Племена у Црној Гори

31. мај 2017.

коментара: 22

Родови, племена

Аутор: Иван Вукићевић ([email protected])
Објављено: 31.5.2017. | Допуњено: 16.11.2021.

Појам племена

Када се говори о племенима у Црној Гори, сам термин племе се може односити на три различита појма:

– крвна заједница (род)
– територијално-друштвена заједница једног или више родова
– административна јединица

Племе се у првобитном значењу односило на род, односно на крвну заједницу једног или више братстава која према народним предањима и родословима потичу од једног заједничког претка кога сва братства у племену сматрају за свог родоначелника. Како су се поједина племена територијално ширила, у њихов састав су улазила и њима несродна мања братства због чега су племена временом постајала вишеродовска. У таква племена спадају рецимо Васојевићи и Озринићи у којима истоимена два рода чине већину становништва, али и Косијери и Пипери у којима су родови по којима су названа та племена временом постали мањина у њима. Међутим, постоји и мањи број племена као што су Грбаљ и Цетиње, која су од самог настанка била мешовитог родовског састава и првенствено су базирана на територијалној припадности. Паштровићи су најбољи пример за вишеструку употребу речи племе. Тако се често може чути да се састоје од 12 племена, док се истовремено и за Паштровиће у целини каже да су племе. Заправо се ради о 12 родова удружених у територијалну племенску заједницу.

Поред народне поделе на племена, у Црној Гори је за време династије Петровић-Његош постојала и званична подела на племена која су представљала административне јединице. Иако су се границе племена према народној и административној подели у највећој мери поклапале, постоје и неке битне разлике јер су племенима формално називане и области које се ни по једном основу не могу тако назвати.

Средњовековна племена

На подручју данашње Црне Горе су у средњем веку живела бројна племена влашко-илирског порекла  заједно са словенским племенима од којих су временом преузела српски језик и етнички идентитет. Међу највећим староседелачким племенима били су Букумири у данашњим Братоножићима и Кучима, Кричи у Потарју и Језерима, Малоншићи у долини Зете, Матаруге у Старој Херцеговини, Мацуре у Морачи и Шпањи на Чеву и у Цуцама. Досадашњим генетским истраживањима је утврђено да су нека од ових племена проистекла из појединих родова, односно да потичу од заједничког претка. Тако Кричи припадају Ј2b1 хаплогрупи, док Мацуре припадају I1 хаплогрупи. Више о хаплорупама присутним у Црној Гори се може прочитати у чланку о генетској структури становништва. Становништво словенског порекла је само делимично било организовано у племена међу којима су се свакако истицали Лужани у долини Зете. Око порекла племена Риђана из околине Никшића су подељена мишљења – поједини аутори сматрају да су староседелачког порекла, док постоји и распострањено мишљење да су словенског порекла. Већина староседелачких племена је живела у брдско-планинским подручјима где су се претежно бавила сточарством, док су словенска племена претежно живела у питомијим жупним подручјима где су се бавила земљорадњом. Разлике у начину живота су најбитнији разлог за развијенију племенску свест код староседелачких него код словенских племена у то време.

Слабљењем власти Источног Римског Царства и успостављањем српске државе под династијама Војислављевића и Немањића, долази до јачања свести о припадности српској држави и српском народу. Ова појава је уједно довела и до слабљења племенске организације. Међутим, тај процес се зауставља са нестанком српске државе и почетком турске окупације када ради боље заштите од освајача долази до поновног јачања племенске свести и организовања народа у племенске заједнице. Црна Гора као претежно брдско-планинско подручје постаје идеално скровиште за све оне који су из различитих разлога морали да напусте своје матичне области. Крајем 14. и током целог 15. века се на простор данашње Црне Горе досељавају бројна братства која ће убрзо формирати нова племена. Области из којих је пристигло највише становништва су Косово, Метохија, Херцеговина и Албанија. Новонастала племена ће постојати све до почетка 20. века, а у одређеној мери постоје и данас у народној традицији. Староседелачка племена су се тада делом раселила под притиском досељеника, а делом утопила у новонастала племена. Тако је најпре племе Матаруга нестало под притиском Риђана, док су на некадашњој територији Шпања настала племена Чево и Цуце. Територија Букумира је подељена између Братоножића и Куча, а Мацуре су ушле у састав новонасталих племена Ровца, Горња Морача и Доња Морача.  Јужна област Крича, Језера, припала је Дробњацима, а њихова матична област Кричак у Потарју потпала под директну турску управу. Најплоднији део области Малоншића у Косовом Лугу заузели су Турци након што су их протерали, док је на планинском делу њихове некадашње области настало племе Загарач. Област Лужана је пак подељена између Пипера, Бјелопавлића и Пјешиваца. Риђани су крајем 17. века сведени на простор Грахова, што је временом постао нови назив племена, док су Кривошије, Леденице и Убли постали засебна племена, а Никшићке Рудине и западни део Никшићког поља потпали под директну турску власт.

Народна подела на племена

Према традиционалној народној подели са краја 19. века и почетка 20. века, племена се деле према припадности историјским областима:

1. Стара Црна Гора (Црногорци)
1.1. Катунска нахија (Катуњани)
1.2. Ријечка нахија (Ријечани)
1.3. Црмничка нахија (Црмничани)
1.4. Љешанска нахија (Љешњани)
2. Брда (Брђани)
3. Стара Херцеговина (Херцеговци)
4. Бока Которска (Бокељи)
5. Јужно Приморје (Приморци)
6. Крајина (Крајињани)
7. Малесија (Малесори)

У свим наведеним областима живе српска племена православне вероисповести сем у Малесији, која својим мањим делом припада Црној Гори, и делу Крајине у којима живе албанска племена католичке и исламске вероисповести. Иако највећи део приморја од Суторине до реке Жељезнице код Бара није био у саставу тадашње Црне Горе, ово подручје историјски, културно и етнички чини једну целину са осталим споменутим областима.

Народна подела на племена од 1878. до 1913. године

Поједина већа племена се могу назвати сложеним јер поред матичне племенске области обухватају и мања племена која су ушла у ширу племенску заједницу са њима. Тако су рецимо у саставу српског племена Кучи и два мања албанска племена Затријебач и Коћи. Кучи су уједно и једино етнички мешовито племе у Црној Гори. Поред сложених племена, постојали су и, условно говорећи, савези племена попут Мораче коју су чинили Горња и Доња Морача, или Цуца које су чинили Веље и Мале Цуце.

На следећој карти је поред народне поделе на племена приказано и најдаље племенско порекло становништва према стању из 1913. године.

Народна подела на племена од 1878. до 1913. године и племенско порекло становништва 1913. године

Картографски се може приказати и народна подела која поред племена обухвата и неплеменске области.

Народна подела на племена и области од 1878. до 1913. године

У следећој табели је приказан преглед свих племена према народној подели.

Назив

 Статус племена Порекло назива Први помен племена,
истоименог села или братства

Стара Црна Гора: Катунска нахија

Бјелице

 самостално родовско Константин Јиречек (1430.)

Загарач

 самостално географско Повеља Ђурђа Црнојевића (1492.)

Комани

 самостално родовско Которски документ (1326.)

▪ Бандићи

 придружено родовско Племе је настало у 17. веку

Његуши

 самостално родовско Которски документ (1420.)

Озринићи

 самостално родовско Дубровачки документ (1335.)

Пјешивци

 самостално родовско Которски документ (1431.)

Ћеклићи

 самостално родовско Которски документ (1420.)

Цетиње

 самостално географско Повеља Ивана Црнојевића (1485.)

▪ Бајице

 придружено родовско Повеља Ивана Црнојевића (1485.)

▪ Доњи Крај

 придружено географско Племе је настало у 16. веку

▪ Конак

 придружено географско Племе је настало у 17. веку

Цуце

 савез родовско Которски документ (1431.)

▪ Веље Цуце

 у савезу родовско Племе је настало у 17. веку

▪ Мале Цуце

 у савезу родовско Племе је настало у 17. веку

Стара Црна Гора: Ријечка нахија

Грађани

 самостално географско Турски дефтер (1523.)

Добрско Село

 самостално географско Которски документ (1459.)

Косијери

 самостално родовско Которски документ (1435.)

Љуботињ

 самостално обласно Которски документ (1398.)

Цеклин

 самостално географско Повеља Ивана Црнојевића (1485.)

Стара Црна Гора: Црмничка нахија

Бољевићи

 самостално родовско Турски дефтер (1521.)

Брчели

 самостално географско Повеља краља Стефана Дечанског (1326.)

Глухи До

 самостално географско Латински документ (1371.)

Дупило

 самостално географско Повеља краља Стефана Владислава (1234.)

Лимљани

 самостално географско Повеља краља Стефана Милутина (1296.)

Подгор

 самостално географско Племе је основано у 16. веку

▪ Орахово

 придружено географско Повеља краља Стефана Владислава (1242.)

Сотонићи

 самостално родовско Повеља Ивана Црнојевића (1482.)

Стара Црна Гора: Љешанска нахија

Градац

 самостално географско Которски документ (1335.)

Дражевина

 самостално географско Племе је настало у 16. веку

Брда

Бјелопавлићи

 самостално родовско Дубровачки документ (1411.)

Братоножићи

 самостално родовско Марјана Грбичић Болица (1614.)

▪ Лутово

 придружено географско Турски дефтер (1485.)

Васојевићи

 самостално родовско Дубровачки документ (1444.)

▪ Велика

 придружено географско Хрисовуља манастира Високи Дечани (1330.)

▪ Горња Села

 придружено географско Племе је настало у 18. веку

▪ Шекулар

 придружено географско Повеља краља Стефана Милутина (1314.)

Кучи

 самостално родовско Млетачки уговор (1455.)

▪ Затријебач

 придружено географско Турски дефтер (1485.)

▪ Коћи

 придружено родовско Турски дефтер (1497.)

Морача

 савез географско Летопис попа Дукљанина (12. век)

▪ Горња Морача

 у савезу географско Турски дефтер (1477.)

▪ Доња Морача

 у савезу географско Турски дефтер (1477.)

Пипери

 самостално родовско Скадарски земљишник (1416.)

Ровца

 самостално географско Турски дефтер (1477.)

Стара Херцеговина

Бањани

 самостално родовско Дубровачки документ (1319.)

Голија

 самостално географско Племе је настало у 17. веку

Грахово

 самостално географско Которски документ (1399.)

Дробњаци

 самостално родовско Дубровачки документ (1285.)

▪ Језера

 придружено географско Дубровачки документ (1390.)

▪ Ускоци

 придружено географско Племе је настало 1797. године

▪ Шаранци

 придружено родовско Племе је настало у 17. веку

Никшићка Жупа

 самостално родовско Которски документ (1399.)

Опутне Рудине

 самостално географско Писмо племенских главара књазу Данилу (1854.)

Пива

 самостално географско Летопис попа Дукљанина (12. век)

Бока Которска

Бајкове Крушевице

 самостално географско Летопис попа Дукљанина (12. век)

Брајићи

 самостално родовско Которски документ (1448.)

Грбаљ

 самостално географско Летопис попа Дукљанина (12. век)

Кривошије

 самостално родовско Млетачки документ (1686.)

Кртоли

 самостално географско Повеља цара Стефана Душана (1351.)

Леденице

 придружено географско Повеља цара Стефана Душана (1351.)

Маини

 самостално родовско Которски документ (1334.)

Ораховац

 самостално географско Которски документ (1399.)

Паштровићи

 самостално родовско Грамата цара Стефана Душана (1355.)

Побори

 самостално родовско Которски документ (1333.)

Убли

 самостално географско Турски дефтер (1540.)

Јужно Приморје

Мркојевићи

 самостално родовско Млетачки документ (1409.)

Спич

 самостално географско Млетачки документ (1542.)

Крајина

Сеоца

 самостално географско Повеља краља Милутина (1296.)

▪ Крњице

 придружено географско Повеља краља Милутина (1296.)

Шестани

 самостално родовско Которски документ (1444.)

Малесија

Груде

 самостално родовско Племе је настало у 16. веку

Хоти

 самостално родовско Млетачки документ (1474.)
Званична подела на племена од 1861. до 1878. године

Борбу за ослобођење српског народа од Турака започела су управо српска племена стварањем прве слободне српске државе на простору подловћенске Црне Горе почетком 18. века. Црногорска власт се најпре проширила на Брда, а затим и на Стару Херцеговину и друге области. Како је са државном влашћу династије Петровић-Његош јачала и лична и имовинска сигурност, тако је слабила и племенска свест становништва. Као што се може приметити, дошло је понављања процеса из периода настанка средњовековне српске државе. Почетак постепеног процеса укидања племена представља одлука књаза Данила од увођењу племенских капетана које је он директно постављао. Капетаније су углавном пратиле племенске границе, с тим што је у неким случајевима једна капетанија обухватала по пар мањих племена, а у појединим већим племенима је било по пар капетанија. Све капетане је постављао и смењивао књаз лично, а он им је и одређивао плате.

Црна Гора је од 1961. године, када су јој припојена Сеоца и Крњице, до 1966. године званично била подељена на 5 нахија које су се даље делиле на 39 племена, међу којима једино Луково, Рудине (Никшићке) и Штитари нису били племена у правом значењу те речи. Брдска нахија је 1966. године подељена на Бјелопавлићку, Пиперску, Морачку и Васојевићку, док је број племена остао исти, те је званична племенска подела била следећа:

1. Катунска нахија: Бјелице, Грахово, Загарач, Комани, Луково, Никшићка Жупа, Његуши, Озринићи, Пјешивци, Рудине (Никшићке), Ћеклићи, Цетиње, Цуце
2. Ријечка нахија: Грађани, Добрско Село, Косијери, Љуботињ, Цеклин
3. Црмничка нахија: Бољевићи, Брчели, Глухи До, Дупило, Лимљани, Подгор, Сеоца, Сотонићи
4. Љешанска нахија: Градац, Дражевина, Штитари
5. Бјелопавлићка нахија: Бјелопавлићи
6. Пиперска нахија: Пипери
7. Морачка нахија: Горња Морача, Доња Морача, Дробњаци, Ровца, Ускоци
8. Васојевићка нахија: Братоножићи, Васојевићи, Кучи

Званична подела на племена од 1861. до 1878. године
Званична подела на племена и округе од 1878. до 1903. године

Након територијалног проширења на Берлинском конгресу 1878. године, Књажевина Црна Гора је подељена на 10 нахија одлуком народне скупштине из априла 1879. године. Према Земљопису Књажевине Црне Горе из 1899. године обухватала је 49 племена и 4 округа (укључујући Никшићки округ који је грешком изостављен) у оквиру 10 нахија:

1. Катунска нахија: Бјелице, Грахово, Загарач, Комани, Његуши, Озринићи, Пјешивци, Рудине (Никшићке), Ћеклићи, Цетиње, Цуце
2. Ријечка нахија: Грађани, Добрско Село (са Добрском Жупом), Љуботињ, Цеклин (са Цеклинском Жупом и Косијерима)
3. Црмничка нахија: Бољевићи, Брчели, Глухи До, Дупило, Крајина, Лимљани, Подгор, Сеоца, Сотонићи, Шестани
4. Љешанска нахија: Градац, Дражевина, Штитари
5. Брдска нахија: Бјелопавлићи, Пипери
6. Морачка нахија: Горња Морача, Доња Морача, Колашински округ, Ровца
7. Васојевићка нахија: Васојевићи
8. Никшићка нахија: Бањани, Голија, Дробњаци, Језера, Луково, Никшићка Жупа, Никшићки округ, Пива, Рудине (Опутне), Трепча, Ускоци, Шаранци
9. Зетска нахија: Братоножићи, Затријебач, Зета, Кучи
10. Приморска нахија: Барски округ, Улцињски округ

Међу 11 нових племена, нашле су се и области Зета, Крајина и Трепча које се у народу ни по чему нису сматрала за племена. Међутим, ова административна подела је била довољна да дође до појаве да се у литератури ове области често погрешно називају племенима.

Званична подела на племена и округе од 1878. до 1903. године
Званична подела на капетаније од 1903. до 1913. године

Са доношењем новог закона о административној подели Књажевине Црној Гори 1903. године, укидају се нахије и племена као административне јединице највишег и средњег нивоа, а уместо њих земља је тада подељена на пет области које се више нису делиле на племена и округе, већ искључиво на 56 капетанија:

1. Катунско-ријечка област (подељена 1910. године на Катунску и Ријечко-љешанску)
2. Зетско-брдска област (подељена 1910. године на Зетску и Брдску)
3. Приморско-црмничка област
4. Морачко-васојевићка област (подељена 1910. године на Морачко-ровачку и Васојевићку)
5. Никшићка област (из које су 1910. године издвојене Вучедолска и Дурмиторска)

Убрзо након проглашења Краљевине Црне Горе, долази до споменутих измена 1910. године којима  је дуплиран број области, док је број капетанија остао непромењен. Иако племена више нису постојала званично, кроз називе капетаније се у одређеној мери ипак задржала стара племенска подела, тако да је вреди споменути:

1. Катунска област: Команско-загарачка, Његушка, Пјешивачка, Цетињска, Цуцко-ћеклићка, Чевско-бјеличка
2. Ријечко-љешанска област: Доњо-цеклинска, Љешанска, Љуботињско-грађанска, Цеклинско-добрска
3. Зетска област: Братоножићка, Горњо-кучка, Доњо-кучка, Затријебачка, Зетска, Подгоричка
4. Брдска област: Вражегрмачка, Љешкопољска, Мартинићко-брајевићка, Павковићка, Петрушинска, Пиперска, Спушка
5. Приморско-црмничка област: Барска, Горњо-црмничка, Доњо-црмничка, Крајишка, Мркојевићка, Улцињска, Шестанско-селачка
6. Морачка-ровачка област: Горњо-морачка, Доњо-морачка, Колашинска, Липовска, Пољска, Ровачка
7. Васојевићка област: Андријевичка, Величка, Краљска, Љеворечка, Полимска, Шекуларско-трепачка
8. Никшићка област: Голијска, Жупска, Луковска, Никшићка, Требјешка
9. Вучедолска област: Бањанска, Граховска, Опутно-рудинска, Рудинска
10. Дурмиторска област: Дробњачка, Жупо-пивска, Језерско-шаранска, Планино-пивска, Ускочка

Црна Гора је од прве половине 19. века постављала капетане и у племенима изван својих државних граница у којима је имала јак утицај да би тим путем припремала терен за њихово ослобођење. Са изузетком капетанија у Доњима Васојевићима, све су 1878. године ушле у састав Књажевине Црне Горе, али су делови појединих капетанија, као што су Барска и Андријевичка, остали изван граница Црне Горе. Међутим, њихове границе су из угла црногрске државе остале непромењене те тако Барска капетанија у протоколима дација (пореским пописима) крајем 19. и почетком 20. века обухвата и Спич где су поименице пописана сва домаћинства иако је на Берлинском конгресу 1878. године ово племе припало Аустроугарској која је тамо успоставила пуну власт.

Званична подела на капетаније од 1903. до 1913. године

По завршетку Првог балканског рата почетком 1913. године у састав Црне Горе улазе Беранска и Метохијска област, док су проширене Дурмиторска, Зетска и Приморско-црмничка област. Коначним разграничењем између Србије и Црне Горе Букурешким миром исте године формирају се и Пљеваљска и Бјелопољска област. Како капетаније које су биле у саставу ових области нису имале племенски карактер, њихове границе и називи нису од значаја за ову тематику.

Нестанак племенског друштвеног уређења

Капетаније су званично постојале све до уједињења са Србијом 1918. године, а суштински су престале да постоје 1916. године када је Краљевина Црна Гора потписала капитулацију у Првом светском рату чиме је започета двогодишња аустроугарска окупација. Племенско друштвено уређење ће након уједињења у највећој мери престати да постоји, док ће тај процес у потпуности бити завршен по завршетку Другог светског рата услед новог друштвеног поретка и убрзаног исељавања становништва из пасивних племенских подручја у градове. Иако су племена престала да постоје као друштвене заједнице, називи племена су остали у употреби за територије које су обухватала, као и за њихово становништво. У Црној Гори се за већину братстава само на основу презимена и славе може закључити одакле потичу, а племенско порекло се и данас са поносом истиче.

Коришћена литература
  • Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
  • Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
  • Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд, Насеља српских земаља (књига 7), Српски етнографски зборник (књига 15), Српска Краљевска Академија, 1911.
  • Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Насеља и порекло становништва (књига 11), Српски етнографски зборник (књига 23), Српска Краљевска Академија, Београд, 1922.
  • Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд, 1930.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Насеља српских земаља (књига 2), Српски етнографски зборник (књига 5), Српска Краљевска Академија, Београд, 1903.
  • Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
  • Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге – Петијевићи – Бијелићи) (књига 2), Библиотека “Хроника села”, Културно просветна заједница Републике Србије, Београд, 2000.
  • Вујанић, Јерковић, Kртинић, Маринковић, Kњига о Мацурама, Друштво српских родословаца “Порекло”, Београд, 2014.
  • Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд, 1961.
  • Душан Ј. Љумовић, Пипери – племе у Црној Гори, САНУ – “Хроника села” / Културно просветна заједница Србије, Београд, 2000.
  • Ђорђе М. Ојданић, (Не)познате Лубнице, Комови, Подгорица, 2005.
  • Ђурђица Петровић, Матаруге у касном средњем веку, Гласник Цетињских музеја (књига 10), Цетиње, 1977.
  • Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике III разреда основне школе, Цетиње, 1899.
  • Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци – крајина Старе Црне Горе, Београд, 1984.
  • Зоран Мијбеговић, Кртољске приче, Тиват, 2016.
  • Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње, 1960.
  • Јован Вукмановић, Црмница – антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука – одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
  • Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Насеља српских земаља (књига 5), Српски етнографски зборник (књига 11), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
  • Јован Ердељановић, Постанак племена Пипера, Српски етнографски зборник (књига 17), Српска Краљевска Академија, Београд, 1917.
  • Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
  • Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Насеља и порекло становништва (књига 24), Српски етнографски зборник (књига 39), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Јавор бр. 5, 12, 14, 16, 24 и 25 из 1892. године, Цетиње, 1892.
  • Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Јавор бр. 37, 38 и 39 из 1891. године, Цетиње, 1891.
  • Косто Р. Перућица, Опутна Рудина, Београд, 1989.
  • Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
  • Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд, 1977.
  • Милан – Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Културно-просвјетна заједница, Подгорица, 2000.
  • Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974.
  • Милан Р. Милановић, Бајкове Крушевице, Библиотека “Хроника села”, Одбор САНУ за проучавање села / Културно просветна заједница Републике Србије, Београд, 1997.
  • Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља, 1997.
  • Милисав Лутовац, Бихор и Kорита – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска академија наука и уметности, Београд, 1967.
  • Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 37), Српски етнографски зборник (књига 75), Српска академија наука и уметности, Београд, 1960.
  • Милован П. Пејовић, Племе Комани, Цетиње, 1976.
  • Милун М. Штурановић, Озринићи крај Никшића – прилози за монографију, Асоцијација спорта и културе, Подгорица, 2000.
  • Миљан Јокановић, Племе Кучи – етничка историја (2. издање), Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
  • Мирко Барјактаровић, Ровца, Црногорска академија наука и уметности, Титоград, 1984.
  • Момчило Мићовић, Бањани, Љетопис Бањана и Рудина, Никшић, 2016.
  • Никола П. Рајковић, Племе Косијери 1439-1945, Цетиње, 1968.
  • Обрад Вишњић, Голија и Голијани, Требиње 1987.
  • Обрен Благојевић, Пива, Одељење друштвених наука САНУ, Београд, 1971.
  • Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе – општи дио, Посебна издања (књига DLXII), Одељење друштвених наука (књига 92), Српска академија наука и уметности / Народна књига, Београд, 1985.
  • Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе – посебни дио, Посебна издања (књига DLXII), Одељење друштвених наука (књига 92), Српска академија наука и уметности / Народна књига, Београд, 1985.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004.
  • Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923, репринт издање (ЦИД, Подгорица, 1997.)
  • Петар Шобајић, Корјенићи, Гласник Етнографског музеја на Цетињу IV, Етнографски музеј на Цетињу, Цетиње, 1964.
  • Радослав-Јагош В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
  • Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
  • Сава Накићеновић, Бока (антропогеографска студија), Насеља српских земаља (књига 9), Српски етнографски зборник (књига 20), Српска Краљевска Академија, Београд, 1913.
  • Сава Пејовић Трећи, Протокол – Поријекло Пејовића, Љетопис Бањана и Рудина, Никшић, 2016.
  • Светозар Томић, Бањани, Насеља и порекло становништва (књига 31), Српски етнографски зборник (књига 59), Српка академија наука и уметности, Београд, 1949.
  • Светозар Томић, Дробњак, Насеља српских земаља (књига 1), Српски етнографски зборник (књига 4), Српска Краљевска Академија, Београд, 1902.
  • Светозар Томић, Пива и Пивљани, Насеља и порекло становништва (књига 31), Српски етнографски зборник (књига 59), Српка академија наука и уметности, Београд, 1949.
  • Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији (Друго допуњено издање), ИТП “Коло” / ИТП “Унирекс “, Никшић, 1997.
  • Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло (II измијењено и допуњено издање), Београд, 1997.
  • Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд, 1913, репринт издање (Прометеј, Београд, 1999.)
  • Чедомир С. Булајић, Вилуси, Библиотека “Хроника села”, Одбор за проучавање села САНУ / Институт за социолошка истраживања, Београд, 1994.
  • Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Montenegrina, Kanada 2003.
  • Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica, 2003.
  • Miloš Krivokapić i Saša Knežević, Prilog proučavanju porijekla stanovništva i antroponimije Orahovca (Boka Kotorska), Anali Dubrovnik 55/1, Dubrovnik, 2017.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.
  • Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, I.B.Tauris & Co. Ltd, London/New York, 2015.
Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (22)

Одговорите

22 коментара

  1. 31. мај 2017. у 18:30

    Бранко

    Све честитке Вукићевићу на одличном чланку и картографски приказима племенских прилика на простору Црне Горе у последњих 150 година! 😉

    Одговори

  2. 21. јун 2017. у 10:26

    Игор Јарамаз

    Свака част на труду и чланку који с слободно може назвати студијом.

    Што се самог назива тиче, дуго времена се опире именовању “племена у Црној Гори” јер као прво она превазилазе ЦГ, и као област Старе ЦГ, и као каснију државу која је усисала и асимиловала (најпре културно и завичајно а затим политички и етнички) Брђане, Херцеговце, Зећане, Старо-Србијанце и Приморце. Мислим да је Цвијићев назив Динарска племена најбољи. Евентуално да их назовемо Јужнодинарским племенима да то обухвати цео потез од Херцеговине до Северне Албаније.

    Иначе држава у повоју која настаје за време владике Данила се не може сматрати нити као слободна нити независна ни по једном (међународно) политичком основу али то није битно.

    У првој карти племена је аутор слободно могао да убаци и остала племена која немају ни свест о некаквом митској род ој заједници (што заправо суштински, родословно и генетски није по мом сећању ниједно једино племе) већ искључиво политички облик организације, што је суштински свако племе и циљ коме је подређено (неосновано) предање о заједничком пореклу, усвајање доминантне крсне славе и друге мере кохезије.

    Тако да слободно може обојити делове Старе Херцеговине па чак и Повратка који недостају, ако треба помоћи око разграничења области стојим на располагању као и уједно око порекла становништва на карти из 1914. за села у којима недостају подаци.

    У сваком случају свака част на одличном раду који је изнад нивоа постојећих друштвено-научних студија ако су икада постојале на ту тему.

    Одговори

  3. 27. август 2018. у 12:43

    Војислав Ананић

    ПЛЕМЕ ГОЛИЈА ОД НАЈСТАРИЈИХ НАСЕЉА ДО ДАНАС

    Племе Г о л и ј а се налази између Никшића, Бањана, Рудина, Гацка и Пиве. Име је добило по планини Голији (н. в. 1942 м.), а ова планина, највјероватније но голим врховима, док су остали њени дијелови били обрасли густом четинарском шумом. По својој површини Голија је једно од најмањих племена у Црној Гори. Њена површина износи отприлике око 22.000 ха, а према попису од 1899. године имала је 3.045 становника, док их сада има знатно мање. Административни центар Голије је Крстац, гдје се палази сједиште мјесне канцеларије. За вријеме старе Црне Горе сједиште капетанског суда налазило се на Боботовом гробљу, на самој граници Аустро-угарске, све до 1914. године, када су Аустро-Угарски војници спалили зграду поменутог сједишта.
    Од 1482. до 1878. године Голија је била под турском влашћу и то у саставу Г а т а ч к о г а к а д и л у к а, те је тако и њена судбина током четири стољећa била умногоме везана за Гацко.
    Границе Голије према Херцеговини одређене су на Берлинском конгресу 1878. године, а према осталим племенима извршено је обиљежавање границе крајем XIX вијека и то углавном по границама бившег Гатачког кадилука, које је успоставио један од предака Смаил-аге Ченгића, у првој половини XVIII вијека. Границе Голије иду овим редом: Вукотин катун (на планини Голији) — Смедерево — Кула ноздарска — 
    Велики стог — Подјељски Градац — Велико присоје — Гатачко мраморје — Кијак (на Његошу) — планински гребени Његоша — планине Утеса — Сомине, до на Троглав. С Троглава скреће јужно изнад Засеља дулићког — Мало Ћурило — Орлина—Марин Кљун — Мргаче — Миљев до — Бојишта— Косови врх — Округла дола — Бреза — Алуга сувопољска — вис Добрељице. С планине Добрељице скреће сјевероистоку — Мало Латично — Љута плоча, у крај Команског Латичног, затим Властелиново ждријело — Греда, изнад команских колиба — главица испод Јововића катуна — Вис Ружарице, иза Штирнога — Кланац у осоје Суводола — Руњави Црновор — Тривковића снијежница — Ловна дола — чесма на Мрамору — јама Маслењача — врх Мљечевих греда — Вукотин катун. Граница од Троглава до Округлих дола била је државна граница између Црне Горе и Аустро-утарске, а сада граница између социјалистичких република Црне Горе и БиХ. Границу од Округлих дола до команских колиба обиљежио је војвода Лазар Сочица; од Ружарице до јаме Маслењаче сердар Јагош Блажов Радовић, а границе с Кијака до Троглава одредили су племенски капетани Ћетко Пејов Ераковић и Ђоко Вишњић.
    Према званичној подјели Голија има десет села и то: Крстац и Горње Чарађе, гдје има око 30 домова у којима живе: Бабићи (невесињски), Говедарице, Горановићи, Лаловићи, Канкараши, Манојловићи и Николићи; Доње Чарађе са око 35 кућа у којима живе породице: Вучетићи, Голубовићи, Грозданићи, Манојловићи, Ћорићи, Шаровићи и Шупићи; Боботово гробље, са око 20 домова, у којима су Гајићи, Давидовићи, Ђуришићи и Тепавчевићи; Горњи Казанци, са око 40 кућа, у којима живе Антуновићи, Миловићи, Паповићи, Перишићи, Стањевићи, Сушићи, Тепавчевићи, Црногорци и Шуковићи; Вишњића До са 30 домова, у којима су породице: Вишњићи, Делибашићи, Перовићи и Томовићи; Штитари, гдје има 11 кућа у којима живе Јововићи, Ђурановићи и Милошевићи; Заљутница, са 8 домова, гдје живе: Горановићи, Перовићи, Ђурановићи и Радовићи; Злоступ, са 12 кућа, у којима су породице: Бекези, Вучуровићи, Докнићи, Думнићи и Пуровићи; Јављен и Ништице, у којима има око 25 домова са породицама: Бјелице, Горановићи, Канкараши и Пуровићи; Гослић оа Јасиковцом и Сриједама, гдје има око 50 домова у којима живе: Алексићи, Бабићи, Бјелице, Вујачићи, Канкараши, Милићи, Радуловићи и Пуровићи.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори

  4. 27. август 2018. у 12:53

    Војислав Ананић

    ИСТОРИЈА

    Историја Голије од најстаријих времена до XVIII вијека, обавијена је велом таме. Права је штета што се никад ниједан историчар, па ни архелог, није позабавио прошлошћу овог краја.
    Прије допаска Римљана Голију су насељавали Доклеати, једно познато илирско племе. Они су се, могуће је, овдје задржали и до VII вијека, кад су ове крајеве населили Словени. Илири су потиснути према масиву Проклетија, а једним мањим дијелом се, вјероватно, и словенизирали.
    У Љетопису попа Дукљанина, пише да је 1069. године, краљ Предислав подијелио дукљанску земљу четворици својих синова. Најмлађем, Свевалду, поред осталих, припала је и жупанија Герико, које Лубурић у својој књизи »Орловићи«, на страни 11. одгонета као Голија. Ово је први писмени податак да се Голија спомиње. Према поменутом љетопису, облашћу Подгорје, којој је припадала и Голија, управљао је затим, Хвалимиров син Мирослав, а овога је наслиједио његов брат Петрислав.
    У XI вијеку Голија је била у саставу зетских владара Влаисављевића, све до Бодинове смрти 1108. године. Познати историчар Константин Јиречек, каже у другој књизи свога познатог дјела »Историја Срба«, да су остаци византијске војске, који су поражени под Румијом 1042. године од стране зетског кнеза Војислава, дотучени на кланцу Дуги. Овдје је заиста 1952. пронађено једно копље које се чува у Завичајном музеју у Никшићу. Десегак година касније, на Брљеву, недалеко од голијске границе, пронађено је и друго копље.
    Од 1101. —1355. године Голија се налазила у саставу Немањичћке државе. Послије Душанове смрти, припала је Твртку (1355—1391), краљу Босне. Послије Твртка данашњом територијом Голије управљао је Сандаљ Хранић, кога је наслиједио херцег Стјепан. Тврди град Кључ, на улазу у Гатачко поље, пао је у турске руке 1467. године. Према Андрији Лубурићу, посљедње упориште у Херцеговини био је град на Бјелетацима, изнад извора Сопота, на Крсцу. Овај град су Турци освојили захваљујући издаји неког Шара Доде, Србина из Гацка, 1482. године.
    Током вијекова Голија је била поприште крвавих окршаја, »бесудна земља« о чије су се кланце и врлети отимали Илири и Трачани, Грци и Римљани, Словени и Турци, па опет Словени и Германи.
    Архивским и археолошким истраживањима, откриле би се многе тајне које су скривене вјековима на подручју Дуге и Голије.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори

  5. 27. август 2018. у 16:09

    Војислав Ананић

    ПЕРОВИЋИ, Ц У Ц Е, 4 куће у Голији

    Перовићи су дошли у Голију око 1830. године из Мачије стопе, из Кривошија. Y Кривошије су дошли из села Трешњева, из Цуца. Била су дошла два брата — Перо и Ђуро, утекли су од крви из Кривошија, гдје су убили једног Самарџића. У Голији су се населили у село Заљутницу, на читлук Звиздића. Перо је имао пет синова — Мата, Савића, Шћепана, Рада и Андрију, а Ђуро једног — Вука. Мато Перов је имао Марка, Митра, Риста и Луку. Ни од једног нема потомства. Митар је погинуо 1875. године, Марко се није женио, а Ристо и Лука нијесу имали синова. Савић Петров имао је Аћима, Арса и Дреку. Од Дреке нема никога. Аћим је имао Тома, који је погинуо неожењен 1914. године, на Гацку. Његов брат Ђуриша умро је као момак неожењен. Арсо Савићев имао је Данила и Матију. Данило је погинуо као комита 1918. године. Матија је имао Аћима, Живка, Мирка и Радојицу. Аћим је умро као неожењен. Живко и Марко живе у Босни и имају синова, а Добривоје има Радојицу. 
    Андрија, најмлаћи син Перов је имао Петра, Сима, Новицу, Косту, Николу и Крста (проту). Петар Андрин је имао четворицу — Бошка, Јована, Стевана и Шћепана. Бошко је пошао у Америку и тамо умро неожењен, Јован је погинуо на Брегалници 1913. године, као водник црногорске војске. Стеван и Шћепан су одселили 1945. године у Врбас и тамо имају синове: Симо, други Андријин син, имао је пет синова: Мата, Миливоја, Благоту, Бранка и Батрића. Мато је умро у 17. години. Миливоје има сина Слободана, а Благота Радомана, Радоја и Рајка, Бранка, Драгана, а Батрић је млад умро, није се ни женио. Новица Андријин је имао Ђорђија и Максима. Максим је умро неожењен, а у Ђорђија (Ђона) има четири сина — Радосав, Ђуро, Ратко и Љубо. Радосав, као пензионисани инжењер живи у Титограду, има сина Драга, а Љубо, наставник у Никшићу, има Влада. Ђуро Ђонин има два сина — Раденка и Милеика. Ратко има Жељка и Николу.
    Коста Андријин, племенски капетан, није имао порода. Никола Андријин је имао Жарка, Радивоја и Андрију. Жарко је погинуо неожењен, Радивоје има тројицу — Марка, Милисава и Саву. Андрија живи у Никшићу, као пензионисани мајор и има Бата и Жарка. Најмлађи син Андријин, Крсто, прото голијски, имао је шесторицу — Митра, Миљана, Станка, Милисава, Влада и Вељка. Митар и Владо су погинули у другом свјетском рату од Нијемаца. Од Митра има син Драго. Живи у Дубровнику, а Владо се није женио. Миљан попов има два сина — Мијата и Војислава. Станко има Вула, а Вељко Мића.
    Од Ђура, брата Перова, у Голији сада нема нико. Његов син Вуко, убио је у свађи свога рођака Савића и утекао натраг у Кривошије. Четири старија сина Петрова — Мато, Савић, Шћепан и Раде изгинули су и само од Савића сада има једна кућа у Голији, док од Андрије има врло напредно потомство.
    Мато Перов се био одметнуо у хајдуке и убили су га никшићки Турци, одсјекли му главу, метнули је у торбу и продужили за Гацко, код Ченгића, гдје су српске главе обично истуране на кулу. Успут сврате код богатог домаћина, гатачког кнеза Малише Тепавчевића. Малишина жена Симана била је рођена сестра Матова и кад види крваву турску торбу, одмах посумња да су јој негдје брата Мата посијекли. Немадне стрпљења, размрска торбу, познаде братску главу и пољуби је. Турски буљубаша Аџо Париповић рече јој: »Познајеш ли, Влајина, ту крваву главу?« — »Познајем, буљубаша! Али не заборави да се ова глава са својом браћом досад десет пута замијенила!«
    Савића Матова убио је у свађи један рођак. Шћепан је погинуо четујући по Босни, а Раде је погинуо на Малинско. Убио га је Мрдак Голијанин. Пошао је био са двадесет Голијана под турским притиском у Дробњак, гдје су водили борбу с Дробњацима, под вођством Дедаге Ченгића. Матов син Митар, био је храбар војник као и рођак му Аћим Савићев. Обадва су погинули у Херцеговачком устанку, Митар у Чараћко корито у почетку устанка, а Аћим у јуришу на Петрову главицу, при заузимању Никшића 1877. године.
    Аћимов син Томо погинуо је у Гацку, у првом свјетском рату. А Арсов син Данило у Трепчима 1918. године. Андрија Перов био је врло поштен човјек, имућан и оглашен домаћин. По природи тих, миран, праведан и истиник човјек. Ево једног примјера који доказује његово поштење и величину:
    Y боју на Пресјеци 1862. године, гдје су Црногорци и Херцеговци однијели славну побједу на војском Дервиш паше, погине Мугамед-бег Ченгић, син чувеног Смаил-аге, а брат Дедагин. Посјекао га је Спасоје Ђуров Огњеновић, бањски јунак. Дедага преко никшићких Турака покушао је да убије Спасоја и освети брата, али му то не успије. Смисли и позове Андрију Перовића и рече му: »Отиђи, Андрија, у Бањане и убиј Спасоја Ђурова Огњеновића, даћу ти читлук и начинити кулу, гдје год хоћеш у површ гатачку и још стотину у злату маџарија«. Дедага се понадао у Андрију, јер су му ускоци били убили брата Рада, кад је с њим, кад и остала раја, ишао на Дробњак. Андрија се формално прими тог задатка и Дедага му дадне десет маџарија унапријед.
    Чим дође у Голију, пође у Церовицу, код Спасоја и све му каже. Спасоје га добро дочека и ту се договоре, да Спасоје свуче хаљину и да Андрија пуца у њу, а да Спасоје одмах иде у Рисан, као да је смртно рањен, да се лијечи. Тако и учине. Спасоје окрвави хаљину, крвљу двизице, коју је заклао Андрији, да га као добра човјека, пријатеља и познаника лијепо угости. Одмах се пронесе глас да је неко поноћи смртно ранио Спасоја Огњеновића и да је пошао код швапских доктора да се вида. За ово дочује и Ченгић. Поручи за Андрију и рече му: »Ако онај крвник липше од твоје пушке, чим чујеш, одмах дођи да ти дам паре и да бираш мјесто и читлук!«
    Нити је »крвник липсао«, нити Андрија што послије тражио.
    Андријин син Петар, био је добар и угледан племеник и у рату храбар војник. Као момак од двадесет година, рањен је кад му је рођак Митар погинуо.
    Коста Андријин, био је прво перјаник, а 1910. краљ Никола га постави за племенског капетана у Голији. Иако човјек скоро неписмен, у суђењу је био врло праведан, нарочито према сиротињи. Причали су Голијани да никад приликом суђења и изласка на лицу мјеста, као највиша грађанска власт племенска, никоме није наплатио дневнице (путнину).
    Од свих синова Андријиних и од свих Перовића у Голији, најугледнији је био поп Крсто, прото Голијски. Био је човјек мудар, виђен, као свјештеник врло омиљен и цијењен од својих парохијана. Пуних педесет година вршио је вјерске обреде у Голији и у свим племенским питањима истицан као мудар човјек, духовит и рјечит. Од стране духовне власти много је цијењен и био популаран као и код својих свјештеника, колега.
    Године 1918., кад је свако црногорско племе требало да изабере по два угледна човјека и да их пошаље као народне посланике у Велику народну скупштину у Подгорицу, гдје је изгласано уједитвење са осталим југословенским народима, Голијани су на Крсцу једногласно изабрали као своје посланике попа Крста Перовића, свјештеника и Митра Вишњића, земљорадника. Неко је властима у Никшић лажно доставио податак да је поп Крсто »зеленаш«, па ондашње никшићке власти именују мјесто њега попа Мирчету Головића из Никшића. Због ове неправде Голијани поставе попа Крста за предсједника омладине голијске. На тој дужности је остао пуне четири године, до расформирања ове јединице. У балканском рату, на Скадру, као и у првом свјетском рату, поп Крсто је учествовао као војни свјештетик у свим биткама и показао се као један од најхрабријих војника у батаљону.
    Перовићима је слава била Јовандан, 20. јануара.
    Генеалогија: Александар, Војислав (1944), Миљан (1906), поп Крсто (1879), Андрија, Перо, Симо, Иван, Турчин.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори

  6. 27. август 2018. у 17:07

    Војислав Ананић

    ПЕРИШИЋИ, 5 кућа у Горњим Казанцима

    Перишићи су доселили у Казанце око 1750, године. Дошао је њихов родоначелник Периша, брат кнеза Дака. О њиховом пресељењу из Грахова у Казанце, војвода Анто, на страни 56. својих мемоара пише:
    »Сладојеви синови Дако, Михајло и Периша, живјели су у заједници. Турци никшићки раселе их из Риђана и нијесу смјели да се спуште у Грахово, иако је Грахово тада било ненасељено. Чују да некакав паша у Гацку дава читлук у Казанце, ко хоће да се насели. Браћа пошаљу најмлађег брата Перишу да види то мјесто и погоди се с пашом да би тамо преселили. Периша оде и паша му даде добар читлук у Казанцима и обећа му да буде кнез раје од Муштице до Дуге. Даде му и десет товара усјева на поклон, као својину. И да одмах доведе браћу и сву фамилију. Кад се Периша врати и каже браћи, Дако рече: »Зар ти најмлађи, па да будеш кнез, а ми да те слушамо? Ја сам кнез има тридесет година и под тим условима тамо нећу ићи!«. А Периша рече: »Ја хоћу!« и пресели се у Казанце. Дако се у једном штампаном документу помиње као кнез 1747. године, те према томе може се и рачунати, отприлике, Перишино пресељење из Риђана у Казанце.«
    Послије десет породица голијских старосједиоца, за које се тачно не може утврдити кад су дошле, први су дошли Перишићи. Периша је имао, по предању, сина Рада, а Раде шесторицу — Драга, Мићана, Николу, Секула и још двојицу синова којима се не зна име. Драго је од све браће био најугледнији у своје доба као богат домаћин; рачунао се као међу најбоље домаћине и људе у Гацку. Са својих пет брата са којима је живио, имали су велику задругу од 40 чланова. Наљеже нека болест, у народу звана куга и скоро сви помру. Само, по доказу, остало је седам чланова од којих су садашњи Перишићи, у Д. и Г. Казанцима.
    Драго је имао и некакав старински мач којега су људи носили на мегдане. Кажу да је на њему било урезано седамнаест црта, што је значило да је добио седамнаест мегдана. Садашњи стари Перишићи не знају шта је било са овим мачем. Посљедњи мегдан с њим подијелио је и добио га Живко Бабић, на Ријечанима, са Шундом Кривокапићем, око 1825 – 30. године. Сматран је за срећно и батли оружје. Кад су стари људи, односно момци, у своје вријеме кретали у сватове, у друго племе, тражили су од Перишића, поред осталог свог оружја да понесу и тај мач. По причању старих људи, кад би какав угледан момак од добре породице хтио да се спрема за сватове, рекао би: »Нећу ићи, ако ми нећете донијети мач Перишића и осмак Паповића. Осмак је био пас — каница, састављен од осам пола и осам разних боја, који је ношен у сватовима и на саборима као украс, а био је домаћа рукотворина. Ни Паповићи ни Перишићи не знају шта је било ни с мачем, ни са осмаком. Перишићи као велика задруга, на добру читлуку, били су врло богати. Прича се да су три пута хиљадили овце. И данас се у Бијелим долима, под планином Добрељицом, једно мјесто старе торине зове »Хиљаде Перишића«, гдје је Драго љетовао. Сви Перишићи су до 1878. године стајали у Доњим Казанцима, а тада, приликом повлачења границе измећу Црне Горе и Аустроугарске, Николин син Раде, јузбаша и Мићанов син Павле, остану при Црној Гори, а њихови рођаци Вук, Лако и Благоје, остану под Аустријом. Раде Николин је имао два сина — Аћима и Косту. Аћимови синови Обрен и Филип и син Филипов Панто, одселе у Србију. Коста, син Радов, имао је Јанка и Миљана. Јанкови синови Љубо и Милосав одселили су у Војводину 1945. године, а Мијајлов син Рако живи у Г. Казанцима и има три сина — Радоваиа, Милутина и Обрена. Мићан је имао сина Павпа, а Павле — Сима, Ивана и Илију. Илија је одселио у Србију. Иван је имао Благоја и Бошка. Бошко је погинуо као момак неожењен, а Благоје има два сина, Велишу и Милоша, који живе у Г. Казанцима. Илија Павлов је одселио негдје у Србију. Симо Павлов имао је пет синова — Јована, Андрију, Обрада, Петра и Радојицу. Јован је погинуо на Брегалници 1913. године; од Андрије нема мушког потомства. Обрад Симов имао је шесторицу — Новака, Драга, Игњата, Божа, Душана и Јована. Новак је одступио са својим стрицем, четником попом Радојицом и негдје погинуо. Осталих пет Обрадових синова живе у Никшићу и имају мушке дјеце. Петар Симов има три сина Глигора, Милорада и Бата и они живе у Никшићу, а Радојица је имао једног сина, Паја, сада учитеља у Г. Казанцима. Од њихових рођака у Д. Казанцима су од Благоја Јован, Бајо и Лазар. Драго Обрадов има Бранка и Блажа, Игњат — Нова и Зорана, Душан Мира, Божо Слободана, а Јован Жељка. Лазар је погинуо у НОБ-у као партизански руководилац. Јован живи у Д. Казанцима; имао је два сина — Вукоту и Рада. Раде је умро, није се женио, а Вукота има три сина. Бајо Благојев има Чеда, Томиспава, Вељка и Милорада. Милорад живи у селу Стубици, у Пиви, а ова тројица у Никшићу; имају мушке дјеце. Благојев рођак Вук имао је Риста, а Ристо Пеја и Јакова. Од Пеја је остао син Љубо и живи у Д. Казанцима, а Јаков је погинуо од усташа негдје у Херцеговини. Лако, трећи њихов брат, имао је Пера који је умро у Америци и Јошка који је умро неожењен. Од Лака у Казанцима, нема никога.
    Као што сам навео, од старих Перишића најугледнији је био и најгласитији Драго, а послије њега Раде. Раде је био код Дедаге Ченгића јузбаша и много га је волио и цијенио војвода Анто Даковић, као свог рођака. 0 Раду Перишићу постоји једна прича која га карактерише као добра човјека и јунака: Дедага Ченгић у Гацку организује двије чете људи, једну од Срба, другу од Турака, заптија. Турцима постави за јузбашу Авда Златанића, а Србима Рада Перишића. Ове зафтије, по тридесет у чети, имали су задатак да штите Турке и рају од црногорских чета. Стално су крстарили по терену, а повремено и заједнички, да би Турци контролисали Србе, да виде јесу ли вјерни. Раде, као јузбаша Срба, стално је имао везу са црногорским харамбашама и њиховим четама, а тако исто и са херцеговачким: Стојаном Ковачевићем, Пером Тунгузем, Филипом Мандићем и др. Доста пута, по договору, послије тајног састанка, препуцавали би се да би заварали траг Турцима; своме колеги Авду вазда би дао погрешан правац о хајдуцима куд су прошли. Турчин то примијети и почне оговарати Рада код Ченгића. Једног љетњег дана, у августу, састану се јузбаше по договору, са својим четама, у Кориту чараћком, под Зелешине пећине, гдје има једна каменица која садржи око 200 литара воде, а зове се исто као и пећина — Зелешина каменица. Пошто посједају, Авдо устане и пође поред каменице. Наиђе на један шкрип и у њему види мртву лисицу, па зовне Рада: »Дођи, Раде, да видиш!« Ево ти у овом шкрипу крепао свети Василије!« Раде, кад виђе мртву лисицу, рече: »Није, јадан, но је ово ваш Мухамед, видиш ли му реп?!« Авдо се нађе увријеђен и потеже нож на Рада, а Раде одговори истом мјером. Искочи на једну подиницу и зовне Авда на мегдан. Но, заптије, Срби и Турци, скоче међу њих, тобоже Турци нијису дали да се јузбаше кољу. Авдо одмах дигне чету и право оде у Липник код Ченгића и проспе даву на Рада, да је увриједио и њега и све Турке. Но мудри Дедага рече: »Турске ми вјере, не мислим да је то Раде рекао што га ти нешто нијеси изазвао« и кад му један од заптија каза како је било, Дедага рече Авду: »Сиктер! — курвин сине, што ти је шћело да лајеш на српску светињу у коју они вјерују, а ја знам да је било и Турака који су од невоље ишли светом Василију и да вјерују и причају да им је помогао. Ако још једном чујем да срамотиш српске светиње, скинућу ти то с главе, па нећеш бити ни прости заптија, а не јузбаша!«.
    Перишића је слава била свети Никола.
    Генеологија: Бранко, Драго, рођен 1922, Обрад, Симо, роћен 1855, Павле, Мићан, Раде, Периша, Сладоје.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори

  7. 27. август 2018. у 17:18

    Војислав Ананић

    ПУРОВИЋИ, 12 кућа у Гослићу

    Пуровићи су доселили из Бјелица, од Катунске нахије у Голију око 1820. године, одмах иза Канкараша. Дошао је Пуро, њихов родоначелник. Њему је крштено име било Павле. Имао је још два брата. Један Бјелица убије Пурова брата, а Пуро, пошто га освети, побјегне у Голију, код Канкараша. Други Пуров брат утече у Црмницу, гдје и сад од њега тамо има потомака. Како се Пуро презивао и како се презивају ови рођаци у Црмници, садашњи Пуровићи не знају. По њиховом доказу, најближи су им род Кузмани у Дуги, Стањевићи у Казанцима, Бабићи у Јасиковици и Бјелице на Крсцу. (Бјелице и Стањевићи о томе не знају ништа).
    Пуро је имао Петра, Лазара и Јована. Од Пера нема мушког насљедства. Лазар Пуров имао је Милоша, Ђока, Ивана и Крста. Милош Лазарев имао је Гаша, Луку и Душана. Душан је умро од »шпањолке«, неожењен. Гашо је имао Блажа и Рада, а Лука Миљана и Драга. Блажо Гашов има Јована и Слободана, а Раде сина Влатка. Миљан Лукин има двојицу — Момчила и Бранка, а Драгоје једнога, Дарка.
    Ђоко Лазарев је имао Ђура и Новака; Новак је умро у Америци, као момак, а Ђуро је имао сина Миливоја, који је погинуо 1944. године у НОБ-у, на Загарачу. Крсто Лазарев је имао Шола, Марка и Јанка. Од Шопа и Јанка нема никога, а Марко има Баја и Спасоја. Иван Лазарев имао је четворицу, Илију, Митра, Радивоја и Ђорћија. Радивоје има Мила и Милутина, а Илија Петра и Душана, Митар једнога — Радомана, Радивоје двојицу. Ђорђије живи у Никшићу и има мушке дјеце. Јован Пуров имао је Глигора, а Глигор Радована, Мирка, Николу и Бошка. Мирко је умро од »шпашолке«, а Радован у Америци. Никола има четири сина — Вељка, Јована, Новицу и Љуба. Јован живи у Никшићу и има Драгана и Душка, а Љубо се није женио. Вељко има Жарка. И Новица има синова. Михаило Бошков има три сина — Предрага, Чедомира и Душка, Перо Пуров био је јунак, али пријек и љут човјек, »јуначина без начина«. Лазар Пуров био је добар домаћин и омиљен човјек међу својим комшијама, као и његов син Милош, са синовима. Ђуро Ђоков је комитовао за вријеме прве окупације, све вријеме до ослобођења.
    Пуровићи славе Петковдан, 27. октобар.
    Генеалогија: Јован, рођен 1940. године, Блажо, рођен 1922. године, Гашо, рођен 1885. године, Милош, Лазар, Пуро — родоначелник.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори

  8. 27. август 2018. у 17:30

    Војислав Ананић

    ПЕРОВИЋИ, БАЊАНИ, 5 кућа у Вишњића долу и 3 куће у Никшићу

    Перовићи су доселили у Голију, негдје у почетку XIX вијека. Дошао је Јоко Вукосавов, из села Мацавара, из Бањана. Најстарија им је постојбина из Брда, од братства Павићевића. По предању, из Брда су дошла два брата у Бањане: Перо и Мирко. Од Пера су Перовићи, а од Мирка Мирковићи. Из Брда су побјегли од крви. У Голију, најприје су се населили у село Злоступ, на читлуку Звиздића; Јоко је имао двојицу — Сима и Саву. Симо Јоков је имао три сина — Драга, Гаја и Стојана. Гајо Јоков је имао Јована, Ђорђа и Илију, а Јован Гајов Мијајла и Обрена (Myja) који су 1919. године преселили у Урошевац. Мијајло Јованов је имао Јока, Вукашина и Вукадина, а Mvjo Тома. Мијатови синови живе у Уpoшевцу и имају мушке дјеце, а Мујов син Томо погинуо је у НОБ-у 1942. године. Ђођа Гајов је имао Пера, Гаврила и Сима. Перо Ђођин — Митра, Милована, Милосава и Крста. Митар Перов има Милинка и Милана. Милинко има Милића и Рајка, а Милан Бранка.
    Од Милована Перова није остало мушког потомства, погинуо је у НОБ-у 1945. године. Крсто има Велимира и Веселина. Велимир има Милована, а Веселин Пера и Ратка. Милосав Перов има сина Вуксана, а Вуксан Обрада, Драга и Стојана. Гаврило Ђођин има Вељка, а Вељко Гаврила и Милоша. Вељко са синовима живи у Никшићу. Симо Боћин је имао тројицу — Радоја, Миливоја и Јована. Радоје има Радомира, Мијајла и Ђоку. Јован Симов има Блажа, Сима и Новицу. Миливоје Симов није се женио.
    Илија Гајов имао је Зарију и Рада, а Зарије — Душана, Радула и Миливоја, а Раде Милорада, синови Илијини живе као колонисти у Врбасу. Драго Јаков је имао Радоја, а Радоје, Новака, Мијајла и Николу. Живе у селу Данићима, у Гацку. Стојан Гајов је имао Мићка, Мата и Гаја, који су 1919 године из Данића преселили у Урошевац, на Косово.
    Кад се Јоко Вукосавов населио у Злоступ, обогатио се за врло кратко вријеме, али како му је читлук био мали за велики број стоке, пресели се у Невесиње, на Залом и ту подарачи читлук неког бега Шатаре. Кроз неколико година наиђе зла зима, а појави се и некаква сточна болест и вас му мал покрепа. Одатле се врати у село Даниће, на читлук Тановића. Из Данића Гајо пресели у Голију, на читлук Арјовића, у Вишњића до.
    Мијајло Јованов Перовић, одселио је у Урошевац. Одликован је за војничке заслуге златном Обилића медаљом. 
    Славе Јовандан, 20. јануара.
    Генеалогија: Милић, Миленко, Митар, Перо, Ђођа, Гојо, Симо, Јоко, Вукосав.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори

  9. 27. август 2018. у 17:38

    Војислав Ананић

    РАДУЛОВИЋИ, 3 куће у Г. Сриједама

    Радуловићи су дошли у Голију из Трепача и населили се у Сриједе око 1920. године. Дошли су синови Мујови, а он је имао деветорицу: Максима, Василија, Ћетка, Вука, Стевана, Крста, Ива, Илију и Милоша, од којих су Вуко, Стеван, Крсто и Иво преселили у Сриједе. Вуко Мујов имао је двојицу Петра и Радојицу. Петар је погинуо као четник 1945. године, а Радојица живи у Сриједама и нема мушке дјеце. Стеван је имао Данила, Драгишу и Нешка. Драгиша има Милана. Крсто није имао мушког порода, а Иво има шесторицу — Милоша, Мија, Живка, Бора, Рада и Рајка. Милош има Слободана, Ратка и Здравка, Мијо Драгана и Јована, Живко Мила, Раде Жарка и Бранка, а Рајко Славка и Игора. Синови Ивови преселили су се из Сриједа у шуме, више горњепољског Вира. Њихов најстарији брат Максим остао је у Трепчима, а син му Ђоко живи у Петровићима. Од остала четири Мујова сина нема потомства, помрли су нежењени. Радуловића има у Заврху, Сјенокосима Праги, Горњем пољу и Трепчима. у Херцеговачком устанку дапи су два истакнута човјека — Крста барјактара и Живаља официра, оба у батаљону Баћа Ђуричина Мићуновића.
    Од Радуловића, по казивању њихових старих, био је у XVIII вијеку и гласити црногорски јунак и харамбаша Симо Радуловић, опјеван у народним пјесмама, а био је савременик Никца од Ровина. Ово је братство вазда давапо добрих људи и јунака, угледних домаћина, официра, барјактара и свештеника. Сви су Радуловићи познати по гостопримству и домаћинству. По предању старих Црногораца, као и по Ердељановићу (»Стара Црна Гора«), Радуловићи воде поријекло од старе средњовјековне властелинске породице Војиновића из Ужица. То им је и краљ Никола потврдио, како каже Ердељановић. 
    Данас их има у никшићкој комуни око 60 кућа.
    Слава им је Мала Госпођа, 21. септембар.
    Генеалогија: Слободан, рођен 1956. године, Милош, рођен 1929. године, Иво, рођен 1893, Мујо, Илија.

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори

  10. 27. август 2018. у 17:44

    Војислав Ананић

    РАДОВИЋИ, 2 куће у Заљутници

    Радовићи су дошли из Крушевица, у Голију 1882. године. Дошао је Илија и настанио се у село Заљутницу. Ту се оженио кћерком Андрије Перовића и окућио. Илија је имао два сина, Мињу и Ивана. Миња је имао Рада који сада живи као пензионисани авијатичароки официр у Загребу и има синова. Иван је имао четири сина — Радомира, учитеља Нова, Павла и Марка. Јово се утопио у ријеци Мушници у Гацку, а ови живе на старевини, у Заљутници. Радомир Иванов има тројицу — Михаила, Јована и Веселина.
    Породица Радовића у Крушевицама спада међу најугледније породице у овом крају. У Херцеговачком устанку Никола Радовић, био је од водећих људи свога краја. Као храбар официр, показао се у устанку, пред својом четом, међу најхрабрије официре у устанку. Преселио се у Никшић и за заслуге у два устанка—1862. и 1875. године, Господар му је дао кућу и читлук у Мушовину, код Никшића. Никола је имао синове Шћепана и Данила, који су били врло угледни и честити људи. Данило је умро без порода, а Шћепанови синови живе у Никшићу. По предању, породица Радовића старином води поријекло од војводе Богдана Потонића, од кога је велика већина пјешивачких породица.
    Славили су Јовандан, 6. септембра.
    Генеалогија: Михаило, рођен 1950, Радомир, рођен 1929, Иван, рођен 1895, Илија, Раде

    Извор: Обрад Вишњић – Голија и Голијани (прилози за монографију племена), Требиње, 1987.

    Одговори
1 2 3