Племена у Црној Гори

31. мај 2017.

коментара: 22

Родови, племена

Иван Вукићевић

Аутор: Иван Вукићевић ([email protected])
Објављено: 31.5.2017. | Допуњено: 16.11.2021.

Појам племена

Када се говори о племенима у Црној Гори, сам термин племе се може односити на три различита појма:

– крвна заједница (род)
– територијално-друштвена заједница једног или више родова
– административна јединица

Племе се у првобитном значењу односило на род, односно на крвну заједницу једног или више братстава која према народним предањима и родословима потичу од једног заједничког претка кога сва братства у племену сматрају за свог родоначелника. Како су се поједина племена територијално ширила, у њихов састав су улазила и њима несродна мања братства због чега су племена временом постајала вишеродовска. У таква племена спадају рецимо Васојевићи и Озринићи у којима истоимена два рода чине већину становништва, али и Косијери и Пипери у којима су родови по којима су названа та племена временом постали мањина у њима. Међутим, постоји и мањи број племена као што су Грбаљ и Цетиње, која су од самог настанка била мешовитог родовског састава и првенствено су базирана на територијалној припадности. Паштровићи су најбољи пример за вишеструку употребу речи племе. Тако се често може чути да се састоје од 12 племена, док се истовремено и за Паштровиће у целини каже да су племе. Заправо се ради о 12 родова удружених у територијалну племенску заједницу.

Поред народне поделе на племена, у Црној Гори је за време династије Петровић-Његош постојала и званична подела на племена која су представљала административне јединице. Иако су се границе племена према народној и административној подели у највећој мери поклапале, постоје и неке битне разлике јер су племенима формално називане и области које се ни по једном основу не могу тако назвати.

Средњовековна племена

На подручју данашње Црне Горе су у средњем веку живела бројна племена влашко-илирског порекла  заједно са словенским племенима од којих су временом преузела српски језик и етнички идентитет. Међу највећим староседелачким племенима били су Букумири у данашњим Братоножићима и Кучима, Кричи у Потарју и Језерима, Малоншићи у долини Зете, Матаруге у Старој Херцеговини, Мацуре у Морачи и Шпањи на Чеву и у Цуцама. Досадашњим генетским истраживањима је утврђено да су нека од ових племена проистекла из појединих родова, односно да потичу од заједничког претка. Тако Кричи припадају Ј2b1 хаплогрупи, док Мацуре припадају I1 хаплогрупи. Више о хаплорупама присутним у Црној Гори се може прочитати у чланку о генетској структури становништва. Становништво словенског порекла је само делимично било организовано у племена међу којима су се свакако истицали Лужани у долини Зете. Око порекла племена Риђана из околине Никшића су подељена мишљења – поједини аутори сматрају да су староседелачког порекла, док постоји и распострањено мишљење да су словенског порекла. Већина староседелачких племена је живела у брдско-планинским подручјима где су се претежно бавила сточарством, док су словенска племена претежно живела у питомијим жупним подручјима где су се бавила земљорадњом. Разлике у начину живота су најбитнији разлог за развијенију племенску свест код староседелачких него код словенских племена у то време.

Слабљењем власти Источног Римског Царства и успостављањем српске државе под династијама Војислављевића и Немањића, долази до јачања свести о припадности српској држави и српском народу. Ова појава је уједно довела и до слабљења племенске организације. Међутим, тај процес се зауставља са нестанком српске државе и почетком турске окупације када ради боље заштите од освајача долази до поновног јачања племенске свести и организовања народа у племенске заједнице. Црна Гора као претежно брдско-планинско подручје постаје идеално скровиште за све оне који су из различитих разлога морали да напусте своје матичне области. Крајем 14. и током целог 15. века се на простор данашње Црне Горе досељавају бројна братства која ће убрзо формирати нова племена. Области из којих је пристигло највише становништва су Косово, Метохија, Херцеговина и Албанија. Новонастала племена ће постојати све до почетка 20. века, а у одређеној мери постоје и данас у народној традицији. Староседелачка племена су се тада делом раселила под притиском досељеника, а делом утопила у новонастала племена. Тако је најпре племе Матаруга нестало под притиском Риђана, док су на некадашњој територији Шпања настала племена Чево и Цуце. Територија Букумира је подељена између Братоножића и Куча, а Мацуре су ушле у састав новонасталих племена Ровца, Горња Морача и Доња Морача.  Јужна област Крича, Језера, припала је Дробњацима, а њихова матична област Кричак у Потарју потпала под директну турску управу. Најплоднији део области Малоншића у Косовом Лугу заузели су Турци након што су их протерали, док је на планинском делу њихове некадашње области настало племе Загарач. Област Лужана је пак подељена између Пипера, Бјелопавлића и Пјешиваца. Риђани су крајем 17. века сведени на простор Грахова, што је временом постао нови назив племена, док су Кривошије, Леденице и Убли постали засебна племена, а Никшићке Рудине и западни део Никшићког поља потпали под директну турску власт.

Народна подела на племена

Према традиционалној народној подели са краја 19. века и почетка 20. века, племена се деле према припадности историјским областима:

1. Стара Црна Гора (Црногорци)
1.1. Катунска нахија (Катуњани)
1.2. Ријечка нахија (Ријечани)
1.3. Црмничка нахија (Црмничани)
1.4. Љешанска нахија (Љешњани)
2. Брда (Брђани)
3. Стара Херцеговина (Херцеговци)
4. Бока Которска (Бокељи)
5. Јужно Приморје (Приморци)
6. Крајина (Крајињани)
7. Малесија (Малесори)

У свим наведеним областима живе српска племена православне вероисповести сем у Малесији, која својим мањим делом припада Црној Гори, и делу Крајине у којима живе албанска племена католичке и исламске вероисповести. Иако највећи део приморја од Суторине до реке Жељезнице код Бара није био у саставу тадашње Црне Горе, ово подручје историјски, културно и етнички чини једну целину са осталим споменутим областима.

Поједина већа племена се могу назвати сложеним јер поред матичне племенске области обухватају и мања племена која су ушла у ширу племенску заједницу са њима. Тако су рецимо у саставу српског племена Кучи и два мања албанска племена Затријебач и Коћи. Кучи су уједно и једино етнички мешовито племе у Црној Гори. Поред сложених племена, постојали су и, условно говорећи, савези племена попут Мораче коју су чинили Горња и Доња Морача, или Цуца које су чинили Веље и Мале Цуце.

На следећој карти је поред народне поделе на племена приказано и најдаље племенско порекло становништва према стању из 1913. године.

Картографски се може приказати и народна подела која поред племена обухвата и неплеменске области.

У следећој табели је приказан преглед свих племена према народној подели.

Назив	Статус племена	Порекло назива	Први помен племена, истоименог села или братства
Стара Црна Гора: Катунска нахија
Бјелице	самостално	родовско	Константин Јиречек (1430.)
Загарач	самостално	географско	Повеља Ђурђа Црнојевића (1492.)
Комани	самостално	родовско	Которски документ (1326.)
▪ Бандићи	придружено	родовско	Племе је настало у 17. веку
Његуши	самостално	родовско	Которски документ (1420.)
Озринићи	самостално	родовско	Дубровачки документ (1335.)
Пјешивци	самостално	родовско	Которски документ (1431.)
Ћеклићи	самостално	родовско	Которски документ (1420.)
Цетиње	самостално	географско	Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
▪ Бајице	придружено	родовско	Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
▪ Доњи Крај	придружено	географско	Племе је настало у 16. веку
▪ Конак	придружено	географско	Племе је настало у 17. веку
Цуце	савез	родовско	Которски документ (1431.)
▪ Веље Цуце	у савезу	родовско	Племе је настало у 17. веку
▪ Мале Цуце	у савезу	родовско	Племе је настало у 17. веку
Стара Црна Гора: Ријечка нахија
Грађани	самостално	географско	Турски дефтер (1523.)
Добрско Село	самостално	географско	Которски документ (1459.)
Косијери	самостално	родовско	Которски документ (1435.)
Љуботињ	самостално	обласно	Которски документ (1398.)
Цеклин	самостално	географско	Повеља Ивана Црнојевића (1485.)
Стара Црна Гора: Црмничка нахија
Бољевићи	самостално	родовско	Турски дефтер (1521.)
Брчели	самостално	географско	Повеља краља Стефана Дечанског (1326.)
Глухи До	самостално	географско	Латински документ (1371.)
Дупило	самостално	географско	Повеља краља Стефана Владислава (1234.)
Лимљани	самостално	географско	Повеља краља Стефана Милутина (1296.)
Подгор	самостално	географско	Племе је основано у 16. веку
▪ Орахово	придружено	географско	Повеља краља Стефана Владислава (1242.)
Сотонићи	самостално	родовско	Повеља Ивана Црнојевића (1482.)
Стара Црна Гора: Љешанска нахија
Градац	самостално	географско	Которски документ (1335.)
Дражевина	самостално	географско	Племе је настало у 16. веку
Брда
Бјелопавлићи	самостално	родовско	Дубровачки документ (1411.)
Братоножићи	самостално	родовско	Марјана Грбичић Болица (1614.)
▪ Лутово	придружено	географско	Турски дефтер (1485.)
Васојевићи	самостално	родовско	Дубровачки документ (1444.)
▪ Велика	придружено	географско	Хрисовуља манастира Високи Дечани (1330.)
▪ Горња Села	придружено	географско	Племе је настало у 18. веку
▪ Шекулар	придружено	географско	Повеља краља Стефана Милутина (1314.)
Кучи	самостално	родовско	Млетачки уговор (1455.)
▪ Затријебач	придружено	географско	Турски дефтер (1485.)
▪ Коћи	придружено	родовско	Турски дефтер (1497.)
Морача	савез	географско	Летопис попа Дукљанина (12. век)
▪ Горња Морача	у савезу	географско	Турски дефтер (1477.)
▪ Доња Морача	у савезу	географско	Турски дефтер (1477.)
Пипери	самостално	родовско	Скадарски земљишник (1416.)
Ровца	самостално	географско	Турски дефтер (1477.)
Стара Херцеговина
Бањани	самостално	родовско	Дубровачки документ (1319.)
Голија	самостално	географско	Племе је настало у 17. веку
Грахово	самостално	географско	Которски документ (1399.)
Дробњаци	самостално	родовско	Дубровачки документ (1285.)
▪ Језера	придружено	географско	Дубровачки документ (1390.)
▪ Ускоци	придружено	географско	Племе је настало 1797. године
▪ Шаранци	придружено	родовско	Племе је настало у 17. веку
Никшићка Жупа	самостално	родовско	Которски документ (1399.)
Опутне Рудине	самостално	географско	Писмо племенских главара књазу Данилу (1854.)
Пива	самостално	географско	Летопис попа Дукљанина (12. век)
Бока Которска
Бајкове Крушевице	самостално	географско	Летопис попа Дукљанина (12. век)
Брајићи	самостално	родовско	Которски документ (1448.)
Грбаљ	самостално	географско	Летопис попа Дукљанина (12. век)
Кривошије	самостално	родовско	Млетачки документ (1686.)
Кртоли	самостално	географско	Повеља цара Стефана Душана (1351.)
Леденице	придружено	географско	Повеља цара Стефана Душана (1351.)
Маини	самостално	родовско	Которски документ (1334.)
Ораховац	самостално	географско	Которски документ (1399.)
Паштровићи	самостално	родовско	Грамата цара Стефана Душана (1355.)
Побори	самостално	родовско	Которски документ (1333.)
Убли	самостално	географско	Турски дефтер (1540.)
Јужно Приморје
Мркојевићи	самостално	родовско	Млетачки документ (1409.)
Спич	самостално	географско	Млетачки документ (1542.)
Крајина
Сеоца	самостално	географско	Повеља краља Милутина (1296.)
▪ Крњице	придружено	географско	Повеља краља Милутина (1296.)
Шестани	самостално	родовско	Которски документ (1444.)
Малесија
Груде	самостално	родовско	Племе је настало у 16. веку
Хоти	самостално	родовско	Млетачки документ (1474.)

Званична подела на племена од 1861. до 1878. године

Борбу за ослобођење српског народа од Турака започела су управо српска племена стварањем прве слободне српске државе на простору подловћенске Црне Горе почетком 18. века. Црногорска власт се најпре проширила на Брда, а затим и на Стару Херцеговину и друге области. Како је са државном влашћу династије Петровић-Његош јачала и лична и имовинска сигурност, тако је слабила и племенска свест становништва. Као што се може приметити, дошло је понављања процеса из периода настанка средњовековне српске државе. Почетак постепеног процеса укидања племена представља одлука књаза Данила од увођењу племенских капетана које је он директно постављао. Капетаније су углавном пратиле племенске границе, с тим што је у неким случајевима једна капетанија обухватала по пар мањих племена, а у појединим већим племенима је било по пар капетанија. Све капетане је постављао и смењивао књаз лично, а он им је и одређивао плате.

Црна Гора је од 1961. године, када су јој припојена Сеоца и Крњице, до 1966. године званично била подељена на 5 нахија које су се даље делиле на 39 племена, међу којима једино Луково, Рудине (Никшићке) и Штитари нису били племена у правом значењу те речи. Брдска нахија је 1966. године подељена на Бјелопавлићку, Пиперску, Морачку и Васојевићку, док је број племена остао исти, те је званична племенска подела била следећа:

1. Катунска нахија: Бјелице, Грахово, Загарач, Комани, Луково, Никшићка Жупа, Његуши, Озринићи, Пјешивци, Рудине (Никшићке), Ћеклићи, Цетиње, Цуце
2. Ријечка нахија: Грађани, Добрско Село, Косијери, Љуботињ, Цеклин
3. Црмничка нахија: Бољевићи, Брчели, Глухи До, Дупило, Лимљани, Подгор, Сеоца, Сотонићи
4. Љешанска нахија: Градац, Дражевина, Штитари
5. Бјелопавлићка нахија: Бјелопавлићи
6. Пиперска нахија: Пипери
7. Морачка нахија: Горња Морача, Доња Морача, Дробњаци, Ровца, Ускоци
8. Васојевићка нахија: Братоножићи, Васојевићи, Кучи

Званична подела на племена и округе од 1878. до 1903. године

Након територијалног проширења на Берлинском конгресу 1878. године, Књажевина Црна Гора је подељена на 10 нахија одлуком народне скупштине из априла 1879. године. Према Земљопису Књажевине Црне Горе из 1899. године обухватала је 49 племена и 4 округа (укључујући Никшићки округ који је грешком изостављен) у оквиру 10 нахија:

1. Катунска нахија: Бјелице, Грахово, Загарач, Комани, Његуши, Озринићи, Пјешивци, Рудине (Никшићке), Ћеклићи, Цетиње, Цуце
2. Ријечка нахија: Грађани, Добрско Село (са Добрском Жупом), Љуботињ, Цеклин (са Цеклинском Жупом и Косијерима)
3. Црмничка нахија: Бољевићи, Брчели, Глухи До, Дупило, Крајина, Лимљани, Подгор, Сеоца, Сотонићи, Шестани
4. Љешанска нахија: Градац, Дражевина, Штитари
5. Брдска нахија: Бјелопавлићи, Пипери
6. Морачка нахија: Горња Морача, Доња Морача, Колашински округ, Ровца
7. Васојевићка нахија: Васојевићи
8. Никшићка нахија: Бањани, Голија, Дробњаци, Језера, Луково, Никшићка Жупа, Никшићки округ, Пива, Рудине (Опутне), Трепча, Ускоци, Шаранци
9. Зетска нахија: Братоножићи, Затријебач, Зета, Кучи
10. Приморска нахија: Барски округ, Улцињски округ

Међу 11 нових племена, нашле су се и области Зета, Крајина и Трепча које се у народу ни по чему нису сматрала за племена. Међутим, ова административна подела је била довољна да дође до појаве да се у литератури ове области често погрешно називају племенима.

Званична подела на капетаније од 1903. до 1913. године

Са доношењем новог закона о административној подели Књажевине Црној Гори 1903. године, укидају се нахије и племена као административне јединице највишег и средњег нивоа, а уместо њих земља је тада подељена на пет области које се више нису делиле на племена и округе, већ искључиво на 56 капетанија:

1. Катунско-ријечка област (подељена 1910. године на Катунску и Ријечко-љешанску)
2. Зетско-брдска област (подељена 1910. године на Зетску и Брдску)
3. Приморско-црмничка област
4. Морачко-васојевићка област (подељена 1910. године на Морачко-ровачку и Васојевићку)
5. Никшићка област (из које су 1910. године издвојене Вучедолска и Дурмиторска)

Убрзо након проглашења Краљевине Црне Горе, долази до споменутих измена 1910. године којима  је дуплиран број области, док је број капетанија остао непромењен. Иако племена више нису постојала званично, кроз називе капетаније се у одређеној мери ипак задржала стара племенска подела, тако да је вреди споменути:

1. Катунска област: Команско-загарачка, Његушка, Пјешивачка, Цетињска, Цуцко-ћеклићка, Чевско-бјеличка
2. Ријечко-љешанска област: Доњо-цеклинска, Љешанска, Љуботињско-грађанска, Цеклинско-добрска
3. Зетска област: Братоножићка, Горњо-кучка, Доњо-кучка, Затријебачка, Зетска, Подгоричка
4. Брдска област: Вражегрмачка, Љешкопољска, Мартинићко-брајевићка, Павковићка, Петрушинска, Пиперска, Спушка
5. Приморско-црмничка област: Барска, Горњо-црмничка, Доњо-црмничка, Крајишка, Мркојевићка, Улцињска, Шестанско-селачка
6. Морачка-ровачка област: Горњо-морачка, Доњо-морачка, Колашинска, Липовска, Пољска, Ровачка
7. Васојевићка област: Андријевичка, Величка, Краљска, Љеворечка, Полимска, Шекуларско-трепачка
8. Никшићка област: Голијска, Жупска, Луковска, Никшићка, Требјешка
9. Вучедолска област: Бањанска, Граховска, Опутно-рудинска, Рудинска
10. Дурмиторска област: Дробњачка, Жупо-пивска, Језерско-шаранска, Планино-пивска, Ускочка

Црна Гора је од прве половине 19. века постављала капетане и у племенима изван својих државних граница у којима је имала јак утицај да би тим путем припремала терен за њихово ослобођење. Са изузетком капетанија у Доњима Васојевићима, све су 1878. године ушле у састав Књажевине Црне Горе, али су делови појединих капетанија, као што су Барска и Андријевичка, остали изван граница Црне Горе. Међутим, њихове границе су из угла црногрске државе остале непромењене те тако Барска капетанија у протоколима дација (пореским пописима) крајем 19. и почетком 20. века обухвата и Спич где су поименице пописана сва домаћинства иако је на Берлинском конгресу 1878. године ово племе припало Аустроугарској која је тамо успоставила пуну власт.

По завршетку Првог балканског рата почетком 1913. године у састав Црне Горе улазе Беранска и Метохијска област, док су проширене Дурмиторска, Зетска и Приморско-црмничка област. Коначним разграничењем између Србије и Црне Горе Букурешким миром исте године формирају се и Пљеваљска и Бјелопољска област. Како капетаније које су биле у саставу ових области нису имале племенски карактер, њихове границе и називи нису од значаја за ову тематику.

Нестанак племенског друштвеног уређења

Капетаније су званично постојале све до уједињења са Србијом 1918. године, а суштински су престале да постоје 1916. године када је Краљевина Црна Гора потписала капитулацију у Првом светском рату чиме је започета двогодишња аустроугарска окупација. Племенско друштвено уређење ће након уједињења у највећој мери престати да постоји, док ће тај процес у потпуности бити завршен по завршетку Другог светског рата услед новог друштвеног поретка и убрзаног исељавања становништва из пасивних племенских подручја у градове. Иако су племена престала да постоје као друштвене заједнице, називи племена су остали у употреби за територије које су обухватала, као и за њихово становништво. У Црној Гори се за већину братстава само на основу презимена и славе може закључити одакле потичу, а племенско порекло се и данас са поносом истиче.

Коришћена литература

• Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
• Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
• Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд, Насеља српских земаља (књига 7), Српски етнографски зборник (књига 15), Српска Краљевска Академија, 1911.
• Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Насеља и порекло становништва (књига 11), Српски етнографски зборник (књига 23), Српска Краљевска Академија, Београд, 1922.
• Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд, 1930.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Насеља српских земаља (књига 2), Српски етнографски зборник (књига 5), Српска Краљевска Академија, Београд, 1903.
• Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
• Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге – Петијевићи – Бијелићи) (књига 2), Библиотека “Хроника села”, Културно просветна заједница Републике Србије, Београд, 2000.
• Вујанић, Јерковић, Kртинић, Маринковић, Kњига о Мацурама, Друштво српских родословаца “Порекло”, Београд, 2014.
• Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд, 1961.
• Душан Ј. Љумовић, Пипери – племе у Црној Гори, САНУ – “Хроника села” / Културно просветна заједница Србије, Београд, 2000.
• Ђорђе М. Ојданић, (Не)познате Лубнице, Комови, Подгорица, 2005.
• Ђурђица Петровић, Матаруге у касном средњем веку, Гласник Цетињских музеја (књига 10), Цетиње, 1977.
• Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике III разреда основне школе, Цетиње, 1899.
• Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци – крајина Старе Црне Горе, Београд, 1984.
• Зоран Мијбеговић, Кртољске приче, Тиват, 2016.
• Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње, 1960.
• Јован Вукмановић, Црмница – антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука – одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
• Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Насеља српских земаља (књига 5), Српски етнографски зборник (књига 11), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
• Јован Ердељановић, Постанак племена Пипера, Српски етнографски зборник (књига 17), Српска Краљевска Академија, Београд, 1917.
• Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
• Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Насеља и порекло становништва (књига 24), Српски етнографски зборник (књига 39), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
• Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Јавор бр. 5, 12, 14, 16, 24 и 25 из 1892. године, Цетиње, 1892.
• Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Јавор бр. 37, 38 и 39 из 1891. године, Цетиње, 1891.
• Косто Р. Перућица, Опутна Рудина, Београд, 1989.
• Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
• Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд, 1977.
• Милан – Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Културно-просвјетна заједница, Подгорица, 2000.
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974.
• Милан Р. Милановић, Бајкове Крушевице, Библиотека “Хроника села”, Одбор САНУ за проучавање села / Културно просветна заједница Републике Србије, Београд, 1997.
• Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља, 1997.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска академија наука и уметности, Београд, 1967.
• Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 37), Српски етнографски зборник (књига 75), Српска академија наука и уметности, Београд, 1960.
• Милован П. Пејовић, Племе Комани, Цетиње, 1976.
• Милун М. Штурановић, Озринићи крај Никшића – прилози за монографију, Асоцијација спорта и културе, Подгорица, 2000.
• Миљан Јокановић, Племе Кучи – етничка историја (2. издање), Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
• Мирко Барјактаровић, Ровца, Црногорска академија наука и уметности, Титоград, 1984.
• Момчило Мићовић, Бањани, Љетопис Бањана и Рудина, Никшић, 2016.
• Никола П. Рајковић, Племе Косијери 1439-1945, Цетиње, 1968.
• Обрад Вишњић, Голија и Голијани, Требиње 1987.
• Обрен Благојевић, Пива, Одељење друштвених наука САНУ, Београд, 1971.
• Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе – општи дио, Посебна издања (књига DLXII), Одељење друштвених наука (књига 92), Српска академија наука и уметности / Народна књига, Београд, 1985.
• Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе – посебни дио, Посебна издања (књига DLXII), Одељење друштвених наука (књига 92), Српска академија наука и уметности / Народна књига, Београд, 1985.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
• Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004.
• Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923, репринт издање (ЦИД, Подгорица, 1997.)
• Петар Шобајић, Корјенићи, Гласник Етнографског музеја на Цетињу IV, Етнографски музеј на Цетињу, Цетиње, 1964.
• Радослав-Јагош В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
• Сава Накићеновић, Бока (антропогеографска студија), Насеља српских земаља (књига 9), Српски етнографски зборник (књига 20), Српска Краљевска Академија, Београд, 1913.
• Сава Пејовић Трећи, Протокол – Поријекло Пејовића, Љетопис Бањана и Рудина, Никшић, 2016.
• Светозар Томић, Бањани, Насеља и порекло становништва (књига 31), Српски етнографски зборник (књига 59), Српка академија наука и уметности, Београд, 1949.
• Светозар Томић, Дробњак, Насеља српских земаља (књига 1), Српски етнографски зборник (књига 4), Српска Краљевска Академија, Београд, 1902.
• Светозар Томић, Пива и Пивљани, Насеља и порекло становништва (књига 31), Српски етнографски зборник (књига 59), Српка академија наука и уметности, Београд, 1949.
• Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији (Друго допуњено издање), ИТП “Коло” / ИТП “Унирекс “, Никшић, 1997.
• Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло (II измијењено и допуњено издање), Београд, 1997.
• Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд, 1913, репринт издање (Прометеј, Београд, 1999.)
• Чедомир С. Булајић, Вилуси, Библиотека “Хроника села”, Одбор за проучавање села САНУ / Институт за социолошка истраживања, Београд, 1994.
• Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Montenegrina, Kanada 2003.
• Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica, 2003.
• Miloš Krivokapić i Saša Knežević, Prilog proučavanju porijekla stanovništva i antroponimije Orahovca (Boka Kotorska), Anali Dubrovnik 55/1, Dubrovnik, 2017.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.
• Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, I.B.Tauris & Co. Ltd, London/New York, 2015.

22 коментара

1. 27. август 2018. у 18:04

   Војислав Ананић

   СТАЊЕВИЋИ, 3 куће у Горњим Казанцима, 3 у Доњим Казанцима и 6 кућа у Никшићу

   Стањевићи су старином Бјелице, по њихову казивању од братстиа Андрића. Дошли су у Доње Казанце, око 1830. године. Њихов родоначелник Стано, убије у Бјелицама, некога комшију и са три сина — Вуком, Зеком и Машаном, побјегне у Грахово. Ту га крвици стигну и убију. Његова три малољетна сина, остану на Грахово, с мајком и бабом. Имали су три краве. Неки Бјелица им украде све три и отјера их у Бјелице. Жена удовица, Станова, врати се натраг, да тражи краве и понесе собом малога Вука. Тамо се забави један мјесец дана, тражећи своју стоку и најпослије се удаде за једног комшију који прими и сина Вука, кога подигне и посини, Од овога су Вука, по доказу Стањевића породица Вуковићи, у Бјелицама.
   Стара мајка Станова — име јој је било Стана, кад чује да јој се снаха преудала, побјегне из Грахова, са два мала унука у Голију, код Вукића Канкараша, који је из Бјелица био доселио у Голију и ту презими. У прољеће, пређе код Шуковића у Доње Казанце. Ту јој сељаци направе једну колибу и ту се настани са два малољетна унука, без игдје ичега.
   Бешир Асанбеговић, муслиман из Автовца, дође у Казанце, да обиђе чипчије. Наиђе на колибу гдје је баба са унуцима стајала и види здраву и лијепу дјецу. Затражи у бабе старијег, Зека, да му чува телад. Баба пристане и Бешир баци Зека за се, на седло и доведе кући. Зеко је код Бешира у најам, стајао пуних четрнаест година. Показао се врло поспушан, вјеран и вриједан младић; Бешир га заволи, добро му је плаћао најам и најпослије му дадне читлук у Казанцима и то најбољи и по површини и по квалитету.
   Као добри радници, браћа Зеко и Машан, на добру читлуку убрзо су се обогатили. За три паса кућа Стањевића, убрајала се међу најбогатије у томе крају. (У народу се вјерује да су паре од најма срећне и берићетне). Ако је тако, заиста су Зеку Стањевићу и његовој кући биле срећне).
   Имали су најбољи буљук оваца, а вазда су их одвајали и њихова теглећа марва — коњи и волови. За турско вријеме, када су трговци рисански или мостарски закупљивали вуну по Гацку и Голији, сви би домаћини рекли: »Пошто дадне Зеко Стањевић његову вуну, даћемо и ми нашу«. Трговци би вазда одбијали по неколике паре на оку вуне, испод цијене коју би Зеку платили. Зеко је имао сина Рада, а Раде Николу, Илију, Мијајла, Вука и Ђорђија, а Машан Живка, Милоша и Луку.
   Кад је повучена граница између Црне Горе и Аустроугарске, Зеко са сином Радом, пређе у Г. Казанце, у црногорску границу, гдје су до тада биле зимске торине, а брат му Машан остане у Д. Казанцима. Никола Радов имао је сина Миљана, а Миљан шесторицу — Радула, Драга, Чеда, Бора, Милоша и Михајла. Радуле Миљанов има Драгана и Слободана, а Боро има Будимира, Чедо Веселина; Драго и Мићо живе у иностранству. Илија, други Радов син, имао је петорицу: Љуба, Вукоту, Рајка, Михаила и Димитрија. Рајко је погинуо као четник, Михаило је емигрирао у Канаду, а Љубо, Вукота и Димитрије, живе у Д. Казанцима.
   Љубо има Рада и Станка, Вукота Сретена, а Димитрије Жељка, Ранка и Дарка. Мијајло, трећи Радов син, умро је нежењен. Вуко, четврти Радов син, умро је од »шпањолке«, 1918. године и по његовој смрти родио му се син Владо, који је живио у Титограду и напрасно умро, а остао му је син Зоран. Ђорђије, пети Радов син, имао је Тодора, Душана и Милоша. Тодор и Душан живе у Канади, а Милош у Никшићу и има сина Горана. Живко, Машанов син, имао је Петка, Марка, Риста и Стева, Петко Радомира, Риста и Новицу, а Стево Милорада. Марко није имао синова. Милош, други Машанов син, имао је Паја, Радована, Боришу и Алексу. Радован је погинуо као четник, а Бориша је умро нежењен. Пајо има Миливоја, Милоша, Владимира и Димитрија. Миливоје Пајов, има два сина. Димитрије и Владимир живе у Никшићу, а у Милоша нема мушке дјеце. Лука, Машанов, трећи син, није имао дјеце. Породица Стањевића, иако су били малобројни међу двије масовне породице — Паповиће и Тепавчевиће, вазда су се понеки од њих истицали и узимали учешћа у свим сеоским и племенским питањима. Уопште су познати као добри радници и домаћини, сналажљиви, одважни и темпераментни људи. У Д. Казанцима, гласио се као добар и богат домаћин Живко Машанов.
   Слава им је света Петка, 27. октобра.
   Генеалогија: Драган, Радуле, рођен 1933. године, Миљан, рођен 1907, Никола, рођен 1870. године, Раде, Зеко, Станко.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

2. 28. август 2018. у 04:39

   Војислав Ананић

   ТОМОВИЋИ

   Ови оу старосједиоци. Дошли су отприлике кад и Вишњићи и по предању један су род. Иако су дошли и једни и други о трагу триста и педесет година и населили се у једно село, нијесу се досада мећусобно никад узимали, чак ни кумовали до назад педесет година, када су се почели кумовати и то најприје по присану.
   Једна легенда за Томовиће каже, да је Томо, њихов родоначелник, био у најму код калуђера, у манастиру Косијереву. У свађи, убије калуђера и утекне у Голију, код синова његове ближе стрине, или снахе Вишње, родоначелнице Вишњића. Од Тома родоначелника, до другога Тома, од кога знају бројити пасове, било је свакако четири-пет генерација, али никоме не знају име. Томо други је живио негдје у другој половини XVIII вијека. Имао је два сина: Костадина и Ђорђија. Од Ђорђија у Голији нема никога. Његов син Ђоко, дуго година је четовао, већином пo Босни и звали су га Ђоко Крџа. Најпослије одсели у Босну и сад Томовићи не знају има ли ко од њега.
   Костадин Томов имао је Тривка, Радојицу и Крста. Тривков син Митар, у свађи убије свога рођака Пеја Крстова и с оцем и браћом утекне у Босну. Радојица је имао Малишу, који је ускочио у Морачу, брзо изишао на глас као јунак и стријелац. Имао је сина Јакова а Јаков Димтирија и Милоша који су преселили у Србију и презивају се Стрелице, на успомену њихова дједа Малише, који је био врстан стријелац пушком. Крсто Костадинов имао је Пеја и Адама. Од Пеја нема никога. Адам је имао четворицу синова — Драга, Косту, Рада и Ђока. Драго Адамов је имао Благоја (Муја), Сима и Малишу, Мујо Димитрија и Бела, а Димитрије Жељка. Симо Драгов је имао Божа, Петра. и Тома, Божо има Радована и Ранка, Петар Веселина, Миладина и Милана, а Томо Раденка. Малиша Драгов је имао Драгутина, Јована и Радивоја. Драгутин има Драгана, Јована Бранка, а Радивоје Радана, а Коста Адамов Ђорђија (Гала), Тодора, Јеремију и Обрена. Прва тројица су помрли нежењени. Обрен има Константина, који је умро као ђак.
   Раде, трећи Адамов син, имао је Саву и Милоша. Сава је одселио у Војводину и има сина Љуба. Милош није имао. синова. Ђоко, четврти Адамов син, имао је Вељка и Светозара. Вељко има Рајка, а Светозар Радоша и Ђока. Радош је погинуо. Костадин Томовић био је крупан човјек, јунак, али дозлабога тврдоглав и непокоран. Убио је на правди бога Луку Грозданића, из Чарађа, а њега је доцније убио Ибраим-ага Звиздић, по наговору Грозданића.
   Од свих Томовића најгласитији је био Малиша Радојичин, звани Малиша Стрелица. Он је као момче у тек двадесетој години, заједно са Јакшом Вишњићем, ускочио у Морачу. Јакша убрзо погине, а Малиша као јунак и одличан стријелац, изађе на глас и постаде хајдучки харамбаша. Причали су стари људи да је погађао камен у лету.
   Владика Петар I, именовао га је сердаром. Посјекао је много Турака, као и чувеног турског јунака Трокапић Муртезу. Једна народна пјесма за Малишу каже:
   »Не остави Томовић Малишу
   И његову брешу прлитану,
   С којом гађа орла под облаке…«
   Његов син Јаков био је добар човјек и јунак. Он се из Мораче врати на Малинско, а с Малинска се пресели на старевину, у Вишњића до. Кад погибе Смаил-ага у Дробњаку, Дедага, Смаил-агин син позове Јакова Томовића и рече му:« Отиђи, Јакове, на Мапинско и убиј Мирка Алексића, даћу ти најбољи читлук у површ гатачку. И још ћу ти кулу начињети!« Јаков не смједе одрећи Дедаги, него се формално прими тог мучног задатка, оде на Малинско, код Мирка и све му каже због чега је дошао. »Па убиј ме, Јакове!«, рече Мирко. »Нећу, недао бог, него да огласимо да си смртно рањен, да затуримо траг код Дедаге«. Пошто Дедага дознаде да Мирко није погинуо, а није ни рањен, дозове турског јузбашу Авда Златанића и нареди му да узме тридесет заптија, да оде у Вишњића до и убије Јакова Томовића, а жену му и дјецу претјера преко планине у Пиву. То је некако дознао Милош Лажетић, из Дробњака, пријатељ Јаковов и одмах оде те му каже да некуд бјежи. Јаков то исприча свом комшији, кнезу Јовану Вишњићу. Јован исти дан организује двоје-троје момчади и неколико коња, те Јакова пропрате преко Утеса. Утекао је био код свога рођака Нушка Карнаге Божовића. Кад Златанић с Турцима осване у Вишњића долу и опколи Јаковову кућу, стану га звати на предају, али пошто се нико из куће није јављао, отворе врата и нађу је празну, али нађу и запретану ватру. Авдо одмах оде код Јована и запита га: »Ђе је Јаков Томовић?« Јован одговори: »У кући, а да ђе је? Синоћ је ту заноћио.« — »Видим да је заноћио, али га нема«, одговори Авдо.
   Турци се врате натраг. Јаков је након три године отуд преселио на Малинско. Кад је Дедага Ченгић 1847. године повео Турке на Дробњак, да освети оца, у чардак Алексића затвори се шеснаест највреднијих ускока, међу којима је био и Јаков. Кад ускоцима послије дуже одбране понестане фишека и стану смишљати да с голим ножевима излете међу Турке и изгину, у том одсудном часу Јаков Томовић, посљедним фцшеком рани Дедагу и Турци одступе. О овом великом ускочком јунаштву, Његош је испјевао пјесму »Чардак Алексића« и између осталог каже:
   ». . . Докле пуче пушка са чардака,
   Стреличина везена шишана, 
   А нека га вазда му пуцала!
   Годи Јаков Ченгића Дедагу.
   Момче младо, а пушци невјешто,
   Препаде се да га не надметне,
   Па је агу ниско потхватио,
   Сломио му од седла јабуку.
   И поквари пушке у појасу,
   Ал, му клета не довати тела. ..«
   Кад је Дедага доцније дознао чија га је пушка гађала и погодила, рекао је: »Види како ме оно пашче једном превари, а други пут умало не усмрти.«
   Једном приликом књаз Никола запитао је Ђока Вишњића: »Има ли, Ђоко, у Голији ко од Јакова Томовића?«, а кад му он каза да нема и да му синови живе на Малинску, књазу би жао. Сигурно је да би неком од његових синова дао неко главарство да су живјели у Голији.
   Од Томовића у Голији најугледнији је био Драго Адамов. Он је био до крајњих људских граница добар и озбиљан човјек и гостоприман домаћин. Нико га никада није видио да се гротескно насмијао коме, а разне бруталне шале и беспослице, вазда је мрзио.
   Томовићи у Голији славе Јовандан.
   Генеалогија: Жељко р. 1965, Димитрије р. 1925, Мујо р. 1890, Драго р. 1856, Адам, Крсто, Костадин-Томо Томовић.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

3. 28. август 2018. у 04:55

   Војислав Ананић

   С У Ш И Ћ И, 5 кућа у Г. Казанцима и 1 кућа у Д. Казанцима

   Сушићи су старосједиоци у Голији. Дошли су можда о трагу триста и више година. По предању, доселили су се у Голију, односно у Доње Казанце, из Херцеговине. Прво су стајали у Чарађу, више година. И данас се у атару Чарађа по њима називају поједина мјеста: Сушића главица, Сушића продо и Сушића поди. Из Чарађа су прешли у Доње Казанце, а одатле једни пређу у Гареву код Гацка, гдје их и дан-данас има пет-шест кућа.
   Прича се да је негдје давно, у доба турско, био један врло богат Сушић. Био је кнез у Казанцима и по предању хиљадио је овце. За једнога њихова претка постоји легенда, да је био врло богат. Имао је седам ожењених синова. Један турски паша поручи богатом Сушићу да му спреми храну за триста људи, али за двадесет четири сата и то триста ока хљеба, триста ока меда и триста ока меса. Наравно, да кнез ово скупи по својој кнежини. Кад паша дође у кнежеву кућу с војском, запита га: »Јеси ли, кнеже, све припремио за моје људе што сам ти наредио и је ли раја шћела дати?« Он му одговори: »Ја, честити пашо, ништа ни у кога нијесам ни тражио.« А паша ће љутито: »Зашто влаше?« — »Све ја имам у мојој кући што си наредио!« Паши ово буде мило и кад га кнез уведе у кућу и показа му седам џефердара, седморо тока, седам сребрних ђердана и толико сребрних пуца његових снаха и синова, паша на сваки комад даде по златну маџарију дара и ослободи кнеза плаћања харача док је жив.
   Кад је повучена граница између Црне Горе и Аустроугарске, сви Сушићи сем Вука, пређу у Горње Казанце. Сад их у њима има шест кућа и дијеле се на три огранка: од Марка, Николе и Андрије. Марко (Маца) имао је Луку, Лука Дуку, Дука Божа, а Божо Милорада професора, Николу и Марка. Милорад и Марко живе у Београду, а Никола има два сина — Костадина и Драгољуба.
   Други огранак Николићи: Никола је имао Тодора, официра Арсенија и Јована, Тодор Лазара, а Лазар Тодора. Тодор има Чедомира и Рада. Арсеније је имао четири сина: Васиља, Милована, Петра и Јола. Од Васиља и Јола нема никога; Јоле је ликвидиран од стране партизана као четник, а Васиљ је умро у Америци. Милован је имао двојицу — Ђорђија и Михаила који су одселили у Србију. Петар Арсеније има три сина — Николу, Вукоту и Вељка. Никола живи у Далмацији, а Вељко у Чачку. Вукота Петров има Ненада, Бора, Мирка и Љубомира. Јован Николин имао је Панта који је погинуо као водник 1912. године на Бардаљолу, код Скадра. Андрија је имао сина Благоја, а Благоје Душана и Николу. Никола живи у Београду, а Душан је имао Ђорђија, а Ђорђије Благоја и Милимира. Њихов рођак Стеван имао је Перишу, а Периша Рака и Станишу. У Рака нема дјеце, а Станиша живи у Никшићу и има синова.
   Вук Сушић који је остао у Доњим Казанцима имао је сина Мијајла, а овај Данила, Николу, Влада и Трипка.
   Ови огранци не знају тачно шта су у сродству. Такође не знају ни у ком су степену сродства са онима у Гареви.
   Од свих Сушића најугледнији је био Тодор Николин, официр (пјешак) црногорске војске. Тодор је био командир треће чете Голијског батаљона, а пошто је погинуо на његово мјесто је дошао Лазар Јевтов, официр — пјешак. Тодор је био виђен и угледан. Погинуо је 1900. године, 26. октобра, на брду Коцељу, под планином Сомином, због, како би се рекло и непромишљености:
   Црногорска влада је била одредила Тодора, да као официр пази границу између Црне Горе и Аустро- угарске од Округлих дола до Сомине и наредила, што би се год живо из аустријске границе нашло да пређе црногорску границу, да се одмах заплијени и преда капетанском суду на Боботово гробље. Такво исто наређење и задатак имали су и аустроугарске пограничне власти за црногорску стоку, ако би прешла границу. Тодор је повремено са два-три војника обилазио границу. Једног јесењег, магловитог дана, заплијени седамдесет коза угледног гатачког домаћина Малише Тепавчевића из Вратковића, које су биле прешле границу. Капетан Спасоје Канкараш рече му да не зна шта ће с тим малом, но да иде на Горанско, да пита војводу Сочицу. Кад Тодор дође код војводе на Горанско и каза му у чему је ствар, војвода га укори: »Да си ми такав довести свезаног швапског солдата, који се често пута шепуре по нашој граници, него си заплијенио козе најбољега Србина – Малише Тепавчевића!« Тодор као млад и амбициозан официр, осјети да га је војвода овим увриједио и рече му: »Госдодине војводо, задајем ти часну ријеч: или ћу ти довести свезана солдата кроз три дана, или ме неће бити жива!«. Одмах се с Горанска врати кући дође у Боботово гробље. Ту дигне четири друга, а неко им каже да је једна швапска патрола изашла на Коцељ да контролише да ли су козе биле заиста прешле границу. Тодор предложи друговима: »Кад се састанемо са Швабама и отпочнемо разговор, ја ћу сјести код вође патроле и кад завичем: Сваки свога! — сви ухватит по једног, да их повежемо!« Кад су дошли на границу и састали се са швапским солдатима, отпочну разговор о пљенидби коза и куда иде тачно граница. Тодор је сјео поред вође патроле и наједном завиче: »Сваки свога!«. Похватају се, али се један швапски солдат отргне једном другу Тодорову и вођа патроле кога је Тодор био обалио, на њемачком језику командује: »Пуцај!« и овај на мјесту убије Тодора и Рада Лазова Тепавчевића. На глас о овом сукобу црногорског официра и швапске патроле, Земаљска влада у Сарајеву, учини протест на Цетиње и одмах се затегну односи између двије државе. Пошто комисија од стране обје земље на лицу мјеста утврди да то није никаква политичка ствар, него лична амбиција која је својствена свим Црногорцима, ствари су се смириле.
   Сушићи славе св. Јована зимског, 20. јануара.
   Генеалогија: Радомир, Тодор, Лазар, Тодор, Никола.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

4. 28. август 2018. у 06:23

   Војислав Ананић

   ТЕПАВЧЕВИЋИ, 10 кућа у Боботову гробљу

   Тепавчевићи су старосједиоци. Дошли су врло давно, негдје отприлике крајем XVI вијека. Тепавчевићи, Манојловићи, Лаловићи и Дамјанци, по предању су од четири брата. Својатају се с Мартиновићима, Кривокапићима и Перовићима у Цуцама. Пок. Андрија Лубурић, у књизи »Орповићи«, каже да су они потомци војводе Бијела Црногорца, кога су Турци раселили негдје око 1500 година, са Бјелетака, испод Крсца, да се један унук војводе Бијела вратио из Бјелица натраг, на старину, у Гацко и да су од њега ове четири породице, од његових синова: Тепала, Манојла, Лала и Дамјана. По Лубурићевој књизи, војвода Бијеле, био је рођени унук војводе Милије, а војвода Милија рођени брат легендарног косовског јунака и барјактара кнеза Лазара, Павла Орловића. О њиховом досељењу у Гацко, послије косовске битке, Лубурић каже: »Кад је мајка Павла Орловића, други дан по косовској бици, сахранила свога сина Павла и војводу Јована Тоиковића из Дукађина, побјегне испред Турака у Дубровник, да склони своје благо. Пут је нанесе преко Гацка, те сврати код кнеза Влатка. Свиди јоj се кнежева кћер и узе је за сина Милију. Она продужи за Дубровник и ту роди трећег сина Мартина, кога крсти у католичкој цркви, пошто у Дубровнику није било православног свјештеника. Кад Мартин одрасте, врати се у Гацко, код свога брата Милије и доцније постане војвода. Овај војвода Мартин укопан је код гаревске цркве и након око четири стотине година, у исти је гроб укопан војвода Богдан Зимоњић. Кажу стари Гачани, да је војвода Богдан за живота изабрао мјесто гдје ће га укопати: »Под овом великом плочом ћете ме уколати кад умрем, јер је сигурно овдје, јадан не био, укопан некакав вепики човјек, па ме с њим укопајте. »Кад су дигли плочу, нашли су с унутрашње стране натпис на коме пише: »Војвода Мартин Црногорчевић«. Лубурић каже, да је војвода Бијеле, по паду Херцеговине 1483. године, начинио караулу ниже гатачког Крсца и ту се држао са једном четом људи пуних двадесет година, док га је неки Шаро, Србин, из Гацка, под пријетњом турском, показао Турцима тајни пут од Сомине, те су га одатле дигли.
   Војвода Бијеле пребјегао је у Бјелице, а доцније се повратио, те прихватио своју браћу и рођке код себе. По Лубурићу, од војводе Бијела и његова стрица Мартина, потиче већина породица у Цуцама и Бјелицама. Он каже да су од њих Мартиновићи, Мнлићи, Бориловићи, Кривокапићи, Перовићи, Самарџићи и Кривошије, Раичковићи у Зети, Османагићи у Подгорици, сви Бандићи, Ђуричковићи у Загарачу и многе друге породице, као и голијске породице — Канкараши и Горановићи.
   Поуздано се зна да су се Мартиновићи из Бајица и Тепавчевићи из Боботова гробља и Вратковића вазда својатали и доказивали да су један род. Стари војвода Марко Драгов Мартиновић, ујак краља Николе, кад је долазио код своје кћери у Голију, Милице, која је била удата за Јевта, командира голијског, вазда је поручивао за два Гаића-Тепавчевића — Максима и Јовицу, да дође на виђење у Вишњића до. И покојни Ристо Прешов Тепавчевић, кад је 1907. године, за вријеме Анексионе кризе, пребјегао у Црну Гору, био је за цијели мјесец дана, стални гост код ондашњег црногорског министра и генерала Митра Мартиновића. Неки стари Тепавчевићи, тврде да је Павле Орловић живио под Орлину, у Чарађе и да је одатле пошао на Косово. Даље, тврде да су у кући Тепавчевића, у огранку Кнежевића из Вратковића, који су некад бли бројни а данас их је свега двије-три куће, биле златне ките Павлове, од његова барјака, и неко терме, кога и Лубурић помиње и да је све то пропало за вријеме првог свјетског рата, кад је Гацко изгорјело. То исто тврде и Дамјанци у Шипачном. Братство Тепавчевића стајало је од старина у селу Вратковићима и Боботову гробљу. Повлачењем границе између Црне Горе и Аустроугарске, граница прође између ова два села и један дио Тепавчевића из Боботова гробља припадне Црној Гори, а већина остане у аустријској граници, у селима Вратковићи и Казанцима.
   Породица Тепавчевића далеко је разрођена и не знају шта су у сродству — огранцни на које се дијеле, једни другима. Тепавчевићи у Голији дијеле се на огранке: Гајиће, Мијајловиће, Бошковиће, Митровиће, Милићевиће и Лазовиће. Гајићи су се, одмах по уједињењу 1918. године званично прозвали Гајићи. Они су под тим презименом и уписани.

   Огранак МИЈАЈЛОВИЋИ: Мијајло је имао пет синова — Рада, Трифка, Стевана, Милутина и Манојла. Стеван је био изучио богословију за попа у Косијереву и Мостару. Убили су га Турци уочи Невесињског устанка и није успио да се запопи. У то вријеме као скоро једини писмен човјек у Голији, слат је од стране гатачких кнежева и носио је писмо књазу Николи, од кога је добијао информације о устанку и држању према Турцима. Од Трифка и Манојла нема никога. Манојлова два сина, Крсто и Стеван, умрли су од »шпањолске грознице«. Раде Мијајлов имао је Милована и Ђорђија, Милован Димитрија, а Димитрије Филипа, Драгутина, Радомира и Благоја. Ђорђије Радов имао је — Мирка, Љуба и Радула, Мирко Рада и Миша, Радуле има једног сина, а Љубо има Жељка.
   Милутин Мијајлов имао је Петра и Лазара, Петар Вукашина, а Вукашин Миливоја, Новицу и Бранка, Лазар Машана, а Машан Ненада.

   Огранак МИЛИЋЕВИЋИ: Милић Драгов је имао четири сина: Станоја, Новицу, Тодора и Спасоја, Станоје је имао Пека, Косту и Антонија. Антоније је умро од »шпањолке«, као момак неожењен. Пеко је имао шест синова који живе у Врбасу, а Коста има тројицу: Влада, Момчила и Чеда. Тодор Милићев је имао Божа, а Божо Михаила; Владо Костин има Предрага и Александра. Божо је погинуо у борби с усташама, на Степену, 1941. године. Новица Милићев имао је Николу, Видака и Бошка. Видак је погинуо у НОБ-у 1942. године, а Никола и Бошко живе са синовима у Врбасу. Спасоје Милићев имао је Марка, Боришу и Гаврила. Марко и Гаврило живе у Врбасу, а Бориша није имао синова.

   Огранак БОШКОВИЋИ: Гајо Бошковић је имао три сина — Пиља, Неноја и Паја, Пиљо је имао Јована и Јевта. Њихови синови живе у Војводини. Пајо је имао Илију и Ђорђија. Илија је имао Милана, Шћепана и Неђа. Милан живи у Никшићу, има синове Мића и Милорада. Нећо је погинуо неожењен, а Шћепан нема мушке дјеце. Ђорђије Пајов имао је Јова и Драгомира. Неноје Гајов је имао — Божа, Милована, Обрена, Милоша, Крста и Љуба. Божови синови, њих шест, као и Обрен са синовима, живе у Војводини. Милован Ненојев погинуо је 1913. године, на Брегалници. Милош Ненојев има Радивоја, Радула и Милисава, а Крсто Ненојев Ратка, Ратко Веселина, Љубо Мирка, Радомана, Милорада, Томислава.

   Огранак ЛАЗОВИЋИ: Лазо је имао Рада, Раде Јована, а Јован Новицу, Јевта и Лазара. Новица је умро као регрут, а Лазар погинуо 1945. није се женио. Јевто има Бранка и Мира.

   Огранак КРИВОШИЈА: Митар је имао Андрију и Шпира, Андрија Митров Пека, Пеко Мипивоја, а Миливоје има Миладина, Мића и Пера. Шпиро Митров је имао Новака и Сима, Новак Милана и Благоја; Благоје живи у Самобору, у Гацку, а Милан је погинуо у борби са усташама 1941. године. Симо Шпиров има Радивоја, а Радивоје Петра, Сима, Драга, Жарка и Сава .
   Y Херцеговачком устанку од Тепавчевића из Боботова гробља, истицао се као најхрабрији војник Раде Лазов.

   ТЕПАВЧЕВИЋИ, у Вратковићима и Д. Казанцима, у Гацку

   Село Вратковићи су стара постојбина свих Тепавчевића који и данас живе у три села: Вратковиће, Доње Казанце, Боботово гробље и једна кућа у Горњим Казанцима.
   Тепавчевићи у Вратковићима се дијеле на огранке — Симовиће, Бошковиће, Вучиће, Кнежевиће и Триповиће.

   СИМОВИЋИ: Симо је имао Малишу и Драга, Малиша Симов имао је Вујадина, Јока и Павла, Вујадин Малишин Ћетка, Петка и Обрена. Од Петка и Обрена нема никога, а Ћетко је имао Јоша, а Јошо Небојшу и Веселина. Јоко, други Малишин син, имао је Јевта и Игњата, Јевто има Недјељка, а Игњат Радосава, Милосава, Димитрија, Станка и Рада. Милосав има једног сина, Димитрије Косту и Горана, а Станко Ранка и Раденка. Павле, трећи Малишин син, имао је Јанка, Сима, Крста и Мирка. Јанко је погинуо на Солуну. Био је храбар војник и предложен је био за Карађорђеву звијезду. Није се женио. Симо, други Павлов син, имао је Момчила, Јова, Малишу, Василија и Марка. Јово има Драгишу и Јанка, Малиша једног сина, Васиљ нема дјеце, Момчило је погинуо у другом свјетском рату, а Марко живи у Никшићу и има једног сина. Мирко, четврти Павлов син, имао је Љубишу и Андрију, Обадва су одселили у Србију, у Краљево и имају мушке дјеце.
   Други Симов син Драго, имао је Ђуришу, а Ђуриша Спасоја, Милоша и Тривка. Спасоје Ђуришин, имао је Милана и Алексу. Милан је погинуо 1941. године у борби с усташама, а Алекса има сина Божа. Милош, други Ђуришин син, имао је сина Луку, а Лука Благоту и Милисава. Тривко, трећи Ђуришин син, имао је Вељка, Влада и Пеја, Вељко има Косту и Лазара; Владо нема синова, а Пејо има Силвију и још двојицу.

   БОШКОВИЋИ: Митар је имао Лала, Јована и Петра. Лале Митров је имао Гаврила, Станоја и Тома који је умро у Америци, неожењен. Гаврило Лалев имао је Блажа, Лазара и Аћима, Блажо има Миодрага, Здравка и Драгољуба. Станоје, други Лалов син, има Тодора и Божидара, Тодор Драгана, а Божидар једног сина. Јован, други Митров син, имао је Мијајла, Николу и Гојка, Мијајло Јованов Радивоја, а Радивоје Божа и Неша; Никола Јованов има Јова, Божидара и Мира. Јово Николин има Угљешу. Петар Митров имао је Новака, а Новак Луку и Чеда, Лука има Славишу. Видак Бошковић имао је сина Јована, а Јован Богдана, кнеза џемадбашу, за вријеме Аустроугарске. Богдан Јованов имао је шест синова: Ђорђија, Спасоја, Јована, Видака, Илију и Лазара. Од Видака и Илије нема потомства. Ђорђије Богданов има Вукашина, а Вукашин Раденка. Спасоје Богданов има Милорада и Марка, Милорад Гојка и Небојшу. Јован Богданов имао је Ђурицу, Радомира и Душана, Радомир Момира и Богдана, а Душан Драгана и Љубенка. Лазар Богданов има Михајла, Ђоле Тепавчевић имао је сина Риста, а Ристо Обрада и Радивоја. Томо је имао Николу који се није женио.

   ВУЧИЋИ: Сласоје има пет синова: Дуку, Панта, Саву, Милоша и Глигора. Од Дуке, Панта и Саве нема никога, Милош има Владимира и Милорада, Милорад Спасоја, а Владимир нема дјеце. Глигор, други Спасојев син, имао је Мата, Рада и Мијајла. Мато и Раде одселили су у Бачку, а Мијајло има Миљана, Бранка и Слободана. Милан Мијајлов има петорицу — Миливоја, Радована, Саву, Милинка и Зорана.
   Тепавчсвић Митар имао је Тома и Николу, Томо Риста и Трифка. Ристо је одселио у Београд и има пет синова, а Трифко има Боривоја и Вукоту; Никола Митров имао је Милорада, а Милорад Радојицу, Жарка и Бранислава.

   КНЕЖЕВИЋИ: Зеко Тепавчевић имао је сина Ђура, а Ђуро — Крста, Луку, Тодора и Сима. Крсто је имао Ђока, Милинка, Милована и Ратка. Лука Ђуров имао је Стојана и Петра. Стојан има једног сина, а Петар Ђура и Боришу, Симо има Рајка.

   ТРИПОВИЋИ: Триповићи су потомци Пера и Шпира. Перо је имао Сима и Душана, Симо има Бранка, Максима и Аидрију, а Душан Радосава; од Шпира нема потомства.
   Од Тепавчевића у Вратковићима истицали су се Малиша и његов син Вујадин, барјактар у Херцеговачком устанку 1875 – 78. године. Доцније за вријеме Аустроугарске, истицао се Богдан Јованов, који припада огранку Бошковића. Богдан је дуго година био кнез, звани џеманбаша и то Вратковиће, Казанце и Доње Дулиће. Био је врло паметан и утицајан човјек. 
   Малиша Симов Тепавчевић био је за вријеме турско кнез и врло угледан човјек. Између два устанка 1862. и 1875. године, ишао је кришом од Турака књазу Данилу, а он га је много волио и цијенио. Био му је обећао главарство кад ослободи Гацко од Турака. Једне године је настрадао због свог патриотског рада. Дервиш паша крене с неколико табора низама из Гацка за Никшић. Собом је повео и кнеза Малишу, који га је као паметан човјек много цијенио. Ологори на Крсцу, код кула Звиздића, неколико дана. Није му се ишло низ Дугу и потури глас да ће преко Утеса низ Бањане, па преко Трепача, за Никшић. Црногорци који су га чекали у Дуги, пребаце се под Утес, пошто дознају да ће дервиш преко Бањана. Дервиш је хтио да обмане Црногорце и да ноћу пређе злогласну и крваву Дугу, без борбе. Први дан пред полазак, паша позове Малишу на каву. Малиша га обавијести да је чуо да су Црногорци под Утес и да би требало мијењати правац пута. »Ја сам то, кнеже, намјерио протурио глас да заварам Црногорце, а прексјутра крећем уз Дугу«. Малиша пошто искуша пашу, исту ноћ се извуче испод шатора који му је дао био Дервиш паша, оде под Утес, извијести војводу Петра, да ће Турци низ Дугу и ноћу се врати на Крстац.
   Дервиш крене с војском и осване на Злоступу. Ударе му Црногорци у Дугу, разбију Турке и отму велики плијен. Паша се с разбијеном војском врати у Гацко. Турци су нагађали ко извијести Црногорце, те се обретоше у Дуги испод Утеса. Један Тановић, Турчин из Гацка, који је био ту ноћ стражар на Крсцу, као башибозук, изјави да је видио човјека под струком и с пушком, гдје је испред зоре ушао под шатор кнеза Малише Тепавчевића. Турци добаве Милишу и испребијају га на мртво име, али он није признавао. Хтјели су га посјећи гатачки Турци, али га Дервмш паша уз помоћ Суљаге Звиздића није дао. Дервиш никако није вјеровао да га је Малиша издао. Малиша је од тих убоја остао неспособаи и најпослије од њих и умро. 

   ЂОРЂИЈЕВИћИ, огранак у Д. Казанцима: Ђорђије Тепавчевић имао је пет синова: Глигора, Милутина, Мијата, Риста и Пеја. Глигор Ђорђијев имао је Косту и Гојка, Коста није имао синова, а Гојко је имао Тома, Томо Филипа и Василија. Филип Томов има — Глигора, Бранка, Рада и Миодрага. Глигор има Ранка, а Бранко Драгомира и Дарка. Милорад живи у иностранству. Васиљ Томов има Милована, а Милован Гојка. Милутин, други Ђорђијев син имао је Преша, Јована, Уроша и Новицу. Прешо Милутинов имао је шест синова — Павла, Риста, Пека, Танасија, Марка и Јошка. Од Јошка и Павла нема потомака. Павлов син Андрија имао је Ђорђа који је погинуо у НОБ-у, борећи се против непријатеља. Ристо, други Прешов син, имао је Бошка и Јевта, Бошко Љубенка, Бранка и Риста. Сви имају синове. Јевто Ристов је имао два сина — Слободана и Мића који је погинуо у саобраћајној несрећи.
   Пеко, трећи Прешов син, имао је Милана, Војислава, Душана и Благоја. Благоје и Душан су погинули као четници и од њих нема насљедства. Милан Пеков имао је Вељка, Михаила и Косту. Михајло има Милана, Душана и Благоја. Војислав Пеков има Слободана и Драгана. Марко, четврти Прешов син, имао је Светозара, Рада и Алексу. Алекса је погинуо као четник, Светозар има Мића, Милутина и Ђорђија, а Раде Младена и Александра. Танасије Прешов био је потпуковник и са службом је био у Босни. Има два сина.
   Урош Милутинов је имао Јакова, Јаков Дамјана, Трифка, Новака, Стевана и Алексу, Новак и Стеван су погинули у четницима. Дамјан има сина Доброслава, Трифко живи негдје у Босни и има синова, а Алекса је емигрирао у Канаду. Новица, трећи Милутинов син имао је Шалету, Лала и Јована. Шалета није имао синова, а Лале је имао Радована и Мињу. Миња је умро, није се женио, а Радован је емигрирао у Њемачку. Јован је имао Војина и Станка. Војин је погинуо као четник, а Станко има Милана, Милорада и Јована. 
   Мијат, трећи Ђорђијев син, имао је Николу, Никола Обрена и Милоша. Обрен је са синовима одселио у Војводину, Милош је имао сина Богдана, а Богдан Рада.
   Ристо, четврти Ђорђијев син, имао је Андрију, а Андрија Илију и Мата. Мато се утопио у ријеци Мушннци, у Гацку. Као правник, био се запослио у суду. Илија се није женио.
   Пејо, пети Ђорђијев син, имао је Јована, Сима и Филипа. Филип је погипуо на Скадру 1912. године, а синови су му одселили са синовима Јовановим у Уpoшевцу, на Косово. Филипов је син Пеко народни херој. Погинуо је јуначком смрћу у брби с Арнаутима. Јован Пејов имао је Васиља, Гаврила и Гаја. Одселили су у Косово и тамо од њих има потомака. Симо, трећи сни Пејов, имао је Милована и Машана. Милован са синовима живи у Војводнни. Машан има Вaja, Милорада — наставника, Рада и Влада. Милорад има Обрада; Вајо је умро неожењен. Владо има једнога сина, а Раде се није женио. Сви су одселили из Горњих Казанаца.
   Глигор Ђорђијев, у првој половини XIX вијека, био је међy најугледнијим Србима у Гацку. Богат, са великом задругом, непокоран према Турцима, врло честит и слободоуман. Његов cин Коста, официр у Херцеговачком устанку (послије погибије Тома Паповића), био је један од најхрабријих официра у два гатачка батаљона. Његов војник, из борбе, није смио побјећи. Кажњавао је све војнике, без питања и војводе и комаидира. И Joван Пејов је био врло угледан човјек, као и његови синови Васиљ и Гаврило. Од Ђорђијевих, највише се истицао Ристо Прешов. Био је богат сељак и убрајан међу најугледније домаћине у Гацку. Кад је емигрирао у Црну Гору, за вријеме анексионе кризе 1907. године, посредством Митра Мартиновића, ондашњег министра, књаз Никола му је био обећао капетанство у Гацку. Као угледног чоијека и Србина, аустроугарске власти у јуну 1914. године, међу првим Гачанима интернирају га у Арад, у Мађарску, а одатле као релатнвпо млада човјека пошаљу га на фронт према Русима. Ристо, усред бијела дана, са још десетак Срба, пребјегне у Русију и одмах се јави у добровољце. Погинуо је на Добруџи 1915. године. Његов брат Танасије, био је официр црногорске војске на Скадру и командир друге чете Гачана 1914. и 1915 године, на Гацку. Одступио је преко Албаније и као официр био је на Солунском фронту. Брат Ристов, Марко, за вријеме бивше Југославије, био је угледан човјек од утицаја. У Д. Казанце прешла су два брата Тепавчевића из Боботова гробља и то Крцун и Мићо. Крцун је погинуо у Херцеговачком устанку, у Дуги. Био је храбар војник, имао је сина Петра, а Петар Андрију, учитеља, Милана и Крста. Андрија је погинуо у партизамима, остао му је један син који живи у Новом Саду, као љекар. Милан Петров има сина Бранка који живи у Требињу и има Милорада. Крсто трећи Петров син, има Вељка, Миломира и Радомира. Мићо брат Крцунов, имао је Јанка, а Јанко Душана, Миливоја и Обрена. Душан је погинуо у партизанима, Обрен се није женио, а Мнливоје има пет синова: Слоба, Блажа и Гара.

   Породица Тепавчевић је вазда давала добрих људи, кнежева, официра, барјактара, добрих и паметних домаћина и јунака. Негдје отприлике у XVII вијеку, знамемит је био кнез Доброслав Тепавчевић. Његa је, по предању, за војводу на Гацко, поставио травнички везир, али га Турци Куртагића убију на путу, у непосредној близини куће, у Добром долу. Послије двјеста година, Тепавчевнћи, у истом долу, побију Турке Тановиће. Гатачки Турци за освету убију два Тепавчевића, а трећег објесе; и то синове Гаја Тепавчевића, родоначелника Гајића. По причању старога Јока Малишина, четрнаест Тепавчевића је погинуло у Сомини бранећи своја стада, а да су они убили петнаест Црногораца, јер су насељени у самом подножју планине Сомине, под брдом Коцељом, па су вазда имали сукоба са црногорским четама и њиховим харамбашама. Кад су покушали да се измире, ови су тражили да им се плати једна мртва глава, а они су ту главу пребијали за један плијен од триста брава које су им Црногорци одјавили. 
   За вријеме Анексионе кризе, из националних побуда у Црну Гору је емигрирало око двадесет Тепавчевића, а 1916. године одступило их је преко Албаније за Крф више од двадесет и то из Вратковића и Д. Казанаца. Ратовали су на Солунском фронту и седморица их је погинуло. У овом, народноослободилачком рату дали су доста храбрих бораца, међу њима и једног народног хероја, Пека Тепавчевића.
   Трпавчевићима је слава Јовандан, зимски.
   Генеалогија:
   ЂОРЂИЈЕВИћИ: Мићо, Светозар (1912.), Марко, Прешо, Милутин, Ђорђије.
   Oгpaнак СИМОВИЋА: Драгиша, Јово, Симо, Павле, Малиша, Симо.
   Огранак МИЈАЈЛОВИЋА: Раде, Мирко, Ђорђије, Раде, Мијајло.
   Огранак БОШКОВИЋА: Раде, Божо, Неноје, Гајо.
   Огранак МИЛИЋЕВИЋА: Предраг, Владо, Коста (1900.), Станоје, Милић, Драго.

   ЋОРИЋИ:
   Двије куће у Голији, седам у Никшићу, једна на Цетиње и пет у Доње Казанце. Ћорићи су дошли — по доказу старих људи — врло давно, о трагу двјеста и више година из Босне, а по другима — младој генерацији — из Мојковца од тамошњих Ћорића.
   Године 1882. — за другог Херцеговачког устанка, прешао је у Голију Жарко Митров Ћорић, настанио се на земљу манастира Косијерева, коју је некад потписао неки саморани Сава Грозданић. Жарко се ту окући и ожени од Манојловића и имао је четири сина: Дамјана, Акима, Крста и Душана.
   Дамјан, најстарији Жарков син, имао је Вука, Рада, Петка, Нова, и Милорада. Вуко Дамјанов има Мијодрага а Мијодраг Сашу; Раде има Драга и Милоша, Петко Драгана а Ново Александра и Бориса; Милорад најмлађи Дамјанов син није се женио. 
   Аким, други Жарков син, имао је: Радована, Митра и Радивоја, Радован Акимов Драгишу и Слободана а Драгиша Игора, Митар Акимов има Жарка и Миодрага; Радивоје Акимов Божидара, Бранка и Ратка а Душан Жарков има Николу и Угљешу а Никола Данила и Жељка, Крсто Жарков није имао порода.
   У Доњнм Казанцима од Жаркових рођака Саве и Тома има потомака: И то Сава је имао Јаша и Алексу, Јашо Милинка и Рада а Алекса Радомира и Дуку; Томо је имао Пула а Пуле Драгана, Драшка и Слободана.
   Иако је Жарко дошао и населио се међу двије масовније породице Манојловића и Тепавчевића, и убрзо је својим држањем и понашењем постао врло омиљен и цијењен комшија. Вазда је узимао учешћа у сеоским па и у племенским питањима.
   Ћорићи су славили Лучиндан 31. октобар.
   Генеологија: Саша, Миодраг, Вуко, Дамјан, Жарко, Митар.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

5. 28. август 2018. у 06:56

   Војислав Ананић

   ЦРНОГОРЦИ, једна кућа на Бајовом камену

   Дошао је Спасоје Мијајлов Црногорац 1882. године, као емигрант из Дулића и населио се у Гослић на Бајов камен. Оженио се од Канкараша и ту окућио. Имао је сина Стевана, а Стеван Вукашина и Млађена. Вукашин Стеванов има Митра и Петра, а Млађен Драга, Мома и Михаила.
   Спасоје је био добар радиша и велики домаћин. За кратко вријеме стекао је имање, да се убрајао међу најимућније људе у Голији. Црногорци су дошли, по њиховом доказу, у село Дулиће, у Гацку, једни почетком XIX вијека, а посљедњи 1840. године. Дошли су из села Трњина, од братства Рогановића. Кажу да су побјегли од крви и промијенили су крсну славу. Рогановићи у Трњинама славе Никољдан, а ови у Дулићима Малу госпоћу. Кад је погинуо Смаил-ага Ченгић 1840. године, из Дулића је побјегао у Голију Вуко Горановић и брат му Тодор, као и Сава Бекез. Баш тада дошао је посљедњи огранак Црногораца. Причају људи да су нашли запретану ватру и ту се населили. Спасоје је имао још петорицу браће: Радоја, Мирка, Вула, Крста и Тома. Од браће се истакао Радоје. Био је прави хајдук и за вријеме прве окупације 1916- -1918. године комитовао је са браћом и синовима. За швапске патроле и гатачке Турке, био је прави страх и трепет. Вакмајстор Милан Почуча, Србин из Лике, толико се бојао Радоја, па је преко неких повјерљивих људи из Голије успио да се састане с њим и тада је Радоје дао вјеру да не убија швапске жандаре, а они да не гоне Радоја и синове му. За три године комитовања, зимили су у једној пећини, у ппанини Сомини. Мало је мушких очију било да смију ући тамо гдје је улазио Радоје Црногорац.
   Један њихов огранак зове се Видаковићи, а Видак Црногорац је имао осам синова: Тривка, Перка, Вука, Лака, Андрију, Сима, Мргуда и Малишу. Видакови оинови Тривко, Перко, Симо и Мргуд преселе из Дулића у Даниће, на читлук Тановића, гдје и данас живе њихови потомци и презивају се Видаковићи. Један син Видаков је одселио у Босну, код Сарајева и данас од њега, има тамо, двадесет кућа. И они се презивају Видаковићи. Синови Видакови који су остали у Дулићима, презивају се Црногорци. Они немају никакве крвне везе са Црногорцима у Д. и Г. Казанцима. Не славе ни исту славу. Црногорци у Дулићима славе Малу гоопођу.
   Генеологија: Митар (1864.), Вукашин, Стеван, Спасоје, Мијајло.

   ЦРНОГОРЦИ, 4 куће у Горњим и 2 куће у Доњим Казанцима
   Казаначки Црногорци дошли су у Д. Казанце по њиховом доказу негдје око 1820. године. Кажу да су побјегли с Чева, од потомства Озрова. Када је повучена граница између Црне Горе и Аустроугарске 1878. године, Живко Црногорац са синовима — Шундом, Мирком и Николом, преће црногорску границу и насели се у Г. Казанце, гдје су им до тада биле зимске торине. Шундо Живков је имао — Јована, Максима и Гаврила, а Јован Шундов — Радована, Бошка, Милутина, Крста, Новака и Драгутина. Радован је погинуо у четницима. Бошко Јованов има Предрага и Радомира; Максим Шундов је имао Луку и Милана, а Гаврило Данила, Радосава и Млађена. Други Живков син, Мирко, имао је Милана, а Милан Ђорђа који сада живи у Војводини. Никола трећи Живков син, имао је Тодора, а Тодор Мила, Павла, Николу и Митра. Никола живи у Војводини, а Митар је емигрирао у Канаду. Милован Тодоров има сина Мића и Вукосава, а Павле Слободана и Тодора.
   Живкови најближи рођаци — Стеван, Неђо и Раде, остану у Д. Казанцима, Стеван је имао сина Јована, а Јован Ђока. Реџо је имао Јевта, а Јевто Радована Вука и Влада. Радован је умро, а Владо је погинуо у партизанима. Вук има Стојана и Владимира. Раде је имао Обрада, а Обрад Радивоја, Рајка и Војина.

   Други огранак Црногораца су Трипковићи: Трипко је имао синове: Јована, Стојана и Аћима. Јован Трипков имао је Којана, Бегана, Тошка и Рака. Којан је имао Михајла, Богдана, Андрију и Новака Михајло је имао Јова, Косту, Милана и Димитрија. Беган Трипков имао је Спасоја и Лазара, Спасоје Блажа и Милорада. Тошко, трећи син Трипков, имао је Вула, а Вуле Новицу који живи у Херцег Новом. Радован други Вулов син, умро је као момак. Рако је имао Тома. Стојан, други Трипков син, имао је Саву и Аћима. Сава је имао Бећка, Милоша и Марка, Бећко — Радоја, Бранка и Жарка. Милош Савин има два сина, а Аћим, трећи Трипков син имао је Муша и Гојка, Гојко има Трипка (Радана).
   Трећи огранак Симовићи: Симо је имао Митра, Лазара и Душана, а Митар Благоја, Милана, Петра, Вељка и Радована. Благојеви синови живе у Војводини. Петра су убиле усташе, није се женио, а и Радован је умро нежењен. Милан живи у Америци, Вељков син Лазар у Казанцима. Лазар Симов емигрирао је 1907. године у Црну Гору, а Душан је имао Љуба и Драга. Љубо живи у Мостару.
   Од старе генерације Црногораца, најугледнији је био Стојан Трипков; био је кнез одмах у почетку аустријске власти. Кад је чувени харамбаша Стојан Ковачевић дигао устанак у Херцеговини 1882. године, из Казанаца су му били главни јатаци кнез Стојан Црногорац и Радоје Шуковић. Кад је Стојан заплијенио швапску пошту на Кобиљој глави — новац и намирнице које су Швабе гонили из Бипеће за војску у Гацко, пређе са својом јуначком дружином испод планине Сомине и доће у Доње Казанце, код својих јатака Радоја Шуковића и кнеза Стојана. Швапска војска из Гацка, потјера Стојана и његову дружину и нађу их гдје су се ологорили у Казанце код њихових јатака. Стојан умакне, а кнеза Стојана Црногорца и Радоја Шуковића поведу у Гацко и обадвојицу стријељају на Пониквама.
   Од Црногораца је био угледан човјек и Митар Симов. Лазар, његов брат, кад је емигрирао у Никшић, био је дуго година службеник у овом граду, а послије је отишао у Америку.
   Црногорци славе Аренђеловдан.
   Генеалогија:
   Живковићи: Предраг, Бошко, Јован, Шундо, Живко.
   Тривковићи: Раде, Гојко, Аћим, Тривко.
   Симовићи: Лазар, Вељко, Митар, Симо.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

6. 28. август 2018. у 07:08

   Војислав Ананић

   ШУКОВИЋИ, 5 кућа у Казанцима

   Шуковићи су доселили с Грахова око 1820. Потичу од Вујачића као и Перишићи. Шуко досели код стрица Перише и добије добар читлук. (Традиција је Шуковића да је овај Шуко чувени харамбаша Баур-баба Шуко. Но он се помиње као Миловић, а граховски Миловићи тврде да је од њих. Ни за једно ни за друго нема сигурног документа.) Шуко је имао сина Јанка, а Јанко Махајлов, Николу и Живка. Николу је убио неки Сушић. Од Живка су они у Горњим Казанцима, а од Мијајла у Доњим. Живко је имао сина Спасоја, а Спасоје Зека и Васа. Зеко је имао Муја, Шпира и Обрена. Васо је имао Павла, Јована, Косту, Милоша и Гаврила. Павле је имао Бећа, Новака и Петра. Петар живи у Војводини. Бећо је имао Радомира, Милорада, Јована и Тадију. Радомир има два сина као и Милорада. Јован Васов имао је Луку и Николу. Коста Васов имао је Радивоја, доктора наука, Љуба и Милутина. Милутин има Славка. Радивоје живи у Титограду, има синова. Милош Васов имао је Миливоја и Благоја. Миливоје је погинуо у четницима. Благоје живи у Никшићу, има два сина.
   Мијајло Јанков је имао Риста и Марка. Ристо је имао Јула (Јанка) који је одселио у Дубровник, а Јуле Риста, Марко Мијајлов је имао Радоја и Игњата. Радоје је имао Михајла, Саву, Марка, Милоша и Благоја, који је млад умро. Михајло је са синовима 1916 одступао преко Албаније и тамо је погинуо. Имао је Мирка и Луку. Мирко је одселио у Војводину. Погинуо је у партизанима 1942. Имао је Вукоту, Махајла, Милана и Петра. Вукота има Александра. Луку, Ристо Јулов пошаље са Солунског фронта (преко Николе Пашића) на школовање у Француску, одакле пређе у Америку. Сава Радојев је имао Бошка, који је одселио у Требиње, имао је Радоја, а Радоје има Милорада. Милош Радојев је имао Мирослава и Алексу. Мирослав је погинуо у Индокини у »Легији странаца«. Алекса је погинуо као дјечак. Марко Радојев имао је Божидара, а Божидар Милимира, Милоша и Младена.
   Игњат Марков имао је Јована, Анта и Филипа. Сва три су послије I рата добили парцеле у Војводини. Јован је имао Влада и Стојана, (који живе у Војводини), Владо Бранимира, а Стојан Срђана. Анто је имао Новака и Момчила, Новак Радомира, Чедомира и Љубомира. Чедомир је умро као дјечак. Филип је имао Велимира (Веља, који живи у Београду), Вељо Срђу, а Срђа Веља и Душана.
   Од Шуковића у Горњим Казанцима истицао се Шпиро Зеков. Мујо Зеков је био трубач једне чете Голијског батаљона, за вријеме црногорско. У Доњим Казанцима највреднији и најгледнији био је Радоје Марков. Стари Шуковићи су хајдуковали и јатаковали. Ристо Мијајлов, са неколио друга, нападе неке Турке и плијени стоку, али га тешко ранише и убрзо умрије. Турци (знајући »бијесног« Риста) посумњају на њега, и дођу у Казанце да отворе гроб и утврде да ли је Ристо био рањен. Шуковиће од тешке казне спаси кнез Стојан Црногорац тако што је положио кесу дуката као гаранцију да је Ристо умро од неке болести. Године 1882. Стојан Ковачевић плијени швапску комору и плијен склони код својих јатака Радоја Шуковића и Стојана Црногорца. Неко их изда потјери, Стојан с дружином избјеже, а Шваби стријељају Радоја и Стојана Црногорца, а Радојевог брата Игњата одведу у Мостар. Убрзо је од убоја умро. Јуле Ристов је био познати хајдук у Казанцима. Због неког убиства или претходно описаног случаја одсели у Дубровник. Ристо Јулов изучи за попа и 1914 г. «из Каменара у Боки одјаше на коњу до Београда, на Теразије. Због његових веза «у Београду и овог патриотског чина поставе га за попа Српске Врховне команде са којом је одступао преко Албаније. Послије рата био је један од најугледнијих Дубровчана. Био је члан градоке управе, предсједник Српског добровољачког и пјевачког друштва. Издао је збирку народних пјесама (Р. Шуковић-Вујачић, Дубровник 1907), помиње се у Енциклопедији Југославије као врстан ратни фотограф.
   Шуковићи славе Никољдан, 19. децембар.
   Генеалогија: Срђа, Вељо, Филип, Игњат, Марко, Мијајло, Шуко — родоначелник.
   ЦРНОГОРЦИ, једна кућа на Бајовом камену

   Дошао је Спасоје Мијајлов Црногорац 1882. године, као емигрант из Дулића и населио се у Гослић на Бајов камен. Оженио се од Канкараша и ту окућио. Имао је сина Стевана, а Стеван Вукашина и Млађена. Вукашин Стеванов има Митра и Петра, а Млађен Драга, Мома и Михаила.
   Спасоје је био добар радиша и велики домаћин. За кратко вријеме стекао је имање, да се убрајао међу најимућније људе у Голији. Црногорци су дошли, по њиховом доказу, у село Дулиће, у Гацку, једни почетком XIX вијека, а посљедњи 1840. године. Дошли су из села Трњина, од братства Рогановића. Кажу да су побјегли од крви и промијенили су крсну славу. Рогановићи у Трњинама славе Никољдан, а ови у Дулићима Малу госпоћу. Кад је погинуо Смаил-ага Ченгић 1840. године, из Дулића је побјегао у Голију Вуко Горановић и брат му Тодор, као и Сава Бекез. Баш тада дошао је посљедњи огранак Црногораца. Причају људи да су нашли запретану ватру и ту се населили. Спасоје је имао још петорицу браће: Радоја, Мирка, Вула, Крста и Тома. Од браће се истакао Радоје. Био је прави хајдук и за вријеме прве окупације 1916- -1918. године комитовао је са браћом и синовима. За швапске патроле и гатачке Турке, био је прави страх и трепет. Вакмајстор Милан Почуча, Србин из Лике, толико се бојао Радоја, па је преко неких повјерљивих људи из Голије успио да се састане с њим и тада је Радоје дао вјеру да не убија швапске жандаре, а они да не гоне Радоја и синове му. За три године комитовања, зимили су у једној пећини, у ппанини Сомини. Мало је мушких очију било да смију ући тамо гдје је улазио Радоје Црногорац.
   Један њихов огранак зове се Видаковићи, а Видак Црногорац је имао осам синова: Тривка, Перка, Вука, Лака, Андрију, Сима, Мргуда и Малишу. Видакови оинови Тривко, Перко, Симо и Мргуд преселе из Дулића у Даниће, на читлук Тановића, гдје и данас живе њихови потомци и презивају се Видаковићи. Један син Видаков је одселио у Босну, код Сарајева и данас од њега, има тамо, двадесет кућа. И они се презивају Видаковићи. Синови Видакови који су остали у Дулићима, презивају се Црногорци. Они немају никакве крвне везе са Црногорцима у Д. и Г. Казанцима. Не славе ни исту славу. Црногорци у Дулићима славе Малу гоопођу.
   Генеологија: Митар (1864.), Вукашин, Стеван, Спасоје, Мијајло.

   ЦРНОГОРЦИ, 4 куће у Горњим и 2 куће у Доњим Казанцима
   Казаначки Црногорци дошли су у Д. Казанце по њиховом доказу негдје око 1820. године. Кажу да су побјегли с Чева, од потомства Озрова. Када је повучена граница између Црне Горе и Аустроугарске 1878. године, Живко Црногорац са синовима — Шундом, Мирком и Николом, преће црногорску границу и насели се у Г. Казанце, гдје су им до тада биле зимске торине. Шундо Живков је имао — Јована, Максима и Гаврила, а Јован Шундов — Радована, Бошка, Милутина, Крста, Новака и Драгутина. Радован је погинуо у четницима. Бошко Јованов има Предрага и Радомира; Максим Шундов је имао Луку и Милана, а Гаврило Данила, Радосава и Млађена. Други Живков син, Мирко, имао је Милана, а Милан Ђорђа који сада живи у Војводини. Никола трећи Живков син, имао је Тодора, а Тодор Мила, Павла, Николу и Митра. Никола живи у Војводини, а Митар је емигрирао у Канаду. Милован Тодоров има сина Мића и Вукосава, а Павле Слободана и Тодора.
   Живкови најближи рођаци — Стеван, Неђо и Раде, остану у Д. Казанцима, Стеван је имао сина Јована, а Јован Ђока. Реџо је имао Јевта, а Јевто Радована Вука и Влада. Радован је умро, а Владо је погинуо у партизанима. Вук има Стојана и Владимира. Раде је имао Обрада, а Обрад Радивоја, Рајка и Војина.

   Други огранак Црногораца су Трипковићи: Трипко је имао синове: Јована, Стојана и Аћима. Јован Трипков имао је Којана, Бегана, Тошка и Рака. Којан је имао Михајла, Богдана, Андрију и Новака Михајло је имао Јова, Косту, Милана и Димитрија. Беган Трипков имао је Спасоја и Лазара, Спасоје Блажа и Милорада. Тошко, трећи син Трипков, имао је Вула, а Вуле Новицу који живи у Херцег Новом. Радован други Вулов син, умро је као момак. Рако је имао Тома. Стојан, други Трипков син, имао је Саву и Аћима. Сава је имао Бећка, Милоша и Марка, Бећко — Радоја, Бранка и Жарка. Милош Савин има два сина, а Аћим, трећи Трипков син имао је Муша и Гојка, Гојко има Трипка (Радана).
   Трећи огранак Симовићи: Симо је имао Митра, Лазара и Душана, а Митар Благоја, Милана, Петра, Вељка и Радована. Благојеви синови живе у Војводини. Петра су убиле усташе, није се женио, а и Радован је умро нежењен. Милан живи у Америци, Вељков син Лазар у Казанцима. Лазар Симов емигрирао је 1907. године у Црну Гору, а Душан је имао Љуба и Драга. Љубо живи у Мостару.
   Од старе генерације Црногораца, најугледнији је био Стојан Трипков; био је кнез одмах у почетку аустријске власти. Кад је чувени харамбаша Стојан Ковачевић дигао устанак у Херцеговини 1882. године, из Казанаца су му били главни јатаци кнез Стојан Црногорац и Радоје Шуковић. Кад је Стојан заплијенио швапску пошту на Кобиљој глави — новац и намирнице које су Швабе гонили из Бипеће за војску у Гацко, пређе са својом јуначком дружином испод планине Сомине и доће у Доње Казанце, код својих јатака Радоја Шуковића и кнеза Стојана. Швапска војска из Гацка, потјера Стојана и његову дружину и нађу их гдје су се ологорили у Казанце код њихових јатака. Стојан умакне, а кнеза Стојана Црногорца и Радоја Шуковића поведу у Гацко и обадвојицу стријељају на Пониквама.
   Од Црногораца је био угледан човјек и Митар Симов. Лазар, његов брат, кад је емигрирао у Никшић, био је дуго година службеник у овом граду, а послије је отишао у Америку.
   Црногорци славе Аренђеловдан.
   Генеалогија:
   Живковићи: Предраг, Бошко, Јован, Шундо, Живко.
   Тривковићи: Раде, Гојко, Аћим, Тривко.
   Симовићи: Лазар, Вељко, Митар, Симо.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

7. 28. август 2018. у 07:22

   Војислав Ананић

   ШАРОВИЋИ, 6 куђа у Чарађу

   Шаровићи су свакако најстарија Голијска породица, па можда и у цијелом Гацку. По свим предањима, причама и доказима и по једном штампаном документу, изгледа да су и у доба Косова били овдје, тзв. »косовска породица«. Но, поред све те далеке прошлости, слабо су се размножавали, па их је и данас, након пет и више вјекова, свега шест кућа. Андрија Лубурић у књизи »Орловићи« помиње некаквог Шара, Србина из Гацка, око 1500. године.
   У селу Пржинама, у Гацку, станује породица Шаровића, око 20 кућа и кажу да су један род са Шаровићима из Голије. Не знају да ли су они прешли из Чарађа у Гацко, или ови из Гацка у Чарађе. Лубурић каже: »Неки Шаро, Србин, из Гацка,« И једни и други Шаровићи славе Никољдан и својатају се. Иако су веома стари, њихова генеалогија не може се дуго пратити, највише до пет пасова.
   Некад су били врло богати и имали велико имање, што се и данас у Чарађу може видјети по називима разних мјеста: Шаровића пећина — у чарађком кориту, Шаровића пећина у Сомини, Шаровина у Стогама, Шаровића до, Шаровића понор. . . Стари Тривко Шаровић, причао је да је гонио Турцима као ђетић комору, кад су ишли на Карађока у Србију. Турци су рају већином употребљавали за коморџије. За најстарије претке, садашњи Шаровићи знају за Тривка и Јока — рођаке. Не знају како им је било име очевима и дједу. Тривко је имао синове Шћепана и Филипа. Од Филипа нема никога, а Шћепан је имао сина Саву, а Сава — Божа, Мартина и Николу. Од Николе и Мартина нема никога. Никола је погинуо као четник, а Мартина су убиле усташе у Сарајеву. Божо Савин има Радојицу, Милорада, Бранка и Велимира. Јоко је имао четири сина — Аћима, Лазара, Пиља и Ђока. Од Лазара и Ђока нема потомства. Пиљо је имао Мартина, а Мартинов син сада живи у Сарајеву.
   Аћим Јоков имао је Муја (Јакова) и Саву. Мујо је имао — Божа, Ђорђија, Луку, Душана и Јевта. Од Душана нема никога. Божо, Мујов, има Миливоја, а Миливоје Миладина, Божидара и Мирка, Ђорђије; Мујов, има Новака (Зелена), а Зелен Милорада. Лука, Мујов, има Вељка, Мирка, Момчила и Ратка, Јевто — Миљана и Радојицу а Миљан Горана. Сава, Аћимов, је имао Радивоја, Акима и Николу, Никола и Радивоје живе у Никшићу и имају синова, а Аким Мирка, Сава и Благоја. 
   Као што се види, Шаровићи данас имају врло напредну и здраву омладину. Од старих Шаровића истицао се Аћим Јоков. Био је врло добар домаћин и веома богат човјек.
   Слава им је свети Никола, 19. децембар.
   Генеологија: Миладин, Миливоје, Божо, Мујо, Аћим, Јоко.
   Тривковићи, други ограиак: Саво, Аким, Сава, Аћим и Тривко.

   ШУКОВИЋИ, 5 кућа у Казанцима

   Шуковићи су доселили с Грахова око 1820. Потичу од Вујачића као и Перишићи. Шуко досели код стрица Перише и добије добар читлук. (Традиција је Шуковића да је овај Шуко чувени харамбаша Баур-баба Шуко. Но он се помиње као Миловић, а граховски Миловићи тврде да је од њих. Ни за једно ни за друго нема сигурног документа.) Шуко је имао сина Јанка, а Јанко Махајлов, Николу и Живка. Николу је убио неки Сушић. Од Живка су они у Горњим Казанцима, а од Мијајла у Доњим. Живко је имао сина Спасоја, а Спасоје Зека и Васа. Зеко је имао Муја, Шпира и Обрена. Васо је имао Павла, Јована, Косту, Милоша и Гаврила. Павле је имао Бећа, Новака и Петра. Петар живи у Војводини. Бећо је имао Радомира, Милорада, Јована и Тадију. Радомир има два сина као и Милорада. Јован Васов имао је Луку и Николу. Коста Васов имао је Радивоја, доктора наука, Љуба и Милутина. Милутин има Славка. Радивоје живи у Титограду, има синова. Милош Васов имао је Миливоја и Благоја. Миливоје је погинуо у четницима. Благоје живи у Никшићу, има два сина.
   Мијајло Јанков је имао Риста и Марка. Ристо је имао Јула (Јанка) који је одселио у Дубровник, а Јуле Риста, Марко Мијајлов је имао Радоја и Игњата. Радоје је имао Михајла, Саву, Марка, Милоша и Благоја, који је млад умро. Михајло је са синовима 1916 одступао преко Албаније и тамо је погинуо. Имао је Мирка и Луку. Мирко је одселио у Војводину. Погинуо је у партизанима 1942. Имао је Вукоту, Махајла, Милана и Петра. Вукота има Александра. Луку, Ристо Јулов пошаље са Солунског фронта (преко Николе Пашића) на школовање у Француску, одакле пређе у Америку. Сава Радојев је имао Бошка, који је одселио у Требиње, имао је Радоја, а Радоје има Милорада. Милош Радојев је имао Мирослава и Алексу. Мирослав је погинуо у Индокини у »Легији странаца«. Алекса је погинуо као дјечак. Марко Радојев имао је Божидара, а Божидар Милимира, Милоша и Младена.
   Игњат Марков имао је Јована, Анта и Филипа. Сва три су послије I рата добили парцеле у Војводини. Јован је имао Влада и Стојана, (који живе у Војводини), Владо Бранимира, а Стојан Срђана. Анто је имао Новака и Момчила, Новак Радомира, Чедомира и Љубомира. Чедомир је умро као дјечак. Филип је имао Велимира (Веља, који живи у Београду), Вељо Срђу, а Срђа Веља и Душана.
   Од Шуковића у Горњим Казанцима истицао се Шпиро Зеков. Мујо Зеков је био трубач једне чете Голијског батаљона, за вријеме црногорско. У Доњим Казанцима највреднији и најгледнији био је Радоје Марков. Стари Шуковићи су хајдуковали и јатаковали. Ристо Мијајлов, са неколио друга, нападе неке Турке и плијени стоку, али га тешко ранише и убрзо умрије. Турци (знајући »бијесног« Риста) посумњају на њега, и дођу у Казанце да отворе гроб и утврде да ли је Ристо био рањен. Шуковиће од тешке казне спаси кнез Стојан Црногорац тако што је положио кесу дуката као гаранцију да је Ристо умро од неке болести. Године 1882. Стојан Ковачевић плијени швапску комору и плијен склони код својих јатака Радоја Шуковића и Стојана Црногорца. Неко их изда потјери, Стојан с дружином избјеже, а Шваби стријељају Радоја и Стојана Црногорца, а Радојевог брата Игњата одведу у Мостар. Убрзо је од убоја умро. Јуле Ристов је био познати хајдук у Казанцима. Због неког убиства или претходно описаног случаја одсели у Дубровник. Ристо Јулов изучи за попа и 1914 г. «из Каменара у Боки одјаше на коњу до Београда, на Теразије. Због његових веза «у Београду и овог патриотског чина поставе га за попа Српске Врховне команде са којом је одступао преко Албаније. Послије рата био је један од најугледнијих Дубровчана. Био је члан градоке управе, предсједник Српског добровољачког и пјевачког друштва. Издао је збирку народних пјесама (Р. Шуковић-Вујачић, Дубровник 1907), помиње се у Енциклопедији Југославије као врстан ратни фотограф.
   Шуковићи славе Никољдан, 19. децембар.
   Генеалогија: Срђа, Вељо, Филип, Игњат, Марко, Мијајло, Шуко — родоначелник.
   ЦРНОГОРЦИ, једна кућа на Бајовом камену

   Дошао је Спасоје Мијајлов Црногорац 1882. године, као емигрант из Дулића и населио се у Гослић на Бајов камен. Оженио се од Канкараша и ту окућио. Имао је сина Стевана, а Стеван Вукашина и Млађена. Вукашин Стеванов има Митра и Петра, а Млађен Драга, Мома и Михаила.
   Спасоје је био добар радиша и велики домаћин. За кратко вријеме стекао је имање, да се убрајао међу најимућније људе у Голији. Црногорци су дошли, по њиховом доказу, у село Дулиће, у Гацку, једни почетком XIX вијека, а посљедњи 1840. године. Дошли су из села Трњина, од братства Рогановића. Кажу да су побјегли од крви и промијенили су крсну славу. Рогановићи у Трњинама славе Никољдан, а ови у Дулићима Малу госпоћу. Кад је погинуо Смаил-ага Ченгић 1840. године, из Дулића је побјегао у Голију Вуко Горановић и брат му Тодор, као и Сава Бекез. Баш тада дошао је посљедњи огранак Црногораца. Причају људи да су нашли запретану ватру и ту се населили. Спасоје је имао још петорицу браће: Радоја, Мирка, Вула, Крста и Тома. Од браће се истакао Радоје. Био је прави хајдук и за вријеме прве окупације 1916- -1918. године комитовао је са браћом и синовима. За швапске патроле и гатачке Турке, био је прави страх и трепет. Вакмајстор Милан Почуча, Србин из Лике, толико се бојао Радоја, па је преко неких повјерљивих људи из Голије успио да се састане с њим и тада је Радоје дао вјеру да не убија швапске жандаре, а они да не гоне Радоја и синове му. За три године комитовања, зимили су у једној пећини, у ппанини Сомини. Мало је мушких очију било да смију ући тамо гдје је улазио Радоје Црногорац.
   Један њихов огранак зове се Видаковићи, а Видак Црногорац је имао осам синова: Тривка, Перка, Вука, Лака, Андрију, Сима, Мргуда и Малишу. Видакови оинови Тривко, Перко, Симо и Мргуд преселе из Дулића у Даниће, на читлук Тановића, гдје и данас живе њихови потомци и презивају се Видаковићи. Један син Видаков је одселио у Босну, код Сарајева и данас од њега, има тамо, двадесет кућа. И они се презивају Видаковићи. Синови Видакови који су остали у Дулићима, презивају се Црногорци. Они немају никакве крвне везе са Црногорцима у Д. и Г. Казанцима. Не славе ни исту славу. Црногорци у Дулићима славе Малу гоопођу.
   Генеологија: Митар (1864.), Вукашин, Стеван, Спасоје, Мијајло.

   ЦРНОГОРЦИ, 4 куће у Горњим и 2 куће у Доњим Казанцима
   Казаначки Црногорци дошли су у Д. Казанце по њиховом доказу негдје око 1820. године. Кажу да су побјегли с Чева, од потомства Озрова. Када је повучена граница између Црне Горе и Аустроугарске 1878. године, Живко Црногорац са синовима — Шундом, Мирком и Николом, преће црногорску границу и насели се у Г. Казанце, гдје су им до тада биле зимске торине. Шундо Живков је имао — Јована, Максима и Гаврила, а Јован Шундов — Радована, Бошка, Милутина, Крста, Новака и Драгутина. Радован је погинуо у четницима. Бошко Јованов има Предрага и Радомира; Максим Шундов је имао Луку и Милана, а Гаврило Данила, Радосава и Млађена. Други Живков син, Мирко, имао је Милана, а Милан Ђорђа који сада живи у Војводини. Никола трећи Живков син, имао је Тодора, а Тодор Мила, Павла, Николу и Митра. Никола живи у Војводини, а Митар је емигрирао у Канаду. Милован Тодоров има сина Мића и Вукосава, а Павле Слободана и Тодора.
   Живкови најближи рођаци — Стеван, Неђо и Раде, остану у Д. Казанцима, Стеван је имао сина Јована, а Јован Ђока. Реџо је имао Јевта, а Јевто Радована Вука и Влада. Радован је умро, а Владо је погинуо у партизанима. Вук има Стојана и Владимира. Раде је имао Обрада, а Обрад Радивоја, Рајка и Војина.

   Други огранак Црногораца су Трипковићи: Трипко је имао синове: Јована, Стојана и Аћима. Јован Трипков имао је Којана, Бегана, Тошка и Рака. Којан је имао Михајла, Богдана, Андрију и Новака Михајло је имао Јова, Косту, Милана и Димитрија. Беган Трипков имао је Спасоја и Лазара, Спасоје Блажа и Милорада. Тошко, трећи син Трипков, имао је Вула, а Вуле Новицу који живи у Херцег Новом. Радован други Вулов син, умро је као момак. Рако је имао Тома. Стојан, други Трипков син, имао је Саву и Аћима. Сава је имао Бећка, Милоша и Марка, Бећко — Радоја, Бранка и Жарка. Милош Савин има два сина, а Аћим, трећи Трипков син имао је Муша и Гојка, Гојко има Трипка (Радана).
   Трећи огранак Симовићи: Симо је имао Митра, Лазара и Душана, а Митар Благоја, Милана, Петра, Вељка и Радована. Благојеви синови живе у Војводини. Петра су убиле усташе, није се женио, а и Радован је умро нежењен. Милан живи у Америци, Вељков син Лазар у Казанцима. Лазар Симов емигрирао је 1907. године у Црну Гору, а Душан је имао Љуба и Драга. Љубо живи у Мостару.
   Од старе генерације Црногораца, најугледнији је био Стојан Трипков; био је кнез одмах у почетку аустријске власти. Кад је чувени харамбаша Стојан Ковачевић дигао устанак у Херцеговини 1882. године, из Казанаца су му били главни јатаци кнез Стојан Црногорац и Радоје Шуковић. Кад је Стојан заплијенио швапску пошту на Кобиљој глави — новац и намирнице које су Швабе гонили из Бипеће за војску у Гацко, пређе са својом јуначком дружином испод планине Сомине и доће у Доње Казанце, код својих јатака Радоја Шуковића и кнеза Стојана. Швапска војска из Гацка, потјера Стојана и његову дружину и нађу их гдје су се ологорили у Казанце код њихових јатака. Стојан умакне, а кнеза Стојана Црногорца и Радоја Шуковића поведу у Гацко и обадвојицу стријељају на Пониквама.
   Од Црногораца је био угледан човјек и Митар Симов. Лазар, његов брат, кад је емигрирао у Никшић, био је дуго година службеник у овом граду, а послије је отишао у Америку.
   Црногорци славе Аренђеловдан.
   Генеалогија:
   Живковићи: Предраг, Бошко, Јован, Шундо, Живко.
   Тривковићи: Раде, Гојко, Аћим, Тривко.
   Симовићи: Лазар, Вељко, Митар, Симо.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

8. 28. август 2018. у 07:28

   Војислав Ананић

   ШУПИЋИ

   Дошао је Панто Шупић из Почековића и по други пут се оженио кћерком Јова Грозданића. Није имао синова ни с једном женом.
   Шупићи су угледпа рудинска породида и потичу од војводе Малеша, из Дукађина. Сад се презименом Шупићи зову само двије куће, а остали се презивају Перишићи.

   Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

   Одговори

9. 28. март 2019. у 18:13

   Војислав Ананић

   МАЛИСОРИ ИЛИ БРЂАНИ

   https://www.youtube.com/watch?v=ytC8OY1Owoo

   Одговори

10. 9. јануар 2020. у 12:26

    Војислав Ананић

    СРПСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ

    https://www.youtube.com/watch?v=aKB3F6gqbxY

    Одговори