Порекло становништва села Загора, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се помеђу љешанске и Ријечке нахије, односно у јужном подножју Веље горе. Ужу локацију насеља, наиме, ограничавају окомите стране исте горе и неравна каменита површ Плаћеног луга. Краком дугим 3 km, изграђеним 1967. г., повезана је (преко Параца) са путем који воци од Титограда преко Крњичке каменице за Горњу љешанску нахију. Сусједна села су јој добрска Жупа, Чешљари, ‘Балци и Штитари, на једној, и Прогановићи, Релеза, Градац и Парци, на другој страни.
Само насеље је, мада збијено, издужено ободом увале а куће су једна до друге, или једна изнад друге, док су имања једним дијелом на домаку кућа, а другим поцвојена од њих y недалекој уцолини што се пружа ниже пута ка Парцима. Сем тих двају угнутих дијелова, атар села захвата околне окомите стране, главице и неравне камените површи, а ограничава га линија која са источне стране почиње од Гусара и иде преко Растова врха и Веље горе до Шумаче, одакле скреће за запад преко Просина, Плаћеновог пута на Буларев до. Одатле се наставља јужно поред Зарупља, Њивица и Дугог дола на Вељу главицу, а затим преко Заплочког крша, Рупа пониже Мотовила и Вељом гором право на Гусар. Дуг (З–И) 3 и широк (С–Ј) 1 km, атар захвата 3,03 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 340 m.
Историјат.
Загора се први пут помиње y повељи Ивана Црнојевића 1485. године. У турском дефтеру 1521. године заведена је као село са 16 кућа, а готово један вијек касније Болица наводи да је имала 17 домова и 50 војника. Почетком 19. вијека Дипре и Сомијер саопштавају да је у њој било 19 кућа. Године 1903. имала је 23 д. Јовићевић је у селу евидентирао 21 д., а 1925. било их је 26 са 136 становника. До 1948. број првих се попео за 4 и других за 14. А затим је било: 1953 (34 : 136), 1961 (36 :126) и 1971 (24 :78). Од задњег броја те године y мјесту је од poђења становало 59, а остали су досељени, и то 11 до 1945, а 8 послије те године. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (9:5), са 2 (6:4), са 3–5 (9: 9), са 5-8 (11:6) и са 8 и више (1 :0). Истовремено је структура главних старосне–полних група била: прве 55:27 (ж. 22 : 10), друге 49 : 31 (ж. 25 : 20) и треће 22:20 (ж. 13 : 8).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима мјештани су били: без школе 29:17 (ж. 27 : 15), са четворогодишњем 63:49 (ж. 22:20), са осмогодишњом 6 :7 (ж. 5:2), са средњом 0 : 1 и квалификовани радници 1 : 0 а неписмених је било 19:14 (ж. 18:14).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинства била: без земље (4 : 1), до 2 ха (5 : 6), са 2-5 (3 : 9), са 5-10 (5 :6), са 10 -15 (8:1) и са 15 и више ха (11 : 1), односно пољопривредних 27:21, мјешовитих 5:2 и непољопривредних 4 : 1.
У 1953. год. 49 активних издржавало је 82 лица; у пољопривреди 44 :70, а са личним примањима било је 5 лица. Исти однос се за наредна два пописа измијенио оваке: активних је било 68:41, издржаваних 46:35; y пољопривреди 61:40 и 32:34, а са личним примањима 12:2.
Тип села.
Загора припада збијеном типу села. Обједињава га главни пут који уздужно води кроз село. Од укупно 28 кућа – 11 је приземних, а 17 на изби. Тиглом су покривене 24, а плочама 4; дашчани плафон је y 18, малтерисани y 7, а без плафона су 3 куће. У периоду 1918–41. год. само је једна кућа дограђена, док је послије 1945. обновљено и реновирано 13 кућа. У селу су пописана 24 стана са 943 m2, од којих су 10 из првог, 8 из другог, 2 из трећег и 4 из четвртог Периода. Према врсти су: 22 једнособна и гарсоњере и 2 посебне собе; сви су били настањени.
Становништво.
У јулу 1974. год. у селу су живјели:
-Божовићи (15) и:
-Павлићевићи (16 д.).
Послије 1945. иселило се 27 мјештана (y Цетиње 10, Титоград 10, Београд 3 и у Котор, Будву, Ријеку и Париз по 1). Повремено долази 9 д. У Војвоцини је колонизовано 9 д. Раније је у Америку ишло 8 лица. Сада село има 3 дневна мигранта (1 до Титограда и 2 до Р. Црнојевића). Становника старијих Од 55 год. је 24, а пензионера 6.
Воде.
Заједничке воде у селу су 2 бистијерне, зване Сињац и Решна и 1 убао, звани Јављен (за појење стоке). Све су старије и близу су села. Приватних бистијерни има 11, од којих су 4 изграђене послије 1945. Године.
Остали подаци о селу.
Од 1968. год., када је уведено електрично освјетљење, мјештани су прибавили 2 електрична шпорета, 8 фрижидера, 3 телевизора, 5 радио–пријемника. Ипак, готово сва домаћинства поред шпорета (обичне има 10 д.) користе огњишта, што значи и оне ствари које су за њих везане (црепуљу, сач и вериге). Разумије се, много мање у оним кућама које имају шпорет: за некеГпотребе оно је незамјењиво, у првом реду за сушење меса. Hoce, и овдје, као и у свим другим селима која су електрифицирана, присутна је тенденција да се оно педвоји од осталог, дијела куће или премјести у посебно направљену, или уз кућу дограђену просторију. Уједно су, такође задњих година, извршене знатне промјене y опреми кућа новим намјештајем и другим покућством, тако да су се само y три домаћинства задржале старије врсте кревета, у 8 скриње и мање—више ручно рађени столовачи и троношке.
Збијености села знатно доприноси релативно велики број помоћних објеката. Поред сваке куће је бар по један, а око неких и по више мањих. Појата, наиме, има 35; сем 4 које су покривене плочама остале су под сламош претежно су ониже и грађене у сувомеђи. Оне извјесно стјешњавају дворишта и оборе, чији су саставни дијелови. Иначе, дворишта и обори, као и мање обрадиве површине непосредно око кућа („зграде“) су ограђене, углавном сувомеђом. Од главног сеоског пута разграњавају се уски путеви и стазе према кућама и имањима која се, иако мало подвојена и често сасвим ограђена, могу третирати као окућнице. Ти потеси између кућа (мјештани кажу „те долине“) се иначе називају „поткутњице”. Друга имовина размјештена је у Заплочном кршу, Мироч долу, Врагошкој рупи, Њивицама, Плаћевом лугу и другдје. Средња удаљеност свих имања од кућа је око 1,2 km. Кад се има у виду овдашња релативно отежана проходност, та удаљеност, разумије се, није мала.
Сеоска комуница, пак, обухвата стрме и поглавито оголићене јужне падине Веље горе. Ту су испаше и брањевине, у које се с јесени пуштала стока (преко љета су овце изјављиване у Горњу Морачу или Куче); давана је на чување.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)