Poreklo porodice književnika Dragiše Vasića

23. avgust 2021.

komentara: 1

Poznati

Piše: Miloš Timotijević

Dragiša Vasić (Gornji Milanovac, 02.10.1888 – Stara Gradiška, april 1945) je po mestu rođenja, školovanju, životnim uzorima, ideologiji, političkom delovanju i umetničkom stvaralaštvu pripadao srpskoj građanskoj klasi. Kao i većina varoških familija u Srbiji i Vasići potiču sa sela, iz Gornje Trepče ispod planine Vujan, naselju koje se danas nalazi u Opštini Čačak.

Vasići su nekada nosili prezime Milinković, uvek su slavili Aranđelovdan (Sabor Svetog Arhangela Mihaila) i starinom potiču iz sela Prilike kod Ivanjice. Starije poreklo, prema pretpostavkama, vezuje se za Polimlje. Krajem XVIII veka, ili pred Prvi srpski ustanak, braća Jovan, Nikit i Vaso pod prezimenom Milinković doseljavaju se iz Prilika u Gornju Trepču. Ono što povezuje oba sela jeste postojanje mineralnih izvora. Prema zapisanom predanju zajednički predak doseljene braće zvao se Milinko Karović, ili Mihailović, a imali su i nejasnu porodičnu tradiciju o srodstvu, ili samo prijateljstvu, s familijom vojvode Lazara Mutapa iz obližnje Prislonice. Postoje pouzdani podaci da je Lazar Mutap umro od rana zadobijenih u boju na Ljubiću (1815), upravo u Gonjoj Trepči, kod „nekog seljaka Nikite“.

Milinkovići su uvažavani kao „viđena“ familija u novom zavičaju. Nikit i Vaso, kmetovi Gornje Trepče, molili su 1823. kneza Miloša da poprave seosku crkvu Rođenja Presvete Bogorodice. Hram je sledeće godine obnovljen, zapravo nanovo podignut na starim temeljima, a u njemu je Nikit Milinković kasnije i sahranjen.

Iako je stanovništvo s obe strane Zapadne Morave istog porekla, preseljavanje u Šumadiju uslovilo je trajno prekidanje srodničkih veza sa starim zavičajem. Nove ženidbeno-udadbene veze, kumstva i putevi robno-novčane privrede usloviće da se u Šumadiji stvori drugačiji mentalitet. Dinarski mentalitet prestaje na Zapadnoj Moravi, koja je svojevrsna „reka zaborava“. Šumadija je područje smirenijeg duha, gde su mozaična migraciona mreža, pitomije podneblje i smirenija sredina učinili svoje.

Potomci Jovana, Nikita i Vasa danas nose prezimena Milinković, Jovanović, Karović, Vasović i Vasić i svi slave Aranđelovdan. Dragišin otac Vićentije Milinković (1849–1923), sin Matije (1819–1851) i unuk Vasa Milinkovića (1789–1846), rano je ostao bez oca, a majka Cmiljana, poreklom iz porodice Bubić iz obližnjeg sela Ostre, preudala se u Prislonicu, u familiju Bojović. Opstanak udovica na srpskom selu u porodici pokojnog muža bio je težak, jer ih nisu prihvatali kao deo familije, niti su imale pravo na nasledstvo. Preudaje su bile česte, kao i ostavljanje dece. Vićentije i Milivoje ostali su „sami“, pod starateljstvom strica, na imanju koje je 1863. procenjeno na 41 dukat cesarski, ali bez prihoda koje bi ostvarivali njegovom obradom.

Bilo je to malo i siromašno imanje, jer su bogata seoska domaćinstva vredela više od 600 dukata, dok su seljaci čija je imovina bila oko 20 dukata smatrani za „tanke“ domaćine. Bogate gradske porodice u zapadnoj Srbiji imale su imetak veći od 1.000, srednje od 500 do 1.000, dobrostojeće između 200 i 500, siromašne ispod 50 dukata. Slični odnosi bili su i u ostatku Srbije.

Vićentije i njegov brat Milivoje (1850–1932) živeli su domaćinstvu svoga strica Sava Milinkovića. Posle punoletstva menjaju prezimena. Vićentije uzima prezime Vasić, a Milivoje – Vasović. Vićentije ubrzo odlazi iz rodnog sela, najpre u obližnji manastir Vujan, a potom u Vraćevšnicu, gde ga je opismenio arhimandrit Vićentije Krasojević (1824–1882), obrazovan, prosvećen i vredan monah, koji je 1873. postao i vladika žički. Vraćevšnica je imala bogatu biblioteku, galeriju slika nacionalnih vladara (rad Đure Jakšića), bila je primer racionalno vođene manastirske ekonomije, prostor u kome je sahranjena baba Višnja, majka Miloša Obrenovića, mesto nacionalnog pamćenja i pravoslavne duhovnosti.

Mladi Vićentije Vasić nije se dugo zadržao u manastiru, već je otišao u Gornji Milanovac, gde je izučio bakalski zanat i postao trgovac. Ubrzo je ušao u krug viđenijih ljudi potpuno nove varoši, osnovane 1853. godine pod nazivom Despotovica, koja 1859. godine menja naziv u Gornji Milanovac u spomen na vojvodu Milana Obrenovića, starijeg brata po majci Miloša Obrenovića.

Vićentijeva trgovačka radnja u Gornjem Milanovcu registrovana je 1879, a 1888. godine on se nalazi u osnivačkom upravnom odboru Gornjomilanovačke štedionice, prve banke u gradu. Vićentije je bio obrenovićevac i podržavao je liberale, što ga je dovodilo u sukobe s lokalnim radikalima, koji ga zbog zanimanja podrugljivo nazivaju „bolandža“ (bakalin). Liberali su u političkoj svakodnevici tadašnje Srbije nazivani i „kurdžonima“, što je bio način da ih njihovi politički protivnici ponize, iskrivljujući nadimak Jovana Ristića „Kir Džon“, jer je ideal partije bio engleski liberal Džon Gledston.

Vićentije Vasić je 1878. oženio Hristinu (1857–1945), ćerku Nastasa Zisića iz trgovačko-zanatlijske porodice koja je živela u Gornjem Milanovcu. Trgovci su bili najimućniji gradski sloj svoga vremena. U Kraljevini Srbiji ovo zanimanje obavljale su punoletne osobe s navršenom 21 godinom života. Razvoj društva uslovio je da trgovina zahteva dobru organizaciju i mrežu poslova. Srbija je 1884. imala samo 1.883 bakala. Gornji Milanovac je u to vreme bio malo urbano naselje; 1875. imao je 1.084, 1884. – 1.327, a 1900. – 2.836 stanovnika, sa 7% trgovačkih domaćinstava u vreme dolaska Vićentija Vasića u grad, što je manje nego u okolnim varošima. Trgovci su bili najpokretljiviji pojedinci, dolazili su u dodir s drugim zemljama i ljudima, donoseći nove ideje, saznanja, običaje i navike. Zahvaljujući bogatstvu, oni su u najvećem broju slučajeva bili iznad sredine iz koje su potekli. Usled šireg životnog iskustva i realnih procena poslova, osećali su se sigurno i slobodno. Zapamćeni su pretežno po gospodstvenom držanju. Ipak, komšiluk i rodbina bili su osnovni društveni krug u kojem su se kretali. Posebno su cenjene ćerke bogatih trgovaca, udavane za trgovce sličnog imovnog stanja, ili činovnike pred kojima je bila u izgledu uspešna karijera.

Zisići su poreklom Cincari, rodom iz Kruševa u Makedoniji. U Gornji Milanovac dolaze iz sela Brusnice, koja je do 1853. bila regionalno administrativno središte s minijaturnom čaršijom. Jedan deo šire porodice živeo je u Čačku, odakle se jedan od Zisića vratio u Kruševo, najverovatnije krajem XIX veka. Prema popisu iz 1863. godine Nastas Zisić je imao mumdžijsku (voskarsku) radnju i obradivu zemlju, a celo imanje vredelo je 160 dukata. Dućan i imanje njegovog brata Koste Zisića procenjeni su na 320 dukata. Nisu pripadali najbogatijim ljudima u svojoj varoši.

Cincari su zbog prirode svog posla (trgovina) bili značajan faktor modernizacije balkanskih društava (poznavanje pismenosti, računa, stranih jezika, iskustvo putovanja). Prenosili su mnoge nove načine rada, alate, navike, knjige i ideje, ali nisu formirali svoju stabilnu i posebnu naciju, već su učestvovali u etnogenezi drugih naroda, uključujući i srpski.

Zisići su bili prava varoška porodica, a Hristinina braća i sestre po svom školovanju, društvenom statusu i bračnim vezama oslikavaju početke stvaranja srpskog građanstva. Hristinin brat Jovan bio je sreski pisar, Mihailo je postao pešadijski pukovnik, a Miloš inženjer. Sestra Anka bila je učiteljica, udata za pravnika, advokata i kasnije okružnog načelnika Ljubomira Kordića (živeli su jedno vreme i u Čačku), a sestra Draga za oficira Sretena Rajkovića.

Dragišin ujak, pukovnik Mihailo Zisić (1864–1941), izgradio je bogatu vojnu karijeru. Bio je učesnik rata protiv Bugarske, 1885, kao vojni pitomac, da bi čin potporučnika dobio 1887, poručnika 1892, kapetana 1896, majora 1901, a pukovnika 1906. godine. Osim školovanja u Srbiji vojna znanja unapredio je i u Rusiji, a zatim je predavao na Vojnoj akademiji. Bio je i ađutant kralja Petra I Karađorđevića (1904), a od 1906. do 1912. komandat X „Takovskog“ pešadijskog puka u Čačku. Dobio je mnoga odlikovanja i stekao ugled u vojsci. Kasnije je postao komandat XVIII pešadijskog puka Dunavske divizije i učestvovao u ratovima 1912–1918. godine. Za ratne zasluge nagrađivan je novim odlikovanjima i priznanjima. Nikada nije prekidao familijarne veze sa Zisićima koji su ostali da žive u Kruševu u Makedoniji.

Dragišina majka Hristina Vasić bila je izvesno vreme i predsednica Ženske podružine u Gornjem Milanovcu, organizacije čiji je cilj bilo podizanje ženske svesti i školovanje ženske mladeži. Deca iz komšiluka zvala su je „Kina”. Često se družila se sa porodicom Nastasijević, koja je živela u istoj ulici. Odbijala je da pozira kao model mladom slikaru Živoradu Nastasijeviću, govoreći da će to uraditi kada on postane akademski „živopisac”, i da očekuje rad u živim bojama, na platnu, velik „kao vrata”.

DODATAK:

Delo književnika Dragiše Vasića i nova revolucionarna vlast posle 1944. godine

Oslobađanje Srbije 1944. godine donelo je osim sloma surove nacističke okupacije i uvođenje novog revolucionarnog komunističkog režima, negativno nastrojenog prema srpskoj građanskoj klasi, srpskoj nacionalnoj ideji, liberalizmu i demokratiji. Veliki broj srpskih intelektualaca streljan je neposredno posle oslobođenja Beograda, već u prvim danima uspostavljanja partizanske vlasti.

Kazna nije mimoišla ni ranije poginule osobe. Dragiša Vasić proglašen je za ratnog zločinca već marta 1945, da bi 15. maja iste godine njegovo ime izbrisano je iz imenika advokata u Beogradu. Razvlašćivanje srpske buržoazije podrazumevalo je i oduzimanje imovine. Tako je 3. avgusta 1945. u Gornjem Milanovcu popisana imovina Dragiše Vasića (najvećim delom izgorele zgrade), koja je uskoro i konfiskovana. Porodici Vasić imovina je oduzeta i u Beogradu: kuća u Ulici kralja Milutina br. 9, ali s pravom da koriste dve sobe. Došli su i novi stanari. Ubrzo je kuća „prodata“ državnom preduzeću, koje je ruši, tako da su Vasićeva žena Natalija, ćerka Tatjana i tašta Nina dobile pravo da u drugoj zgradi koriste samo jednu malu devojačku sobu, dok je u ostatku petosobnog stana živela sustanarska petočlana porodica. Nataša nije mogla da povrati posao u srednjoj školi, tako da je davala privatne časove. Tatjana Vasić je godinama živela u sustanarskom prostoru, posle čega se sa mužem i detetom preselila u novi stan na Novom Beogradu.

Tatjana je kao devojka u novosadskom „Dnevniku” objavila priču pod nazivom „Očeva smrt“ (1953), što je bila retka prilika da javno govori o svojim uspomenama, ali bez navođenja na kog oca tačno misli. Književno delo Dragiše Vasića zvanično je zabranjeno u Titovoj Jugoslaviji, pod optužbom da je u ratu bio „kolaboracionista“. Bilo je to vreme obračuna sa srpskom građanskom kulturom, kada su iz ideoloških razloga odbacivane i njene neosporne estetske i intelektualne vrednosti.

Samo odabrani ljudi, poput Dobrice Ćosića, imali su priliku da koriste dokumenta koje je pisao Vasić tokom rata. Aleksandar Ranković poklonio je Ćosiću sedam Vasićevih pisama u kojima je kritički govorio o organizaciji JVuO. Svedoci koji su čitali ta dokumenta kažu da je poslednje Vasićevo pismo generalu Mihailoviću iz 1945. bila zapravo testamentarna poruka. Ta pisma Ćosić je predao Miroslavu Krleži.

Ćosić je ostavio svoje svedočanstvo o Krležinom putu u Titovo Užice 1961, na proslavu Užičke republike i otkrivanje Titovog spomenika. Na put je krenuo i da bi prošao kroz Gornji Milanovac, rodno mesto svog nekadašnjeg prijatelja Dragiše Vasića, koji mu je uvek s toplinom govorio o svom zavičaju. Ćosić je Krleži u Beogradu, posle povratka iz zapadne Srbije, uz zvuke Šopenove muzike s gramofona, govorio o odgovornosti Vasića za početak građanskog rata: „Pričam ovo Krleži, a njemu idu suze, on u beržeri zavaljen jeca!“

Miroslav Krleža je 1961. u Gornjem Milanovcu kritikovao opštinske vlasti jer nisu brinuli o uspomenama na zgradu iz koje je komandovano srpskom pobedom u Suvoborskoj (Kolubarskoj bici). Tokom posete Gornjem Milanovcu Krleža je zahtevao i da mu pokažu kuću Dragiše Vasića, što je opštinskim vlastima bio neprijatno, jer nisu hteli da na bilo koji način ukazuju na ravnogorskog ideologa. Uskoro je za ovaj detalj saznao Slobodan Penezić Krcun, pa je pozvao Krležu u svoj kabinet i pitao za razlog posete kući Dragiše Vasića. Posle dužeg razgovora i razjašnjenja detalja iz života Vasića, sastanak je dobio pozitivan tok, tako da se razvilo prijateljstvo između Krleže i Krcuna.

Krležin nekadašnji prijatelj Dragiša Vasić bio je prognan iz javnosti socijalističke Jugoslavije. Marko Ristić se isticao u žigosanju „izdajnika“, u koje je ubrajao i Dragišu Vasića, iako mu je priznavao književnu vrednost. Milan Bogdanović je 1960. marljivo ispravljao i prepravljao svoje predratne književne kritike o Dragiši Vasiću, nastojeći da ih upodobi s novim vrednosnim sistemom u kome je živeo i delovao. Za razliku od njega, Boško Novaković je 1963. u knjizi „Pripovedači” pomenuo i Dragišu Vasića, o kome je pisao i pre Drugog svetskog rata. Bio je to častan i hrabar gest u vreme kada je većina ćutala o Vasiću i njegovom delu. Zato su mnogi pomislili da je moguće koristiti nasleđe zaboravljenog pisca. Bora Ćosić je sedamdesetih godina XX veka neotkriveno crpio delo Dragiše Vasića u predstavi (dramskom recitalu) „Rado Srbin ide u vojnike”. Takvim postupcima sigurno je doprinelo i zabranjivanje drugog izdanja Novakovićevih Pripovedača iz 1964, jer je u publikaciji štampana i jedna pripovetka Dragiše Vasića. Šezdesetih godina XX veka komunisti iz Srbije doživljavali su pokušaj ponovnog objavljivanja pripovedaka Dragiše Vasića kao primer širenja nacionalizma i „uznemiravanja javnosti“.

Uticaj Dragiše Vasića na samu književnost ipak nije bilo moguće potpuno otkloniti. Njegove poetičke mene, tematski opseg, izbor jezika i pripovedačkih tehnika nastavljali su se u delima pisaca „proze novog stila“, krajem šeste i početkom sedme decenije XX veka, a Vasićeve knjige sačuvane u privatnim bibliotekama i dalje su krišom čitane. Ideološka država nije potpuno uspela da zaboravom prekrije književno delo Dragiše Vasića, koji je mnogim mladim stvaraocima ostao značajan uzor. Pisac Miroslav Josić Višnjić jasno je izneo takav stav: „Ako je ruska proza izašla iz Gogoljevog ’Šinjela’, onda je sva srpska proza spala s Dragišinog ’Vitla’“. Dobrica Ćosić, samoproglašeni „otac srpske nacije“ tokom epohe socijalizma i postsocijalizma, u više navrata je u svojim romanima prikazivao lik Dragiše Vasića, ali sa osudom njegovog „četništva“, ostajući na ideološkim postulatima Partije, koju je doživljavao kao pseudoreligioznu zajednicu.

Napadi na Dragišu Vasića nastavljeni su i u dnevnoj beogradskoj štampi tokom jula i juna 1983. godine („Politika”), kada su Radivoj Cvetićanin i Sava Dautović objavljivali feljton usmeren protiv desničarskog srpskog nacionalizma. Slobodan Milošević je 1984. zabranio prvi pokušaj štampanja sabranih dela Dragiše Vasića. Zato je 1986, u okviru „udbaške“ publicistike, Nikola Milovanović (nekadašnji ravnogorac, a kasnije pripadnik Ozne i Udbe) napisao biografiju Dragiše Vasića, koja se najvećim delom oslanja na iskonstruisane dijaloge (čak i govorne pauze), nastale na podlozi „sećanja“ autora, nastojeći da istakne i osudi njegov „velikosrpski nacionalizam“ i još jednom ukaže na zločine za koje je odgovoran. Knjiga je pozitivno primljena u Zagrebu, ali uz opasku da je za Vasića primerenija odrednica „ratni zločinac“ nego „kontrarevolucionar”.
Osuda „velikosrpske“ ideologije bila je zvanična dogma socijalističke Jugoslavije, što je sprečavalo uravnoteženiju sliku prošlosti. Marinko Arsić Ivkov pokušao je 1985. da povodom stogodišnjice rođenja Dragiše Vasića u više književnih listova štampa prigodan tekst, ali niko se nije usudio da ga objavi. Gojko Tešić je 1989. u „Književnoj reči” priredio dve Vasićeve priče i opširnu biografiju. To je vreme i kada se Predrag Palavestra zalaže za povratak prognanih književnika, u koje je uvrstio i Dragišu Vasića. Predsedništvo Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda pokušalo je 6. decembra 1989. da spreči objavljivanje sabranih dela Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića, što je izazvalo oštru osudu intelektualne javnosti Srbije. Političke promene uslovile su „otopljavanje“, tako da 1990. izlaze dva izbora dela Dragiše Vasića: prvo u redakciji Gojka Tešića, u četiri toma sa skoro potpunim kritičkim i bibliografskim tekstovima („Izabrana dela”), i drugo u reakciji Marinka Arsića Ivkova („Odabrana dela”).

Tek posle sloma Jugoslavije, ali ne tako brzo, došlo je do pozitivnog vrednovanja dela Dragiše Vasića. U Gornjem Milanovcu je 2005. organizovan veliki naučni skup o Dragiši Vasiću, najviše zaslugom istoričara Borisava Čelikovića, i tada je postavljena spomen ploča na mestu gde je bila njegova rodna kuća. Dragiša Vasić je postepeno do 2006. do 2013 zvanično uvršćen u leksikone, enciklopedije i antologije kao istaknuta ličnost moderne Srbije, a 2009. godine sprovedena je i sudska rehabilitacija.

 

Naredni članak:
Prethodni članak:

Komentari (1)

Odgovorite

Jedan komentar