Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне заједнице.
После бурних ратова, подручја кроз која су пролазиле војске била су опустошена. Највише су страдале низије. Велики део некадашње Угарске, тј. њен средишњи низијски део, у демографском смислу био је уништен. Природно је било да се ти предели полако населе, а у економском интересу Хабзбурговаца било је да се што пре населе. Стога, не само да су подржавали, него су и активно учествовали у насељавању тих територија. Интерес власника новоослобођених жупанија тако је је било насељавање становништва.
Насељавање Немаца
На новоослобођеним територијама аустријска државна политика током 18. века започела је насељавање Немаца у Бачку, Срем и Банат. Њих је Бечки двор на југ Монархије насељавао као радне, династичким и државним интересима верне поданике. Немачки досељеници су углавном потицали из Швапске, Порајња, Франачке и Фалачке. У Бачкој су се Немци насељавали од Пожаревацког мира 1718. године. У Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) присутни су 1739. године, а у Оџацима, Колуту, Пригревици, Бачкој Паланци и Гајдобри од 1748. године. У Апатин и Букин населили су се 1750. године. Њихов долазак у Оџаке бележи се 1759. године, где су убрзо саградили своју цркву. У периоду од 1763. године до 1768. године насељени су у Гајдобру, Гаково и Каравуково. У годинама од 1784. до 1786. досељеници Немци дошли су у Црвенку, Врбас, Секиц, Буљкес, Сивац, Кулу, Парабуц, Станишић, Чонопљу. Темерински феудалац Арпад Сечењи (Szécsenyi Árpád) населио је Немце у Бачки Јарак.
Прва велика колонизација Немаца у Банат била је током и након завршетка Варадинског рата (1716–1718). Тада је у Банат долазило становништво из Фалачке и Франачке. Немци су 1717. године дошли у Темишвар и Белу Цркву, а 1723. године у Панчево. Међутим, рат од 1737. до 1739. године, разбојници, а поготово велика епидемија куге 1738. године, уништили су немачко становништво у Банату. Друга велика колонизација Немаца (Терезијанска колонизација) догодила се у Банату од 1763. до 1773. године, када је досељено 11.000 породица. Марија Терезија је 1763. године издала Патент о колонизацији којим је регулисала права и обавезе досељеника. И после овог периода настављено је интезивно насељавање Немаца на територију Баната. Тако су 1770. године немачки досељеници дошли у Ковин, 1774. године у Глогоњ, 1776. године у Омољицу, Јабуку и Мариолану, 1784. године у Модош, а 1790. године у Црњу и Наково.
Немачко становништво долазило је углавном на простор Војне границе, где је од 1765. године постојао Немачко-банатски пук, али и на имања спахија. Тако је породица Нако населила на свој спахилук Немце у Наково, Хајфелд и Масторт. Срби из Мартинице су 1781. године отишли су у Војну границу, у Центу. Око 1800. године на имање Лазара у Мартиницу и у ново насеље Лазарфелд дошли су Немци из близине Велике Кикинде (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). Из Баденске области населили су се Немци 1802. године и свом новом насељу дали назив по министру рата Карлу, Карлсдорф.
Досељавање Срба
Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на подручје Срема, Бачке и Баната било је трајна појава 18.века. Гладне године и бољи услови живота у јужној Угарској утицали су да тај прилив досељеника буде сталан. Војна граница била је подручје насељавања овог становништва, јер оно се и у старом крају налазило у оквирима Војне границе. Најинтензивније насељавање тог становништва било је у Срему, где је свако село тада добило свој рватски или шијацки шор или крај (досељеници из ових крајева називани су Шијацима). У Бачкој, Шајкашки батаљон је био простор усељавања досељеника из западних крајева. Шијаци у Госпођинцима и Чуругу помињу се 1770. и 1786. године. Још до 1848. године многи Шијаци из Мошорина и Вилова су се састајали на међама атара. Ова досељеничка струја допирала је делимично и до Банатске војне границе (Ковин, Омољица, који имају свој рватски крај).
Досељавање Хрвата
Досељавање Хрвата у Бачку, Срем и Банат било је разлицчито када је реч о узроцима, пореклу становништва и структури досељеника. Аутохтоно хрватско сремско становништво за време напада Турака иселило се из Срема. Српска већина тада је у Срему асимиловала католике у неким сремским насељима (Велика Ремета, Манђелос, Вогањ, Добринци, Голубинци). Током 18. века Хрвати су се населили у Срему у оним насељима у којима су раније живели. Тада је дошло до великог прилива шокачког становништва из Босне, па је у западним деловима Срема преовладало икавско наречје. Хрватско становништво у Срему похрватило је досељене Немце и католичке Клименте у Никинцима и Хртковцима.
Јужнословенско католичко становништво у Бачкој разнородног порекла је и времена досељавања. Оно је пореклом из Босне, Далмације и Лике. После 1622. године дошло је до насељавања група буњевачког становништва у крај око Суботице и Сомбора. Друга група истородног становништва доселила се 1686. године под вођством капетана Ђуре Видаковића и Дује Марковића. У доба Великог бечког рата (1683–1699) и после потписивања Карловачког мира, талас шокачког становништва из Босне прелио се из Славоније и Срема у Бачку и населио осам насеља од Бача до Сантова. У 18. и почетком 19. века досељавали су се Хрвати у Банат. Прва група досељеника били су Шокци икавског наречја који су се населили у Војну границу у Перлезу, Старчеву, Омољици и Опову.
Другу групу насељеника чинили су кајкавски племићи. Арондацијом земљишта за потребе карловачког генералитета (1784–1788) Загребачка надбискупија изгубила је земљу дуж реке Купе. Дворски ратни савет тада је Надбискупији понудио земљиште у Банату, што је озакоњено 1801. године када је дошло до насељавања кајкавског племства, надбискупских вазала, у Боку, Неузину, Јарковац, Ботош, Маргитицу, Кларију. Трећа група хрватских насељеника дошла је 1803. године у Банат. Становници из три крашованска насеља населили су се у Карлсдорфу (Банатски Карловац).
Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току 16. века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у 17. веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед. 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племица уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.
Буњевци, Шокци
Буњевци
Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.
Шокци
Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају 17. века из Босне и Далмације. Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од 15. до краја 16. века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску. Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Succus. Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати. У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.
Досељавање Мађара
Узрок досељавања Мађара у Бачку и Банат током 18. века је обнова угарске жупанијске власти у јужној Угарској и утемељење феуда у Бачкој и Банату. Мађарско становништво досељавано је, пре свега, као радна снага на феудалним имањима, а велепоседници су били главни покретачи колонизације (не само Мађара). Инкорпорирањем Баната 1779. године под власт Угарске и стварањем жупанијске власти у њему, као и спахијских имања, почела су досељавања Мађара у Банат. У Бачкој је досељено мађарско становништво дошло на подручје Бачкободрошке жупаније и Потиског крунског диштрикта. Мађарско становништво је 1746. и 1747. године почело да насељава Суботицу, 1748. године Бездан, 1749. године Кулу.
Гроф Антон Гражалковић задужио је 1750. године Ференца Чизовског (Csizovszky Ferenc) да насели тополску пустару, која је већ 1774. године имала 247 домова насељеника из северне Угарске. После 1751. године мађарски досељеници дошли су у Сенту, од 1751. до 1753. године у Аду и Мол; 1753. године Дворска комора населила је мађарско становништво у Кањижу, а од 1750. до 1762. године досељеници су стигли у Бечеј, Чонопљу, Купусину, Дорослово. Посед Бајшу је 1751. године добио потиски капетан Стеван Зако, који је 1759. продао посед Јакову и Луки Војнићу. У Бајшу су се 1760. године досели Мађари католици, а 1785. године реформатске вероисповести. Мађарско становништво дошло је 1767. године у Петрово Село, 1769. године у Иђош, а 1771. године у Мартонош.
Спахија Миклош Карас (Kárász Miklós) од 1746. до 1772. насељавао је мађарским живљем пустару Хоргош. У Стару Моравицу 1786. године населиле су се 334 мађарске реформатске породице из Кишујсалаша (Kisújszállás), Кунмадараша (Kunmadaras) и Јаскишкера (Jászkiskér). Исте године, становници Кишујсалаша населили су Пачир. Мађарске породице стигле су 1787. године у Фекетић, а 1799. године гроф Сечењи населио је Мађаре на свој темерински феуд. И пре инкорпорирања Баната у Угарску, мање групе мађарског становништва стизале су у Банат. Мађарски живаљ је 1773. године стигао у Нову Кањижу, Мајдан и Крстур, од 1774. до 1776. године досељавали су се Мађари у Оросин (Руско Село) и Торду.
У Чоку је мађарско становништво дошло 1782. године, а 1783/84. у Мађарски Итебеј. Пошто је српски живаљ напустио Дебељачу, из северног Потисја Мађари реформатске вероисповести стигли су 1794. године у ово насеље. Мађарско становништво је 1801. године колонизовало Мађарску Црњу. Досељавање Мађара, иако је била у питању Угарска, није помагала централна власт, јер није постојао план за насељавање Мађара. Напротив, већина мађарског становништва насељавала се без знања и дозволе државе и феудалаца.
Досељавање Румуна
Досељавање Румуна у низијски Банат током 18. века било је слика колонизационих померања, планског и стихијског насељавања румунског становништва са простора Банатских планина и из долине Мориша и Караша. Румунско становништво било је присутно у западном Банату и пре 18. века. Румуни су у низијски Банат досељавани у Војну границу и на имања феудалаца. Након досељавања, румунска насеља могла су се груписати у три типа: села у доњем току Нере и Караша, као и она у долинама Моравице и Месића чији су се становници називали горанима, затим насеља у Војној Граници, у околини Панчева, Алибунара и Беле Цркве, чији становници су се називали граничарима и пет насеља у средњем Банату, чији становници су се називали Румуни са пустаре. После 1740. године интензивира се досељавање Румуна у низијски Банат. Тада се доселило румунско становништво у Маргиту, у Сент Јоан (Барице), а 1744. године у Мали и Велики Гај.
Марија Терезија је 1765. године издала патент да се из свих румунских насеља, у које би требало да дођу немачки колонисти, иселе Румуни. Две године касније, 1767. године, румунски живаљ напустио је своје у села око Темишвара и у долини Мориша и населио насеља око Бегеја: Мали и Велики Торак, Јанков Мост, Ечку, Клек. Становници села Сакалаза код Темишвара населили су Велики Торак, а из села Сердина у долини Мориша Мали Торак. Укупно је у Мали и Велики Торак стигло 340 породица. Румунски живаљ пристигао у Јанков Мост био је пореклом са Мориша. Румунска насеља око Бегеја после продаје у спахилуке (1781–1782) ушла су у посед Луке Лазара и Исака Киша.
Војне власти су, такође, спроводиле колонизацију Румуна у Војну границу. Тако су 1765. године насељени румунским становништвом Банатско Ново Село, Долово, Алибунар, Селеуш и друга места; крајем 18. века румунски живаљ дошао је у Уздин, Ковин, 1805. године у Мраморак, 1807. године у Делиблато, а 1808. године формирано је румунско насеље Владимировац (Петрово Село). Румуни у селима у околини Вршца били су староседеоци. На подручју Баната дошло је до интензивног прожимања српског и румунског становништва.
У веку вере, верска истоветност зближавала је народе, а комуникацију међу њима чинила је лакшом. У периоду од 1713. до 1864. године Румуни су у верском погледу припадали српској црквеној организацији, Карловачкој митрополији, осим оних који су прихватили унију са католичком црквом (од наших насеља Румуни у Јанковом Мосту и Марковцу). Бракови између Срба и Румуна били су чести, као и међусобна асимилација. У источном Банату у 18. веку почела је румунизација српског живља, а у западном асимилација Румуна са Србима. Асимилација је лакше текла код верски истоветних народа (примери: међусобне асимилације Срба и Румуна, германизација Италијана и Француза), јер су контакти међу њима били чешци.
Досељавање Словака
Словачко становништво током 18. века населило се у Бачку, Банат и делимично у Срем. Словачки живаљ долазио је на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, затим су га насељавали на Коморска имања и Војну границу. Колонизација почиње 1745. године, када је импопулатор Мартин Чањи, на основу договора са власником футошког властелинства Михајлом Чарнојевићем, довео 2000 Словака из Новограда (Новохрада), Ораве, Липтова, Хонта, Зволена, Турца у Петровац у Бачкој. Досељеници су две године потом, 1747. године, склопили уговор са спахијом. Са тог подручја насељеници су 1746. године дошли у Кулпин на имање спахија браће Стратимировић, 1754. године Словаци протестанти насељавају се у Бајшу, 1756. године у Гложан, 1758. године у Селенчу, која је једино мултиконфесионално насеље, протестантско и католичко. Словачки досељеници су 1773. године дошли у Кисач, а од 1790. до 1791. године у Пивнице и у Лалић. Из села Селенче у Бачкој протерано је 1770. године 98 словачких протестантских породица, које су се населиле по специјалној дозволи цара Јосифа II у Пазови, на територији Петроварадинске пуковније.
На посед Кристифора Нака у Банату дошло је 1782. године словачко становништво из Новоградске, Пештанске, Нитранске и Зволенске жупаније. Досељеници су основали насеље Нови Комлош. На њиховом челу били су учитељ Самуел Гершковић и свештеник Матија Барањи, пореклом из липтовацког краја. Матија Барањи превео је 1784. године део насељеника у село Пардањ на имање Габриела Бутлера, а две године потом из Пардања досељеници су стигли у Арадац, код Великог Бечкерека, на имање Исака Киша. Из Пардања је словачки живаљ 1788. године прешао у Ечку, а из Ечке са свештеником Јаном Босиделерским 1802. године у Ковачицу. У овим годинама (1806) словачко становништво дошло је у Падину и Шандорф (Јаношик), а из Шандорфа 30 словачких породица населило се у Хајдучицу. Већа група досељеника 1829. године из Падине такође је населила Хајдучицу.
Досељавање Русина
Прве русинске породице из Закарпатја, тадашње североисточне Угарске, долазе у Бачку четрдесетих година 18. века. На попису становништва Куле 1746. године прво је записано троје Русина, а након њих, исте године, још 11 русинских породица. Први русински колонисти долазили су у Бачку појединачно, као надничари, у време већих сезонских радова, па су се неки од њих ту и населили. Организовано насељавање Русина у Бачку поциње 1751. године: управник коморских имања у Бачкој, Франц Јозеф де Редл (Franz Joseph de Redl) је, на молбу слободњака Михајла Мункачија (Munkácsy Mihály) из жупаније Берег (данас у Закарпатској области Украјине), издао и потписао контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из североисточне Угарске на пустару, ненасељено коморско насеље Велики Крстур. Исте године у селу је основана гркокатоличка парохија, а 1753. почела је да ради школа у којој се настава одвијала на русинском језику.
Русинско становништво је 1751. године насељено на подручје коморске пустаре Руског Крстура, на основу уговора о насељавању који је потписао администратор коморских имања у Бачкој Јозеф де Редл. Две године потом, у Крстур је пристигло русинско становништво из жупанија Шариш, Земплин, Боршод, а насељавање је настављено до почетка седамдесетих година 18. века до када су пристизали нови досељеници са широке територије тадашње североисточне Угарске, из 14 жупанија на којима се простирала црквена јурисдикција Мункачевске гркокатоличке епархије.
Досељавање Русина у Куцуру поцело је 1763. године, када је Франц Јозеф де Редл потписао уговор о насељавању 150 гркокатоличких русинских породица у коморско насеље Куцуру и дао га Петру Кишу из Крстура да прикупи и доведе заинтересоване колонисте из североисточне Угарске. 41 русинска породица дошла је 1763. године, а две године касније још 42. Оне су углавном потицале из парохије Муцењ. Године 1764. русински кнез у Куцури звао се Јанко ордаш, а први гркокатолички свештеник у Куцури (од 1766. године) био је Осиф Кирда. У Куцури су већ живели православни Срби. Русинска школа у Куцури основана је 1765. године, а гркокатоличка парохија 1766. године. На државном попису 1787. године у Крстуру је било око 2200, а у Куцури око 1600 Русина. У доба владавине цара Јосифа II 1786. године у војну службу је примљено око 8000 запорошких козака који су насељени у околину Сенте.
Досељавање појединих русинских породица из Крстура и Куцуре у Нови Сад почело је већ шездесетих година 18. века, а 1780. године у Новом Саду је основана гркокатоличка парохија. У другој половини 178. века Русини су се у мањем броју досељавали и у нека друга насеља у Бачкој: Шову и Обровац, али се нису одржали у њима. Русини који су се од средине 18. века досељавали у Бачку били су гркокатолици, али су од 1751. године били под јурисдикцијом римокатоличке Калочке надбискупије. У почетку су им свештеници Русини долазили из Мукачевске и из гркокатоличке Великоварадинске (Велики Варадин, данас Орадеа у Румунији) епархије. Из те епархије су у почетку Русинима долазили у Бачку први гркокатолички свештеници и доносили најнеопходније црквене ћирилске књиге.
За гркокатолике, унијате у Хрватској и за Русине у Бачкој основана је 1777. године Крижевачка епископија, у оквиру које су Русини остали све до 2003. године, када је основан Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Поједине русинске породице, понекад и веће групе, из Крстура и Куцуре током 18. и 19.века пресељавају се у друга насеља и тако формирају нове русинске колоније. Крижевачка епархија је 1777. године добила посед Шид и Беркасово, па је почетком 19. века почело насељавање Русина на тај посед. Насељавање у Шид је поцело 1803. године, а у Беркасово 1810. године. У Бачинце се Русини насељавају од 1834. године.
Јевреји у Војводини
Позиције јеврејског становништва у Срему, Бачкој и Банату биле су одређене положајем Јевреја у Хабзбуршкој монархији. Патент Марије Терезије дозволио је Јеврејима да живе у градовима уз плацање толеранцијске таксе. Реформе Јосифа II омогућиле су Јеврејима рад у државној служби. Јевреји су чинили градско становништво које се бавило трговином. У Новом Саду је 1728. године живело 12 јеврејских породица, 1743. године 26, а 1748. године постојала је јеврејска општина. Породица Јакова Херцела прва се 1775. године стално населила у Суботицу, а 11 година касније основана је јеврејска општина.
Народи о којима (ни)је остало само сећање
У доба када је Банат био највећи колонизацијски простор у Европи, досељена је ту група Каталонаца из Шпаније. Када су Хабзбурзи изгубили Напуљ и Сицилију 1731. године,Каталонци су пристигли у Беч. Четири године лутали су Бечом и аустријским градовима, те су хабзбуршке власти одлучиле да их населе у Велики Бечкерек. Они су лађама стигли на Бегеј и формирали своје насеље Нову Барселону. Први су почели да саде дудове у Банату. Уништили су их напади разбојника, а нарочито куга 1738. године. Од целе насеобине остало је само 30 сирочади која су распоређена по сиротиштима у Угарској.
Уз Немце, досељавали су се и Италијани који су населили околину Темишвара, али су врло брзо били германизовани. Из области Алзаса и Лорене у периоду терезијанске колонизације дошли су и Французи. Они су у околини Велике Кикинде 1770. године основали своја насеља: Солтур, Шарлевил, Сент Хуберт, Молин, која су убрзо германизована. Трагови досељених Француза остали су у презименима банатских Немаца: Шевалије, Дипон, Барту, Леђер, Боасе итд. У време Великог бечког рата, Бугари-католици населили су села Бешенево и Вингу, у близини Темишвара. На посед Лазара у Ечку дошли су 1793. године, а од 1823. до 1825. године населили имање Двор Јосипа Петровића у Банату. Неки од њих су се 1895. године иселили у Иваново код Панцева, а неки су отишли у Бугарску. Феудалац Лудвиг Барац населио је 1838. године пустару бугарским насељеницима и они су је назвали Барацхаза (Барацзхáза), касније Стари Лец. Бугарски насељеници углавном су се бавили баштованством. Трагови Бугара, Италијана, Француза, Шпанаца углавном су нестали, али не потпуно. У Војводини често можемо чути чудна презимена, која нису у складу ни са једним језиком који се данас говори овде. Штавише, могуће је да је неко од наших предака припадао овим народима, те да о њима није остало само сећање.
Досељавање и порекло Рома
Роми су недовољно проучен и познат народ, иако присутан у Европи много стотинагодина. Њихова историја одигравала се тако да је једва била у вези с крупнијим догађајима европске историје, па према томе и историјским догађајима у Угарској или Србији. У свести разних народа, а и у свести самих Рома, постојало је оштро раздвајање настало због разлицитог начина живота, језика и различите културе. Разне групе Рома раздвајају се на основу језика који говоре, обичаја и назива које користе за себе. Многи прихватају назив Роми, који потиче из језика хинду, а данашње значење те речи је мушкарац (територија у Малој Азији где су Роми били присутни у XИ веку називала се у Византији и у време Турака Рома или Рум). Неки користе разне форме назива Циган, који на неким од језика једноставно знаци човек, тј. људско биће. Ова реч је пореклом из грчког језика (атхиганос), али је по мишљењу већине Рома непожељна, погрдна. Карактеристично је да Роми дуго нису бележили податке из своје историје, тако да је то препуштено другима и због тога је она пуна отворених питања, предрасуда или погрешних тумачења.
Мада је то мало вероватно, неки научници мисле да се први талас миграције Рома десио већ за време Александра Великог. Сигурно је да их је пут којим су пролазили учинио да буду још различитији. Неки су се задржали више у Персији, неки на Блиском истоку, неки у северној Африци, неки у данашњој Украјини, Јерменији, у Малој Азији и на Балкану. Балкан је био један од највећих центара одакле су се насељавали у друга подручја Европе. Остали су стигли до Западне Европе и Русије, те је и њихова историја потекла другим путем. Роми који живе у Војводини провели су пуно времена на Балкану и у Средњој Европи. У различитим језицима које говоре присутне су речи из грчког, словенских и мађарског језика, а поједине групе говоре језик који се може окарактерисати као новолатински и који показује карактеристике варијанте румунског језика говореног пре више векова. У 14. веку Роми су били присутни на многим местима на Балкану.
Угарски краљеви Сигисмунд, Матија Корвин, ВладиславII, као и Јован Запоља су издали документе о њима. Владислав II их је називао народом фараона јер се веровало да потичу из Египта, а Јован Запоља им је вратио слободу кретања. По легенди Роми су сковали гвоздени престо, на којем је кажњен Ђерђ Дожа. Током османлијске власти долазак Рома на територију Угарске била је непрекидна појава. Током Ракоцијевог устанка се појављују као свирачи. За време Марије Терезије и Јосифа II извршени су и насилни покушаји да их одврате од сталне селидбе као начина живота.
ИЗВОР: ИЗ ИСТОРИЈЕ НАЦИОНАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА У ВОЈВОДИНИ. ВЛАДА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице. Пројекат: АФИРМАЦИЈА МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ. КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО – из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић
19. јул 2017. у 08:35
vojislav ananić
Колонизација Тиролаца и чешких Немаца /Deutsohbohmen/
Кад је Наполеон 18о9, после слома немачког Рајха, свом силом прегао да скрха Аустрију, Тирол је дао најјачи отпор у одбрани Аустрије. Исељавање испред француских окупатора захватило је и овај крај Аустрије, а сви ти исељеници упућени су у источни Банат, где су као храбри и искусни борци могли најбоље послужити одбрани Монархије. Царским решењем од 1о. јуна 181о, добили су сем путног трошка по једну сесију оранице, по два јутра влнограда, као и право на сопствену народну ношњу са оружјем. Сем тога, дато им је право да у новонасељеним крајевима само њихови рођени синови обављају регуларну војну дужност. Насељени су у Физешу и Сечењфалу. Нису дуго пребивали у својим насеобинама, јер се нису могли аклиматизирати у својој новој постојбини, те су се убрзо вратили у своју алпску домовину. Један мањи део настанио се у Кенигсгнаду 1814, али већ 1816. вратила се и ова у Тирол, а на њено место досељени су емигранти из Виртенберга. Само појединци у незнатном броју раселили су се по градовима Баната.
Највећи део немачких емиграната доспева после бечког мира 181о. у наше војвођанске крајеве, махом из опустошених крајева јужне Немачке, из Виртенберга, Бадена и Хесена, а један део и из Готшеа – Кочевје /Кучебри/ и околних места у Крањској. Комора их највећим делом насељава у рудничким крајевима источно од Темишрара.Крањци су се убрзо иселили из тих крајева, а највећи део настанио ве у Дарувару 1812, године.
Колонизациона политика Беча обраћа за време Метернихова апсолутизма нарочиту пажњу подизању индустрије у Рајху, а исто тако и у Војводини, нарочито у Банату. Не само зато да надокнади дуготрајним ратовима проузроковану штету него и ради бољег наоружања веће војске у служби Свете алијансе. Уз то и из политичких разлога, као сваки апсолутлстички режим, да организацијом рада и подизањем општег благостања учврсти мир и ред у земљи.
Банат је био подељен на две привредне сфере, западну пољопривредну и источну индустријску сферу са богатим, поглавито железним и угљеним мајданима. Источну сферу требало је нарочито густо населити и дати јој изразито немачки карактер. За то су били предвиђени Тиролци, но како ова колонизација није уопела, то су узети у обзир исто тако брђани и вешти рудари, индустријски радници Немци из Чешке /Деутсохбохмен/.
Насељавање ових Немаца извођено је у међувремену 1824- 1828. Судбина ових колониста била је врло тешка. Први рој био је жртва несавесне пропаганде. Врбовани као дрводеље, долазе у шумовити крај Банатског горја, где су им обећани потпуна егзистенција и сва средства за рад. Под тим условом они приступају оснивању својих насеобина, Санкт-Хелене и Елизабетфелда, улажу сву евоју уштеђевину у домове са чврстом надом да ће се својим радом обогатити, али обећана средства за интензиван рад никако не пристижу. Најзад,после две године чекања попуштају у нади и раду. Немајући могућности ни средства за повратак у своју стару домовину, расељавају се по целом Банату, неки као радници, неки, нарочито жене, као служлнчад, а неки као просјаци. Како је колонизација Немаца одувек имала и свој војнички смер, то је сада команда влашко-илирске регименте сама предузела колонизацију источног Баната, где се, уелед слабе насељености подручја ове регименте, осећала стална несташица војничког контингента.
По захтеву ове команде Дворски ратни савет врбује под још повољнијим условима у Чешкој, а како се за судбину првог транспорта није ништа знало, то су овог пута упућена два нова транспорта, један 1827. а други 1828. Тако постадоше југоисточно од Карансебеша нова насеља чешких Немаца, Волфсберг, Вајдентал, Волфсвлзе и Ланденфелд.
Међутим, поред свег труда и истрајности у напорном раду није ни овим насељеницима успело да себи остваре трајну егзистеноију. После дугог стрпљивог потраживања од команде регименте најзад су прибегли крајњој мери, побуни, те су тако издејствовали своје исељење 1833. Због строге забране исељења из подручја Војне границе једни су таворили као слуге и слушкиње у границама Млиције, други као радници на спахилуцима Провинцијала. Од тих исељеника највише се очувало у Ернестхази у Банату и у Сенти и Сомбору у Бачкој. Потом разочарани у нади да ће као слободни радници створити себи бољу будућност, већином се враћају на своја напуштена насеља, изузев Волфсвизе, које је донекле остало насељено.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.
19. јул 2017. у 10:06
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА РУСИНА (МАЛОРУСА) И КОЗАКА
Русини су огранак Источних Словена, по говору најближи Русима, а као Малоруси Украјине један огранак ових под именом Рутени или Рушњаци. Они долазе у Панонију још са Арпадовим Мађарима, потом се током 13. и почетком 14. века због немира после Јарослава I досељаваху из кијевске, полтавске и черниговске губерније у североисточну Угарску /жупаније Мармарош, Берег, Унг, Земплен, Угоча, Шагоб/ а сви се претопише у Мађаре. Највећи део превео је 1597. кнез Подолије Теодор Коријатовић, који је покушао да се учини независним у Подолији, али га је његов рођак литавски кнез победио и утамничио. Ослободивши се тамнице пребегао је са мноштвом породица у североистичну Угарску, где му је краљ Зигмунд даровао 1397. град Мункач, у чијој близини је Теодор подигао православни манастир. Њему је следовало мноштво Рутена у Угарску. Марија Терезија спровела је унију међу Рутенима у Угарској, па као римокатолике народног обредног језика, уз то и вредан и поверљив народ, препоручује их колонизатарским властима. Од раније помађарених Русина остали су многи топоними Оросзи, нарочито у Панонији, а и у Банату парцела Расово, негда село Оросци код Модоша. Угарска Комора их као мирољубиве људе радо насељава у Бачкој, рачунајући и са њиховим вековним пријатељским односима са Мађарима у североисточним жупанљама Угарске, као и са њлховим лаким претапањем у Мађаре. Гражалковић их насељава 175о. у Дорослову, 176о. у Кулпину и Крстуру, 1765. И 1765-1767. у Куцури и Кули.Још раније, 1746. доселио их је, пошто су пристали да приме римокатоличку вероисповест, калочки надбискуп у Срему, у Петровце, Миклошевце, Бачинце, а највише у Шид и потчинио их је крижевачкој епископији. Кссније, 178о. долазе нови ројеви из земплинске жупаније у Нови Сад, Куцуру и Крстур. Нешто касније придружују им се новији досељеници, нарочито у Новом Саду, где је 1784. основана русинска црквена општина. У околини Сенте насељава око 1781. породица Латиновић запорошке Козаке уз Мађаре из Јасшага и Куншага, у чему га и влада /хелyтартотанаца/ помаже. На позив Латиновића пријавило их се више хиљада, али је само један део од њих досељен, да би појачао коњицу и поучио Мађаре у тактици те савршене лаке коњице. У мађарској средини Козаци су се убрзо помађарили.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.
19. јул 2017. у 11:05
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА СЛОВАКА И ЧЕХА
Словаци су огранак Западних Словена у блиском сродатву са Чесима и Моравцима, а као староседеоци у Словачкој, старији су од Мађара. Око њих се отимаху три суседне државе, Чешка,Пољска и Угарска, док најзад нису потпали под Угарску 1о18. у којој су сачињавали, поред Ердеља, посебну повлашћену теритоирљу /тертиа рагв регни/ Тај свој положај задржала је Словачка до 14. века под последњим својим поглавицом Матијом Чак /1365-1321/. Тада је под Робертом Карлом Анжујцем потпуно утеловљена у Угарску. Словаци и Мађари живели су на тој територији у пријатељским односима, укрштавали се и претапали једни у друге, нарочито Словаци у Мађаре.
Кршевита земља није довољно исхрањивала своје становништво, те су се Словаци издржавали и као торбари, крећући се по целој држави као зенатлије и трговчићи доскоро познати и у Војводини као пенџераши, чашари, плетнари. Народ је спор али вредан,мирољубив и задовољан с малом зарадом. Као добро склониште испред навале Турака Словачка је била уточиште не само за Мађаре, него и за Србе. Један део босанских Срба /Босеер – извргнуто у Wассер – Кроатед/ доспео је преко Дунантула све до Словачке и утопио се онде у Словаке. Реформација, нарочито хуситизам, доспела је и у овај крај и проузроковала верску подвојеност народа на римокатоличку и протестантску /евангеличку/ половину. Путем реформације почело је и код Словака буђење народне свести. Први књлжевни представник тог покрета био је у 18. веку Антон Берчолак 1788. баш у доба колонизације Словака у Војводини.
Вредни, истрајни, поверљиви и мирољубиви Словаци нису могли остати незапажени при колонизацији јужне Угарске ни аустријским ни мађарским влестима, за Аустрију као поуздани радници и тачни порезници, а за Угарску као вековни приврженици мађарске државне идеје и неки њихови сродници /атyафи/ на путу да се претопе у Мађаре. Једној и другој странци много је стајало до тог да се Словаци у што већем броју насељавају у слабо насељеном Банату и Бачкој са великим количником морталитета услед честих ратова и мијазматичке климе а Словаци у многом погледу беху чувени са своје плодности, као и лаке домицилизације на сваковрсном терену. Од њих се с правом очекивало много војника и много порезника. Трезвени, задовољни са мало хране, они беху више произвођачи него потрошачи, на што су колонизаторске власти тада нарочито обраћале пажњу. То је разумљиво јер су ти јужни крајеви стварали привреду, а притом били одређени да издржавају велике контигенте војске и да привредно подупиру учестале дуготрајне ратове Монархије. Поред тога, колонизаторске власти руководе се при колонизацији и етнопсихолошким мотивима. У те крајеве треба довести верски толерантне колонисте, а такви су Словаци, те тако и остале вероисповести постепено, опрезно привести Унији. У сваком случају ограничити број других вероисповести, како би римокатолици били у знатној већини. Није то у Марије Терезије нека верска хипокризија, већ политичко начело. У земљи која лежи на ударцу Турске империје, чија стратегија беше кроз векове подржавање верских раздора у Угарској и помагање некатолика, нарочито протестаната, против римокатолика, није смело доћи до верских размирица, којима би се могла користити једино турска инвазија.Од народа јужне Угареке једини Срби беху упорни у својој правоалавној вери, да их никаква сила није могла привести унији; али живећи у својој светосавској цркви, они нису били агресивни према осталим вероисповестима. Ако је протестантима под Маријом Терезијом и био у начелу ускраћен долазак у те покрајине, то се односило више Немце и Мађаре, код којих је антагонизам између римокатоличанства и протестантизма био увек жучан и екстреман. Словаци, Бугари и Румуни беху као народи верски далеко толерантнији, донекле и индиферентни. Рачунало се да ће се они истргнути из своје домовине и нацинналне средине, услед ослабљених традиција у новој средини лако пристати уз Унију.
Први колонисти доиазе из околине Татре у Бачку баш због прогањања протестаната и то још за време Карла 1, 172о, у Бајшу, 174о. у Петровац, а 1742. са Марије Терезије у Бездан. Пошто нису добили довољно земље,која се онде већим делом налазила у српским рукама, то су добрим делом прешли преко Илока у Срем, већином као виноградари на имање кнеза Одескалкија. Њима је, међутим, више стало до ораница, које су тада услед наглог пропадања винограда могли будзашто покуповати, а винограде претворити у оранице. Још 1740. када је футошко добро узео у закуп Михаило Чарнојевић, долазе овамо Словаци евангеличке вероисповести из разних крајева северне Угарске и пештанске жупаније као земљорадници, а истодобно насељавају се и у Петровцу. Касније, 176о, насељава калочки надбискуп Адам Патачић 12о породица Словака евангелистичке вероисповести на своја добра Бач-Селенче у Бачкој, под условом да пређу у римокатоличку веру.То беше већ почетак покушаја католичења Словека, али без успеха,јер су ови Словаци напустили та добра и преселили су се у Срем, у Стару Пазову, где су своју улицу назвали Селеначком улицом. То беше старо село /Шанац Пазуха/ Личана, у које је Јан Бон населио те и друге Словаке пештанске, звоненске, липовске и турчанске жупаније до две хиљаде душа. Касније, 1791. придођоше овамо и Немци, које они лепо примише. Но Немци своје одвојено насеље, за разлику од старог села, назваше Нова Пазова.
Друго веће словачко насеље јесте Петровац, куда их је из пештанске жупаније као припаднике евангеличке вероисповести довео 1745. Матија Чањи, по пуномоћи власника Футога. Насеље је постало на предији Петровца, на месту ранијег српског села, чије су име Словаци задржали. Пештанска жупанија се поводом тог исељења жалила бачкој жупанији, што јој је одузела потребне јобађе. На то јој бачка жупанија 1747. враћа 48 јобађа а већи део задржава у Петровцу.У још већем броју насељавају се Словаци у доба Јосифа 2. после едикта о верској толеранцији. Тако долазе 1783. ројимлце евангелисти из пештанске,звоненске, турчанске и новоградске жупаније на приватна имања Кавријанија у Кисач, Пепровац, Гложан, Тополу. Истовремено добија Бајша нов рој Словака евснгелистичке вероисповести, а за време Леополда 2. насељавају се из истих жупанија Словаци евангеличке вероисповести у Пивницама 1790-1791, а у Старој Паланци 1792, та словачка насеља још из времена Марије Терезије беху додељена футошкој римокатоличкој парохији, но Словаци су истрајали у својој евангеличкој вероисповести,до ступања на престо Јосифа 2. Од тада су по едикту цареву слободно могли исповедати своју веру, и уређивати своје парохије и градити храмове.
У Срему у Новом Сланкамену 1793. населио је Јосиф 2. Словаке евангелике.
Прво словачко насеље евангеличке вероисповести у Банату налазило се бллзу Модоша, Словански Бардан /Фордањ пре турске окупације по српском изговору Фардањ/. Населило се око хиљеду Словака колониста из Северне Угарске, за владавине Јосифа 2. 1784-1787. Тежећи за бољом земљом и удобнијим животом, преселили су се 1788. добрим делом у Арадац и Бчку на Лазарево имање. Међутим, те године провалили су Турци преко Панчева у средњи Банат, где су све до Орловата страховито пустошили. Застрашени том провалом Турака против које их спахије нису могле заштићавати, уз то и злостављани од својих спахија, кренули су неки у Лалић, а многи, међу другима и Словаци, у Војну границу, где су као граничари очекивали више заштите и повољније услове него као спахијски јобађи. Том исељењу допринела је и куга, која је тада нарочито у том крају беснела па је и Словаке доста покосила..
Чеси су углавном удружени са Словацима прелазили у наше крајеве, а као људи вични земљорадњи и занатству радо су прихваћени од колонизаторских власти. Још у средње терезијанако доба 1762. насељени су уз Словаке у Бездану, уз Србе у Купусини, а и гроф Хадик примио их је на своје имање у Футогу. За време цара Јосифа 2. насељени су Чеси са Словацима и у Срему, у Новом Сланкамену 1793. године.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.
19. јул 2017. у 11:31
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА ЈЕРМЕНА
Јермени су један од најстаријих народа познати под именом Ката или Гута у земљи Гуциум или Урарту, Арменији. Покорени од Асираца, Кимеријаца, Арапа, Селџука, потом од 1080, слободна Арменија потпада под власт Монгола и Османлија. Прогањани од свих завојевача, они се још у старом, потом и у средњем веку исељавају из своје домовине /града Ани/ и насељавају се на Балкану и у Пољској.Тако су доспели једни већ као хришћани /покрштени око 28о.н.е, други као мухамеданци /Исмаилити/ преко Сирије у Цариград, а преко Бугарске у Угарску /босзорменyек/, највећим делом у Ердељ, где су још за време првих краљева Арпадовића познати као посредници трговине /наготиа – торес/, мењачи, продавачи соли и закупци пореза, и абог тога пословања толико су били омражени да су навукли на себе осуду Златне повеље од 1222. Једни су се поримокатоличили и претопили у Мађаре, а остали, нарочито ренегати, већим делом су се иселили. Као исмаелити налазили су се још и за време турске окупације као трговци по већим градовима, па и у Банату као “купеци” предијске стоке.
0 некој планској колонизацији Јермена не може се говорити, па ни њихово досељење из Београда /након пада Београда/ у Нови Сад за време турског рата 1737-1759. не може се назвати планском колонизацијом, иако их је Комора као умешне трговце радо примала.Ту су себи цркву саградили, а као римокатолици јерменског обреда имали су и своје свештенике. Услед сталног исељавања њихов број је стално опадао, тако да их је онда већ скоро и нестало. Још раније, одмах после ослобођења Баната, населио је Мерсин неколико породица /2оо особе/ у околини Бечкерека, да би их онда на територији највеће предије Максонд /предија Максонд пружала се од Панчева до Бечкерека/ могао искористити као искусне трговце стоке.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.
20. јул 2017. у 05:53
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА ИТАЛИЈАНА, ШПАЊОЛАЦА И ФРАНЦУЗА
Негда су Италијани и Франоузи у Угарској били од доста великог значаја. Манђелос у Срему /Хагyоласз/, Оласзи на Бегеју близу Ченеја беху јамачно италијанска насаља и Герхард од Сегреде /Геллшрт/, први чанадски епископ, Пипо Спано из Флоренције /Филип од Ороре беху истакнуте личности у историји Угарске. Италијана хуманиста било је и на двору краља Матије, а и раније на двору Анжујаца Карла 1. и Лајоша Великог, али су се они иселили или су се претопили у Мађаре. Као колонисти улазе Италијани прво у Мерсијев план колонизације, првенствено као произвођачи свиле и ориза. Мерсидорф је прва италијанска колонија из 1728. године, а 1763. место је већ чисто немачко без иједне италијанске куће од 14-5, колико их је тада од Немаца насељено. Италљанска села под Мерсијевом управом беху још и Ђармата, Гирода, Дета, Омор, али досељеници њихови су махом помрли од маларије,а остаци су се понемчили и понегде, само у презименима Немаца, оставили успомене. Исто тако важну улогу имали су и Французи у прошлости Угарске. Још за време Стевана 1. налазимо их џ чанадској катедралној школи. За време Беле 3. доселили су се вероватно са цистерцитима и неколико породица, међу којима и браћа Бехе /Веоће/ и Грегор,два бра- та из Франоуске, који су примили пространо имање с обе стране Тисе названо по првом Бехе /Бечеј/ и Бецхе – Кереки /Бечејска шума, Бечкерек, у чијем имену “керек” означује и греду, корсанц, ону греду на којој је изграђен Бечкерек, Греднулица. Керек као у нар.песми: Езт а керек ердот јаром ен, значи ограду или греду/. Нарочито са француским монашким редовима, цистерцитима, премонтрејцима и темплароима долазили су и касније Французи у Угарску, па и у Банат, као у Арачу /Фрањево, Врањево/ названо по фрањевцима који дођоше овамо после темплараца. Колонизацију Француза спровео је касније и Нојман / Неуманн/, камерални саветник Марије Терезије, 1769-1771. у банатским селима; С. Хуберт, Схарлевилле и Солтоур. Сем ових насељава уз Немце и Французе из Лотарингије у селима Триебсветеру /Трубеwеттер/,Остерну, Хацфелду, Малој Јечи /Клеин Јецса/, Албрехтсфлуру, Мариенфелду, Хајфелду /Хеуфелд/ и др. Сви ти колонисти утопили су се временом у тамошње Немце, само су многе франоуске речи и презимена у понемченом облику остала у говору Немаца. Као француски, тако и шпањолски колонисти из Бискаје и Барцелоне насељени су још за управе Мерсија као изврсни вртари, виноградари и занатлије у Новој Барцелони, у саставном делу Бечкерека. Услед маларије ту су брзо изумрли, а њихова деца која су преживела болест утопила су се у тамошње Немце.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.
20. јул 2017. у 07:46
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА БУГАРА
“У доба доласка Међара у Панонску ниаију Бугари су владали Банатом. Код византијских писаца познати су као турски народ под ишвпот Бллира, Филире и Булара још у 5. веку на Понту, одакле су доспели на средњи ток Волге и онде основали град Булгар. Док је један део и даље остао онде, главни ројеви су се при крају 5. века померили на Балкан и као коњички народ брзо поплавили Тракију и Илирију до Дунава и Саве, потом су прешли Дунав и поплавили Банат. Одавде су доспели до Пеште, коју су јамачно тамошњи Словени назвали тим именом /пештера на Гелертову брду/. Ту су их затекли и покорили Авари. Већ на Понту а нарочито на Балкану мешали су се са Словенима и претапали се у њих. У савезу са Словенима стресли су аварско иго са себе 64о. године и створили су велику бугарску државу.
Бугари су као мањина владали над масом Словена, а као номади упућени на агрикултуру, претежно занимање Словена. Постепено су се сјединлли с њима и до 9. века пословенили су се путем кирилометодског православља и с њим повезаног словенског језика и писма,те су се и културно изједначили са њима. Тај процес славизације отпочео је у другој половлни 9. века. При свем том, Бугари су доста задржали свој исконски антрополошки и духовни генотип. Мађари су их затекли у Банату као турски народ, а тек под св. Стеваном покорлли их као пословењен народ у тој покрајини о чем сведоче и имена великосенмиклушког блага. Већина је напустила тада овај крај а само незнатна мањина се још у 14. веку одржала у Ковинској жупанији, где се постепено претопила у тамошње Србе.
За време Лајоша 1. Анжујца придолазе нови ројеви Бугара испред опасности од турске провале на Балкан, у Оршаву, Земун, Слатину, Карансебеш, Крашову, Рекаш, Липу у толиком броју, да је Жигмунд сматрајући их као добродошле војнике против Турака, признао и за војводу неког поглавара њихова, Фрушину и дарОвао му град Липу. Даља судбина ових досељеника у Банат није позната ни пре ни за време окупације Турске. Као народ нису се организовали, а живећи у верској, језичкој и културној заједници са Србима, лако су се утопили у масу Срба, досељеника у те крајеве после косовске погибије.
Данашњи банатски Бугари немају никакве везе са тим бугарским досељеницима пре турске окупације.
После слома армије Лудвига Баденеког код Ниша 169о. и после неуспелог ћипровског устанка 1688, иселили су се први ројевл Бугара из Ћипровца, Никопоља, Свиштова, Лежана и Панчевице у Крајову, а после освојења Баната од Турака 1718. године населили еу се 1723, три породице у Винги на месту где су пре њих обитавали Румуни. Као избеглице римокатоличке вере испред Турака доселиле су се 1726.многе породице у Влашку у околини Крајове и Римника,коју су аустријске трупе окупирале, спремне да се по нужди преселе и одавде у Банат. Међутим, несрећни рат 1737-1739. по Аустрију покренуо је и остале Бугаре римокатоличке вероисповести на досељење у Банат, јер су ови као римокатолици сумњичени да су приврженици Беча, те су зато највише били изложени обести турске војске и управе, а као римокатолици могли су тако једино бити примљени за колонисте у Банату. У Бугарској је тада доминантна вероисповест православна, поред које је незнатна мањина протестантска, а другу незнату мањину сачињаваху павликијани, потомци негдашњих богумила, 14-15ооо душа око Једрена и Никопоља. Њих су босански фрањевци фра Петар, тузлански фрањевац и други босански и дубровачки фрањевци друге половине 14. века, пре ћипровачког устанка и њихова исељења покрстили у католике. Узрок томе католичењу беше притисак грчког свештенства у доба опадања турске царевине, које је нерадо гледало бугарску књигу и народност, а нарооито се прогањало павликиијанство. Према томе, њих је лако било приволети на досељење у Банат, јер после неуспелог устанка нису се могли вратити у Бугарску а после страхотне провале Татара 169о, потом пада Мале Влашке у турске руке 1737. не беше им више опстанка ни у Крајови, те кренуше у Банат. Као досељеници, иако већ римокатолици, задржали су своје старо име павликијана, које некоји још и данас носе као надимак. Од далматинских фрањеваца примили су молитвенике штампане икавштином, којима се и данас још понегде служе. Када 1757. дођоше под никопољским /потом чанадским/ епископом Ник. Станиславићем, било их де око Зоо породица, од којих се 172 породице населише 1738. у Старом Бешенову на предији Бодрог-Сзоллос и Санад, остали у Винги. Нису дошли празнлх руку, већ са приличном имовином, нарочито стоком. Исте године примише од цара Карла 1. и своје привилегије, које је допунила Марија Терезија. Као вредне земљораднике, нарочито вртаре, вичне вештачком /долапскон/ наводњавању земље, а и као добре борце, опробане и под Евгенијем Савојским, Марија Терезија их је врло ценила. Плаћали су по породици десет форината у ратама, а били засвагда ослобођени пореза, кулука и уконаћења.
Из наведена два горњобанатска села постепено су се расељавали. Тако су 1777. дошли у Ловрин, а 1779. досељени су у Модош, где их данас има око 35о душа. Поводом исељења Срба из Ечке на имање Луке Лазара и у Војну границу, долазе 1783-1784. на њихово место Бугари. Расељавање по другим местима спада већ у 19. век.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.
20. јул 2017. у 11:07
vojislav ananić
К0Л0НИЗАЦИЈА РУМУНА
Румуни су у историји познатл под именом виаси /Блаохи/ и Румуни. Румунски језик је мешавина разних балканских и оријенталних језика /српског, латинског и др./. Генезу румунског народа треба тражити на Балкану, и то на југу балканског блока, где га је и романизација јаче захватила, а не у Ердељу /Дацији/ и западном подручју Понта, како је то романска историографија тврдила, донекле и данас тврди. Познато је да је римска колонизација трајала близу двеста година /1о6 – 274/, као и то да колонисти нису у већем броју били Римљани већ досељеници из разних крајева Империје, а поготову легије су тада биле по своме саставу прави хаос етничких група које је спајао култ цара и званични латински језик. Познато је да је цар Аврелијан због све јаче навале варвара напустио Дакију и повукао све легије, углавном и колонисте, тада већ римске грађане, у Мезију. Нема сумње да је један део тог становништва, махом остаци романизираних Дачана и Гета, остао у Дакији, али се оба народа кроз низ векова једним делом их је побила, другим делом апсорбовала, тако да се у Дакији с обе стране Карпата није могао образовати румунски народ пре емиграције једне масе са Балкана, која је била колико романизована толико и славизирана.По саставу румунског језика та је славизација потицала од Срба, а донекле и од Бугара. Мањи број грчких речи указује на доњи слив Вардара, на Тесалију и Мекедонију. Миграција тамошњих Куцовлаха /ро турском номадских Влаха/ могла је почети већ поводом доласка Словена у те покрајине, али главни покрет према северу морао је наступити тек поводом организације српске државе под Немањом. Пландујући као сточари од планине до планине доспели су преко Балканске планине у Понтску низију, где су у дотицају са Хазарима и Мађарима примили у свој говор туркизме и угоризме. Они су се повлачили испред навале Мађара у добро заштићени Ердељ, где су их затекли Мађари под Арпадом. Ако их руски хроничар Нестор још пре доласка Мађара спомиње на Понтској низији, а Анонимус, нотар Беле 3. за време Арпада у Ердељу, онда то не морају бити бајке; или како се мисли за Анонимуса да из незнања преноси “Влахе” /Блацхи/ из свог доба још у Арпадово доба. Ти су хроничари морали већ по свежој традицији, својственој варварима, добро познавати прошлост народа међу којирна су живели. У Дакији су Румуни затекли полиглотну мешавину најшаренијих етничких група, коју је вихар сеобе народа убацио у ову природом добро заштићену земљу. Ту су јамачно путем стапања разних етничких германских /готских и гепидских/ елемената чак и германизми ушли у састав румунског говора. Судећи по географским називима, бројно најјачи беху овде Словени, од којих су се многи претопили у Румуне. Словенска примеса потиче још одраније на Балканском полуострву, где је јамачно и покрштавање Румуна текло путем укрштавања са Србима и Бугарима. Ту су они већ примили православну веру, а с њом и глаголицу; па и касније, када су прихватили латиницу, морали су ћирилска слова уметати да би неке гласове свога језика могли писмено изразити. Једна црква, један исти црквени језик и једно исто писмо спајали су их са Срблма у једну културну заједницу. Ма колико да су касније ердељски кнезови настојали да ту заједницу разбију, нису успели. Кхез Михаило Апафи морао је да ради застрашења народа погуби једног румунског свештеника, што није хтео на румунском језику да служи у свом храму. У западном Ердељу настављала се ексогамија Рхмуна са Србима који су у великом броју били за време ердељљких кнезова онде настањени и са Румунима сачињавали главни контигент кнежеве војске. У Бихару се иселектовао од повлашћених Срха, тзв. хајдука, најврснији цој Румуна, Моци /од мотати косу, коју су у омоцима помоћу слепоочница носили/ у Топанфалви /топљачи алата/. Упадљиво је да Румуни ништа не знају о цару Трајану, чију би успомену морала сачувати њихова традионална књижевност, када би они заиста били потомци римских легија и грађанства у Дакији.
Константин Порфирогенит познаје све подунавске народе Словене, Турке, Мађаре и друге, али ништа не говори о Румунима,који би му као потомци Римљана свакако могли бити савеаници против тих народа. Од 15. века одвајају се својим језиком као језиком већине, а то беше, по једном мишљењу, у ствари дело протестантских кнезова у Ердељу, нарочито Ђерђа Ракоција 1., којима та саједница Срба и Румуна није ишла у рачун.
0 њиховој појави у Банату немамо тачних података, а то долази отуда што као полуномади нису имали сталних станишта.Свакако су још за владавине Арпадовића долазили и одлазили и на територију Баната. То су чинили све до друге половине 19. века као печалбари, нарочито као произвођачи черпића. Евиденцију је отежавало и то што већином нису имали презимена, те су названи Ердељанима, Брашованима итд. Најстарији податак о Румунима потиче из наредбе краља Лајоша Анжујца из 1573. свима житељима дистрикта Темескоз у тамишкој жупанији, да се покоравају тамишком грофу Хему, па их и наводи речима: милитибус нобилибус, елиентибус ет Валацбалибус ет алииа фамилиис ин цомитату сеу дистрицту де Темескуз. Валацхалес означује овде народ, не пастире, а то може бити само румунски народ, јер Мађари називају Србе само именом Расцлани. Познато је да су Румуни 1453. у Темескоз-у зауаимали,пет дистриката са средиштима Садја, Божур, Моноштор, Шупањ и Маржина, тако да су дуж Тамиша и Бегеја били у вези са компактним масама у Ердељу.
После освојења Баната од Турака долазе у све већем броју у равни Банат чак из Ердеља и настањују се у негдашњим насељима чија имена су задржали. Пошто је после београдског мира /1739/ Влашка поново потпала под Турску, мноштво Румуна прешло је у Ердељ и Банат. Та имиграција трајала је и за владе Марије Терезије, но да не би то масовно досељење сметало колонизацији Немаца, која би по царичину плану требало да створи бројну надмоћност Немаца над српским и румунским живљем, а, с друге стране, и због узнемиравања Немаца од румунских пљачкаша, Марија Терезија забранила је наредбом од 11. септембра 1765. њихово даље усељавање у Банат. Потом, 12. јаууара 1766. наређује царица Администрацији да Румуне не пушта у Банат даље од Темишвара, Бегеја, и Бегејског канала, пошто су дистрикти између Сегедина, Арада и Петроварадина предвиђени за колонизацију Немаца. Царица је нерадо гледала на насељавање тедашњих емиграната Румуна и Србијанаца у близини граница Турске, где су лако могли постати турски помагачи при нападу на Банат. Стога наређује 9. маја 177о. да се такви емигранти не трпе ни у бечкеречком диссрикту већ да их Администрација расели у дистрикте Чанад, Темишвар, Липу и Лугош. Услед тога је гувернер гроф Клари преселио у општлну Клари мноштво српских и румунских емиграната, док је Румуне из општине чернеђхаза, Фенлак, Егрес и Деак раселио у Булч и разне друге румунске општине, да би у споменута села довео немачке колонисте.
До доба Марије Терезије заправо није ни било румунских општина у Банату, јер су они живели само у повременим покретљивим насељима а и њих су често мењали по пространим предијама. Прва насеља постала су у источном Банату, на чију помоћ се рачунало при упаду Турске преко Оршаве, али у рату 1737-1739. противно се утврдило, јер су Румуни пристали уз Турке и немилосрдно су пљачкали по Банату. При свем том, царица их штити као народ који би уз боље васпитање могао бити од велике користи за Монархију, те настојава да се Немци што више насељавају у источном Банату међу Румунима, тако да немачка насеља буду нека врста радне школе за тамошње Румуне. Међутим, Админиатрација под управом грофа Перласа била је друкчијег мишљења, стеченог искуством после турског рата.
Румуни нису радо гледали на немачка насеља. Сматрали су их за опасне такмаце те су их стално узнемиравали. Стога је Администрација настојала да се Румуни из тог кгаја Баната раселе,колико из стратегијских, толико и из привредних разлога. Померање румунских насеља није било скопчано са нарочитим тешкоћама, јер су им куће биле провизорне брвнаре и колибе које су и сами, пландујући по предијама, преносили са једног места на друго. Предије беху од 1767. већ доста добро познате, арондисане и класификоване, тако да се размештај нових насеља могао већ плански спроводити по целом Банату.Тако је гроф Перлас већ 5. марта 1767, могао потпуно образложено изнети свој меморандум о пресељавању и размештању Румуна у Банату.
Свој план мотивлше у првом реду сталном стрепњом немачких колониста од Румуна, вврдећи да у минулом турском рату ти колонисти нису ни видели Турке већ само њихове пљачкаше, који су им поробили и спалили села, а њих и децу њихову продавали Турцима у робље. Поједина немачка села опкољена румунским селима – каже се у меморандуму – нису се међусобно могла испомагати те би се у случају новог турског рата то могло поновити. Према томе, по Перласу, требало би немачке колоније убудуће сконцентрисати у троуглу Мориша и Тамиша, где би их тврђаве Темишвара и Арада штитиле са бокова како од Турака, тако и од Румуна. У свом билтену грофу Хацфелду, председнику Банко – депутације, царица ипак фаворише Румуне. Додуше, одобрава расељење Румуна из источног Баната и насељавање Немаца на њиховим местима, но зато сматра Румуне као равноправне колонисте, те их у дотацијама изједначује са Немцима и штавише, још већу пажњу поклања њиховим насељима и кућама.
Колонизацију Румуна спроводи у то доба и војна власт у јужном Банату, где је потреба за оружаном снагом била стално велика. Теко се у Панчеву 1765. насељавају први Румуни, који су смештени у немачком делу вароши. Одавде су исте године једним делом пресељени у тада основано Ново Село на предију Мало Долово, а једним делом у Иланџу. Истодобно насељени су Срби и Румуни у Великом Долову /данас Долово/,у Алибунару уз већ насељене Србе, а у Селеушу само Румуни.
Сви ти румунски досељеници потичу са подручја Мориша, где су служили у негдашњој Војној крајини, одакле су поново упућени у јужну Војну крајину, како би се путем војне дисциплине што више прилагодили настањеном и радном животу. То је извршено по плану престолонаследника Јосифа, а по том плану преселио је цар 1781.један део Румуна и из Бегеј св. Ђурдја у Панчево и његову околину /Овча, Јабука, Глогоњ, Омољица/, а 1783-1784. допуњује их ројевима из Мерчине и Броштеља из околине Оравице.
У Румуне раније су погрешно убрајани Крашовани /Швикер,Цирбус/. Бугарски филолог Милетић сматра их за Србе. Крашовани су пореклом из Босне. Известан број прсеелио се 1393. у Крашову /Крашовско-Северинска жупанија/, док се већи део доселио после пада Босне под турску власт 1463. населивши општине: лупак, Клокотић, Рефник, Хермет, Јабалча, Крашова, а делимично фисдна, Липу, Отвашу, Кираљхеђу, Карољфалву. На њихово српско порекло подсећа крсна слава коју су сачували.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.
23. август 2017. у 05:50
vojislav ananić
СРБИ У СРЕМУ
Од 9. века Срби и Хрвати спомињу се под овим именима. Срби у Срему примили су хришћанство из Византије. У Митровици је врло рано постојао један православни српски манастир, све до 1344. године, када је прешао у руке бенедиктинаца. Српског становништва у овим крајевима било је доста, а тај се број знатно повећао после турских напада на српске земље. После косовске катастрофе и пада Деспотовине, сеобе Срба са Балкана на север биле су врло честе и у већим групама, па је данашња Војводина тада добила потпуно српски карактер.
Деспот Стеван Лазаревић, када је 1404. постао угарски вазал, добио је од краља Сигисмунда најважније градове Срема: Купиник (сада Купиново), Земун, Митровицу и Сланкамен. Стеванов наследник, деспот Ђурађ Бранковић, добио је те исте поседе са многим селима и засеоцима. У Угарској су постали толерантни према православним Србима, јер су осетили опасност од Турака, па им је била потребна српска помоћ. Ту опасност први пут су стварно осетили после турске победе код Никопоља 1396. године, када су турске чете почеле да упадају у Срем и да га пљачкају. Турци су тада разорили град Земун, а његово становништво, као и становништво из Митровице, одвели су у ропство чак у Брусу. Том приликом страдао је и манастир Св. Димитрија у Сремској Митровици. Турци су пустошили Срем више пута, а нарочито 1458., 1462. и најзад 1521. године после пада Београда, све док између 1526. и 1529. године и Срем није дошао под турску власт.
Да би лакше бранили јужну границу, угарски великаши и краљеви позивали су Србе са Балкана да пређу у угарске покрајине, нарочито Срем. Пошто се тада у Срему настанило много Срба, краљ Матија 1471. постави им за деспота Вука, сина слепог Гргура, унука деспота Ђурђа Бранковића. Краљ му даде феудална добра у Срему: Купиник, Сланкамен, Беркасово и Ириг. Вук Гргуровић настани се у Сланкамену, где је, по традицији, подигао 1468. године цркву Св. Николе. Змај Огњени Вук, како га је народ назвао због његовог необичног јунаштва, умро је без порода 1480. године. Други син деспота Ђурђа, слепи деспот Стеван Бранковић оженио се Ангелином, кћерком Ђорђа Аријанина Комнена, арбанашког великаша. Стеван је умро 1476. године, а већ 1484. године био је проглашен за светитеља у Београду. Он је оставио жену и троје деце: Ђорђа, Мару и Јована. На позив угарског краља Матије, Ангелина дође са своја два сина у Будим и краљ постави њеног старијег сина Ђорђа за деспота, коме даде град Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. Мајка Ангелина је пре доласка у Купиник положила ковчег са моштима свога мужа у Цркву Св. апостола Луке 1486. године. Осим ове цркве, близу Купинова се налазио и манастир Обеда, храм Благовестија Пресвете Богородице – црква од дрвета коју је сазидао архиепископ Максим. Наиме, после десетак година деспотовања, Ђорђе се око 1497. године замонашио и добио име Максим. Тада је краљ за деспота поставио Јована, Ђорђевог млађег брата. Јован није дуго деспотовао: умро је већ 1502. године. Тада Максим са својом мајком Ангелином и моштима свога оца и брата оде у Влашку на позив војводе Радула IV Великог, господара Влашке, да уреди румунску цркву. Тамо је Максима око 1506. године поставио за епископа цариградски патријарх Нифон, те је Максим као архиепископ управљао тамошњом епархијом две године. После смрти војводе Радула, Максим се вратио у Срем, где је постао београдско-сремски митрополит. Овде је, заједно са својом мајком, уз новчану помоћ влашког војводе Јована Њагоја, подигао манастир Крушедол између 1509. и 1514. године. У исто време његова мајка Ангелина, која се у међувремену замонашила, обратила се за помоћ московском великом кнезу Василију III Ивановићу (чија је жена била унука Стевана Јакшића, војводе угарских Срба) да би подигла манастир у Фрушкој гори. Од добијене помоћи подигла је близу манастира Крушедола црквицу и око ње ћелије. Ову црквицу је посветила Сретењу Господњем. Ту је мајка Ангелина окупила монахиње и провела последње године свог живота.
Народно предање приписује деспотима Ђорђу и Јовану подизање многих манастира, не само у Срему, већ и у Банату. Они су, као и њихова мајка, помагали и неке светогорске манастире (Св. Павла, Хиландар и др.), а затим манастир Крупу у Далмацији.
Владика Максим умро је 18. јануара 1516. године. Сви ови последњи Бранковићи сахрањени су у манастиру Крушедолу.
Породица Бранковића има неке сличности са славним Немањићима. Владика Максим створио је у своме манастиру Крушедолу дивну и богату библиотеку, у којој је прикупио и спасао од сигурне пропасти првенствено књиге својих предака Бранковића.
Срем је пао под Турке између 1526. и 1529. године, и остао под њима све до Карловачког мира 1699. године, када је северозападни део Срема био ослобођен. Цео Срем је био ослобођен тек Пожаревачким миром 1718. године.
Када је Србија пала под Турке, Срем је постао нека врста српског државног средишта под врховном угарском влашћу. Српски деспоти који су Сремом владали су основали и обновили многобројне фрушкогорске манастире. Међутим, и поред јуначких борби, Срем није могао дуго одолевати Турцима после пада Београда 1521. године. Као јуначки борци против Турака са краја 15. и почетка 16. века у народу овог краја остали су запамћени Змај Огњени Вук, деспот Јован Бранковић и Стеван Штиљановић (пореклом Бокељ из Паштровића).
Из турског периода има доста података о тадашњем изгледу Срема, који су Турци опустошили. Путописци из шеснаестог века забележили су да су видели много пустих селишта, али и трагове некадашњих лепих градова и богатих села. Подаци из 1608. године говоре да су у Илоку све лепе куће опустеле, а место њих да су направљене рђаве колибице. За Карловце подаци говоре да су се до 1533. године звали Карони, и да је то било повелико село са срушеном црквом и малим женским манастиром. Карловци су 1692. године описани као варош, а скоро у исто време за Голубинце се каже да је село скоро сасвим под земљом, јер куће нису допирале ни до колена.
Од великог значаја је, како за српску цркву, тако и за цео народ, обнављање Пећке патријаршије. Султан Сулејман Сјајни издао је берат 1557. године којим се обнавља Пећка патријаршија. То је био највећи политички успех српског народа под Турцима. Пећка патријаршија је све поробљене српске земље ујединила у једну народно – црквену заједницу која је заменила стару српску царевину.
За време шеснаестогодишњег рата између Турске и Аустрије (1683-1699), аустријска војска, уз помоћ својих савезника из Пољске и Млетачке републике, протерала је Турке не само из Угарске, Славоније и Срема (1687.), већ је продрла дубоко на југ чак до Скопља, Штипа, Пећи и Призрена. Али, када се ратна срећа окренула у корист Турака, ћесарска војска почела се повлачити на север, а с њом се повлачио и патријарх Арсеније III Чарнојевић са више владика, калуђера и много хиљада српских породица.
Патријарх Арсеније III Чарнојевић је у Београду, пре него што је прешао преко Саве и Дунава, одржао 18. јуна 1690. године један договор са црквеним и народним првацима. На овом збору било је Срба из разних наших крајева, а било је изасланика и из Срема. На овом скупу решено је да се у Беч цару Леополду I пошаље као народни пуномоћник епископ Исаија Ђаковић. Он је имао да цару поднесе молбу да се српском народу који прелази под његову власт загарантује слобода вероисповести, да могу слободно између себе бирати и постављати архиепископа, који би имао власт да по старим обичајима управља црквено – народним животом. Молили су у ствари да цар призна црквено – народну самоуправу (аутономију), као што су је раније имали.
Цар Леополд I у свему је уважио српске жеље и 21. августа 1690. године издао је привилегију којом је патријарху Арсенију III Чарнојевићу била призната власт над целокупним српским народом као што беше и под Турцима.
Патријарх Арсеније III Чарнојевић прешао је са нарадом на аустријску страну пре него што је добио одговор од цара. Овај прелаз 1690. године зове се у историји ВЕЛИКА СЕОБА СРБА. Са собом су неки калуђери бегунци носили из својих манастира мошти својих светитеља, црквене драгоцености, ствари и књиге.
Бечки двор гарантовао је Србима ослобађање од главних феудалних обавеза, слободу вероисповести и аутономију у погледу црквено-народних послова, јер је рачунао на њих као на граничаре. Према Турској је створен одбрамбени систем у виду Војне границе. На северу Баната протезала се Поморишка војна граница, у Бачкој уз Тису била је Потиска, а уз Дунав и Саву – Подунавска и Посавска. Као царски граничари Срби су били обавезни на ратну и стражарску службу, али су били ослобођени од феудалних дажбина и имали су сеоску самоуправу с народним официрима на челу.
Српску црквену аутономију у Хабзбуршкој монархији потврђивали су и каснији владари: Јозеф I, Карло III и Марија Терезија. Они су доста изменили и сузили те привилегије, али су једино оне регулисале правни положај Срба све до 1779. године.
Срби у Аустрији непрестано су морали да се боре за своја права, јер је двор настојао да ускраћује и сужава привилегије кад му помоћ Срба није била потребна. Средином 13. века реорганизована је Војна граница. Поморишка и Потиска су укинуте, а границе уз Дунав у Банату и уз Саву у Срему, као и Шајкашки батаљон на ушћу Тисе у Дунав, добиле су коначни изглед који су задржале све до 1871. године. Велики број Срба – граничара из Потисја и Поморишја, не желећи да дође у положај обесправљених кметова после укидања тог дела Војне границе где су као граничари уживали привилегије, иселио се у Русију, док су други настојали да пређу у новостворене секторе Војне границе. Да би спречила расељавање незадовољних Срба, царица Марија Терезија створила је две коморске самоуправне области – Потиски и Великокикиндски диштрикт, у којима је становништво добило извесне олакшице и сигурнији правно-економски статус.
Војна граница сматрала се “ризницом војника аустријске куће”, јер је двор у свако доба могао граничаре да употреби као ратнике против спољних непријатеља и као инструмент силе у унутрашњим сукобима. Колико су граничари били ангажовани илуструје податак да су од 1690. до 1802. године учествовали у тринаест ратова, односно да су од 112 година скоро 90 провели ратујући.
Турци су у ово време претрпели два ратна пораза: прво 19. августа 1691. код Сланкамена, где су се Срби у свом одреду од 10000 војника под командом свога подвојводе Јована Манастирлије нарочито истакли, а затим 1697. године код Сенте. После битке код Сенте, Турци су затражили мир. Преговори су дуго трајали и мир је склопљен 26. јануара 1699. године у Сремским Карловцима. При склапању мира учествовали су изасланици цара Леополда Првог, Млетака, Пољске, Русије и Турске, а као посредници били су изасланици Енглеске и Холандије. После Карловачког мира и патријарх и народ изгубили су веру да ће се вратити у своју стару постојбину. Срем је тим миром био подељен тако да је граница ишла линијом повученом од Сланкамена до Моровића (Сланкамен – Марадик – Рача – Брод крај реке Саве: то су такозване Марцелинове линије). Цео Срем ће доћи под аустроугарску власт тек Пожаревачким миром 1718. године.
Извор: Интернет
23. август 2017. у 08:21
vojislav ananić
СРЕМ
Током историје, Сремом су владали Римљани, Хуни, Авари, Гепиди, Византинци, Бугари, Мађари, Турци и Аустријанци. Сирмијум је првобитно био илирски град, а освојили су га Римљани у првом веку пре нове ере. Противећи се римској власти, илирска племена су подигла велики устанак 6. године после Христа. Вође овог устанка били су Батон и Пинес.Сирмијум је био веома важан град у Римском царству. Био је то главни град римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његово) околини рођено је шест римских царева: Деције Трајан (249-251), Аурелијан (270-275), Проб (276-282), Максимилијан Херкулије (285-310), Констанције ИИ (337-361) и Грацијан (367-383). Ови цареви су по пореклу били романизовани Илири.У шестом веку је на територији Срема постојала византијска покрајина Панонија, чији је главни град такодје био Сирмијум.У једанаестом веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал бугарског цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Бугарска поражена од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити ново) власти. Византинци су на територији Срема формирали покрајину, названу Тема Сирмијум.Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала Мачву, Усору и Соли. Драгутинова резиденција се налазила у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца). У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак, а резиденција му се налазила у граду Илоку. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316-1325), док је Угрин Чак умро 1311. године.
После турског освајања Србије 1459 године на територији Срема је постојао Сремски санџак. Судбина Срба и Мађара да буду екстремно расељавани је пре свега била последица њиховог историјског супростављања Отоманском царству. Срби, који су били први који су на својим леђима осетили сву тежину ратне машинерије Отоманског царства, такође су били први који су се навикли на нови систем, делимично кроз миграције, делимично учећи да живе и функционишу у том систему. Кад је Отоманско царство уврстило Балкан у своје власништво, начинивши од њега одбрамбени зид свог већ тада подељеног царства, Срби су кренули ка северу из речних долина у више крајеве раширивши се преко Дунав-Сава баријере унутар Панонске низије. Миграцијом ка северу и у више крајеве доста Срба је променило свој начин живота, посветивши се више сточарству а мање ратарству, прилагодивши себе на тај начин не само да увек буду спремни за борбу већ и ако се укаже прилика, преместе своје домаћинство на нову локацију. Укратко, постали су нека врста граничног народа.
Историја Срема, територије забијене као клин између река Дунава и Саве западно од Београда, је део историје јужне трећине Панонске низије, познатије касније под називом Војводина. Срем је у конфликту измедју Отомана и Мађара имао значајну улогу у одбрани јужних граница мађарске државе. Лежећи на боку Београда, који је у 15. веку био познат као “Веза за Мађарску”, Срем се супростављао опасности која је долазила са јужне савске баријере из својих утврђења у Земуну (директно са супротне стране Београду), Купинику, Баричу, Јарку, Митровици и Рачи, која су била распоређена дуж северне обале Саве.
Систематско уништавање је било само један део Отоманске освајачке технике. Како су се Отоманске границе померале ка северу, тако се и зона отворена за изненадне нападе господара ратова померала са њима. Борба у 15. веку, посебно у Хуњадијевом периоду и за време владавине Матије Корвина која је следила, донела је штету зони која се протезала од северне линије Балкана до Дунава и даље. При сваком Отоманском продору преко Дунава становништво је плаћало своју цену у смислу његовог мигрирања (безаније) ка северу чиме је ова зона постајала све ужа. Као последица првог процеса јавља се други: мађарски освајачи су враћајући се са југа Дунава водили назад са собом српске исељенике, те на тај начин правили ништа више до подлоге за круцијални процес доминације српског и православног живља у зони која је раније била насељена мађарским католицима. У писму Матије Корвина налазимо тврдњу да је 200,000 Срба крочило у јужну Мађарску између 1479. и 1483. године.
Улога Срба између две силе није била нимало завидна. Много слабији од обеју сила, Срби су ипак били цењени од обеју страна као њихова гранична снага, капацитет за борбу и преживљавање. Стога уопште не изненађује да су потом Срби, који су заузели средишну позицију у дунавском басену између Отомана са једне стране и супротстављених центара снаге из Беча и Трансилваније са друге, играли изузетно значајну улогу у устанцима и страдањима у 16. и 17. веку.
Срем, као центар на који је усмерена наша пажња, је нападан у години која претходи коначном освајању Смедерева, главног српског утврђења на Дунаву (1458), а такође и у години која претходи освајању Босне (1462). Међутим, свеобухватно пустошење Срема се није догодило све до првих година владавине Сулејмана Законодавца (1520-66), код нас познатијег као Величанствени. У првој великој кампањи његове султанске каријере, Сулејман Величанствени је повео своју армију из Шапца, јужно од Саве, ка Београду 1521. године освојивши оба града. У току кампање, изградио је мост преко Саве и на тај начин омогућио пустошење Срема од стране босанског санџак бега Бали Бег Јахијапашића, касније команданта Београда.
Политика уништавања је интензивирана у Срему током Мохачке кампање (1526). Иако се чини да западни Срем није био комплетно уништен као што је то био случај са источним Сремом, несумњиво да је свуда био наметнут тежак данак и да је популација била принуђена на расејање.
Све до формирања Будимског пашалука 1541. године Срем, област бившег мађарског жупаната познатог под називом Сзерем) и источна Славонија су биле под управом команданта Београда заједно са осталим територијама поред границе. Командант Београда је у исто време био тзв. Санџак бег Семендира (Смедрова, тј. Смедерева). Прво помињање Сремског санџака као таквог датира из 1543. године са седиштем у Осијеку, што показује да је првобитни санџак био већи, простирући се даље ка западу, него санџак који је предмет нашег истраживања. Уместо шеснаест поддистрикта (нахија), тадашњи санџак је имао двадесет и четири. Овај број је 1557. смањен када су западне нахије припојене Пожешком санџаку лоцираном у источној Славонији.
Поновно насељавање Срема ће бити боље сагледано након поређења између првих пописа и пописа о коме говоримо. Верује се да су избеглице из Срема, које су избегле измедју 1521. и 1526. године, формирале језгро краткотрајног отпора од стране “Цара” Јована Ненада, сељака генерала, северно од Дунава у години након мохачке битке. Можда је значајно истаћи да је “Цар Јован” пре или касније желео да приграби Срем од Отомана.
Након пропасти Ненадове авантуре, двојица од његових главних поручника, Радосав Челник и Субота Врлић, су се вратили у Срем и признали турски суверенитет. Није познато да ли су се и избеглице тада вратиле својим домовима. У сваком случају, тај потез је обележио почетак ревитализације ненасељене зоне, која је од тада била под контролом самог Султана, те на тај начин била изузета од насиља од стране оних Отомана који су били далеко изван контроле Отоманске државе.
Значајан део поновног насељавања које је уследило мора да је био резултат кретњи ка северу у Срем такозваних “влашких” фамилија. (Појам “влашки” овде знаци просто “сточарски” и односи се на породице које су превасходно зарађивале за живот гајећи крда, или стада стоке). Чињенице које указују на присуство “влаха”, илити фамилија са сточарском прошлошћу, могу да се пронађу у првим параграфима санџачког закона, што се види на почетку пописа. Ту се каже да је свака кућа, тј. домаћинство била у обавези да плаћа годишњи порез познат (“флорин тах”) у износу од седамдесет акчи уместо тзв. харача. Горе поменути порез открива идентитет влаха као групе са додељеном привилегијом.
Највероватније да је покрет ка санџаку био мотивисан обећањем малих пореза уз обавезни већ поменути.
Другим речима, домаћинства у Срему нису плаћала порез на друго огњиште као што је то био случај у другим санџацима који су се простирали на југу, нити су плаћала допунски порез на производњу жита изнад тзв. десетка, сто је било уобицајено у другим санџацима. Међутим, домаћинства у Срему су била у обавези да плаћају порез на кампању у време вођења ратова, порез који је још увео Матија Корвин а који су Турци задржали често образлажући и понављајуци га као “према старом обичају”.
На основу података до којих се дошло истраживањима директно опорезовање укупног производа просечног домаћинства у Срему је било несто испод 7%. Ова цифра не обухвата тржишну чланарину, радну снагу или било које ванредне дажбине као што је нпр. порез на ратну кампању, тако да се може сматрати да горе приказани проценат не одражава реално стање тј. њен крајњи обим; тешко је рећи о ком обиму се ради јер се ситуација мењала од године до године.
Срем је по питању годишње производње био релативно богат санџак. Пореска студија показује да је производња хране по глави становника била много већа него снабдевање храном по глави становника у извесном броју сиромашних нација савременог доба. Користећи еквивалентну меру за пшеницу можемо поуздано рећи да су сељаци у Срему могли бити способни да без проблема не само продају део своје хране, него да један њен део користе и за исхрану своје стоке. То не значи да су они то неизоставно чинили, него да су располагали са капацитетима да то ураде да су хтели, или у случају извоза ван своје провинције, да су на то били обавезни.
Према попису годишњи приход сремског санџака износио је 3,628,573 акчи (акче – сребрни новац, сребрњак). Ова цифра такодје укључује десетак у натури али не укључује тзв. флорински порез на годишњем нивоу као обавезу хришћанских домаћинстава, нити тзв. драфт порез као обавезу муслиманских домаћинстава. Из овога се да закључити да су ова два пореза без сумње била резервисана само за Државну Благајну – Трезор а не за потребе државних службеника. Горе поменута цифра не садржи у себи порез на овце који је у другим провинцијама вероватно био директно сакупљан од стране државе; највероватније да је овај порез у Срему у то време био намењен носиоцима тзв. опозивог задатка прикупљања прихода заједно са осталим врстама прихода. Укупан санџачки приход од речног транспорта је био 597,178 сребрњака; од сајмова и пијаца (укључујући таксу на позиве за појављивање пред судом или магистратом) је укупно био према процени око 79,286 сребрњака годишње.
Са административне тачке гледишта, Срем из тог времена чине шеснаест нахија груписаних у четири судска округа у Илоку, Немцима, Варадину и Митровици. Срем из овог пописа је већи од класичне мађарске жупаније а мањи по мери од санџака првобитно формираног 1541. године. Илок се појављује као прва заједница у попису што не значи да би се за њега могло рећи да је главни град. Главни град, уколико је уопште и постојао, била је Митровица, главно муслиманско насеље и седиште Бајрам Бега,капетана санџака у то доба.
Сремски градови у сваком погледу представљају мешавину српског и муслиманског становништва који веома често живе у одвојеним квартовима али недалеко једни од других. Петнаест насеља у Срему броје више од сто старешина домаћинства. Ова насеља броје 2,928 од укупно 11,881 именованих лица које попис приказује у Срему. Ако претпоставимо да су именована лица према попису (без удовица) уписана на основу јединственог правила и да је просечно градско домаћинство идентицно оном просечном на селу, може се рећи да насеља са више од 100 домаћинстава чине 24.6% укупне популације у Срему.
Митровица, као главно муслиманско насеље са само неколико хришћана, је два пута већа од Илока, првог следећег по величини муслиманског насеља. Карловци, највеће хришћанско насеље, нема уопште муслиманског становништва и мање је од Митровице. Ова два града сваки са отприлике 3,000 душа, била су два најважнија града у Срему.
На основу именованих лица процењује се да је било 16.6% муслимана и да је 11.4% од тих муслимана живело у насељима са мање од 100 домаћинстава. Такође, немогуће је са сигурношћу рећи а на основу имена из пописа да ли се ради о Турцима или поисламљеним Србима, али наша претпоставка је да су већина од тих муслимана били заправо Словени. Ако се пође од претпоставке да су скоро сви наведена лица старешине доманћинства и да је просечно сремско домаћинство бројало шест чланова, могло би се претпоставити да је санџак имао нешто око 70,000 душа. Старешина села и подокруга познат под називом кнез је био као и полиција изузет од пореза. Од њега се баш као и од тзв. мартолоса, хришћанских морнара који су служили Отоманском царству, очекивало да учествује у у ратним кампањама поред његових уобичајених обавеза да одржава ред и прикупља порез. Сви до једног од укупно 136 старешина поменутих у законику су и именовани и у попису. Пошто је било укупно 406 насеља у Срему која су бројала мање од 100 именованих особа, може се видети да је однос броја старешина села према укупном броју тих села био један према три. Чињеница је де је Срем у то доба био провинција од које је држава зависила по питању житарица и оваца у време ратова. Пре кампање из 1566. године , последње коју је водио Сулејман, Савет коморе (Диван) је више пута ургирао код сремског Санџак Бега да убрза припремање жита и оваца за градитеље моста на Драви. Да ли је сремски санџак снабдевао директно Отоманску управу животним намирницама по редовном принципу осим кад су кампање биле у питању није јасно из самог пописа.
Свакако чини се логичним да је снабдевао из два разлога: због свог идеалног положаја и због очигледног постојања вишкова.
Највећа села сремског санџака (и највероватније проценат популације такође) лоцирана су на богатијем земљишту, познатом као црница. Међутим, изненађује да села где је производња жита по домаћинству највиша, нису увек по правилу лоцирана на црници. Иако су нека од најсиромашнијих села у Срему лоцирана на црници, више њих је лоцирано у Фрушкој Гори, области где се узгаја винова лоза, и у југоисточном Срему где се узгајају овце. Генерално, да би село било окарактерисано као богато, морало је да има висок производ не само жита по домацинству већ и висок производ животиња (углавном свиња).
Српски деспоти су наставили и након продора Турака на ове просторе да владају на делу територије Срема као вазали мађарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново), а занимљиво би било и поменути имена ових деспота: Вук Гргуревић (1471 – 1485), Ђорђе Бранковић (1486-1496), Јован Бранковић (1496-1502), Иваниш Берислав (1504-1514) и Стеван Берислав (1520-1535). Последњи деспоти Србије, Радич Божић (1527-1528) и Павле Бакић (1537), нису владали на територији Срема, него су имали поседе на територији данашње Румуније и Мађарске.
Након успостављања аустријске власти потписивањем Карловачког (1699) и Позаревачког мира (1718) Војводина је потпала под власт Хабзбурговаца. Јужни делови данашње Војводине су постали војна граница којој је између осталих села припадала и Бежанија. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у аустријску царевину (1690. и 1739. године).
Срби су тада били признати за једну од нација Аустроугарске са правом на територијалну аутономију тј. једно засебно војводство. Ово је право, међутим, остварено тек револуцијом 1848-1849 Између 1849. и 1860. године, Срем је био део аустријске покрајине назване Војводство Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. Ова покрајина је укинута 1860. године и поново је успостављена Сремска жупанија. Срем се 1918. године прикључује Краљевини Србији, и од тада је део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1918. и 1922. године, Срем је имао статус округа односно жупаније, затим између 1922. и 1929. статус области, да би 1929. године постао део Дунавске бановине, са седиштем у Новом Саду. Године 1939. је део Срема (Шид) припојен новоствореној Бановини Хрватској. За време другог светског рата Срем су окупирале немачке снаге и 1941. године га прикључиле Независној Држави Хрватској. 1944. и 1945 године све до немачке капитулације вођене су на подручју Срема жестоке борбе, посебно на Сремском фронту. Детаљан опис Бежаније из тог доба као и учешћа Бежанинаца у НОБ-у дао је у својој књизи Нови Београд истакнути Бежанинац, професор Слободан Кокотовић – Коке. После завршетка рата Срем је у оквиру нове Југославије подељен на западни део који је припао Хрватској, и источни део који је припао Србији. Српски део припада Аутономној Покрајини Војводини, односно Централној Србији на подручју града Београда коме је и припала Бежанија, која је била једна од београдских општина све до 1955. године када је све своје ингеренције предала новоформираној општини Нови Београд. За време распада СФРЈ део хрватског Срема са српском већином се отцепио у тзв. САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем, а на том подручју су се водиле најжешће борбе рата у Хрватској, укључујући опсаду Вуковара. Борбе су углавном престале почетком 1992. године, а Ердутским споразумом 1995. су отцепљена подручја признала хрватски суверенитет, који је остварен почетком 1998.У Срему живи око милион становника са обе стране границе. Већина становника се налази на крајњем истоку региона, на ушћу реке Саве у Дунав код Београда, као и на северу, код Новог Сада. Већи градови су:Хрватска – Вуковар (30.126), Илок (5.897), Централна Србија – Нови Београд (236.000), Земун (152.950), Сремски округ – Сремска Митровица (39.041), Рума (32.125), Инђија (26.244), Стара Пазова (18.628), Шид (16.302), Јужнобачки округ – Петроварадин (13.917), Сремска КаМеница (11.140), Смремски Карловци (8.839), Беочин (8.037).
Извор: Бежанија у слици и речи
27. септембар 2017. у 05:34
Војислав Ананић
УПОРЕДНА АНАЛИЗА АГРАРНЕ РЕФОРМЕ И КОЛОНИЗАЦИЈЕ НАКОН СТВАРАЊА ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ
Једно од заједничких и важних питања и особености приликом стварања прве југословенске, али и друге комунистиче државе било је решавање аграрног питања и колонизације, нарочито војвођанског простора. Њему се у различитом историјском контексту посвећивала, у југословенској историографији, али и публицистици, одређена и значајна пажња. Наравно, оно је било нераздвојно са увек пратећом колонизацијом које је било једно од важних питања националне државне политике обеју држава, тј. словенизација (србизација у највећој мери, простора данашње Војводине). И једна и друга југословенска држава овим питањима давала је значајну важност и улогу.
У првој југословенској држави оно се сматрало веома важним питањем, пре свега због спречавања „револуцисања“ и утицаја бољшевизације и смиривања „сељачких немира“ и утицаја Октобарске револуције, тј. повратника са Источног ратишта и појаве тзв. зеленог кадра.
Друга југословенска држава ове мере сматрала их је као „део револуционарних мера“, првих година, користећи, у највећој мери, искуства Совјетског Савеза, његовог односа према сељаштву, али се она спроводила у сасвим другим историјским околностима које су јој давале одређене специфичности.
Овом приликом присутна је чињеница да је као и за прву југословенску државу, национални (српски-словенски) проблем био итекако важан и за југословенске комунисте, мада је за њих било много важније решавање социјалних проблема од националних.
Важна сличност извођења аграрне реформе након стварања и прве и друге југословенске државе да је она имала грађанско обележје, мада у различитим историјским околностима. Њено правно нормирање и извођење било је у рукама државне власти, тј. била је под њеном контролом. Што се тиче колонизационих процеса ту постоје драстичније и огромне разлике, које ћемо у овом раду покушати да што више истакнемо.
Једна од важних, можда најважнијих сличности обе аграрне политике и колонизације били су условљени тиме да да су обе државе важну пажњу поклањањале овим питањима као социјалну. политичку, али и националну меру у својој политици. Заједничко обележје је свакако и чињеница да су обе извођене након светских ратова. И регент Александар Карађорђевић, али и Јосип Броз, зарад својих циљева стварања нове државе, а у циљу мобилизације људства у ратовима, обећали су да ће се у својим државама бити важно решавати тзв. аграрно питање, и да ће сељаци ако узму учешће у њему имати «привилегију» да до земље дођу до тако жељене земље, посебно аграрна сиротиња, Несме се заборавити ни чињеница да су обе државе биле претежно аграрне са преко 70% и више становништва.
Прва југословенска државна политика још у време Крфског споразума назначила је да ће једна од важних питања бити решавање тзв. добровољачког питања и доделе земље учесницима рата. На својој седници од 17. марта 1917. године влада Србије дала је прецизну формулацију по том питању. Посебно је истакнуто да се југословенским добровољцима који се боре у српској војсци, а који су уврштени у ред бораца даје пет хектара земље, а неборацима три хектара. Југословенски борци нису губили право на ову накнаду „ни у случају ако би од добијених рана или тежих болести преминули, као последица ратних напора делимично, или сасвим остали неспособни за војну службу.“
Сличну одредбу законског карактера донели су и комунисти још док је Други светски рат беснео на југословенским просторима а завршетак рата се приближавао у њихову корист.
Једна од важних карактеристика решавања аграрног питања након Првог светског рата прве југословенске државе била је историјска околност и реалност настала после избијања Октобарске револуције у Русији 1917. године. Наиме, многи повратници са Источног ратишта, а посебно они који су индоктринисани у Октобарској, али и учешћем у социјалистичкој револуцији Беле Куна у Мађарској, почели су на југословенској (не само војвођанској) територији пропагирати социјалистичке идеје. Нова држава, поред многих објективних проблема, пре свега националних, морала се суочити и са овим важним проблемом, мада је националном интеграцијом Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године било примарно решење аграног питања.
Том чињеницом објашњавам да је нова југословенска творевина била оптерећена важнијим националним проблемима, а да је аграрни проблем био у „другом плану“ и зато највероватније га решавала Уредбом а не Законом. Била је суочена чињеницом историјског наслеђа различитих аграрних региона који су се одједном нашли на једном државном простору и овај значајни проблем, као и друга државна усклађивања „оставила за каснија времена“. Мада се и овом приликом мора истаћи чињеница да је прва југословенска држава постојала само нешто више од две деценије и да је било мало историјског времена за решавање тако важних и сложених питања.
Нова држава покушала је да аграни проблем реши одузимењем великих поседа у власништву земљишне аристократије, углавном страног порекла, несловенског, мада је одузимана и земља Србима за које су југословенске власти сматрали да су „мађарони“, на пример породици Дунђерски и то Богдану Дунђерском који је био посланик у Мађарском парламенту до избијања рат. Мада је он из националних разлога, немајући потомство, своје не мало имање оставио првим тестаментом оставио Карловачкој мигрополији покушавајући да избегне одузимање земље из аграрне реформе, не добивши њену подршку «завадио» се са регентом Александром Карађорђевићем. Тврдоглави Дунђерски, од тога времена није прешао Саву и Дунав, а са својим великим пријатељем Урошем Предићем састајао се у Земуну.
Субјекти реформе и колонизације у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца били су добровољци (борци и неборци), а карактеристика да је доста њих искористило могућност и право на оптирање, посебно из Мађарске. Важно је, овом приликом нагласити, да је из више разлога, и за једну и другу југословенску државу, данашњи војвођански простор био занимљив не само из економских него и националних разлога. Посебно је у том смислу био занимљив простор Бачке, па и Барање, где словенско становништво није чинило већину. У различитим историјским околностима и Срем је по том питању занимљив простор, па и Банат о чему ће касније у раду бити више речи.
Националну политику прва југословенска држава покушавала је да решава, путем аграрне реформе и колонизације након Тријанонског споразума 4. јуна 1920. године са Мађарском давајући Србима, али и другим словенским народима да користе могућност тзв. оптирања, тј. добровољног пресељења на територију новостворене Краљевине СХС. Према новијим истраживањима ради се око двадесетак хиљада таквих особа, који су ту могућност могле да искористе. Вековна национална борба за уједињење са Матицом, овога пута са првом југословенском државом, пре свега Срба давала им је могућност добровољног избора. Овај процес није био нимало једноставан. Многи су се двоумили из више, пре свега економских разлога јер им је југословенска држава могла да обећа само пет катастарских јутара, а на свако дете још пола јутра. Мада је од почетка тај процес оптирања требао да се изврши за шест месеци ипак су многе потешкоће и дилеме условиле да је оптирање вршено у неколико махова, а ово право искористило је две трећине махом српског сиромашнијег становништва. Процес оптирања завршен је 1. новембра 1930.
Вредно је овом приликом истаћи, да је мађарска аграрна сиротиња, мада посебно у Бачкој била искљичена из агране реформе, баш због права на оптирање. Слично је било и са немачком националном мањином.
Проблем оптирања српског становништва из румунског дела Баната и обрнуто имало је своје специфичности, пре свега у сложеним граничним проблемима двеју држава, румунске и југословенске, посебно око поделе Баната и француске улоге у њој, чиме се овом проблему давао деликатан и осебан историјски, национални значај.
Комунистичка власт није применила тај метод оптирања. Постојала је идеја размене становништва и да се оно Мађарској да се плебисцитом изјасни о жељи да живи у ФНРЈ. Чак су постојали и пројекти о размени становништва, али о томе ће касније бити речи.
Значајне политичке групације које су креирале стварање, пре свега прве југословенске државе, биле су веома свесне колико је решавање аграног питања, а тиме и колонизационог процеса важно за функционисање новонастале државе. У сложним ратним приликама од Нишке декларације, Крфске, али и других ратних циљева, пре свега српских, размишљало се и о важним аграним решењима за функционисање нове државе, за које се и тада размишљало да је у будућнсти од посебног значаја.
Радикали су били исувише свесни да је међу аграрном сиротињом значајан политички (бројчани) изборни потенцијал. Још 20. јуна 1919. они су назначили да ће након стварања нове државе, доћи до укидања свих врста феудалних односа, посебно чивчијских у Македонији Старој Србији и кметовских у Босни и Херцеговини. Били су и против великих поседа, ослањајући се основним принципом да „земља припада оном који је обрађује“. Вредно је, овом приликом истаћи да ће се и југословенски комунисти 1945. године се позивати на овај принцип. Поред многих дивергентних политичких ставова радикали ће значајније утицати тек када је у Пашићевој влади образованој 1. јануара 1921. године министар за аграрну реформу постао Никола Узуновић преко кога су радикали могли знатно да утичу на аграрну политику прве Југословенске државе.
Важно обележје услова у којима се изводила и прва и друга аграрна реформа и колонизација су велике социјалне, економске па чак и цивилизацијске разлике. Север, тј. подручја која су се налазиле у оквирима Аустро-Угарске били су знатно развијенија подручја. Мада се ту мора истаћи да је Далмација у аграрном смислу била такође неразвијена.
Посебну карактеристику првој аграрној реформи и колонизацији дају различита гледишта и предлози о решењу аграрног питања одређених политичких групација, од радикала до социјалиста. Њихове расправе и ставови трају све до 1921. године, до доношења Видовданског устава. Мада исувише свесне важности решавања овог питања у условима појаве тзв. зеленог кадра и социјалних немира инаугурисала се јединствена политичка платформа доношењем Претходних одредаба 25. фебруара 1919. године. То је било у ствари опште политичко изјашњавање за прерасподелу земљишног фонда у Југославији у корист беземљашког и сиромашног сељаштва.
Вредно је поменути да су вредни и значајни политички прваци исте политичке оријентације, северно од Саве и Дунава (ту све га мислим на данашњи војвођански простор) упозоравали на разне начине чак и били директни противници аграрне реформе. Чак је и сам Јаша Томић изнео своје гледиште сматрајући да ако се земљиште буде разделило приватним газдинствима да би дошло до разних махинација и дошло до поновног стварања велепоседа. Преллагао је да се земља подели у „вечити закуп“. Своје противљење изнео је и Јоца Лалошевић. Чак је саставио и посебан Меморандум, и лично са својим погледима упознао регента Александра прилком посете Сомбору крајем јула 1919. Упозоравао да се тако важно питање неможе решавати тзв. Претходним одредбама већ да оно мора имати законски карактер. Основна његова реакција на начин брзоплертости доношења овако важних питања за нову државу, сматрао је да њена социјална димензија несме да буде приоритетна мислећи на спречавање бољшевичних утицаја. Залагао се за очување великог велепоседа.
Још један од значајних политичких интелектуалаца Славко Шећеров, експерт Демократске странке за аграрно питање, оценио је приликом именовања радикала почетком 1924. Светозара Станковића за државног подсекретара за аграрну реформу да је у односу на решење аграрног питања превагнуло радикалско решење.
Војвођани су сматрали да њима припада место министра за аграрну реформу. То им је и успело у последњој влади пред увожење Шестојануарске диктатуре када је именован Дака Поповић 27. јуна 1928. који је имао намере да реформом задовољи и беземљаше националних мањина, истина не у Војводини,
него на југу нове државе.
Важно питање прве југословенскоже државе у аграрном и колонизационом питању било је тзв. добровољачко питање. Већ 18. децембра 1918. године оно је добило законску форму донетом Уредбом о добровољцима по којој се добровољцем сматрао свако онај који се у српску војску добровољно јавио до 18. новембра 1918. Након доношења Видовданског устава допуњена је ова Уредба 30. децембра 1921. године по којој су добровољцима сматрана и она лица „за које се утврди да су својим радом и пожртвовањем помогли остварењу националног ослобођења и уједињења“.
Најактрактивнија за колонизацију прве, а видеће се касније и друге била је територија Бачке у којој је словенско становништво било у мањини, ако се саберу Мађари и Немци. После 1918. у Бачкој је створено 64 добровољачке колоније, Банату 42, а у Срему 24, укупно 160.
Занимљива су називи места, не само у Бачкој, као на пр. Мишићево, Степановићево, Сириг, Томићево, Пашићево, Нови Жедник, али и у Банату Александрово, Војвода Степа итд.
Стварање добровољачких насеља нису у најбољој мери одговорила, пре свега економским, социјалним, али и политичким циљевима. Економски развитак насеља текао је веома споро. Представљале су мале затворене економске целине са ниском производњом, мада их је држава економски помагала. Економска диференцијација међу становништвом готово да није ни постојала. Ни политички, војни, ни национални разлози нису у потпуности испуњени, у највећој мери. Места створена близу румунске границе изгубиле су на значају посебно стварањем Мале антанте и југословенско-румунским разграничењем. У Бачкој није у многоме промењена национална структура, а слабљењем мађарског ревизионизма, у прво време, није доносило резултате у њиховој одбранбеној функцији граница нове југословенске државе.
Приликом колонизационог процеса добровољци су чинили основно ткиво колонизације, сматрани су људима нове државе и у односу на колонисте са другачијим статусом налазили су се у повлашћенијем положају (закуп земље и одштету за добијену земљу за њих је плаћала државе, добијали су квалитетнију земљу и земљу ближе насељу, имали су „лакши приступ“ кредитима за градњу кућа, куповину пољопривредних радила, хране и семена итд.)
Други светски рат знатно је променио у државно-правном смислу данашњи војвођански простор. Разбијањем прве југословенске државе, посебно када је 10. априла 1941. године Хортијева Мађарска сматрала да је не обавезује Уговор о вечном пријатељству из децембра 1940. Већ следећег дана приступила је „враћању оних територија које су јој неправедно одузете Тријанонским уговором из 1920.“
Бачка је у аграрно поседовним и колонизационим променама имала најспецифичнији карактер. Основа мађарске политике било је враћање на стање пре 1914. године. Не само да се приступило ревизији аграрне реформе него се приступило протеривању добровољачког становништва насељеног након орвог светског рата. Да је оно било раније припремано сведочи један елаборат сачињен још 20. марта 1941. под насловом Проблеми југословенско-мађарских односа кога је израдио министарски саветник Пал Бала у којем је посебно назначио да ће исељење добровољачког становништва досељавање тзв. Чанго Мађара из Ердеља бити приоритетни задатак јер су они већином насељени око Бачког канала. Непосредно пред рат, тачније 9. априла 1941. Хенрих Верт је сматрао да би било довољно населити око десет хиљада ових мађарских породица како би се у тим крајевима „Мађарство ојачало“. Већ једна од првих наредби мађарских власти била је наредбибило је протеривање свих оних лица који нису имали завичајност Аустро Угарске пре 1918 а на њихово место насељена је мађарска сиротиња из Трансилваније. Она је након ослобођења протерана из Бачке, а увођењем Војне управе за Банат, Бачку и Барању заузет је репресивнији став према Мађарима, нарочито због збивања у Јужној Бачкој (Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју) тзв. рацији из јануара 1942. године. Касније је тај став према Мађарима промењен због прилика у Мађарској.
Као и у време Првог светског рата тако и у Другом партизански покрет на челу са комунистима обећали су сељацима да ће се ако приступе њиховом покрету након рата извршити аграрна реформа под геслом «да земља припада ономе који је обрађује». Само су они могли да рачунају на земљу оних који су стали на страну окупатора. Тако је након ослобођења источних и североисточних југословенских крајева донета одлука АВНОЈА 21. новембра 1944. године о одузимању земље њима, али је могла да рачуна и на целокупну немачку имовину за коју је нова власт, не само у нашој држави сматрала да је крива за избијање рата. Однос према немачкој националној мањини није био својствен само на нашим просторима.
Колики су значај југословенски комунисти давали колонизацији говори чињеница да је само два дана након формира Демократске Федеративне Југославије, 9. марта 1945. Министаство за колонизацију на челу са познатим социологом села Сретеном Вукосављевићем који је имао одређена искуства изводећи аграрну реформу и колонизацију између два светска рата.
Формирањем и оснивањем Демократске Федеративне Југославије 7. марта 1945. биле су остварене одлуке Кримске конференције о формирање нове државе у којој су у југословенској влади били и некопромитовани предратни политичари, а на њеном челу били су Јосип Броз и Иван Шубашић. Од тада престаје да постаји тзв. паралелизам влада од новембра 1943. тј. Другог заседања у Јајцу и партизански покрет је тим чином званично међународно признат, мада је рат на југословенском простору још трајао.
Ослобођењем југословенске територије и завршетком рата, маја 1945. југословенски комунисти отпочињу политичку борбу за остварење својих
политичких циљева и борбом за апсолутну власт која се могла остварити једино на изборима и доношењем Устава. Већ за 7. август 1945. доноси се одлука о сазивању Трећег заседања АВНОЈ-а у Београду чија најважнија одлука је била да се 10. августа формира Привремена народна скупштина. У њеном раду су учествовали и неки грађански политичари од којих је свакако најзначајнији био Милан Грол. Мада је њен основни задатак био припрема за општенародне демократске изборе, југословенски комунисти су искористили свој политички монопол и победничку еуфорију након рата да један од важних одлука Скупштине буде и доношење Закона о аграрној реформи и колонизацији 23. августа 1945. којим је успостављен земљишни максимум на 25 ха обрадиве и 45 ха необрадиве земље и давањем исте у беземљашима ситним сељацима у трајно власништво. Уз велико противљење грађанских посланика који су се противили његовим доношењем „авионском брзином“ комунисти су веома добро проценили да ће његовим доношењем привући велики број гласача на наредном изјашњавању и изборима који ће одлучивати о томе да ли ће нова држава бити монархија или република.
Колонизациојом је руководио Аграрни савет Демократске Федеративне Југославије. Он је имао деликатан задатака да «што правичније изврши прерасподелу тзв. насељеничких квота. Посебно је у Црној Гори постојало велико интересовање, мада је за њу одређена квота од седам хиљада породица које су већ тада сматрале да „оне треба да добију најбољу, немачку, војвођанску земљу, а пре свега немачке куће“ који су били, „главни народни непријатељи“. Лична познанства, не мали утицај тада водећих партизанских кадрова, био је од не малог значаја. Овде посебно истичем пример Блажа Јовановића, председника владе Црне Горе, који је сматрао да становништво из Црне Горе треба да насели богата немачка места поред Великог Бачког Канала.
Решење о дозволи пресељења колониста на војвођанске просторе донело је Министарство унутрашњих послова још 17. марта 1945. године, док је још рат трајао што недвосмислено сведочи да су наредна миграциона кретања била итекако планска и део социјалне, политичке и националне политике југословенских комуниста. На основу прецизних молби за колонизацију, овом приликом истичем да је она била добровољна, да је међу колонистаима стварана илузија да их «у Војводини чека заслужени мед и млеко». На основу прецизних колонизационих захтева одређена су насеља по срезовима. Овде као и приликом колонизације из других крајева, становништво је изражавало жељу да буде у компактним насељима. Била су то не само родбинске, племенске везе него и жеља да се у новој средини боље снађу јер је задружни, племенески и дух узајамне помоћи био веома присутан. Тако су Врбас населили Црногорци из Никшићког среза, Бачко Добро Поље из среза Дурмиторског, Секић (Ловћенац) из среза Цетињског, Црвенку из среза Даниловградског, Стари Сивац из среза Бјелопољског, Црвенку Даниловградског, Нови Сивац Пљеваљски, Савино Село срез Берански и Андријевачки, Змајево и Равно Село срез Подгорички. Фекетић срезови Херцегновски и Котрски и Крушћић срез Колашински.
Нејасне представе куда одлазе колонисти чак и код највишег руководства. Тако је, примера ради Владо Шегрт, министар пољопривреде и сточарства у Народној влади Босне и Херцеговине који је и сам предлагао колоностима да понесу што мање ствари, пошто их у Војводини очекује све што им је потребно за бољи и квалитетнији живот. У својој пропаганди потребе колонизације чак је и претеривао и улепшавао ситуацију која их тамо очекује.
Својом планском колонизационом политиком југословенски комунисти водили су рачуна које ће војвођанске области бити насељени колонисти из разних југословенских крајева. Тако није случајно примера ради да су Личани насељени у Апатин и околна места. Они су као традиционално граничарски елеменат требали у новој држави да постану „одређена одбрамбена снага нове државе“ према суседној Мађарској као на пример и Срби из Босне у Банатско Ново Село и друга насеља као одбрамбени елеменат према Румунији.
Разлог насељавања Словенаца у Вршац био је првенствено из разлога обраде некадашњих немачких винограда, али су се убрзо вратили у свој крај из више разлога.
Македонци нису такође насељени у близини Београда у Јабуку. Они су као добри повртари имали задатак да главни град снабдевају пољопривредним производима.
Процес прилагођавања колониста новим условима текао је не без тешкоћа. Нови услови живота и рада био је прави цивилизацијски шок. Била је и велика неписменост међу њима. У решавању многих проблема помагале су тзв. масовне антифашистичке организације, пре свега, Народни фронт, Синдикат, АФЖ итд.
Насељеничке партизанске породице требале су да буду носиоци револуционарних мера нове власти и њена најзначајнија подршка у сваком смислу. Не само да су својим чињењем доказивали приврженост тим мерама чак су испољавали и много радикалнији став у односу на староседелачко становништво исте идеолошке оријентације.
Становништво из паснивних крајева приликом колонизације испољавало је посебну жељу да се насели, тј. преселе читаве породице из старог завичаја у нова насеља чак и регионе.
Мењани су и називи места, углавном су имена давана по народним херојима из крајева из који су досељавани. Примера ради: Чиб је променио име у Челарево по Здравку Челару, Букин у Младеново др Младену Стојановићу, Торжа у Савино Село у спомен на Саву Ковачевића, Мартиница у Лукићево у сећање на Вељка Лукића Курјака, Парабућ у Ратково у спомен на Ратка Павловића. Имена су давана и на носталгична сећање на родни крај. Тако је Сарча постала Сутјеска, Буљкес Бачки Маглић (по планини Маглић), Шупљаја је добила назив Крајишник тј. колониста који су дошли из Босанске крајине, Секић у Ловћенац (досељеници из подловћенских села) итд.
Један од особености колонизационих процеса у Војводини након Другог светског рата било је и насељавање грчких партизана у време грађанског рата који се водио у Грчкој. Наиме, Грчка Комунистичка партија је замолила југословенске комунисте да прихвате неколико хиљада њих и тиме помогну тешку ситуацију у којој су се они нашли, а југословенски комунисти имали важну улогу у њему. Александар Ранковић је једним писмом замолио Јована Веселинова да за њих нађе погодно насеље у Војводини које би било екстериторијално. Веселинов му је предложио Буљкес (Бачки Маглић) који је готово стопроцентно било између два рата немачко насеље и после логорисања Немаца готово било испражњено. У њему је насељено преко четири хиљаде Грка. Они су у овом несељу имали екстериторијалност. Поред тога што су имали свој новац, школу, штампу (Глас Буљкеса), нису могли да напуштају, сем специјалних дозвола насеље, мада су имали своју омладинску бригаду на изградњи пруге Шамац-Сарајево. Ове грчке избеглице доживеле су трагичну судбину наредних година везане за сукоб Југославије са земљама Информационог бироа. Велики број изјаснио се за Стаљина, неки ликвидирани, а већина их је морала напустити место, а каснијих година то село населили су Срби из Босне и Херцеговине.
За разлику од политике прве југословенске државе која је предвиђала оптирање Срба и другог словенског становништва, Брозова Југославија је предвиђала тзв. размену становништва али се од тога одустало пошто је много више Мађара живело на просторима Југославије него Срба и Хрвата у Мађарској. Радикалнији став имао је министар за колонизацију који је у многоме одударао од државне политике према Мађарима.
У Војводини је формирањем земљишног фонда од фебруара до маја 1946 у циљу извођења аграрне реформе отпочело са доделом земље. У земљишни фонд према подацима Николе Гаћеше највише је ушло велепоседничке земље, близу 1200 поседа са површином од 84.712 ха, немачких поседа 68.035 са површином од чак 389.256 ха, земљорадничке земље изнад максимума 5.695 са површином од 74.289 ха итд. Укупно је под удар аграрне земље дошло 87.393 поседа са чак 668.412 ха.
Јавне аграрне расправе давале су посебну карактеристику онога времена, са посебном социјалном димензијом.
Аграрна реформа, коју је спроводила нова власт сматрала је да је то само прелазни облик решавања аграрног питања. Имала је намеру да стварањем сељачких радних задруга следи совјетски модел посебно од 1949. године. Убрзо је већ кроз неколико година доживео неуспех, не само због сукоба са земљама Информационог бироа.
Александар Касаш Унверзитет у Новом Саду Филозофски факултет alkasas@yahoo. com
Оригиналан научни рад примљено: 27. март 2013 прихваћено: 1. октобар 2013