Порекло презимена, насеље Сента

11. новембар 2014.

коментара: 127

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.

Коментари (127)

Одговорите

127 коментара

  1. Војислав Ананић

    НАША СЕНТА У СЛИКАМА
    https://www.youtube.com/watch?v=uG6PXLp8b9U

  2. Војислав Ананић

    ПОТИСКА ВОЈНА ГРАНИЦА 1748. године

    Сента је бројала 202 граничара-пешадинца. Изван сталне војне службе се налазило њих 64. С потпуним наоружањем било је 70 граничара а с непотпуним 49. На челу се налазио мајор Марко Марковић, капетан – лајтнант Ђорђе Голуб, поручник Константин Милиновић и заставник Игњат Вршић.

    Извор: Владан Гавриловић, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за историју – ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ за 1748. годину

  3. Војислав Ананић

    Мајор Марковић је био одсутан при попису 1749. тако да нажалост немамо података о његовом напредовању. Он је једини официр у Граници који није био православне вероисповести. Марковићи су Буњевци, који су као Срби-католици дошли у Монархију у време Великог бечког рата и служили у Шанцу Сомбор. Када је он расформиран (1743), мајор Марко-Матија је пребачен за команданта у Сенти. Одлучио се за останак у провинцијалном сталежу па је 1751. добио племство и земљу у Сенти.

    (Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија, 41, Славко Гавриловић, Грађа за биографије официра, 112;Славко Гавриловић, Подаци о буњевачкој официрској породици Марковић (од краја XVII до срединеXVIII века), Зборник Матице српске за историју, бр. 61-62, Нови Сад 2000, 131-137; К.А, HKR, Expedit 1749, Janner, No. 444)

  4. Војислав Ананић

    Сента је имала 191 граничара у коњици. Такође, као и у Кањижи, сви су били у активној служби. Од тога је њих 46 имало сву потребну опрему а 85 делимичну. Штаб је сачињивало 6 људи на челу са поручницима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем. Заставник је био Неша Милиновић.

    Извор: МEШОВИТА ГРАЂА, књ. XXXII стр. 255-280 MISCELLANEA, vol. XXXII pp. 255-280, УДК: 94(=163.41)(436)“1748″(093):314, Владан ГАВРИЛОВИЋ, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за историју, Нови Сад -ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ ИЗ 1748. ГОДИНЕ

  5. Војислав Ананић

    ТИСА=ТИШТА: На језику санскритских људи, ТИШТА означава нешто што стоји, што се ”тишти” у месту, што се не креће. Израз ТИШТИ и данас се употребљава у колоквијалном србском језику: ”Хлеб се ТИШТИ у рерни”, ”Цигле се ТИШТЕ на сунцу”, ”ТИШТИ га савест”, ”ТИШТИ га рана” и слично.

    А воде реке ТИСЕ су споре и тихе од постанка, као да стоје у месту, као да ТИШТЕ у равници…

  6. Војислав Ананић

    Историјски називи
    Zenta
    Етимологија
    1216/18. Zentha, од мађ. личног имена изведеног од szem ‘око’, или од речи szent‘свети’, словенског порекла (Kiss 719б). (А.Л.)
    Атрибуција
     бијела: Аднађ Ђурка од бијеле Сенте (Вук III, 87:5)
    Епски контекст
    1. У Трећој књизи Вукове збирке објављеној на основу лајпцишког издања из 1846. овај се стих јавља као Аднађ Ћурка од бијеле Стене. Светозар Матић је 1936. у раду о Аднађу Ђурки прочитао овај стих у исправљеном облику који је горе наведен као пример. Уколико се покаже да оваква интерпретација није на месту, то ће значити да је у питању Бијела Стена, место у западној Славонији које је Змајогњени Вук добио 1471. од Матије Корвина заједно са Иригом и Сланкаменом. Радња песме се, ипак, дешава у XVIII веку, па је лако могуће да је у питању Сента а не Стена, тим пре што тада славонска Бијела Стена више није имала историјског значаја за епске теме.

    2. Сента, град у Војводини (Србија), на Тиси. (45° 55’ Н, 20° 4’ Е). Први пут се помиње 1216. Као угарски град, стално је била у ривалству са Сегедином. После битке код Мохача 1526. Турци су опљачкали град и запалили га, а становништво одвели у ропство. Касније су обновили град и утврдили га, а 1697. Еуген Савојски је у бици код Сенте поразио Турке. Тада је Сента поново постала угарски град из кога се словенско становништво исељавало у Банат и у Русију, а досељавани су Мађари, Немци, Словаци, Јевреји и други. Код Вука у Рјечнику: „варош у Бачкој: Прокопсао као Турски цар на Сенти”.
    Литература
    1936 Матић, Светозар: «Аднађ Ђука од бијеле Стене», Гласник Историског друштва у Новом Саду, 9/2 (24), 181.
    1966 Марковић, Милица: Географско-историјски именик насеља Војводине, Нови Сад. [160] цобисс

    1969 Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит”, Београд 1969. цобисс

    1971 Марковић, Јован Ђ.: Градови Југославије, Београд. цобисс

    1975 Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић”, Београд 1975. [3:106]

    Извор: Епски градови: лексикон

  7. Војислав Ананић

    ОСЛОБОЂЕЊЕ СЕНТЕ

    Из успомена ђенерала Глигорија Хаџи – Јовановића

    „Иако ослобођење територија , које су дотле биле саставни део Аустро-Угарске монархије, правно и међународно признато онога тренутка, када су Аустрија и Мађарска примиле услове примирја, које им је диктирао војвода Франше Депере, главнокомандујући солунских армија, ипак народ сваког места лично је осетио национално ослобођење онога часа, када је у његово место ушла српска војска. Чињеница да је народ видео српског војника, да у његово место долази као победник и господар и да у томе своме националном војнику има заштите и потпоре, јесте опипљив доказ о националној слободи. Па зато свако место као као дан националног ослобођења, сматра дан уласка победоносне српске војске…
    … Око поноћи између 1/14 новембра позвали су ме у штаб пука и усмено ми је командант пука наложио претстојећи задатак, а 2/15 новембра у 1 и 30 часова примио сам и писмену заповест команданта…
    … Када сам примио ову заповест одмах т.ј. 2/15 новембра око 2 часа ноћу издао сам ову моју писмену заповест…
    … Дивизион биће под мојом командом…
    … Пошавши из Аде у 13 часова у Сенту смо стигли у 14 часова. Дан је био хладан, облачан и влажан. На железничкој станици су нас дочекали чланови Народног одбора, са претседником Јоцом Вујићем на челу. Штаб батаљона, 4-та и 2-га чета, митраљеско одељење и једна брдска батерија почли смо пешке од железничке станице до српске православне цркве. По улицама где није било Срба свет нас је са прозора кућа посматрао, са изразима лица која су одавала страх, који је вероватно потицао отуда, што су нас Србе увек замишљали као дивљаке, да не кажем људождере. Дошавши на пијацу пред општином, ту па до улаза у православну цркву, дочекали су нас Срби и ту смо прошли кроз густ шпалир, обасипани цвећем, а сви плакали од радости. Војници са мном, отишли су у цркву, где је уз огромно присуство Срба отслужена служба божја и благодарење у част доласка српске војске и у славу слободе Сенте.
    Варош је била накићена заставама, мађарским на мађарским кућама, а српским на српским кућама. На торњу градске куће виле су се српска и мађарска застава. Свако лице мушко и женско, било је закићено мађарском кокардом (Мађари) а Срби српском кокардом. Мађарски резерв. Официри били су сви у униформама. У вароши је постојала народна гарда од око 1000 људи са 600 пушака у мађарским униформама, а имали су и неколико митраљеза.
    Војници су доцније одведени у гимназијску зграду и дата им је одлична топла храна и напојница; официрима је приређен ручак у кафани „Бела лађа“ (угао преко пута гимназије). Ја са ађутантом био сам на ручку гост у дому Јоце Вујића. Народно веће у споразуму са градском Управом извршило је распоред војника (јединица) по школским зградама и преузели на себе старање око исхране; официри су распоређени по приватним кућама у близини њихових војника. Штаб батаљона и команда места првих дана била је у малој кући (сада улица Пашићева бр. 3) својина Јоце Вујића, (сада адв. Канц, Др. Милоша Кнежевића), а после неколико дана, када је жандармерија демобилисана, за штаб сам узео њихову касарну (сада улица Мајора Глигорија Хаџи Јовановића бр 10). Официри су се хранили у својој менажи, а ја лично био сам гост Јоце Вујића за све време мога бављења у Сенти, т.ј. од 16. новембра 1918. па до 8. фебруара 1919, када сам се по наређењу са штабом преселио у Ст. Кањижу.
    У 16 часова цео градски сенат, на челу са градском управом, очекивао ме је у великој градској већници, да ми преда управу над Сентом, а ја сам отишао са ађутантом, а у пратњи претседника народног већа пок. Јоце Вујића и још неких чланова народног већа. Када сам ушао у салу пригодним говором ме је поздравио тадањи градски начелник Геза Сарић. Тумач је био Јоца Вујић. После поздрава градског начелника, ја сам присутнима одржао подужи говор, у коме сам изнео циљ освајања и захтеве, како има да се ради и да би се циљ постигао.
    Када сам завршио говор, који је Јоца Вујић одмах по деловима преводио на мађарски, градски начелник је молио за објашњењима по двама питањима, и то:
    1. Може ли на градској кући да остане мађарска застава? Одговори сам: „Може, али десно од има бити развијена и стављена српска застава“.
    2. Могу ли и даље да носе на својим капутима кокарде са мађарском тробојком? Одговорио сам: „Можете носити кокарде, а ако Вам то чини нарочито задовољство, ја могу наредити да и капуте носите од мађарске тробојке!“…
    … После изласка из градске куће, ја сам примио управу поште, суда и свих надлештава, констатујући по књигама новчано стање које сам затекао…
    … Српска војска долазећи у ово место и околину, доноси собом мир, ред и поредак свим житељима, без обзира на народност и вер. Српска војска гарантује свима и свакоме: част породице, личну слободу, имовину и безбедност, слободу вероисповести и националну заставу. Српска војска у ратовима од 1912 год. До данас водећи операције по целом Балканском Полуострву и вршећи освајања разних предела, показала је са колико поштења и широкогрудости приступа и врши све операције.
    Саопштавајући свима становницима Сенте и околине да су од овога часа стављени под заштиту прослављеног српског оружја, ја их позивам да ову заштиту приме без резерве и са пуно поверења, овде је ангажована част српског оружја и имена, а српски народ и српска војска, у току последњих година показали су колико цене част нације и шта су кадри да за њу жртвују.
    Према овоме убудуће морају престати лична обрачунавања и освете, јер ће кривци најнемилосрдније бити кажњени.
    Редовни судови и осталае установе остаће у дејству са својим досадањим органима, изузимајући установе и организације које не могу по уговору о миру постојати.

    Командант, мајор,
    Глиг. Х. Јовановић“.

    Издавањем ове прокламације могла се констатовати чињеница: да је 1 батаљон 9 пешад. Пука у исти дан и час дошао у Сенту тачно после 2 месеца од дана када је на јуриш заузео бугарску утврђену линију на солунском фронту и да је за тих 60 дана пешке и под борбом прешао око 800 километра….
    … У току идућих дана уводио се нови ред ствари, радило се даље на организацији безбедности и прикупљању ратног плена, али Сента је од 16. новембра 1918 године била ослобођена – и остала наша заувек.

    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента,:Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938. (стр. 19 – 28)

  8. Војислав Ананић

    ЈОЦА ВУЈИЋ И ОСЛОБОЂЕЊЕ СЕНТЕ

    „Као изасланик целе Сенте и њене околине, са пок. протом Милошем Прекајским учествовао је Јоца Вујић 25. новембра 1918 године на Великој Народној Скупштини у Новом Саду, која је изрекла коначно отцепљење Војводине и свих српских крајева од Аустро-угарске Монархије и њихово сједињење са мајком Србијом. Велика Народна Скупштина у Новом Саду изабрала га је и за члана своје делегације, која је однела ту важну одлуку у Београд, да је преда и саопшти краљевској српској влади“.

    Др. Милош Кнежевић

    Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :стр. 32-34, Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.