Порекло становништва села Забрђе, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово разбијено село пружа се дуж лијеве стране пута Цетиње – Будва. Прве његове куће срећу се на другом километру од Цетиња, па се у брдовитом, односно знатно огољеном и кршевитом подручју иако у малом броју, даље ређају до под Вељу гору. Тај потез у ствари, паралелан истом путу, захвата простор од Вртијељке до Веље горе и представља зону „планинског“ залеђа за Добрско Село, Цеклин и Љуботињ.
Другим ријечима, исто као што су се села Конака атарски ширила од подгорине ка вишим обронцима Ловћена, тако су се и Добрско Село, Цеклин и Љуботињ, првобитно на катунски, а затим на стални насеобински начин ширили према Забрђу, Пачарађу, Обзовици и Прекорници, тј. ка своме залеђу. Његове разбацане увале, долови, судолице и извјесно шумовита подручја, временом су послужили као локалитети у којима су се катуни претварали у стална станишта. Атар Забрђа ограничава линија која, почев са југа, води Од Лешора (на путу Цетиње – —Будва) на југоисток до на Ковачев крш, одакле се спушта ка Мулинској каменици, гдје скреће на југозапад до на Пропале рупе, а затим стазом иде на сјевер, те код Боришине каменице прелази пут Будва – Цетиње. Даље, повија на запад до Гропезе, а затим ка истоку прелази пут Цетиње-Будва и излази код Лешора. У том оквиру, дуг (СЗ-ЈИ) 4,7 и широк (CИ-JЗ) 1 km, атар захвата 4,67 km2 површине. Средина села налази се на висини од 690 m.
Историјат.
Сталне, мање и раштркане насеобине по Забрђу почеле су се оснивати од средине прошлог вијека наовамо. Отуда се ово насеље као посебна катастарска и статистичка цјелина води тек у новијем, поратном периоду. Тачније, до 1948. год. поједини његови засеоци третирани су као дијелови оних (поменутих) села из којих су досељени његови становници. Новије издвајање села у статистичку цјелину мотивисано је територијалним разлозима. У сваком случају оно је у свом данашњем оквиру и раније имало приближан број кућа, Односно домаћинстава.
Године 1948. било је 9. д са 30 становника, а затим 1953 (10:34), 1961 (10:39) и 1971 (7:16). Домаћинства су према броју чланова у задња два пописа била: са 1 (1:2), са 2 (2:3), са 3-5 (3 : 1) и са 5 и више (4:1). Уједно је састав главних старосна–полних група бис: прве 14:4 (ж. 7:4), друге 19:7 (ж. 13:4) и треће 6:5 (ж. 6:3).
Структура становништва.
Према образовним обиљежјима, мјештани су били: без школе 14:6 (ж. 12:5), са четворогодишњом 15:17 (ж. 8:6), са осмогодишњом 2:2 (ж. 1:1) и са вишом 0 : 1 а неписмених је било 12:5 (ж. 11:4) лица.
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала onako: без земље (2:0), до 2 ха (7:7) и са 10–15 (0 : 1), односно пољопривредних 3:2, мјешовитих 4:2 и непољопривредних 3 : 3.
У 1953. год. 9 активних издржавала је 23 лица; у пољопривреди 8:8, a ca личним примањима било је 2. У .наредна 2 пописа тај однос је био: активних 12:8, издржаваних 23:4; y пољопривреди 6 : 6 и 13 : 3, а са личним примањима 4 :4.
Тип села.
Насеље је у односу на Цетиње, нарочито послије изградње пута до Будве (1931), стекло повољан положај тако да је оно данас заједно са насељима Конака, Обзовице и Пачарађа на једној и Добрског Села на другој страни у његовој ближој гравитационој зони. Скучени топографски услови, међутим, лимитирали cy његово ширење, тако да се оно задржало y првобитнним локалитетима, тј. y мањим заравнима, увалама и доловима. Потезом од Цетиња ређају се засеоци Боришина каменица са 1 кућом, Курдијељи са 3, Гајаче са 1, Травни до са 1, Грков гроб са 1 и Под Вељом гором са 2 куће. У првом и петом засеоку запуштена је по 1 кућа. Преосталих 7 кућа су на изби: покривене су тиглом; дашчани плафон је y 3, а малтерисани у 4 куће. Пописане су као 7 станова са 295 m2, од којих су 3 из првог, 1 из другог и 3 из трећег периода; 2 имају отворено огњиште и 2 електрично освјетљење и водовод. Према врсти су 2 посебне собе и 5 двособних.
Становништво.
У селу су септембра 1973. год. живјели:
-Касоми и Пејаковићи (по 2) и:
-Машановићи, Радомани, Лубарде и Живковићи (по 1 д.).
Послије 1945. год. иселило се 19 мјештана (највише y Цетиње). Повремено долази: 8 д. Раније је y Америку ишло 3 лица. Село сада има 3 дневна мигранта, 4 пензионера и 8 особа старијих од 55 година.
Воде.
Сем кућа y Боришиној каменици, које користе водовоц, остале се опскрбљују водом из 7 приватних бистијерни које су (поред кућа) раније изграђене. Поред њих, у Гркбвом гробу су 3 давно изграђена заједничка љуботинска убла, која су се највише користила за напој стоке.
Остали подаци о селу.
Село је електрифицирано 1963. гол. Сада 4 д. имају фрижидер, 2 телевизор, 5 радио–пријемник, а сва користе обичан шпорет и огњиште. У цјелини гледано, новије покућство, нарочито намјештај y собама, је највећим дијелом потиснуло старе ствари. Ту и тамо задржала се стара опрема за огњиште и упретњак, затим ниска, ручно рађена сједишта и скриње.
Пошто су све куће, на изби, помоћних објеката је мало; сем мањих, више импровизованих „кућица“ за живину или свиње, постоје и 2 штале за говеда. Око свих кућа су повећа дворишта, а исто тако и окућнице, чија се величина креће до 1 рала. Сада су оне више заливађене него узоране; само се углавном њихови мањи дијелови „палају“ (прекопавају ашовом) ради поврћа. Главнина осталих имања, у првом реду ораница и ливада, такође је недалеко од кула, у просјеку око 0,5 km, док су шуме и брањенине нешто даље; најудаљеније и до 2,5 km.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)