Порекло презимена, насеље Сента

11. новембар 2014.

коментара: 127

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.

Коментари (127)

Одговорите

127 коментара

  1. Војислав Ананић

    Наставак:

    Свију насељеника у Сенти и њеном хатару има око 500 домова. Тачан се број не може одредити, јер није коначно завршено досељавање оних, који су добили земљу, а ни оних, који су дошли а још нису саградили кућу, па се често враћају, иако привремено, у свој стари завичај. Досељавања су највише из Црне Горе, затим из Херцеговине, Лике и Србије. Из осталих крајева су незнатна досељавања.
    Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна поподица. На пример Ђорђевића у Сенти има 5 домова, а то су пет различних родова, из пет разних места. Због тога се на овоме месту не можемо упустити у целокупно испитивање и порекло чак ни српског становништва, јер то сачињава једну засебну студују.
    У следећем списку српских породица (презимена) назначено је и колико које презиме има сада домова.
    Абрамовић 2, Абжић 3, Авдаловић 2, Алексић 1, Андрушков 1, Анђелић 1, Анђић 1, Антић 1, Акбаба 1, Арадски 4, Арсеновић 1, Атанасијевић 1, Бабин 25, Бабин 2, Бабић 3, Бадић 1, Бајић 1, Бакић 1, Бакалић 1, Бандин 1, Бањац 1, Бањеслав 1, Бачкић 1, Бачулов 3, Бјелогрлић 2, Белеслин 2, Бјелица 1, Бенђесков 1, Берић 1, Бетовац 1, Бечић 1, Булат 1, Берковић 1, Бешлин 1, Бикар 1, Бикић 1, Билбија 1, Бирдић 1, Бирцлин 14, Блажић 3, Богдановић 2, Боговац 1, Богојев 1, Божанић Божовић 1, Божин Бојин 1 Бојанић 1, Бокун 1, Бољановић 2, Борђошки 44, Борзашки 4, Бошковић 2, Брајић 1, Брановачки 45, Брашован 1, Бркић 1, Бркљечић 1, Брстан 1, Будислављевић 1, Будимир 1, Бурић 3, Буторац 1, Вајдић 1, Васић 2, Велашевић 1, Величковић 1, Вешић 1, Beселиновић 1, Вушуровић 1, Витковић 1, Вланиколин 4, Влашић l, Влашчић 1, Војиновић З, Бојић 1, Воратовић 1, Воргић 3, Вранић 1, Вујадиновић 4, Бујачић 2, Вујичин 2, Вујић 15, Вујовић 2, Вујошевић 3, Вукадиновић 1, Вукашиновић 1, Вукелић 1, Вуков 4, Вуковић 11, Вукотић 3, Вулановић 1, Вурдеља 1, Вукчевић 2, Вучетић 1, Вучиловић 1, Вучковић 4, Вујичић 1, Вушуровић 1, Гавриловић 1, Гарић 1, Гардашевић 2, Гашић, Гаћаш 1, Герић 1, Гилић 1, Главашки 1, Гладовић 1,Глигоровић 1, Глигорин 2, Глишин 1, Говедарица 2, Гојков 1, Гојковић 3, Голубовић 1, Головић 2, Граовац 1, Грубић 1, Грозданић 1, Грудин 11, Грујић 1, Грубанов 1, Грчкарац 1, Гудовић 1, Гузина 2, Гвозденовић 1, Дамјановић 3, Данковић 1, Давидовић 1, Девић 1, Десанчић 1, Десимировић 1, Димитријевић 4, Дошен 1, Добрички 1, Дотлић 1, Драгин 1, Драговић1, Драгаш 1, Дракулић 1, Драшковић 2, Дрезгић 2, Дрозгић 1, Дунђерски 1, Дукин 1, Дулић 1, Дујмић 1, Дујић 1, Ђаков 1, Ђаковић 1, Ђорђевић 5, Ђукић 2, Ђуришић 1, Ђурђевић 1, Ђурић 1, Ђуровић 1, Ербез 2, Ердељан 1, Ердељановић 1, Живков 6, Живковић 3, Жутодрагић 1, Завишић 1, Загорац 2, Загорица 1, Зарић 2, Заковић 1, Зековић 1, Зец 1, Зовић 1, Зомборчев 1, Зорић 1, Зубан 1, Ивановић 4, Иванишевић 1, Ивачковић 1, Илић 2, Илибашић 1, Јаблан 2, Јабланов 1, Јајагић 2, Јаковљевић 3, Јанковић 2, Јанчикин 1, Јакшић 1, Јанчић 1, Јелача 2, Јелић 1, Јегдић 1, Јеновац 1, Јовакин 1, Јованов 2, Јовановић 2, Јовин 1, Јовић 5, Јовичин 1, Јовичић 1, Јововић 1, Јонковић 2, Јанчић 1, Јанчикин 1, Каблар 4, Кајчић 1, Каленић 1, Калуђеровић 1, Капор 2, Карапанџић 2, Катанић 1, Катић 4, Кашнић 2, Кирјаковић 1, Кнежевић 5, Ковачев 4, Ковачевић 1, Козић 2, Којић 2 Којичић 2, Колић 1, Контић 4, Коњовић 1, Корнић 1, Косановић 2, Костић 1, Кошутић 2, Крагујев 11, Кривокапић 12, Крочин 1, Крстин 1, Крунић 1, Кршикапа 1, Кршић 1, Кујунџић 1, Кусовац 2, Лазаревић 2, Лазаров 1, Лазић 2, Лазовић 2, Леро 1, Лојовић 2, Лолин 1, Лудајић 2, Лужајић 2, Лукачевић 3, Мајсторовић 2, Малешевећ 1, Малетин 3, Малуцков 1, Мокринов 1, Мандић 2, Манић 9, Манојловић 2, Марић 5, Маринковић 1, Марјанов 2, Марјановић 4, Марков 2, Марковић З, Мартиновић 3, Матић 1, Матовић 1, Мијатовић 2, Мијушковић 2, Микин 1, Миковић 2, Миленковић 4, Миладиновић 1, Милетић 1, Милић 3, Миличев 1, Милинов 1, Милинковић 3, Милован 1, Миловановић 1. Милошевић 4, Милутиновић 1, Миљановић 3, Мирковић 2, Мисленовић 1, Митровић 2, Михајловић 4, Михаљев 1, Мишић 2, Мишковић 1, Мојсин 1, Мокринов 1, Мрђанов 1, Мркаић 1, Мркшић 1, Мркобрад 2, Мудрић 2, Мутавџић 1, Мушкинић 1, Надрљански 1, Наранџа 1, Настасијевић 1, Недељковић 1, Ненадић 2, Нешић 6, Неранџић 1, Николић 9, Нинковић 2, Нинчић 1, Никшић 1, Новаковић 1, Новков З, Обрадов 8, Огњановић 2, Опачић 1, Павлов 1, Павловић 1, Павковић 1, Пајић 4, Пајтић 1, Пакашки 2, Пандуровић 2, Панић 2, Пантић 1, Пашић 1, Пејак 1, Пејин 5, Пејиновић 1, Пејић 1, Певачевић 1, Петричевић 1, Перић 12, Перовић 2, Петковић 3, Петричић 1, Петров 3, Петровић 5, Петрић 1, Пецарски 36, Пешикан 2, Пешут 1, Писаров 2, Пјевац 1, Плавшић 10, Плештић 5, Плетикосић 1, Половина 1, Поморовачки 3, Попов 13, Поповић 3, Почек 1, Предин 1, Прекајски 3, Прерадов 20, Проданов 2, Продановић 3, Радовановић 1, Радовић 3, Радаковић 1, Радојковић 1, Радоњић 3, Радосављевић 2, Радулев 2, Радуловић 3, Рајић 2, Paјичевић 5, Рајиновић 1, Рајковић 1, Ракић 3, Ракин 2, Рамадански 1, Ранков 2, Раицглигорин 5, Рашковић 1, Рашовић 1, Рибар 1, Рићички 1, Ристић 2, Радин 3, Ромић 1, Рошета 1, Рогановић 4, Рубић 1, Ршић 2, Савић 12, Самарџић 1, Свирчев(ић) 2, Сеђаков 2, Секулић 1, Сенић 4, Симић 5, Славнић 37, Слијепчевић 1, Сочин 3, Спрема 2, Стајић 18, Станаћев 1, Станишић 1, Станчулов 2, Станковић 1, Старчев 1, Стеванов 1, Стевановић 2, Стефановић 1, Стевовић 2, Степанчев 3, Стојановић 2, Стојков 5, Стојковић 3, Стојшић 1, Стругар 1, Суботин 2, Суботић 3, Сувајџић 1, Сујић 1, Сунајко 1, Сушић 1, Тајков 1, Танасијевић 1, Татић 18, Тевденић 1, Тепавчевић 4, Терзин 3, Тићаков 1, Тимотијевић 1, Тодоров 1, Тодоровић 1, Томић 2, Толовић 2, Томашевић 1, Томић 1, Тошић 1, Тонтић 1, Топаловић 1, Тројановић 1, Тунић 1, Турков 1, Тутуш 2, Тутић 1, Тушић 1, Туцаков 3, Туцаковић 1, Ђатков 1, Ћepaнић 2, Ћирић 3, Ћопков 1, Ћорић 1, Увалић 1, Уверић 1, Угриновић 1, Узуновић 1, Узелац 1, Унковић 2, Уторник 2, Уторников 1, Филиповић 1, Фагарош 1, Франтичевић 1, Фромић 1, Хаџић 1, Хајдин 1, Херцег 1, Хранислављевић 1, Христић 1, Цвејаков 1, Цвејић 1, Цветковић 1, Цетина 1, Црнокрак 2, Цуцин 1, Чавић 3, Чампраг 1, Чејовић 1, Чобанов 1, Чоп 1, Човић 1, Чубић 1, Чупић 1, Џаковић 1, Шарић 1, Шајатовић 1, Шајиновић 1, Шегота 1, Шеварлић 1, Шкрбин 1, Шашин 1, Шуловић 1, Шурања 1 дом.
    На овоме месту наносимо само ради примера по једну породицу из сваке покрајине досељења, да се види колико ко и како зна старину и порекло своје породице.
    Код Срба мештана није се очувала традиција. Иако нису мењали презимена, има много породица које не знају како им је дедино име „Деда је умро пре него сам се ја родио, а оца нисам питао, нити ми је он о томе говорио, јер смо имали пречег домаћег разговора.“ Изузетак од овога чине Вујићи и Брановачки. Код њих је јача традиција, која почиње од њихових предака племића. Испитујући старину и порекло Срба у Сенти по покрајинама увиђа се, да је најјаче очувана традиција код Црногораца и Херцеговаца, затим долазе Личани и Далматинци, а тек онда Србијанци, јер су често мењали породично име. Код оптаната је иста као и код мештана.
    Од Срба мештана овде износимо две породице, и то: Вујиће и Томиће.
    Вујићи су Срби мештани, а има их 15 домова. Сви нису један род, већ су три дома досељени из Аде у размаку од пре 30 година, тражећи бољи живот. Од староседелаца Вујића разликују се и по крсној слави. Староседеоци славе Ђурђевдан (23 априла, ст. к.) а дошљаци Св. Јована ( 7. јан.).
    Овде ће предмет испитивања бити само староседеоци Вујићи, а не и каснији дошљаци.
    Постоји предање y породици Вујића, као и у породицама Брановачки и Бабин, да су један род и да су се 1690. године заједнички доселили са Арсенијем чарнојевићем из Метохије.
    Цео тај род слави заједничку. крсну славу Ђурђевдан.
    Које је место у Метохији њихова стара постојбииа нису ми знали рећи, али, како се поуздано тврди да су род са Брановачкима, то су свакако из села Бранове, одакле су и Брановци, пo коме се месту досељења и презивају Брановачки.
    Породица Вујић узима Вују као свога родоначелника, a несумњиво је, да су презиме узели по Вуји, као ономе, који је напустио стару постојбину Метохију и доселио се у ове крајеве са Чарнојевићем.
    Зна се, да је Вуја, њихов родоначелник, имао синове: Гавра и Милића. У матицама суботичке парохије налази се, да је Милић имао синове: Глишу, Јашу и Косту, а Гавра Симеона и Кузмана. Налазе се подаци за Симеона, сина Гаврина и унука Вујина, да је рођен 1730. годнне, а умро 1820.
    Према овоме потпуно одговара, да је родоначелник Вуја био у пуној животној снази за време сеобе Чарнојевића 1690. године и да се баш он доселио из Метохије.
    Како се је Вуја презивао, односно како је било раније презиме Вујића они сами не тврде поуздано. Јоца Вујић ми је говорио, а тако је и у својим мемоарима оставио, да су имали „поругано име“ — Гашпари. По његову нахођењу то долази по Гаври, коме Мађари нису знали правилно изговорити име Гавра него Гашпар. Овај је закључак донесен без дубље студије јер је Гавра могао бити рођен око 1700. године, а зна се да ни 1720. године није било у Потисју ни једног Мађара и он није могао имати непосредног додира са Мађарима. Мени изгледа, да то није било „поругано име“ него раније презиме породице Вујића, јер и данас живи у Скадру угледна и стара трговачка породица Гашпар, за коју није искључено да је из Метохије. Ово тврђење појачава и податак од суботичког пароха г. Марка Протића, који је упутио поч. Јоци Вујићу јула 1933. г, а извадио га је из домовиог протокола 1744. године. По томе ce податку види, да се Гавра презивао Гашпар, а природно је да су се тако презивали и његов отац Вуја и њихови преци.
    На 50 година после сеобе Чарнојевића, тј. 1741. године, зна се, по племићској дипломи Арсенија Вујића, да су имали презиме Вујић, а на 60 године после сеобе, тј. 1751. године, наилази се поново на презиме Вујић у дипломи Максима Вујића, а и на Брановачке у њиховим дипломама. Све три породице: Вујићи, Брановачки и Бабини прво су се населили на сенћанском хатару, око Великог Дола.
    Познато је, да је с Чарнојевићем досељена елита тога краја, да су се покренули људи предузимљивији борбенији, а и који су и материјално добро стајали, па су се као такви компромитовале код турске власти и морали се селити. Потврду за то налазимо и код овог рода, који је одмах захватио велики посед: главни део Вујићева имања налазио се је где је сада посед Игњата Рудића. Вујићи одатле су ишли у Суботицу, Сенту и Мартонош.
    Са њихова имања у хатару прешли су Вујини унуци, а Милићеви синови, на становање у Сенти, где је онда владао граничарски живот, а Сима и Кузман, деца од другог сина Вујина, Гавре, прешли су у Суботицу, где су се бавили трговином, по изгледу коњима, који су онда били на гласу.
    Већ 1788. године налази се и Сима у Сенти, где је био и највећи порезник. Са њим долази и син му Јован, који заузима положај благајника у Сенти. Њиховим доласком истиче се та грана Вујића, док грана од Милића ишчезава.
    Са оцем Симом дошао је у Сенту, поред благајника Јована, (чије се пореске књиге и данас чувају у библиотеци Јоце Вујића), и Јованов брат Арсен.
    За овога се Арсена веровало, да је то онај Арсен Вујић коме је Марија Терезија подарила диплому племића 1741. г., али је то искључено, јер је Арсенов отац Сима рођен 1730. године, а Арсен има сина Георга, деду данашњег др Светозара Вујића, адвоката, док су у дипломи деца племића Арсена: Лазар, Петар, Павле, Васа и Јулија (Libri Regiis XLI’, tom 114.; Nagy lván: Magyarország Családjai, 1861. Vll. 604), али нема и Георга.
    Арсен Вујић, племић и граничарски капетан, свакако је од Милићевих синова, који су се први доселили из хатара у Сенту у граничарско доба.
    На полеђини копије грба Арсена Вујића оставио је Јоца Вујић прибелешку, да су њихови преци а синови Гаврини, као рођаци Арсенови, уживали за извесно време 500 ланаца земље, на ликашком путу где је сада село Гунараш, а које се тада звало Ђентарош. Ову је земљу био добио, поред куријалне земље, од власти, да би га умирили због неслоге са суботичким Буњевцима.
    За време сеобе 1751–53. отсељен је у Русију са синовима и Арсен, због чега им је код сенћанских Вујића и постала нејасна веза са њиме. Потомци Арсенови као „руске избеглице“ јавили су се Јоци Вујићу после рата и и код њих је поуздано предање, да су досељени баш из Сенте и да су од Арсена.
    Исто тако као ни за Арсена не може се утврдити, да је директни предак Вујића у Сенти ни Максим Вујић, мартоношки ,,subcenturio“, коме се у дипломи помиње супруга Марија Чорбина и деца Јован и “Ђорђе (Libri Regiis — tom XLll pag.102 — диплома од 1. марта 1751. године).
    У заосталој библиотеци Јоце Вујића налази се породично стабло Вујића. Из тога се стабла види, да се од данашњег покољења па до родоначелника Вује набраја: седам, осам, и девет пасова у појединим гранама Вујића.
    Од Ђуре девет, и то: Ђура (младић од 12 година) — Сава (данашњи пас, градоначелник—претседник градске општине од 1931—1935. г.), – Ђура (први градоначелник Сенте после ослобођења 1918—1919. г.) – Сава (адвокат и градоначелник Сенте после буне 1849. године) — Васа — Јован благајник Сенте 1788. године) — Гавра и родоначелник Вуја.
    Од Јована сина Јоцина броје осам пасова: Јован (младић од 20 година) – Јоца (народни посланик и велики добротвор београдског универзитета) – Сава (адвокат и градоначелник) – Baca — Јован (благајник) — Симеон — Гавра и Вуја.
    Од др Светозара, адвоката броје седам пасова: Светозар (данашњи пас) — Александар (помоћник градоначелника од 1884–1888) — Георг — Арсен (брат благајника Јована) – Симеон — Гавра и родоначелник Вуја.
    Породица Вујић играла је видну улогу у животу Сенте и у више се махова њени чланови не само истицали, него јој и били стварне вође.
    Завештања чланова породице Вујић верским и културним установама, служила су за углед патриотском грађанству Сенте.
    Међу првацима Сенте стрељан је „за време буне“ 10. марта 1849. године у порти српске прав. цркве од Перцел Миклоша, са још 28 људи и Исак Вујић, где му се и сада налази надгробни споменик. Његов син Павле Вујић учинио је велика завештања српској православној црквеној општини у Сенти.
    Велика су и од огромне вредности за науку завештања Јоце Вујића остављена Српској Матици у Новом Саду и београдском универзитету.
    У оном огранку породице Вујића, која је остала у Суботици, појавио се гроф Димитрије Вујић. 0 њему је писао у „Записима“ — гласник цетињског историског друштва — свеска за мај 1935. године, — г. Д. Вуксан.
    По домовном протоколу суботичке парохије види се да је гроф Димитрије Вујић рођен 15. септ. 1758. године, а да му је отац Марко (1726—1796), учитељ, имао синове: Ханибала, Цезара, Димитрија и Александра.
    По „Записима“ се види да је био шабелан код потоњег пољског краља Станислава, а по пропасти Пољске појавио се у Француској у чину ђенерал-мајора. Французи су га слали, да врбује војску са Балкана.
    Руски посланик на холандском двору, Количев, у августу 1794. године извештава владу, да су Албанци позвали грофа Вујића за свога вођу и да му нуде титулу кнеза. Како је знао да се у Црној Гори не може ништа без Русије свршити, то се је обрео у Петрограду 1796. године и поднео меморандум царици Катарини, али га царица није хтела примити.
    Не успевши код руске царице Катарине, обраћа се Порти у Цариграду меморандумом, у коме у 14 тачака износи тражења, а y 4 тачке своје услуге.
    6. марта 1799. проглашује се књазом Црне Горе, али на захтев Русије владика Петар 1. сазвао је збор и протерао га из Црне Горе, 22. марта, исте године.
    0 глави Димитријевој није радила само Русија, него и Аустрија.
    У породици Вујића има штампаних формулара са његовим потписом, из којих се види да је он у виду указа производио појединце за официре.
    1815. године живео је са синовима у Хамбургу, одакле се јавља црногорском владици Петру 1.
    Томићи:
    Томића у Сенти има 14 домова, од њих су 4 дома насељеници око 1924. године, а 10 домова су мештани.
    Томићи мештани не знају када су и одакле досељени, него кажу: „Ми смо први од свију колац у Сенти ударили“. Међутим то није тачно, већ ми је од истих Томића: Бранко Томић казао, да ни они нису староседеоци, него да су дошли из Санада и да је то било пре 4 или 5 покољења. У овој се породици прича да је некога Томића гонио спахија, да ради на други дан Божића, а он то није хтео, него утекао преко Тисе у Сенту. Како је било име томе првоме досељенику не зна.
    Раније су их подругљиво звали Гигини по неком Гиги и то све до пре 60 година. Зашто се презивају Томићи не знају тачно, а мисле да су се тако „од увек“ презивали.
    Пасове набрајају: Омер (старац од 70 год.), Штева (Стева). Дедино име и осталих предака не памте. Не знају ни да ли су род са неком другом породицом нити пак да ли има отсељених у неко друго место. Крсна им је слава Св. Јован. (7. јан.).
    Нашао сам у списку благајника Вујића из 1788. године да је био у Сенти и плаћао порез Андрија Томић.
    Маркови:
    Маркови су оптанти из Мађарске. У Сенти их има 3 дома, а досељени су 1921. године из Деске (Мађарска). У Дески је остало Маркових 2 дома, а расељено их је из Деске 1921. год. 5 домова, и то: у Ковин, Банатско Аранђелово, Српски Крстур и Београд. Сви ови Маркови род су међу собом, а сви славе Св. Николу (6. децембра). Зашто се зову Маркови, не знају. Такођер не знају поуздано, када су досељени у Деску, а мисле да је то било са Чарнојевићем. Пасове набрајају: Стеван, дете од 12 година, Бранко, Светозар, Стеван, Омер, даље не памте.
    Капори:
    Капори су насељеници из Херцеговине, из села Мириловића, срез Билеће. У Сенти их има 2 дома, а досељени су 1924. год. –– Капора у Мириловићима има око 60 домова. Презиме Капор дошло је од надимка, што су им дали Турци, a раније су се презивали Рајковићи. Тај надимак добио је неки предак Капора који je имао велике густе обрве, наднесене над очима. Кад га је видео неки турски старешина, рекао је „Гле, како се је овај Влах накапурио!“ – и од тога глагола „накапурити“, остао им је надимак Капор. После тога нико их није звао Рајковићи. Када је то било не могу тачно одредити. Пасове набрајају: Андрија (досељсник у Сенти), Ђорђе, Мато, Ристо и Јоко; даље не памте. Крсна им је слава Св. Јован (7. јан.).
    Капори нису староседеоци ни у Мириловићима, него су досељени из места Пирлитора, а када је то било не знају. Одсељених Капора има у Босни, у Блажују, Сарајеву, Никшићком Пољу, Кисељаку, Урошевцу, Бајмоку, Суботици и Молу.
    Каблари:
    Каблари су досељеници из Далмације. Има их 4 дома у Сенти. Досељени су 1921. године као колонисти из села Голубића код Книна. Досељен је Глиша Каблар са три ожењена сина: Аћимом, Глишом и Илијом. У селу Голубићу има још 16 домова Каблара. У породици је предање, да су староседеоци у Голубићу и да су њихови преци ту саградили цркву Св. Стевана још 1194. године, у којој се налази натпис грчким писменима и на грчком језику.
    Каблари се презивају по некоме претку, који је био занатлија и правио каблове, а иначе су Вуковићи. Од када су се почели презивати Каблари не знају поуздано. Са Вуковићима, прецима Каблара, род су им Дамјановићи и Џепине. Сви славе једну исту крсну славу Св. Јована. Пасове набрајају: Илија, (дете од 10 година), Глиша и опет Глиша отац његов, Тома, Глигорије, Никола; даље не знају. Каблара има још у Бивчино Село код Книна око 10 домова.
    Богдановићи:
    Досељени у Сенту из Црне Горе из племена Његуша 1924. године. Тада их је досељено 2 дома.
    Традиција је код Богдановића особито јако развијена и то тако, да знају не само набројити свих 21 покољење, колико их има од данашњег покољења Стевана, досељеника у Сенти, па до војводе Пуноша, по чијем се сину Богдану, његушком кнезу и презивају Богдановићи, него знају и која су звања и улоге узимали њихови преци.
    Богдановиће је детаљно испитао г. Др Јован Ердељановић и зато овде нећемо улазити у дубље расправљање него само назначити генеалогију од Стевана до Пуноша, онако како је и данас код Богдановића у Сенти очувана.
    Богдановићи у Сенти овако набрајају пасове: Стеван (досељеник у Сенти) — Марко (официр руске војске, старац од 85 година, живи у Сенти) — Перо — Стеван – Јово (кнез) — Петар – Иван (изасланик код везира на Чево од Шћепана Малог) Филип Миџор Иван (савременик истраге потурица у Цр. Гори) — Вучета – Иван (кнез – погинуо у боју у Вртијељци) — Петар – Богдан – Вуксан (од кога је настао огранак Вукоташевића) — Богдан (војвода) –– Алекса (војвода) — Богдан (кнез по коме се и презивају Богдановићи а који је живео у доба Ивана Црнојевића) – и војвода Пунош.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  2. Војислав Ананић

    Именик Срба у Сенти, којих потомци не постоје 1933. год. а постојале су породице 1788. године

    Јован Перишић, Јаков Мандић, Милева Путић, Георгије пл. Голуб, Теодор Панајот, Јован 3етовић, Јефта Стојановић, Коста Михајловић, Марија Шиђански, Мија Воћин, Арсен Неранџић, Милић Челекетић, Јован Кунић, Тодор пл. Тешић, Лука 3убановић, Ђорђе Филипов, Стеван Димитров, Неца Јуришин, Ђорђе Бодерлица, Тимотеј Кyнић, Стеван Раић, Гаврило Чобан, Мија Милиновић, Стеван Мушкатиров, Лазар Божин, Васа Докић, Прока Кречанов, Алекса Келић, Ђурађ Нагулов, Павле Штрангар, Петар Шевић, Мија Курина, Тома Доић, Аћим Богдановић, Анђа Виловљева, Јован Митров, Гаврило Молдован, Гаја Марковић, Данило Радоичинн, Василије Бог, Драгојло Јасин, Пера Страјињин, Тодор Шиклован, Мија Крајљев, Митар Јакшић, Нића Бунић, Јован Шћопул, Тодор Пећканин, Сима Вребац, Адам Каић, Лазар Келић, Паја Ђурић, Филип Барјактаров, Веса Врџић, Михајло Мијатов, Филип К е р ш а (Кршић), Мија Бабић, Теодор, Пашански, Јован Јанков, Јанко Штета, Недељко Сремац, Јован Пејчић, Јован Баканцош, Тима Јосимчев, Прока Јовичин, Јован Мучалов, Петар Костин, Јован Поповић, Јанко Чобан, Гаја Грчки.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

    • Радомир Јечинац, Београд

      У горњем попису породица:
      Ђорђе Бодерлица = Бадрљица данас, јер су ондашњи германски или мађ. писари у случајевима више сугласника уметали ‘е’ ради њима лакшег изговора. Исто и код ‘Керша’, даље у списку = Крша / Кршић.

  3. Војислав Ананић

    Ђура Пецарски рођен је у Сенти 1841. год. + 1912. 1. маја у ваљаној економској породици. Свршио је богословске науке у Ср. Карловцима, али се није одао свештеничкој служби. После свршених наука дошао је кући и одао се економији, али набрзо буде запажен, не само међу Србима, него и међу Мађарима тадањег времена, и приликом обнове градских чиновника и Ђура Пецарски буде изабрат на место приседника градског сирочадског стола; ово је звање кроз дуги низ година обављао. Пок. Пецарски беше у последњим деценијама прошлога столећа, једна од најмаркантнијих личности Срба у Сенти.
    Живо ie учествовао у народно–цркв. автономном животу са пуно љубави.
    Међу својим суграђанима уживао је врло леп углед и народ га је изабрао једногласно за претседника црквене опћине (1881—1887. и 1889—1892). У то доба имала је Цркв. опћина доста тешких дана, али је енергични Пецарски свагда нашао пута и начина, да сачува и углед и право Црквене опћине.
    У дому његовом био је кроз пуних 40 година скуп свију оних Сенћана, који су волели и искрено бранили образ и част народа свог. Иако је био чиновник мађарски, није никад заборавио, да је српског реда и колена. Лавовски део припада Ђури Пецарском да је заклада Ђeнe Брановачког у оно доба основана и брзо у живот ступила.
    За све време, док је стајао на челу Црквене опћине, владао је у њој највећи поредак и напредак.

    Прота Берисав Берић

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  4. Војислав Ананић

    Лазар Кнежевић, ,,футошки домин” и бискуп Иван Антуновић

    Лазар Кнежевић родио сеу Сенти 1829, а умро је у Футогу, 1882. год. Средњу школу учио је у Суботици (две године први разред). 1847. учитељевао је у Барањи. Седамдесетих година прошлог века био је Општински бележник у Футогу. Диаковање у буњевачкој метрополи свакако је било од утицаја на његово касније интересование за Буњевце. Он је, наиме, био један од првих сарадника Антуновићеве „Буњевачке и шокачке виле“, где је из броја у број објавио низ песама и састава, икавски штампаних и потписиваних са „Лазо Кнежевић књиљежник“. Антуновић га у једном писму (Летопис М. С. за 1930, стр. 68) ословљава са „Драги мој пријатељу и обљубљени Поета „ и драги брате Лазо – што би доказивало, ако не и његово познанство, оно њихов ближи однос. Од српске стране то је највреднијии најистрајниии сарадник Антуновићеве „Виле“.
    Но не само то: он је и један од првих који је код нас, пре Антуновића и Иванића, опширније писао о „Буњевцима“. Конкуришући на течају који је за годину 1879. расписала Књижевнл задужбина Ј. Остојића и жене му Терезије за расправу о Буњевцима, са наградом од 50 дуката, он је написао оно што је знао о својим саплеменцима римокатоличке вере и то касније објавио у „Летопису Матице Српске“, књ. 128. стр. 103.
    Изгледа да је овај Сенћанин био занимљива личност: некролог у „Српским Илустроваим Новинама“ за 1582. год. стр. 160 за њега каже да је био: жива хроника предања која су за 150 година прелазила у Бачкој с колена на колено“.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  5. Војислав Ананић

    Кућа и остале зграде

    Тип кућа је општи панонски — и он је исти и код Мађара и код Срба мештана. Овај тип је познат пoд називом „паорски тип”. Од њега унеколико отстунају куће насељеника. Трећи је тип оних кућа, које су у новије време пoдешаване за трговину или су својина оних, који се не баве земљорадњом. Њих је најмање и налазе се у средини вароши.
    Куће паорског типа већином су окренуте својом дужином од југа ка северу, а састоје се oд две собе величине 5 са 5 m и кухиње између њих. На читавој дужини испред обе собе и кухиње налази се отворен ходник на дрвеним стубовима, окренут ка истоку. У ходник се улази са улице. У његову дну на дужини од три метра преграђено је мало одељење, које служи за оставу хране. Ту су и степенице за таван. Ширина ходника је до 1-1/2 метар. Из њега се улази у кухињу, а из кухиње се иде десно и лево у собе. На средини западнога зида кухиње налази се зидани шпорет. Изнад њега је велики отворени оџак. Поред шпорета на северном и јужном зиду налазе се два отвора који улазе у унутрашњост обе пећи у собама, а служе да се туда загрејавају плевом или кукурузовином, и када дим испуни кујну да излази кроз отворени оџак. Пећи у собама саграђене су од блата и ваљка. Оне захватају скоро четвртину собе, а рачунају се као неки украс, иако су доста незграпне. Пећи осим за загрејавање служе и за лечење хлеба. Њино је загрејавање врло лагано, али и задржава задуго топлоту, ако се не расхлађује. Због тога се за време зиме прозори на собама скоро никако и не отварају, а лети се опет не отварају због велике прашине. To је разлог да је ваздуху собама устојан. Таванице су ниске од 2,1/2 до 3 метра, а све су собе већином малане затвореним бојама. У много кућа нема патоса, осим оних у средини вароши. Место патоса је набијена земља, која се сваке недеље једанпут премаже мокром крпом, па се застре застирачем, и на први поглед даје изглед патосане куће. Да није тако ипак се то осети по мемљивом задаху. Мемљивост повећава и то, што су скоро све куће од набоја и ваљака, а мањи број од цигаља. Соба са лица има два прозора и она оба гледају на улицу. Величине су 0.50 са 1 m. Старије су куће покривене трском и шиндром, а у средини вароши новије црепом. Око сваке куће налази се пространо двориште ограђено дашчаном оградом, која је са улице висока преко два метара, тако да се ни преко ни кроз њу не може видети, а од куће се види само спољни зид, који је бело окречен и око прозора плаво обoјен.
    Двориште је подељено у два дела: на предњи део поплочан цигљом и задњи где је штала за_коње и краве, чардак за кукуруз и свињац испод њега. Ту је и живинарник, а затим место за сламу и шупа за алате. У овоме делу дворишта је и бунар. Све су ове куће на две воде.
    Насељеници нису формирали један тип куће. Како су досељеници из разних крајева, то је ту и разних типова. Ни једна насељеничка кућа није покривена трском или шиндром, него само црепом. У собама не зидају земљане пећи, већ се служе гвозденима. Таванице и прозори су знатно виши него код куће мештана и имају више светлости и ваздуха, али су дворишта слабије ограђена, и немају споредних пољопривредних зграда. Зато изгледају празна и, ма да су доста чиста, дају сиротињски утисак.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  6. Војислав Ананић

    Говор

    Срби, мештани и оптанти, говоре екавским (источним) наречјем (сено, дете, лепо итд.), а већина насељеника ијекавским (јужним) наречјем (сијено, дијете, лијепо итд).
    Нема разлике у изговору између простога света и господе у читавоме месту. Изговор је лаган и отегнут, а и јасан, да га и из других крајева потпуно и лако разумеју. Због тога, што већину становништва сачињавају Мађари, тако да је однос Срба и Мађара један према шест, то су сви Срби мештани научили мађарски. Још 1909. године y књизи Basz-Vobgog Varmegyex Калмар Шимон тврди, да је свега 2.5% који не знају мађарски. Овај проценат данас је још мањи код мештана, а неки и од насељеника већ знају да говоре мађарски. Тај говор за мештане је постао тако лак, да говоре мађарски течно, као свој матерњи језик српски.
    Сви Јевреји говоре мађарски који рачунају за свој матерњи језик, а „шнеклаши“ и немачки. Сви пак марљиво уче и брзо науче српски. Само мали број старих људи не зна да говори српски и то су већином „шнеклаши“.
    Сви млађи Мађари, који су прошли кроз школу и војску, разумеју српски. Старији нити разумеју нити уче, а и што науче врло неправилно изговарају.
    Паори су на салашима били у слабом додиру са Мађарима, те због тога неправилно говоре мађарски. Познавао сам брачни пар Марића који су имали по 70 година, па ипак нису знали да „маџарају“.
    У језик Срба мештана ипак ушло је и пуно мађарских речи и кад говоре српски употребљавају их у разговору са српским облицима.
    Bидо Јаблан

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  7. Војислав Ананић

    Севастијан Илић, архимандрит манастира Хоповa, рођен је у Сенти 1799. год., замонашио се 1828. год. У четрдесетим годинама прошлог столећа био је управитељ манастира Гомирја; и данас се спомиње као узор вредног и исправног човека. Његовим је заузимањем обновљен у оно време манастир. Био је и писац: писао је Оде по угледу на Мушицког, „био је и у преписци са Вуком Караџићем. Један је од сакупљача народних пословица. Године 1848. 4 VII y Загребу се у седници хрватског сабора, када је бан Јелачић позвао присутне на скупљање прилога за издржавање војске, Илић је, неимајући новаца — скинуо са врата златан ланац и крст и приложио са речима: „Слатко ми је за мили род и дом лишити се овог уреса“. 1853. год. прешао је из Гомирја у Хопово у Срем и тамо је преминуо 1863. год. 1. III (Фруш. манастири од Б. Стрике, стр. 102).

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  8. Војислав Ананић

    Родитељи Стевана Сремца

    У нашој књижевности предратне епохе мало је писаца, који су на јуриш освојили симпатије својих читалаца и постали опште познати и популарни. Један од тих био је Стеван Сремац.
    Зла судба је хтела да се Сремац рано удаљи с позорнице живота, у својој педесет и првој години, кад је био на врхунцу своје стваралачке снаге и давао најбоља дела.
    О Сремцу се доста писало и многи су писали. Његов живот пун је епизода, доживљаја. Ко год га је познавао, ко је с њим у ближи додир долазио, знао је и имао по нешто о Сремцу да каже. Сачувано је доста биографских података о његовом животу у Србији, у ново–ослобођеним крајевима, У Пироту и „Нишу, где је Сремац отпочео своју службеничку и књижевну каријеру. Али ранији део живота — о његовом преласку из Сенте у Београд, тамо га је увео ујак Јован Ђорђевић; о његовом школовању у Сенти у осн. школи и у гимназији у Београду, о његовом раном детињску, о рођењу, о родитељима, као и о прецима, није до сада нигде било помена. Тај део Сремчева живота остао је нерасветљен.
    Како је Сента родно место Стевана Сремца а „Књижевни север“ посвећује један број његовој успомени, то налазим да ће све белешке унеколико попунити тај недостатак у биографији Сремчевој, утолико пре што су оне аутентичне.
    Сента је још из ранијега времена била важно средиште нашега живља, и пре као и после револуције. Она је за нас важна још и стога што је родно место Стевана Сремца. Сремац је Сенћанин. Тако се под првим својим књижевним радовима потписивао. И његов отац је Сенћанин. Али преци његови, по мушкој линији воде порекло из старе Србије. Другом згодном приликом изнећемо податке о пореклу Сремчевих предака; њих је Сремац својеручно писао. Из тих се података може утврдити да су Сремчеви преци с југа и да су се пребацили у Срем крајем седамнаестога или почетком осамнаестога столећа, вероватно за време сеобе, а касније су се помакли у Бачку, где их је 1848. год. затекла револуција.
    После Паскијевићева угушења мађарске буне, међу сенћанским Србима био је врло познат и на гласу трговац Филип Ђорђевић. Не само Срби, него и Мађари ценили су га као човека веома образована. Био је члан општинскога сената. У то време записници општинских седница водили су се на српском језику, све до Апоњијевога закона. Иако се Филип бавио трговачким пословима на сваком кораку помагао је просвету и просветне установе. Он је био међу првим пренумерантима на све српске књиге, које су печатане биле пре револуције и члан Матице Српске, љубитељ позоришта и књижевности и помагач свих родољубивих потхвата онога времена.
    Тај виђени трговац Филип Ђорђевић је деда Стевана Сремца. Он је у исто време и отац Јована Ђорђевића, који се још од шездесетих година прошлога столећа и раније истицао својим књижевним, просветним и научним радом. Јован је још у раној младости важио као један од најобразованијих људи свога времена. Он је један из ове плејаде великана нашега народа Војводине која је дала Светозара Милетића, Полита Десанчића, Ђоку Поповића, Гигу Гершића, Нову Радоњића, Руварца и др. Отац његов Филип није жалио да потроши за школовање свога сина и да му пружи највише школовање, које се у оно време могло постићи. Јован Ђорђевић је играо видну улогу у животу и културном препороду свога народа y Војводини. Мађарске власти су га искоса гледале, јер је Јован био велики родољуб. А као песник и историчар утицао је на своју околину у духу буђења националне свести. И кад је видео да му y раду на сваком кораку истављају сметње мађарске власти, он је прешао у Србију. Ту је прво време био драматург наредног позоришта, професор на гимназији у Шапцу и Београду, затим професор историје на великој школи; даље био је министар просвете и учитељ последњега Обреновића. Јован Ђорђевић је рођени брат Сремчеве мајке. Али је према њеним синовима, којих је било тројица, био исто што и родитељ. Јован Ђорђевић игра пресудну улогу у животу не само Стевана Сремаца, него и његова два брата Јована и Андрије. Прелазећи на стално борављење у Србију, он је собом повео сву тројицу и о њима као о својој деци водио бригу, како да их изведе на пут. Благодарећи томе утицају сва три брата одликовала су се необичним родољубљем.
    Филип Ђорђевић је поред сина Јована имао још седам кћери. Кућа је била велика, радња исто тако и седам пари женских руку налазило је увек доста посла, како у дућану, тако и у кући а и на салашу, који се налазио у околини Сенте.
    Филип је био човек благе нарави, али старинског, патријархалног схватања: – његова се морала поштовати и слушати. Тако је било реда и старешинства у кући; највећи терет послова сваљивао се на млађе, управо на најмлађе. А најмлађа Филипова кћи звала се Катарина. Она је била мајка Стевана Сремца. Шест старијих сестара радило је по кући домаће послове, помагало послузи и млађима, али су све оне c времена на време излазиле у варош, ишле другарицама и рођакама, скупљале се у порти и играле у колу. Једина Катарина као најмлађа није знала за уживања и провод; она је морала да чува врт и да послужи око живине. Међутим баш та околност утицала је на њен живот и удала се пре осталих сестара.
    У дворишту Филипове куће становао је један млад кројач, Аврам Сремац. Наочит, млад, интелигентан, али доста сиромашан занатлија. Спољашношћу својом више је потсећао на немеша наго на занатлију.
    Како је Катарина највише проводила у кући и стално нешто радила, то је имала и прилике и времена да се боље и ближе упозла са кирајџијом свога оца. Сасвим је појмљиво и природно да се млади кројачки мајстор загледао у лепу мезимицу имућнога трговца. Исто тако девојка, која је имала мали избор познаника, видела је у младом кројачу не само вредна, честита и темпераментна млада човека, него и друга коме би могла љубав и свој живот поклонити. Аврам Сремац је умео толико занети младу девојку да су се убрзо — како се то каже, лудо заволели, нису могли једно без другога. Роман је био брзо готов и једно другом даду реч и веру.
    После револуције није се строго гледало на класе и сталеже: варошани су узимали имућније девојке са села. Старало се да се из једне вероисповести не закорачи у другу. Бољи Срби су избегавали да се ороде са Мађарима, но љубав је увек све те препреке савлађивала и разлике изравњавала. Тако је љубав младога занатлије Аврама Сремца занела младо девојачко срце и његова љубав нашла је одзива у срцу најмлађе кћери трговца Филипа Ђорђевића. Али је код њезина оца наишла на највећу препреку. Често су њих двоје о томе разговарали и премишљали како да задобију оца, да им одобри брак. Ношени истинском љубављу, били су спремни на све жртве, само да своју намеру остваре. Катарина се бојала зависти сестара: куд она, као најмлађа, испада напред. И зато се одлучи да сама изиђе пред оца и саопшти своју тајну, иако није очекивала, да ће та вест оца обрадовити. Али је најпосле једнога дана изишла пред родитеља и узбуђеним гласом саопштила да има с њим нешто важно да разговара. Отац је, наслућујући о чему ће му кћи говорити, одмах запита.
    – Шта имаш ти то тако важно да говориш! Да нису гуске из дворишта прешле на леву обалу Тисе?
    Не, није бабо! – брани се збуњена ћерка. Нису гуске овде у питању. Ја хоћу да се удам.
    Сведоше се веђе на озбиљном лицу поврх оштрих погледа, а очи севнуше необичним сјајем.
    – Е, ћерко моја ! – настави отац са пуно прекора. За то се не питаш ти него ја, јер то је много више моја брига него твоја. Ти си се много захуктала и испала испред свих својих сестара. Требала си да се родиш прва, пре свију, а не последња, па да ми кажеш своје жаље. Шта би ти хтела? Имаш ти дуго да чекаш док дођеш на ред. Преко реда нема ништа. То све иде по божјој вољи и закону, а не по твом ћефу и расположењу. Све има реда, па и ти имаш на ред да чекаш.
    Свака реч била је као ексер на главу. У први мах су је збуниле очеве речи и разлози, али љубав према своме веренику даде јој снаге да се упорно брани: тицало се будућности; ако попусти — све је пропало, и уместо да обори главу, она се исправи и енергично добаци:
    — Бабо, Бог ми га је дао и само Бог ми га може узети. Ко мора да чека – ја не морам. Ја сам себи срећу изабрала. Најмлађа у кући и овако енергично и одлучно говори!
    Оца је то зачудило и изненадило. Родитељу никако није ишло y главу да између седам кћери, које су све за удају, најмлађа дође испред свију. Али га је као оца веома интересовало да сазна ко јој је то толико завртео мозак. Он је у дворишту често застајао своју мезимицу у разговору са младим и симпатичним кројачем Аврамом Сремцем, али је ипак рачунао да може бити и неко други, из трговачкога реда.
    — Баш би хтео да знам: ко ти је тај твој суђени, коме си ти дала реч ? — запитао је отац.
    Иако јој је било тешко да изда своју тајну, она смело одговори :
    – Наш сусед Аврам.
    За оца је то било велико изненађење.
    – Зар за њега? Ти, касти, трговачко дете, па си изабрала занатлију?
    — Шта му фали? Он је мени драг и мио, дражи него цела Сента са свима салашима. Бољи је него стотина других. Отац покуша да своју кћер одврати од тога корака.
    – Сачекај, дете, побогу, да најпре удомимо коју од старијих, па ћемо ти наћи бољу прилику.
    А девојка плану и одлучно изјави:
    – Можете ви мени довести и самога Франца Јосипа, он мени не треба: ја га нећу. Ја хоћу само онога, кога је моје срце изабрало, Ми смо дали реч и веру једно другоме и само нас смрт може раставити.
    To је била одлучна реч. Отац је најпосле увидео да ту више никакви разлози не помажу; зато јој одлучно одговори:
    – Ја као отац не дозвољавам да се ти удајеш преко реда и за кога теби прасне у главу Али, кад ти нећеш чак ни свога оца да слушаш, ради како знаш, али ми немој на очи излазити и да знаш, да код нас и с нама у кући не можеш живети.
    Но ћерка је остала при своме.
    – Ја другога нећу и не требам!
    Нерасположена и тужна, изишла је из очеве собе. Отац је љут и разочаран остао да премишља о тврдоглавости и упорству своје кћери, која је своме веренику одмах саопштила разговор с оцем.
    Срећом, у ову ствар умеша се Јован, син Филипов. Он је у то време био професор у новосадској гимназији. Отац је полагао много на свога сина и хтео по овој ствари да чује његово мишљење. Дошавши у Сенту, утицао је на свога оца у помирљивом духу, молећи га да попусти, јер се деца заиста воле. После саветовања са својим сином, отац се одобровољи и благослови удају своје најмлађе кћери Катарине за кројача Аврама Сремца.
    Аврам Сремчев и Екатерина, рођ. Ђорђевић венчали су се 1853. год. 12. новембра у Сенти. Кум: Андрија Николић, бележник и Амалија Михалковић.
    Из тога брака родило се троје мушке деце, од којих је најстарији био Стеван Сремац, рођен у Сенти 1855. године 11. новембра по ст., а крштен одмах сутрадан, 12. новембра исте године.

    М. Павловић.

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  9. Војислав Ананић

    Прва прослава Св. Саве у Сенти

    Школски фонд и школска библиотека

    С правом се чудио прота Димитрије Руварац да српски народ „није празновао Св. Саву онако, као што га је требао празновати“. До почетка 19. века немамо, наиме података да је празник Св. Саве, 14. јануара, прослављан свечаније него остали црквени празници, иако је било пуно услова за значајније светковање. Народна традиција, усмена и писмена народна књижевност пуне су сведочанстава да је поштовање Св. Саве било врло живо у народу. Поред тога што га је историја признала за једну од најкрупнијих и најзначајнијих личности у нашој прошлости, народно предање је изградило лик Св. Саве као тип легендарног хероја цивилизатора. У српству под Аустријом и сама страна државна власт је признавала Србима Св. Саву као народног светитеља. Осамдесетих година 18. столећа прогласила га је и признала за „патрона српског народа“ и дозволила да се 14. јануар може празновати као народни празник, не само црквени. У црквеним богослужбеним књигама од почетка 16. века Св. Сава се наводи 14. јануара као српски светитељ и прописује му се правило службе. Ипак сразмерно доста касно се јавља свечаније прослављање Св. Саве.
    Георгије Алексић, парох арадски, o првој прослави Св. Саве 1806. г. у Араду, кори своје верне што дотле нису свечано прослављали Cв. Саву. „Ја сам пређе вас молио, слишатели благочестиви, да би сте обратили очи ваше на друге народе, и видели, како они Патроне своје славе, и како се њима диче, да би сте и ви достохвални примјер от њих узели, и њима по возможности вашеј подражавали“. Указује на пример Мађара који славе свог Стевана краља, и на Русе који славе своје кнежеве Александра Невског и Владимира Великог као народне светитеље. Не треба Срби да заостају за њима у прослави „свога рода свјатитеља“. Прослава је обављена овако: у цркви је служена литургија, парох је изрекао свечану Проповјед, пред црквом је „музика турска с компанијом Сербски Граждана“ парадирала и обилно се пуцало из пушака и топова. Све је то „особљиво духа воздвиженије у свима присуствујушчим произвело.”
    Из овог кратког описа видимо да је прослава замишљена и изведена као општа народна светковина. Интересантно је да се прослава Св. Саве касније ограничава на школу. Пошто је 1812. у Земуну проглашен Cв. Сава за патрона земунских школа, а поготово кад је Кнез Милош Обреновић наредио да се у свима школама слободне Србије Св. Сава светкује као школска слава, празник Св. Саве постао је свечаном манифестацијом просветног живота српског народа. У другој половини 19. века српске школе у свима крајевима прослављају Св. Саву као своју славу. Иако је, тако, ограничен донекле култ Св. Саве, ове прославе нису изгубиле у значају. Биле су, заиста, празници народне самосвести. На њима се објављивала свагда жива и непоколебива вера српског народа, да ће доћи дан, као што је и дошао, кад ће цео српски народ, слободан и уједињен, моћи несметано да зида даље на темељима које је Св. Сава поставио у свима областима народног живота.
    Иницијативом пароха Тимотија Бранковића у Сенти је почело свечано прослављање Св. Саве 1859. године. Као управитељ месних школа и најстарији парох сенћанске цркве, увео је прослављање Cв. Саве као просветитеља, „Патрона и Покровитеља“ „Србских Школа и учећесе младежи“. Ова прва прослава није била само „сујетно, безплодно и безкористно торжество“, него су овом приликом установљене и две корисне просветне установе у Сенти: Школски фонд и Школска библиотека. О томе је вредни, радни и просвећени поп Тима забележио ове ретке у Протокол основанија Фонда Школског и заведенија Школске Библиотеке 1859. љета: „Године 1859. то 14–ог јануарија, на дан сирјеч првог Архиепископа, Светитеља и Просветитеља Сербског Саве, „у време причастна, старшим парохом мјестним, Тимотејем Бранкович, аки мјестни Србски Школа Управитељем, кратким пастирским словом позвани; да би, подражавајући другим, Православним, нашег благочестија Обштинама, давао примјер родољубија и напредка народњег показавшим нам, сљедујући: по Божественој Литургији кућама својим не разилазили се; но да би пристојно, чипно и благоговјејно у ред ставивши се, ученицима с барјаком својим, рипидама и свећњацима предидућим, a Свештеником у светлом Одјејанију церковпом обученим, и тропар Светитељу појућим, посљедујући, са оглашенијем благозвучни звона и пуцњавом прапгија праћени, у зданије школско доћи, водоосвешченију присуствовати и тако почетак Слави „Торжеству Светитеља и Просветитеља Саве као свуда, свуда већ, по свој вселенпој Србских Школа и учеће се младежи избранног и признатог Патрона и Покровитеља учинити, а сотим примјер и образац за будућа времена потомству свом показавше и оставивше: да сирјеч то исто свагда и непреложно творити и извршивати дужни буду, као завјет вјечниј и светиј Аманет предати и препоручити, благоскловним показали се: које, све тако и извршено било јест!“
    Али то је само један део прославе.
    „По свршеном дакле, по обреду наше Православне цркве, у зданију школском, водоосвештенију, предхваљенниј, као чинодјествујушчи Свештеник, кратким, на срца присуствујућих падајућим речма, предложивши најпре нужду и потребу многе сиромашне Школу посјешчавајуће дечице; да не би торжество таково сујетно, безплодно и безкорисно, вњешњег само велехваљенија и показивања ради творимо бивало и показивало се; но да би се чим тим, знаменитим и похваледостојним, подражанију служећим и вјековјечено и увјенчано бити могло дјелом; понуди присуствујућа и около стојећа лица, на прилоге новчане, по сили могућства и добре своје воље: како би с тима темељ фонду Школском положивше, завести га, од времена на време умножавати, јачим и плодоносним учинити, и до Извршенија желајеме цјели довести могли“.
    „Пак да би христољубиве сожитеље и браћу нашу једнокрвну и једноплеменну к ревном прилагању бољма побудио и примјером претходио им, он први, по сили стања свога“ даде прилог од 5 форината и 25 крајцара а. в. Његовим примером поведени приложише овом приликом још: по 10 ф. и 50 кр.
    Мојсеј Загорица, претсједатељ Општества, Светозар от Риђички, срески начелник; по 5 ф. 25 кр. Г–жа Анна, супруга М. Загорице, Г–жа Ангелина, Св. Риђичног, Александар Николић, парох, Коста Живановић, адвокат, Јаша Крагујевић, економ, Илија плем. Тешић, економ, Сава плем. Брановачки и Стефан плем. Бадрљица, варошки претставници, Јован Вујић, ll разреда учитељ; по 3 ф. Браћа Лукачевић, трговци; по 2 ф. и 10 кр. Георгије Бранковић, (син попа Тиме Бранковића и потоњи Патријарх српски (администратор парохије); по 2 ф. Јулијана Бугарска, удова, Ђорђије Вујић, трговац, Филип Ђорћевић (отац књижевника Јована Ђорђевића), трговац; по 1 ф. Ђурка Татић, економ, Ацко Исаковић, ћурчија; Евица Кунић, удова 40 кр. и Арсен Крагуј, земљедјелац 33 кр. Тако се на лицу места скупило 87 форината. Овој своти је прикључено још 13 форинти прихода од школског барјака, те је фонд основан са свотом од 100 ф. и 8 кр. Први приложници су проглашени оснивачима фонда.
    Овај фонд је био намењен за „нужду и потребу многе сиромашне Школу посјеншавајуће дечице“. Из њега су одевана сиромашна школска деца и куповане им књиге, учила и писаћи прибор. Фонд је растао лепо, јер се из године у годину умножавао прилозима скупљеним о прослави Св. Саве, приходом од школског барјака, који је ношен при погребима виђенијих грађана, по уплати једне фор. у школски фонд, и од камата на зајмове. Имање фонда око половине деведесетих година прошлог столећа кретало се око 2 и по хиљаде форината, а трошило се годишње 4 до 5 стотина. Овај фонд, тековина просвећеног и племенитог прегнућа, лепо је радио и напредовао двадесетак година. Као врло многе установе нашег „општественог“ живота и њега је постигла типична судбина. Већину наших „народних“ установа прати, уз племениту дарежљивост и пожртвовање, и ћифтинлук, који је карактеристичан за малограђанске средине. Није то само код нас тако. Нарочито просветне установе грађанског сталежа свих времена и код свих народа су скоро исте судбине. Прелиставањем протокола лепо се може утврдити како је, без потребе и ситничарски, угашен школски фонд у Сенти. У прво време трошило се из тога фонда искључиво на помагање сиромашне школске деце, како је и било предвиђено при оснивању фонда. Помоћи су биле обилне и фонд је лепо напредовао. Касније, видимо, да се из фонда троши и на чишћење, кречење и оправљање школе, на Одржање баште, на дневнице и путне трошкове учитељима и учитељицама при њиховим одласцима на учитељске скупштине и друго. Све ове ставке требале су бити исплаћиване из општих прихода црквено школске општине, која није никада оскудевала; последња ставка пак никако није смела пасти на штету сиромашне школске деце, јер је она приватна, сталешка ствар учитеља. Услед оваквог неправилног руковања настао је мањак, који се из године у годину повећавао. Истина ти издаци су чињени под видом „позајмица“ из фонда, да се из других фондова врате, али до тога никад није дошло. Кад се већ није више могло правдати ово неправилно трошење из фонда и оперисати рачунски, ради заташкавања, с „враћањем из фонда гробљанске капеле“ и других фондова, црквена општина донесе почетком 1888. г. решење „да се пренесе цео овај фонд у црквену благајну и са истом у једну Целину споји“ са стањем од 2304 форинта на дан 31. децембра 1887. године. Тако се угасила једна племенита и корисна установа услед ћифтинлука чланова једне од најбогатијих црквеношколских општина у српству. У вези с првом прославом Св. Саве у Сенти основана је поред школског фонда, и школска библиотека. Она је такође дело просвећеног попа Тиме Бранковића. Он је поклонио своје 52 књиге и њима ударио темељ школској библиотеци. За интелектуалну биографију овог ваљаног свештеника од интереса је списак тих дела како га је сам записао: Катихизис великиј, Россији печатан, Немачко Латинског Лексикона други том (без ближе ознаке), Конзервационс Лексикон 1. и 2. свезка, (без ближе ознаке), Рајићеве историје Србског народа част II и IV, Стојковићеве Физике част 1. и 2., Историја трговине Од Дим. Исајловича, Мразовићевог Магазина 1 и 2 част, Домоводство и настављеније к земљодјелству од М. Дамјановича, Краљ дечански, епос, од др Јована Суботића, Књига Наравног Права — De lege naturali (без ближе ознаке), Драматическо дјело, од Коцебуа — Das Kind der Liebe, Право наследија од Евгенија Ђурковича, Пастирска игра од Аце Поповича, (Пастирска игра или излив радостног чувства Бачких пастира на дан иншталлације његовога високопреосвештенства Господ. Платона Атанацковића за дијецезана Епархије Бачке. Саставио А. П.), Плутархово дјелце о воспитанију деце, од Рукосава, Нравоучителне Басне у стихови, од Исидора Стојановича, Натурална историја, од Григорија Лазича, Наравна Историја, од Funke, Математическо Земљеописаније, од Вас. Булића, Свеславије, од Јефтимија Поповича, Благи обичаји и Вјенец Алфавита, од Д. Обрадовича, Стариј пчелар, Од Макс. Ћурчина, пенз. Капетана, Theater, von August Kotzebue, Стрјелци, од Антонија Јосифовича, Катихисис Здравији, од Павла Хаџића, Természetrajz és Természellan, Од Sollész Dani, Правила Училиштна, од Кузмана Јосића, Витежство Србско, од Стеф. Аћимовића, Кассандра, од Тимотија Илића, Руководство Човеческог Живота, од Спиридона Алексијевића, љетописи, од године 1829. 2, 3, и 4 част, от год, 1831. 1 и 4 част и от год. 1833. 2, 3 и 4 част, Путешествије (по Србији . . .) Јоакима Вујића, Макровиотике I част, од др Ј. Стеића, Паденије Цариграда, од Георгија Хаџића, Георгиј Петрович Черни, од Аћима Вуића, Секретар, Од Атанасија Стојковича, Монте Христо, од Рашића, част ll и IV (Гроф од Монте Христо. По Александру Дима. Посрбио Милан Д. Рашић), Elemema iuris Naturalis (без ближе ознаке), Историја најновији Европејски прикључ. от Г. Магарашев. (Историја најважнији политични Европејски Прикљученија от Вијенског мира 1809. до 1821. год. Списана от Г. М.) Зоологион (?), Zeitschrift von und f(jr Ungarn.
    На крају овога списка књига записао је поп Тима ове речи: „Ове, довде изложене књиге, у 52 комада, на заведеније Школске Библиотеке поклонио је Тимотеј Бранкович, Мјест. Школ. Управитељ“.
    Касније инвентаре или какве друге записе нисмо могли до сада да пронађемо. Нису се, можда, ни сачували, као што се није ни библиотека сачувала. По разним протоколима читаонице и црквено–школских одбора спомиње се, по кад и кад, ова библиотека, али се не може утврдити како је живела, кад и како је нестала.

    Првош Сланкаменац

    Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

  10. Драгољуб П. Бадрљица

    Поштовани господине Ананић,
    Са пажњом сам читао и проучавао чланке и допуне које сте навели. Како су моји преци Бодерлице (У Мокрину Бадрљице у В. Кикинди Бадрљички) записани у Сенти с почетка 18. века и оставили трагове за даља проучавања, указујем Вам на још један важан извор: Славко Гавриловић – Грађа за биографије официра Потиско-Поморишке војне границе, Зборник Матице српске за историју, број 61.