Порекло становништва насеља Сента, према књизи СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић. Стање из 1935. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Сента – насеље
….“ Сента је на данашњем месту од прве половине 18. века, од онда, када се становништво намножило. Раније је лежала нешто јужније, отприлике тамо где је поменуто острво Поронћ; ту је било и утврђење. Стр. 5
…По до сада познатим писаним документима најстарије име Сента било је `Синтарев` на Тиси.
Овај документ потиче још из 1216. године, којим удова Саула Жупана, са одобрењем Андрије II, краља Угарске, поклања своје имање клостеру у Синтареву на Тиси.
Други је писани документ о имену Сенте диплома краља Владислава II из 1506. године, којом село Сенту проглашује за варош… Стр. 8
… Ко је први дао ово име `Синта`, односно `Зинта`, и шта оно значи, не зна се тачно, али се мисли да је то назив Хуна, који су у Сенти свакако живели до мохачке битке 1526. године, као остаци Атилине војске.
Срби, који су остали у Сенти после мохачке битке, називају је као и данас Сента, и тај назив предају Турцима, па је тако и Турци за све време њихове владавине и зову. Када су истерани Турци из Бачке, после чувене Сенћанске битке 1697. у Сенти је 1702. год. постављена милиција, да чува границу од Турака. За бољу одбрану, у случају напада, ископани су око вароши дубоки шанчеви, (од којих и данас има остатака на југу вароши). Због тих чувених шанчева Сента је била позната под именом `Сенћански шанчеви`.
Ове шанчеве ископали су Срби, који су и били једини становници Сенте и они једини сачињавали су милицију у Сенти, познату под именом `граничари`. Стр. 9
…Срби су се почели бунити када је 1750. године `развојичена граница`, а Сента остала испод управе Врховног ратног савета у Бечу… Због укидања границе и тиме и привилегија граничарима избило је незадовољство, услед чега је настала позната сеоба Срба у Русију. Стр. 17
…Сента се од 1526. год. па до 1752. године, а то је оно доба када су у њој само Срби живели, назива само Сента. Од те 1752. године већ почињу да долазе Мађари као колонизатори у Сенти, и они је због лакшег изговора називају `Зента`. Стр. 9
…После ових сеоба у Русију, настало је опустошење земљишта у Сенти.
Власти су и за друга места, већ и раније, имале планску колонизацију сиротиње из северних крајева Аустрије, коју су у Сенти спровели тек 1755. године, када је сеобом опустошена.
Прво у Сенту досељавају Словаци, из жупаније Барш и Хонт, које су Мађари називали именом Тот (Тотх). Тек касније долазе и Мађари у већем броју из Јасберења и хевешке жупаније и убрзо успевају да претопе Словаке у Мађаре…стр. 19
…Око 1785-86. буде насељено више хиљада запорошких козака, делимично у околини Сенте, који су убрзо изумрли…стр. 19
…Даном уједињења – 1. децембра 1818. г. – путем свога посланика Јоце Вујића и Сента је ушла у састав данашње државе Југославије. Стр. 22
Становништво
…Сента је врло често мењала господаре и становништво. Победитељи су се мешали са побеђенима.
Приликом Трајанова похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. Освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладали Авари под краљем Бајаном… Аваре су покорили Франци, који су 796. допрли до Тисе.
За време аварске управе над данашњом Војводином, дошли су Словени у Подунавље. Словена је било и у Бајановој војсци.
По мађарском историчару Анонимусу Мађари, који су се отприлике 897. године доселили у Угарску затекли су у данашњој Војводини Словене, чији је краљ Залан становао у Тителу. Убрзо су дошли Мађари у додир са Србима на Балкану. Од тога доба Срби и Мађари су у сталном додиру….стр. 23
…Притиском Турака на српске земље, приморани су Срби, да се јаче наслоне на Угарску… Стр. 23
…На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, тако да је 1437. год. половина Срема била насељена Србима, а 1440. године помиње се и Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурђа Бранковића….стр. 24
…Срба је било у већем броју већ 1525. године. Један од команданата тврђаве Батке код Сенте 1525. год. био је Србин, а и командант српске пешадије у тврђави био је Србин…стр. 24
…1527. год. Имамо у овим пределима владавину цара Јована Ненада који је рањен у Сегедину, али су га рањена његови војници пренели у село Торњош на земљишту Сенте, где је и умро, по чему би се дало закључити, да је овде била његова односно српска, главна снага…стр. 24
…Турци су били господари Сенте преко 150 година…стр. 24
…Нема помена да је неко насељавао Сенту, осим Срба, за време турске владавине, тј. све до 1697. године…стр. 24
…Када је основана милиција 1702. године, не зна се тачно колико је било војника – граничара у Сенти, али је по М. Костићу, приликом сеобе у Русију, тј. у доба развојичења 1751 – 53, из Сенте од простих војника гласало 417 `pro statu militari`. По овоме би се дало закључити, да је гарнизон у Сенти тада имао до 500 војника…стр. 25
…Др Д. Поповић износи нам податке да је у Сенти 1720. године било 3016 православних, колико је и онда имала становника, а то су били искључиво Срби.
Слободан војнички живот и привилегије, које су имали граничари, учинио је, да је број становника растао за све време од 50 година, колико је свега трајала милиција.
До развојичења границе, Срби у Сенти нису имали племство, али је Марија Терезија, баш поводом развојичења границе, 1751. године, издала дипломе официрима, граничарима и тиме их уврстила у племство…стр. 25
…По народној традицији, споменицима, документима и објављеним књигама може се утврдити, да су у Сенти били ови племићи, са дипломама од Марије Терезије:
Арсеније Вујић, граничарски капетан добио је диплому 1741. године у Пожуну,
Субота Брановачки, граничарски потпоручник диплому је добио 1851.
Јован Бодерлица, потпоручник, 1751.
Михајло Тешић, поручник, 1751.
Ђорђе Голуб, граничарски поручник
Неца Милиновић, барјактар, 1751.
Игњат Вукшић, 1751. Стр. 26
Нема ни једне српске породице у Сенти у којој не постоји предање, а да нису досељени из неког другог места. То се највише доводи у везу са сеобом Арсенија Чарнојевића…. Стр. 27
Ово су тих 47 породица које су и пре 150 година живеле и данас живе у Сенти:
Бабин,
Бабић,
Божин,
Бирцлин,
Брановачки,
Вујић,
Вуковић,
Влах,
Николин,
Грујин,
Девић,
Ђаков,
Ердељан,
Живков,
Зубанов,
Јакшић,
Јовић,
Јовичин,
Кајчић,
Крагујев,
Лалић,
Марјанов,
Марковић,
Михајловић,
Николић,
Обрадов,
Павловић,
Панић,
Перић,
Петров,
Пецарски,
Плавшић,
Плештић,
Поморовац,
Попов,
Поповић,
Прекајац,
Раић,
Риђачки,
Савић,
Славнић,
Сочин,
Стајић,
Степанчев,
Стојановић,
Томић,
Чобан и
Шашин.
Исти нам списак благајника Вујића казује, да је у Сенти пре 150 година живело и плаћало порез, али је изумрло или се одселило, ових 58 српских породица:
Барјактаровић,
Богдановић,
Бунић,
Баканцош,
пл. Бодерлица,
Бугарин,
Ваћин,
Виловљев,
Врџић,
Вребац,
пл. Голуб,
Грчки,
Димитров,
Даић,
Докић,
Ђурић,
Зетовић,
Јанков,
Јасин,
Јосимчев,
Јуришин,
Каић,
Каичић,
Кекић,
Керша,
Костин,
Кречанов,
Кунић,
Курина,
Милиновић,
Митров,
Мијатов,
Молдован,
Мучалов,
Мушкатиров,
Нагулов,
Неранџић,
Панајот,
Пашански,
Пејчић,
Перишић,
Пећканин,
Пиваров,
Пилић,
Путић,
Радоичин,
Рац,
Сремац,
Страјињин,
пл. Тешић,
Филиповић,
Шевић,
Шиклован,
Шиђански,
Штета,
Штранзор и
Шћапул.
По списку из августа 1849. Александра Николића, пароха види се, да су постојале у Сенти, али су изумрле или се одселиле, поред назначених и ове породице:
Абрамовић,
Баичин,
Богатула,
Гаин,
Исаковић,
Лончар,
Паликућин,
Пецић,
Радулашки,
Славујев,
Сомборац,
Степанчев и
Чамптрагов.
Поред ових постојеу народној успомени, јер су играле видну улогу у животу Сенте и зна се да су биле оснивачи и чланови српске читаонице од 1868-1878, а данас су одсељене или изумрле – породице:
Бранковић,
Веселиновић,
Воларић,
Ђуричић,
Ђуришић,
Живановић,
пл. Каракашевић, (Симеон),
Кирић,
Лазић,
Лукач,
Лукачевић,
Мађаревић,
Маријан,
Миросављевић,
Михелић,
Павлетић,
Соларић,
Трифуновић,
Француз,
Хадић и
Црнодок.
У историјском делу ове расправе наглашено је да су Сенту населили, после сеобе Срба у Русију 1751-53. године, Словаци… од 1745, до1755. године.
По овоме се списку види, да је 98 породица своје презиме, а 22 породице имају сада, поред свог породичног имена, и надимак Тот, како Мађари зову Словаке.
Прве словачке породице, досељене од 1745. До 1755. године планском државном колонизацијо, биле су ове:
Вигналик,
Лавичка,
Матлак,
Једдличка,
Лочанко,
Јурак,
Виринчик,
Лајко,
Препок,
Ђутчик,
Лебак,
Лајчик,
Ренко,
Пољак,
Слобода,
Чернак,
Писар,
Бурањ,
Чинчик,
Бенак,
Хусак,
Чикмак,
Сорчик,
Немчок,
Ложанко,
Баланек,
Врецко,
Маћко,
Шкутера,
Солар,
Речко,
Лајчик,
Духинка,
Трабајко,
Латак,
Персо,
Лободар,
Берњик,
Хатала,
Шпекла,
Серезла,
Кучера,
Козар,
Блахо,
Оплетан,
Заплетан,
Чизик,
Крежо,
Божо,
Дапчик,
Прасак,
Стојко,
Беднавик,
Чипак,
Пристал,
Матуска,
Гордан,
Ховенец,
Михалко,
Чинчак,
Достал,
Рипчо,
Сипан (Молнар),
Сикора,
Мукуш, (сада Мезеи),
Рибар (Либал),
Вандлик,
Клавар,
Белец,
Буздер,
Колар,
Перача,
Лобозар и
Тот (Тотх).
У првобитно породичном име узели су надимак Тот (Тотх) ови:
Тот Гарђи,
Тот Абоњи,
Мучи,
Бојник,
Пређел,
Курта,
Рефена,
Сегеди,
Катона,
Мељкути,
Хорти,
Хоргоши,
Шаги,
Уђонка,
Сусого,
Чантавери,
Макшо,
Адамек,
Јакаб ек,
Галша,
Бенедек и
Тот Мартоноши.
Испитивањем у народу дознао сам да су Словаци још и ове породице:
Амбруш,
Ћурак,
Балиж,
Бубала,
Јединак,
Драбик,
Крижан,
Костур,
Микушка,
Билицки,
Михаљи,
Барток,
Скала и
Ануш (сада Фелшехеђи). Стр. 27, 28, 29
Буњевци су:
Лалић,
Рудић,
Дулић,
Коловић,
Миланковић,
Буљовчић,
Микловић,
Прикидановић,
Жуљевић,
Јанковић,
Неорчић,
Роговић,
Стрилић,
Зовић,
Стипић,
Киринић, и
Сударевић.
Пољаци су:
Липински,
Триполски,
Шелмецки,
Ленђел,
Кленоцки,
Јаблонски,
Јаворски и
Једловски.
На ово претапање особитог је утицаја имала вера. То претапање је врло брзо ишло другом половином деветнаестог века.
Зна се за неколико породица да су руског порекла, али се сада њихови потомци издају за Мађаре. Такве су породице:
Цинкајло,
Икотин,
Харшањ,
Халмош и други.
Мисли се, да су ове породице потомци од оних запорошких козака, који су око 1785/86, тј. за време Катарине II, због укинутих права, прешли у Аустрију и населили се у околини Сенте….
Јевреје нико није асимиловао, већ је њихов број са развићем трговине у Сенти стално повећавао… Постоји предање да су се у Сенти најпре настаниле породице Флеш и Полак. Велика принова Јевреја у Сенти била је после светског рата за коју народ каже:`навала шнеклаша из Галиције`. По државној статистици било их је 1921. године 1373 душе, а 1931. године 1467…стр. 29 …Истицале су се ове јеврејске породице:
Дојч,
Кон,
Бергел,
Браун,
Крихабер,
Монтаг,
Хакер,
Шпицер,
Облат и
Полак. Стр. 87
И Немци су претапани у Мађаре. Њих имамо 1880. године 447, а сваке године све мање; али зато имамо Мађара са чисто немачким презименом…стр. 29
…`Срби нису никога од католика асимиловали; једино су то учинили са шест православних породица које су румунског порекла у Сенти:
Бирцлин,
Борзашки,
Сеђаков,
Јовић,
Ердељан и
Влашкалин. Стр. 29
Најстарије податке о величини становништва у Сенти имамо у турским тефтерима, који се налазе у Бачком државном архиву; одатле их је др Душан Поповић преписао и објавио у прилогу књиге `Бачка`…стр. 32
`При испитивању сенћанског становништва о његовој старини и пореклу, нисам нашао ни једну породицу, која сама тврди да су староседеоци у Сенти, односно која не зна да је са стране досељена. Све су породице у Сенти у недавној прошлости досељеници, па то били Срби, Буњевци, Словаци, Мађари или Јевреји.
Нама није овде могуће испитати Мађаре и оне који су се у њих претопили, а тако ни Јевреје, него само назначити које су све српске породице и као пример о познавању традиције изнети само неколико породица….стр. 33
…`Насељенике сачињавају: добровољци (војници који су учествовали, а нису морали, у србијанској или црногорској војсци за време ратова 1912-1918. године), четници (војници који су пре рата 1912. године учествовали у мањим јединицама и борили се противу Турака ван државних граница Србије), сиромашни насељеници, које је држава населила, аутоколонисти (који су се сами доселили у Сенту тражећи боље место за живот), оптанти (Срби из садашње Мађарске, када се после рата требало изјаснити за поданство наше државе)…`стр. 34.
…`Српских домова у Сенти има 1140, а разних презимена (српских) 482. И они који су једнога презимена, нису све једна породица…`стр. 34
`У следећем списку српских породица (презимена):
Абрамовић,
Абжић,
Авдаловић,
Алексић,
Андрушков,
Анђелић,
Анђић,
Антић,
Акбаба,
Арадски,
Арсеновић,
Атанасијевић,
Бабин,
Бабић,
Бадић,
Бајић,
Бакић,
Бакалић,
Бандин,
Бањац,
Бањеслав,
Бачкић,
Бачулов,
Бјелогрлић,
Белеслин,
Бјелица,
Бенђесков,
Берић,
Бетовац,
Бечић,
Булат,
Берковић,
Бешлин,
Бикар,
Бикић,
Билбија,
Бирдић,
Бирцлин,
Блажић,
Богдановић,
Боговац,
Богојев,
Божанић,
Божин,
Бојин,
Бојанић,
Бокун,
Бољановић,
Борђошки,
Борзашки,
Бошковић,
Брајић,
Брановачки,
Брашован,
Бркић,
Бркљечић,
Брстан,
Будисављевић,
Будимир,
Бурић,
Буторац,
Вајдић,
Васић,
Велашевић,
Величковић,
Вешић,
Веселиновић,
Вушуровић,
Витковић,
Вланиколин,
Влашић,
Влашчић,
Војиновић,
Војић,
Воратовић,
Воргић,
Вранић,
Вујадиновић,
Вујачић,
Вујичин,
Вујић,
Вујовић,
Вујошевић,
Вукадиновић,
Вукашиновић,
Вукелић,
Вуков,
Вуковић,
Вукотић,
Вулановић,
Вурдеља,
Вукчевић,
Вучетић,
Вучиловић,
Вучковић,
Вујичић,
Вушуровић,
Гавриловић,
Гарић,
Гардашевић,
Гашић,
Гаћаш,
Герић,
Гилић,
Главашки,
Гладовић,
Глигоровић,
Глигорин,
Глишин,
Говедарица,
Гојков,
Гојковић,
Голубовић,
Головић,
Граовац,
Грубић,
Грозданић,
Грујин,
Грујић,
Грубанов,
Грчкарац,
Гудовић,
Гузина,
Гвозденовић,
Дамјановић,
Данковић,
Давидовић,
Девић,
Десанчић,
Десимировић,
Димитријевић,
Дошен,
Добрички,
Дотлић,
Драгин,
Драговић,
Драгаш,
Дракулић,
Драшковић,
Дрезгић,
Дрозгић,
Дунђерски,
Дукин,
Дулић,
Дујмић,
Дујић,
Ђаков,
Ђаковић,
Ђорђевић,
Ђукић,
Ђуришић,
Ђурђевић,
Ђурић,
Ђуровић,
Ербез,
Ердељан,
Ердељановић,
Живков,
Живковић,
Жутодрагић,
Завишић,
Загорац,
Загорица,
Зарић,
Заковић,
Зековић,
Зец,
Зовић,
Зомборчев,
Зорић,
Зубан,
Ивановић,
Иванишевић,
Ивачковић,
Илић,
Илибашић,
Јаблан,
Јабланов,
Јајагић,
Јаковљевић,
Јанковић,
Јанчикин,
Јакшић,
Јанчић,
Јелача,
Јелић,
Јегдић,
Јеновац,
Јовакин,
Јованов,
Јовановић,
Јанчић,
Јанчикин,
Каблар,
Кајчић,
Каленић,
Калуђеровић,
Капор,
Карапанџић,
Катанић,
Катић,
Кашнић,
Кирјаковић,
Кнежевић,
Ковачев,
Ковачевић,
Козић,
Којић,
Којичић,
Колић,
Контић,
Коњовић,
Корнић,
Косановић,
Костић,
Кошутић,
Крагујев,
Кривокапић,
Крочин,
Крстин,
Крунић,
Кршикапа,
Кршић,
Кујунџић,
Кусовац,
Лазаревић,
Лазаров,
Лазић,
Лазовић,
Леро,
Лојовић,
Лолин,
Лудајић,
Лужајић,
Лукачевић,
Мајсторовић,
Малешевић,
Малетин,
Малуцков,
Мокринов,
Мандић,
Манић,
Манојловић,
Марић,
Маринковић,
Марјанов,
Марјановић,
Марков,
Марковић,
Мартиновић,
Матић,
Матовић,
Мијатовић,
Мијушковић,
Микин,
Миковић,
Миленковић,
Миладиновић,
Милетић,
Милић,
Миличев,
Милинов,
Милинковић,
Милован,
Миловановић,
Милошевић,
Милутиновић,
Миљановић,
Мирковић,
Мисленовић,
Митровић,
Михајловић,
Михаљев,
Мишић,
Мишковић,
Мојсин,
Мокринов,
Мрђанов,
Мркаић,
Мркшић,
Мркобрад,
Мудрић,
Мутавџић,
Мушкинић,
Надрљански,
Наранџа,
Настасијевић,
Недељковић,
Ненадић,
Нешић,
Неранџић,
Николић,
Нинковић,
Нинчић,
Никшић,
Новаковић,
Новков,
Обрадов,
Огњановић,
Опачић,
Павлов,
Павловић,
Павковић,
Пајић,
Пајтић,
Пакашки,
Пандуровић,
Панић,
Пантић,
Пашић,
Пејак,
Пејин,
Пејиновић,
Пејић,
Певачевић,
Петричевић,
Перић,
Перовић,
Петковић,
Петричић,
Петров,
Петровић,
Петрић,
Пецарски,
Пешикан,
Пешут,
Писаров,
Пјевац,
Плавшић,
Плештић,
Плетикосић,
Половина,
Поморовачки,
Попов,
Поповић,
Почек,
Предин,
Прекајски,
Прерадов,
Проданов,
Продановић,
Радовановић,
Радовић,
Радаковић,
Радојковић,
Радоњић,
Радосављевић,
Радулов,
Радуловић,
Рајић,
Рајичевић,
Рајиновић,
Рајковић,
Ракић,
Ракин,
Рамадански,
Ранков,
Рацглигорин,
Рашковић,
Рашовић,
Рибар,
Риђички,
Ристић,
Радин,
Ромић,
Рошета,
Рогановић,
Рубић,
Ршић,
Савић,
Самарџић,
Свирчев(ић),
Сеђаков,
Секулић,
Сенић,
Симић,
Славнић,
Слијепчевић,
Сочин,
Спрема,
Стајић,
Станаћев,
Станишић,
Станчулов,
Станковић,
Старчев,
Стеванов,
Стевановић,
Стефановић,
Стевовић,
Степанчев,
Стојановић,
Стојков,
Стојковић,
Стојшић,
Стругар,
Суботин,
Суботић,
Сувајџић,
Сујић,
Сунајко,
Сушић,
Тајков,
Танасијевић,
Татић,
Тевденић,
Тепавчевић,
Терзин,
Тићаков,
Тимотијевић,
Тодоров,
Тодоровић,
Томић,
Толовић,
Томашевић,
Тошић,
Тонтић,
Топаловић,
Тројановић,
Тунић,
Турков,
Тутуш,
Тутић,
Туцаков,
Туцаковић,
Ћатков,
Ћеранић,
Ћирић,
Ћопков,
Ћорић,
Увалић,
Уверић,
Угриновић,
Узуновић,
Узелац,
Унковић,
Уторник,
Уторников,
Филиповић,
Фагарош,
Франтичевић,
Фромић,
Хаџић,
Хајдин,
Херцег,
Хранислављевић,
Христић,
Цвејаков,
Цвејић,
Цветковић,
Цетина,
Црнокрак,
Цуцин,
Чавић,
Чампраг,
Чејовић,
Чобанов,
Чоп,
Човић,
Чубић,
Чупић,
Џаковић,
Шарић,
Шајатовић,
Шајиновић,
Шегота,
Шеварлић,
Шкрбин,
Шашин,
Шуловић,
Шурања. ` Стр. 34, 35, 36.
Заслужни Срби Сенћани су:
Јован Мушкатировић,
Севастијан Илић,
Арсеније Бодерљица,
Стеван Брановачки,
Јован Ђорђевић,
Сава Вујић,
Павле – чича Паја – Вујић,
др Стеван Малешевић,
Евгеније – Ђена – Брановачки,
Стеван Лукачевић,
Владимир Николић,
Стеван Сремац,
Александар – Шаца – Вујић,
Ђура Пецарски. Од стр.74 – 81
Извор: Књига СЕНТА: зборник прилога за историју града/уредио Миливоје В. Кнежевић – Сента: Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2010, Фототипско издање из 1935.
Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић
ДОДАТАК: ПОПИС СТАНОВНИШТВА СЕНТЕ ИЗ 1828.
18. март 2018. у 13:35
Војислав Ананић
Сента
Сента се по изгону Tурака јавља као чисто српско насеље. Од 1702. године Сента је као шанац имала обавезу да држи 200 граничара. 1720. имала је 97 српских домова. 1751. ушла је у састав Потиског крунског дистрикта. 1769. имала је 164, 1773 – 148, 1786 – 232, а 1792. 251 дом са 1715 српских душа.
Извор: др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга
3. април 2018. у 18:50
Војислав Ананић
ИЗ ИСТОРИЈЕ СЕНТЕ
„… Прва појава Срба у нашим крајевима није везана за Сенту, већ за Песер, средњевековно насеље, које се налазило поред Тисе, северозападно од данашње Аде. По изворима којима располажемо, неко време оно је било у власништву деспота Ђурђа Бранковића, све до 1440-их година.
Друго место где се помиње јужнословенски елеменат јесте Батка, јужно од Сенте, као касно средњевековно утврђење (castrum), чији је командант 1525. године Михајло Коњовић, а годину дана касније Стеван Бранчић, те претпостављамо да је барем део посаде био такође јужнословенског порекла“. (стр. 23)
„После пада Будима и Сегедина (1541), Турци су трајно завладали и Сентом и околином и уклопили се у једно војно-административно уређење Османлијског царства, а у оквиру Сегединског санџака, односно Будинског пашалука…
Пустошења везана за турске походе, увођење турске управе и пореског система умногоме је утицало на промену етничког састава становништва. Мађарско сељаштво, које је успело да преживи страдања, а првенствено се бавило земљорадњом, масовно је напуштало ове крајеве, а његово место су попуњавали сточари јужнословенског етничког порекла, међу којима је поред Влаха било и Срба с југа, где је већ раније, падом Српске деспотовине, започела турска владавина…
Ослобођење од турске превласти донео је Бечки рат. Одлучујућа битка одиграла се управо код Сенте 11. септембра 1697. године, када је аустријска војска под вођством генијалног Еугена Савојског нанела велики пораз турској армији. Услед тога султан је био принуђен да склопи мир са Аустријом. Сента је ослобођена већ нешто раније, 1696. године, после тзв. Прве сенћанске битке и у паланку су постављени Срби-војници под старешинством Јована Текелије. Они су у ове крајеве већ доспели за Великом сеобом 1690. године, када су ступили у аустријску службу. По приближавању турске војске за време похода 1697. они су, напустивши Сенту, доносили вести Еугену Савојском о кретању турских снага, па је он, између осталог захваљујући и овим важним обавештењима, ногао детаљније да испланира напад“. (стр. 24)
„Еуген Савојски је 1698. године поставио Јована Текелију за заповедника Арада. Не знамо ко је био командант посаде у Сенти следећих неколико година, све до 1704. године, када је Плавша Милиновић именован за капетана, а Милош Црни за поткапетана Сенте. Две године раније завршени су радови око организовања Потиско-поморишке војне границе да би се сачувале ослобођене земље, међу којима је била Бачка и део Срема…
Потиски део састојао се од четрнаест насеља, а центар војне границе био је у Сегедину…
Године 1703. на целој граници налазимо 725 коњаника и 1000 пешака. У Сенти је планирано да буде сто коњаника и сто пешака. Ови бројеви ће касније варирати…
Национални састав становништва био је мешовит, мада су граничари већином били Срби или барем словенског порекла (Буњевци, Власи). А ту је после Сенћанске битке остало и нешто од распуштених одреда из војске Еугена Савојског. (стр. 25)
„Законски чланак о укидању Границе донет је 1741. године, али је његово извешење трајало десет година“. (стр. 26)
„Истовремено су се, међутим, појавили и агенти руског царског двора, који су ин нудили непромењени статус уколико се преселе у Украјину и ступе у руску службу Била је велика дилема и н крају је отпочео српски егзодус, овог пута из новије у најновију домовину…
Тих година Сента је, изгледа, скоро у целости испражњена, барем што се војне посаде тиче. У периоду од 1751. до 1753. године у Славонију се преселила 21 породица, у Срем 208 породица, у Тамишки Банат 255 породиц (439 лица), а у Русију пак 286 породица. У сенти су 1753. године остале свега 33 породице са 52 лица, у које се вероватно не убрајају цивили, али то је, познавајући тадашње прилике, био заиста прави егзодус. Карловачки митрополит Павле Ненадовић свима је слао позив на останак, како би одвратио граничаре од сеоба у Русију, али управо су свештеници били ти који су спас вере видели једино у тој алтернативи. Из Сенте је однет већи део богослужбених црквених предмета и икона, а и велики део црквеног новца. На јесен 1751. године Сенћани су се прикључили групи Јована Хорвата, који их је водио у Русију, а у пролеће следеће године основана су прва српска насеља у јужном делу Украјине. Њихова покрајина ће носити назив Нова Србија. Истовремено још једна група креће на пут под вођством потпуковника Јована Шевића и Рајка Прерадовића, али због несугласица са Јованом Хорватом они су се населили поред Доњеца, а та област је убудуће носила назив Славјано-Сербск. У новој домовини насељеници су добили земљу за обраду и сачували су војнички статус. Упркос томе што их староседеоци нису прихватили оберучке, отпочела је спора асимилација досељеника, али на старим руским картама су се све до средине 19. века могла наћи насеља са називима Сента, Кањижа, Суботица и сл.“ (стр. 27)
„Бечки двор је покушавао на разне начине (дипломатским путем, претњама, обећањима) да одуврати граничаре од исељавања, нарочито за Русију. Једно од могућих решења нудило се кроз оснивање Потиског крунског диштрикта, издавањем царских привилегија 28. Јуна 1751. године. То је уједно био још један вид одуговлачења да се е територије потпуно инкорпорирају у жупанијски систем.
Привилеговани диштрикт састављен је од бивших граничарских басеља Мартонош, Кањижа, Сента, Ада, Мол, Петрово Село, Бечеј, Сентомаш, Турија и Градиште, са седиштем у Бечеју. Првобитно је замишљен као коморско, а у ствари је представљао крунско добро. Војно уређење је потпуно укинуто, али су православни житељи добили посебне привилегије, које су им гарантовале прилично велике слободе. Мада су по статусу били кметови или желири, они су били ослобођени од већине намета и пореза, па и кулука, који су иначе важили у другим деловима Угарске, односно Хабсбуршког царства. Бечеј, Сента и Кањижа имаће ранг вароши са правом држања годишњих вашара и седмичних пијаца, што ће допринети интензивнијем развоју ових насеља. Бивши граничарски официри добили су племићке титуле и курије, које ће најпре добити само на уживање, а касније ће те курије постати наследне. И обичним граничарима је обећана земља за обраду у величини 18-24 диштриктних ланаца (1 диштриктни ланац = 2200 квадратних хвати).
У Сенти племићке титуле су добили следећи официри: Ђорђе Голуб, вицекапетан, Јован Бодрлица, поручник, Субота Брановачки, поручник, Михајло Тешић, поручник, Неца Милиновић, барјактар и Игњат Вукшић, барјактар. Ни ове интервенције, међутим, нису спречиле већину у намери да се одселе.
По неким изворима управо у години формирања Диштрикта гради се нова православна црква у Сенти. Ако узмемо у обзир прилике, а затим и поменуту сеобу, скоро да је сигурно да до градње те године није могло доћи, већ тек можда средином 50-их година 18. века. Вероватније је да је бившим граничарима дато обећање за помоћ при изградњи цркве у оним местима где је за тим постојала потреба, или да су баш Сенћани донели начелну одлуку о изградњи. (До сада нисмо дошли до „праизвора“, по коме се година 1751. редовно наводи као година подизања нове цркве. Упркос свему, сматрамо да овај датум има полазну тачку за прославу јубилеја цркве треба задржати, јер је веома укорењен не само у традицији сенћанских Срба (па и несрпског становништва), већ и у традицији монографског писања на ту тему. Наука, међутим, и даље остаје дужна да да дефинитивни одговор на питање када је црква заиста изграђена.)
Године пре и после основања Диштрикта веома су важне за даљу судбину Срба у овим крајевима. Већ 40-их година, за време развојачења границе, долазе нови нови досееници у бивше граничарске општине, углавном Мађари и Словаци из пренасељених мађарских жупанија. Ова насељавања су делом организована, а делом су пак била стихијска. Иза тог процеса стоји меркантилистичка политика бечког двора, како би се што боље искористиле ненастањене пустаре. Следећих неколико деценија Словаци се делимично, а касније и потпуно асимилују у Мађаре (што ће олакшати заједничка – католичка вера), тако да већ краје 60-их Мађари постају већински елемент у неким општинама Диштрикта (нпр. у Сенти и Кањижи)…
… Ватрена стихија услед које је велики део Сенте изгорео 1769. у многоме је допринела новом изгледу Сенте. Сматра се да је у то време изграђен центар у који са свих страна улазе главне улице…“ (стр. 27, 28 и 29).
„Годишњица битке код Сенте по први пут се прославља 1816. године. Том приликом издата је прва монографија битке на мађарском језику, па и говор младог сенћанског адвоката Петра Стојшића (овај пак на три језика).
Већ у првој половини 19. века Сента све мање личи на село. Гради се Градска кућа на Главном тргу, отвара се болница, отворена је и прва приватна апотека, организује се противпожарна заштита…
Из овог периода памтимо имена тројице Сенћана –Срба, који су се на неки начин прославили и шире (мада се мора рећи да нису остали у Сенти). Први од њих је Јован Мушкатировић…, други Јован Ђорђевић… и трећи Стеван Сремац…“ (стр. 30)
„За сенћанске Србе је значајно поменути годину 1859, јер се тада први пут званично и јавно прославља дан Светог Саве (Савиндан).“ (стр. 31)
„То је доба истинског друштвено-економског процвата, што се огледа и у изградњи неколико важних објеката, првенствено дрвеног моста…, изграђују се кеј и железница, оснивају се банкарске институције и јављају се зачеци индустријске производње (пилане, млинови), врши се асфалтирање улица близу центра и уводи се јавно електрично осветљење, уређује се Народна башта као омиљено излетиште Сенћана. Пре избијања Првог светског рата изграђена је нова (данашња) градска кућа и подигнут гвоздени мост…
…Једна од најинтересантнијих личности тог времена је свакако Теодор-Тоша Брановачки…
…За тај период везан је и почетак деловања Јована-Јоце Вујића…“ (стр.32)
„Улазак српских јединица под командом мајора Глигорија Хаџи-Јовановића 16. новембра1918. доноси многе промене.“ (стр.33)
„…у овом раздобљу морамо истаћи и незаслужено заборављеног Миливоја В. Кнежевића, који родом није Сенћанин, већ је ту радио као професор гимназије… Кнежевићева монографија“ (Сенте, моја примедба) је издата као посебно издање 1935. године…“
„Уласком јединица мађарске армије 13. априла 1941. године у Сенту, долазе опет неповољне промене за град, а посебно за Србе,“ (стр. 34)
„…православна (црква из 1751, моја примедба), са импозантном прошлошћу (као најстарија зграда у Сенти)…(стр.35)
„…Сента је добила струју , међу првима у ондашњој Бач-Бодрог жупанији а пре Суботице, Сомбора и Н. Сада.“ (стр.101)
Извор: Петар Терзић, ЦРКВА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У СЕНТИ 1751 – 2001, Сента, 2001.
31. мај 2018. у 07:46
Војислав Ананић
МУШКАТИРОВИЋ ЈОВАН, писац, први скупљач народнили пословица (око 1748, Сента — 14/7. 1809, Пешта). 0 његову школовању зна се само, да је свршио право у Пешти и да је, положивши адвокатску заклетву 10/3. 1783, био први Србин адвокат у Угарској. Но и раније је М. уживао велик углед као правник и као човјек, јер је 1778. постао сенатор пештанске опћине. М. је своје правничко знање стављао и у народну службу; митрополит Мојсије Путник често га је употребљавао да брани права српског народа и цркве, основана на царским привилегијима, а за граваминалну представку темишварског српског сабора (1790) саставио је М. приједлог: Проиецтум про граваминибус ет постулатис Расцианае анно 1790… елаборатум. Овај пројект (63 стране на арку) налази се у библиотеци народног музеја у Будимпешти. И ради тога, а и уопће као народни бранилац и као српски књижевни радник, М. се бавио студијама о прошлости српског народа.
М. заузима видно мјесто у Мсторији српске просвијетљености углавном због тога, што је био први Доситејев сљедбеник, који је његове идеје досљедно, паметно и вишестрано проводио и што је први почео скупљати и објављивати народне изреке и пословице. Већ 1786. штампао је М. у Бечу Краткое размишљение и праздници, у коме јаким разлозима, диктираним здравим и практичним разумом, осуђује често празновање у Срба и оправдава наредбе просвијетљенога цара Јосипа у томе погледу. То дјелце истина није скроз оригинално, али је важно, јер је писано скоро чистим народним језиком и одаје пишчев доситејевски дух. Слично му је дјело, по практичној тенденцији и слободи духа, Расужденије о постах восточнија церкве (1794), у коме удара на многе, дуге и строге постове, који су нехигијенски и неразумни за радни народ. Важније су, и у истину представљају М. главно дјело, Причте, илити по простому пословице, тјемже сентенције илити рјечениа, које је издао први пут у Бечу 1787, а други пут умножено, 1807. у Будимпешти. У тој збирци има и страних изрека и цитата, али и низ први пут прикупљених и штампаних наших народних пословица. И Вук се касније користио његовом збирком. Она је толико одговарала потреби у нашем друштву, да ју је један буњевачки писац 1808. превео на »илирски« и латиницом штампао у Пешти. М. је још, смјерајући само да практично поучи народ, 1802. написао једну маџарску књижицу, коју је 1808. и на српском издао: Краткоје размишљеније О средствих чрез која дражајшему нашему отечеству Маџарској с добрим месом и рибом, постојано помочти би се могло и меса умаленије, следователно уселену скупост удалити.
Као плод његових хисторијских проучавања може се сматрати један озбиљан спис, који је тек 1844. објављен у одломцима у Летопису као Церте серпског живота у Унгарији, а 1905. у цјелини у Српском Сиону, за који се претпоставља, да је пријевод хисторијског образложења у споменутом његовом пројекту на латинском од 1790.
М. није био оригиналан, ни писац ни мислилац. Он је био Доситејев ученик, односно ученик европских рационалиста 18. вијека, али је његова појава карактеристична и знатна, јер представља најбољи тип српског грађанства које је усвојило напредне идеје са запада. М. је, као Доситејевац, путем здравог разума дошао на идеју, да своје практичне савјете саопћује народним језиком, јер их је упућивао народу, а да би и народну мудрост употријебио за одгајање народа, скупљао је и штампао пословице. Иако М. то није радио по свјесном програму прибирања народног блага као Вук, ипак је он био први на том корисном послу.
Литература: Ј. Скерлић, Јован Мушкатировић, Биографско-књижевна студија из историје српске књижевности 18. века (Глас, 80, 257—294; Оцјена и допуна о М. као хисторику од Ј. Радонића, Летопис 256, 63—66); Д. Руварац, Исправак у библиографији Јована Мушкатировића (Бранково Коло, 1910, 11; Оцјена о томе од Ј. Скерлића у Српском Књижевном Гласнику, 1910, 24). В. Петровић.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.
1. јун 2018. у 18:52
Војислав Ананић
СЕНТА, варош у Бачкој, на Тиси. Има 30.694 становника (1921). 1910. било је у С. 2.857 Срба, 26.529 Мађара, 1.373 Јевреја; православних 2.386, католика 26.769. С. се спомиње први пут 1216. 1516. постала је слободна варош. За време Турака потпадала је под сегединску нахију. 1697. победио је принц Еутен Савојски код С. Турке. После ослобођења од Турака С. је била чисто српско место, те је постала шанац у потиској граници. Кад је граница развојачена (1751), припала је С. потиском округу. На место Срба, који су се, приликом развојачења границе, одселили у Русију, почели су се у С. насељавати у великим масама Словаци и Мађари. 1848/49. страдали су у С. врло много Срби. Становништво се бави претежно ратарством. Врло је знатна трговина и индустрија, нарочито она, која је у вези са ратарском продукцијом. Занатлиство и кућна индустрија такође је знатна. С. је врло важна железничка раскрсница. Код С. је везана Бачка са Банатом гвозденим мостом. Има гимназију, врло лепу онштинску кућу, и једно од најбоље уређених ватрогасних друштава у држави. У С. се налази и највећа приватна збирка српских уметиичких слика, књига и рукописа Јоце Вујића. Д. П.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА , С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.
5. јун 2018. у 15:04
Војислав Ананић
СРЕМАЦ СТЕВАН, књижевник, приповедач (11/11. 1855, Сента — 12/8. 1906, Соко Бања). Основну школу свршио је у месту рођења, а гимназију у Београду, камо је дошао 1868. Учествовао је у српско-турским ратовима 1876—1878. као добровољац. 1878. завршио је историско-филолошки одсек Велике школе, па је постављен за предавача у гимназију у тек ослобођеном Нишу. Одатле је 1898. премештен у Београд, у другу гимназију. На С. образовање пресудно је утицао његов ујак, Јован Ђорђевић, који га је прихватио по прелазу у Београд. У дому тог угледног књижевника, оца модерне српске позорнице и великог националиста, С. је заволео књигу, позориште и српску прошлост. С. је сразмерно касно ночео да пише. Тек 1888. објавио је први свој рад, и то једну слику из историје, а прва његова шаљива прича угледала је света 1889, у нишкој Старој Србији. У прве редове наших приповедача избио је С. 1895, са Ивковом славом у Недићевом Српском прегледу. Затим је С. засебно објавио (1896) Лимунацију на селу, Поп Ћиру и Поп Спиру (1898), Вукадина (1903), Зону Замфирову (1907) и маље приповетке: Божићна печеница (1908), Чича Јордан (1903) , Јексик-Аџија (1904), Три приповетке (1904), Скице (1905), Човекова трагедија или бол у Елемиру, шаљиви спев са властитим цртежима (1907), Кир-Герас (1908). Песничка приповедања из српске историје изашла су у шест свезака, у Матичиним књигама за народ (1903—1909). С. је оставио велики број прича и по разним часописима, а зна се да је писао и политичке чланке, сатире, козерије и подлистке у органима либералне странке. У опште, С. је за свога осамнаестогодишњег кљижевног рада, а нарочито за последњих десет година, написао веома много, нзузетно према нашим прилнкама, а имао је и као наставник глас одличног предавача и савесног педагога.
С. је, као човек и по своме становишту према друштву, био конзервативац и традиционалист. Стога је он нарочито неговао народну историју, и много је држао до тих својих радња, а оне, међутим, немају особиту књижевну вредност. Но као приповедач-хумориста С. заузима, без поговора, највндније место у нашој кљнжевности. У ствари све су његове приче хуморнстично-сатиричне, само што су један знатан њихов део искључиво шаљиве ствари, анегдоте, досетке и згоде, удешене само ради засмејавања, а маљи део има и врлине истинске уметничке хумористике. Таки су у првом реду Вукадин и Зона Замфирова, у којима је анегдота проширена и дигнута до прворедне слике, средине и времена, са маркантно датим типовима и догађајима символичког значења. Поп Ћира и Поп-Спира је већ мање сливен, удара у очи мозаични састав познатих комичних анегдота и досетака. С. је писац нашег малог, баналног човека са великим апетитима и са много ситне таштине, а без неких особптих душевних амбиција и проблема, те је заиста требало имати много приповедачког дара, да се не подлегне таквом материјалу. Колико је С. био снажан реалиста види се из тога, што је створио не само читаву галерију живих типова, што је указао на поједине заостатке старог и минулог времена и тако их спасао за будућност, него што је у гомилу оштро запажених ситних факата умео који пут да унесе такав ред, да њихова целина, и ако неодољиво комичан баналитет паланачке свакодневице, показује и једно значајније и озбиљније лице: о битно људској нарави нашега света, са ванредно вешто подвученим покрајинским особинама и разликама.
Од С. приповедака драматизоване су: Ивкова слава и Зона Замфирова, те и данас чине можда најрепрезентативнији део, нарочито Зона, нашег националног репертоара.
В. Петровић.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.
11. јун 2018. у 10:59
Војислав Ананић
Стефан Бугарски, (1868-1941)
Доктор филозофије, хемичар, универзитетски професор. Рођен је у Сенти, 21. маја 1868. године. Средњу школу је започео у сенћанској Нижој гимназији 1878. године. 1886. године је примљен на Института за образовање наставника у Будимпешти, смер природних наука, и као члан истог студије физике и хемије је завршио на Универзитету и Академији у Будимпешти. 1891. године је промовисан за доктора филозофије, па се запослио као асистент на вишој Ветеринарској школи, катедри хемије. 1894. године стиче образовање приватног професора из теоретске хемије. 1898. године је именован за ванредног професора више Ветеринарске школе, па је ту почев од 1902. до 1913. године професор катедре за хемију. 1899. године изабран је за дописног члана Мађарске Академије Наука. Има истакнуте заслуге у испитивању сумпорног деловања раствора, што доводи до настанка појма пХ-вредности. Као истраживач бавио се углавном са питањима кинетике реакција, односно физико-хемијским карактеристикама беланчевина, и исказао је њихове амфотерне карактеристике. Бугарски је констатовао, да средства за оксидацију, распоређена према њиховом електро-потенцијалу, у складу са тим и оксидирају. Израдио је аналитичку методу за одређивање халогена. 1897. године открио је први ендотермни галвански елеменат са реакционом топлотом и доказао је недостатак Томсен-Бертелотовог принципа у односу на хемијски афинитет. Стефан Бугарски је у великој мери допринео томе, да се у хемији прихвати значај појмова ацидитета (киселости) и алкалности (лужности). Највећи део његових радова је објављен у Информатору о математици и природним наукама (Mathematikai és Természettudományi Értesítő),односно у иностраним часописима; научна питања о којима је у њима говорио, су повезани углавном са брзином одвијања хемијских промена у времену и стањем хемијске равнотеже. Научник који је напустио Сенту је преминуо 3. марта 1941. године у Будимпешти, а тамо је и сахрањен (почива на гробљу Керепеши, парцела бр. 50/1 – гроб број 1-1-18).
13. јун 2018. у 14:34
Војислав Ананић
Битка код Сенте
Мјеђутим сабере Еуген Савојски царске војске у јужној Угарској, камо је опет сам сулцан Мустафа II главом водио своју војску од сто хиљада људи. На потоку Зенти 11. септембра 1697. суоче се обадвие војске. Битка почме о подне и сврши се о заходу сунца подпуним поразом Турака. „Јоште сунце није хтјело оставити дана, да сјајним својим оком види подпуни триумф кршћанске војске“, писа Еуген цару. Синови разних народа натјецаху се, да чудеси храбрости прославе кршћанско оружје. Губитци непријатеља били су неизмјерни. Преко двадесет хиљада, а мед њими и велики везир и већина паша оста на бојном пољу, а десет хиљада буде нагнано у мочваре Тисе, да се у њих задаве. Мало је Турака утекло, а многи у битку изгубише главе од наших коњаника. Султан сам стојећ близу бојишта видје подпуно разсуло своје војске и узмаче јоште исте ноћи према Биограду. Циели велики табор турски паде побједитељем у руке. Сви шатори, а мед њими и сјајни шатор султанов, на стотине застава, циела ратна благајна, на хиљаде блага, приправљена за турску војску, а мед њими њеколико хиљада дева, и што се још није догодило код ниједнога пораза Турака, исти велики печат османскога царства, који велики везир обично на својих прсих носи, паде у руке царској војски.
Извор: Повијест Хрватске, Таде Смичиклас, 2. дио, Загреб, 1829.
28. јун 2018. у 09:46
Rastko Popović
Dobar dan,
zanima me šta znači sufiks “D.” ispred imena šestog i sedmog zapisanog u popisu kojeg ste link naveli na kraju članka. Dali je to kompletan popis stanovnika Sente te godine? Da li se na njemu pojavljuju samo muškarci ili i žene (čini mi se da nema ženskih imena)?
Prijatno.
28. јун 2018. у 19:04
Војислав Ананић
Растко, овде је подоста прилога о Сенти. Не знам где је тај суфикс “Д” и код којег линка. Покушај да део тога “скинеш” и окачиш.
7. август 2018. у 15:23
Војислав Ананић
СЕНЋАНСКЕ СТВАРНОСТИ, „ПОЛИТИКА“, – Ризница – 26. мај 1938. године
http://www.politika.rs/scc/clanak/408406/Sencanske-stvarnosti