Родови који славе Светог цара Константина и царицу Јелену Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зоран Малешић, Пријепоље Опште је познато да је крсно име (слава) битан показатељ у истраживању порекла појединих братстава ако н ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зоран Малешић, Пријепоље Опште је познато да је крсно име (слава) битан показатељ у истраживању порекла појединих братстава ако н Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Зоран Малешић » Родови који славе Светог цара Константина и царицу Јелену

Родови који славе Светог цара Константина и царицу Јелену

Sveti Car Konstantin i Carica JelenaПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зоран Малешић, Пријепоље

Опште је познато да је крсно име (слава) битан показатељ у истраживању порекла појединих братстава ако није широко распрострањена. Полазећи од те чињенице, пре неких 30-ак година, почео сам истраживати порекло братства Малешића из села Виницке код Пријепоља који славе Св. цара Константина и царицу Јелену (3. јун).

Оно што сам од старијих рођака знао била је и чињеница да у окружењу исту славу славе Новаковићи из Диваца, на десној обали Лима, и Ђоловићи из Душманића код Пријепоља. Стари су казивали да смо из једне „крље“ то јест од три брата: Малише, Новака и Ђола. Ми Малешићи нисмо, иначе, имали никакве контакте са остала два братства: нисмо се посећивали ни о радости ни о жалости. У нашим читуљама није било ни Новаки ни Ђола, па чак ни Малише. Додуше оне су новије, вероватно преписиване после рата јер смо погорели за време 2. светског рата.

Најстарији предак за кога смо (као) знали био је Маринко. Мени је (рођен сам 1953. године) Маринко чукундед. Није се знало ни кад се родио ни кад је умро. Причало се да је био велики косач и да су га Турци отровали. Знало се да је имао три сина: Савка, Мића и Дика. Они су били у нашим читуљама, на почетку. Дико је би довољно млад да 1914. буде позван, вероватно у трећепозићевце. Кости је оставио негде у Македонији.

Први траг нашао сам у књизи Т. Пејатовића: „Средње Полимље и Потарје“ кад је, 1986. године, издато њено друго издање. Грађу је Пејатовић прикупљао крајем 19. века и објављена му је у 1. књизи „Насеља српских земаља“, 1902. године у Београду. У осмом поглављу дат је азбучни преглед презимена становника, где станују, одакле су се доселили и коју славу славе. Само једно братство је за славу имало Св. цара Константина и царицу Јелену: ЗЕЛЕНКАПЕ, живе у Душманићима и Миљевићима; дошли из Ивања. Нашем селу Виницка је суседно Миљевићи; Ђоловићи живе на Душманићима, а Новаковићи у Дивцима (засеок Ивања). За почетак је било довољно и почео сам трагати за Зеленкапама.

Следећи податак, рекао бих први писани помен мојих рођака, објавио је Светислав Ст. Душанић, дугогодишњи управник Музеја СПЦ у Патријаршији, у књижици о манастиру Успења у Сељанима код Пријепоља. На маргинама штампаног руског Триода из 1844. година записано је: „Сия  книга глаголемая  Триодъ  во манастире Селана, Успения  божего матери. Приложи наш  царъ све Русия.  Да га Богъ живи. Месеца марта 12. года 1864. писа Вукосавъ Ђоловиъ  от села Душманића. Богъ да га живи на свякоме суду.“ На основу овог записа видело се да су се 1864. године Зеленкапе већ презивали различито иако их Пејатовић, крајем 19. века, третира као једно братство! То је требало разрешити.

Онда долази битан моменат: од пријатеља из села Лопиже сазнајем да тамо живе Зеленкапићи, има их и у Сјеници и славе Св. цара Константина и царицу Јелену. Тада, наравно, није било Интернета; не бар код нас (па да једним кликом лоцираш све Зеленкапиће на кугли земаљској). Приме нас рођаци сјајно и срачунамо да нам сазнања о коренима сежу једнако далеко: њихов Пале и брат му Спасоје пас су са нашим Маринком и испада да су рођени око 1820. године. Пале је остао у Лопижама а Спасоје је отишао за Ивањицу, а његови потомци, касније, по ослобођењу Топлице, у Прокупље. Одатле се раселили на разне стране.

И даље не знамо одакле смо дошли!

Пре 15-ак година упознајем, на дружењима у Тичјем пољу, подну Озрена млађе људе, на прагу истраживачке каријере (Ивица Тодоровић, Саша Срећковић и Горан Бабић). Имали су тада неформалну групу „Извор“ и велике планове у погледу истраживања нашег културног наслеђа. Видим, Иван је далеко догурао. Саша ми је тада, у Етнографском музеју, омогућио да прегледам највећи део књига из едиција „Насеља  …“, „Порекло…“. Тада, наравно, није било сјајног сајта „Порекло“ и његове дигитализоване библиотеке. То гледање је било брзинско и само сам пратио славу. У мноштву књига које сам прегледао нашао сам две породице које славе нашу славу: Топаловиће из Планинице код Мионице и Костиће из Брестовца, Кнић. За ове друге је писало нешто што је било још индикативније: „Дошао им деда Коста из Пријепоља. Славе св. Константина, преслава Крстовдан. Сада су Костићи“.

Нашао сам и једног Зеленкапића у Смедеревској Паланци али са другом славом (Св. Стефан).

Успоставио сам телефонски контакт са неким од ових Топаловића и Костића. Нису имали јасне представе о свом пореклу: Костић (Драган) није знао да му је предак дошао из Пријепоља. Нису ми много обећавали и даље нисам ишао. Тражио сам нова сазнања о Зеленкапићима. Онда сам код неких новијих истраживача моравичког краја (Ариље, Ивањица) наишао на помен Зеленкапа везано за Ивањицу. Примарни извор је био невелики приказ Радоја Ускоковића „Ивањица“ објављен у 6. броју Гласника географског друштва, 1921. године. Објашњавајући како је настала Ивањица он каже: „Први осниваоци су били досељеници из Нове Вароши који су под капетаном Јаковићем око 1830. пребегли овамо, пошто су били код Турака компромитовани устанком и привременим ослобађањем Нове Вароши и њене околине. Ови су Нововарошани ударили прве основе варошком животу Ивањице; од њих петнајест, колико се зна да је тада досељено, данас у Ивањици (око 1920. – примедба МЗ), имају само две трговачке куће (Радуловићи и Пурићи) док се потомство осталих раселило или замрло. Зна се да је њихова даља старина била из Херцеговине (на пр. Зеленкапе), Црне Горе, Колашина (на пр. Пурићи), Пештера итд.“

Ово је био напредак али је и даље било нејасно да ли је у питању Стара Херцеговине (која је у време досељавања Зеленкапа почињала од манастира Милешеве и обухватала пријепољски, пљеваљски и фочански крај све до простора и простор, који је данашња Херцеговина.

У међувремену, пажљивим ишчитавањем Пејатовића, разрешио сам једну дилему везану за разбраствљавање Зеленкапа. Увек ме је чудило како је успео да на једном великом простору од Таре до Лима прикупи податке о становништву у условима турског ропства које је крајем 19. века постајало све несношљивије. У својој књизи помиње један беглучарски попис из 1851. године. Он је урађен у време Омер-паше Латаса и то као појединачни и он га користи објашњавајући промене у насељавању од 1851. до краја 19. века за неколико пљеваљских села. Будући да је добро писао и говорио турски он је главне податке узео из пописа допуњујући их, по потреби, теренским радом. Зато је и могао да дадне прецизне податке за села поприлично удаљена од места где је иначе живео (Пљевља). С друге стране он је приказао презимена која су се у народу већ изгубила јер су се стари родови разродили.

Захваљујући размени података са истраживачима других братстава као што су Шпице из Миљевића сазнао сам и податак како је Пејатовић Зеленкапе „сместио“ у Миљевиће, а не у Виницку. У братстви Шпица очувано је сазнање да су некад били где су сад Малешићи (локалитет Ђуговина у Виницкој): „Малешићи су били где смо ми сад (то јест у Миљевићима где нас је Пејатовић „забележио“ – примедба МЗ). Замеримо се аги и он нас пребаци из Виницке према Каменој гори, а Малешиће насели на наше место. Носила нека наша прабаба агиници масло, мед… док она није агу умолила да нас врати у жупнији крај. Вратио нас, али не где смо били, већ на имање где су били Малешићи.“

Низ година је моје истраживање тапкало у месту док пре годину-две нисам, по обичају се распитујући са људима које први пут срећем: одакле су?, коју славу славе?, па све даље за њихове комшије, дошао до сазнања да у селу Радошево поред Сирогојна (некадашња Чичкова у Ариљском срезу) живе Ђаповићи и славе нашу славу. Био је то импулс за ново пребирање по литератури (а сад, већ и Интернету). Наравно, контактирао сам Ђаповиће из Сирогојна. Нису имали никакве представе о свом пореклу. Имало их је по Ужицу, Ариљу, Београду… Многи не славе нашу славу и њих сам отписао. Ишчитавао сам Дедијера (Јевта) и Ђапе које помиње у Плани код Билеће. Има више варијанти како су добили презиме. Данас су тамо сви исламизирани, а од најновијег рата у Босни Ђапе су се раселиле по Босни и свијету.

Дошао сам до података и о извесном Ђаповић Јеврему, који је, док су Турци још били у Ужицу, изашао на мегдан неком турском кабадахији и победио га. Кад су Срби, коначно 1862. успоставили власт у Ужицу, запосле Јеврема као пандура у Окружно начелство и дадну му фино парче земље у Ужицу које народе назове Ђаповина. Исти тај Јеврем 1876. године учествује у Јаворском рату у Добровољачком кору архимандрита Нићифора Дучића. И не само да учествује него и спјева епску песму „Бој на Радоињи“ о боју поред реке Увац, јединој победи Срба у несретном 1. јаворском рату. Јеврем није оставио потомство но посини неког Марковића са Таре, који, кад му се нађе мушки потомак, дадне му име Јеврем, а по свом поочиму. Тај други Јеврем заврши за учитеља и службовао је у Ужицу, а потом одсели за Београд. Није ми се дало да се испричам са њим. Кад сам назвао број Јевремов у Београду рекли су ми да је у тој мери глув да се са њим не може причати телефоном. Не одох на време за Београд. Умро је прошле године у 94. години! Његов син Златомир, мој исписник, пренео ми је следеће сазнање: „Некад, кад се летовало на хрватском приморју, говорио ми је отац, кад смо ишли путем Тјентиште-Требиње-Дубровник, да су наши стари од Билеће“!?

Нема неколико месеци од како сам сазнао за сајт Порекло. Почео сам читати понешто на сајту – изванредан је и једно моћно средство за оне који истражују порекло. Регистровао сам се иако нисам активан члан. Кад сам добио обавештење о повољностима код испитивања ДНК методом решио сам да направим посебан напор и анимирам потенцијалне рођаке на прикупљању брисева. Неки од мојих Малешића тестирали су се пројекту који је Ивица Тодоровић релизовао у Пријепољу. Битно је било узети узорке од осталих, а дао сам и свој. С некима сам се први пут чуо (Топаловићи), неке никад нисам видео. Није било једноставно.

Дан уочи испитивања кренуо сам за Београд прикупљајући успут узорке. Сирогојно, Брестовац, Љиг. У сва три места први се пут видим са људима, можда рођацима ( у погледу Зеленкапа из Сјенице није било сумње – већ 15 година, од кад смо сазнали једни за друге, рођакамо се). Најлепше је било у Брестовцу. С обзиром да је Коста дошао из Пријепоља велика је вероватноћа да су наши. Долазим код Драгана са којим сам се чуо телефоном и све договорио. Дочекује ме као рођака. Снаша питу спремила. Утом стиже Милан, и он Костић. Каже имамо ми књигу са родословом. Позва дете. Син Милош (осми пас Костића) донесе књигу Раденка Петронијевића о родословима Брестовца: „Костићи су породица с којом је завршено насељавање Брестовца. У тефтеру чибука за 1824. годину, најстарији познати предак није уписан презименом, већ као Коста Дошљак. У тефтерима, из каснијег времена, појављује се као Коста Маринков, или, под презименом Маринковић…“ Даље стоји да је Коста дошао из Пријепоља итд. За мене нове енигме. У ком је односу наш најстарији Малешић који је исто Маринко и Костин отац Маринко. За нашег, нажалост,  немамо ништа написмено. Утом Милан каже: стоји још кућа коју је Коста направио. То је врхунац! Стоји кућа стара скоро 200 година, и за дивно чудо, људи у њој још живе.

Све то захваљујући акцији сјајног сајта „Порекло“.

 

П.С.

Стижу и резултати:

„… тестирано је неколико појединаца са доста ријетком славом св. Константин и Јелена. Сви поријекло изводе из југозападне Србије и по свему судећи ради се о једном роду“.

Велико ХВАЛА свим ентузијастима који с љубављу уређују сајт.

Зоран Малешић, Пријепоље

 


Коментари (4)

  • Небојша Бабић

    Зоране, молио бих вас, ако имате података, да ми напишете нешто о Шпицама (њихово порекло, предање, итд) које помињете у тексту!
    Велики поздрав!

    Одговори
    • Зоран

      Један од Шпица (Милисав) који живи у Пријепољу мисли да су пореклом из Велике и да су били Петровићи. Томе у прилог иде да су имали браственички договор да врате раније презиме али да је то урадила само једна породица. О њима сам, у оквиру кратког прегледа порекла православних братстава у пријепољском крају, написао:
      ШПИЦА – по неким, старином су из Велике и старо презиме им је Петровић. Пејатовић их наводи без одређивања места одакле су дошли. У милешевским свескама помиње се 1873. године Милован(ац) у Дивцима и то је најранији помен неког Шпице у нашем крају, али за њега данашње Шпице не знају. Касније се помињу Перко у Илија у ивањском крају, Симо у Страњанима, Перо и Ристо у Миљевићима и, најкасније, Шпице у Дренови (Периша, Миле и Сава). Од Сима у Страњанима су Симићи, разгранали су се Шпице у Миљевићима и Дренови док су остали изумрли по мушкој линији. Данас живе у Миљевићима, Дренови, Виницкој, граду и приградским насељима. Славе Св. Ђорђа.

      Одговори
  • Saša

    Zorane dobar dan. Slavim cara Konstantina i caricu Jelenu, rodom sam iz timočke krajine i prezivam se Jeremić. Ukoliko znate nešto o mom poreklu, pišite mi. Pozdrav.

    Одговори
    • Зоран Малешић

      Здраво Јеремићу,
      Овај чланак је знатно проширен и допуњен новим сазнањима са назнакама извора из којих су кориштени подаци. Јавите се директно на мој мејл zoranmalesic@gmail.com па га могу послати. Послаћу и нови чланак који се односи на Зеленкапе који се помињу у средњем веку на подручју данашње Херцеговине. За Танчиће из Крајине (има их у Рогљеву где су чувене пивнице) претпостављам да су везани за нас иако то није потврђено ДНК истраживањима. Они су од неког кириџије са Златибора који је остао у Крајини. Свакако би било добро да урадите ДНК тест да се види да ли припадате групи „константинјевшака“,
      Поздрав, Зоран

      Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top