Poreklo prezimena, naselje Senta

127 komentara

1. 17. april 2019. u 16:04

   Vojislav Ananić

   Nastavak:

   Sviju naseljenika u Senti i njenom hataru ima oko 500 domova. Tačan se broj ne može odrediti, jer nije konačno završeno doseljavanje onih, koji su dobili zemlju, a ni onih, koji su došli a još nisu sagradili kuću, pa se često vraćaju, iako privremeno, u svoj stari zavičaj. Doseljavanja su najviše iz Crne Gore, zatim iz Hercegovine, Like i Srbije. Iz ostalih krajeva su neznatna doseljavanja.
   Srpskih domova u Senti ima 1140, a raznih prezimena (srpskih) 482. I oni koji su jednoga prezimena, nisu sve jedna popodica. Na primer Đorđevića u Senti ima 5 domova, a to su pet različnih rodova, iz pet raznih mesta. Zbog toga se na ovome mestu ne možemo upustiti u celokupno ispitivanje i poreklo čak ni srpskog stanovništva, jer to sačinjava jednu zasebnu studuju.
   U sledećem spisku srpskih porodica (prezimena) naznačeno je i koliko koje prezime ima sada domova.
   Abramović 2, Abžić 3, Avdalović 2, Aleksić 1, Andruškov 1, Anđelić 1, Anđić 1, Antić 1, Akbaba 1, Aradski 4, Arsenović 1, Atanasijević 1, Babin 25, Babin 2, Babić 3, Badić 1, Bajić 1, Bakić 1, Bakalić 1, Bandin 1, Banjac 1, Banjeslav 1, Bačkić 1, Bačulov 3, Bjelogrlić 2, Beleslin 2, Bjelica 1, Benđeskov 1, Berić 1, Betovac 1, Bečić 1, Bulat 1, Berković 1, Bešlin 1, Bikar 1, Bikić 1, Bilbija 1, Birdić 1, Birclin 14, Blažić 3, Bogdanović 2, Bogovac 1, Bogojev 1, Božanić Božović 1, Božin Bojin 1 Bojanić 1, Bokun 1, Boljanović 2, Borđoški 44, Borzaški 4, Bošković 2, Brajić 1, Branovački 45, Brašovan 1, Brkić 1, Brklječić 1, Brstan 1, Budislavljević 1, Budimir 1, Burić 3, Butorac 1, Vajdić 1, Vasić 2, Velašević 1, Veličković 1, Vešić 1, Beselinović 1, Vušurović 1, Vitković 1, Vlanikolin 4, Vlašić l, Vlaščić 1, Vojinović Z, Bojić 1, Voratović 1, Vorgić 3, Vranić 1, Vujadinović 4, Bujačić 2, Vujičin 2, Vujić 15, Vujović 2, Vujošević 3, Vukadinović 1, Vukašinović 1, Vukelić 1, Vukov 4, Vuković 11, Vukotić 3, Vulanović 1, Vurdelja 1, Vukčević 2, Vučetić 1, Vučilović 1, Vučković 4, Vujičić 1, Vušurović 1, Gavrilović 1, Garić 1, Gardašević 2, Gašić, Gaćaš 1, Gerić 1, Gilić 1, Glavaški 1, Gladović 1,Gligorović 1, Gligorin 2, Glišin 1, Govedarica 2, Gojkov 1, Gojković 3, Golubović 1, Golović 2, Graovac 1, Grubić 1, Grozdanić 1, Grudin 11, Grujić 1, Grubanov 1, Grčkarac 1, Gudović 1, Guzina 2, Gvozdenović 1, Damjanović 3, Danković 1, Davidović 1, Dević 1, Desančić 1, Desimirović 1, Dimitrijević 4, Došen 1, Dobrički 1, Dotlić 1, Dragin 1, Dragović1, Dragaš 1, Drakulić 1, Drašković 2, Drezgić 2, Drozgić 1, Dunđerski 1, Dukin 1, Dulić 1, Dujmić 1, Dujić 1, Đakov 1, Đaković 1, Đorđević 5, Đukić 2, Đurišić 1, Đurđević 1, Đurić 1, Đurović 1, Erbez 2, Erdeljan 1, Erdeljanović 1, Živkov 6, Živković 3, Žutodragić 1, Zavišić 1, Zagorac 2, Zagorica 1, Zarić 2, Zaković 1, Zeković 1, Zec 1, Zović 1, Zomborčev 1, Zorić 1, Zuban 1, Ivanović 4, Ivanišević 1, Ivačković 1, Ilić 2, Ilibašić 1, Jablan 2, Jablanov 1, Jajagić 2, Jakovljević 3, Janković 2, Jančikin 1, Jakšić 1, Jančić 1, Jelača 2, Jelić 1, Jegdić 1, Jenovac 1, Jovakin 1, Jovanov 2, Jovanović 2, Jovin 1, Jović 5, Jovičin 1, Jovičić 1, Jovović 1, Jonković 2, Jančić 1, Jančikin 1, Kablar 4, Kajčić 1, Kalenić 1, Kaluđerović 1, Kapor 2, Karapandžić 2, Katanić 1, Katić 4, Kašnić 2, Kirjaković 1, Knežević 5, Kovačev 4, Kovačević 1, Kozić 2, Kojić 2 Kojičić 2, Kolić 1, Kontić 4, Konjović 1, Kornić 1, Kosanović 2, Kostić 1, Košutić 2, Kragujev 11, Krivokapić 12, Kročin 1, Krstin 1, Krunić 1, Kršikapa 1, Kršić 1, Kujundžić 1, Kusovac 2, Lazarević 2, Lazarov 1, Lazić 2, Lazović 2, Lero 1, Lojović 2, Lolin 1, Ludajić 2, Lužajić 2, Lukačević 3, Majstorović 2, Maleševeć 1, Maletin 3, Maluckov 1, Mokrinov 1, Mandić 2, Manić 9, Manojlović 2, Marić 5, Marinković 1, Marjanov 2, Marjanović 4, Markov 2, Marković Z, Martinović 3, Matić 1, Matović 1, Mijatović 2, Mijušković 2, Mikin 1, Miković 2, Milenković 4, Miladinović 1, Miletić 1, Milić 3, Miličev 1, Milinov 1, Milinković 3, Milovan 1, Milovanović 1. Milošević 4, Milutinović 1, Miljanović 3, Mirković 2, Mislenović 1, Mitrović 2, Mihajlović 4, Mihaljev 1, Mišić 2, Mišković 1, Mojsin 1, Mokrinov 1, Mrđanov 1, Mrkaić 1, Mrkšić 1, Mrkobrad 2, Mudrić 2, Mutavdžić 1, Muškinić 1, Nadrljanski 1, Narandža 1, Nastasijević 1, Nedeljković 1, Nenadić 2, Nešić 6, Nerandžić 1, Nikolić 9, Ninković 2, Ninčić 1, Nikšić 1, Novaković 1, Novkov Z, Obradov 8, Ognjanović 2, Opačić 1, Pavlov 1, Pavlović 1, Pavković 1, Pajić 4, Pajtić 1, Pakaški 2, Pandurović 2, Panić 2, Pantić 1, Pašić 1, Pejak 1, Pejin 5, Pejinović 1, Pejić 1, Pevačević 1, Petričević 1, Perić 12, Perović 2, Petković 3, Petričić 1, Petrov 3, Petrović 5, Petrić 1, Pecarski 36, Pešikan 2, Pešut 1, Pisarov 2, Pjevac 1, Plavšić 10, Pleštić 5, Pletikosić 1, Polovina 1, Pomorovački 3, Popov 13, Popović 3, Poček 1, Predin 1, Prekajski 3, Preradov 20, Prodanov 2, Prodanović 3, Radovanović 1, Radović 3, Radaković 1, Radojković 1, Radonjić 3, Radosavljević 2, Radulev 2, Radulović 3, Rajić 2, Pajičević 5, Rajinović 1, Rajković 1, Rakić 3, Rakin 2, Ramadanski 1, Rankov 2, Raicgligorin 5, Rašković 1, Rašović 1, Ribar 1, Rićički 1, Ristić 2, Radin 3, Romić 1, Rošeta 1, Roganović 4, Rubić 1, Ršić 2, Savić 12, Samardžić 1, Svirčev(ić) 2, Seđakov 2, Sekulić 1, Senić 4, Simić 5, Slavnić 37, Slijepčević 1, Sočin 3, Sprema 2, Stajić 18, Stanaćev 1, Stanišić 1, Stančulov 2, Stanković 1, Starčev 1, Stevanov 1, Stevanović 2, Stefanović 1, Stevović 2, Stepančev 3, Stojanović 2, Stojkov 5, Stojković 3, Stojšić 1, Strugar 1, Subotin 2, Subotić 3, Suvajdžić 1, Sujić 1, Sunajko 1, Sušić 1, Tajkov 1, Tanasijević 1, Tatić 18, Tevdenić 1, Tepavčević 4, Terzin 3, Tićakov 1, Timotijević 1, Todorov 1, Todorović 1, Tomić 2, Tolović 2, Tomašević 1, Tomić 1, Tošić 1, Tontić 1, Topalović 1, Trojanović 1, Tunić 1, Turkov 1, Tutuš 2, Tutić 1, Tušić 1, Tucakov 3, Tucaković 1, Đatkov 1, Ćepanić 2, Ćirić 3, Ćopkov 1, Ćorić 1, Uvalić 1, Uverić 1, Ugrinović 1, Uzunović 1, Uzelac 1, Unković 2, Utornik 2, Utornikov 1, Filipović 1, Fagaroš 1, Frantičević 1, Fromić 1, Hadžić 1, Hajdin 1, Herceg 1, Hranislavljević 1, Hristić 1, Cvejakov 1, Cvejić 1, Cvetković 1, Cetina 1, Crnokrak 2, Cucin 1, Čavić 3, Čamprag 1, Čejović 1, Čobanov 1, Čop 1, Čović 1, Čubić 1, Čupić 1, Džaković 1, Šarić 1, Šajatović 1, Šajinović 1, Šegota 1, Ševarlić 1, Škrbin 1, Šašin 1, Šulović 1, Šuranja 1 dom.
   Na ovome mestu nanosimo samo radi primera po jednu porodicu iz svake pokrajine doseljenja, da se vidi koliko ko i kako zna starinu i poreklo svoje porodice.
   Kod Srba meštana nije se očuvala tradicija. Iako nisu menjali prezimena, ima mnogo porodica koje ne znaju kako im je dedino ime „Deda je umro pre nego sam se ja rodio, a oca nisam pitao, niti mi je on o tome govorio, jer smo imali prečeg domaćeg razgovora.“ Izuzetak od ovoga čine Vujići i Branovački. Kod njih je jača tradicija, koja počinje od njihovih predaka plemića. Ispitujući starinu i poreklo Srba u Senti po pokrajinama uviđa se, da je najjače očuvana tradicija kod Crnogoraca i Hercegovaca, zatim dolaze Ličani i Dalmatinci, a tek onda Srbijanci, jer su često menjali porodično ime. Kod optanata je ista kao i kod meštana.
   Od Srba meštana ovde iznosimo dve porodice, i to: Vujiće i Tomiće.
   Vujići su Srbi meštani, a ima ih 15 domova. Svi nisu jedan rod, već su tri doma doseljeni iz Ade u razmaku od pre 30 godina, tražeći bolji život. Od starosedelaca Vujića razlikuju se i po krsnoj slavi. Starosedeoci slave Đurđevdan (23 aprila, st. k.) a došljaci Sv. Jovana ( 7. jan.).
   Ovde će predmet ispitivanja biti samo starosedeoci Vujići, a ne i kasniji došljaci.
   Postoji predanje y porodici Vujića, kao i u porodicama Branovački i Babin, da su jedan rod i da su se 1690. godine zajednički doselili sa Arsenijem čarnojevićem iz Metohije.
   Ceo taj rod slavi zajedničku. krsnu slavu Đurđevdan.
   Koje je mesto u Metohiji njihova stara postojbiia nisu mi znali reći, ali, kako se pouzdano tvrdi da su rod sa Branovačkima, to su svakako iz sela Branove, odakle su i Branovci, po kome se mestu doseljenja i prezivaju Branovački.
   Porodica Vujić uzima Vuju kao svoga rodonačelnika, a nesumnjivo je, da su prezime uzeli po Vuji, kao onome, koji je napustio staru postojbinu Metohiju i doselio se u ove krajeve sa Čarnojevićem.
   Zna se, da je Vuja, njihov rodonačelnik, imao sinove: Gavra i Milića. U maticama subotičke parohije nalazi se, da je Milić imao sinove: Glišu, Jašu i Kostu, a Gavra Simeona i Kuzmana. Nalaze se podaci za Simeona, sina Gavrina i unuka Vujina, da je rođen 1730. godnne, a umro 1820.
   Prema ovome potpuno odgovara, da je rodonačelnik Vuja bio u punoj životnoj snazi za vreme seobe Čarnojevića 1690. godine i da se baš on doselio iz Metohije.
   Kako se je Vuja prezivao, odnosno kako je bilo ranije prezime Vujića oni sami ne tvrde pouzdano. Joca Vujić mi je govorio, a tako je i u svojim memoarima ostavio, da su imali „porugano ime“ — Gašpari. Po njegovu nahođenju to dolazi po Gavri, kome Mađari nisu znali pravilno izgovoriti ime Gavra nego Gašpar. Ovaj je zaključak donesen bez dublje studije jer je Gavra mogao biti rođen oko 1700. godine, a zna se da ni 1720. godine nije bilo u Potisju ni jednog Mađara i on nije mogao imati neposrednog dodira sa Mađarima. Meni izgleda, da to nije bilo „porugano ime“ nego ranije prezime porodice Vujića, jer i danas živi u Skadru ugledna i stara trgovačka porodica Gašpar, za koju nije isključeno da je iz Metohije. Ovo tvrđenje pojačava i podatak od subotičkog paroha g. Marka Protića, koji je uputio poč. Joci Vujiću jula 1933. g, a izvadio ga je iz domoviog protokola 1744. godine. Po tome ce podatku vidi, da se Gavra prezivao Gašpar, a prirodno je da su se tako prezivali i njegov otac Vuja i njihovi preci.
   Na 50 godina posle seobe Čarnojevića, tj. 1741. godine, zna se, po plemićskoj diplomi Arsenija Vujića, da su imali prezime Vujić, a na 60 godine posle seobe, tj. 1751. godine, nailazi se ponovo na prezime Vujić u diplomi Maksima Vujića, a i na Branovačke u njihovim diplomama. Sve tri porodice: Vujići, Branovački i Babini prvo su se naselili na senćanskom hataru, oko Velikog Dola.
   Poznato je, da je s Čarnojevićem doseljena elita toga kraja, da su se pokrenuli ljudi preduzimljiviji borbeniji, a i koji su i materijalno dobro stajali, pa su se kao takvi kompromitovale kod turske vlasti i morali se seliti. Potvrdu za to nalazimo i kod ovog roda, koji je odmah zahvatio veliki posed: glavni deo Vujićeva imanja nalazio se je gde je sada posed Ignjata Rudića. Vujići odatle su išli u Suboticu, Sentu i Martonoš.
   Sa njihova imanja u hataru prešli su Vujini unuci, a Milićevi sinovi, na stanovanje u Senti, gde je onda vladao graničarski život, a Sima i Kuzman, deca od drugog sina Vujina, Gavre, prešli su u Suboticu, gde su se bavili trgovinom, po izgledu konjima, koji su onda bili na glasu.
   Već 1788. godine nalazi se i Sima u Senti, gde je bio i najveći poreznik. Sa njim dolazi i sin mu Jovan, koji zauzima položaj blagajnika u Senti. Njihovim dolaskom ističe se ta grana Vujića, dok grana od Milića iščezava.
   Sa ocem Simom došao je u Sentu, pored blagajnika Jovana, (čije se poreske knjige i danas čuvaju u biblioteci Joce Vujića), i Jovanov brat Arsen.
   Za ovoga se Arsena verovalo, da je to onaj Arsen Vujić kome je Marija Terezija podarila diplomu plemića 1741. g., ali je to isključeno, jer je Arsenov otac Sima rođen 1730. godine, a Arsen ima sina Georga, dedu današnjeg dr Svetozara Vujića, advokata, dok su u diplomi deca plemića Arsena: Lazar, Petar, Pavle, Vasa i Julija (Libri Regiis XLI’, tom 114.; Nagy lván: Magyarország Családjai, 1861. Vll. 604), ali nema i Georga.
   Arsen Vujić, plemić i graničarski kapetan, svakako je od Milićevih sinova, koji su se prvi doselili iz hatara u Sentu u graničarsko doba.
   Na poleđini kopije grba Arsena Vujića ostavio je Joca Vujić pribelešku, da su njihovi preci a sinovi Gavrini, kao rođaci Arsenovi, uživali za izvesno vreme 500 lanaca zemlje, na likaškom putu gde je sada selo Gunaraš, a koje se tada zvalo Đentaroš. Ovu je zemlju bio dobio, pored kurijalne zemlje, od vlasti, da bi ga umirili zbog nesloge sa subotičkim Bunjevcima.
   Za vreme seobe 1751–53. otseljen je u Rusiju sa sinovima i Arsen, zbog čega im je kod senćanskih Vujića i postala nejasna veza sa njime. Potomci Arsenovi kao „ruske izbeglice“ javili su se Joci Vujiću posle rata i i kod njih je pouzdano predanje, da su doseljeni baš iz Sente i da su od Arsena.
   Isto tako kao ni za Arsena ne može se utvrditi, da je direktni predak Vujića u Senti ni Maksim Vujić, martonoški ,,subcenturio“, kome se u diplomi pominje supruga Marija Čorbina i deca Jovan i “Đorđe (Libri Regiis — tom XLll pag.102 — diploma od 1. marta 1751. godine).
   U zaostaloj biblioteci Joce Vujića nalazi se porodično stablo Vujića. Iz toga se stabla vidi, da se od današnjeg pokoljenja pa do rodonačelnika Vuje nabraja: sedam, osam, i devet pasova u pojedinim granama Vujića.
   Od Đure devet, i to: Đura (mladić od 12 godina) — Sava (današnji pas, gradonačelnik—pretsednik gradske opštine od 1931—1935. g.), – Đura (prvi gradonačelnik Sente posle oslobođenja 1918—1919. g.) – Sava (advokat i gradonačelnik Sente posle bune 1849. godine) — Vasa — Jovan blagajnik Sente 1788. godine) — Gavra i rodonačelnik Vuja.
   Od Jovana sina Jocina broje osam pasova: Jovan (mladić od 20 godina) – Joca (narodni poslanik i veliki dobrotvor beogradskog univerziteta) – Sava (advokat i gradonačelnik) – Baca — Jovan (blagajnik) — Simeon — Gavra i Vuja.
   Od dr Svetozara, advokata broje sedam pasova: Svetozar (današnji pas) — Aleksandar (pomoćnik gradonačelnika od 1884–1888) — Georg — Arsen (brat blagajnika Jovana) – Simeon — Gavra i rodonačelnik Vuja.
   Porodica Vujić igrala je vidnu ulogu u životu Sente i u više se mahova njeni članovi ne samo isticali, nego joj i bili stvarne vođe.
   Zaveštanja članova porodice Vujić verskim i kulturnim ustanovama, služila su za ugled patriotskom građanstvu Sente.
   Među prvacima Sente streljan je „za vreme bune“ 10. marta 1849. godine u porti srpske prav. crkve od Percel Mikloša, sa još 28 ljudi i Isak Vujić, gde mu se i sada nalazi nadgrobni spomenik. Njegov sin Pavle Vujić učinio je velika zaveštanja srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Senti.
   Velika su i od ogromne vrednosti za nauku zaveštanja Joce Vujića ostavljena Srpskoj Matici u Novom Sadu i beogradskom univerzitetu.
   U onom ogranku porodice Vujića, koja je ostala u Subotici, pojavio se grof Dimitrije Vujić. 0 njemu je pisao u „Zapisima“ — glasnik cetinjskog istoriskog društva — sveska za maj 1935. godine, — g. D. Vuksan.
   Po domovnom protokolu subotičke parohije vidi se da je grof Dimitrije Vujić rođen 15. sept. 1758. godine, a da mu je otac Marko (1726—1796), učitelj, imao sinove: Hanibala, Cezara, Dimitrija i Aleksandra.
   Po „Zapisima“ se vidi da je bio šabelan kod potonjeg poljskog kralja Stanislava, a po propasti Poljske pojavio se u Francuskoj u činu đeneral-majora. Francuzi su ga slali, da vrbuje vojsku sa Balkana.
   Ruski poslanik na holandskom dvoru, Količev, u avgustu 1794. godine izveštava vladu, da su Albanci pozvali grofa Vujića za svoga vođu i da mu nude titulu kneza. Kako je znao da se u Crnoj Gori ne može ništa bez Rusije svršiti, to se je obreo u Petrogradu 1796. godine i podneo memorandum carici Katarini, ali ga carica nije htela primiti.
   Ne uspevši kod ruske carice Katarine, obraća se Porti u Carigradu memorandumom, u kome u 14 tačaka iznosi traženja, a y 4 tačke svoje usluge.
   6. marta 1799. proglašuje se knjazom Crne Gore, ali na zahtev Rusije vladika Petar 1. sazvao je zbor i proterao ga iz Crne Gore, 22. marta, iste godine.
   0 glavi Dimitrijevoj nije radila samo Rusija, nego i Austrija.
   U porodici Vujića ima štampanih formulara sa njegovim potpisom, iz kojih se vidi da je on u vidu ukaza proizvodio pojedince za oficire.
   1815. godine živeo je sa sinovima u Hamburgu, odakle se javlja crnogorskom vladici Petru 1.
   Tomići:
   Tomića u Senti ima 14 domova, od njih su 4 doma naseljenici oko 1924. godine, a 10 domova su meštani.
   Tomići meštani ne znaju kada su i odakle doseljeni, nego kažu: „Mi smo prvi od sviju kolac u Senti udarili“. Međutim to nije tačno, već mi je od istih Tomića: Branko Tomić kazao, da ni oni nisu starosedeoci, nego da su došli iz Sanada i da je to bilo pre 4 ili 5 pokoljenja. U ovoj se porodici priča da je nekoga Tomića gonio spahija, da radi na drugi dan Božića, a on to nije hteo, nego utekao preko Tise u Sentu. Kako je bilo ime tome prvome doseljeniku ne zna.
   Ranije su ih podrugljivo zvali Gigini po nekom Gigi i to sve do pre 60 godina. Zašto se prezivaju Tomići ne znaju tačno, a misle da su se tako „od uvek“ prezivali.
   Pasove nabrajaju: Omer (starac od 70 god.), Števa (Steva). Dedino ime i ostalih predaka ne pamte. Ne znaju ni da li su rod sa nekom drugom porodicom niti pak da li ima otseljenih u neko drugo mesto. Krsna im je slava Sv. Jovan. (7. jan.).
   Našao sam u spisku blagajnika Vujića iz 1788. godine da je bio u Senti i plaćao porez Andrija Tomić.
   Markovi:
   Markovi su optanti iz Mađarske. U Senti ih ima 3 doma, a doseljeni su 1921. godine iz Deske (Mađarska). U Deski je ostalo Markovih 2 doma, a raseljeno ih je iz Deske 1921. god. 5 domova, i to: u Kovin, Banatsko Aranđelovo, Srpski Krstur i Beograd. Svi ovi Markovi rod su među sobom, a svi slave Sv. Nikolu (6. decembra). Zašto se zovu Markovi, ne znaju. Također ne znaju pouzdano, kada su doseljeni u Desku, a misle da je to bilo sa Čarnojevićem. Pasove nabrajaju: Stevan, dete od 12 godina, Branko, Svetozar, Stevan, Omer, dalje ne pamte.
   Kapori:
   Kapori su naseljenici iz Hercegovine, iz sela Mirilovića, srez Bileće. U Senti ih ima 2 doma, a doseljeni su 1924. god. –– Kapora u Mirilovićima ima oko 60 domova. Prezime Kapor došlo je od nadimka, što su im dali Turci, a ranije su se prezivali Rajkovići. Taj nadimak dobio je neki predak Kapora koji je imao velike guste obrve, nadnesene nad očima. Kad ga je video neki turski starešina, rekao je „Gle, kako se je ovaj Vlah nakapurio!“ – i od toga glagola „nakapuriti“, ostao im je nadimak Kapor. Posle toga niko ih nije zvao Rajkovići. Kada je to bilo ne mogu tačno odrediti. Pasove nabrajaju: Andrija (doseljsnik u Senti), Đorđe, Mato, Risto i Joko; dalje ne pamte. Krsna im je slava Sv. Jovan (7. jan.).
   Kapori nisu starosedeoci ni u Mirilovićima, nego su doseljeni iz mesta Pirlitora, a kada je to bilo ne znaju. Odseljenih Kapora ima u Bosni, u Blažuju, Sarajevu, Nikšićkom Polju, Kiseljaku, Uroševcu, Bajmoku, Subotici i Molu.
   Kablari:
   Kablari su doseljenici iz Dalmacije. Ima ih 4 doma u Senti. Doseljeni su 1921. godine kao kolonisti iz sela Golubića kod Knina. Doseljen je Gliša Kablar sa tri oženjena sina: Aćimom, Glišom i Ilijom. U selu Golubiću ima još 16 domova Kablara. U porodici je predanje, da su starosedeoci u Golubiću i da su njihovi preci tu sagradili crkvu Sv. Stevana još 1194. godine, u kojoj se nalazi natpis grčkim pismenima i na grčkom jeziku.
   Kablari se prezivaju po nekome pretku, koji je bio zanatlija i pravio kablove, a inače su Vukovići. Od kada su se počeli prezivati Kablari ne znaju pouzdano. Sa Vukovićima, precima Kablara, rod su im Damjanovići i Džepine. Svi slave jednu istu krsnu slavu Sv. Jovana. Pasove nabrajaju: Ilija, (dete od 10 godina), Gliša i opet Gliša otac njegov, Toma, Gligorije, Nikola; dalje ne znaju. Kablara ima još u Bivčino Selo kod Knina oko 10 domova.
   Bogdanovići:
   Doseljeni u Sentu iz Crne Gore iz plemena Njeguša 1924. godine. Tada ih je doseljeno 2 doma.
   Tradicija je kod Bogdanovića osobito jako razvijena i to tako, da znaju ne samo nabrojiti svih 21 pokoljenje, koliko ih ima od današnjeg pokoljenja Stevana, doseljenika u Senti, pa do vojvode Punoša, po čijem se sinu Bogdanu, njeguškom knezu i prezivaju Bogdanovići, nego znaju i koja su zvanja i uloge uzimali njihovi preci.
   Bogdanoviće je detaljno ispitao g. Dr Jovan Erdeljanović i zato ovde nećemo ulaziti u dublje raspravljanje nego samo naznačiti genealogiju od Stevana do Punoša, onako kako je i danas kod Bogdanovića u Senti očuvana.
   Bogdanovići u Senti ovako nabrajaju pasove: Stevan (doseljenik u Senti) — Marko (oficir ruske vojske, starac od 85 godina, živi u Senti) — Pero — Stevan – Jovo (knez) — Petar – Ivan (izaslanik kod vezira na Čevo od Šćepana Malog) Filip Midžor Ivan (savremenik istrage poturica u Cr. Gori) — Vučeta – Ivan (knez – poginuo u boju u Vrtijeljci) — Petar – Bogdan – Vuksan (od koga je nastao ogranak Vukotaševića) — Bogdan (vojvoda) –– Aleksa (vojvoda) — Bogdan (knez po kome se i prezivaju Bogdanovići a koji je živeo u doba Ivana Crnojevića) – i vojvoda Punoš.

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

2. 18. april 2019. u 12:36

   Vojislav Ananić

   Imenik Srba u Senti, kojih potomci ne postoje 1933. god. a postojale su porodice 1788. godine

   Jovan Perišić, Jakov Mandić, Mileva Putić, Georgije pl. Golub, Teodor Panajot, Jovan 3etović, Jefta Stojanović, Kosta Mihajlović, Marija Šiđanski, Mija Voćin, Arsen Nerandžić, Milić Čeleketić, Jovan Kunić, Todor pl. Tešić, Luka 3ubanović, Đorđe Filipov, Stevan Dimitrov, Neca Jurišin, Đorđe Boderlica, Timotej Kynić, Stevan Raić, Gavrilo Čoban, Mija Milinović, Stevan Muškatirov, Lazar Božin, Vasa Dokić, Proka Krečanov, Aleksa Kelić, Đurađ Nagulov, Pavle Štrangar, Petar Šević, Mija Kurina, Toma Doić, Aćim Bogdanović, Anđa Vilovljeva, Jovan Mitrov, Gavrilo Moldovan, Gaja Marković, Danilo Radoičinn, Vasilije Bog, Dragojlo Jasin, Pera Strajinjin, Todor Šiklovan, Mija Krajljev, Mitar Jakšić, Nića Bunić, Jovan Šćopul, Todor Pećkanin, Sima Vrebac, Adam Kaić, Lazar Kelić, Paja Đurić, Filip Barjaktarov, Vesa Vrdžić, Mihajlo Mijatov, Filip K e r š a (Kršić), Mija Babić, Teodor, Pašanski, Jovan Jankov, Janko Šteta, Nedeljko Sremac, Jovan Pejčić, Jovan Bakancoš, Tima Josimčev, Proka Jovičin, Jovan Mučalov, Petar Kostin, Jovan Popović, Janko Čoban, Gaja Grčki.

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

   • 13. februar 2020. u 12:43

     Radomir Ječinac, Beograd

     U gornjem popisu porodica:
     Đorđe Boderlica = Badrljica danas, jer su ondašnji germanski ili mađ. pisari u slučajevima više suglasnika umetali ‘e’ radi njima lakšeg izgovora. Isto i kod ‘Kerša’, dalje u spisku = Krša / Kršić.

     Odgovori

3. 18. april 2019. u 13:10

   Vojislav Ananić

   Đura Pecarski rođen je u Senti 1841. god. + 1912. 1. maja u valjanoj ekonomskoj porodici. Svršio je bogoslovske nauke u Sr. Karlovcima, ali se nije odao svešteničkoj službi. Posle svršenih nauka došao je kući i odao se ekonomiji, ali nabrzo bude zapažen, ne samo među Srbima, nego i među Mađarima tadanjeg vremena, i prilikom obnove gradskih činovnika i Đura Pecarski bude izabrat na mesto prisednika gradskog siročadskog stola; ovo je zvanje kroz dugi niz godina obavljao. Pok. Pecarski beše u poslednjim decenijama prošloga stoleća, jedna od najmarkantnijih ličnosti Srba u Senti.
   Živo ie učestvovao u narodno–crkv. avtonomnom životu sa puno ljubavi.
   Među svojim sugrađanima uživao je vrlo lep ugled i narod ga je izabrao jednoglasno za pretsednika crkvene općine (1881—1887. i 1889—1892). U to doba imala je Crkv. općina dosta teških dana, ali je energični Pecarski svagda našao puta i načina, da sačuva i ugled i pravo Crkvene općine.
   U domu njegovom bio je kroz punih 40 godina skup sviju onih Senćana, koji su voleli i iskreno branili obraz i čast naroda svog. Iako je bio činovnik mađarski, nije nikad zaboravio, da je srpskog reda i kolena. Lavovski deo pripada Đuri Pecarskom da je zaklada Đene Branovačkog u ono doba osnovana i brzo u život stupila.
   Za sve vreme, dok je stajao na čelu Crkvene općine, vladao je u njoj najveći poredak i napredak.

   Prota Berisav Berić

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

4. 18. april 2019. u 13:44

   Vojislav Ananić

   Lazar Knežević, ,,futoški domin” i biskup Ivan Antunović

   Lazar Knežević rodio seu Senti 1829, a umro je u Futogu, 1882. god. Srednju školu učio je u Subotici (dve godine prvi razred). 1847. učiteljevao je u Baranji. Sedamdesetih godina prošlog veka bio je Opštinski beležnik u Futogu. Diakovanje u bunjevačkoj metropoli svakako je bilo od uticaja na njegovo kasnije interesovanie za Bunjevce. On je, naime, bio jedan od prvih saradnika Antunovićeve „Bunjevačke i šokačke vile“, gde je iz broja u broj objavio niz pesama i sastava, ikavski štampanih i potpisivanih sa „Lazo Knežević knjilježnik“. Antunović ga u jednom pismu (Letopis M. S. za 1930, str. 68) oslovljava sa „Dragi moj prijatelju i obljubljeni Poeta „ i dragi brate Lazo – što bi dokazivalo, ako ne i njegovo poznanstvo, ono njihov bliži odnos. Od srpske strane to je najvrednijii najistrajniii saradnik Antunovićeve „Vile“.
   No ne samo to: on je i jedan od prvih koji je kod nas, pre Antunovića i Ivanića, opširnije pisao o „Bunjevcima“. Konkurišući na tečaju koji je za godinu 1879. raspisala Književnl zadužbina J. Ostojića i žene mu Terezije za raspravu o Bunjevcima, sa nagradom od 50 dukata, on je napisao ono što je znao o svojim saplemencima rimokatoličke vere i to kasnije objavio u „Letopisu Matice Srpske“, knj. 128. str. 103.
   Izgleda da je ovaj Senćanin bio zanimljiva ličnost: nekrolog u „Srpskim Ilustrovaim Novinama“ za 1582. god. str. 160 za njega kaže da je bio: živa hronika predanja koja su za 150 godina prelazila u Bačkoj s kolena na koleno“.

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

5. 18. april 2019. u 17:04

   Vojislav Ananić

   Kuća i ostale zgrade

   Tip kuća je opšti panonski — i on je isti i kod Mađara i kod Srba meštana. Ovaj tip je poznat pod nazivom „paorski tip”. Od njega unekoliko otstunaju kuće naseljenika. Treći je tip onih kuća, koje su u novije vreme podešavane za trgovinu ili su svojina onih, koji se ne bave zemljoradnjom. Njih je najmanje i nalaze se u sredini varoši.
   Kuće paorskog tipa većinom su okrenute svojom dužinom od juga ka severu, a sastoje se od dve sobe veličine 5 sa 5 m i kuhinje između njih. Na čitavoj dužini ispred obe sobe i kuhinje nalazi se otvoren hodnik na drvenim stubovima, okrenut ka istoku. U hodnik se ulazi sa ulice. U njegovu dnu na dužini od tri metra pregrađeno je malo odeljenje, koje služi za ostavu hrane. Tu su i stepenice za tavan. Širina hodnika je do 1-1/2 metar. Iz njega se ulazi u kuhinju, a iz kuhinje se ide desno i levo u sobe. Na sredini zapadnoga zida kuhinje nalazi se zidani šporet. Iznad njega je veliki otvoreni odžak. Pored šporeta na severnom i južnom zidu nalaze se dva otvora koji ulaze u unutrašnjost obe peći u sobama, a služe da se tuda zagrejavaju plevom ili kukuruzovinom, i kada dim ispuni kujnu da izlazi kroz otvoreni odžak. Peći u sobama sagrađene su od blata i valjka. One zahvataju skoro četvrtinu sobe, a računaju se kao neki ukras, iako su dosta nezgrapne. Peći osim za zagrejavanje služe i za lečenje hleba. Njino je zagrejavanje vrlo lagano, ali i zadržava zadugo toplotu, ako se ne rashlađuje. Zbog toga se za vreme zime prozori na sobama skoro nikako i ne otvaraju, a leti se opet ne otvaraju zbog velike prašine. To je razlog da je vazduhu sobama ustojan. Tavanice su niske od 2,1/2 do 3 metra, a sve su sobe većinom malane zatvorenim bojama. U mnogo kuća nema patosa, osim onih u sredini varoši. Mesto patosa je nabijena zemlja, koja se svake nedelje jedanput premaže mokrom krpom, pa se zastre zastiračem, i na prvi pogled daje izgled patosane kuće. Da nije tako ipak se to oseti po memljivom zadahu. Memljivost povećava i to, što su skoro sve kuće od naboja i valjaka, a manji broj od cigalja. Soba sa lica ima dva prozora i ona oba gledaju na ulicu. Veličine su 0.50 sa 1 m. Starije su kuće pokrivene trskom i šindrom, a u sredini varoši novije crepom. Oko svake kuće nalazi se prostrano dvorište ograđeno daščanom ogradom, koja je sa ulice visoka preko dva metara, tako da se ni preko ni kroz nju ne može videti, a od kuće se vidi samo spoljni zid, koji je belo okrečen i oko prozora plavo obojen.
   Dvorište je podeljeno u dva dela: na prednji deo popločan cigljom i zadnji gde je štala za_konje i krave, čardak za kukuruz i svinjac ispod njega. Tu je i živinarnik, a zatim mesto za slamu i šupa za alate. U ovome delu dvorišta je i bunar. Sve su ove kuće na dve vode.
   Naseljenici nisu formirali jedan tip kuće. Kako su doseljenici iz raznih krajeva, to je tu i raznih tipova. Ni jedna naseljenička kuća nije pokrivena trskom ili šindrom, nego samo crepom. U sobama ne zidaju zemljane peći, već se služe gvozdenima. Tavanice i prozori su znatno viši nego kod kuće meštana i imaju više svetlosti i vazduha, ali su dvorišta slabije ograđena, i nemaju sporednih poljoprivrednih zgrada. Zato izgledaju prazna i, ma da su dosta čista, daju sirotinjski utisak.

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

6. 18. april 2019. u 17:26

   Vojislav Ananić

   Govor

   Srbi, meštani i optanti, govore ekavskim (istočnim) narečjem (seno, dete, lepo itd.), a većina naseljenika ijekavskim (južnim) narečjem (sijeno, dijete, lijepo itd).
   Nema razlike u izgovoru između prostoga sveta i gospode u čitavome mestu. Izgovor je lagan i otegnut, a i jasan, da ga i iz drugih krajeva potpuno i lako razumeju. Zbog toga, što većinu stanovništva sačinjavaju Mađari, tako da je odnos Srba i Mađara jedan prema šest, to su svi Srbi meštani naučili mađarski. Još 1909. godine y knjizi Basz-Vobgog Varmegyex Kalmar Šimon tvrdi, da je svega 2.5% koji ne znaju mađarski. Ovaj procenat danas je još manji kod meštana, a neki i od naseljenika već znaju da govore mađarski. Taj govor za meštane je postao tako lak, da govore mađarski tečno, kao svoj maternji jezik srpski.
   Svi Jevreji govore mađarski koji računaju za svoj maternji jezik, a „šneklaši“ i nemački. Svi pak marljivo uče i brzo nauče srpski. Samo mali broj starih ljudi ne zna da govori srpski i to su većinom „šneklaši“.
   Svi mlađi Mađari, koji su prošli kroz školu i vojsku, razumeju srpski. Stariji niti razumeju niti uče, a i što nauče vrlo nepravilno izgovaraju.
   Paori su na salašima bili u slabom dodiru sa Mađarima, te zbog toga nepravilno govore mađarski. Poznavao sam bračni par Marića koji su imali po 70 godina, pa ipak nisu znali da „madžaraju“.
   U jezik Srba meštana ipak ušlo je i puno mađarskih reči i kad govore srpski upotrebljavaju ih u razgovoru sa srpskim oblicima.
   Bido Jablan

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

7. 18. april 2019. u 18:37

   Vojislav Ananić

   Sevastijan Ilić, arhimandrit manastira Hopova, rođen je u Senti 1799. god., zamonašio se 1828. god. U četrdesetim godinama prošlog stoleća bio je upravitelj manastira Gomirja; i danas se spominje kao uzor vrednog i ispravnog čoveka. Njegovim je zauzimanjem obnovljen u ono vreme manastir. Bio je i pisac: pisao je Ode po ugledu na Mušickog, „bio je i u prepisci sa Vukom Karadžićem. Jedan je od sakupljača narodnih poslovica. Godine 1848. 4 VII y Zagrebu se u sednici hrvatskog sabora, kada je ban Jelačić pozvao prisutne na skupljanje priloga za izdržavanje vojske, Ilić je, neimajući novaca — skinuo sa vrata zlatan lanac i krst i priložio sa rečima: „Slatko mi je za mili rod i dom lišiti se ovog uresa“. 1853. god. prešao je iz Gomirja u Hopovo u Srem i tamo je preminuo 1863. god. 1. III (Fruš. manastiri od B. Strike, str. 102).

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

8. 19. april 2019. u 04:40

   Vojislav Ananić

   Roditelji Stevana Sremca

   U našoj književnosti predratne epohe malo je pisaca, koji su na juriš osvojili simpatije svojih čitalaca i postali opšte poznati i popularni. Jedan od tih bio je Stevan Sremac.
   Zla sudba je htela da se Sremac rano udalji s pozornice života, u svojoj pedeset i prvoj godini, kad je bio na vrhuncu svoje stvaralačke snage i davao najbolja dela.
   O Sremcu se dosta pisalo i mnogi su pisali. Njegov život pun je epizoda, doživljaja. Ko god ga je poznavao, ko je s njim u bliži dodir dolazio, znao je i imao po nešto o Sremcu da kaže. Sačuvano je dosta biografskih podataka o njegovom životu u Srbiji, u novo–oslobođenim krajevima, U Pirotu i „Nišu, gde je Sremac otpočeo svoju službeničku i književnu karijeru. Ali raniji deo života — o njegovom prelasku iz Sente u Beograd, tamo ga je uveo ujak Jovan Đorđević; o njegovom školovanju u Senti u osn. školi i u gimnaziji u Beogradu, o njegovom ranom detinjsku, o rođenju, o roditeljima, kao i o precima, nije do sada nigde bilo pomena. Taj deo Sremčeva života ostao je nerasvetljen.
   Kako je Senta rodno mesto Stevana Sremca a „Književni sever“ posvećuje jedan broj njegovoj uspomeni, to nalazim da će sve beleške unekoliko popuniti taj nedostatak u biografiji Sremčevoj, utoliko pre što su one autentične.
   Senta je još iz ranijega vremena bila važno središte našega življa, i pre kao i posle revolucije. Ona je za nas važna još i stoga što je rodno mesto Stevana Sremca. Sremac je Senćanin. Tako se pod prvim svojim književnim radovima potpisivao. I njegov otac je Senćanin. Ali preci njegovi, po muškoj liniji vode poreklo iz stare Srbije. Drugom zgodnom prilikom iznećemo podatke o poreklu Sremčevih predaka; njih je Sremac svojeručno pisao. Iz tih se podataka može utvrditi da su Sremčevi preci s juga i da su se prebacili u Srem krajem sedamnaestoga ili početkom osamnaestoga stoleća, verovatno za vreme seobe, a kasnije su se pomakli u Bačku, gde ih je 1848. god. zatekla revolucija.
   Posle Paskijevićeva ugušenja mađarske bune, među senćanskim Srbima bio je vrlo poznat i na glasu trgovac Filip Đorđević. Ne samo Srbi, nego i Mađari cenili su ga kao čoveka veoma obrazovana. Bio je član opštinskoga senata. U to vreme zapisnici opštinskih sednica vodili su se na srpskom jeziku, sve do Aponjijevoga zakona. Iako se Filip bavio trgovačkim poslovima na svakom koraku pomagao je prosvetu i prosvetne ustanove. On je bio među prvim prenumerantima na sve srpske knjige, koje su pečatane bile pre revolucije i član Matice Srpske, ljubitelj pozorišta i književnosti i pomagač svih rodoljubivih pothvata onoga vremena.
   Taj viđeni trgovac Filip Đorđević je deda Stevana Sremca. On je u isto vreme i otac Jovana Đorđevića, koji se još od šezdesetih godina prošloga stoleća i ranije isticao svojim književnim, prosvetnim i naučnim radom. Jovan je još u ranoj mladosti važio kao jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. On je jedan iz ove plejade velikana našega naroda Vojvodine koja je dala Svetozara Miletića, Polita Desančića, Đoku Popovića, Gigu Geršića, Novu Radonjića, Ruvarca i dr. Otac njegov Filip nije žalio da potroši za školovanje svoga sina i da mu pruži najviše školovanje, koje se u ono vreme moglo postići. Jovan Đorđević je igrao vidnu ulogu u životu i kulturnom preporodu svoga naroda y Vojvodini. Mađarske vlasti su ga iskosa gledale, jer je Jovan bio veliki rodoljub. A kao pesnik i istoričar uticao je na svoju okolinu u duhu buđenja nacionalne svesti. I kad je video da mu y radu na svakom koraku istavljaju smetnje mađarske vlasti, on je prešao u Srbiju. Tu je prvo vreme bio dramaturg narednog pozorišta, profesor na gimnaziji u Šapcu i Beogradu, zatim profesor istorije na velikoj školi; dalje bio je ministar prosvete i učitelj poslednjega Obrenovića. Jovan Đorđević je rođeni brat Sremčeve majke. Ali je prema njenim sinovima, kojih je bilo trojica, bio isto što i roditelj. Jovan Đorđević igra presudnu ulogu u životu ne samo Stevana Sremaca, nego i njegova dva brata Jovana i Andrije. Prelazeći na stalno boravljenje u Srbiju, on je sobom poveo svu trojicu i o njima kao o svojoj deci vodio brigu, kako da ih izvede na put. Blagodareći tome uticaju sva tri brata odlikovala su se neobičnim rodoljubljem.
   Filip Đorđević je pored sina Jovana imao još sedam kćeri. Kuća je bila velika, radnja isto tako i sedam pari ženskih ruku nalazilo je uvek dosta posla, kako u dućanu, tako i u kući a i na salašu, koji se nalazio u okolini Sente.
   Filip je bio čovek blage naravi, ali starinskog, patrijarhalnog shvatanja: – njegova se morala poštovati i slušati. Tako je bilo reda i starešinstva u kući; najveći teret poslova svaljivao se na mlađe, upravo na najmlađe. A najmlađa Filipova kći zvala se Katarina. Ona je bila majka Stevana Sremca. Šest starijih sestara radilo je po kući domaće poslove, pomagalo posluzi i mlađima, ali su sve one c vremena na vreme izlazile u varoš, išle drugaricama i rođakama, skupljale se u porti i igrale u kolu. Jedina Katarina kao najmlađa nije znala za uživanja i provod; ona je morala da čuva vrt i da posluži oko živine. Međutim baš ta okolnost uticala je na njen život i udala se pre ostalih sestara.
   U dvorištu Filipove kuće stanovao je jedan mlad krojač, Avram Sremac. Naočit, mlad, inteligentan, ali dosta siromašan zanatlija. Spoljašnošću svojom više je potsećao na nemeša nago na zanatliju.
   Kako je Katarina najviše provodila u kući i stalno nešto radila, to je imala i prilike i vremena da se bolje i bliže upozla sa kirajdžijom svoga oca. Sasvim je pojmljivo i prirodno da se mladi krojački majstor zagledao u lepu mezimicu imućnoga trgovca. Isto tako devojka, koja je imala mali izbor poznanika, videla je u mladom krojaču ne samo vredna, čestita i temperamentna mlada čoveka, nego i druga kome bi mogla ljubav i svoj život pokloniti. Avram Sremac je umeo toliko zaneti mladu devojku da su se ubrzo — kako se to kaže, ludo zavoleli, nisu mogli jedno bez drugoga. Roman je bio brzo gotov i jedno drugom dadu reč i veru.
   Posle revolucije nije se strogo gledalo na klase i staleže: varošani su uzimali imućnije devojke sa sela. Staralo se da se iz jedne veroispovesti ne zakorači u drugu. Bolji Srbi su izbegavali da se orode sa Mađarima, no ljubav je uvek sve te prepreke savlađivala i razlike izravnjavala. Tako je ljubav mladoga zanatlije Avrama Sremca zanela mlado devojačko srce i njegova ljubav našla je odziva u srcu najmlađe kćeri trgovca Filipa Đorđevića. Ali je kod njezina oca naišla na najveću prepreku. Često su njih dvoje o tome razgovarali i premišljali kako da zadobiju oca, da im odobri brak. Nošeni istinskom ljubavlju, bili su spremni na sve žrtve, samo da svoju nameru ostvare. Katarina se bojala zavisti sestara: kud ona, kao najmlađa, ispada napred. I zato se odluči da sama iziđe pred oca i saopšti svoju tajnu, iako nije očekivala, da će ta vest oca obradoviti. Ali je najposle jednoga dana izišla pred roditelja i uzbuđenim glasom saopštila da ima s njim nešto važno da razgovara. Otac je, naslućujući o čemu će mu kći govoriti, odmah zapita.
   – Šta imaš ti to tako važno da govoriš! Da nisu guske iz dvorišta prešle na levu obalu Tise?
   Ne, nije babo! – brani se zbunjena ćerka. Nisu guske ovde u pitanju. Ja hoću da se udam.
   Svedoše se veđe na ozbiljnom licu povrh oštrih pogleda, a oči sevnuše neobičnim sjajem.
   – E, ćerko moja ! – nastavi otac sa puno prekora. Za to se ne pitaš ti nego ja, jer to je mnogo više moja briga nego tvoja. Ti si se mnogo zahuktala i ispala ispred svih svojih sestara. Trebala si da se rodiš prva, pre sviju, a ne poslednja, pa da mi kažeš svoje žalje. Šta bi ti htela? Imaš ti dugo da čekaš dok dođeš na red. Preko reda nema ništa. To sve ide po božjoj volji i zakonu, a ne po tvom ćefu i raspoloženju. Sve ima reda, pa i ti imaš na red da čekaš.
   Svaka reč bila je kao ekser na glavu. U prvi mah su je zbunile očeve reči i razlozi, ali ljubav prema svome vereniku dade joj snage da se uporno brani: ticalo se budućnosti; ako popusti — sve je propalo, i umesto da obori glavu, ona se ispravi i energično dobaci:
   — Babo, Bog mi ga je dao i samo Bog mi ga može uzeti. Ko mora da čeka – ja ne moram. Ja sam sebi sreću izabrala. Najmlađa u kući i ovako energično i odlučno govori!
   Oca je to začudilo i iznenadilo. Roditelju nikako nije išlo y glavu da između sedam kćeri, koje su sve za udaju, najmlađa dođe ispred sviju. Ali ga je kao oca veoma interesovalo da sazna ko joj je to toliko zavrteo mozak. On je u dvorištu često zastajao svoju mezimicu u razgovoru sa mladim i simpatičnim krojačem Avramom Sremcem, ali je ipak računao da može biti i neko drugi, iz trgovačkoga reda.
   — Baš bi hteo da znam: ko ti je taj tvoj suđeni, kome si ti dala reč ? — zapitao je otac.
   Iako joj je bilo teško da izda svoju tajnu, ona smelo odgovori :
   – Naš sused Avram.
   Za oca je to bilo veliko iznenađenje.
   – Zar za njega? Ti, kasti, trgovačko dete, pa si izabrala zanatliju?
   — Šta mu fali? On je meni drag i mio, draži nego cela Senta sa svima salašima. Bolji je nego stotina drugih. Otac pokuša da svoju kćer odvrati od toga koraka.
   – Sačekaj, dete, pobogu, da najpre udomimo koju od starijih, pa ćemo ti naći bolju priliku.
   A devojka planu i odlučno izjavi:
   – Možete vi meni dovesti i samoga Franca Josipa, on meni ne treba: ja ga neću. Ja hoću samo onoga, koga je moje srce izabralo, Mi smo dali reč i veru jedno drugome i samo nas smrt može rastaviti.
   To je bila odlučna reč. Otac je najposle uvideo da tu više nikakvi razlozi ne pomažu; zato joj odlučno odgovori:
   – Ja kao otac ne dozvoljavam da se ti udaješ preko reda i za koga tebi prasne u glavu Ali, kad ti nećeš čak ni svoga oca da slušaš, radi kako znaš, ali mi nemoj na oči izlaziti i da znaš, da kod nas i s nama u kući ne možeš živeti.
   No ćerka je ostala pri svome.
   – Ja drugoga neću i ne trebam!
   Neraspoložena i tužna, izišla je iz očeve sobe. Otac je ljut i razočaran ostao da premišlja o tvrdoglavosti i uporstvu svoje kćeri, koja je svome vereniku odmah saopštila razgovor s ocem.
   Srećom, u ovu stvar umeša se Jovan, sin Filipov. On je u to vreme bio profesor u novosadskoj gimnaziji. Otac je polagao mnogo na svoga sina i hteo po ovoj stvari da čuje njegovo mišljenje. Došavši u Sentu, uticao je na svoga oca u pomirljivom duhu, moleći ga da popusti, jer se deca zaista vole. Posle savetovanja sa svojim sinom, otac se odobrovolji i blagoslovi udaju svoje najmlađe kćeri Katarine za krojača Avrama Sremca.
   Avram Sremčev i Ekaterina, rođ. Đorđević venčali su se 1853. god. 12. novembra u Senti. Kum: Andrija Nikolić, beležnik i Amalija Mihalković.
   Iz toga braka rodilo se troje muške dece, od kojih je najstariji bio Stevan Sremac, rođen u Senti 1855. godine 11. novembra po st., a kršten odmah sutradan, 12. novembra iste godine.

   M. Pavlović.

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

9. 19. april 2019. u 05:52

   Vojislav Ananić

   Prva proslava Sv. Save u Senti

   Školski fond i školska biblioteka

   S pravom se čudio prota Dimitrije Ruvarac da srpski narod „nije praznovao Sv. Savu onako, kao što ga je trebao praznovati“. Do početka 19. veka nemamo, naime podataka da je praznik Sv. Save, 14. januara, proslavljan svečanije nego ostali crkveni praznici, iako je bilo puno uslova za značajnije svetkovanje. Narodna tradicija, usmena i pismena narodna književnost pune su svedočanstava da je poštovanje Sv. Save bilo vrlo živo u narodu. Pored toga što ga je istorija priznala za jednu od najkrupnijih i najznačajnijih ličnosti u našoj prošlosti, narodno predanje je izgradilo lik Sv. Save kao tip legendarnog heroja civilizatora. U srpstvu pod Austrijom i sama strana državna vlast je priznavala Srbima Sv. Savu kao narodnog svetitelja. Osamdesetih godina 18. stoleća proglasila ga je i priznala za „patrona srpskog naroda“ i dozvolila da se 14. januar može praznovati kao narodni praznik, ne samo crkveni. U crkvenim bogoslužbenim knjigama od početka 16. veka Sv. Sava se navodi 14. januara kao srpski svetitelj i propisuje mu se pravilo službe. Ipak srazmerno dosta kasno se javlja svečanije proslavljanje Sv. Save.
   Georgije Aleksić, paroh aradski, o prvoj proslavi Sv. Save 1806. g. u Aradu, kori svoje verne što dotle nisu svečano proslavljali Cv. Savu. „Ja sam pređe vas molio, slišateli blagočestivi, da bi ste obratili oči vaše na druge narode, i videli, kako oni Patrone svoje slave, i kako se njima diče, da bi ste i vi dostohvalni primjer ot njih uzeli, i njima po vozmožnosti vašej podražavali“. Ukazuje na primer Mađara koji slave svog Stevana kralja, i na Ruse koji slave svoje kneževe Aleksandra Nevskog i Vladimira Velikog kao narodne svetitelje. Ne treba Srbi da zaostaju za njima u proslavi „svoga roda svjatitelja“. Proslava je obavljena ovako: u crkvi je služena liturgija, paroh je izrekao svečanu Propovjed, pred crkvom je „muzika turska s kompanijom Serbski Graždana“ paradirala i obilno se pucalo iz pušaka i topova. Sve je to „osobljivo duha vozdviženije u svima prisustvujuščim proizvelo.”
   Iz ovog kratkog opisa vidimo da je proslava zamišljena i izvedena kao opšta narodna svetkovina. Interesantno je da se proslava Sv. Save kasnije ograničava na školu. Pošto je 1812. u Zemunu proglašen Cv. Sava za patrona zemunskih škola, a pogotovo kad je Knez Miloš Obrenović naredio da se u svima školama slobodne Srbije Sv. Sava svetkuje kao školska slava, praznik Sv. Save postao je svečanom manifestacijom prosvetnog života srpskog naroda. U drugoj polovini 19. veka srpske škole u svima krajevima proslavljaju Sv. Savu kao svoju slavu. Iako je, tako, ograničen donekle kult Sv. Save, ove proslave nisu izgubile u značaju. Bile su, zaista, praznici narodne samosvesti. Na njima se objavljivala svagda živa i nepokolebiva vera srpskog naroda, da će doći dan, kao što je i došao, kad će ceo srpski narod, slobodan i ujedinjen, moći nesmetano da zida dalje na temeljima koje je Sv. Sava postavio u svima oblastima narodnog života.
   Inicijativom paroha Timotija Brankovića u Senti je počelo svečano proslavljanje Sv. Save 1859. godine. Kao upravitelj mesnih škola i najstariji paroh senćanske crkve, uveo je proslavljanje Cv. Save kao prosvetitelja, „Patrona i Pokrovitelja“ „Srbskih Škola i učećese mladeži“. Ova prva proslava nije bila samo „sujetno, bezplodno i bezkoristno toržestvo“, nego su ovom prilikom ustanovljene i dve korisne prosvetne ustanove u Senti: Školski fond i Školska biblioteka. O tome je vredni, radni i prosvećeni pop Tima zabeležio ove retke u Protokol osnovanija Fonda Školskog i zavedenija Školske Biblioteke 1859. ljeta: „Godine 1859. to 14–og januarija, na dan sirječ prvog Arhiepiskopa, Svetitelja i Prosvetitelja Serbskog Save, „u vreme pričastna, staršim parohom mjestnim, Timotejem Brankovič, aki mjestni Srbski Škola Upraviteljem, kratkim pastirskim slovom pozvani; da bi, podražavajući drugim, Pravoslavnim, našeg blagočestija Obštinama, davao primjer rodoljubija i napredka narodnjeg pokazavšim nam, sljedujući: po Božestvenoj Liturgiji kućama svojim ne razilazili se; no da bi pristojno, čipno i blagogovjejno u red stavivši se, učenicima s barjakom svojim, ripidama i svećnjacima predidućim, a Sveštenikom u svetlom Odjejaniju cerkovpom obučenim, i tropar Svetitelju pojućim, posljedujući, sa oglašenijem blagozvučni zvona i pucnjavom prapgija praćeni, u zdanije školsko doći, vodoosveščeniju prisustvovati i tako početak Slavi „Toržestvu Svetitelja i Prosvetitelja Save kao svuda, svuda već, po svoj vselenpoj Srbskih Škola i učeće se mladeži izbrannog i priznatog Patrona i Pokrovitelja učiniti, a sotim primjer i obrazac za buduća vremena potomstvu svom pokazavše i ostavivše: da sirječ to isto svagda i nepreložno tvoriti i izvršivati dužni budu, kao zavjet vječnij i svetij Amanet predati i preporučiti, blagosklovnim pokazali se: koje, sve tako i izvršeno bilo jest!“
   Ali to je samo jedan deo proslave.
   „Po svršenom dakle, po obredu naše Pravoslavne crkve, u zdaniju školskom, vodoosvešteniju, predhvaljennij, kao činodjestvujušči Sveštenik, kratkim, na srca prisustvujućih padajućim rečma, predloživši najpre nuždu i potrebu mnoge siromašne Školu posješčavajuće dečice; da ne bi toržestvo takovo sujetno, bezplodno i bezkorisno, vnješnjeg samo velehvaljenija i pokazivanja radi tvorimo bivalo i pokazivalo se; no da bi se čim tim, znamenitim i pohvaledostojnim, podražaniju služećim i vjekovječeno i uvjenčano biti moglo djelom; ponudi prisustvujuća i okolo stojeća lica, na priloge novčane, po sili mogućstva i dobre svoje volje: kako bi s tima temelj fondu Školskom položivše, zavesti ga, od vremena na vreme umnožavati, jačim i plodonosnim učiniti, i do Izvršenija želajeme cjeli dovesti mogli“.
   „Pak da bi hristoljubive sožitelje i braću našu jednokrvnu i jednoplemennu k revnom prilaganju boljma pobudio i primjerom prethodio im, on prvi, po sili stanja svoga“ dade prilog od 5 forinata i 25 krajcara a. v. Njegovim primerom povedeni priložiše ovom prilikom još: po 10 f. i 50 kr.
   Mojsej Zagorica, pretsjedatelj Opštestva, Svetozar ot Riđički, sreski načelnik; po 5 f. 25 kr. G–ža Anna, supruga M. Zagorice, G–ža Angelina, Sv. Riđičnog, Aleksandar Nikolić, paroh, Kosta Živanović, advokat, Jaša Kragujević, ekonom, Ilija plem. Tešić, ekonom, Sava plem. Branovački i Stefan plem. Badrljica, varoški pretstavnici, Jovan Vujić, ll razreda učitelj; po 3 f. Braća Lukačević, trgovci; po 2 f. i 10 kr. Georgije Branković, (sin popa Time Brankovića i potonji Patrijarh srpski (administrator parohije); po 2 f. Julijana Bugarska, udova, Đorđije Vujić, trgovac, Filip Đorćević (otac književnika Jovana Đorđevića), trgovac; po 1 f. Đurka Tatić, ekonom, Acko Isaković, ćurčija; Evica Kunić, udova 40 kr. i Arsen Kraguj, zemljedjelac 33 kr. Tako se na licu mesta skupilo 87 forinata. Ovoj svoti je priključeno još 13 forinti prihoda od školskog barjaka, te je fond osnovan sa svotom od 100 f. i 8 kr. Prvi priložnici su proglašeni osnivačima fonda.
   Ovaj fond je bio namenjen za „nuždu i potrebu mnoge siromašne Školu posjenšavajuće dečice“. Iz njega su odevana siromašna školska deca i kupovane im knjige, učila i pisaći pribor. Fond je rastao lepo, jer se iz godine u godinu umnožavao prilozima skupljenim o proslavi Sv. Save, prihodom od školskog barjaka, koji je nošen pri pogrebima viđenijih građana, po uplati jedne for. u školski fond, i od kamata na zajmove. Imanje fonda oko polovine devedesetih godina prošlog stoleća kretalo se oko 2 i po hiljade forinata, a trošilo se godišnje 4 do 5 stotina. Ovaj fond, tekovina prosvećenog i plemenitog pregnuća, lepo je radio i napredovao dvadesetak godina. Kao vrlo mnoge ustanove našeg „opštestvenog“ života i njega je postigla tipična sudbina. Većinu naših „narodnih“ ustanova prati, uz plemenitu darežljivost i požrtvovanje, i ćiftinluk, koji je karakterističan za malograđanske sredine. Nije to samo kod nas tako. Naročito prosvetne ustanove građanskog staleža svih vremena i kod svih naroda su skoro iste sudbine. Prelistavanjem protokola lepo se može utvrditi kako je, bez potrebe i sitničarski, ugašen školski fond u Senti. U prvo vreme trošilo se iz toga fonda isključivo na pomaganje siromašne školske dece, kako je i bilo predviđeno pri osnivanju fonda. Pomoći su bile obilne i fond je lepo napredovao. Kasnije, vidimo, da se iz fonda troši i na čišćenje, krečenje i opravljanje škole, na Održanje bašte, na dnevnice i putne troškove učiteljima i učiteljicama pri njihovim odlascima na učiteljske skupštine i drugo. Sve ove stavke trebale su biti isplaćivane iz opštih prihoda crkveno školske opštine, koja nije nikada oskudevala; poslednja stavka pak nikako nije smela pasti na štetu siromašne školske dece, jer je ona privatna, staleška stvar učitelja. Usled ovakvog nepravilnog rukovanja nastao je manjak, koji se iz godine u godinu povećavao. Istina ti izdaci su činjeni pod vidom „pozajmica“ iz fonda, da se iz drugih fondova vrate, ali do toga nikad nije došlo. Kad se već nije više moglo pravdati ovo nepravilno trošenje iz fonda i operisati računski, radi zataškavanja, s „vraćanjem iz fonda grobljanske kapele“ i drugih fondova, crkvena opština donese početkom 1888. g. rešenje „da se prenese ceo ovaj fond u crkvenu blagajnu i sa istom u jednu Celinu spoji“ sa stanjem od 2304 forinta na dan 31. decembra 1887. godine. Tako se ugasila jedna plemenita i korisna ustanova usled ćiftinluka članova jedne od najbogatijih crkvenoškolskih opština u srpstvu. U vezi s prvom proslavom Sv. Save u Senti osnovana je pored školskog fonda, i školska biblioteka. Ona je takođe delo prosvećenog popa Time Brankovića. On je poklonio svoje 52 knjige i njima udario temelj školskoj biblioteci. Za intelektualnu biografiju ovog valjanog sveštenika od interesa je spisak tih dela kako ga je sam zapisao: Katihizis velikij, Rossiji pečatan, Nemačko Latinskog Leksikona drugi tom (bez bliže oznake), Konzervacions Leksikon 1. i 2. svezka, (bez bliže oznake), Rajićeve istorije Srbskog naroda čast II i IV, Stojkovićeve Fizike čast 1. i 2., Istorija trgovine Od Dim. Isajloviča, Mrazovićevog Magazina 1 i 2 čast, Domovodstvo i nastavljenije k zemljodjelstvu od M. Damjanoviča, Kralj dečanski, epos, od dr Jovana Subotića, Knjiga Naravnog Prava — De lege naturali (bez bliže oznake), Dramatičesko djelo, od Kocebua — Das Kind der Liebe, Pravo nasledija od Evgenija Đurkoviča, Pastirska igra od Ace Popoviča, (Pastirska igra ili izliv radostnog čuvstva Bačkih pastira na dan inštallacije njegovoga visokopreosveštenstva Gospod. Platona Atanackovića za dijecezana Eparhije Bačke. Sastavio A. P.), Plutarhovo djelce o vospitaniju dece, od Rukosava, Nravoučitelne Basne u stihovi, od Isidora Stojanoviča, Naturalna istorija, od Grigorija Laziča, Naravna Istorija, od Funke, Matematičesko Zemljeopisanije, od Vas. Bulića, Sveslavije, od Jeftimija Popoviča, Blagi običaji i Vjenec Alfavita, od D. Obradoviča, Starij pčelar, Od Maks. Ćurčina, penz. Kapetana, Theater, von August Kotzebue, Strjelci, od Antonija Josifoviča, Katihisis Zdraviji, od Pavla Hadžića, Természetrajz és Természellan, Od Sollész Dani, Pravila Učilištna, od Kuzmana Josića, Vitežstvo Srbsko, od Stef. Aćimovića, Kassandra, od Timotija Ilića, Rukovodstvo Čovečeskog Života, od Spiridona Aleksijevića, ljetopisi, od godine 1829. 2, 3, i 4 čast, ot god, 1831. 1 i 4 čast i ot god. 1833. 2, 3 i 4 čast, Putešestvije (po Srbiji . . .) Joakima Vujića, Makroviotike I čast, od dr J. Steića, Padenije Carigrada, od Georgija Hadžića, Georgij Petrovič Černi, od Aćima Vuića, Sekretar, Od Atanasija Stojkoviča, Monte Hristo, od Rašića, čast ll i IV (Grof od Monte Hristo. Po Aleksandru Dima. Posrbio Milan D. Rašić), Elemema iuris Naturalis (bez bliže oznake), Istorija najnoviji Evropejski priključ. ot G. Magarašev. (Istorija najvažniji politični Evropejski Priključenija ot Vijenskog mira 1809. do 1821. god. Spisana ot G. M.) Zoologion (?), Zeitschrift von und f(jr Ungarn.
   Na kraju ovoga spiska knjiga zapisao je pop Tima ove reči: „Ove, dovde izložene knjige, u 52 komada, na zavedenije Školske Biblioteke poklonio je Timotej Brankovič, Mjest. Škol. Upravitelj“.
   Kasnije inventare ili kakve druge zapise nismo mogli do sada da pronađemo. Nisu se, možda, ni sačuvali, kao što se nije ni biblioteka sačuvala. Po raznim protokolima čitaonice i crkveno–školskih odbora spominje se, po kad i kad, ova biblioteka, ali se ne može utvrditi kako je živela, kad i kako je nestala.

   Prvoš Slankamenac

   Izvor: Knjiga SENTA: zbornik priloga za istoriju grada/uredio Milivoje V. Knežević – Senta: Zavičajna fondacija „Stevan Sremac“, 2010, Fototipsko izdanje iz 1935.

   Odgovori

10. 30. oktobar 2019. u 16:16

    Dragoljub P. Badrljica

    Poštovani gospodine Ananić,
    Sa pažnjom sam čitao i proučavao članke i dopune koje ste naveli. Kako su moji preci Boderlice (U Mokrinu Badrljice u V. Kikindi Badrljički) zapisani u Senti s početka 18. veka i ostavili tragove za dalja proučavanja, ukazujem Vam na još jedan važan izvor: Slavko Gavrilović – Građa za biografije oficira Potisko-Pomoriške vojne granice, Zbornik Matice srpske za istoriju, broj 61.

    Odgovori