, Херцеговина као матица крајишких родова (Хаплогрупа E-V13), https://www.poreklo.rs/2021/04/06/hercegovina-kao-matica-krajiskih-rodova-haplogrupa-e-v13/, приступљено 11.12.2021.

[44] За више података о овој хаплогрупи, погледати: Милан Радуловић, Хаплогрупа I1: са освртом на српске земље, https://www.poreklo.rs/2020/11/30/haplogrupa-i1-sa-osvrtom-na-srpske-zemlje/, приступљено 27.12.2021.

[45] Ракита, стр. 198

[46] Ракита, стр. 201

[47] Ракита, стр. 200

[48] За више података о овој хаплогрупи, погледати: Хаплогрупа I2, https://www.poreklo.rs/2019/03/28/haplogrupa-i2/, приступљено 27.12.2021.

[49] Vasić, стр. 246

[50] Карановић, Поуње у Босанској Крајини, стр. 345

[51] Ракита, стр. 203

[52] Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Српска краљевска академија, Београд, 1923, стр. 145

[53] Младен Кумовић, Порекло, миграције и страдања Срба са Купреса, Музеј Војводине, Нови Сад, 1996, стр. 221

[54] Милојевић, стр. 90

[55] Рађеновић, стр. 53

[56] Милојевић, стр. 66

[57] Мирослав Нишкановић, Становништво села Герзова у Босанској Крајини, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини – Етнологија св. 40, Земаљски музеј у БиХ, Сарајево, 1985, стр. 147

[58] Карановић, Поуње, стр. 348

[59] Нишкановић, стр. 148

[60] https://www.yfull.com/tree/I-FT124969/, приступљено 28.12.2021.

[61] За више података о овој хаплогрупи, погледати: Милан Радуловић и Небојша Новаковић, Хаплогрупа Ј2: са освртом на српске земље, https://www.poreklo.rs/2018/10/22/haplogrupa-j2-sa-osvrtom-na-srpske-zemlje/, приступљено 11.12.2021.

[62] Нишкановић, стр. 157

[63] Попис сеоских насеља СР БиХ из 1991. године

[64] Објава резултата Петровића на форуму „Порекло” https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg136827#msg136827, приступљено 11.12.2021.

[65] Коментар на резултат Гушевца на форуму „Порекло” https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=5213.msg137510#msg137510, приступљено 11.12.2021.

[66] О Кричима, погледати: Петар Демић, Кричи – трагом изгубљеног племена (први дио), https://www.poreklo.rs/2017/10/02/krici-tragom-izgubljenog-plemena-prvi-dio/, приступљено 11.12.2021.

[67] Рађеновић, Унац, стр. 48

[68] Ракита, стр. 200

[69] Милојевић, стр. 142

[70] Милан Карановић, Саничка Жупа у Босанској Крајини, Српска краљевска академија, Београд, 1930, стр. 298

[71] Попис сеоских насеља СР БиХ из 1991. године

[72] Карановић, Јањ и слављење Крсног имена у њему, стр. 136

[73] За више података о овој хаплогрупи и крајишким родовима који јој припадају, погледати тему „Крајишки R1a-Z280>YP237>YP951” на форуму „Порекло” https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2668.0, приступљено 14.12.2021.

[74] Попис сеоских насеља СР БиХ из 1991. године

[75] Коментар на теми  „Необична и ретка презимена међу Србима”, на форуму „Порекло”, https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=5965.msg153969#msg153969, приступљено 13.12.2021.

[76] Симо Пургић, Питома долина Лашва Брод, Свет књиге, Београд, 2012, стр. 120

[77] Бачко, стр. 479

[78] https://www.yfull.com/tree/R-YP6186/, приступљено 17.12.2021.

[79] За више података о овој хаплогрупи, погледати: Слободан Зрнић, Хаплогрупа R1b-Z2705, https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/, приступљено 14.12.2021.

[80] Коментар Милана Качара о пореклу Качара на сајту ДСР „Порекло”, https://www.poreklo.rs/2012/02/21/ka%C4%8Dar/, приступљено 14.12.2021.

[81] Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину 1882, стр. 159

[82] Петар Рађеновић, Бјелајско поље и Бравско, Српска краљевска академија, 1925, Београд, стр. 220-221

[83] Драгица Р. Гатарић, Насеља Змијања, Географски факултет, Београд, 2018, стр. 219

[84] Коментар на теми „R1b-Z2103>BY611>Z2705” на форуму „Порекло” https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1854.msg154486#msg154486, приступљено 14.12.2021.

[85] Велика већина тестираних Кецмана слави Вартоломијевдан и припада другим хаплогрупама.