Порекло презимена, насеље Сента

127 коментара

1. 23. новембар 2018. у 19:15

   Војислав Ананић

   ГЛАВНИ МОМЕНТИ ИЗ НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ СЕНТЕ

   (Од изгнања Турака до ослобођења)

   „Протеривањем Турака са десне на леву обалу Тисе, Сента је постала погранично место, и у њој је као и у осталим пограничним местима отганизовама милиција – „граничари“, који су били увек спремни за одбрану, у случају напада. За ту су сврху и копани чувени шанчеви, по којима се Сента и звала „Сенћански шанчеви“.
   Граничаре су у Сенти сачињавали искључиво Срби и њихове су старешине биле Срби: зато су Срби и били стварни господари Сенте. Овакав граничарски живот у Сенти годио је њеним становницима Србима, јер су живели слободним животом и имали извесне привилегије. Граничари су се делили у две групе: и то у оне који су активно вршили службу и у ислужене – ветеране. Граничари су осим новчане накнаде добијали још и земљу, која је код војника била везана за службу. Смрћу активног граничара земљу не наслеђује његова породица, већ онај војник који ступа у службу на место умрлога. Када умре ветеран (ислужени граничар) земљу наслеђују његови наследници. Наследници ветерана нису били ослобођени од пореза, као граничари, него су морали да сносе све терете које сносе паори. Уређењем Војне Границе дошли су под директну управу Врховног ратног савета, односно под управу аустријских официра, што је и била привилегија.
   После овако повољног стања, Срби су се почели бунити, када је 1750 године „развојачена граница“, и Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу, а припојена жупанији. Тиме су Срби граничари сведени на ранг осталих грађана. Развојачење је дошло као последица што су пожаревачким миром 1718 године протерани Турци и из Баната.
   Из меморандума, који су Срби упутили Марији Терезији, види се, да су граничари сматрали, да им је част повређена, јер су себе рачунали у нешто више од обичног сељака (паора). Тај део упућеног меморандума гласи: „Сви ми, једном за свагда, један за све и сви за једнога, изјављујемо, да тражимо да останемо војници и ради нашег имена и части, ни најмање воље немамо да одбацимо пушку и постанемо паори“.
   Оваквим положајем граничара Срби су осећали неки већи положај од осталих обичних грађана у држави. Овај понос Срба у Сенти због супериорности и до данас се је задржао.
   Године 1751 Марија Терезија отцепила је Сенту од девет других села жупаније и основала нову окружну команду под називом: „Самостални окружни предео“. Тек 1848 године и Сента је сасвим припојена жупанији.
   Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је нетадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Прва сеоба била је 1751 године. Да би спречила ову побуну Срба, а путем њихових старешина за себе их приволела, то је Марија Терезија, 1751 године свима официрима граничарима подарила дипломе, којима су уврштени у племиће.
   Досада је познато, да су од Сенћана добили дипломе за племство, као граничарски официри, 1 марта 1751 године: Јован Бодерљица, Субота Брановачки, Ђорђе Голуб, Михајло Тешић и Неца Милиновић. Већ је 28 октобра 1741 године био добио капетан Арсеније Вујић.
   У свима дипломама наведена су умена жена и деце. У свакој дипломи означен је и уцртан породични грб. Ове почасти појединцима нису помогле нити се је утишала побуна, већ је избила у још већим размерама идуће 1752 године, када је са Шевићем и отсељен највећи број, док је већ трећа сеоба 1753 године, са Продановићем, била мања. Пресељени Срби из Војводине, онако како су се селили у групама, тако су у групама и образовали насеља на југу Русије. И данас постоје, у Малорусији, јекатеринославска губернија, срез словеносербски, места са називима: Сента, ада, Мол. Колики је број отсељених из Срба из Сенте у Русију, не може се поуздано утврдити.
   По званичном извештају генерала Енгелсхофена од 27 јула 1751 године, отселило се је из Сенте 286 људи. У извештају није наглашено, да је то број „душа“ него „људи“.
   Ово треба да су старешине породица или војници, где се не урачунавају жене и деца. Немамо податке колико је отсељено из Сенте у другој највећој сеоби 1752 године, са Шевићем, а ни за трећу најмању, која је била 1753 године, са Продановићем. Када се узме, да је прва сеоба по броју била просечна, изашло би, да је из Сенте у те три сеобе отселило преко 850 „људи“. За тадању малу Сенту, која је имала 1728 године – 3016 православних – ове су сеобе биле јако осетне. Штета није била само у броју него и у квалитету: јер су се отселили борбенији и предузимљивији.
   Отсељавање Срба из Сенте наставило се је и тиме, што су се, из жудње за већ навикнутим војничким животом, у масама јављали у војску и исељавали се на подручју Вел. Кикинде. Због овога је број Срба у Сенти знатно опаои није се надокнадио све док нису дошли садањи насељеници са југа. Колико је тада остало домова у Сенти не може се тачно одговорити, али по једном попису бачке епископије из 1773 године – дакле око двадесет година по сеоби у Русију – било је 148 српских домова у Сенти.
   Ако узмемо, да је тада један дом сачињавало 8 душа, онда би у Сенти у то време било 1100 српских душа.
   Излази, да је отселило у Русију из Сенте око 2000 душа, ако се под појмом „људи“ код Енгелсхофена подразумевају војници без жена и деце. После ових сеоба Срба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.
   Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755 године, када је сеобом опустошена.
   *
   Прво су у Сенту доселили Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Toth). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре.
   Добротом г. Андраша Дудаша дошао сам до списка насељених Словака – Тотова – у Сенти од 1745-1755 године.
   У том се списку налази 98 разних презимена, која се и данас тако употребљавају. 22 разне фамилије, уз раније презиме, данас имају и придодато – Тот (Словак).
   Данас има 395 пореских домова у Сенти са презименом Тот и скоро се сви издају за Мађаре, а не за Словаке.
   Власти су штитиле сиромашне насељене Словаке и Мађаре: али како су Срби стојали материјално добро и били супериорнији, то им нису били на сметњи и са досељеницима су живели добро. Чак су имали и погодбу о наизменичном бирању претседника општине. Такво стање наизменичног претседниковања остало је чак и после 1848 године. Задњи претседник тога периода пре рата од Срба био је Сава Вујић.
   *
   Око 1785-86 буде насељено више хиљада запарошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли.
   Добре односе између Срба и Мађара помутила је Мађарска буна 1848-49 г. а и нанела огромну штету по развитак Сенте. Подела у два национална табора, непријатељски расположена: Србе и Мађаре, за дуго је остала дубоко урезана у рђавој успомени.
   Као и у осталим местима, Срби из Сенте били су противу Мађара, а на страну Аустрије. Арса Бодерлица, „славне Бачке Међе Приседник“ као вођа Срба одведен је у Врбас, јер је знао планове вароши, а давао је и новац и животне намирнице. У мађарској команди у Врбасу осуђен је на смрт и обешен 9 августа1848 године.
   Овај је поступак Србе јако заболео и заклели су се на дрво о које је Бодерлица обешен, да ће се осветити сенћанским Мађарима. За то се је време у Сенти , код Мађара, организовала народна одбрана, под командом Мајорош Иштвана, капетана и велепоседника из Сенте и копали су се ровови око Сенте. Ова је одбрана била без ваљане опреме и на захтев јој је послата помоћ из Барање – „sarkezi“ батаљон. Војници су убрзо напустили Сенту и пошли да бране своје домове. Зато је из Суботице послан мајор Демча Јанош да организује одбрану.
   Сенћански су Мађари дочули, да је Демча син православног свештеника из Мишколца: противу њега се побунили и убили га.
   За то је време српска војска из јужних крајева ишла на север, којом је командовао Давидовац, Трифковић и Јова Брановачки.
   1 фебруара 1849 године стигла је српска војска код Сенте и послала преговараче, да се град преда. Уместо одговора Мађари су преговараче поубијали у Ађанској (сада Карађорђевој) улици. Огорчени због оваквог поступка, Срби су напали на Сенту, и она се, и по мађарским писцима, после слабог отпора, предала. Срби су поставили своју управу и образовали одбор. Убијани су они мушкарци код којих је нађено оружје, а привремено сахрањивани у ископаном рову са југа Сенте, који је ишао од садање железничке станице поред католичког гровља и дечјег дома. Касније је тај део града назван „Калварија“.
   На југоисточном углу дечјег дома, где су сахрањени погинули, подигнут је крст. Приликом градње жел. пруге 1889 г. нађено је око 100 костура у рову, а сахрањени су у заједничку гробницу на горњоградском католичком гробљу.
   Колико је у тој борби било укупно жртава са српске и мађарске стране немамо података.
   Мађарска војна управа послала је војску из Суботице на Сенту, под командом мајора Перцел Миклоша, који је 21 (9 ст. к.) марта 1849 године освојила град, како и мађарски писци наводе, после јког отпора Срба.
   Пале жртве у борби од 9 марта 1849 године, уноси у свој списак „Попис“ свештеник Александар Николић, парох сенћански, који је писао августа 1849 године. У „Попису“ наводи појединачно имена од 146 особа „они несрећних и невино пострадавши Сенћански српски житеља, који су…месеца марта 10-ог године 1849…повешани, пострељани, поклани, подављени, осакаћени и разним начинима поубијани“.
   Лист „Pesti Naplo“ наводи имена 71 особе „од преког суда осуђене“, а Ал. Николић наводи свега 9 од суда на смрт осуђени, и то: 3 стрељањем, а 6 вешањем. Наводи имена и 41 особе“Несудејски чрез Миклоша Перцела у Сенти стрељани“, међу којима се налазе жене и деца оба пола.
   Људских жртава у Сенти је, са стране Срба, било 153 и за „време револуције пало и то путем судијским због тако названог издајства отечества“.
   Из поименичног списка пароха Николића види се, да је 10 марта 1849 године било жртава од 62 фамилије српске т. ј. скоро од сваке фамилије српске која је онда била у Сенти.
   Према „Попису“ Николића било је жртава у особама из ових фамилија: Аврамовић 1 особа, Бабин 3 особе, Барјактарович 3, Блијин 1, Богатула 1, пл. Бодерлица 1, Боргојев 2, Борђошки 6, Борзашки 4, Брановачки 9 (од њих 2 племенита), Вујић 2, Вуков 8, Вуковић 2, Гаин 1, Ђаков 2, Ђорђевић 1, Живков 2, Исаковић 1, Јасин(ћ) 3, Јовић 1, Каић 1, Кекић 1, Крагујев 3, Лазић 1, Лалић 1, Лончар 1, Марјанов 2, Мандић 3, Марковић 4, Милић 2, Нагулов 1, Обрадов 1, Паић 2, Панић 1, Павловић 2, Паликућин 2, Перић 4, Пецарски 2, Пецић 2, Пилић 2, Пиваров 3, Плавшић 1, Плештић 1, Поморовачки 7, Попов 3, Поповић 1, Радојчин 1, Радулашки 1, Рац 2, Риђички 1, Савић 3, Славнић 6, Славујев 2,Сомборац 1, Сремчев 2, Степанчев 6, Татић 1, Томић 1, Чампратов 1, и Шашин 2 особе. Зна се у народу, да су од ових 29 стрељани 10 марта 1849 год. од Перцела Миклоша у порти српске прав. Цркве Арх. Михаила и на месту стрељања и сахрањени. Њихове су кости пренесене на православно гробље 1897 године и сахрањене у заједничку гробницу без натписа и ограде. Њина се хумка налази на 15 м. западно од мртвачнице. Једино је остао гроб Симе Вујића, где је и стрељан.
   Извештај Исидора Николића Баху о 32 стрељана слаже се са народним предањем о 29 особа; јер у народу одвојено као мученике рачунсју све стрељане мушкарце а посебно поубијане женске. По наведеном извештају Исидора Николића упућеног Баху, министру унутр. дела од 27 новембра 1851 год, види се, да је у Сенти било порушено 404 српске куће. Од тог је до 1851 године оправљено и потпуно сазидано 192, док је 80 кућа у пола сазидано, љ 132 остало порушено.
   Срби су, због оваквог поступка ађара, морали бежати из Сенте, већином у Славонију, а враћали су се много касније, неки после 2 до 3 године, а многи су коначно тамо и остали.
   Обострани споменици, остали из тога доба, одају дубоку мржњу Срба и Мађара. Један је од таквих капела коју је Јаков Крагујев подигао на православном гробљу у 1853 год. „незаборављеном јединцу Милану“. И данас постоји узидана та плоча у зиду капеле са натписом, да је лишен живота „од бунтовни и крволочних Мађара“. Због истребљења у Буни и у опште рђавог стања, Сента је поново постала село 1849 године. Ипак се брзо опоравила, па је поново постала варош 1861 године. Те године попуњено јој је становништво са колонистима Мађарима. 1873 Сента је добила самоуправу.
   *
   Помоћу Руса коначно је угашена побуна против Мађара, пред којима су код Вилагоша и положили оружје, 13 августа 1849 године. У новембру исте године Срби су добили Војводину, која није одговарала ни жељама ни духу народа, јер је у њој владао реакционарни аустријски дух са немачким чиновништвом и језиком. Такву Војводину цар Фрања Јосиф присајединио је Угарској, одлуком од 29 децембра 1860 године.
   Познатом погодбом из 1867 године, између Аустрије и Угарске, Мађари су добили одрешене руке у Угарској, а тиме и у Сенти и одмах су почели са мађаризацијом. Идуће 1868 године донесен је закон о народностима.
   Као реакција на тај поступак Мађара, Срби су се груписали и стварали културне и верске организације. Таква је организација и Српска читаоница у Сенти, основана 1868 год. Мимо ње и њених водећих чланова није се могло покренути ниједно културно, верско и национално питање у Сенти и она је као таква, уз цркву, за све време остала стожер српскога народа у Сенти.
   Сента је дипломом цара фрање Јосифа 1899 године поново проглашена за град, а та се диплома увела у живот 1902 г.
   *
   Са таквим политичким стањем, сасвим је завршено на Ђурђицу, 16 новембра 1918 године, када су у Сенту умарширале српске трупе на челу са мајором Глигоријем Хаџи-Јовановићем.
   Одмах по уласку српске војске образована је и нова градска управа, на чијем је челу био градоначелник Ђура Вујић.
   Сента је упутила, као своја два представника : Јоцу Вујића и проту Милоша Прекајског на Велику народну скупштину, у Новом Саду, која је прогласила уједињење бивше Војводине са Србијом, 25 новембра 1918 године.
   Даном уједињења – 1 децембра 1918 г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије”.

   Видо Јаблан

   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, стр. 10 – 16 :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   Одговори

2. 24. новембар 2018. у 12:42

   Војислав Ананић

   „Јован Мушкатировић рођен је у Сенти око 1743 г., а преминуо је у Б. Пешти 1809 год. Био је сенатор и адвокат у Пешти. Беше врло просвећен и разуман човек. Делао је у духу Доситеја Обрадовића… Мушкатировић је био први Србин адвокат у Угарској……. Породица Мушкатировића изумрла је у осамдесетим годинама прошлога века“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Севастијан Илић, архимандрит манастира Хопова, рођен је у Сенти 1799 год. замонашио се 1828 год. У четрдесетим годинама прошлог столећа био је управитељ манастира Гомирје… Био је писац: писао је оде по угледу на Мушицког, а био је и у преписци са Вуком Караџићем…“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Арсеније Бодерлица (Балдрљица) рођен је у Сенти 1790 год. у угледној и имућној породици; бурне 1848 год. ухватили су га и обесили Мађари, као првака и вођу Срба и одвели га у мађарски логор у Н. Врбас, тамо су га осудили на смрт и 9 VIII1848 год. био је обешен…“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Сава Вујић родио се у Сенти 1816 год.26 јануара… Самостално је радио као адвокат до „Буне“…Кроз дуги низ година био је један од најглавнијих вођа Срба у Сенти…Умро је 1893…“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Павле – чича Паја – Вујић рођен је у Сенти 1828 год… Српство и православље беху строме чича – Паји највеће светиње… Преминуо је у дубокој старости у 87 год…“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Др. Стеван Малешевић, адвокат. Рођен је у Сенти 1842, а преминуо 1917… Др Стевану Малешевићу имају Сенћани да захвале за оставину пок. Милана Сочина и Павла Вујића… Касније је био изабран за фишкала Матице Српске… Умро је у Сенти 1917…“
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „…Евгеније – Ђена – Брановачки, велики народни добротвор, родио се у Сенти 1841 год…Ђена Брановачки завештао је свој легат на добротворне сврхе (150 ланаца)… Преминуо је у Сенти 1882…“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Стеван Лукачевић рођен је у Сенти 1836 год. у старој трговачкој породици. Кроз дуги низ година беше бележник града Сенте…Умро је 1919…“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Владимир Николић рођен је у Сенти 1857… У Бечу је свршио техничке школе… и отишао у Београд и тамо се настанио. Кад је на столици срп. патријаршије дошао Георгије Бранковић, наступило је у Ср. Карловцима ново доба. … Израду планова, градњу, намештај и све што је са тиме у вези било поверио је Влади Николићу… Много је година провео у Ср. Карловцима; у његовом родољубивом дому радо су били виђени Срби интелектуални раденици онога времена. Урош Предић, Стеван Сремац, Павле Јовановић, Паја Марковић- Адамов – били су свагда мили гости његови… Преминуо је у Београду 1922, а сахрањен у Ср. Карловцима у капели на Черату“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „ Александар – Шаца – Вујић: рођен је у Сенти 1849 а преминуо 1915. Беше градски сенатор и заменик градског начелника…Кад је из Н. Сада дошао кући и заузео место градског сенатора… Војводину и војвођанско друштво нико није боље познавао од њега…“.
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   „Ђура Пецарски рођен је у Сенти 1841 год. + 1912, у ваљаној економској породици. Свршио је богословске науке у Ср. Карловцима, али се није одао свештеничкој служби…и одао се економији… Пок. Пецарски беше у последњим деценијама прошлога столећа једна од најмарканијих личности Срба у Сенти…Лавовски део припада Ђури Пецарском, да је заклада Ђене Брановачког у оно доба основана и врло брзо у живот ступила…“.
   + Прота Берисав Берић
   Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.

   Одговори

3. 21. фебруар 2019. у 13:23

   Војислав Ананић

   Регулисање тока реке Тисе

   Протичући, углавном, равничарским пределима — Тиса има врло мали пад, једва 28 милиметара по једном километру. Због тога настају велика кривудања реке и непрекидно, развијање окука (меандера). Меандери су успоравали отицање што је повишавало водостај, а у периоду топљења снега, у пределима изворишта Тисе и њених притока, доводило до великих поплава. Да би се спасле, велике површине обрадивог земљишта, од поплава приступило се регулисањои тока реке изградњом насипа, а пресецањем многих меандера скраћен је ток Тисе од 1429 км на 977 км.
   Тиса је протицала Торонталском жупанијом у дужини од око сто осамдесет километара. Њена регулација извршена је тек после регулисања Мориша, Бегеја и Тамиша, јер су те три реке чешће и јаче плавиле подручје жупаније него Тиса.
   Регулација тока Тисе према великом мађарском лексикону А. Паллас-а почела је 1830. године, а трајала је до 1844. године.
   Ове податке, доводи у сумњу књига издата (1971) у Будимпешти: А Тисза сзабалвозаса И рéсз (1846—1879) према којој је Тисзавöлгви Тáрсулат на својој скупштини од 18. јануара 1846. године организовало осам окружних уреда за регулисање појединих деоница Тисе. Додуше, ту се не спомиње Торонталска жупанија, па се може претпоставити да су на њеном подручју радови већ раније изведени и да су тада изграђени насипи од стране Жупаније решили најосновнија питања заштите од поплава. Међутим, у извештају Министарства за јавне радове и саобраћај из 1873. године износи се да је по деоницама изграђено насипа у укупној дужини од 1.243 км, од тога у Торонталској жупанији 153 км. Из овога се може закључити да су радови на даљој изградњи и појачању насипа настављени на делу Тисе кроз Торонталску жупанију и после 1844. године. То потврђује и Историјат рада на уређењу вода 1845—1975. Основне организације удруженог рада Горњи Банат издате у Кикинди 1975.
   Изградњом насипа Торонталска жупанија није лишена даљих поплава, али су вероватно оне биле ређе.
   Потврду за такву претпоставку врло илустративно пружа предавање Иштванфи Ендреа, одржаног у Новом Бечеју крајем деветнаестог или у првим годинама двадесетог века.
   »Деценију од 1870. могли бисмо с правом назвати деценијом поплава. Миран сан Турског Бечеја, у ноћи уочи Божића 1870. године, узнемирен је пуцњавом и стравичним звоњењем са цркава. Сад се први пут након регулисања појавила снага Тисе у свој својој набреклој и рушилачкој моћи. Својим првим наступом мутна таласајућа река изазвала је страх и ужас… Мутни таласи већ су запљускивали грудобран шеталишта на Тиси, а нагомилани лед испред уског просека код Бурђоша стварао је огромну баријеру. Пијачни трг већ је пливао под водом, уски насипи су одвајали суседне улице од огромног заталасаног мора воде испред велике кафане. С обзиром на претећу опасност, сакупио се одбор Олвасóегвлет (читалачког удружења) и на позив среског начелника Николића, оформио одбрамебну комисију под председништвом Иштванфи Иштвана. Комисија је одмах отпочела с предузимањем одбрамбених мера. Утврдила је број зграда које су изграђене на вишем терену и које би могле у случају поплаве бити стављене на располагање поплављенима. У свакој улици су поставили више чамаца, и талпе под повереником за чамце и под руковођењем чамџија. Захваљујући божјем провиђењу, до примене ових мера није дошло. Турски Бечеј је спасао његов неуморни народ и његов озбиљан труд.
   Почетком фебруара упутила је Комисија за одбрану Влади жалбу: »Турски Бечеј надљудским напорима брани себе. Дању и ноћу смо на ногама. Носимо земљу, пунимо џакове и мучимо се под упутством Кепеши, мађарског краљевског главног инжењера. Па и да наша тела уградимо у насип, наш напор је узалудан — треба да пропаднемо због немарности и несаучешћа од нас независних других органа.«
   Да би се избегло понављање такве ситуације, 1887. године именован је Бетлен Јожеф за владиног повереника за поплаве који је био овлашћен, да у циљу заштите ангажује Тителски шајкашки батаљон и оближњих снага Бачке и Торонталске жупаније, као и снаге Кикиндског диштрикта.
   »Једног фебруарског јутра, Ђерђу Лукседеру, житарском трговцу, чије су лађе биле у зимовнику код Чуруга, јавио је његов кормилар да је водостај Тисе код Турског Бечеја бар 4 метра виши од оног код Чуруга. После овог обавештења, које је донео гласоноша на коњу, постало је јасно да је маса леда закрчила водоток Тисе, а река је у међувремену расла и расла… Добро маневрисаним 36-часовним надчовечанским радом крамповима кроз брдо од леда ослобођен је проток воде, а да се закаснило само још један дан, данас би сећања на бивши Турски Бечеј помињала само историја.
   Овај натчовечански рад на одбрани од поплаве није имао само локални значај, јер ако Турски Бечеј падне, по тврдњи тадашњих инжењера део Баната до близу Темишвара био би плен таласа. Овде је дакле решена судбина Канане (старо име Палестине — обећана земља), јер када се он уништи — уништена је житница државе.
   У овој деценији скоро свако пролеће имали смо посла с водом. Нисмо морали да страхујемо само од набујале Тисе, него од многих киша и набујали Бегеј пробио је своје насипе, дошао до Торде, Башаида и Бикача и поплавио бечејску велику шуму. Копови око Пактова и Песка постали су право велико море.
   Турски Бечеј и Арач (Врањево) опкољени непрегледним мочварама, нашли су се међу правим лагунама.«
   Није само Тиса у данима пролећа и великих киша загорчавала живот Новобечејеима и Врањевчанима, него су и подземне воде биле својеврсан проблем. Ево шта о њима каже иштванфи Ендре:
   »Под утицајем подземних вода и кишовитог времена ниже земље и лоше куће у Шушању више пута су дуго биле под водом. Карачоњи Ференц из Беодре путовао је овим крајевима колима, чији се горњи део могао користити као чамац. Тим тешким приликама, које су се понављале скоро сваког кишовитог пролећа, дошао је крај осамдесетих година када су завршени велики радови регулисања подземних вода. База тим радовима био је дубоки водени базен, тзв. Венеција, која се налазила између Турског Бечеја и Арача (Врањева — Л. М.), испред Градишта, међу великим магазинима. Тамо, где сада млади воћњаци пуштају своје корење у муљевито тло, по тврдњи очевидаца где су се ловиле рибе од четири до пет кг.
   У осамдесетим годинама спокојство Турског Бечеја нису реметиле опасне поплаве. То је било време рада на осигурању да више не стрепимо од страховитог суседа. Текли су велики радови и на уређењу унутрашњих подземних вода. Марљиво се радило на подизању насипа, постављале су се мамузе на угроженим местима водотока, па ипак сва ова настојања нису искључила сваку опасност, као што је показала велика поплава из 1895. године. Али су звекет ашова и лопата у рукама стотине наших људи промениле ћуди створене природом. На крају ове деценије становници су стојећи на високом насипу, могли с поносом да гледају набујалу воду. Све су опростили Тиси, све горке часове, све велике штете… чак су љубоморно почели да је воле. И за све то је било пуно разлога.«
   Тиса је и после изградње насипа и даље регулисана, не само ради заштите од поплава, него и за скраћење воденог пута.
   Тако је меандар Бисерно острво, иначе у то време највећа окука Тисе, дуг двадесет три километара постао мртваја 1858. године, када је извршено просецање новог корита у дужини од 83 км.
   Меандар на подручју Медењача у дужини од петнаест км постао је мртваја 1863. године пресецањем новог тока од 3,2 км. Али је још дуго после тога, меандар коришћен као главни ток, а просек постао рукавац. Због тога је 1900. године просек проширен а меандар засипан. И Медењача је практично, тек 1900. године постала мртваја.
   После изградње насипа поред река и канала за одводњавање до 1840. године бригу о њиховом одржавању водила је Жупанија, а већ од те године одбрана од поплава, изградња и одржавање насипа и канала прешло је на заинтересоване власнике већих имања — првенствено на властелине. У том циљу се образују водне заједнице.
   У Новом Бечеју основано је Удружење за заштиту од површинских вода 1875. године за подручје Нови Бечеј — Тараш. Оснивачи су били: Ђула Урбан, Гедеон Рохонци, Јован Башић и Јожеф Розенберг, велепоседници из Новог Бечеја.
   На крају, подаци о нивоу реке Тисе: њена надморска висина код Сегедина је 74,47 м, код Сенте 72,79 м, код Новог Бечеја 72,05 м, код Титела 69,79 м. Вероватно је узет ниво при летњем водостају Тисе, јер је прилично велика висинска разлика између нивоа воде и надморске висине самог Новог Бечеја. Тиса је широка 230 м при ниском водостају, 302 м при средњем и 1.680 м при високом (све код Новог Бечеја). Дубина Тисе 4,2 при ниском, 7, 7 при средњем и 9,7 м при високом водостају.

   Одговори

4. 22. фебруар 2019. у 05:55

   Војислав Ананић

   СУШТИНА ПОЕТИКЕ- књижевни часопис

   http://www.knjizevnicasopis.com/broj-14/jesen-na-tisi–vojislav-ananic

   Одговори

5. 22. фебруар 2019. у 07:48

   Војислав Ананић

   Тајна руског блага у Војводини (фото)
   СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
   08:02 24.10.2016(освежено 15:42 18.11.2016)Преузмите краћи линк
   Сенка Милош
   2470

   После деценија страха и ћутања, праунуци руских племића и интелигенције проговорили су о страхотама кроз које су прошле њихове породице које су у Војводину дошле после револуције 1917. године, али и о великом знању и култури којом су Руси оплеменили север наше земље. Њихова сведочења у књизи „Руска емиграција у Сенти“ пренео је Петар Терзић.
   00:00 / 29:38

   Он сматра да је заборав највећи грех. Зато је написао монографију о цркви у свом месту, монографију о српској читаоници, монографију о певачком друштву, књигу о школама и књигу “Стеван Сремац — Сенћанин”, која је доживела три издања. Објавио је и бројне есеје посвећене животу у Војводини. Терзић се нада да ће прикупити средства за издавање дела “Руска Емиграција у Сенти” које говори о утицају Руса на културни живот Сенте, Баната и Војводине.

   Како су се руски емигранти уопште нашли на простору Војводине и зашто их је наша држава, тадашња Краљевина Срба Хрвата и Словенаца прихватила?
   — Постоје, по мени, три разлога. Руси и Срби су браћа по крви, по вери и традицији. Према њима имамо дуг из Првог светског рата. Краљ Александар Први Карађорђевић се школовао у Русији, у војној школи у Петрограду, а и патријарх Варнава такође је учио црквене школе у Русији. Из свега тога се види да смо ми примајући руске емигранте враћали тај велики дуг који смо били дужни да вратимо.
   Руски емигранти су били изузетно образовани, а своје знање пренели су генерацијама Сенћана. Како је могуће да их је та мала средина препознала као људе који могу да допринесу заједници својим знањем и искуством, како их је тако лако прихватила?

   — Руска емиграција је долазила прво са Крима у Турску, затим у Бугарску, а потом у јужну и ужу Србију у веће градове, Крагујевац, Ваљево, Краљево. Добар део њих је дошао у Белу Цркву, где су имали и кадетску војну школу. То је био пројекат који је водио краљ Александар. Било је правило да Рус, ако је лекар, мора да добије посао лекара, ако је био професор, да ради као професор, инжењери су такође радили свој посао. Дошао сам до документа из 1921. године у коме велики жупан из Сомбора пише нашем председнику општине да се морамо другачије односити према руским емигрантима, примати их, а не слати их назад. И из тога је јасно да је то био државни пројекат.
   Каква је Сента у тренутку њиховог доласка, која је и тада била мултинационална средина? Како је прихватила нове суграђане?
   — У то време у Сенти су живели Мађари, Срби, Јевреји и Немци. Ситуација се после Другог светског рата, нажалост, променила. Јевреја нема, њих 1.300 је завршило у Аушвицу. Међутим, Руси нису долазили у Сенту да би остајали, већина ју је схватала као пролазни град на путу ка западу, али део њих је дошао из Новог Сада, Сомбора и Суботице. Сента је место у коме је у то време постојало грађанско друштво које је оберучке примило Русе који су се врло брзо организовали. Били су велики верници, окупљали су се око цркве, али су и друговали са Србима. Поједини су се и женили, не само Српкињама, већ и Мађарицама.
   Икона из 1791. године коју је Иван Чарторижски донео из Русије. Чувена породица је донатор цркве Светог Архангела Михајла у Сенти.
   У књизи сте испричали и бурну историју многих породица руских емиграната у Сенти, кроз њихове личне приче. Једна од најинтересантнијих је прича о породици Чарторижски. Међутим, дуго вам је требало да једног од потомака, вашег школског друга, наговорите да вам прича о својој породици. Зашто је одбијао?
   Мати ми је често помињала свог савременика Ивана који је био гроф. Његов живот је врло интересантан, био је високи интелектуалац, у Гимназији је предавао немачки, француски, физику и математику. Морам да кажем, било је Руса који су предавали и седам предмета. Тридесет година сам покушавао да дођем до информација о њему од његовог праунука Јована. Он је то стално одбијао. Када сам му рекао да пишем књигу, коначно је пристао. Проблем је био у томе што је крај Другог светског рата за њих имао страшне последице. Били су противници за Црвену армију која је пролазила и кроз наш град. Заробљавали су их, одводили у Мађарску, а после можда и у Гулаг. Такође, у време Информбироа Удба их је свакодневно малтретирала. Зато је у њиховој фамилији било забрањено да се говори о руској емиграцији, о њиховим прецима. Пресија је била толико јака да је мог друг ћутао више од 30 година.

   Николај Краснов – руски неимар Србије
   Највећи број Руса у Сенти радио је у образованим институцијама, а оно што је јако занимљиво, имали су и свој библиотечки фонд у библиотеци града. Како сте дошли до те непознате чињенице?
   — Информацију да су Руси долазили у нашу цркву добио сам од моје мајке Невене. Рекла ми је да један човек никада није дошао у цркву а да испод пазуха није имао две-три књиге. Размишљајући о томе где је могао да нађе те књиге, закључио сам да то може бити градска библиотека у Сенти. Отишао сам тамо. Једна савесна библиотекарка је сачувала те књиге, схватио сам да су Руси имали своју библиотеку. Успео сам да у инвентару нађем 278 књига различитих аутора. Имали су и печат своје библиотеке, били су организовани. На промоцији моје књиге, за чије штампање покушавам да прикупим средства, изложићу и те књиге да би људи видели коју литературу су они користили. То су изузетно ретка издања, наравно, руских аутора.

   Одговори

6. 20. март 2019. у 10:28

   Војислав Ананић

   Славнића кућа у Сенти

   Из Википедије, слободне енциклопедије

   Славнића кућа у Сенти грађена је током 1904 – 1905. године. Као споменик културе, сврстана је у категорију споменика од великог значаја. Кућу Славнића у Сенти, пројектовао је мађарски архитекта, Бела Лајта(мађ.Béla Lajta), један од најбољих следбеника чувеног мађарског архитекте Еден Лехнера (мађ.Ödön Lechner).

   Изглед зграде

   Славнића кућа није једино здање грађено по Лајтином пројекту у Сенти. Ватрогасна касарна такође је саграђена према његовој замисли и на обема зградама препознатљив је Лајтин рукопис. На Кући кројача Крсте Славнића, Лајта је одступио од уобичајеног симетричног решења, па се улаз у кућу налази ван осне симетрије. Прозори су наизменично двокрилни и трокрилни, што фасади даје ритмичност. На кући се могу видети детаљи у духу мађарских народних мотива – срцолики детаљи, чипкасти олуци и тавански прозори, димњак украшен петлом на врху. Забат је моделисан попут тролисне детелине. Кућа је пројектована за два стана са одвојеним улазима.
   Конзерваторски радови су извођени 1989 и 2004.
   Налази се у Ађанској улици (некада Лењинова), број 10.

   Одговори

7. 20. март 2019. у 10:30

   Војислав Ананић

   Хотел „Ројал“ у Сенти

   Из Википедије, слободне енциклопедије

   Хотел „Ројал“ у Сенти непокретно је културно добро од великог значаја Републике Србије.
   Саграђен је према пројекту сегединског архитекте Еде Мађара око 1908. године. Налази се у центру Сенте, на Главном тргу, у непосредној близини обале Тисе.

   Историјат зграде

   Зграда је грађена са наменом да буде хотел. И док су се власници зграде мењали, намена јој је до данас остала иста. Првобитни власник је непознат, али у периоду од 1931. до 1941. године, била је у власништву Предрага Цуцина, који је био власник и хотела Америка у Сенти, зграде у којој је сада Дом здравља. Од 1944. године, хотел је у власништву државе. Током 1967. године, хотел је рестауриран, али је овом рестаурацијом нарушен његов оригинални изглед. 1990. године, у пожару који је захватио хотел, изгорео је кров и део првог спрата. Рестаурацијама 1990. и 2000. хотелу је враћен његов првобитни сјај.

   Изглед зграде

   Еде Мађар, следбеник познатог мађарског архитекте Еден Лехнера, пројектовао је ову зграду у духу мађарске сецесије. Хотелом доминира улазни асиметрично поставњен ризалит. Ризалит је богато декорисан и са четири елегантна пиластра носи мансардно кровиште. Зидни платани обликовани су плитким ширим пиластрима који се завршавају атиком. Преосталу пластику чини флорална орнаментика на атикама која се тракасто продужава на пиластре и геометријска профилација кровног венца.
   Сликари Јожеф Ач и Јожеф Бенеш осликали су фреску у унутрашњости хотела, поред рецепције, на којој је приказан Тиски цвет билошки раритет везан за ово подручје.
   Конзерваторски радови изведени су 1967., 1990. и 2000.

   Одговори

8. 20. март 2019. у 10:32

   Војислав Ананић

   Градски музеј Сента

   Из Википедије, слободне енциклопедије

   Градски музеј Сента званично је основан 1949. године. Смештен је у згради жупног уреда смештеној на Главном тргу у Сенти, саграђеној између 1907 и 1908. године у неоренесансном стилу. Музеј функционише у оквиру Културно-образовног центра „Лајош Турзо” основаног 1977. као установа од посебног друштвеног значаја.
   У Сенти, као и у осталим провинцијским градовима, постојала је жеља за успостављањем музеја још у 19. веку. Та жеља се најпре остварила једном поставком у виду кабинета која се могла видети у згради градске куће, као и у виду мале природњачке и локално-историјске збирке у згради гимназије. Истраживач локалне историје, Сенћанин Ђула Дудаш (1861–1911) а након њега и његов син Андор, такође су покушали са формирањем музеја, али их је Први светски рат у томе спречио. Између два рата Андор је, заједно са тадашњим директором гимназије Миливојем В. Кнежевићем поновио покушај, али се процес одужио, а избијање другог рата поново је спречио отварање планиране установе. У том периоду чак су и неки колекционари даривали своје збирке граду, а у нади да ће се музеј остварити – на пример приватна збирка Јоце Вујића, чији делови се чувају у Матици Српској као и у факултетској библиотеци у Београду. Касније, данашњи музеј је ипак успео да путем откупа набави још један део те збирке.
   На прави пробој требало је чекати до завршетка рата, када је Покрајински одбор за културу указом од 2. новембра 1946. предвидео задатак формирања градског музеја у Сенти. Следеће године наставник Лазар Крагујевић бива изабран за начелника институције у формирању, док се свечано отварање десило 12. јуна 1949. године, представљањем прве сталне поставке новог музеја.
   Од тог периода надаље, у следеће две деценије музејска активност у Сенти напредује, радом ентузијаста, међу које је спадао и Геза Триполски (мађ. Тripolsky Géza) директор институције између 1964. и 1977. године. Постепено се формирао комплексни профил музеја, а у оквиру њега на посебном месту етнографска и ликовно-уметничка збирка. Развоју етнографске збирке много је допринео рад истакнутог социографа сенћанског лекара Беле Бурања (мађ. Burány Béla) који је посебно изучавао традиционални пастирски начин живота у Потисју.

   Одговори

9. 29. март 2019. у 11:34

   Војислав Ананић

   КАМЕРНА СЦЕНА МИРОСЛАВ АНТИЋ – СЕНТА

   https://www.youtube.com/watch?v=HjjWWXW4OrU&list=LLISwWWDqB-t-Hi9Ec-TcTrw&index=34&t=0s

   Одговори

10. 4. април 2019. у 06:42

    Војислав Ананић

    С е н т а

    3абележена је у Чонrрадској жуnанији 1247. 3а турске владавине забележена је у сегединској нахији. И 1580 – 2, и 1590 – 1, имала је 8 домова. 1649. забележена је као насељена. И по изгону Турака јавља се као чисто српско насеље. 1687. населио се у Сенту већи број Срба из Баната. 1692. забележена је као насељена. Од 1702. је шанац и имала обавезу да држи 200 граничара. 1730. имала је 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773. 148, 1786. 232, а 1792. 251 дом са 1.715 српских душа. Насељавање Мађара почиње од 1750.
    Потеси: Богарош, Ветрењача, Влајков гроб, Гентарош (или Ђентарош), Жути брег, Каракашев до (или Мочвара), Калоча, Карјаде, Ликаш, Макош, Крст св. Николе (српски), Округљача, Поронћ (Пруд или Евгенијево острво), Торњош.
    У Сенти су се родили: Јован Мушкатировић, писац (1743 – 1809); Севастијан Илић, архимандрит и писац (1799 Хопово, 1863); Јован Ђорђевић, књижевник и велики трудбеник око Српског народног позоришта (1824 – Београд, 1900); Славко Бадрљица, народни добротвор (1805 – 1876); Стеван Брановачки, претседник Матице српске (1804 – Нови Сад, 1880); Ђена и Ида Брановачки, народни добротвори (Ђ. Б. 1841 – 82; И. Б. (1853 – 18829; Стеван Сремац, књижевник (1855 – Соко Бања 1906); Влада Николић, архитекта (1857 – Карловци 1922); Јован Вујић, скупљач историјских старина и народни добротвор (1863 – 1934).
    Страна:143

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),

    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)

    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори