Порекло презимена, насеље Жабљак (Цетиње)

Порекло становништва насеља Жабљак, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља.

Налази се на истоименом купастом и каменитом брдашцу, високом 130 m y Цеклинском пољу, које захвата сјеверозападни дио базена Скадарског језера. Сјеверно од њега је Горње блато, а око њега теку рјечице – Каратуна, Сјерава и Мала Морача. С јесени и зими, када језеро надође, Жабљак постаје острво Скадарског језера, са којим је Горње блато спојено. Само насеље се развило подножјем брдашца и у непосредној равни око њега.

Атар села захвата околни заравњени предио, а ограничава га линија која са сјевера почиње од Филиповог крша па скреће на југ и прелазећи Каратуну наставља се до на Крстовину, те ниже ње иде Малом Морачом до Крсти Мораче, а одатле на запад до коте 135. Ту повија ка Андријској гори и Комезицама, а затим скреће сјевероисточно и преко Кладњице, Малог Врбиша и Подвалине, прелазећи Каратуну, излази на Филипов крш. У том оквиру атар је (CИ—JЗ) дуг 4,9 и широк (З–И) 1,4 km, те захвата 6,89 km2 површине.

Средишњи дио насеља је на висини од 30 m.

Историјат.

Жабљак је, гледано са становишта очитих предности његове локације и y свјетлости територијадио–историјског развоја зетске државе, свакако једно од најстаријих насеља на територији Старе Црне Горе. Код ове релативно поуздане претпоставке првенствено имамо у виду то што је Скадарско језеро y прошлости било знатно мање, што уједно значи да већи дијелови данашњег базена језера, међу којима и овај око Жабљака, нијесу били толико плављени. Свједоче то и стара потопљена насеља, о којима је писао Јовићевић и посебно чињеница да је манастир св. Николе био лоциран на недалекој Врањини, као и друге вјерске грађевине на околним острвима. Средњовјековни манастирски посједи су свакако морали бити и овдје у овој тада неплављеној или много мање плављеној равници. То је, поред осталог, Ровинском дало основу за мишљење да су Рибницу, Спуж и Жабљак подигли српски жупани y Х вијеку. Жабљак је припадао Подлушкој жупанији, коју наводи поп Дукљанин. „Жупа Подлужје“, каже Шкриванић, „лежала је у доњем току ријеке Мораче, око Жабљака”. Јиречек такође наводи да је „Подлужје предео Жабљачки”. Први, пак, поуздани помен Жабљака јавља се у млетачким изворима 1453. гоцине; као тврђава, први пут се помиње 1460, а као средиште Ивана Црнојевића 1466. године.

Послије пада под Турке 1478. год. помиње се у дефтеру за Скадарски санџакат из 1485. гоцине. Касније је (1514—28) у њему било сједиште Скендер–бега Црнојевића; ту је 1527. године „написана његова повеља манастиру Врањини, којом је потврдио манастирске посједе подложене од стране његовог оца. Поред неколико Црмничана, уведена су и два свједока муслимана са Жабљака“!

За наредних 100 година насеље се знатно развило. Тако Врпица казује да се око каменог брда, на чијем се врху налази тврђава, простире „предграђе“ са 250 кућа, које су већим дијелом хришћанске, српске вјероисповијести._

Падом под Турску власт Жабљак је умногоме изгубио саобраћајно-трговачку функцију, коју је као раскршће држао између Доње и Горње Зете и истовремено приморја, посебно Котора, и тржишта y унутрашњости, у Рашкој. Од ранијих саобраћајно-трговачких релација задржале су се и „појачале само двије – прва према Скадру и друга према Подгорици.“ Будући да се нашао у истуреној позицији према Старој Црној Гори, он је релативно брзо постао јако војно регионално и економско средиште у коме су становали моћни турски, а затим исламизирани посједници. Они су, заправо, држали посједе не само y ближој околини Жабљака него и y удаљенијим селима. Затечено становништво, сем онога дијела које је примило ислам, временом је све теже живјело? У оближњем мјесту Балијама, Турци су цркву, саграђену у доба Ивана Црнојевића, претворили у џамију. У том насељу, као и у другим сусједним, званим Трумше, Шарике и Салковина, живјели су Срби, Зећани и сиромаси и Ускоци из Црне Горе и из других страна и радили као чифчије, обрађујући земљу посједницима „под доходак или аренду. У потоње вријеме такво насеље је било и Филипов крш. Прва три насеља су се усљед пораста нивоа језера и заоштрених односа са Турцима раселила према Додошима, Врањини и Понарима, док се дио њих задржао на Жабљаку. Она су се нарочито увећала првом половином и средином прошлог вијека, када су напади Цеклињана учестали и истовремено поплаве језера бивале веће. Саме жабљачке бедеме Турци су још више утврђивали и дограђивали. Мјештани, на примјер, кажу да је познати насилник Јакупага на западној страни брдашца (Жабљака) окренутој према врху Бузи, одакле су Црногорци нападали, подигао зидине широке 1,5 m. Поред утврђења, ТурЦи су имали и своје касарне. Истурени овдје на предстражи према Црногорцима, првенствено Цеклињанима, од којих су били у сталној опасности, низами су се силнички понашали. У честим окршајима истакли су се многи Цеклињани, а нарочито Кењо Станков Јанковић, који је са групама два пута ускакао преко високих бедема у град и ослобађао га. Први пут 1835. године њих 12 и други пут у групи од 30 1852. године.

Насеље се развило нарочито послије његова ослобођења 1878. године, када су га Цеклињани, добијајући од црногорске власти напуштена имања и заснивајући нова, стали поново насељавати. Отуда се насеље поглавито ширило ка источној равнијој страни, што се поред осталог уочава из разлике у типовима кућа између старог и новог насеља. Ускоро затим Жабљак је заједно са Врањином, Додошима и Понарима постао посебна капетанија. Године 1906. Јовићевић је овдје евидентирано 45 д., а готово деценију касније (1925) било их је 51 са 177 становника. До 1948. први број се повећао на 60, а други на 248, да би затим наступило смањивање, и то толико да је 1953. било 55 д: 258 становника, 1961 (48:206) и 1971 (28:96). Од задњег броја те године је од рођења у мјесту живјело 69, а остали су досељени, и то 12 до 1945, а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (10:6), са (4:8), са 3–5 (13:5), са 5-8 (17:6) и са 8 и више (4 :3). Уједно је састав главних старосно-полних група био: прве 99:36 (ж. 44:19), друге 90:34 (ж. 47:21) и треће 26:26 (ж. 17 : 13).

Структура становништва.

Према образовним обиљежјима, становници су били: без школе 71:30 (ж. 55:24), са четворогодишњом 80:31 (ж. 35:11), са осмогодишњом 1:12 (ж. 0:6), ca средњом 3:1 и квалификовани радници (1 :1), а неписмених је било 45:24 (ж. 40:21).

Тада је посједовао структура домаћинстава била: без земље (8 : 8), до 2 ха (30 : 18), са 2-5 (10:2), односно пољопривредних 21 14, мјешовитих 20:30 и непољопривредних 7 : 11.

У 1953. год. 106 активних издржавало је 143 лица; y пољопривреди 83:94, а лица са личним примањима било је 9. Током два наредна међупописна периода тај однос се измијенио тако да је активних било 85:25, издржаваних 109:64; y пољопривреди 66 : 20 и 44:44, а са личним примањима 12:7.

Тип насеља.

Насеље сачињавају његова главнина са 31 кућом, која је положена на падинама и подножјем истог брда, и сусједни дијелови села Цукаљ са 9 и Филипов крш са 2 куће. Насеље је збијеног типа. Приземне су 4 куће, а на изби 38; све су покривене тиглом ; дашчани плафон је у 29, малтерисани у 10 и без плафона су 3 куће. У селу је пописано 28 станова са 1024 m2, Од којих су 21 из првог, 6 из другог и 1 из трећег периода. Отворено огњиште имало је 14 станова. Према врсти су: 14 једнособних и гарсоњера, 12 посебних соба и 2 двособна.

Становништво.

У селу су јуна 1973. године живјели:

-Вукчевићи; (4),

-Драгојевићи и Газиводе (по 3),

-Јовићевићи, Лопичићи, Шофранци и Челебићи (по 2) и:

-Берилажићи, Пејовићи, Дајковићи, Томановићи, Татари, Лађићи и Перковићи (по 1 д.)

Послије 1945. иселило се 48 д. са 184 члана, и то: у Титоград 34, Цетиње 6, Београд 2 и Никшић и Даниловград по 1. Повремено долази 31 д.12 од 6 д. колонизованих у Војводини сем једног сва су се вратила; у Титоград 4 и у Жабљак 2. Раније је y Америку ишло 7 лица; сада има четворо дневних миграната. Напуштене су 3, а запуштено 12 кућа.

Воде.

Село се снабдијева водом из 4 извора и 2 бистијерне. Тачније речено, од извора које помиње Јовићевић (Аладиновића Студенац, Џановића Студенац, Ибраимбашића Стуценац и Сјерава) сада су активни први и трећи, док су остала два пресахла. Сјерава је пресахла прије двадесетак, а Џановића Студенац, који је био најјачи, прије 10—12 година – послије изградње насипа за пругу Титоград—Бар (преко језера). Бистијерна коју су у утврђењу још Турци подигли користи се углавном за школу (која је такође ту), док је друга мања, приватна (на Филиповом кршу) недавно педигнута.

Занимање становништва и остали подаци о насељу.

Будући да је село без електричног освјетљења углавном су изостали новији елементи кућног стандарда. На другој страни велико исељавање је утицало тако да у селу нијесу знатније извршене ни друге промјене. Дијелови старије опреме кућа још су видно присутни, тако да се и на овом примјеру види да практично највеће промјене y селима доноси електрификација. Огњишта, пак, претпостављају старе кужине, те самим тим и старије ствари.

Пошто су куће доста збијене (напоредне, или једна изнад друге), то је и простор око њих тјескобан. Зато су дворишта претежно мала, а и помоћних објеката је релативно мало. Стијешњена и од водоплавне околине помакнута локација насеља предодредила је изградњу двобојних кућа како би се под једним кровом могло смјестити што више.

Доњи бој (изба и магацини) користи се за стоку и оставу; утолико више што се овдје одувијек поглавито држала крупна стока и што је риболов био једно од главних занимања. Импровизоване „кућарице“ мање–више служе за свиње .и живину. Ближе и даље дионице имања које се стеру по околној равници раније су се увелико користиле за усјеве и поврће (разумије се y међуплавном периоду) а данас безмало читаве – за пашу и косидбу.

Чак више него за дадоше, за ово насеље је највећи проблем водоплавност језера. Јер, док су Додоши и у вријеме високог водостаја као рт везани за копно, дотле Жабљак постаје издвојено острво до кога се само чамцима долази. У таквим. околностима, а у знатној мјери и преко љета, чунови (чамци, у самом селу занатски Прављени) су једина саобраћајна средства. У међуплавним периодима пак за пренос терета користе се и запреге.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.