Порекло презимена, насеље Сента

11. новембар 2014.

коментара: 127

Завичај - села и градови

Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Senta

Сента – насеље

….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5

…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.

Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.

Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8

… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.

Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.

Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9

…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17

…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9

…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.

Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.

Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19

…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19

…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22

 

Становништво

…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.

Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.

За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени  у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.

По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23

…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23

…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24

…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24

…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24

…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24

…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24

…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25

…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.

Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.

До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25

…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:

Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,

Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.

Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.

Михајло Тешић, поручник, 1751.

Ђорђе Голуб, граничарски поручник

Неца Милиновић, барјактар, 1751.

Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26

Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27

Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:

Бабин,

Бабић,

Божин,

Бирцлин,

Брановачки,

Вујић,

Вуковић,

Влах,

Николин,

Грујин,

Девић,

Ђаков,

Ердељан,

Живков,

Зубанов,

Јакшић,

Јовић,

Јовичин,

Кајчић,

Крагујев,

Лалић,

Марјанов,

Марковић,

Михајловић,

Николић,

Обрадов,

Павловић,

Панић,

Перић,

Петров,

Пецарски,

Плавшић,

Плештић,

Поморовац,

Попов,

Поповић,

Прекајац,

Раић,

Риђачки,

Савић,

Славнић,

Сочин,

Стајић,

Степанчев,

Стојановић,

Томић,

Чобан и

Шашин.

Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:

Барјактаровић,

Богдановић,

Бунић,

Баканцош,

пл. Бодерлица,

Бугарин,

Ваћин,

Виловљев,

Врџић,

Вребац,

пл. Голуб,

Грчки,

Димитров,

Даић,

Докић,

Ђурић,

Зетовић,

Јанков,

Јасин,

Јосимчев,

Јуришин,

Каић,

Каичић,

Кекић,

Керша,

Костин,

Кречанов,

Кунић,

Курина,

Милиновић,

Митров,

Мијатов,

Молдован,

Мучалов,

Мушкатиров,

Нагулов,

Неранџић,

Панајот,

Пашански,

Пејчић,

Перишић,

Пећканин,

Пиваров,

Пилић,

Путић,

Радоичин,

Рац,

Сремац,

Страјињин,

пл. Тешић,

Филиповић,

Шевић,

Шиклован,

Шиђански,

Штета,

Штранзор и

Шћапул.

По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:

Абрамовић,

Баичин,

Богатула,

Гаин,

Исаковић,

Лончар,

Паликућин,

Пецић,

Радулашки,

Славујев,

Сомборац,

Степанчев и

Чамптрагов.

Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:

Бранковић,

Веселиновић,

Воларић,

Ђуричић,

Ђуришић,

Живановић,

пл. Каракашевић, (Симеон),

Кирић,

Лазић,

Лукач,

Лукачевић,

Мађаревић,

Маријан,

Миросављевић,

Михелић,

Павлетић,

Соларић,

Трифуновић,

Француз,

Хадић и

Црнодок.

У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.

По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.

Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:

Вигналик,

Лавичка,

Матлак,

Једдличка,

Лочанко,

Јурак,

Виринчик,

Лајко,

Препок,

Ђутчик,

Лебак,

Лајчик,

Ренко,

Пољак,

Слобода,

Чернак,

Писар,

Бурањ,

Чинчик,

Бенак,

Хусак,

Чикмак,

Сорчик,

Немчок,

Ложанко,

Баланек,

Врецко,

Маћко,

Шкутера,

Солар,

Речко,

Лајчик,

Духинка,

Трабајко,

Латак,

Персо,

Лободар,

Берњик,

Хатала,

Шпекла,

Серезла,

Кучера,

Козар,

Блахо,

Оплетан,

Заплетан,

Чизик,

Крежо,

Божо,

Дапчик,

Прасак,

Стојко,

Беднавик,

Чипак,

Пристал,

Матуска,

Гордан,

Ховенец,

Михалко,

Чинчак,

Достал,

Рипчо,

Сипан (Молнар),

Сикора,

Мукуш, (сада Мезеи),

Рибар (Либал),

Вандлик,

Клавар,

Белец,

Буздер,

Колар,

Перача,

Лобозар и

Тот (Тотх).

У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:

Тот Гарђи,

Тот Абоњи,

Мучи,

Бојник,

Пређел,

Курта,

Рефена,

Сегеди,

Катона,

Мељкути,

Хорти,

Хоргоши,

Шаги,

Уђонка,

Сусого,

Чантавери,

Макшо,

Адамек,

Јакаб ек,

Галша,

Бенедек и

Тот Мартоноши.

Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:

Амбруш,

Ћурак,

Балиж,

Бубала,

Јединак,

Драбик,

Крижан,

Костур,

Микушка,

Билицки,

Михаљи,

Барток,

Скала и

Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29

Буњевци су:

Лалић,

Рудић,

Дулић,

Коловић,

Миланковић,

Буљовчић,

Микловић,

Прикидановић,

Жуљевић,

Јанковић,

Неорчић,

Роговић,

Стрилић,

Зовић,

Стипић,

Киринић, и

Сударевић.

 

Пољаци су:

Липински,

Триполски,

Шелмецки,

Ленђел,

Кленоцки,

Јаблонски,

Јаворски и

Једловски.

На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.

Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:

Цинкајло,

Икотин,

Харшањ,

Халмош и други.

Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….

Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:

Дојч,

Кон,

Бергел,

Браун,

Крихабер,

Монтаг,

Хакер,

Шпицер,

Облат и

Полак. Стр. 87

И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29

…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:

Бирцлин,

Борзашки,

Сеђаков,

Јовић,

Ердељан и

Влашкалин. Стр. 29

Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32

`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.

Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33

…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.

…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34

`У следећем списку српских породица (презимена):

Абрамовић,

Абжић,

Авдаловић,

Алексић,

Андрушков,

Анђелић,

Анђић,

Антић,

Акбаба,

Арадски,

Арсеновић,

Атанасијевић,

Бабин,

Бабић,

Бадић,

Бајић,

Бакић,

Бакалић,

Бандин,

Бањац,

Бањеслав,

Бачкић,

Бачулов,

Бјелогрлић,

Белеслин,

Бјелица,

Бенђесков,

Берић,

Бетовац,

Бечић,

Булат,

Берковић,

Бешлин,

Бикар,

Бикић,

Билбија,

Бирдић,

Бирцлин,

Блажић,

Богдановић,

Боговац,

Богојев,

Божанић,

Божин,

Бојин,

Бојанић,

Бокун,

Бољановић,

Борђошки,

Борзашки,

Бошковић,

Брајић,

Брановачки,

Брашован,

Бркић,

Бркљечић,

Брстан,

Будисављевић,

Будимир,

Бурић,

Буторац,

Вајдић,

Васић,

Велашевић,

Величковић,

Вешић,

Веселиновић,

Вушуровић,

Витковић,

Вланиколин,

Влашић,

Влашчић,

Војиновић,

Војић,

Воратовић,

Воргић,

Вранић,

Вујадиновић,

Вујачић,

Вујичин,

Вујић,

Вујовић,

Вујошевић,

Вукадиновић,

Вукашиновић,

Вукелић,

Вуков,

Вуковић,

Вукотић,

Вулановић,

Вурдеља,

Вукчевић,

Вучетић,

Вучиловић,

Вучковић,

Вујичић,

Вушуровић,

Гавриловић,

Гарић,

Гардашевић,

Гашић,

Гаћаш,

Герић,

Гилић,

Главашки,

Гладовић,

Глигоровић,

Глигорин,

Глишин,

Говедарица,

Гојков,

Гојковић,

Голубовић,

Головић,

Граовац,

Грубић,

Грозданић,

Грујин,

Грујић,

Грубанов,

Грчкарац,

Гудовић,

Гузина,

Гвозденовић,

Дамјановић,

Данковић,

Давидовић,

Девић,

Десанчић,

Десимировић,

Димитријевић,

Дошен,

Добрички,

Дотлић,

Драгин,

Драговић,

Драгаш,

Дракулић,

Драшковић,

Дрезгић,

Дрозгић,

Дунђерски,

Дукин,

Дулић,

Дујмић,

Дујић,

Ђаков,

Ђаковић,

Ђорђевић,

Ђукић,

Ђуришић,

Ђурђевић,

Ђурић,

Ђуровић,

Ербез,

Ердељан,

Ердељановић,

Живков,

Живковић,

Жутодрагић,

Завишић,

Загорац,

Загорица,

Зарић,

Заковић,

Зековић,

Зец,

Зовић,

Зомборчев,

Зорић,

Зубан,

Ивановић,

Иванишевић,

Ивачковић,

Илић,

Илибашић,

Јаблан,

Јабланов,

Јајагић,

Јаковљевић,

Јанковић,

Јанчикин,

Јакшић,

Јанчић,

Јелача,

Јелић,

Јегдић,

Јеновац,

Јовакин,

Јованов,

Јовановић,

Јанчић,

Јанчикин,

Каблар,

Кајчић,

Каленић,

Калуђеровић,

Капор,

Карапанџић,

Катанић,

Катић,

Кашнић,

Кирјаковић,

Кнежевић,

Ковачев,

Ковачевић,

Козић,

Којић,

Којичић,

Колић,

Контић,

Коњовић,

Корнић,

Косановић,

Костић,

Кошутић,

Крагујев,

Кривокапић,

Крочин,

Крстин,

Крунић,

Кршикапа,

Кршић,

Кујунџић,

Кусовац,

Лазаревић,

Лазаров,

Лазић,

Лазовић,

Леро,

Лојовић,

Лолин,

Лудајић,

Лужајић,

Лукачевић,

Мајсторовић,

Малешевић,

Малетин,

Малуцков,

Мокринов,

Мандић,

Манић,

Манојловић,

Марић,

Маринковић,

Марјанов,

Марјановић,

Марков,

Марковић,

Мартиновић,

Матић,

Матовић,

Мијатовић,

Мијушковић,

Микин,

Миковић,

Миленковић,

Миладиновић,

Милетић,

Милић,

Миличев,

Милинов,

Милинковић,

Милован,

Миловановић,

Милошевић,

Милутиновић,

Миљановић,

Мирковић,

Мисленовић,

Митровић,

Михајловић,

Михаљев,

Мишић,

Мишковић,

Мојсин,

Мокринов,

Мрђанов,

Мркаић,

Мркшић,

Мркобрад,

Мудрић,

Мутавџић,

Мушкинић,

Надрљански,

Наранџа,

Настасијевић,

Недељковић,

Ненадић,

Нешић,

Неранџић,

Николић,

Нинковић,

Нинчић,

Никшић,

Новаковић,

Новков,

Обрадов,

Огњановић,

Опачић,

Павлов,

Павловић,

Павковић,

Пајић,

Пајтић,

Пакашки,

Пандуровић,

Панић,

Пантић,

Пашић,

Пејак,

Пејин,

Пејиновић,

Пејић,

Певачевић,

Петричевић,

Перић,

Перовић,

Петковић,

Петричић,

Петров,

Петровић,

Петрић,

Пецарски,

Пешикан,

Пешут,

Писаров,

Пјевац,

Плавшић,

Плештић,

Плетикосић,

Половина,

Поморовачки,

Попов,

Поповић,

Почек,

Предин,

Прекајски,

Прерадов,

Проданов,

Продановић,

Радовановић,

Радовић,

Радаковић,

Радојковић,

Радоњић,

Радосављевић,

Радулов,

Радуловић,

Рајић,

Рајичевић,

Рајиновић,

Рајковић,

Ракић,

Ракин,

Рамадански,

Ранков,

Рацглигорин,

Рашковић,

Рашовић,

Рибар,

Риђички,

Ристић,

Радин,

Ромић,

Рошета,

Рогановић,

Рубић,

Ршић,

Савић,

Самарџић,

Свирчев(ић),

Сеђаков,

Секулић,

Сенић,

Симић,

Славнић,

Слијепчевић,

Сочин,

Спрема,

Стајић,

Станаћев,

Станишић,

Станчулов,

Станковић,

Старчев,

Стеванов,

Стевановић,

Стефановић,

Стевовић,

Степанчев,

Стојановић,

Стојков,

Стојковић,

Стојшић,

Стругар,

Суботин,

Суботић,

Сувајџић,

Сујић,

Сунајко,

Сушић,

Тајков,

Танасијевић,

Татић,

Тевденић,

Тепавчевић,

Терзин,

Тићаков,

Тимотијевић,

Тодоров,

Тодоровић,

Томић,

Толовић,

Томашевић,

Тошић,

Тонтић,

Топаловић,

Тројановић,

Тунић,

Турков,

Тутуш,

Тутић,

Туцаков,

Туцаковић,

Ћатков,

Ћеранић,

Ћирић,

Ћопков,

Ћорић,

Увалић,

Уверић,

Угриновић,

Узуновић,

Узелац,

Унковић,

Уторник,

Уторников,

Филиповић,

Фагарош,

Франтичевић,

Фромић,

Хаџић,

Хајдин,

Херцег,

Хранислављевић,

Христић,

Цвејаков,

Цвејић,

Цветковић,

Цетина,

Црнокрак,

Цуцин,

Чавић,

Чампраг,

Чејовић,

Чобанов,

Чоп,

Човић,

Чубић,

Чупић,

Џаковић,

Шарић,

Шајатовић,

Шајиновић,

Шегота,

Шеварлић,

Шкрбин,

Шашин,

Шуловић,

Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.

 

Заслужни Срби Сенћани су:

Јован Мушкатировић,

Севастијан Илић,

Арсеније Бодерљица,

Стеван Брановачки,

Јован Ђорђевић,

Сава Вујић,

Павле – чича Паја – Вујић,

др Стеван Малешевић,

Евгеније – Ђена – Брановачки,

Стеван Лукачевић,

Владимир Николић,

Стеван Сремац,

Александар – Шаца – Вујић,

Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81

 

Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (127)

Одговорите

127 коментара

  1. 10. август 2018. у 19:28

    Војислав Ананић

    ПЕТАР ТЕРЗИЋ

    Петар Терзић рођен је 1. септембра 1950. године у Сенти. Основну и хемијско-технолошку средњу школу завршио je у свом родном месту, док je универзитетске студије отпочео у Новом Саду, на Технолошком факултету, где je и дипломирао на Микробиолошком смеру Одсека за прехрамбено инжињерство.
    Своју професионалну делатност отпочео je и током низа година наставио у фабрици шећера “Кристал” у Сенти, обављајући послове техничког директора, директора развојног сектора, директора производње и генералног директора, да би од 2000. године своју професионалну каријеру наставио на месту помоћника техничког директора сенћанске Ферментационе индустрије “Фермин” A. Д.

    Од радова посвећених завићајној историографији Сенте, до сада су објављени:

    Социолошко-документаристички есеј “Заједнички, комшијски бунар, који je штампан у зборнику радова “Комшија, па бог” Kултурно-историјског друштва Пролеће на ченејским салашима 1996. године;
    Документарно-историографски радови “Верски храмови у насељима општине Сента” и “Верски храм у Чоки”, који су објављени у зборнику радова “Сеоске и салашарске цркве у Војводини”, публикованом од стране Културно-историјског друштва Пролеће на ченејским салшима 1998. године;
    Документарно-историографски радови “Гробља у сенћанским насељима те крстови крајпуташи у атару Сенте” (као коауторски рад) и “Јеврејско гробље у Чоки”, који су штанпани у зборнику радова “Сеоске цркве и гробља у Војводини”, издатом од стране Културно-историјског друштва Пролеће на ченејским салашима 2000. године.

    За научни рад “Искоришћење задњих ‘Ц’ шећеровина у процесној фази технолошког поступка производње шећера”, који je публикован у стручном часопису “Индустрија шећера” 1986. год. награђен je плакатом Удружења иноватора и проналазача Регионалне привредне коморе у Суботици. Живи и ради у Сенти.

    Одговори

  2. 11. август 2018. у 07:39

    Војислав Ананић

    Сента, Ватрогасна касарна

    Изграђена 1903–1904.
    Стилска обележја Мађарска варијанта сецесије
    Архитекта – Бела Лајта (1873–1920) архитекта
    Радове је финансирало градско веће Сенте.
    Изградња се одвијала под руководством Маћаша Сабоа.
    Споменичка валоризација Споменик културе је од 14. маја 1975. године. За споменик културе од великог значаја проглашена је 1991. године.

    Малу грађевину ватрогасне касарне велики мађарски градитељ Бела Лајта обликовао је с изузетном пажњом и инвентивношћу као да се ради о најзначајнијој градској палати. Умешна просторна поставка три павиљона својствена врсним мајсторима сецесије обухвата два идентична осовински постављена здања на уличном фронту, које се у централном делу постепено повлаче ка унутрашњости где се отвара строже конципирана зграда. Приземни комплекс разиграних кубуса вијугавим тракама које теку по атикама и ивицама формирајући стилизоване срцолике облике уплићу се око прозора у виду опшава и утапају у покренуту соклу, те на овај начин још више појачавају утисак ослобођених форми. Дуплирани опшави са утканим мотивима срца благо заталасани над равним фасадним платном јасно указују на директан утицај Едена Лехнера, великана мађарског националног стила.

    Одговори

  3. 11. август 2018. у 07:41

    Војислав Ананић

    ГРАДСКА КУЋА У СЕНТИ

    После пожара 1911. у коме је изгорела стара Градска кућа, објављен је конкурс за нову 1912, која је завршена 1914. према пројекту архитекте Фриђеша Ковача а под надзором предузимача Антала Сеиле из Будимпеште. Четири тракта грађевине, повезана у правоугаоник, образују унутрашње двориште. Сецесијски концепт разиграности маса постигнут је истицањем истуреног централног ризалита овалне основе на главном тракту и куле на углу главног и бочног тракта. Доба архитектонских превирања условило је решење ближе функционализму и уздржаност у употреби богатих декоративних елемената сецесије. Хоризонтални венци, траке и фризови стилизоване флоралне и геометријске орнаментике, пиластри и полустубови са канелурама и наглашени вертикални отвори, веће стаклене површине и стаклене траке, детаљи од кованог гвожђа, степенасто решен кров централног ризалита са лучно завршеном атиком у којој је грб града, резултат су трагања за особеностима мађарске варијанте сецесије. Постављање високог, масивног торња је романтичарско захватање у историјске стилове, док су детаљи декорације сецесијски. Ентеријер репрезентативних холова, степеништа и балустрада, пластични декоративни елементи рађени у штуку, такође имају мотиве сецесије. Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су делом током 2000. и 2002. године, а настављени 2005. године.

    Одговори

  4. 11. август 2018. у 18:50

    Војислав Ананић

    Историјат болнице у Сенти

    Најранији податак везан за здравство у Сенти садржан је у градском пореском регистру (1771. године), на крају којег се међу набројаним издацима за месец новембар, наводе и цене хлеба и половине следовања крмива, које су биле исплаћене ФЕЛЧЕРУ (хирургу). Од тог датума до 1818. године проналазе се подаци који упућују да се у Сенти полако развијао вид здравства тако што су бивали плаћени ранари, хирурзи и бабице, да би се те године (1818) отворила прва апотека која је била смештена у данашњој улици Стевана Сремца, насупрот Гимназији. Власник је био Јожеф Хöлблинг. 1821. године је уведено прво радно место лекара (др Шамуел Борош) са платом од 200 форинти.
    Први податак о оснивању болнице се појављује 1826. године када је основан болнички фонд. Од тада је текло сакупљање прилога за оснивање болнице. Сакупљање прилога је спроведено на разним нивоима: приходи од плесних приредби, полицијске казне, доприноси појединаца. До 1834. године у њему је сакупљено 2.880 форинти. 1833. године град запошљава др Ереш Ласла. У јесен исте године месни римокатолички жупан Ласло Колонич је купио парцелу од браће Пивар, заједно са две зграде и поклонио општини за успостављање Болнице.
    И тако 08.12.1833. године доноси се одлука о формирању Болнице… Посао око храњења и неге болесника обављала је само једна особа! Болеснике су лечили:
    ЛЕКАРИ:
    др Ласло Ереш (1833–1837. године),
    др Јожеф Чендич (1838–1861. године),
    др Јанош Непомуки Реваи (1862–1901. године)
    РАНАРИ:
    Иштван Будаи (1833–1841. године)
    Јошуа Векслер (1849–1861. године)
    Михајло Живковић (1841–1849. године, и од 1861–1872. године ),
    Лајош Кути (од 1872. године).
    1872. године болница је премештена на нову локацију у Забавишну улицу. Болница је имала 30 кревета. 1942. године болница се сели на трећу, коначну локацију у зграду сиротињског дома у “Дудику”. До тада је болница била мешовита, а на новој локацији Болница је имала 4 одељења са укупно 120 кревета. Укупан број особља је био 20.
    1959. године је завршена је изградња новог „блок” павиљона. Капацитет болнице се проширује на 320 постеља. 1966. године Општа болница, Дом народног здравља, Центар за заштиту мајки и деце и Народна апотека се интегришу у Медицински центар “Др Гере Иштван”. И као крајња фаза “трансформације” болнице је 2011. година када се Болница одваја од Здравственог центра и постаје самостална здравствена установа под називом Општа болница Сента.

    Одговори

  5. 12. август 2018. у 12:18

    Војислав Ананић

    Милорад Ћурчић: Историјат сенћанске болнице – Војна болница совјетске армије (Војна болница Црвене армије, Руска војна болница)

    Сента је ослобођена 8. октобра 1944. године. Јединице Црвене армије су ушле у Сенту из правца Аде у јутарњим часовима. Те јединице су биле у пролазу. У Сенти су задржали своју команду, која је сарађивала са Месним народноослободилачким одбором. Вид те сарадње је и формирање војне болнице за потребе Црвене армије.
    Немамо тачан податак о томе када је формирана Руска војна болница у Сенти. Зна се само то, да је радила у просторијама тадашњег хотела “Америка”, у згради на углу садашње улице Кеј Бориса Кидрича и улице Златна Греда.
    Рањеници и болесници из Руске војне болнице упућивани су на интервенције и лечење у Градску јавну болницу у Сенти. Према подацима из матичне књиге болесника и историјата болести лечених у Градској јавној болници, може се утврдити, да је у току 1944-1945. године у њој лечено укупно 44 борца Црвене армије. Ови су борци у Болници провели укупно 566 болесничких дана. Важно је напоменути, да ни један од лечених није умро у Болници.
    Руска војна болница у Сенти радила је до 23. новембра 1944. године када је добила наређење за покрет.

    Војна болница у Сенти

    Градски народноослободилачки одбор у Сенти већ је 9. октобра 1944. године организовао санитетску службу у Сенти. За шефа је именован др Дејан Прекрајски а за помоћника др Бранко Белеслин и др Милорад Крагујевић. Градска јавна болница (у даљем тексту Болница) у Сенти наставља рад под поменутим руководством и са целокупним особљем. Дана 20. октобра 1944. године, за економа Болнице је постављен Јован Јеновац.
    Дана 21. октобра 1944. године формира се Санитетска служба при Команди места у Сенти. За шефа се поставља др Бранко Белеслин а за помоћника др Дејан Прекајски.

    Дана 10. новембра 1944. године, Санитетско одељење Врховног штаба НОВЈ и ПОЈ послао је поверљиву наредбу начелнику санитета при Војној управи за Банат, Бачку и Барању (у даљем тексту БББ) да се у Бачкој и Банату најхитније устроје болнички центри. На основу те наредбе, Војна управа за БББ доставила је 24. новембра 1944. године Главном штабу НОВ и ПОЈ наређење да се на подручју Бачке и Баната устроје болнички центри. Формирано је седам болничких центара и то у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Петровграду (Зрењанин), Панчеву, Сремској Митровици и Земуну.
    На основу примљене наредбе, и у Сенти се приступило организовању Војне болнице. Команди места, је стајала на располагању опремљена болница у згради хотела “Америка”, коју је команда Црвене армије користила до 23. новембра 1944. године. С обзиром да је ова болница била релативно малог капацитета, приступило се формирању веће војне болнице у згради гимназије.
    Команда места у Сенти је наредила да се у року од три дана сакупи потребан материјал за формирање болнице. “Материјал би се састојао из металних постеља, сламарица, јастука, умиваоника, убруса, прибора за кухињу и јело као и рубља. Материјал би се имао сакупити првенствено прилогом и сакупљањем из напуштених станова”, стоји у наредби Команде места.
    Команда места у Сенти, дана 13. децембра 1944. године, оглашава обе зграде Војних болница у Сенти – зграду хотела “Америка” и зграду гимназије – војним установама и наређује да се ту од тог дана даноноћно поставља стража “пошто се губитак опреме не би могао надокнадити”. Сем ових зграда, за потребе Војне болнице, касније су коришћене и просторије кафане, зване “Бела лађа”, а од 4. априла 1945. године, у циљу проширења и за потребе Војне болнице, додељен је и магазин у улици Иде Вујић (Кохнова кућа) у близини војне болнице.
    Пошто је Војна болница имала прорадити 16. децембра 1944. године, припреме за снабдевање приводе се крају. Требало је обезбедити опрему болнице, огрев и животне намирнице за бројно стање “које ће се кретати уједно са болничким особљем од 450 до 500 душа”. Санитетски одсек Команде места у Сенти, се обратио Редакционом одбору Градског народноослободилачког одбора у Сенти за сарадњу и предложио је да се сазове ради договора састанак имућнијих Срба и Мађара у великој сали Градског народноослободилачког одбора. Недостајало је 600 пари веша, 300 покривача, 340 чаршава, 400 тањира са прибором за јело, 400 лончића и 50 пљуваоница. Састанак је одржан. Нова акција је само делимично успела. Команда места није одобрила план “да се принудно прикупљење врши од имућнијег сталежа, без обзира на народност, пошто се истих најмање одазвало социјалној акцији”. Разматрала се и могућност стварања једне фарме, на једном од напуштених имања, “која би служила снабдевању болнице првенствено сточним производима и производима пернате живине, те поврћем. Фарма би истовремено могла служити и као опоравилиште за прездравеле, који би лакше радове око издржавања исте, могли обављати”.
    Ангажовањем свих друштвених снага Градског одбора Јединственог народноослободилачког фронта, АФЖ-а и УСАОЈ-а, тешкоће су отклоњене и војна болница је прорадила.
    Први рањеници су пристигли у Војну болницу у Сенти око 6. фебруара 1945. године. На ову констатацију нас наводе подаци из матичне књиге болесника Болнице под редним бројевима 248-251 и 255-268, у којима се наводи да су тога дана ти болесници преузети из Војне болнице у Сенти. Тога дана, преузета је из Војне болнице група од 18 тешко рањених бораца. На то, да су они били тешки рањеници указује и податак да су исти задржани на лечењу, у просеку по 51 болеснички дан, и да су из те групе четворица умрли. То је уједно и први податак о преузимању рањеника из Војне болнице у Сенти.
    Војна болница у Сенти је била у саставу Болничког центра број 3. са седиштем у Суботици. Санитетску службу у Војној болници обављало је 8 лекара и болничарке, које су завршиле течај пре и за време окупације. Постоји податак, да је крајем 1944. године у Суботици организован тронедељни курс за болничарке. Овај курс је из Сенте завршила Петрић Бојана, која је становала у Цветној улици. Болничарке су вршиле службу добровољно и бесплатно. До јуна 1945. године, није одржан ни један болничарски течај у Сенти, “јер су лекари однети на војну дужност, тако да у Сенти од 26 лекара, сада имамо само 8 и они раде дању и ноћу у Војној болници”. На број ангажованих болничарки упућује евиденција Среског одбора Црвеног крста (у даљем тексту ЦК), из које се може утврдити да су, за време окупације у Сенти, одржана два шестонедељна курса за добровољне болничарке ЦК и то од 16. фебруара до 29. марта и од 1. јуна до 12. јула 1942. године, са укупно 23 полазника. Од полазника, четири имају потврду о томе да су завршиле болничарски курс пре окупације. Нажалост, не постоје писана документа о именима болничарки, које су радиле у Војној болници, али једна слика нам је омогућила да поред лекара Војне болнице препознамо болничарке: Станку Бирцлин, Загорку Манић, Даринку Бабин, Мирославу Стајић и Евицу Брановачки. У рад Војне болнице укључена је и Градска јавна болница. Тежи случајеви су упућивани непосредно у њу, као и болесници на интервенције и операције.
    У Војној болници у Сенти је лечено око 1370 рањеника (о томе сведочи формулар историје болести за Арсић [Милоша] Богдан из Доње Коњуше, борца пратеће чете II тенковске бригаде, И тенковске армије, који је лечен у Болници у Сенти од 11. до 17. августа 1945. године, носи број Војне болнице из Сенте 1370 од 11. VIII 1945; исти формулар је пренумерисан бројем Болнице у Сенти на број 1404 од истог датума). Од тог броја је 130 рањеника упућено у Болницу ради интервенције. Од овог броја је 85 рањеника враћено у Војну болницу у Сенти ради даљег лечења и неге, 24 рањеника је умрло у Болници, док је 21 лице отпуштено, односно упућено је транспортом даље, непосредно из Болнице.
    Немамо података о броју прихваћених и лечених болесника у Војној болници, нити о броју извршених интервенција у њој. Једино знамо то, да је у времену од 4. априла 1945. до 4. августа 1945. године у Војној болници у Сенти умрло 16 лица. Из података Среског одбора ЦК у Сенти, може се утврдити да је од 16 лица, 8 приспело у Војну болницу у времену од 20-23. априла 1945. године, у време пробоја Сремског фронта, а 5 лица у времену од 13-17. маја 1945. године, у време завршних операција за ослобођење земље и почетка чишћења терена од непријатељских елемената.

    Преглед умрлих у Војној болници у Сенти са расположивим подацима

    Историја болести 664/45.
    Марковић (Петра) Мијо, борац 3. чете 1. батаљона XVII Осијечке бригаде, рођен у Вуковару 1926. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 22. IV 1945, сахрањен 24. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Мартиновић (М.) Марјан, борац санитетске чете 3. батаљона 5. дивизије Југословенске бригаде, рођен у Гибарцу – Шид 1913. године. Дошао у болницу 24. IV 1945, умро 24. IV 1945, сахрањен 24. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 692/45.
    Михајлов (Ј.) Паја, борац 5. чете 2. батаљона В Војвођанске бригаде, 36. дивизије, рођен у Елемиру 1924. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 25. IV 1945, сахрањен у Елемиру по одобрењу Команде места, број 138/45.
    Историја болести 699/45.
    Савадиновић (М.) Никола, борац 1. чете 1. батаљона XVII Осијечке ударне бригаде, 51. дивизије, рођен у Даљу 16. XI 1911. године. Дошао у болницу 26. IV 1945, умро 28. IV 1945, сахрањен 29. IV 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 691/45.
    Милић (М.) Васа, борац 3. чете, 2. батаљона, II Војвођанске бригаде, 16. дивизије, рођен у Гложају код Доњег Михољца 1927. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 11. V 1945, сахрањен 12. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 743/45.
    Тутуров (Д.) Марко, борац 2. чете 3. батаљона VII Војвођанске бригаде, 8. дивизије, рођен у Србобрану 1920. године. Дошао у болницу 7. V 1945, умро 11. V 1945, сахрањен у Србобрану по одобрењу Команде места Сента, број 1652/45.
    Историја болести 651/45.
    Ђукић (С.) Драган, борац 1. чете 2. батаљона XI Војвођанске бригаде 51. дивизије, рођен у Александрову код Петрограда 1925. године. Дошао у болницу 20. IV 1945, умро 1. V 1945, сахрањен 2. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 444/45.
    Палковић (А.) Ева, борац 1. чете 4. батаљона V Војвођанске бригаде, рођена у Бачком Моноштору 19. III 1924. године, дошла у болницу 13. III 1945, умрла 4. IV 1945, сахрањена 6. IV 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 807/45.
    Немет (Хасан) Асим, борац 2. чете 1. батаљона VII Албанске бригаде 42. дивизије, рођен у Тетову 1934. године. Дошао у болницу 16. V 1945, умро 17. V 1945, сахрањен 18. V 1945. на Православном гробљу.
    Историја болести 776/45.
    Мацек (П.) Јожеф, борац 1. чете, 3. батаљона III Војвођанске бригаде 36. дивизије III Армије, рођен у Падини, срез Ковачица 1921. године. Дошао у болницу 11. V 1945, умро 19. V 1945, сахрањен 20. V 1945. на Римокатоличком гробљу.
    Историја болести 813/45.
    Сзел (Ј.) Антал, борац 3. чете 2. батаљона VII Петефијеве бригаде 51. дивизије III Армије, рођен у Пачиру, 1915. године. Дошао у болницу 17. V 1945, умро 23. V 1945, сахрањен у Пачиру по одобрењу Градског народног одбора у Сенти, број 6281/45.
    Историја болести 865/45.
    Игрутиновић (В.) Живота, борац 1. чете, 2. батаљона, III Војвођанске бригаде, VI дивизије, I Армије, рођен у Бечевици, срез Крагујевац, 1905. године. Дошао у болницу 26. V 1945, умро 29. V 1945, сахрањен у Сенти на Православном гробљу.
    Историја болести 664/45.
    Божин (М.) Мира, борац чете за везу V Војвођанске бригаде 36. дивизије III Армије, рођена у Земуну 1912. године. Дошла у болницу 21. IV 1945, умрла 5. VI 1945, сахрањена 5. VI 1945. у Сенти на Православном гробљу.
    Историја болести 863/45.
    Матица (Ђ.) Иван, борац 2. чете 2. батаљона II бригаде Матија Губец 32. дивизије, рођен у Калиновцу 1909. године. Дошао у болницу 25. V 1945, умро 17. VI 1945, сахрањен 18. VI 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.
    Зелић (С.) Михаљ, борац III радничке чете, рођен у Мол Гунарашу 1925. године. Умро 12. VII 1945, сахрањен 13. VII 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.
    Јеленчић (Ђ.) Виктор, борац 2. батаљона 2. бригаде 14. дивизије, рођен у Забоку, 1927. године. Умро 4. VIII 1945, сахрањен 6. VIII 1945. у Сенти на Римокатоличком гробљу.

    Преглед умрлих у Градској јавној болници у Сенти током 1945. године

    Историја болести 250/45.
    Рубик Јано, борац 2. чете 5. батаљона VII Војвођанске бригаде, рођен у Белом Блату 1922. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 1. III 1945. године.
    Историја болести 258/45.
    Тадић (А.) Анђелко, борац 2. чете 4. батаљона VI Војвођанске бригаде, рођен у Сурчину 1921. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 1. III 1945. године.
    Историја болести 261/45.
    Раскаш (Паскаш) Илија, борац 3. чете 3. батаљона XII Војвођанске бригаде, рођен у Рудопољу 1926. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 11. III 1945. године.
    Историја болести 266/45.
    Бошњак Стеван, борац 2. чете 3. батаљона VII Војвођанске бригаде, рођен у Торјанац (Турјанац) 1917. године. Дошао у болницу 6. II 1945, умро 24. II 1945. године.
    Историја болести 297/45.
    Хускић Суља, борац 2. чете 3. батаљона XII Војвођанске бригаде, рођен у Бихаћу 1924. године. Дошао у болницу 9. II 1945, умро 19. III 1945. године.
    Историја болести 326/45.
    Ковачевић Ђуро, борац 3. батаљона XVIII Славонске бригаде, рођен у Сатници, срез Ђаково, 1926. године. Дошао у болницу 14. II 1945, умро 22. II 1945. године.
    Историја болести 327/45.
    Чонићи (Ћосић) Милорад, борац 1. чете, 3. батаљона, II Војвођанске бригаде, рођен у Владимировцима 1923. године. Дошао у болницу 14. II 1945, умро 18. III 1945. године.
    Историја болести 344/45.
    Бугарин Сава, борац 2. чете 1. батаљона II Војвођанске бригаде, рођен у Перлезу, 1924. године. Дошао у болницу 17. II 1945, умро 2. III 1945. године.
    Историја болести 346/45.
    Кнежевић Драган, борац II одсека Штаба 51. дивизије, рођен у Грачани, срез Приједор 1925. године. Дошао у болницу 17. II 1945, умро 3. III 1945. године.
    Историја болести 471/45.
    Зебељан Миловој, борац 2. батаљона XII ударне бригаде, рођен у Фердину 1924. године. Дошао у болницу 17. III 1945, умро 21. III 1945. године.

    Срески одбор ЦК у Сенти је водио евиденцију о умрлим борцима, на основу добијених података од Војне болнице, и о томе је извештавао Месне народноослободилачке одборе, а преко њих породице умрлих о томе: где, када, од чега су умрли и где су сахрањени. ЦК је, осим обавештавања породица умрлих, вршио и службу обавештавања родбине о рањеним борцима, као и службу обавештавања о несталим и погинулим борцима. ЦК Војводине, обавестио је све подручне одборе о местима болничких центара од 1-7. и наложио је: “да ако се заинтересована родбина обраћа на вас да потражите где се налазе наши рањени борци, имате да их упутите на Болничке центре, који имају списак рањеника са изменама сваке недеље”. Тако је приспео извештај о томе, да је Савић Милица, ћерка Савић Жарка из Сенте, Приградски венац 127, погинула 7. III 1945. године код Болмана, или да је Татић Бојана, борац 1. чете 3. батаљона 26. Српске бригаде, 46. дивизије, рођена у Сенти 11. XII 1921. године, ступила у партизане 1943. године, рањена у борби и да је као неспособна отпуштена из болнице.
    ЦК је чинио напоре да се Војна болница у Сенти снабде потребном опремом и намирницама. Познато је да је, у згради гимназије, током 1945. године радила радионица за израду и поправку веша за потребе Војне болнице. По коначном исказу, Срески одбор ЦК у Сенти, прикупио је и испоручио Војној болници у Сенти следеће намирнице: 25 кг. масти, 2200 комада јаја, 1480 кг. кромпира, 1,50 кг. гриза, 42 кг. мака, 6,5 литара ракије, 3,5 кг. таране, 5 кг. шећера, 1 кг. сира, 5 кг. љуштене зоби, 1 кг. млевене паприке и 98 кг. црног лука. Војна болница је редовно снабдевана новинама и брошурама. Антифашистичкој књижари у Сенти, за новине и брошуре, “слате Војној болници у Сенти, за време његова постојања”, исплаћено је укупно 4122 динара.
    Војну болницу у Сенти су редовно посећивали подмладак и омладина ЦК, који су рањеницима носили цвеће, књиге и друге поклоне, а повремено су им приређивали и пригодне програме.
    Нисмо нашли писмени траг о томе, али се зна, да су послове и рад у кухињи и вешерају обављале, добровољно, омладинке и жене, посебно чланови УСАОЈ-а АФЖ-а и да је поред Војне болнице радила и радионица за израду и поправку веша и постељине. Није се могао утврдити број активиста на тим радовима, нити резултат њиховог рада.
    Рад Војне болнице у Сенти је полако одумирао. Рањеници из Војне болнице су упућивани у Болницу на интервенције до краја јуна месеца 1945. године (борац Талијевски Абдула, упућен је из Војне болнице на лечење у Болницу дана 29. VI 1945. године. Матична књига Болнице из 1945. године, редни број 1042/45). Последњи рањеник из Војне болнице је упућен у Болницу дана 29. VI 1945. године. Рањеници, који су лечени у Болници половином августа 1945. године нису више враћани у Војну болницу, већ су упућивани даље (борац Рујевић Милан, који је лечен у Болници у Сенти од 19. VII 1945. године, дана 13. VIII 1945. када је отпуштен из Болнице није враћен у Војну болницу у Сенти већ је пренет у Нови Сад “пошто се расформира Војна болница у Сенти”. Историјат болести Болнице број 1181/45).
    Војна болница у Сенти је радила до краја месеца августа 1945. године. На то упућује и податак, да је др Марко Борђошки, дана 31. VIII 1945. године, разрешен дужности управника Војне болнице. Просторије гимназије враћене су на даље коришћење Градском народноослободилачком одбору. Просторије гимназије су уређене и, између 14. и 16. септембра 1945. године, настава је почела дана 17. септембра 1945. године. Тог дана је отворен и школски интернат у згради бившег хотела “Америка”, сада већ бивше Војне болнице у Сенти, за чију је опрему коришћена употребљива опрема.
    Војна болница је и након затварања имала своју историју о којој веома мало знамо. Осамдесетих година овог века још неколико болничарки, које су радиле у Војној болници, биле су живе. Једна од њих је била и Бешлић Маргит, која је прво живела у Ади а потом у Сенти. Као болничарка је радила у Ади одакле су такође долазили рањеници у Војну болницу. Сачувала је једно писмо које нам је дала на увид. У писму, које је датирано од 16. септембра 1945 године, пише јој један млади човек по имену Анте из Дома за ратне војне инвалиде у Новом Саду. Називајући је мајком, с љубављу је позива да га посети. Распитује се, да ли се момак из Загреба оженио девојком, која је радила у канцеларији Војне болнице. Каже, да би се и он веома радо женио девојком из овога краја, верује да би се сада већ срећно окућио, јер је сазнао да му је породица преживела рат. Ко зна колико је оваквих писама послато, колико је судбина изменио боравак рањеника у потиској Војној болници. На томе што је и оволико података пронађено, можемо се захвалити покојном раднику историјског архива у Сенти Катона Палу, који је стрпљиво сакупљао податке на основу којих смо могли написати овај текст о Војној болници у Сенти.

    Литература:

    Стојан и Јованка Бербер: Оснивање сомборског болничког центра бр. 2 1944. – Покрајински одсек научног удружења за историју здравствене културе Југославије, стр. 465-469.
    Др Агоштон Виг: A zentai kórház története [Историјат сенћанске болнице]. – Сента, 1966, стр. 57.
    Развој Црвеног крста у Сенти 1872-1975. – публикација издата пригодом истоимене изложбе, стр. 18.
    Геза Триполски: Медицинске сестре сенћанских војних болница. – у Зборнику радова саветовања “Жене Војводине у НОР и револуцији 1941-1945.” – Нови Сад, 1984.
    Извори:
    АФСИА бр. 109: Спис сенћанске команде места бр. 253/44. од 22. XI 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 9. X 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 20. X 1944.
    АФСИА бр. 121.1: Записник са седнице градског НОО од 21. X 1944.
    АФСИА бр. 109: Документ сенћанске команде места бр. 432/44. од 28. XI 1944, те документ бр 8581/44. од 13. XII 1944.
    АФСИА бр. 121. 1. 22: Записник са XII седнице Извршног већа Градског НОО од 4. IV 1945. бр. 176/45, те записник бр. 2989/45.
    АФСИА бр. 109: Списи сенћанске команде места бр 888/44. од 13. XII 1944, бр. 889/44. од 13. XII 1944, те 844/44. од 14. XII 1944.
    АФСИА бр. 125.2: Спис Среског одбора Црвеног крста бр. 89/45. од 19. VI 1945.
    АФСИА бр. 125: Списи Среског одбора Црвеног крста бр. 5/45, 31/45, 104/45. од 28. VI 1945, те 166/45 од 17. VII 1945.
    Записник Извршног већа Градског народног одбора бр. 326/45. од 17. XII 1945.
    Попис скраћеница:
    АФСИА – Архивски фонд сенћанског историјског архива
    НОО – Народно-ослободилачки одбор

    Одговори

  8. 28. август 2018. у 13:11

    Војислав Ананић

    СЕНТА

    Град и среско место (32.000 ст.) у бачкој равници на р. Тиси (Дун. Бан.); по ослобођењу од Тур., крајем XVII в. постала шанац у потиској вој. граници и била чисто срп. место; по укидању вој. границе на место исељених Срба у Рус. досељавали се Мађари и Словаци; зан. и инд. место; фабр. сапуна и свећа, намештаја, стругаре, гмн. с држ. и мађ. наставним јез.

    Извор: Енциклопедија „СВЕЗНАЊЕ“, Београд, 1937. године, стр. 2057 – 2058.

    Одговори

  9. 24. септембар 2018. у 19:11

    Војислав Ананић

    „ОКО“
    http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/2164972/sencanske-magle-i-zlatiborske-zore.html

    “https://www.youtube.com/watch?time_continue=1607&v=V8EFT0g-uOc

    „Сенћанске магле и златиборске зоре –Око магазин – Горислав Папић

    Одговори

  10. 27. септембар 2018. у 06:31

    Војислав Ананић

    ЦРКВА АРХАНГЕЛА МИХАИЛА – Сента
    http://www.manastiri-crkve.com/crkve/crkva_arhangela_mihaila_senta.htm

    Одговори
1 … 4 5 6 7 8 … 12