Порекло становништва села Зачир, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово љуботињско село налази се недалеко од пута Цетиње – Кошћеле – Љуботињ, са којим је повезано колским путем, дугим 0,7 km, изграђеним 1934. године. Од Цетиња је удаљено око 14, од Р. Црнојевића 9 и мјесног средишта y Љуботињу 3,5 km. Насеље се развило по ободу повеће, типичне и плодне увале која је са свих страва окружена окомитим брдским странама. Брдски вијенац око увале, наиме, сачињавају: Ђурђево брдо (430 m), Кућишни бријег, Вијенац (400 m), Пецково брдо (457 m), Кавајина главица (415 m), Љуботињски бријег, Доње ждријело и Пелинско брдо (410 m). Између Вијенца и Пецковог брда је превој звани Вукашиново ждријело, а исто тако и између Ђурђевог и Пелинског брда превој, звани Лазина. Оба су тако положена да селу омогућавају излаз према истоку и западу. Атар села поред Увале и околног, брдског простора захвата и заравњени простор Чистог поља.
Граница атара са сјевера почиње од Коџуара, одакле скреће на југ преко Липово долине и Чистом страном до Струга. Одатле повија на југозапад преко Великих Струга, Јавора, Дебелог брда, Грабовог дола, Крњег бријега, Сиљевог дола, Папратног дола ка истоку; одатле даље ка југу преко Вељег дола, Дубраве, Косе главе, Вијенца и Вучковог дола одлази на пут Кошћеле – Љуботињ, затим према западу правцем ка цркву Мратињи: Грможур, те брдом Градовице и поред убла Ђурашковића до Крушке, одакле према сјеверозападу и сјеверу води преко Попових доца, Рупа и Раичетњиве до бистијерне на врху Обода, те Ободским Странама до Коџуара. Са дужином (З-И) од 3 km и ширином (С–Ј) од 2,1 km атар захвата 6,18 km2 површине. Насеље је (код цркве) на висини од 360 m.
Историјат.
Насеље се први пут помиње, у грамати Ивана Црнојевића 1485. године. Но оно је несумњиво много старије. На такав закључак у првом реду наводе овдашњи жупни, за човјека привлачни природни услови, затим црквине и гробља, која се налазе у околини села и чињеница да се Љуботињ у которским споменицима помиње 1398. године, што ће рећи да је и Зачир као непосредно, сусједно насеље, такође тада постојало. Потврђују то и, подаци из турских дефтера из 1521. и 1523. год. према којима је Зачир био репативно велико насеље: имао је 22 куће. Болица га, међутим, посебно не помиње, већ саопштава уопште податке за Љуботињ, а почетком прошлог вијека Дипре и Сомијер казују да је Зачир имао 19 кућа. Године 1865. “Зачир ‘je имао 54°’·д, а 1879. 45 са 193 становника. (95 м. и 98 ж.) и 1883. и 1903. 46, односно 55 д. Јовићевић је у селу евидентирао 63 д., а 1925. године имало je 62 д. са 235 становника. До 1948. год. број првих је опао за 37, а других за 115 затим је имало: 1953 (35:103), 1961 (34:102) и 1971 (30:99). Од задњег броја те године је 70 њих од рођења живјело у мјесту а 17 се доселило, и то 10 до 1945, а остали послије. Према броју чланова домаћинства су у задња два пописа била: са 1 (11:6), са 2 (9:8), са 3–5 (6:5) и са 5—8 (8:11). Уједно је састав главних старосно–полних група био: прве 37:36 (ж. 22:18), друге 38:41 (ж. 23:25) и треће 27:22 (ж. 16:3).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима, мјештани су били: без школе 27:30 (ж. 26 : 24), са четворогодишњом 40:32 (ж. 18:16), са осмогодишњом 5:15 (ж. 1:6), са средњом 3 : 10 (ж. 0:5) и квалификовани радници (0 : 1), а неписмених је било 20:25 (ж. 19:21).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (7 : 1), до 2 ха (5 :23), са 2—5 (7 :5), са 5—10 (12 : 1), са 10–15 (1:0) и са 15 и више ха (2 :0), односно пољопривредних 11 : 1, мјешовитих 15 : 1 и непољопривредних 8 :28.
У 1953. 45 активних издржавало је 47 лица; y пољопривреди 35 : 25, а са личним примањима било је 11 лица. У наредна два пописа тај однос је изгледао овако: активних је било 24 : 13, издржаваних 59 :64; у пољопривреди 16:2 и 12:2, а са личним примањима 19:22.
Тип села.
Мада је насеље састављена из 5 дијелова, који се само због посебних назива, дакле условно, могу назвати засеоцима, оно је ипак збијеног типа. У основи има облик прстена који окружује увалу. Његови збијени дијелови „засеоци“ међусобно су једва удаљени до око 100 m. To су Ђуровићи (8), Кусовци (10), Калуђеровићи (10), Марковићи (3) и Лазина (4 куће). У селу је 13 приземних кућа, 21 на изби и једна двоспратна. Све су покривене тиглом; дашчани плафон је у 18, малтерисани y 14 и 3 су без плафона. У периоцу 1918–41. год. преправкама и доградњом било је захваћено 12 кућа, а послије 1945. г. 14. У селу је пописано 30 станова са 1198 m2, ко којих су 12 из првог, 11 из другог и 7 из трећег периода; у 9 станова је било отворено огњиште, а y 24 електрично освјетљење. Према врсти су: 25 једнособних и гарсоњера, 1 двособни, три посебне собе и 1 четворособни; од њих се 6 користи за одмор и рекреацију.
Становништво.
У селу су јула 1973. живјели:
-Ђуровићи (6 д.),
-Кусовци (1),
-Калуђеровићи (5),
-Мрвошевићи (1),
-Радиши (1) и:
-Сорати (2).
Послије 1945. иселила се 102 мјештана; повремено долази 25 домаћинстава! Раније је у друге земље ишло 21 лице. У 1971. години од 10 запослених 9 је радило ван насеља, а двије године касније била су 4 дневна мигранта (3 до Цетиња и 1 до Р. Црнојевића). Сем једног сада сва домаћинства у селу добијају новчани доходак по основу пензије или радног односа.
Воде.
Село се водом опскрбљује из сталног заједничког извора, званог Пијеска, озиданог 1859. године, и 17 бистијерни, међу којима је једна братственичка (Кусоваца), звана Ковачица. Бистијерне су изграђене: 2 до 1918. год., 11 у периоду 1918–45. и 4 послије 1945. године.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Послије 1966, кад је уведено електрично освјетљење, село је прибавило 17 електричних шпорета, 15 фрижидера, 2 телефона и 14 радио–пријемника. Сада само 1 домаћинство користи огњиште, а 12 огњишта и обичан шпорет. Новији намјештај и покућство уопште увелико су потисли старије ствари. То особито важи за обновљене и реновиране куће.
Помоћник објеката је релативно мало, надомјешћују их избе и магацини y двобојним кућама, а потребе за њима су у новије вријеме смањене. Ситне стоке готово да више нема у селу, тако да су бивши обори практично изгубили своју функцију, а o торовима да се и не говори. Те околности, као и y знатној мјери и функционално размјештање кућа условили су релативно повољне могућности за дворишта и погоднији прилаз кућама. То даје не само погодан изглед насељу него истиче и повољне хигијенске прилике, које су овдје заиста видне. Дворишта су претежно ограђена и ту и тамо наткриљена „креветима“ лозе. Пониже дворишта је y већем дијелу села колски пут на који она излазе, а ниже њега y равни увале (дуге. око 650m и широке 300 m) етеру се главни дијелови обрадивог имања, који су у ствари окућнице. Ту је све испарцелисано, мање-више у оквирима братственичких потеса, који су у новије вријеме извјесно поремећени. Дионице су мјестимично ограђене. Добар дио бивших ораничних површина сада је заливађен, највећа пажња усредсређена је на винограде, који су овдје релативно добро уређени а други имовински комплекси простиру се на правцу ка Ободском Граду и у Чистоме пољу према Мужовићима. У цјелини гледано, просјечна удаљеност од кућа је: ораница око 250, ливада око 800, винограда око 400 m, пасишта око 1,2 km и шума из брањевина око 1 km.
Читаво село има комуницу на Ободским странама (Брегови, Мала и Веља Стубица, Приљеп, Чела, Орлово гнијездо, Сокови Заподи, Радаљева пећина, Веље и Мале Кошарице, Пелинска страна, Крива продо и Шаткова лазина). Цеклињани су, међутим, имали Ободско врело, па су за то само они имали право на риболов у Р. Црнојевића. Зачирани су овамо неограничено користили шуму (кржљава је и мало је има) и испашу. Тамо су и зими сјављивали стоку; нарочито када је Зачир бивао под снијегом, а овдје га, с обзиром на то да је ниже, нема. Посебне комунице имали су Кусовци и Ђуровићи. Први у Вељим и Малим Стругама и на дијелу Чисте стране, а други помеђу Ријечког Града и Ободског врела – у Коџуару. У комуницама. су се поглавито брала дрва, нарочито смрека, јер је погодна за лозу, и чувала се стока.
Стари мјештани истичу да су братствеништво и патријархална солидарност y селу били изразити. Мобе, испомагање, договори, заједничко коришћење комуница, учешће у празничким свечаностима итд. били су практична манифестација те сеоске слоге.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)