Порекло презимена, насеље Сента

127 коментара

1. 6. април 2019. у 11:30

   Војислав Ананић

   ИСТОРИЈА СЕНТЕ

   „Територија града Сенте је због повољних географских карактеристика представљала насељено место још од праисторијских времена, што потврђују бројни археолошки налази. Име града се по први пут појављује у једној повељи из 1216. године, према којој је удовица жупана Шаула поклонила земљу сенћанском манастиру. Сента је већ тада била насељено место, имала је своју цркву и ту је била прометна скела за прелаз преко реке Тисе. Околина Сенте је од 1224. постала власништво будимског каптола, а 1367. и сам град је већ њихово власништво. У документу из 1475. године Сента се помиње као паланка. На захтев каптола Ладислав II, краљ Чешке и Мађарске 1506. године додељује Сенти титулу слободног краљевског града и све привилегије којима располаже и град Сегедин, што је подразумевало и коришћење печата и црвеног воска.
   Повластице које добија овом титулом, користи само до 1526. године када су турске трупе после битке код Мохача, разориле град. Град је под владавином Турака од 1543 – 1686. године, односно до чувене Сенћанске битке 11. септембра 1697. године под вођством принца Еугена Савојског, европска и хришћанска војска потукла је турску војску код Сенте. Овом битком је Средња Европа ослобођена од власти Турака (као спомен на ову значајну битку 11. септембар се прославља као дан града. Последица ове битке је Карловачки мир закључен 1699. године.
   После прогона Турака, 1702. године основана је Потиска војна крајина. Повластице које је имала користила је све до 1751. године, тј. До оснивања Привилегованог крунског дистрикта. Стечене привилегије престају 1848. године. Прва болница на територији Бачке жупаније основана је у Сенти 1833. године, а 1873. године изграђен је најдужи дрвени мост на Тиси код Сенте. 1876. године основана је нижа гимназија у граду. Железничка пруга изграђена је 1889. године, а 1895. године град се електрификује. Сента добија телефон 1899. године. Почетком 1900. године изграђенје модеран кеј, а након тога и гвоздени мост.
   После I светског рата, Версајским мировним уговором , Сента је припала новооснованој држави Јужних Словена“.

   Извор: МОНОГРАФИЈА СЕНТА, Новић Марија, Београд, 2010.

   Одговори

2. 14. април 2019. у 18:08

   Војислав Ананић

   Име и назив Сенте

   По до сада познатим писаним документима најстарије име Сенти било је „Синтарев“ на Тиси). Рев на мађарском значи пристаниште. Синтарев – сенћанско пристаниште.
   Овај докуменат потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања, своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.
   Други је писани докуменат о имену Сенте диплома краља Владислава ll из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош.
   У тој се дипломи стално пише само Синта без оно „рев“, које смо имали у првоме документу. У тој је дипломи детаљно описано какав треба да изгледа грб Сенте. У томе обележавању стоји кроз читави текст дипломе „Synthа“ а када одређује натпис около печата стоји: ,,Sigillum Civitatis Zyntha“. По овоме би се дало закључити, да нису правили велику разлику у називу између „Синта“ и „Зинта“.
   Ко је први дао ово име „Синта“, односно „Зинта“, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остатци Атилине војске.
   Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају и Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене сенћанске битке 1697, у Сенти је 1702. г. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (Од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом „Сенћански шанчеви”.
   Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицијуу Сенти, познату под именом „граничари“.
   Марија Терезија 1751. године издала је дипломе за племство свима официрима, који су били на служби као граничари у Сенти. Један од тих официра био је и Субота Брановачки, и он је за награду развојачења добио диплому племића. Ова се диплома чува у оригиналу код Боривоја Брановачког, а y њој стоји име места ,,Szenta“. – Сав текст дипломе је на латинском језику.
   Исто овако стоји ,,Szenta“ и у једном сачуваном нацрту главног трга у Сенти, који носи наслов ,,Planum Geometricum“ — из 1808. године. Мађари ,,Sz“ изговарају као „с“ а не као „3“, а када се пише само ,,s“, онда га изговарају „ш“. По овоме се може закључити, да је званичан назив био и тада само „Сента“.
   За оно кратко време српске владавине 1848–49. год. у званичним актима, који се пишу и ћирилицом, стоји званичан назив места „Сента“. Тек после познате нагодбе из 1867. године Мађари је зову ,,Zenta“ и у званичним називима. Овај назив Зента што је све до 1918. године када је настао распад Аустро–Угарске, и „Зента“ опет добила свој стари српски назив „Сента“.
   Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они јe због лакшега изговора називају „Зента“.
   Калмар Шимон у књизи ,,Bács-Bodrog Vármegye Monografiája l“ тврди, да је овај назив „Сента“ дошао због тога, што су заостали Срби y Сенти после мохачке битке Турцима рђаво објаснили, па су Турци тај рђави назив Сенте и задржали. Ово је само провизорно нагађање, јер је природније, да су Срби предали Турцима онакав назив како су своје место и сами раније називали.
   Основна разлика између Срба и Мађара у називу Сенте налази се још и у дипломи града из 1506. године. И код једних и код других испало је слово ,,Y“ y називу ,,Syntha“ и ,,Zyntha“, а узето је слово „е“, па се добило „Сента“, Односно „Зента“.
   Најстарији писани докуменат, где се помиње Сента, имамо тек из 1216. године. Сента је тада већ напредно место, јер има и клостер, коме удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања свој иметак.
   Други докуменат имамо из поменуте 1246. године из кога се види, да је припадала чанадској жупанији, а под управом племићке чанадске фамилије.
   Кад је дошла под власт чанадске жупаније и као својина будимског Каптола (црквеног поглавице) не може се тачно установити.
   Године 1350. помиње се као својина племића Гомбкете Леринца, заједно са Честовим. Честово је некадашње село које су Турци 1526. разорили. Налази се западно на 4 km од града Снте.
   Године 1368, за време владавине угарског краља Владислава, помиње се као својина будимског Каптола заједно са Честовим.
   Док је била под будимским Каптолом врло брзо и лепо се је развијала. Из тога доба остале дипломе и тестаменти сведоче, да је становништво било срећно и богато. Сента тада спада у жив трговачки центар, јер се и занати развијају, а за њихову заштиту постоје неколико цехова, који после 1506. године, по дипломи Владислава “, имају и иста права као и Сегединци.
   У дипломама из XIV и XV века већ се налази ,,civitas“ (грађанство).
   Развиће овако напредног места, омео је грађански рат са Сегедином око 1470. године. Овај је рат настао зато, што су повереници будимског Каптола ударили превелик намет на Сегединце, када су се преко Сенте враћали кућама, са плодом из својих винограда, које су имали у Срему. Сегединци су се обратили на краља Матију. Краљ је упозорио Каптол на неправедно убирање ђумрука. На ту опомену краљеву Каптол се није осврнуо, него је и даље продужио са убирањем ђумрука. Због овога краљ Матија опуномоћи Сегедин да освоји Сенту. Сегедин употреби пуномоћије и са војском нападне Сенту 1475. године, коју и заузе после дуже борбе. Оваквим стањем будимски Каптол је био незадовољан па је тужио град Сегедин. Расправа је била пред државним судијом Стеваном Баторијем, а свршила се је споразумом. Према овом споразуму град Сегедин је вратио будимском каптолу Сенту, а Каптол се обавезао, да ће у будуће ђумрук наплаћивати по утврђеној тарифи. Предвиђено је, да се за сваки случај прекорачења плаћа по 100 марака казне.
   Овакво је стање остало све до 1494. године. Када се је 21. октобра 1494. краљ Владислав ll, враћао из Ердеља прешао је Тису код Сенте, па се у Сенти и задржао. Краљ Владислав ll, нешто по личном расположењу на самоме месту у Сенти, а нешто по наваљивању будимског каптола прогласи Сенту, дотадање село, за слободну краљевску варош.
   О проглашењу Сенте за варош Краљ Владислав II издао је и диплому, у недељу пред Велику Госпођу 1506. године.
   У овој дипломи нису појединачно назначавана сва права која су њоме добивена, него: „ дајем сва одличја и права трајно, која има и град Сегедин.“
   Несумљиво је да су Сенћанима била добро позната сва права Сегедина. Подробније се у овој дипломи наводи опис печата (грба): „ . . Дозвољавам округао печат а у овом, свога патрона св. Петра, два кључа унакрст направљена и на више отварајућа, а на крајевима по једну рибу, једна од друге окренуте са отвореним устима, а у средини између кључева један пшенични клас у цвету, а са натписом около ,,Sigillum civitatis Zyntha“.
   Ове су ознаке у грбу унесене; јер кључеви Св. Петра означују, да је и Сента под његовим патронатом као и будимски Каптол, чија је својина била Сента; рибе означују богат риболов, а клас пшенице плодност и Сенту као житницу. Такав је био и обновљени печат од 1902. године који је служио до 1918. године, али је отпао натпис ,,Sigillum civitatis Zyntha“, а унесено је 1506–1902, тј. број године, подарене прве дипломе и обновљења грба.
   Такав се грб са кључевима, рибама и пшеничним класом налази и данас на Градској кући са њене спољне стране, изнад свечане сале; али без натписа и године.
   Буна Ђорђа Доже 1514. године, која је претила и вароши, спречила је развитак Сенте.
   *
   Историчари Анте Веранчић и Ђорђе Сремац износе документа, да су Турци потпуно и до темеља порушили Сенту 1526. године, када су Мађари претрпели пораз на Мохачу. Они тврде, да су њено становништво Турци делом поклали, а делом одвели у ропство, а делом се ово разбежало тако, да нико није остао у Сенти изузев неколико Срба, рибара и чобана.
   Тако је пропала „Синтарев“, или како је још називају „Арпадовска Сента“.
   Мохачка битка (1526. године) важан је момент и у историји Сенте. У то време Сента је имала околна насеља у којима је била војна посада. Као такво насеље помиње се и Батка. У историскима расправам из 1875. године др. Франкаи Вилмоша, епископа наводи се, да је гроф Турзо Елек, шеф краљ. јавних добара водио књигу о тврђави Батки од 1. јануара, до 1. јуна 1525. године. По истом писцу ова се књига чува у краковској државној архиви. Из ње се види, да су 21. јануара 1525. год. примили плату од по 400 форинта заповедници тврђаве Батке — ,,Castellanos castra de Batka“ и то: 1. Mihaeli Konowyth (Михаило Коњовић) и 2. Franciscus Bodo (Фрања Бодо).
   Официри су били: 1. Бачмеђеи Фрања; 2. Бранчић Стеван, заповедник српске пешадије у тврђави; 3. Шош Гергељ, економ тврђаве ; 4. Рабафалви Бенедек, пешадиски официр; 5. Моноштори Орбан, пешадиски официр; 6. Н. Миклош (није уписано породично име).
   Из ових података излази, да је била заједничка команда Срба и Мађаре у тврђави, а и да је српска пешадија имала посебну команду, са својим старашинама, одвојену од Мађарске.
   И барут се и је правио у самој тврђави. Зна се, да су Срби и пре доба Мохачке битке, „били насељени у Бачкој; јер су 1437. године „Рацијани помешани са католицима“ (Војводина, 186) јер је властела, која је бежала од турске власти из Србије, доводила са собом своје људе Србе.
   По књизи Д. Поповића, Бачка стр. 91 (Csánki ll. 159) види се, да је Песер (Peszér) који се једним делом налази на земљишту Сенте, припадао 1440. године српском деспоту Ђурђу Бранковићу.
   Тако је и део Сенте, био привремено у средњем веку под власт српских деспота.
   Таква Арпадовска Сента, као и данашња, захватала је околним насељима, тј. са садањим салашима, простор од 13 километара ширине и 28.5 километара дужине, почевши од реке Тисе ка западу.
   Због свога лепог положаја Сента није остала дуго пуста, него се је одмах почела развијати, и то више као збирно име околних насеља.
   Језгра те „Арпадовске Сенте“ била је на ономе краку терасе, који иде поред реке Тисе. Поред предања има и много знакова, да је била једним делом на ономе простору између: реке Тисе, данашње Карађорђеве, Лазе Костића и Обрадовића улице.
   Научно је утврђено, да Дунав и Тиса стално нападају и руше своју десну обалу.
   Ерозионо дејство Тисе јако је осетно код Сенте и памти се, да је крајем прошлога века уништено њиме неколико кућа у Сенти.
   Због овога је и основана тврдња Андора Дудаша, да је место на коме је била „Арпадовска Сента” највећим делом однела Тиса; јер је била на самој обали.
   Гробље се је налазило на најузвишенијем делу тј. на другом краку терасе–Жутом Брегу или како га Мађари зову „Тоpart“. Ово је гробље почињало на непуних 200 метара од садањег гвозденог моста на Тиси, а захватало је простор од 10–12000 кв. метара. Трагови овога гробља налазе се при копању темеља за куће на Жутом Брегу. Највише их је нађено у темељима данашње централне основне школе, куће Игњата Рудића и Јоце Вујића као и католичке плебаније.
   По великом простору овога гробља дало би се закључити, да је у то доба Сента била јако насељена. Гробље је било одвојено од вароши и било на узвишенијем месту, него ли је само насеље.
   Нигде се није наишло на трагове од кућа тих становника Арпадовске Сенте, јер су свакако биле од земље (набоја). Заостали су се Срби уселили у остатке бољих кућа, које су после разарања и паљења затекли, па их као своје преудесили. Оне, које су јаче претрпеле рушење а у које се ускоро нико није уселио, за кратко су се време њихови темељи поново претворили у земљу услед влаге и кише.
   Тако су Срби заузели сву Сенту и до данас, после толико векова, задржали најлепша и најважнија места у њој.
   *
   После мохачке битке и похаре Будима, Турци су се вратили равницом између Дунава и Тисе у Турску.
   У тој општој пометености избио је на површину међу Србима цар Јован Ненад, као њихов вођа. Под његовом управом била је Бачка, Банат све до Темишвара и северни део Срема и над тим је пределом владао неограничено.
   О његово пријатељство отимали су се краљеви: Фердинанд и Запоља. Фердинанд је дао пристанак да цео овај предео, којим је владао цар Јован, остане и убудуће под његовом управом, што означује идеју самосталног државног живота Словена у Угарској.
   Угарски краљ Запоља спремио му је заседе и о томе га извештава краљ Фердинанд у писму од 27. јула 1527. године.
   Ипак је, и поред опомена, упао у заседу, када је преко Сегедина ишао у помоћ Фердинанду. Из дворишта Владислава Силађија цар је рањен из пушке. Његови га људи доносе у Торњош, село на земљишту Сенте. На глас о овоме похита мађарски племић а суботички спахија Валентин Терек, са својим коњаницима у Торњош. Српском вођи, који је био у агонији, а можда и мртав Мађари отсекоше главу и однеше је у Будим краљу Запољи.
   У знак захвалности Богу, за овај догађај, Запоља је издао налог да по целој земљи имају звонити звона.
   Тако се је на земљишту Сенте угасио живот цара Јована Ненада, стварног господара Војводине. Овим су Срби у Војводини поново остали без вође и сасвим потпали под турску власт. Турци су Сенту доделили сегединском санџаку са целом њеном околином, само је Торњош припао суботичкој нахији.
   Турци су тада у Сенти подигли мање значајно утврђење, за које се данас поуздано не зна где је постојало. Јоца Вујић ми je говорио, да постоји предање, да је био део утврђења где је сада трг Цара Лазара и Вујића кућа, а по тврђењу Андора Дудаша Тиса је однела главни део тврђаве, која је била на месту где је и сада кеј Милоша Обреновића.
   0 приликама у Сенти у почетку турске владавине у неколико нам објашњава део писма града Сегедина упућено каптолу у Будиму 1649. године, а које гласи: „Сента варош чонградске жупаније, садање пребивалиште Раца (Срба) где су Турци тврђавy саградили и где је турска имовина, те сте свакако разумели из прошлога писма, да је каптолска имовина постала њихова, односно они су је од свете цркве отели, тога ради шаљемо сведочанство и ово писмо итд. Сегедински главни кнез Ваш Иштван и његови заменици“. У ово време су Срби Сенћани плаћали две врсте пореза; један Турцима као завојевачима, a други чонградској жупанији као жупанијски порез.
   Такође из 1649. године имамо податке да је околина Сенте сва била у српским рукама.
   По турским тефтерима из 157О. и 1580. године, видимо, да су у Сенти порез плаћала свега осам пописаних домова. По Д. Поповићу један пописани дом има 31 душу.
   После мохачке битке Сента први пут игра видну улогу у историји тек 15-ог октобра 1686. године. Тада је Сулејман паша ишао из Петроварадина у помоћ Сегедину, којега је опседао ђенерал Де ла Верна. Сулејман пашу су предусрели код Сенте на огранцима Орома и до ноге га потукли сакупљени хришћани под командом ђенерала Ветерана.
   Сулејман пашиним поразом одахнуо је цео крај, али се није коначно ослободио од Турака.
   Сента се је потпуно ослободила од Турака тек после чувене битке код Сенте, која је била 11. септембра 1697. године.
   Турци су тада коначно протерани из Потисја и то на целоме простору између Тисе и Дунава; али су се ипак до 1716. године задржали на банатској (торонталској) страни, а пожаревачком миру 1718. напустили и Банат.
   Турци су владали стално 155 година Сентом (1542–1697) и тек онда је напустили.
   Битка код Сенте остала је дуто у народној успомени, па су за њу у народу и повезане многе приче. Ни у једној од ових прича не изостане, а да се не помене „Евженов спруд“, који Мађари називају „Поронћ“.
   Евженов спруд постане острво само онда, када се водa y Тиси издигне изнад нормалног водостаја.
   Народ верује, да је тај спруд постао од турских лешева, који су ту погинули, па их муљ реке Тисе затрпао и од њих начинио острво. А како је дошло до толике множине, баш на једноме месту, закључују, што је ту био мост на дрвеним стубовима; али није био патосан даскама, него волујском кожом.
   Како их је „тушта навалило“ мост се провалио и сви се потопили.
   Из тадањих географских карата не може се установити, да ли је острво постојало.
   У плану битке код Сенте, а који се налази у књизи Bács Bodrog Vármegye Monografiája, налази се мост; али је овај план рађен много касније, па се по томе и не може утврдити, да ли је одиста постојао или не. Површина му сада износи 61.580 м2.
   Багеровањем корита р. Тисе 1907–1908. године, утврђено је да је на томе месту најплића, и да се за време мале воде може прегазити. На томе месту и чини брод (нанос) чиме се ствара плићак. Тада, 11. септембра, свакако да је била мала вода, а могуће је, да су и Турци знали за особину р. Тисе на овоме месту.
   О току, узроцима и последицама сенћанске битке пише ђенерал Иван С. Павловић. О истој битци писао је и Ђула Дудаш.
   У војсци Евгенија Савојског био је и велики број Срба под командом ђенерала Штаремберга, а њихов старешина био је Јован Текелија (Летопис 1861. год, књига, II стр. 177).
   Код наследника племићке фамилије Милиновића нађен је докуменат, да је Евжен, приликом свога одласка из Сенте унапредио за поручника и једног Милиновића.
   У сенћанској битци учествовало је 4 батаљона српске пешадије 11 чета мађарских хусара помешаних са српском милицијом, а имали су и 10 топова.
   Да је Тиса узела и за себе жртву имамо доказа што је при багеровању корита р. Тисе 1907—1908. године нађено турско оружје, а пре десет година, баш на овоме месту нађене су и цеви од три старе турске пушке.
   Ове две битке код Сенте 1686. и 1697. г. толико су опустошиле околину да у својим мемоарима Фрања Ракоци каже, да за две недеље хода није могао ништа наћи за храну. Ракоцијева нападање на Србе била су у више махова после битке 1697. године.
   *
   Протеривањем Турака са десне на леву обалу Тисе, Сента је после погранично место, и у њој је као и осталим пограничним местима организована милиција-„граничари“, који су били увек спремни за одбрану, у случају напада. За ту су сврху су и копани чувени шанчеви, по којима се Сента и звала „Сенћански шанчеви“.
   Граничаре су у Сенти сачињавали искључиво Срби и њихове су старешине биле Срби: зато су Срби и били стварни господари Сенте.
   Овакав граничарски живот у Сенти годио је њеним становницима Србима, јер су живели слободним животом и имали извесне привилегије.
   Граничари су се делили у две групе, и то: у оне који су активно вршили службу и у ислужене –– ветеране.
   Граничари су осим новчане накнаде добијали још и земљу, која је код војника била везана за службу. Смрћу активног граничара земљу не наслеђује његова породица, већ онај војник који ступа у службу на место умрлога. Када умре ветеран (ислужени граничар) земљу наслеђују његови наследници. Наследници ветерана нису били ослобођени од пореза, као граничари, него су морали да сносе све терете које сносе паори.
   Уређењем Војне Границе дошли су под директну управу Врховног ратног савета, односно под управу аустриских официра, што је и била привилегија.
   После овако повољног стања, Срби су се почели бунити, када је 1750. године „развојачена граница“, и Сента отпала испод управе Врховног ратног савета у Бечу, а припојена жупанији и тиме Срби граничари сведени на ранг осталих грађана.
   Развојачење је дошло као последица што су пожаревачким миром 1718. године протерани Турци и из Баната.
   Из меморандума, који су Срби упутили Марији Терезији, види се, да су граничари сматрали, да им је част повређена, јер су себе рачунали у нешто више од обичног сељака (паора). Тај део упућеног меморандума гласи: „Сви ми, једном за свагда, један за све и сви за једнога, изјављујемо, да тражимо да останемо војници и ради нашега имена и части, ни најмање воље немамо да одбацимо пушку и постанемо паори“. Оваквим положајем граничара Срби су осећали неки већи положај од осталих обичних грађана у држави.
   Овај понос Срба у Сенти због супериорности и до данас се је задржао.
   Године 1751. Марија Терезија отцепила је Сенту са девет других села од жупаније и основала нову окружну команду под називом: „Самостални окружни предео“. Тек 1848. године и Сента је сасвим припојена жупанији.
   Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је и настала позната сеоба. Прва сеоба била је 1751. године.
   Да би спречила ову побуну Срба, а путем њихових старешина за себе их приволела, то је Марија Терезија, 1751. године свима официрима граничарима подарила дипломе, којима су уврштени у племиће.
   До сада је познато, да су од Сенћана добили дипломе за племство, као граничарски официри, 1. марта 1751. године: Јован Бодерљица, Субота Брановачки, Ђорђе Голуб, Михајло Тешић и Неца Милиновић. Већ је 28. октобра 1741. године био добио капетан Арсеније Вујић. У свима дипломама наведена су имена жена и деце. У свакој дипломи означен је и уцртан породични грб.
   Ове почасти појединцима нису помогле нити се је утишала побуна, већ је избила у још већим размерама. Идуће 1752. године, када је са Шевићем и отсељен највећи број, док је већ трећа сеоба 1753. године, са Продановићем, била мања.
   Пресељени Срби Војводине, онако су се селили у групама, тако су у групама и образовали насеља на југу Русије.
   И данас постоје, у Малорусији, јекатаринославска губернија, срез словеносербски, места са називима: Сента, Ада, Мол.
   Колики је број отсељених Срба из Сенте у Русију, не може се поуздано утврдити.
   По званичном извештају генерала Енглесхофена од 27. јула 1751. године, отселило се је из Сенте 286 људи. У извештају није наглашено, да је то број „душа“ него „људи“.
   Ово треба да су старешине породица или војници, где се не урачунавају жене и деца.
   Немамо податке колико је отсељено из Сенте у другој највећој сеоби 1752. године, са Шевићем, а ни за трећу најмању, која је била 1753. године, са Продановићем.
   Када се узме, да је прва сеоба по броју била просечна, изашло би, да је из Сенте у те три сеобе отсељено преко 850 „људи“.
   За тадању малу Сенту, која је имала 1728. године 3016. православних — ове су сеобе биле јако осетне.
   Штета није била само у броју него и у квалитету; јер су се отселили борбенији и предузимљивији.
   Отсељавање Срба из Сенте наставило се је и тиме, што су се, из жудње за већ навикнутим војничким животом, у масама јављали у војску и насељавали се на подручју Вел. Кикинде.
   Због овога је број Срба у Сенти знатно опао и није се надокнадио све док нису дошли садањи насељеници са југа.
   Колико је тада остало домова у Сенти не може се тачно одговорити, али по једном попису бачке епископије из 1773. године – дакле око двадесет година по сеоби у Русију – било је 148 српских домова у Сенти. Ако узмемо, да је тада један дом сачињавало 8 душа, онда би у Сенти у то време било 1100 српских душа.
   Излази, да је отсељено у Русију из Сенте око 2000 душа, a да се под појмом „људи“ код Енглесхофена подразумевају војници без жена и деце.
   После ових сеоба Срба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.
   Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајеве Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.
   *
   Прво су у Сенту досељени Словаци, 143 жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Toth). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре.
   Добротом г. Андора Дудаша дошао сам до списка насељених Словака — Тотова — у Сенти од 1745—1755. године.
   У том се списку налази 98 разних презимена, који се и данас тако презивају, а 22 разне фамилије, које, уз раније презиме, данас имају и придодато — Тот (Словак).
   Списак ових 120 досељених словачких разних родова налази се у поглављу — „становништво“ ове расправе.
   Данас има 395 пореских домова у Сенти са презименом Тот и скоро се сви издају за Мађаре, а не за Словаке.
   Власти су штитиле сироманше насељене Словаке и Мађаре; али како су Срби стојали материјално добро и били супериорнији то им нису били на сметњи и са досељеницима су живели добро. Чак су имали и погодбу о наизменичном бирању претседника општине. Такво стање наизменичног претседниковања остало је чак и после 1848. године.
   Задњи претседник тога периода пре рата од Срба био је Сава Вујић.
   *
   Око 1785—86. буде насељено више хиљада запарошких козака, делимично у околиини Сенте, који су убрзо изумрли?
   Добре односе између Срба и Мађара помутила је Мађарска буна 1848–49. г. а и нанела огромну штету за развиће Сенте.
   Подела у два национална табора, непријатељски расположена: Србе и Мађаре, за дуго је остала дубоко урезана у рђавој успомени.
   Као и у осталим местима, Срби из Сенте били су противу Мађара, а на страну Аустрије. Арса Бодерлица, „славне Бачке Међе Приседник“ као вођа Срба одведен је у Врбас; јер је знао плановe вароши, а давао је и новац и животне намирнице.
   У мађарској команди у Врбасу осуђен је на смрт и обешен 9. августа 1848. године.
   Овај је поступак Србе јако заболео и заклели су се на дрво о које је Бодерлица обешен, да ће се осветити сенћанским Мађарима. За то се је време у Сенти, код Мађара, организовала народна одбрана, под командом Мајорош Иштвана, капетана и велепоседника из Сенте и копали су се ровови око Сенте. Ова је одбрана била без ваљане опреме и на захтев јој је послата помоћ из Барање – ,,sarkezi“ батаљон. Војници су у брзо напустили Сенту и пошли да бране своје домове. Зато је из Суботице послан мајор Демча Јанош да организује одбрану.
   Сенћански су Мађари дочули, да је Демча син православног свештеника из Мишкољца; противу њега се побунили и убили га.
   За то је време српска војска из јужних крајева ишла на север, којом је командовао Давидовац, Трифковић и Јова Брановачки.
   1. фебруара 1849. године стигла је српска војска код Сенте и послала преговараче, да се град преда. Уместо одговора Мађари су преговараче поубијали у Ађанској (сада Карађорђевој) улици.
   Огорчени због оваквог поступка, Срби су напали на Сенту, и она се, и по мађарским писцима, после слабог отпора, предала. Срби су поставили своју управу и образовали одбор. Убијани су они мушкарци код којих је нађено оружје, привремено сахрањивани у ископаном рову са југа Сенте, који је ишао од садање жељезничке станице поред католичког гробља и дечјег дома. Касније је тај део града назван „Калварија.“
   На југоисточном углу дечјег дома, где су сахрањени погинули, подигнут је крст. Приликом градње жел. пруге 1889. r. нађено је око 100 костура у рову, а сахрањени су у заједничку гробницу на горњоградском католичком гробљу.
   Колико је у тој борби било укупно жртава са српске и мађарске стране, немамо података.
   Мађарска војна управа послала је војску из Суботице у Сенту, под командом мајора Перцел Миклоша, која је 21. (9. ст к) марта 1849. године освојила град, како и мађарски писци наводе, после јаког отпора Срба.
   Пале жртве у борби од 9. марта 1849. године, уноси у свој списак „попис“ свештеник Александар Николић, парох сенћански, који је писао августа 1819. године. У „Попису“ наводи појединачно имена од 146 особа „они несрећних и невино пострадавши Сенћански српски житеља, кији су месеца марта дана 10–ог године 1819. повешани, пострељани, поклани, подављени, осакаћени и разним начином поубијани“.
   Лист ,,Pesti Карјо“ наводи имена 71 особе „од преког суда осуђене“, а Ал. Николић наводи свега 9 од суда на смрт осуђени и то: 3 стрељањем, а 6 вешањем. Наводи и имена од 41 особе „Несудејски чрез Миклоша Перцела y Сенти стрељани“, међу којима се налазе жене и деца оба пола.
   Људских жртава у Сенти је, са стране Срба, било 153 и за „време револуције пало и то путем судејским због тако названог издајства отечества“.
   Из поименичког списка пароха Николића види се, да је 10. марта 1849. године било жртава од 62 фамилије српске тј. скоро од сваке фамилије српске која је онда била у Сенти.
   Према „Попису“ Николића било је жртава у особама из ових фамилија: Аврамовић 1 особа, Бабин 3 особе, Барјактаровић 3, Балијин 1, Богатула 1, пл. Бодерлица 1, Боргојев 2, Борћошки 6, Борзашки 4, Брановачки 9 (од њих 2 племенита), Вујић 2, Вуков 8, Вуковић 2, Гаин 1, Ђаков 2, Ђорђевић 1, Живков 2, Исаковић 1, Јасин(ћ) 3, Јовић 1, Каић 1, Кекић 1, Крагујев 3, Лазић 1, Лалић 1, Лончар 1, Марјанов 2, Мандић 3, Марковић 4, Милић 2, Нагулов 1, Обрадов 1, Паић 2, Панић 1, Павловић 2, Паликућин 2, Перић 4, Пецарски 2, Пецић 2, Пилић 2, Пиваров 3, Плавшић 1, Плештић 1, Поморовачки 7, Попов 3, Поповић 1, Радојчин 1, Радулашки 1, Рац 2, Риђички 1, Савић 3, Славнић 6, Славујев 2, Сомборац 1, Сремчев 2, Степанчев 6, Татић 1, Томић 1, Чапрагон 1, и Шашин 2 особе.
   Зна се у народу, да су од ових 29 стрељани 10. марта 1849. год, од Перцела Миклоша у порти српске прав. цркве св. Арх. Михаила и на месту стрељања и сахрањени. Њихове су кости пренесене на православном гробљу 1897. године и сахрањене у заједничку гробницу без натписа и ограде. Њина се хумка налази на 15 м. западно од мртавчнице. Једино је остао гроб Симе Вујића, где је и стрељан.
   Извештај Исидора Николића Баху од 32 стрељана слаже се са народним предањем од 29 особа; јер у народу одвојено као мученике рачунају све стрељане мушкарце а посебно поубијане женске.
   По наведеном извештају Исидора Николића, упућеног Баху, министру унутр. дела од 27. новембра 1851. године, види се, да је у Сенти било порушено 404 српске куће. Од тог је до 1851. године оправљено и потпуно сазидано 192, док је 80 кућа y пола сазидано, а 132 остало порушено.
   Срби су због оваквог поступка Мађара морали бежати из Сенте, већином у Славонију, а враћали су се много касније, неки после 2 до 3 године, а многи су коначно тамо и остали. Обострани споменици, остали из тога доба, одају дубоку мржњу Срба Мађара. Један је од таквих који је Јаков Крагујев подигао на православном гробљу капелу 1853. год. „незаборављеном јединцу Милану“. И данас стоји узидана та плоча у зиду капеле са натписом, да је лишен живота „от бунтовни и крволочни Маджара“.
   Због истребљења у буни и у опште рђавог стања, Сента је поново постала село 1849. године. Ипак се брзо опоравила, па је поново постала варош 1861. године. Те године попуњено јој је становништво са колонистима Мађарима. 1873. Сента је добила самоуправу.
   *
   Помоћу Руса коначно је угушена побуна Мађара, пред којима су код Вилагоша и положили оружје 13. августа 1849. године. У новембру исте године Срби су добили Војводину, која није одговарала ни жељама ни духу народа, јер је у њој владао реакционарни аустриски дух са немачким чиновништвом и језиком. Такву Војводину цар Фрања Јосиф присајединио је Угарској, одлуком од 29. децембра 1860. године. Познатом нагодбом из 1867. године између Аустрије и Угарске, Мађари су добили одрешене руке у Угарској, а тиме и у Сенти и одмах су почели са мађаризацијом. Идуће 1868. године донесен је закон о народностима.
   Као реакција на тај поступак Мађара Срби су се груписали и створали културне и верске организације. Таква је организација и српска читаоница у Сенти, основана 1868. године.
   Мимо ње и њених водећих чланова, није се могло покренути ниједно културно, верско и национално питање у Сенти и она је као таква, уз цркву, за све време остала стожер српскога народа у Сенти.
   Сента је дипломом цара Фрање Јосифа 1899. године поново проглашена за град а та се диплома увела у живот 1902. г.
   *
   Са таквим политичким стањем, сасвим је завршено на Ђурђицу 16. новембра 1918. године, када су у Сенти промарширале српске трупе на чело са мајором Глигоријем Хаџи–Јовановићем.
   Одмах по уласку српске војске образована је и нова градска управа, на чијем је челу био градоначелник Ђура Вујић.
   Сента је упутила, као своја два представника: Јоцу Вујића и проту Милоша Прекајског на Велику Народну Скупштину, у Новом Саду, која је прогласила уједињење бивше Војводине са Србијом, 25. новембра 1918. године.
   Даном уједињења – 1. децембра 1918. г. путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је у ушла у састав данашње државе Југославије.

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

3. 15. април 2019. у 08:37

   Војислав Ананић

   Свештеници при храму св. Арх. Михаила од 1778—1930.

   Из поцепаних листова матица рођених, који су сачувани приликом уништења 1849. год. могао сам да забележим ова имена свештеника:
   1. Илија Петровић, парох сенћански од 1778—1807.
   2. Игњатије Николић, 1778 – ?. – 3 Тимотеј Кунић, 1795 – ?. О ова три свештеника сенћанска нисам могао ништа више да сазнам.
   4. Георгије – Ђука — Поповић од 1807–1833. Беше родом из села Риђице. Рођен је око 1770. год. Отац Георгија беше у Потисју један од најобразованијих свештеника свога времена; одличан зналац латинског, немачког и мађарског језика, а поред тога сјајан говорник и књижевник наш.
   Беше у вези и са Доситејем Обрадовићем, са којим је водио и преписку. Огледао се и на књижевном пољу са књижицом „Пут у рај”, штампаном 1815. год. трошком првог српског „купца“ Јована Вујића.
   Приликом отварања „Францовог канала” отац Ђука је био главни „словослов“ и он је на латинском језику поздравио цара Франца. Том приликом био је Одликован златном медаљом.
   (Ово ми је причао Јоцика Вујић).
   Колики и какав је углед имао отац Георгије лепо казује песма Исидора Стојановића, права слушатеља, коју је посветио у своме делу: „Нравоучителне Басне” штампане у Будиму 1834. год. „Сјени Георгија Поповић пароха сенћанског“. Отац Ђука преминуо је око 1833. год. и сахрањен је у порти са леве стране чело олтара.
   5. Симеон Николић, од 1825–1844; беше родом из Ст. Кањиже, син пароха.
   6. Георгије Поповић, од 1828–1834; није умро y Сенти, али где је отишао на дужност нисам могао да докучим,
   7. Тимотије Бранковић, од 1833—1874. год.
   Тимотије Бранковић рођен је у Сенти 1797. год. од оца Исидора и матере Ирине, рођ. Брановачки — Чичин.
   У то доба отац му је био јерођакон и учитељ сенћански. Свршио је карловачку богословију 1815/16. год. са одличним успехом. Говорио је латински, немачки и мађарски. После свршених наука био је у Баји учитељ, а 1818. постао је ђакон. 1825. год. марта месеца дошао је у Кулпин за адм. пароха и ту је провео све до 1833. год. Те године је премештен у Сенту за пароха на место пок. Ђуке Поповића. Сенћани у молби својој коју су упутили епископу Стевану Станковићу да би Тимотија поставио за њиховог пароха–рекли су за њега: „сина овдашњег и међу нама одрасла, мужа савршена, кротка, примерна и мирољубива“; и владика им је жељу испунио.
   Четрдесет година је вршио Тимотије Бранковић свештеничку дужност у Сенти; његов рад оставио је дубоког трага у животу Сенћана; његова ревносна служба спомиње се и дан данас у Сенти. Њему имамо да захвалимо подизање и обнову св. храма и иконостаса, оснивање библиотеке и паркирање порте. Имао је врло лепу библиотеку и он је ишао напред приликом оснивања библиотеке поклоном 52 књиге разног садржаја. У бурној 1849. години морао је и парох Тимотије да бежи из Сенте, јер су га Мађари хтели убити; са породицом срећно је прешао у Београд; у Београду је провео до 24. авг. 1849; пре тога је Тимотије одржао у саборној цркви беседу у којој је захвалио у име Срба из Војводине на гостопримству и заштити и враћању зајма, који су пречански Срби у своје време чинили то Карађорђевом збегу од турског зулума!
   Што знамо данас о подизању храма св. Арх. Михаила, о српској школи пре „Буне“ све је то заслуга вреднога пароха Бранковића.
   У последње време свога живота узео је себи капелана, а он је отишао у Сомбор своме сину Георгију, окр. проти, да код њега проведе последње дане своје.
   И 27. јануара 1874. год. преминуо је. Сенћани су послали у Сомбор на погреб свога уваженога пароха 16 најугледнијих Срба да испрате до вечне куће честитог свештеника свога.
   8. Александар Николић, од 1844 – 1896. год., син jepeja Симеона Николића, пароха сенћанског. Рођен је у Сенти 1820. год. 11 фебруара. Свршио је филозофију у Пожуну а богословију у Ср. Карловцима. Рукоположен је за ђакона 1843. г. 20. јануара од епископа Георгија Хранислава, а за презвитера је произведен од епископа Стевана Крагујевића 1844. год. 20. јануара.
   Био је врло уредан и савестан свештеник, добар церемониер; чист и пажљив на своју спољашњост. У породичном животу беше углед свакоме, природе мирне и тихе и сваком приступачан. За свој примеран рад био је више пута одликокован од својих претпостављених власти. За пароха га је поставио патр. Јосиф Рајачић 1847. Епископ Платон Атанацковић поставио га је за „асесора” бачке конзисторије; протојерејско одликовање пак добио је од патриар. Георгија Бранковића; био је и члан патроната Срп. вел. гимназије у Н. Саду. Умро је без мушких потомака 16. септ. 1896. год.
   9. Георгије Бранковић, од 1856–1859. Као капелан свога оца Тимотија, каснији прота сомборски и патријарх српски.
   10. Милош Бyгарски, од 1859—1863. Као капелан.
   11. Јoван Трифуновић, од 1864—1879. Као капелан и администратор.
   12. Тривун Влашић, од 1863—1907. 4. фебр.
   Рођен је 1830. год. 1. фебр. у Ст. Кањижи. Свршио је једну годину права на београдском лицеју а богословију у Ср. Карловцима. 1862. год. 23. јануара изабран је једногласно за „женског“ учитеља у Сенти; а 1863. год. на дан Св. Василија рукоположен је за ђакона од епископа Платона; за свештеника сенћанског изабран је 1878. 24 септембра. Говорио је српски, немачки и мађарски. Беше изванредан појац и зналац старог карловачког пјенија а поред тога, имао је диван тенор; и у старим данима му је глас био очуван, те је милина било слушати га. Знао је мајсторски свирати уз гусле са пуно одушевљења да му није било равног у Војводини. По својој спољашности беше лепа појава, а поред тога носио се врло уредно и скупоцено. Деце није имао. Оставио је легат „Привреднику“.
   13. Милош Прекајски, од 1894–1932. Рођен
   јe y Ceнти у честитој занатлиској породици, (отац му је био кожухар) – 1870. 16. јула. Гимназију је свршавао у Сенти и y Новом Саду, а богословију је свршио у Ср. Карловцима. Од првог свога дана увек је био са службом у Сенти, прво као капелан код Александра Николића (1894. 11. XII), а затим као парох од 1899. 27. VI до 1932. 29. VIII. Беше врло савестан слуга олтара божијег, примеран у сваком погледу и као парох и као отац породице; по природи својој беше миран и тих. Од својих претпостављених био је више пута одликован, а најпосле протојерејством и надбедреником. Оставио је после себе лепу и угледну породицу: три сина и ћерку, сви четворо доктори медицине.
   14. Александар —Шаца — Плештић, од 1908—1925. 25. фебр. Рођен је у Сенти 1863. год. 14. ХI y сељачкој породици. Беше добар ђак; још као основац одликовао се врло лепим гласом, те је заузимањем Душана Стојшића, учитеља и пароха Николића свршио четири разреда гимназије y Сенти, а затим срп. препарандију у Сомбору; као учитељ провео је неколико година. Године 1890. положио је матуру; после свршене матуре свршио је богословију у Ср. Карловцима 1795. год. те исте године произведен је за ђакона у Сент Андреји, 6 VlIl 1898. произведен је за презвитера од епископа Лукијана Богдановића у Будиму.
   У Сенту је дошао за сист. пар. помоћника 1908. год. 15. јуна и служио све до своје смрти 1925. 25. фебр. Беше врло добар зналац карловачког појања са ретким гласом; као друг и пријатељ, искрен; и народ га је радо имао.
   15. Берисав Берић од 1926–
   16. Александар Секулић 1933—

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

4. 15. април 2019. у 09:43

   Војислав Ананић

   Битка код Сенте 1697.

   У рату Аустрије са Турцима 1697, као и ранијих година, банатско и бачко војиште према својим географско—стратегиским односима вазда су били у узајамној вези, иако су раздвојени већом реком, као што је Тиса. Кретањем операливних јединица са севера на југ, или обратно, ма којим од ова два војишта, јако се излаже опасностима њихов бок, од стране суседног војишта, док и оно не би било очишћено од непријатељских трупа. Прелази преко Тисе јужно од Сегедина најпогоднији су у стратегиском и тактичком погледу: код Старе Кањиже, Сенте, Бечеја и Титела.
   Прелаз код Сенте од нарочитог је значаја, доводећи у везу поред осталих, правце са банатског војишта нарочито од Темишвара: са правцима на бачком војишту. Блага висораван западно од Санте се изнад Тисе на десној обали, природна је допуна мостобрана, који би се спремио за одбрану овога прелаза преко Тисе.
   Прелаз Тисе код Бечеја у свима операцијама, имао је врло знатну улогу у вези бачког и банатског. Овај је значај још потенциран у стратегиском погледу, због бачког канала, који се протеже средином бачког војишта.
   Исто је тако веома истакнуту улогу увек имао и прелаз Тисе код Титела. Стратегиска важност Титела, нарочито се истицала његовим положајем на доњој Тиси у близини Дунава, на оперативним правцима којима су се кретали Турци из околине Београда, ратујући са Аустријом.
   Имајући у виду оперативну важност и утицај, овлађивањем Баната и Бачке, непријатељске војске увек су тежиле, да те крајеве што пре заузму, и поседањем њихових центара, да се тако учврсте имајући обилне изворе у храни, стоци и другим војним потребама, тако неопходним за издржавање великих оперативних трупа.
   У ратовима које је Турска водила у 17. веку, нарочито су се као војсковође истакли велики везири из породице Ћуприлића, од којих су највећу славу достигли, велики везири Мухамед Ахмед и Мустафа Ћуприлић. Они су турској царевини изврсно послужили у најтежа времена.
   У рату са Аустријом велики везир Мустафа Ћуприлић имао је знатан успех. Потискујући аустриску војску, повратио је Београд са другим местима на Сави, до које је помакао границу Турске према Аустрији. Али га срећа до краја не послужи. У битци код Станкамена 1691. турска војска претрпела је највећи пораз. Поред врло великих губитака у овој битци погинуо је велики везир Мустафа. Доцније, 1695. када је дошао на султански престо Мустафа II, прилике су се у Турској измениле. Он је пошао трагом својих ранијих предака, великих освајача. Ратоборан и лично храбар, ставио се на чело своје војске и повео је у рат против Аустрије. „Поћи ћу примером својих великих предака, — говори Мустафа — који су лично водили Турке у бој, а нису упућивали само везире у рат са непријатељима“.
   Султан Мустафа са великом војском прешао је преко Дунава, заузео Лугош и друга места. У битци 21. септембра 1695. Мустафа разбије аустријску војску, којом је коммдовао истакнути и храбри ђенерал Ветеран, који је, и сам рањен, пао у ропство и погубљен. Турци су запленили 40 топова, много хране и војне опреме.
   Ова је победа високо уздигла име султана Мустафе у османској царевини и подржавала његове верне у силној нади за даље победоносне успехе.
   Врховни командант аустријске војске у Угарској 1695. био је курфирст саксонски Фридрих Август II. Његове трупе од 8.000 војника, појачале су састав ове војске. Фридрих Август слабо је познавао начела ратоводства, а осталим својим особинама није придобијао потчињене команданте ђенерале, нити је стекао гласа и љубави код својих војника .
   У овако озбиљним приликама сазиван је ратни савет у Бечу. Изнашани су разни предлози у погледу будућих операција. На овом савету, личности највећега ауторитета беху: Лудвиг Баденски и гроф Старемберг. Ту је био и млади, већ на гласу војсковођа принц Евгеније Савојски. Његов предлог у савету био је: да се од Турака заузме Београд, као веома важан објект за одбрану Угарске, а после тога са мање прегнућа овладаће се и Темишваром. Мишљење и предлог Евгенијев примљени су у савету. Још су највиђенији претставници савета Лудвиг Баденски и граф Старемберг предложили на највишем месту, да се Евгеније Савојски постави за главног команданта у војсци курфирста Августа Саксонског, што је и извршено.
   Постављање принца Евгенија на овај високи командантски положај, примљено је са највећим одушевљењем од свих ђенерала, старешина и целокупне војске, јер је још тада Евгеније био на великом гласу, вољен и поштован у војсци; љубљен од својих војника, јер се о њима увек очински старао.
   Како је ускоро, курфирст Фридрих Август изабран за краља пољског, цар Леополд II поставио је на његово место за врховног команданта војске принца Евгенија Савојског.
   Када се почетком августа 1697. сазнало, да је у Београд стигао султан Мустафа II са великом војском, и да су Турци подигли мостове на Дунаву и Сави, принц Евгеније кренуо се са војском к Варадину, и зауставио се код Ковиља. Турска војска код Београда износила је око 130.000 војника.
   На аустријској страни држало се, да ће Турци прећи преко Саве и упутити Варадину. Међутим то се није догодило. Испод Београда код Вишњице Турци пређоше Дунав и кретаху се у правцу Титела. Према овакој ситуацији принц Евгеније наредио је ђенералу Нехему, да држи Тител са 8 батаљона и 8 ескадрона; два пука је распоредио за одбрану поред Тисе. Како је из Ердеља пристизало осам пукова, под командом графа Рабутина, Евгеније се крене уз Тису да се за овим трупама сједини.
   Пошто су Турци са великом снагом надирали Тителу и прешли Тису, ђенерал Нехем своје трупе концентрисао је код Варадина.
   Принц Евгеније, по сједињењу са војском Рабутина, кретао се Варадину, и успео је да одбије делове турске војске од мостова на Сентомашу и Сиригу. Потом 24. августа (по 5. к.) он је са делом своје војске био на римским шанчевима спрам Јарка а убрзо затим у непосредној близини главне турске војске. Ђенерал Нехем, по прикупљеним дотадањим извештајима, обавестио је принца Евгенија да султан Мустафа са својом војском, надирући Тисом, тежи Сегедину, чија је посада незнатна, те да по лаком заузећу овога места продужи кретање ка Ердељу.
   Принц Евгеније убрза кретање своје војске и 29. августа (по 5. к.) стигао је код Бечеја, где сазна да су Турци зауставили код Сенте. Брза извиђања, која је одмах предузео дадоше му одличан резултат. Одаслато извиђачко одељење, у коме су били Срби војници, заробило је једно одељење турских извиђача, у коме је био Џатер паша. Под притиском, као заробљеник, овај је паша саопштио султанову одлуку, да с војском пређе Тису и пожури правцем к Темишвару.
   Принц Евгеније Савојски, као у ранијим ратовима и сада је потврдио свој високи таленат у војсковођењу. Пошто је са делом коњице, ојачане артиљеријом, лично кренуо, да што пре стигне у близину непријатеља и сам се оријентише о ситуацији, он се зауставио на 4 до 5 километара од Сенте. Када је ускоро по том проверио добивене податке и лично се оријентисао о месним приликама и непријатељу, принц Евгеније био је убеђен, да у овом случају време има пресудну улогу. Смело и одлучно решио се, да енергично и што пре предузме напад на султанову војску код Сенте, на супрот одлуци, коју је примио из Беча: да се са Турцима, ни у ком случају не упушта у одсудну борбу, због врло тешких прилика у којима се Аустрија налазила, те не би могла да формира нову војску, ако би Евгенијева претрпела пораз.
   Принц Евгеније наредио је, да се његова војска прикупи код Сенте, одлучно решен да пређе у напад на Турке, пре но што они пређу Тису, јер су само неким делом Турци били прешли преко Тисе.
   У циљу заштите прелаза на леву обалу Тисе, Турци су израдили врло јак мостобран са високим насипима, ојачан палисадима рововима и другим заштитним средствима.
   Али султан Мустафа и његове војсковође, полажући сву наду у јака утврђења као при опсади, учинили су грешку, која их је врло скупо стала; они су пренебрегли опрезу и одбрану у сфери потребној испред утврђења, живом снагом, која би и офанзивно дејствовала против Аустријанаца, у толико пре, што је султан располагао знатно јачом снагом. Када је своје трупе прикупио, принц Евгеније извршио је напад на Турке код Сенте 11. септембра (по п. к.). До два сата по подне овога дана, он је завршио распоред своје војске за напад. На десној обали Тисе, према утврђеним Турцима, десно крило аустриске војске ослањало се на стрму обалу Тисе. Командант овога крила био је ђенерал Сигоерт Хајстер. Лево крило којим је командовао ђенерал Старетнберг протезало се равницом до Тисе.
   Под Старемберговом командом били су у највећем броју Срби војници. Командант центра аустриске војске био је принц Комерсије, који је из младости друговао са Евгенијем. И принц Евгеније налазио се на центру своје војске, где је артиљеријом командовао стари ђенерал Бернер, опробани и на гласу ратни командант, као што су били и ђенерал Хаистер и Старемберг. Са Евгенијем на центру налазили су се и грофови Рабутин и Рајс.
   До 4 сати по подне све су припреме биле завршене. Како је у ово доба године дан већ био краћи, јер до захода сунца није било више од два сата, принц Евгеније нареди да отпочне напад.
   Сва артиљерија принца Евгенија, добро постављена, отворила је паклену ватру противу Турака у многобројним опкопима. Она их је тукла поразном унакрсном ватром. И Турци су својом артиљеријом непрестано тукли нападаче, али је са аустриске стране ватра ипак била надмоћнија. Аустриска пешадија отпочела је борбу пушчаном ватром. Турци су од силне концентричке ватре претрпели велике губитке у људству, а опкопи су им на више места били знатно оштећени.
   Сада је принц Евгеније наредио команданту левог крила, енергичном и одважном ђенералу Старембергу да са својим трупама крене сувим песковитим коритом Тисе и Турцима с леђа продре у унутрашњост опкопа. Командантима десног крила и центра наредио је да у својим правцима крену и изврше одсудан јуриш.
   Аустријанци су јуришем продрли у турске опкопе Настала је ужасна борба прса у прса. У овом страховитом окршају, поред све њихове жилаве отпорности, Турци су подлегли. Њихов је пораз неизмеран. Тиса сва крвава, носила је безбројне лешеве изгинулих бораца.
   Битка код Сенте, чије су последице од огромног значаја завршена је са заласком сунца.
   Султан Мустафа II једва је жив умакао Темишвару. На бојишту је остало 20.000 турских лешева, 10.000 подавило се у Тису и мочарима. Међу погинулим су били: велики везир Мохамед, остала четири везира, двадесет паша и петнаест великих бегова.
   Сем знатног новца, од три милиона гроша, Аустријанци су имали огроман плен. Поред све тешке артиљерије запленили су: 60.000 камила, 9.000 кола, 1500 бивола, 700 коња.
   Битка код Сенте била је прва, коју је принц Евгеније Савојски извојевао као самосталан врховни командант аустриске војске.
   Она га је узвисила у највеће војсковође 17. века.
   Пораз Турака код Сенте, а мало доцније и код Београда, почетак су видног опадања дотадањег престижа османлиске царевине и њене војничке снаге. После Сенте карловачким миром ово се већ оцртава.
   Притешњена догађајима Турска је пристала на посредовање Енглеске, које се резултовало у карловачком миру. Турска је признала заувек начело интервенције од стране дезинтересованих сила.
   После тога уговором Аустрији припаде Ердељ и Угарска северно од Мароша и западно од Тисе са већим делом Славоније. Пољској је повраћена Украјина и Подолија. Русија је добила град Азов са блиском околицом. Млеци су задржали Мореју и Далмацију. А другој Великој победи принц Евгенија над Турцима и заузећу Београда 1717. следовао је пожаревачки мир 1718. опет посредовањем Енглеске. 0вим је миром Аустрија добила и остали део Угарске. Северна граница Турске постављена је онако, како је углавном и остала до Берлинског уговора 1878.

   Ђенерал Ив. С. Павлович

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

5. 15. април 2019. у 13:12

   Војислав Ананић

   0 храму св. Архистратига Михаила

   Благодарећи честитоме пароху Тимотеју Бранковићу – рођен је у Сенти 1797. год. 22. 1. – имао сам на расположењу драгоцене податке о св. храму нашем. Као син некадашњег јерођакона и учитеља Исидора, имао је прилике да чује од оца свога многе ствари коje је и запамтио и записао. По природи и бистар и вредан, сматрао је за дужност своју, да сачувa од заборава оно што је знао и преживео. Он је одмах послe бурних дана 1849. год., када су Мађари 10 марга уништили св, цркву нашу заједно са свима иконама, утварима и одеждама, записао све, што је знао из прошлости о зидању и украшавању храма св. Арх. Михаила.
   Из његових редова знамо да је храм св. Арх. Михаила подигнут на месту где и данас стоји 1751. г. заузимањем капетана Георгија от Голуб као најглавнијег ктитора. После неколико година 1782. подигнут је иконостас, који је малао Исаиловић живописац из места „митропилотскаго Даља“, вели отац Тимотије.
   Георгије Голуб обдарио је храм са сребрним путиром, сребрним кивотом, великим кандилом које је висило пред иконом св. Троице, св. еванђељем великог кола са сребрним оковом. Поред овог великог ктитора и родољуба беше и других побожних Сенћана, који су хитали да новоподигнути храм свој снабдеју са што лепшим потребним црквеним утварима. Браћа Исидор и Аврам Зубанов приложили су сребрну „петохлебницу“; Тома Стајић приложио је велико сребрно кандило пред престолом Мајке Божије; три сребрна чирака за часну трапезу поклонила је Јулиана, рођ. Јанковић за душу свога супруга Михаила Бугарина.
   Осим ових дарова које учинише појединци „церковна каса“ набавила је све остале црквене утвари као: вел. Сребрн путир, дискос, звездицу, копље, лжицу, сребрну кадионицу, сребрн крст на престо врло лепо израђен. Исто тако је из „церковне касе“ набављено било и „небо“ од среброткане материје, свештеничке одежде, литија и барјаци и све потребне богослужбене књиге.
   Храм св. Арх. Михаила троносао је у своје време епископ Арсеније Радивојевић (1774–1781).
   Осећа се јасно из редова оца Тимотија, да је храм св. Арханђела у Сенти морао бити не само леп већ и лепо снабдевен, те нам је тим већма жао што је сва та народна мука уништена све до голих зидова 10. марта 1849. год. од обесних Мађара.
   Храм имађаше и лепа звона и то 5 на броју.
   I. Најстарије звоно беше саливено 1776. год. и тешко 513 фунти са овим натписом: „Сие звоно храму свјатаго Архангела Гаврила вароши Сенти приложением православнаго обштества Греческаго закона неунитскаго љ. 1776. 513 фунта“.
   II Tзв. „повседневно“ беше саливено 1777, а тешко 285 фунти и имађаше следећи натпис: „Сие звоно храма свјатаго Архистратига Гаврила, вароши Сенти, приложением правосл. обштества Греческаго закона неунитскаго. љ. 1777. 285 фунти“.
   III Tзв. „средње“ беше саливено 1808. г. и беше дар двојице добрих и побожних Сенћана Симеона Брановачког – Чичин — и Јована Поповића трговца и имало је овај натпис: „Сие звоно посвјаштајут храму Свјатаго Архистратига Михаила и Гаврила Г. Симеон Брановачки –– Чичин — Диштриктатаначник и Јоан Поповић купец правосл. в. исповједанија вароши Сенти љ. 1808“; беше тешко 950 фунти.
   lV „Велико” звоно беше саливено 1808. год. и беше тешко 1970 фунти са овим натписом: „Сие звоно посвјаштено ест храму св Архистратига Михаила и Гаврила в. коронал. привил. вароши Сенти суштему, православним народa славено сербскаго греко неунитскаго местним обштеством љ. г. аотн 1808.“
   V Tзв „Цинцика“ беше тешко 97 фунти имађаше овај натпис: „Сие звоно церкве Сенћанскија, храма св. Арх. Михаила обновљеное в Темишварје 1851. љ.“ Велико звоно пукло је од дуге употребе –служило је осамдесет и пет год. — и преливено је у Вршцу од Србина звонолије Ђорђа пл. Боте 1893. год. 2. Vll и носило је овај натпис: „Звоно српске сенћанске православне цркв. опћине храма светога Арх. Михаила, тешко је 1012 кг.; а круна: 330 к. r.“
   Остала назначена звона позивала су верне на молитву кроз цело деветнаесто столеће, све до светског рата. 1914 г., а у току рата, 1915. год. скинута су од Мађара са црквене куле и однета да од њих лију топове.
   Кад се свршила „Буна“, вративши се кући из тзв. „бежаније“, Сенћани нису заборавили цркву и школу своју. У току 1850. год. сврставају се они у чврсте редове на народни посао, одмах оснивају поново црквену општинску управу, бирају туторе црквене и остале преставнике „обштества“. У том културнопросветном раду наших старих види се огромна енергија и натицање. Сваки појединац, био то господин или сељак, или занатлија или трговац, са пуно добре воље допринаша и материални и морални удео свој.
   После истрајног и сложног рада приступају они обнови св. храма. Кад се узме у обзир, да они после Буне нису имали такорећи никаквог заједничког иметка и да су дошли кући на празна огњишта, тим већма је за поштовање њихова добра воља и пожртвовање.
   Свештенство у споразуму са члановима „обштества“, као што беху у оно доба одлични родољуби: Филип Ђорђевић (отац познатог књижевника Јована Ђорђевића), Која Живановић, Сава Вујић, Стеван пл. Бодерљица, Лазар Пецарски, Пера Стокић и други, решише, да се приступи темељној оправци св. храма, и већ 1851. године подигоше нов звоник— који пре „буне“ није ни постојао –– заједно са „крстионицом“ и улазом на кор; храм је био покривен тзв. „шиндром“ – ситним чамовим дашчицама.
   Завршивши спољну оправку, са пуно пожртвовања и издашности започеше велики посао око унутрашњег украшивања св, храма. Израду – дуборез — иконостаса поверише 1853. г. познатом мајстору Јовану Ејтерлехнеру из Арада уз цену од 7000 фор. валутарних; позлату пак и мраморирање иконостаса, горњег места, певница, епископског стола, поверен је академском стучњаку из Беча Александру Темпферу за 7.500 фор. валутарних 1856. године.
   Како је поменути стручњак извео поверени му посао и јасно потврђује дивљење наше и данас, после осамдесет прохујалих година.
   Сакупивши снагу 1859. год 15. фебруара приступише малању свога уметнички израђеног иконостаса. У то време Павле Симић, академски сликар беше на гласу са својих радова. Дедови наши, позову Симића и њему поверише посао за 325O фор. сребра. На малању иконостаса радио је Симић скоро три године. Како је обавио свој посао није моје да ја кжем, стручњаци су о раду Симићевом на иконографији рекли свој суд, али сам ипак слободан рећи, да сам лепших икона мало видео. Како иконе, исто тако и позлата и резбарија, сачувани су до данас у најлепшем и најбољем реду.
   Да се види, са колико се љубави водио опћи посао, хоћу да споменем, да је први тутор, Петар Стокић за све време рада Симићевог у Сенти, у своме гостољубивом дому дао стан и „препитаније“ уметнику. „Обштество“ је овај гест у записнику пропратило са бурно: „Живео тутор Петар“ !
   Све до 1925. год. никаква преоправка није изведена на иконостасу и на иконама, исте године дала је цркв. опћина из својих средстава и иконе и иконостас очистити и св. храм масном бојом израдити. Посао је извршен на опће задовољство, те смо и данас поносни са нашим лепим св. храмом.

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

6. 15. април 2019. у 15:38

   Војислав Ананић

   Српска Читаоница у Сенти

   Дедови наши, у другој половици шездесетих година прошлога столећа, напојени безграничним одушевљењем омладинских идеала, вођени и управљани од људи кова Јована Ђорђевића, Стевана Брановачког и других ваљаних и угледних синова својих, похиташе и прегнуше, да даду и видног доказа родољубљу своме овде у Сенти, у мору туђинштине, опкољени елементом који је нагибао да претопи у себе, било то милом или силом, све и свакога, истичући на сваком кораку супериорност своју према осталим народима. – „Омладина Сенћанска“ истакла је себи за задатак просвећивање себе и народа свог, свесна да само просвећен народ може победити и одржати се у међусобној борби. На својим састанцима у току зиме 1867–68. год. решише да оснују „Српску читаоницу у Сенти.“
   Да би могли своје решење и y дело спровести, „Омладина“ је приређивала „просветна села“ на којима су поједини чланови држали поучна предавања, а приходи су били намењени оснивању „Српске читаонице“. Рад је текао са пуно добре воље и одушевљења и већ после кратког времена, 1868. фебр. 25, основана је „Српска читаоница“ са стотину чланова; донесен је „Устав“; установљена је чланарина у износу од 3 фop.; претплаћене су новине; изабрано је часништво и рад кренуо.
   Ево ово су имена првих часника Српске читаонице: Симеон пл. Каракашевић, претседник; одборници: Ђурица Вујић, Васа Брановачки, Александар Николић, Ђорђе Бадрљица, Милан Обрадовић, Цветко Бугарски, Тоша Брановачки, Ђорђе Божић, Трифун Влашић и Душан Стојшић, перовођа! Да би се „Читаоници“ обезбедио стан „Омладина“ се обратила црквеној општини молбом за једну просторију за употребу. Молба је једнодушно уважена и уступљена је једна соба „Српској читаоници“.
   Од тога времена (1868), пa све до данас, Српска читаоница има своје склониште у просторијама које су својина црквене опћине, свагда бесплатно.
   Од оснивања свога па до данас ови беху претседниии „Српске читаонице“:
   1. Сима пл. Каракашевић (1868—1869); 2. Baca Брановачки (1869—1871);
   3.Ђopђe Николић (1871—1875);
   4. Душан Стојшић (1875—1889);
   5. Ђура Пецарски (1889—1895);
   6. Душан Стојшић (1895–1900);
   7. Тодор Брановачки (1900—1901);
   8. Душан Стојшић (1895–1908);
   9. Милош Прекајски (1908—1919);
   10. Ђура Вујић (1919–1923);
   11. Сава Вујић (1923-1935).
   Ово беху листови на које је била читаоница претплаћена прве своје године: Напредак, Застава, Даница, Zukunh, Magyar Ujság, Народни Листи, Нови Позор, Видовдан, Србија, Пастир Вршачка Кула, Вила, Змај и Звекан.

   Прота Берисав Берић

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

7. 15. април 2019. у 15:40

   Војислав Ананић

   Евлија Челебија о старој Сенти

   Евлија Целебија, турски путописац XВИИ века, који је 1667. путовао по Бачкој и о томе водио своје белешке, записао је и следећи ,,Опис паланке Сенте“, занимљив по њено име и положај: ,,Кад је довршавао овај град један франачкил капетан, рођак београдског краља, противу њега се побунише сви радници и неимари и убише франачког капетана. Покушаше да загосподаре градом. Одмах франачки капетан с војском ступи у борбу и радницима у граду, који су се били побунили, повика ,,Сент баш“ – што значи: ,,седите, не дижите руку “ и тако помлатише све побуњене раднике. Зато се овај град тако прозвао.
   Град је после тога, за владе Сулејманхана, године 932. отет из српских руку. То је једна мала паланчица, облика четвороугла, налази се на земљишту равном, зеленилом обраслом, а поред реке Тисе, на територији сегединског санџака. Има свога градског диздара, са 20 момака посаде. Поред емина има помоћног кадију. Остале власти су у граду Тителу. У самој тврђави има једна џамија преправљена од цркве и неколико малих дућана, довољних да подмире потребу. Башта међутим има много.
   Одатле идући осам часова преко ненасељених места у западном правцу, прођосмо кроз богата и напредна села.
   Овај занимљиви, али не и историским чињеницама потврђен први опис Сенте превео је са турског г. Глиша Елезовић у ,,Гласнику историског друштва у Н. Саду“, свеска 11, стр. 84—85. Његове су и белешке испод текста.

   М.

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

8. 15. април 2019. у 17:35

   Војислав Ананић

   Подаци за историју сенћанских Јевреја

   И за овако кратки историјат сенћанских Јевреја има много потешкоћа, јер не постоје изворна дела, на која се може истраживач прошлости Сенте поуздано ослањати. Стога сам као материјал употребио податке г. Андрије Дудаша, пензионисаног градског саветника, једног од најбољих познавалаца града Сенте и писмене податке мојих савременика.
   *
   Победом над Турцима 11. IX 1697. год. Евгеније Савојски је стекао Сенти ислориску славу.
   Убрзо после тога налазимо прве трагове о Јеврејима у Сенти.
   Они су из 1700. године, и налазе се у актима правосуђа и опорезовања. Позитивно знамо да је Марија Терезија дала дозволу настањења продици Flesch. Већ год 1783. имамо 20 породица, које плаћају сервицију, те су уједињене у општини са засебним судијом. истичу се породице: Deutsch, Kohn, Bergel, Braun, Krishaber, Montag, Hacker, Spitzer, Oblálh и Pollak. Број њихов је износио тада око 100, 1832. год 140, 1860. год 610, 1874. год 924, 1900. год. 1264, 1916. год 1469, сада пак износи 3400. Године 1849. у уличним борбама пало је 36 Јевреја, међу њима и надрабин Ulmann.
   Године 1864. град позива јеврејску општину на изјашњење, да ли жели она одржавати и даље своју верску школу или ће се њена школа спојити са градским школама. Јеврејска општина је пристала на спајање и град је преузео учитеље: Flesch Joachima, Kohn Vilima и Klein Adolfa. 1894. год. поново је основана јеврејска школа, чији су управитељи били: Bolegi Ignjat, Wainger Josip и Rosenberg Emil. Претседници школског одбора су били: др Flesch Mikša, Hacker Koloman и Hirschfeld Franjo. Ста више и први Општински учитељ Schenk Jakov (1812—32) био је исто Јевреј.
   Гробље је исто тако старо као и општина. У старо гробље су већ пре два и по столећа сахрањивани мртваци. Ново гробље је купљено 1852. г. од браће Štulketi. Старо гробље је некада било поред Тисине обале, али ово је услед одроњавања обале одкинуто и сада се налази у кориту Тисе. Сахрањено је 1519 мртваца; 553 мртваца нема никаквих споменика, ни знакова. Најстарији надгробни натпис је од пре 150 година. Од 30 погинулих Јевреја у светском рату само мало њих је у Сенти сахрањено.
   Монументална синагога сазидана је 1872—73. год. Помоћу дарова мецена. Сам град је дао 300.000 цигаља. Јеврејска општина некада је била једна и јединствена, али пре 80 год. један део верника је иступио из матице аутономне ортодоксне општине и основао је сефардску општину, са засебним ритуалним купатилом, рабином и богомољом. Формалан расцеп извршен је 1915. год. Сефарди су пре 6 год сазидали своју модерну богомољу.
   Од удружења треба истаћи ,,Свето удружење“ и ,,Женско добротворно друштво“. ,,Свето удружење“ је бар тако старог порекла као и општина, ако не и старијег. Много троши на добротворне сврхе. (Од 1890. до 1923. поделило је 330.000 круна, а од 1923. до 1934. год. издало је 630.000 динара за помагање сиромаха, за погреб мртваца и одржање гробља. Од претседника ,,Светог удружења“ истицали су се: ми. Кохн Игњат, Др. Hacker Koloman и др Giticks’hal Adolf. Садашњи претседник је др Meri Aleksandar, чије заслуге. су тиме хонорисане, што је његов портрет, израђен од Сабадоша Гавре, сликара, смештен у свечаној сали ,,култур палате“. Исто тако и ,,Женско добр. удружење“ има сјајну стогодишњу прошлост. Указивало је увек највеће помоћи сиротињи. Најзаслужније претседнице су биле: супр. Kohn Mor-a, супр. Bergel Antal-a, супр. Flesch Martin-a, супр. др Lobl Nandora, а сада је пак на челу удружења уд. Pollak Aleksandra.
   Рабини су били верни апостоли јеврејске знаности, европске културе и човекољубља. Сви су били учени и тако одлични говорници, да је њихове проповеди са одушевљењем и дивљењем слушало на стотину припадника других вера. После Ulmanna, Kuttuа, Mojsija, Klein Solomona, верског писца, Schweiger Hermanna, сада је рабин млади али учени, др Ehrenield Aleksandar, златоусти; рабин сефардске општине је 96—огодишњи Lebovics Izrael.
   Од претседника ортодоксне општине истичу се: Deutsch Lajčo и Farkaš. Rottman Franjo, Braun Ižo, др Meri Aleksandar, др Glicksthall Andrija, Graf Armin. Претседник сефардске општине је Krajnih Mojsije. Централни орган ортодоксне општине је ,,Савез“, а сефардске “Удружење”. У Савезу др. Vig Karlo, потпретседник заступа интересе општине, а у ,,Удружењу“ Pollak Aleksander. Већина Јевреја су ционисти.
   Graf Arminova је заслуга, што је пре 10 година саграђена јеврејска ,,култур-палата“. Ту се држе седнице, обављају се избори 42 одборника, који се бирају тајним гласањем на три године. Мештани и страни предавачи често држе тамо своја верска предавања.
   Од најстаријих времена, па све до данас, између становника града Сенте: Срба, Мађара и Јевреја никад се није осећала верска нетрпељивост, нити је Јевреј у Сенти због верске разлике запостављан. Pollak Ignjat, као градски одветник, достојно је одговорио својој дужности. Др Hacker Koloman био је угледан члан професорског кора сенћанске гимназије. Др Gliickstahl Adolf, који је, без разлике на веру, подједнако лечио своје сиромашне болеснике, уместо награде за труд често им је стављао под јастук круну, форинту или банку, те је због своје племенитости био подједнако обожаван од својих болесника—православних, католика и мојсијеваца.
   Али најважнијом заслугом сенћанских Јевреја држим да су њихове особине: не пију, не лумпују и не политизирају.
   Сенћанско јеврејство дала је приличан број заслужних људи: др. Fekete Mihajlа, чувеног математичара, професора универзитета у Јерусалиму, Meri Bela, славног уметника на клавиру, др Reinitz Belu, компонисту европског гласа.
   Јеврејство Сенте бави се занатом и трговином, интелектуалци се исто добро држе. Сенћански Јевреј није ни бољи, али ни гори од својих суграђана. Њихове главне заслуге су, да живе уређеним породичним животом, за одгој и учење своје деце жртвују све, своје сабраће се држе и у добру и у злу, много читају и воле културу. Своју отаџбину воле изнад свега и из свег срца, а не само речима. Много обожаваног Блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља воле и цене као свог најбољег и највећег пријатеља, као свога оца. Трагична смрт Блаженопочившег краља Ујединитеља дубоко је потресла све сенћанске Јевреје и у општој жалости они су узели искреног удела.

   Lajos Vig

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

9. 15. април 2019. у 17:36

   Војислав Ананић

   Главнији моменти из историје Сенте

   Историско развиће Сенте могли би поделити на следеће етапе:

   I До 1216. године немамо никаквих писаних података, него су то само нагађања по пронађеним предметима у самој Сенти, или по историским подацима за целу Бачку.
   II Од 1216. до 1526. године то је „Арпадовска Сента“, која у то време и достиже своју кулминацију.
   III Од 1526. до 1697. године то је „Турска Сента“ или још правилније „Српска Сента“ са турском посадом.
   lV Од 1697. до 1751. год. то је „Граничарска Сента“, где су стварни господари само Срби.
   V Од 1751. до 1849. год. колонизација и почетак превласти Мађара.
   Vl Од 1849. до 1918. год. потпуна превласт Мађара и почетци асимилације Срба.
   VII Од 1918. до данас доба колонизације Срба.

   Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

   Одговори

10. 17. април 2019. у 16:03

    Војислав Ананић

    Становништво

    Ко су били први становници Сенте, не зна се тачно. Чак се не може одредити ни доба у које је први пут била насељена.
    Сента је у Војводини, која је од увек на светскоме путу првога реда, као и цела наша држава, па је врло често потпуно или делимично променила господаре и становиштво. Победитељи су се мешали са побеђенима.
    Херодот, отац историографије (484-418. пр. Xp.) спомиње Агатирзе на Моришу и у данашњем Ердељу, као суседе Скита. Према томе су Агатирзи најстарији становници, за које се зна, да су становали у једноме делу данашње Војводине.
    Цезар је освојио Галију и сломио главну снагу Келта у рату од 58—51. пpe Христа. Појавом Цезаревом, односно Римљана, у ове крајеве престаје преисториско доба за Војводину, ма да се ни после овога не налазе о њој детаљније вести. У доба цара Августа спомиње се у Потисју Дација, где спада и Сента. Приликом Тројанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су ја 3иги, а за време Атиле око 433. освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном, који су лепо поступали са Гепидима, јер су им служили као земљорадници и пастири. Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.
    За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.
    По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима и на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру.
    Шта је било са онима Словенима, што су остали под мађарском влашћу, не може се тачно рећи: али су свакако одржавали везу са својим сународницима у српској држави; јер се за архиепископа Арсенија (1233–1263) наследника Св. Саве зна, да је рођен у Срему.
    Римски папа 1229. год. наложио је карловачком архиепископу, да преведе у католичку веру православно становништво у Срему, а 1231. г. послао је у Срем као мисионара бискупа Иноћентија. 1420. године долазили су из Рима у Срем инквизитори да покатоличе правословно становништво, јер су становници Срема, ако не сви, а оно бар у већини били српскога порекла. Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби да се јаче наслоне на Угарску.
    Сеобе Срба на угарско земљиште створиле су Србе политичким фактором, са којим се рачунало у свима важнијим моментима.
    На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. г. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића.
    Поседници имања у Угарској нису били само српски деспоти него и чланови српског високог племства, добивених путем куповине или иначе путем услуга, и то они који су бегали од Турака у суседну Угарску, водећи са собом своје помагаче. Угарска је радо примала Србе, и насељавала их у Бачкој, Банату и Срему, где је становништво било проређено због честих нападаја Турака.
    Не само властела, него и много простога народа бежало је испред Турака у хришћачску Угарску. Та су емигрирања била стално у мађарским рукама. Ове емиграције биле су и у Бачкој, па се тако простирале и мимо Сенте.
    Срба је било у Сенти у већем броју већ 1525. године.
    Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. г. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин.
    Поменути историчар Ђорђе Сремац, савременик мохачке битке, тврди, да су у Сенти остали после мохачке битке само Срби, као чобани и рибари. Те и идуће 1527. год. имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада, који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде и била његова односно српска, главна снага.
    Када су први пут досељени Срби у Сенти, то се не зна поуздано, па тако ни кога су затекли у Сенти.
    Турци су били господари Сенте преко 150 година, али од њих није остало никаква помена код народа, нити трага неке цивилизације, јер су имали само посаду; али је нису и населили својим становништвом. Једино што је при ископавањима нађено три прстена, два чибука и две турске сабље. Ове су ствари носиле знак звезде и полумесеца. Од становништва није остало помена; једино што има фамилија Кадвањ, која је католичке вере, а њени живи чланови говоре и издају се за Мађаре. У њој је предање, да потичу од неког заробљеног Турчина код Сенте из 1697. године. Првобитно им је презиме било Кадван а не Кадвањ, као сада.
    Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј.све до 1697. године.
    Др Радивој Симоновић у књизи „Војводина“ стр. 92 каже: „По попису од 1715. и 1720. у Барањи поред Срба није било ни 1О°/о Мађара, у Бачкој ни 3°/о, а у Потисју од Мартоноша до Чуруга није било ни једног Мађара“.
    Када се је основала милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојачења 1751–53, из Сенте од простих војника гласало 417 „рго statu militаri“, По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника. Свакако је имао бар две чете, јер је имао и два барјактара: Нецу Милиновића и Игњата Вукшића.
    Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда свега имала становника, а то су били искључиво Срби.
    Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.
    *
    До развојачења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојачења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство.
    Ово племство српске крви, постало туђинском милошћу, не може се мерити и са старим српским племством ни по својим способностима ни везама у држави, пи ван ње.
    Племићи Срби нису успели да се умешају и ороде са вишим мађарским племством, него су остали ближи народу из кога су поникли и са њим нису правили подвојеност, као што је то случај код Мађара. Због тога су племићи Срби из Сенте остали у пријатној успомени народа, због њиховог сталног додира са њим.
    Њихови потомци титуле племића употребљавали су и 1868. године, а при потпису пред породично име писали су „пл.“, што се види и из списка чланова оснивача српске читаонице. Њихови се потомци касније не потписују као племићи, а за накнаду тога добили су 1881. године куријалну земљу по урбаријалној нагодби.
    Првобитно куријалне земље племићи су добили 1775. год., а налазиле су се на Ликашком путу до Великог Дола.
    По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:
    Арсеније Вујић, граничарски ,,centurio“ добио је диплому 28. октобра 1741. године у Пожуну, са супругом Аном, а наведена су и деца: Лазар, Петар, Павле, Васа и Јулка. Породични грб му је био: граничар на коњу у плавом оделу са уздигнутом сабљом у вис, на којој је набодена турска глава. Копија овога грба налази се у библиотеци Јоце Вујића.
    Субота Брановачки, граничарски „subcenturio“ диплому је добио 1. марта 1851. године, са супругом Маријом и деца: Јаков, Павле, Ђорђе, Симеон, Гавро, Марко,Јован, Тодор и Марта. Диплома се чува у оригиналу код Боривоја Брановачког.
    Породични грб му је био: шестокрака златна звезда и отсечена турска глава што почива на две плаве траке.
    Јован Бодерлица, ,,subcenturio“, диплому је добио 1. марта 1751. г., где се наводи супруга му Сара и деца: Сава, Мара и Јелисавета. Породични грб му је био: усправљена мечка држи у предњим шапама три стреле.
    Михајло Тешић, ,,subcenturio“ диплому је добио 1. марта 1751. године, у којој се наводи супруга му Јованка и деца: Теодор, Илија, Марија и Јелисавета. Породични грб му је био вук у трку.
    Ђорђе Голуб, граничарски ,,centurio“; y дипломи се наводи супруга му Ана и деца: Јелисавета и Митра. Неца Милиновић“, сенћански граничарски ,,vexillarius“. Диплому је добио 1. марта 1751. године у којој је назначена и његова супруга Милинка Адамов и деца: Јован, Тодор, Ирена и Јелена. Породични им је грб: бела застава на црвеном штиту, а на врху штита кацига са круном, а на њој црни орао раширених крила.
    Вероватно је, да је Неца био од исте породице од које и Плавша Милиновић, тј. онај кога је барон Фридрих Глобиц у Сегедину именовао 15. јуна 1704. године за капетана у Сенти, истовремено са Стеваном Црним за поткапетана. Овај је докуменат писан на српском језику, а чува се код др Стевана Максимовића, поседника из Суботице, потомка Милиновића по женској линији. Несумљиво је, да је Плавша Милиновић онај поручник кога Ђула Дудаш наводи, да га је Евжен произвео после битке код Сенте 1697. године за поручника.
    Игњат Вукшић (Vuksits), сенћански граничарски ,,vexillarius“. Диплому за племство добио је 1. марта 1751. године, у којој је и његова супруга Марија Проколабова и деца: Лука, Филип, Нићифор, Ана, Јелена, Перса, Јевросима и Марта. Породични им је грб: плава застава; на штиту су три поља црвене беле и црвене боје, а застава се налази на белом пољу штита. На врху штита је кацига, а на њој круна. На круни пет пера од којих су: два црвена, два бела и једно плаво.
    Племићи: Тешићи, Брановачки и Голубови живели су дуж Тисе од данашњег гвозденог моста па до житне пијаце. Бодерлице су живели одмах иза ових; али у унутрашњем делу вароши око данашње племићске улице, по чему је тако и име добила.
    Гробље граничара налазило се је око садање улице Ида Вујић и Ђена Брановачки, између садање Пашићеве и Обрадовићеве, па све до „Бирцлинова Гувна“ – сада трг Светог Саве.
    На до сада ископаним надгробним плочама није нађено натписа, него је био само урезан велики крст на камену чеонику изнад главе. Један такав камен са крстом налази се код Андора Дудаша, просветно–индустриског саветника.
    Никога у Сенти нисам нашао да ми потпуно поуздано докаже да јe директни потомак некога од ових племића, иако је несумњиво, да су исти род са њима данашњи Брановачки и Вујићи y Сенти. Једино изузетак прави Вида, кћи Тодора (Тоше) пл. Брановачка.
    *
    Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића.
    Због ове покретности у нашему народу и није учвршћена вера, да су и други Срби могли бити староседеоци и некада господари Сенте.
    Писаних података немамо, по којима би се могло утврдити доба досељења појединих породица, једино за то имамо традицију у њима.
    Као најстарији писани докуменат имамо списак порезника града Сенте из 1788. године, који је водио ондашњи благајник града Јован Вујић. Добротом поч. Јоце Вујића, великог добротвора београдског универзитета дошао сам до овог списка, који се и чува у његовој библиотеци.
    По овоме се списку види, да је у Сенти живело и плаћало порез, пре 150 година, 105 разних српских породица (презимена).
    Од ових и данас живи у Сенти 47, а изумрло је или је исељено 58 породица.
    Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:
    Брановачки, Вујић, Вуковић, Влах Николин, Грујин, Девић, Ђаков, Ердељан, Живков, Зубанов, Јакшић, Јовић, Јовичин, Кајчић, Крагујев, Лалић, Марјанов, Марковић, Михајловић, Николић, Обрадов, Павловић, Панић, Перић, Петров, Пецарски, Плавшић, Плештић, Поморовац, Попов, Поповић, Прекајац, Раић, Риђички, Савић, Славнић, Сочин, Стајић, Степанчев, Стојановић, Томић, Чобан и Шашин.
    Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се отселило, ових 58 српских породица:
    Барјактаровић, Богдановић, Бунић, Баканцош, пл Бодерлицa, Бугарин, Ваћин, Виловљев, Врџић, Вребац, пл. Голуб, Грчки, Димитров, Даић, Докић, Ђурић, Зетовић, Јанков, Јасин, Јосимчев, Јуришин, Каић, Каичић, Кекић, Керша, Костин, Кречанов, Кунић, Курина, Милиновић, Митров, Мијатов, Молдован, Мучалов, Мушкатиров, Нагулов, Неранџић, Панајот, Пашански, Пејчић, Перишић, Пећканин, Пиваров, Пилић, Путић, Радоичин, Рац, Сремац, Страјињин, пл. Тешић, Филиповић, Џевић, Шиклован, Шићански, Штета, Штранзор и Шћапул.
    По списку из августа 1849. г. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се отселиле, поред назначеннх и ове породице: Абрамовић, Баичин, Богатула, Гаин, Исаковић, Лончар, Паликућин, Пецић, Радулашки, Славујев, Сомборан, Степанчев и Чампрагов.
    Поред ових постоје у народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868—1878, а данас су отсељене или нзумрле породице: Бранковић, Веселиновић, Воларић, Ђуричић, Ђуришић, Живановић, пл. Каракашевић (Симеон), Кирић, Лазић, Лукач, Лукачевић, Мађаревић, Маријан, Миросављевић, Михелић, Павлетић, Соларић, Трифуновић, Француз, Хадић и Црнодок.
    У историском делу ове расправе наглашено је, да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751—53. године, Словаци и да сам добротом г. Андора Дудаша дошао до списка оних Словака који су насељени од 1745. до 1755. године.
    По овоме се списку види, да је 98 породица задржало своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.
    Прве словачке породице, досељене од 1745. до 1755. године планском државном колонизацијом, биле су ове: Вигналик, Лавичка, Матлак, Једличка, Лочанко, Јурак, Виринчик, Лајко, Препок, Ђурчик, Лебак, Лајчик, Ренко, Пољак, Слобода, Чернак, Писар, Бурањ, Чинчик, Бенак, Хусак, Чикмак, Сорчик, Немчок, Ложанко, Баланек, Врецко, Маћко, Шкутера, Солар, Речко, Лајчик, Духинка, Трабајко, Латак, Персо, Лободар, Берњик, Хатала, Шпекла, Серезла, Кучера, Козар, Влахо, Оплетан, Заплетан, Чизик, Крежо, Божо, Дапчик, Прасак, Стојко, Беднавик, Чипак. Пристал, Матуска, Гордан, Ховенец, Михалко, Чинчак, Достал, Ринчо, Сипан (Молнар), Сикора, Мукуш, (сада Мезеи), Рибар (Либал), Вандлик, Клавар, Белец, Буздер, Колар, Перача, Лобозар и Тот (Toth).
    Уз првобитно породично име узели су надимак Tот (Toth) ови:
    Тот Гарђи, Тот Абоњи, Мучи, Бојник, Пређел, Курта, Рефена, Сегеди, Катона, Мељкути, Хорти, Хоргоши, Шаги, Уђонка, Сусого, Чантавери, Макшо, Адамек, Јакабек, Галша, Бенедек и Тот Мартоноши.
    Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице: Амбруш, Ђурак, Балиж, Бубала, Јединак, Драбик, Крижан, Костур, Микушка, Билицки, Михаљи, Барток, Скала, Ануш (сада Фелшехеђи).
    Иако су Мађари касније од Словака дошли y Сенту, ипак су их претопили и данас се све породице словачке издају за Мађаре.
    Буњевци су: Лалић, Рудић, Дулић, Коловић, Миланковић, Буљовчић, Микловић, Прикидановић, Жуљевић, Јанковић, Неорчић, Роговић, Стрилић, Зовић, Стипић, Киринић, и Сударевић.
    Пољаци су: Липински, Триполски, Шелмецки, Ленђел, Кленоцки, Јаблонски, Јаворски и Једловски.
    На ово претапање особитог је утицаја имала вера. To претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.
    Зна се за неколико породица да су рускога порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:
    Цинкајло, Икотин, Харшањ, Халмош и други. Харшањ и Халмош првобитно руско презиме су нешто променили и подесили га према мађарском. Мисли се, да су ове породице потомци од оних запарошких козака, који су око 1785/86. тј., за време Катарине ll, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте. За ове Русе Шимон Kaлман у књизи Bács Bodrog Vármegye каже: „1785. године усељени козаци исто су се претопили у Мађаре. Нема узгледа, ако овако наставе, да, ће се национално одржати ни садањих 58 Руса „избеглица“, колико их имау Сенти, јер радо ступају у брак са Мађарицама, па овда код куће говоре са децом мађарски.“
    Јевреје нико није асимиловао, већ се је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао. Зна се да их је било 1820. године свега 17, а међу њима постоји предање, да су се y Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја y Сенти била је после светског рата за коју народ каже: „навала шнеклаша из Галиције“. По државној статистици било их је 1921. године 1373. душе, 1931. године 1467.
    Г. Виг је путем њихових вероисповедних општина нашао, да је овај број много већи. Као разлог за ово неслагање навео ми је, што се сви пријаве верској општини, али се „шнеклаши“ за време државног пописа не пријаве.
    И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом. Немаца данас имамо у граду и хатару 163 душе, а већина од ових говоре мађарски.
    Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти: Бирцлин, Борзашки, Сеђаков, Јовић, Ердељан и Влашкалин. Зашто су и ове Румуне претопили свакако је једини разлог вера, као и то што су пре Мађара као сточари дошли у Сенти, па су и женидбеним путем примили крсну славу. Све су ове породице по доласку у Сенти увек биле одлични Срби.
    *
    Колико је било у које доба становника у Сенти, не може се поуздано рећи, јер недостају подаци. Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бечком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге „Бачка.“ У турским тефтерима се говори о пoписаним домовима, који су плаћали порез, али не и о стварноме становништву. Према овоме се тешко може одредити број становника, а још теже када се не зна колико душа броји један пописани дом. Др Поповић мисли да један пописани дом има 31 душу. Ово се потврђује и по подацима из 1720. године, за коју имамо два податка наиме 3016 душа и 85 пописаних домова. Сента је у тим тефтерима први пут уписана 1570. године, а имала је 8 пописаних домова. Исти је број остао 1580. и 1590. године. За пописане домове из 1773. године, а које је извршила бачка епископија, просечна се породица рачуна 7,5—8 душа.
    Сви познати статистички подаци изнесени су у следећој табели број 1. Њих је др Душан Поповић преписао са рукописа у бечкој архиви (27-16) и објавио у „Војводина 1.“ A ми одатле узели оно што се односи на Сенту.
    Таблица број 2 је у ствари број 1, допуњена са 1837, 1921. и 1931. годином.
    *
    После сеобе у Русију, заостали Срби нису били у стању, да опустелу земљу присвоје и обраде.
    Срби су били богати и за земљу нису марили, јер су је имали у изобиљу. Имамо зато много доказа а као пример служи и насељавање породице Прерадов. Причао ми је деда Кипра Прерадов, да у њиховој породици постоји предање, да су власти тукле, на Богарашу, њиховог претка првог досељеника, зато што неће да узме још земље на обраду.
    Овај се је случај морао догодити после 1788. године, јер су Прерадови касније досељени, а и не налазе се у списку порезника из те године.
    Исти ми је Кипра Прерадов причао, да се је неком Србину допало шарено јагње, које је имао његов сусед Мађар, а када му га овај није хтео продати, он му је за њега уступио 40 ланаца земље.
    Први је купио ланац земље Сава Вујић, отац Јоце Вујића, у Николића. По причању Јоце Вујића, до те куповине дошло је овако: Николићу су после ноћне пијанке у зору нестали новци да исплати свираче, који су их пратили кућама, па затражио једну круну од Саве, за коју му је обећао и продао ланац земље. Ово је било око 1850. године.
    Имамо пример породице Брановачки, која је за потоњих 50 година продала Мађарима око 1000 ланаца земље, а то је толико, да би на томе могло живети око 100 породица са средњим имовним стањем.
    Овако лоше газдовање се увидело и у потоње време Срби су се тргли, јаче се дали на посао и сада необично јако цене земљу.
    Када се проматра маса Срба мештана, може се рећи, да имовно добро стоје и да међу њима нема сиротиње, али је зато знатно већи број ове код Мађара. Мађари су уопште сиромашнији од Срба.
    *
    При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно коja не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.
    Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне које су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица.
    Освежавање Срба у Сенти било је непрекидно, а најјаче је било за време сеобе Срба 1690. године. Појединачна досељавања била су стално у међувремену од почетка насељавања па до 1690. год. Досељење са Чарнојевићем било је у маси, а касније је било појединачно и то у етапама. У народу као граница досељавања стоји 1848. година, за коју се каже: „пре буне“ и „после буне“. За досељене од 1848. до 1918. кажу „дођоши“, а за оне од 1918. па до данас „насељеници“. Ипак се сви ранији насељеници Сенте називају општим именом „мештани“; они пак досељеници после 1918. године називају се „насељеници“.
    Насељенике сачињавају: добровољци, четници, оптанти, колонисте, аутоколонисте и чиновници.
    Добровољци су они војници, који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912—1918. године. То су били Срби из покрајина бивше Аустро-Угарске и још Србијанци и Црногорци, који су као ослобођени војне обавезе или као малолетни ипак ступили у војску. Добровољце: из Лике, Босне, Херцеговине и осталих покрајина бивше Аустро-Угарске затекао је рат на заради у Америци ван домашаја аустриских власти, па се отуда својевољно јавили у србијанску или црногорску војску.
    Четници су они војници, који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије.
    Колонисте су они сиромашни насељеници, које је држава населила из националних разлога, а и да се појединцу, оптерећену великом породицом, поправи економско стање. Све су ово били људи сиромашног стања и из сиромашних покрајина наше државе. Аутоколонисте су они, који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот. Па када је била деобе аграрне земље, њима је ова подељена по члановима породице. Ayтоколониста има из свих крајева наше државе.
    Оптанти су они Срби из садање Мађарске, који су успели да продају своју земљу, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе, па дошли у нашу државу. У Сенти их има око 30 домова, а већином су досељени из Сирига.
    Крфском декларацијом 1918. године обећано је добровољцима по пет хектара земље, а као и они добили су сви наведени насељеници, тако да је од имовине самога града Сенте, не рачунајући и приватне великопоседнике, раздељено 5.285 катастарских јутара. Од ове земље добили су и Срби мештани.

    Одговори