Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне заједнице.
После бурних ратова, подручја кроз која су пролазиле војске била су опустошена. Највише су страдале низије. Велики део некадашње Угарске, тј. њен средишњи низијски део, у демографском смислу био је уништен. Природно је било да се ти предели полако населе, а у економском интересу Хабзбурговаца било је да се што пре населе. Стога, не само да су подржавали, него су и активно учествовали у насељавању тих територија. Интерес власника новоослобођених жупанија тако је је било насељавање становништва.
Насељавање Немаца
На новоослобођеним територијама аустријска државна политика током 18. века започела је насељавање Немаца у Бачку, Срем и Банат. Њих је Бечки двор на југ Монархије насељавао као радне, династичким и државним интересима верне поданике. Немачки досељеници су углавном потицали из Швапске, Порајња, Франачке и Фалачке. У Бачкој су се Немци насељавали од Пожаревацког мира 1718. године. У Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) присутни су 1739. године, а у Оџацима, Колуту, Пригревици, Бачкој Паланци и Гајдобри од 1748. године. У Апатин и Букин населили су се 1750. године. Њихов долазак у Оџаке бележи се 1759. године, где су убрзо саградили своју цркву. У периоду од 1763. године до 1768. године насељени су у Гајдобру, Гаково и Каравуково. У годинама од 1784. до 1786. досељеници Немци дошли су у Црвенку, Врбас, Секиц, Буљкес, Сивац, Кулу, Парабуц, Станишић, Чонопљу. Темерински феудалац Арпад Сечењи (Szécsenyi Árpád) населио је Немце у Бачки Јарак.
Прва велика колонизација Немаца у Банат била је током и након завршетка Варадинског рата (1716–1718). Тада је у Банат долазило становништво из Фалачке и Франачке. Немци су 1717. године дошли у Темишвар и Белу Цркву, а 1723. године у Панчево. Међутим, рат од 1737. до 1739. године, разбојници, а поготово велика епидемија куге 1738. године, уништили су немачко становништво у Банату. Друга велика колонизација Немаца (Терезијанска колонизација) догодила се у Банату од 1763. до 1773. године, када је досељено 11.000 породица. Марија Терезија је 1763. године издала Патент о колонизацији којим је регулисала права и обавезе досељеника. И после овог периода настављено је интезивно насељавање Немаца на територију Баната. Тако су 1770. године немачки досељеници дошли у Ковин, 1774. године у Глогоњ, 1776. године у Омољицу, Јабуку и Мариолану, 1784. године у Модош, а 1790. године у Црњу и Наково.
Немачко становништво долазило је углавном на простор Војне границе, где је од 1765. године постојао Немачко-банатски пук, али и на имања спахија. Тако је породица Нако населила на свој спахилук Немце у Наково, Хајфелд и Масторт. Срби из Мартинице су 1781. године отишли су у Војну границу, у Центу. Око 1800. године на имање Лазара у Мартиницу и у ново насеље Лазарфелд дошли су Немци из близине Велике Кикинде (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). Из Баденске области населили су се Немци 1802. године и свом новом насељу дали назив по министру рата Карлу, Карлсдорф.
Досељавање Срба
Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на подручје Срема, Бачке и Баната било је трајна појава 18.века. Гладне године и бољи услови живота у јужној Угарској утицали су да тај прилив досељеника буде сталан. Војна граница била је подручје насељавања овог становништва, јер оно се и у старом крају налазило у оквирима Војне границе. Најинтензивније насељавање тог становништва било је у Срему, где је свако село тада добило свој рватски или шијацки шор или крај (досељеници из ових крајева називани су Шијацима). У Бачкој, Шајкашки батаљон је био простор усељавања досељеника из западних крајева. Шијаци у Госпођинцима и Чуругу помињу се 1770. и 1786. године. Још до 1848. године многи Шијаци из Мошорина и Вилова су се састајали на међама атара. Ова досељеничка струја допирала је делимично и до Банатске војне границе (Ковин, Омољица, који имају свој рватски крај).
Досељавање Хрвата
Досељавање Хрвата у Бачку, Срем и Банат било је разлицчито када је реч о узроцима, пореклу становништва и структури досељеника. Аутохтоно хрватско сремско становништво за време напада Турака иселило се из Срема. Српска већина тада је у Срему асимиловала католике у неким сремским насељима (Велика Ремета, Манђелос, Вогањ, Добринци, Голубинци). Током 18. века Хрвати су се населили у Срему у оним насељима у којима су раније живели. Тада је дошло до великог прилива шокачког становништва из Босне, па је у западним деловима Срема преовладало икавско наречје. Хрватско становништво у Срему похрватило је досељене Немце и католичке Клименте у Никинцима и Хртковцима.
Јужнословенско католичко становништво у Бачкој разнородног порекла је и времена досељавања. Оно је пореклом из Босне, Далмације и Лике. После 1622. године дошло је до насељавања група буњевачког становништва у крај око Суботице и Сомбора. Друга група истородног становништва доселила се 1686. године под вођством капетана Ђуре Видаковића и Дује Марковића. У доба Великог бечког рата (1683–1699) и после потписивања Карловачког мира, талас шокачког становништва из Босне прелио се из Славоније и Срема у Бачку и населио осам насеља од Бача до Сантова. У 18. и почетком 19. века досељавали су се Хрвати у Банат. Прва група досељеника били су Шокци икавског наречја који су се населили у Војну границу у Перлезу, Старчеву, Омољици и Опову.
Другу групу насељеника чинили су кајкавски племићи. Арондацијом земљишта за потребе карловачког генералитета (1784–1788) Загребачка надбискупија изгубила је земљу дуж реке Купе. Дворски ратни савет тада је Надбискупији понудио земљиште у Банату, што је озакоњено 1801. године када је дошло до насељавања кајкавског племства, надбискупских вазала, у Боку, Неузину, Јарковац, Ботош, Маргитицу, Кларију. Трећа група хрватских насељеника дошла је 1803. године у Банат. Становници из три крашованска насеља населили су се у Карлсдорфу (Банатски Карловац).
Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току 16. века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у 17. веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед. 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племица уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.
Буњевци, Шокци
Буњевци
Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.
Шокци
Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају 17. века из Босне и Далмације. Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од 15. до краја 16. века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску. Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Succus. Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати. У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.
Досељавање Мађара
Узрок досељавања Мађара у Бачку и Банат током 18. века је обнова угарске жупанијске власти у јужној Угарској и утемељење феуда у Бачкој и Банату. Мађарско становништво досељавано је, пре свега, као радна снага на феудалним имањима, а велепоседници су били главни покретачи колонизације (не само Мађара). Инкорпорирањем Баната 1779. године под власт Угарске и стварањем жупанијске власти у њему, као и спахијских имања, почела су досељавања Мађара у Банат. У Бачкој је досељено мађарско становништво дошло на подручје Бачкободрошке жупаније и Потиског крунског диштрикта. Мађарско становништво је 1746. и 1747. године почело да насељава Суботицу, 1748. године Бездан, 1749. године Кулу.
Гроф Антон Гражалковић задужио је 1750. године Ференца Чизовског (Csizovszky Ferenc) да насели тополску пустару, која је већ 1774. године имала 247 домова насељеника из северне Угарске. После 1751. године мађарски досељеници дошли су у Сенту, од 1751. до 1753. године у Аду и Мол; 1753. године Дворска комора населила је мађарско становништво у Кањижу, а од 1750. до 1762. године досељеници су стигли у Бечеј, Чонопљу, Купусину, Дорослово. Посед Бајшу је 1751. године добио потиски капетан Стеван Зако, који је 1759. продао посед Јакову и Луки Војнићу. У Бајшу су се 1760. године досели Мађари католици, а 1785. године реформатске вероисповести. Мађарско становништво дошло је 1767. године у Петрово Село, 1769. године у Иђош, а 1771. године у Мартонош.
Спахија Миклош Карас (Kárász Miklós) од 1746. до 1772. насељавао је мађарским живљем пустару Хоргош. У Стару Моравицу 1786. године населиле су се 334 мађарске реформатске породице из Кишујсалаша (Kisújszállás), Кунмадараша (Kunmadaras) и Јаскишкера (Jászkiskér). Исте године, становници Кишујсалаша населили су Пачир. Мађарске породице стигле су 1787. године у Фекетић, а 1799. године гроф Сечењи населио је Мађаре на свој темерински феуд. И пре инкорпорирања Баната у Угарску, мање групе мађарског становништва стизале су у Банат. Мађарски живаљ је 1773. године стигао у Нову Кањижу, Мајдан и Крстур, од 1774. до 1776. године досељавали су се Мађари у Оросин (Руско Село) и Торду.
У Чоку је мађарско становништво дошло 1782. године, а 1783/84. у Мађарски Итебеј. Пошто је српски живаљ напустио Дебељачу, из северног Потисја Мађари реформатске вероисповести стигли су 1794. године у ово насеље. Мађарско становништво је 1801. године колонизовало Мађарску Црњу. Досељавање Мађара, иако је била у питању Угарска, није помагала централна власт, јер није постојао план за насељавање Мађара. Напротив, већина мађарског становништва насељавала се без знања и дозволе државе и феудалаца.
Досељавање Румуна
Досељавање Румуна у низијски Банат током 18. века било је слика колонизационих померања, планског и стихијског насељавања румунског становништва са простора Банатских планина и из долине Мориша и Караша. Румунско становништво било је присутно у западном Банату и пре 18. века. Румуни су у низијски Банат досељавани у Војну границу и на имања феудалаца. Након досељавања, румунска насеља могла су се груписати у три типа: села у доњем току Нере и Караша, као и она у долинама Моравице и Месића чији су се становници називали горанима, затим насеља у Војној Граници, у околини Панчева, Алибунара и Беле Цркве, чији становници су се називали граничарима и пет насеља у средњем Банату, чији становници су се називали Румуни са пустаре. После 1740. године интензивира се досељавање Румуна у низијски Банат. Тада се доселило румунско становништво у Маргиту, у Сент Јоан (Барице), а 1744. године у Мали и Велики Гај.
Марија Терезија је 1765. године издала патент да се из свих румунских насеља, у које би требало да дођу немачки колонисти, иселе Румуни. Две године касније, 1767. године, румунски живаљ напустио је своје у села око Темишвара и у долини Мориша и населио насеља око Бегеја: Мали и Велики Торак, Јанков Мост, Ечку, Клек. Становници села Сакалаза код Темишвара населили су Велики Торак, а из села Сердина у долини Мориша Мали Торак. Укупно је у Мали и Велики Торак стигло 340 породица. Румунски живаљ пристигао у Јанков Мост био је пореклом са Мориша. Румунска насеља око Бегеја после продаје у спахилуке (1781–1782) ушла су у посед Луке Лазара и Исака Киша.
Војне власти су, такође, спроводиле колонизацију Румуна у Војну границу. Тако су 1765. године насељени румунским становништвом Банатско Ново Село, Долово, Алибунар, Селеуш и друга места; крајем 18. века румунски живаљ дошао је у Уздин, Ковин, 1805. године у Мраморак, 1807. године у Делиблато, а 1808. године формирано је румунско насеље Владимировац (Петрово Село). Румуни у селима у околини Вршца били су староседеоци. На подручју Баната дошло је до интензивног прожимања српског и румунског становништва.
У веку вере, верска истоветност зближавала је народе, а комуникацију међу њима чинила је лакшом. У периоду од 1713. до 1864. године Румуни су у верском погледу припадали српској црквеној организацији, Карловачкој митрополији, осим оних који су прихватили унију са католичком црквом (од наших насеља Румуни у Јанковом Мосту и Марковцу). Бракови између Срба и Румуна били су чести, као и међусобна асимилација. У источном Банату у 18. веку почела је румунизација српског живља, а у западном асимилација Румуна са Србима. Асимилација је лакше текла код верски истоветних народа (примери: међусобне асимилације Срба и Румуна, германизација Италијана и Француза), јер су контакти међу њима били чешци.
Досељавање Словака
Словачко становништво током 18. века населило се у Бачку, Банат и делимично у Срем. Словачки живаљ долазио је на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, затим су га насељавали на Коморска имања и Војну границу. Колонизација почиње 1745. године, када је импопулатор Мартин Чањи, на основу договора са власником футошког властелинства Михајлом Чарнојевићем, довео 2000 Словака из Новограда (Новохрада), Ораве, Липтова, Хонта, Зволена, Турца у Петровац у Бачкој. Досељеници су две године потом, 1747. године, склопили уговор са спахијом. Са тог подручја насељеници су 1746. године дошли у Кулпин на имање спахија браће Стратимировић, 1754. године Словаци протестанти насељавају се у Бајшу, 1756. године у Гложан, 1758. године у Селенчу, која је једино мултиконфесионално насеље, протестантско и католичко. Словачки досељеници су 1773. године дошли у Кисач, а од 1790. до 1791. године у Пивнице и у Лалић. Из села Селенче у Бачкој протерано је 1770. године 98 словачких протестантских породица, које су се населиле по специјалној дозволи цара Јосифа II у Пазови, на територији Петроварадинске пуковније.
На посед Кристифора Нака у Банату дошло је 1782. године словачко становништво из Новоградске, Пештанске, Нитранске и Зволенске жупаније. Досељеници су основали насеље Нови Комлош. На њиховом челу били су учитељ Самуел Гершковић и свештеник Матија Барањи, пореклом из липтовацког краја. Матија Барањи превео је 1784. године део насељеника у село Пардањ на имање Габриела Бутлера, а две године потом из Пардања досељеници су стигли у Арадац, код Великог Бечкерека, на имање Исака Киша. Из Пардања је словачки живаљ 1788. године прешао у Ечку, а из Ечке са свештеником Јаном Босиделерским 1802. године у Ковачицу. У овим годинама (1806) словачко становништво дошло је у Падину и Шандорф (Јаношик), а из Шандорфа 30 словачких породица населило се у Хајдучицу. Већа група досељеника 1829. године из Падине такође је населила Хајдучицу.
Досељавање Русина
Прве русинске породице из Закарпатја, тадашње североисточне Угарске, долазе у Бачку четрдесетих година 18. века. На попису становништва Куле 1746. године прво је записано троје Русина, а након њих, исте године, још 11 русинских породица. Први русински колонисти долазили су у Бачку појединачно, као надничари, у време већих сезонских радова, па су се неки од њих ту и населили. Организовано насељавање Русина у Бачку поциње 1751. године: управник коморских имања у Бачкој, Франц Јозеф де Редл (Franz Joseph de Redl) је, на молбу слободњака Михајла Мункачија (Munkácsy Mihály) из жупаније Берег (данас у Закарпатској области Украјине), издао и потписао контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из североисточне Угарске на пустару, ненасељено коморско насеље Велики Крстур. Исте године у селу је основана гркокатоличка парохија, а 1753. почела је да ради школа у којој се настава одвијала на русинском језику.
Русинско становништво је 1751. године насељено на подручје коморске пустаре Руског Крстура, на основу уговора о насељавању који је потписао администратор коморских имања у Бачкој Јозеф де Редл. Две године потом, у Крстур је пристигло русинско становништво из жупанија Шариш, Земплин, Боршод, а насељавање је настављено до почетка седамдесетих година 18. века до када су пристизали нови досељеници са широке територије тадашње североисточне Угарске, из 14 жупанија на којима се простирала црквена јурисдикција Мункачевске гркокатоличке епархије.
Досељавање Русина у Куцуру поцело је 1763. године, када је Франц Јозеф де Редл потписао уговор о насељавању 150 гркокатоличких русинских породица у коморско насеље Куцуру и дао га Петру Кишу из Крстура да прикупи и доведе заинтересоване колонисте из североисточне Угарске. 41 русинска породица дошла је 1763. године, а две године касније још 42. Оне су углавном потицале из парохије Муцењ. Године 1764. русински кнез у Куцури звао се Јанко ордаш, а први гркокатолички свештеник у Куцури (од 1766. године) био је Осиф Кирда. У Куцури су већ живели православни Срби. Русинска школа у Куцури основана је 1765. године, а гркокатоличка парохија 1766. године. На државном попису 1787. године у Крстуру је било око 2200, а у Куцури око 1600 Русина. У доба владавине цара Јосифа II 1786. године у војну службу је примљено око 8000 запорошких козака који су насељени у околину Сенте.
Досељавање појединих русинских породица из Крстура и Куцуре у Нови Сад почело је већ шездесетих година 18. века, а 1780. године у Новом Саду је основана гркокатоличка парохија. У другој половини 178. века Русини су се у мањем броју досељавали и у нека друга насеља у Бачкој: Шову и Обровац, али се нису одржали у њима. Русини који су се од средине 18. века досељавали у Бачку били су гркокатолици, али су од 1751. године били под јурисдикцијом римокатоличке Калочке надбискупије. У почетку су им свештеници Русини долазили из Мукачевске и из гркокатоличке Великоварадинске (Велики Варадин, данас Орадеа у Румунији) епархије. Из те епархије су у почетку Русинима долазили у Бачку први гркокатолички свештеници и доносили најнеопходније црквене ћирилске књиге.
За гркокатолике, унијате у Хрватској и за Русине у Бачкој основана је 1777. године Крижевачка епископија, у оквиру које су Русини остали све до 2003. године, када је основан Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Поједине русинске породице, понекад и веће групе, из Крстура и Куцуре током 18. и 19.века пресељавају се у друга насеља и тако формирају нове русинске колоније. Крижевачка епархија је 1777. године добила посед Шид и Беркасово, па је почетком 19. века почело насељавање Русина на тај посед. Насељавање у Шид је поцело 1803. године, а у Беркасово 1810. године. У Бачинце се Русини насељавају од 1834. године.
Јевреји у Војводини
Позиције јеврејског становништва у Срему, Бачкој и Банату биле су одређене положајем Јевреја у Хабзбуршкој монархији. Патент Марије Терезије дозволио је Јеврејима да живе у градовима уз плацање толеранцијске таксе. Реформе Јосифа II омогућиле су Јеврејима рад у државној служби. Јевреји су чинили градско становништво које се бавило трговином. У Новом Саду је 1728. године живело 12 јеврејских породица, 1743. године 26, а 1748. године постојала је јеврејска општина. Породица Јакова Херцела прва се 1775. године стално населила у Суботицу, а 11 година касније основана је јеврејска општина.
Народи о којима (ни)је остало само сећање
У доба када је Банат био највећи колонизацијски простор у Европи, досељена је ту група Каталонаца из Шпаније. Када су Хабзбурзи изгубили Напуљ и Сицилију 1731. године,Каталонци су пристигли у Беч. Четири године лутали су Бечом и аустријским градовима, те су хабзбуршке власти одлучиле да их населе у Велики Бечкерек. Они су лађама стигли на Бегеј и формирали своје насеље Нову Барселону. Први су почели да саде дудове у Банату. Уништили су их напади разбојника, а нарочито куга 1738. године. Од целе насеобине остало је само 30 сирочади која су распоређена по сиротиштима у Угарској.
Уз Немце, досељавали су се и Италијани који су населили околину Темишвара, али су врло брзо били германизовани. Из области Алзаса и Лорене у периоду терезијанске колонизације дошли су и Французи. Они су у околини Велике Кикинде 1770. године основали своја насеља: Солтур, Шарлевил, Сент Хуберт, Молин, која су убрзо германизована. Трагови досељених Француза остали су у презименима банатских Немаца: Шевалије, Дипон, Барту, Леђер, Боасе итд. У време Великог бечког рата, Бугари-католици населили су села Бешенево и Вингу, у близини Темишвара. На посед Лазара у Ечку дошли су 1793. године, а од 1823. до 1825. године населили имање Двор Јосипа Петровића у Банату. Неки од њих су се 1895. године иселили у Иваново код Панцева, а неки су отишли у Бугарску. Феудалац Лудвиг Барац населио је 1838. године пустару бугарским насељеницима и они су је назвали Барацхаза (Барацзхáза), касније Стари Лец. Бугарски насељеници углавном су се бавили баштованством. Трагови Бугара, Италијана, Француза, Шпанаца углавном су нестали, али не потпуно. У Војводини често можемо чути чудна презимена, која нису у складу ни са једним језиком који се данас говори овде. Штавише, могуће је да је неко од наших предака припадао овим народима, те да о њима није остало само сећање.
Досељавање и порекло Рома
Роми су недовољно проучен и познат народ, иако присутан у Европи много стотинагодина. Њихова историја одигравала се тако да је једва била у вези с крупнијим догађајима европске историје, па према томе и историјским догађајима у Угарској или Србији. У свести разних народа, а и у свести самих Рома, постојало је оштро раздвајање настало због разлицитог начина живота, језика и различите културе. Разне групе Рома раздвајају се на основу језика који говоре, обичаја и назива које користе за себе. Многи прихватају назив Роми, који потиче из језика хинду, а данашње значење те речи је мушкарац (територија у Малој Азији где су Роми били присутни у XИ веку називала се у Византији и у време Турака Рома или Рум). Неки користе разне форме назива Циган, који на неким од језика једноставно знаци човек, тј. људско биће. Ова реч је пореклом из грчког језика (атхиганос), али је по мишљењу већине Рома непожељна, погрдна. Карактеристично је да Роми дуго нису бележили податке из своје историје, тако да је то препуштено другима и због тога је она пуна отворених питања, предрасуда или погрешних тумачења.
Мада је то мало вероватно, неки научници мисле да се први талас миграције Рома десио већ за време Александра Великог. Сигурно је да их је пут којим су пролазили учинио да буду још различитији. Неки су се задржали више у Персији, неки на Блиском истоку, неки у северној Африци, неки у данашњој Украјини, Јерменији, у Малој Азији и на Балкану. Балкан је био један од највећих центара одакле су се насељавали у друга подручја Европе. Остали су стигли до Западне Европе и Русије, те је и њихова историја потекла другим путем. Роми који живе у Војводини провели су пуно времена на Балкану и у Средњој Европи. У различитим језицима које говоре присутне су речи из грчког, словенских и мађарског језика, а поједине групе говоре језик који се може окарактерисати као новолатински и који показује карактеристике варијанте румунског језика говореног пре више векова. У 14. веку Роми су били присутни на многим местима на Балкану.
Угарски краљеви Сигисмунд, Матија Корвин, ВладиславII, као и Јован Запоља су издали документе о њима. Владислав II их је називао народом фараона јер се веровало да потичу из Египта, а Јован Запоља им је вратио слободу кретања. По легенди Роми су сковали гвоздени престо, на којем је кажњен Ђерђ Дожа. Током османлијске власти долазак Рома на територију Угарске била је непрекидна појава. Током Ракоцијевог устанка се појављују као свирачи. За време Марије Терезије и Јосифа II извршени су и насилни покушаји да их одврате од сталне селидбе као начина живота.
ИЗВОР: ИЗ ИСТОРИЈЕ НАЦИОНАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА У ВОЈВОДИНИ. ВЛАДА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице. Пројекат: АФИРМАЦИЈА МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ. КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО – из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић
18. јул 2017. у 13:14
vojislav ananić
II
Поводом укидања Потиске границе 1745. настојавала је жупанијска Комора да Сомбор постане средиште бачко-бодрошке жупаније. До тада су, а и касније све до 1760,жупанијски сабори одржавани наизменце у Баји, Бачу и Новом Саду. Да би Сомбор постао стално средиште Бачке, требало је његове простране пустаре у околини што јаче населити мађарским племићима, нарочито две највеће пустере, Велики Милетић /данашње село/ и Милетић јужно од сомборске Шикаре. Још 1740. доселиле су се овамо неке буњевачке племићке породице, а потом све више сиромашне мађарске племићке породице /bocskoros nemeseg/ из разних крајева Угарске, путем акције неколико мађарских племића под руководством Гражалковића. У почетку једва су се могле издржавати, те су још 1752. тражиле помоћ од жупаније. Главно место становања беше им Немеш Милетић, где су под управом свог хаднађа добили 1758. своју аутономију и постали привилегована општина у оквиру жупаније, којој је требало дати мађарски етничко-политички карактер. Тим је ова општина привукла још знатан број досељеника, тако да је 1771. бројала већ шездесет племићких породиоа. Упоредо са насељавањем Мађара у Сомбору и његовој околини настоји Комора да и Потисје насели што већим бројем мађарских колониста. Услед укидања тамошње Војне границе многи Срби су се иселили. То је омогућило досељавање Мађара у бачко Потисје. До 1751. камерална, потом крунска територија, та је покрајина уживала повластице Марије Терезије,које су поред тамошњих Срба, и досељени Мадјари уживали све до 1848, кад су оне укинуте.
Главно место те покрајине, Стари Бечеј, као главно упориште у овом крају Бачке, требало је највише населити Мађарима. Место је познато још из доба св. Стевана, који га је даровао фтанцуским породицама Бецхе и Грегор. По имену Бецхе спомиње се то место и касније Бецхе и Wецхеy. Породица Бецхе проширила је своје поседе и на Банат, те је по њој вероватно и Бечкерек /Беохе – керек – Бехеова греда/ добило своје првобитно име. Комора доводи мадјарске колонисте 1 у ову покрајину са Алфелда, из Сегедина,Чонграда,Алпара, Ходмезевашархеља,Дорожме,Кунсенмартона,Кунфелеђхаза,Таплођерђа,Нађкереша,Мајше и Нађбакоња.
Ти досељеници насељавају Сенту као друго главно место ове покрајине, затим Стару Кањижу /код Анонлмуса за време Беле 3. Кенесна – Кнежина?/ и Мартонош. Сва та места са срезовима сенћанским, старобечејским и жабаљским, сачињавали су посебну крунску територију сличну великокикиндском дистрикту у Банату.
Комора и даље наставља колонизацију Мађара. Између 1751- 1753. доводи нове ројеве са Алфелда у Мол и Аду, већином из Сегедина и са Јасшага. Седмогодишњи рат прекинуо је за дуже време ту акцију, али после његовог завршетка 1764-1767. насељава Сентмарију /Суботицу/, Бајмок и Чантавир, а 177о. поново насељава Мађаре са Јасшага, као и Мађаре и Словаке из жупанија Хонт, Хевеш и Ноград и насељава села Кањижу, Мартонош, Мол, Аду, Фелдварац, док један део насељава и у унутрашњости Бачке: у Сентомашу, Турији, Петровом Селу. За северну Бачку ствара Комора јак мађарски центар у селу Szent- Maria, чонградска жупанија тражи своје старо право на то насеље и околна места северне Бачке, но, Марија Терезија их не враћа, а Сент – Марију подиже 1779. на степен слободног краљевског града, који од тада носи њено име Мариа Тхерезиополис.
Колонизација Мађара у Вачкој нарочито је појачана после урбаријалног едикта Марије Терезије и Јосифа 2. Ти едикти имали су, поред осталог, за циљ да привуку Мађаре са северних брдских кгајева куда су се повукли после пада Бачке под Турке. Исељавањем из тих крајева Беч је у исти мах утицао на војничко слабљење тих природно утврђених крајева, на чији отпор су се наслањали сви устанци под ердељским кнезовима, а нарочито под Текелијем и Ракоцијем. Исти такав отпор могао је дати и равни Алфелд са својим тада још огромним баруштинама, трскарама и шикарама. Томе треба додати и финансијски разлог Беча, који је тежио за привредним подизањем Угарске, нарочито Бачке и Баната, да би платио огромне дугове које је седмогодишњи рат нанео Монархији, као и због подизања привредне моћи ради успешног вођења предстојећих ратова против Турске.
За такву политику били су загрејани и сами Мађари, Када знамо да је Угарска за време проглашења прагматичке санкције бројала само два и по милиона становника, онда се баш од тог померања Мађара из брдских крајева севера у равнице око Тисе и Дунава могао очекивати прираст мађарског народа. Уколико прираст доведе до пренасељености, што је неминовно код његова-претежно агрикултурног карактера, тада ће мађарски етнички вишак све више насељавати северне крајеве и тако претапати странце у мађарски етникум. Мађаризација Угарске, сматрало се, на тај начин би спонтано и без икаквих присилних мера текла својим природним током. Тим предвиђањима следоваше Комора и при колонизацији Бачке, али да би ве спречила навала олоша у њу, решено је да се могу доселити само они који су све своје дажбине и дугове измирили, и да се из сваке породице може доселити само један од синова. Међутим, такво селективно доеељење Мађара у Бачку и Банат, није радо гледано у Бечу, те је неоаквистичка комисија чинила многе сметње. Ова комисија свим силама отежавала је међарским племићима куповину земаља на камералним предијама. Радо је, напротив, давала земљопоседе и племство Србима, Буњевцима, Немцима и Румунима, рачунајући да ће тако спречити масовну колонизаоију Мађара у обема покрајинама.
18. јул 2017. у 13:18
vojislav ananić
III
Те прохибитивне мере примењене су нарочито на Банат, где је колонизација Мађара стога много тежа ишла него у Бачкој. Међутим,како је и овде, сем Границе у јужном Банату, успостављена жупанијска организација, није било могуће спречити колонизацију Мађара. Угарска комора је настојала да нарочито Потисје насели Мађарима, како би их на обема странама Тисе што јаче ужлебила у компактну масу Срба у Бачкој и Банату. Ма колико се Марија Терезија ограђивала од тога плана, па и Јосиф 2, насељавање Мађара није се могло спречити ни у Банату, јер се овде морало радити највише. на регулисању река, одводњавању мртвеља и баруштина, за који су Мађари као опробани кубикаши били једини радници. Па и сама та водом натопљена низија, нарочито подесни за вртарство и сађење дувана, изискивала је опробане и истрајне раднике као што беху Мађари. Гроф Игнац Бачањи, архиепископ ердељски, пресељава их 1782. из Ердеља и Сегедина у Стару Бебу на имање грофа Јосифа Баћањија и на своје поседе, Оромош /Oroszlanos из доба Ахтума/ Крстур /Papkeresztur/ и Валкањ, док је вишак населио у новом насељу, Новом Оросламошу. Сва та некадашња насеља из доба пре турске најезде беху у време доаељавања пустаре. Пустару Стари Сентиван откупио је град Сегедин од Коморе населивши ту Мађаре 1783. Староседеоци Срби пређоше одавде на суседну пустару, где основаше Нови Сентиван исте године.
Године 1784. населила је Комора Мађаре из околине Сегедина на оближњој пустари Падеј ради производње дувана, пошто је још 1777. чанадски заступник Коморе са Мађарима досељеним из истих крајева показао добре успехе на том пољу на еуседној пустари Раб. Гроф Јован Бутлер доводи 1785. Мађаре из хевешке Жупаније у УјВар, одакле прелазе Срби у Отелек, које је место било безбедније од честих поплава. Још 1776. населила јфе Комора на пустари Торди Мађаре из околине Сегедина. Пошто је гроф Јосиф Пејачевић то земљиште откупио од Коморе, населио га је његов син Жигмонд 1797. новим мађарским ројевима из околине Сегедина, Чонграда и Сентеша. У Итебеј / Доњи Итебеј/ доселио је Исак Киш Мађаре реформатске вероисповести из бекешке жупаније 1786, пошто су Срби тога села, не желећи да потпадну под мађарског спахију још 1785-1784- добрим делом прешли у Милицију.
У Беодри /Boldre – Брод, названој званично по прелазу преко старог Тисиног корита/ на поседу Богдана Карачоњија, који је 1781. купио , насељавају се Мађари 1796, а у Чоки на поседу Леринца Марцибањија насељавају се истовремено као и у Беодри из отолине Сегедина.
Сви ти досељеници долазе, углавном, као вртари из чувеног вртарског краја на сливу Тисе и Мориша. Њих је као тскве населио Лајош Марцибањи 1782. и у Моноштору, а генерал Јосиф Чеконић 1798. у Мађарској Црњи. На тој територији и на Хуншагу познати су Мађари и као одгајивачи дувана, те их чанадеко намесништво Коморе 1775. насељава и на пустари Крстур и Мајдан, а у Накову населио их је наместо исељених Француза из Лотарингије Криштоф-Нако 1784-, углавном из Orosheze. Међу њима било је и неколико словачких породица, које су се раселиле, а на њихово место дошли су 179о. Немци.
За владавине цара Јосифа 2, када се колонизација Мађара и у Банату спроводи у све већем размеру, насељавају се Мађари и у самој Војној граници, где им до тада није било приступа. Тако се они насељавају и у старом српском селу Опави, које се састојало иа два блиска насеља. Од 1?69. Опава се поделило на две општине, Каљугу и Желце. За време Јосифа у Каљугу се досељавају спорадично и Мађари. Највеће мађарско насеље из тог доба, Дебељача, постало је на предији познатој под именом Девелак. Први досељеници настањују се овде 1774. на месту где су једно време становали Срби који су се одавде преселили у суседна села. Мађарско село на том месту, које су већ Срби назвали Дебељачом, постало је тек након досељења јачих ројева 1794, истодобно са насељењем Мајдана у Турском /Новом/ Бечеју. Досељеници оба споменута места углавном су јобађи, који су побегли због тешких спахијских намета из Ходмезеварархеља и околине.
Од банатских градова прво је Бечкерек насељен Мађарима , који су досељавани још 1755-1760. из Београда, а 1768. из Барање и настањиваху се у посебној улици, по њима прозваној Мађарској улици.Као надничари долазе 1766 – око шездесет људи – и у Вршац,махом из Брдеља. Они су се временом претопили у тамошње Немце. Истодобно населили су се такви надничари и у оближњим селима Павлишу, Маргити и Уљми.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку, Нови Сад, 1961.
18. јул 2017. у 16:09
vojislav ananić
Колонизација Мађара у Бачкој
Још од почетка 19. века у Бачку стално долазе појединци и омање групе из Алфелда, само један већи транспорт долази, пре уставне ере, још 1810, на позив бечког банкара Стамеоа на нову насеобину Кишсалаш у бачалмашком срезу. Још у првој половини 19. века настањују се већи и мањи ројеви у Молу /18о5/, у Фелдварцу, Бачком Градишту, Темерину и Новом Саду /18о6/. Године 1884. насељава Комора, према законом предвиђеном плану, Шајкашку, где је државни интерес највише налагао насеље Тиса Калманфалва код Горњег Ковиља. Истодобно ствара Комора друго јако насеље, Бао Ђулафалва, или Стапар у сомборском срезу, названо по министру финансија Ђули Сапарију. Насеље је првобитно припадало Крњаји, а од 1894. сачињава засебну општину. Трећа насеобина основана је 1889. у Силађију /Свилојеву/ у апатинском срезу. Раштркане Мађаре, вировитичке жупаније, који беху већ на путу да се однароде, прикупља Комора и насељава их 1892. године у компактној маси у Гомбошу, куда шаље 1898. нове насељенике, који ће се овде под утицајем мађарске школе боље одржати. Многи су се из Гомбоша и других мађарских насеља преселили у Бачку Паланку, где су у саставу ове општине основали посебну чикошку насеобину. После укидања Војне границе насељава Комора мање транспорте у Потисју, у Чуругу, Жабљу, шајкашком Св. Ивану, Тителу и Мошорину ради појачања раније већ постављеног етничког кордона који дели бачке Србе од банатских. Сем ових населило се 1883. године на пустари код Куле око 1ооо сикулских кубикаша,који су се потом преселили већином у Кулу, Стару Кањижу, Стари Вечеј и Тител.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. Веку, Нови Сад, 1962.
18. јул 2017. у 16:49
vojislav ananić
Колонизација Мађара у Банату
Године 1800. досељавају се омањи ројеви са Дунантула /Прекодунавља/ у Чоку, а потом скоро истодобно насељава Јосиф Чрконић мађарске вртаре из Чанадске и чонградске жупаније на греди итебејског и црњанског хатара, где су једно време пребивали на расејеним вртарским насеобинама, затим су зе удружили и населили у збијеном насељу, у Мађарској Црњи. Касније, 1824. године досељава Чеконић и један рој ва свог спахилука у Честерегу. Један део ових колониста иселио се 1829. а на њихово место дошли су Немци из Жомбоља и Немачке Црње. Истовремено досељавају се са Немцима и Мађари у Мокрин, а 1880. пристижу Мађари у још већем броју у ову општину. Нешто касније, 18о4. године досељава Марко Червицки мађарске колонисте из чонградске жупаније на своју пустару Фириђхаза, која је потом спојена са Турском Кањижом /Нови Кнежевац/, гроф Карачоњи у Сајан, а гроф Пејачевић у Торду. Сви ти Мађари долазе као вртари и садиоци дувана. Сем ових, пристигао је 18о4. још један већи транспорт чонградских Мађара у најјаче јужнобанатско мађарско насеље Дебељачу, где су, поред вртарства, преузели производњу свих врста жита. Насељеници ове општине, квалитативно најврснији, потичу из агрикултурно најнапреднијих средишта, Ђале, Сегхалома и Ходмезевашархеља. После дужег времена 1817-1818. насељава лазар Карачоњи уз Немце и Мађаре на свом поседу у Великом Бикачу, а у међувремену 182о-184о. насељавају се у Врањеву омањи ројеви Мађара, вртара и бродоградитеља. Досељеници из Јасшага и Куншага насељавају 1826. пустару Арач код Беодре, одакле се расељавају у суседне општине. Године 183о. насељавају Мађари из разних општина Алфелда Велики Лец, 1831, годлне Тисасентмиклош /Остојићево/, 1832, помешани са Немцима Маленцзифалва /Маленчино село/ код Великог Гаја, 1839. и 187о. Падеј, 184о. Јерменовце и Мађарски Сентмихаљ, 184о-1841. Сележудварнок/Душановац/, 1841. Тамашфалва /Хетин/, 1844. Кибекхаза, 1859. Санад, а 189о. Горњу Мужљу. Сви ти колонисти долазе у Банат већином као вртари, садиоци дувана и кубикаши, чијим радом је знатно унапређена по љопривреда средњег Баната. Као кубикаши, веома отпорни према маларији, имају великих заслуга у погледу загаћења и канализације пространих баровитих низија Војводине, нарооито Баната.
Од највећег значаја за мађаризацију јужног Баната била је колонизација Сикулаца, познатих и под именом Чангова. Име Сикул /Секелy/ значи “граничар”, али порекло њихово није још довољно објашњеноу било да су дошли пре, било после досељења Арпадових Мађара у Панонију у данашњи угао Ердеља, они су одвојено племе са најранијом и најјачом примесом словенства. У том углу сачували су своје старинско право имовине, право освојене а не краљевском дотацијом стечене имовине. Језик њихов показује и данас још најјачу мешавину старословенског језика, нарочито назала а и фолклор њихов садржи највише словенских мотива.
Због тешке граничарске службе Сикулци прелазе 1764. године у Буковину. Како су се многи од њих овде претопили у Румуне и Русине, то је угарска држава 1883. покренула акцију да их сачува од даљег однарођавања и пресели у јужни Банат, где је, с обзиром на јаке везе Срба с обе стране Дунава, требало што више појачати мађарски скоро искљуоиво чиновнички живаљ тог краја. Пристигао је 4.априла 1883. први транспорт од 382 душе у новоосновану општину Хертелендифалва /садашња Војловица/ названу по имену великог жупана Јосифа Хертелендија. Овамо су већ раније прешли Немци и Словаци из поплављених ритских насеобина Маријенфелда и Иванова. Колонизација је скоро пропала услед малверзација чиновништва, па тек након спроведене истраге поджупана Беле Талијана, када је Дезидерије Громон као владин котесар преузео доњодунавску колонизаторску акцију, упућена је колонизаоија у свој нормални правао. Установљен је колонизациони одбор под вођством Сустава Визкелетија, потом Агоштона Јанкоа, који 1. јула 1883. ступа у акцију. Колонисти, чији број је порастао са још 799 душа, сместили су се на узвишеном од поплаве заштићеном терену у Хертелендлфалва /Војловица/, Секеликеве /Скореновац, раније Шандоређхаз/ и Нађђерђфалва /Ђурђево/. Други транспорт насељен је у Ђурђеву, а трећи од још 158 душа и новији мањи транспорт размештени су на све три општине. Укупно је насељено 352о душа. Војловички насељеници доблли су 45о јутара земље, 26о q пшеничног семена, боо q брашна, 49 q соли и 4о q сланине. Куће су им изграђене по минималној цени уз накнадну исплату. Свака општина добила је општинску кућу и школу, а по вероисповести додељени су реформати панчевачкој, а римокатолици омољиЧкој парохији. Село Скореновац пропало је услед поплаве Дунава 1887. после_чега је ново подигнуто на данашњем узвишенијем месту.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. Веку, Нови Сад, 1961.
18. јул 2017. у 17:18
vojislav ananić
Колонизација Мађара у Барањи и Срему
Угарска комора узела је у пројект и колонизацију Срема и Славоније, али тек након завршетка колонизације у Бачкој и Банату и транспопулација у тим покрајинама. Срем је нарочито био важан са стратегијског, као и са привредног гледишта. Срем је требало да постане бедем Угарске према југу, као и Ердељ према истоку. То је један разлог зашто Срем улази у план мађарске колонизације у уставној ери. Други разлог је привредни. Угарска је у том добу, још од Марије Терезије, нека привредна колонија Аустрије и тежи за привредном еманципацијом, те сасвим природно иде и за присвајањем дунавског базена као главне артерије која је спаја са западом и истоком. У њеном при вредном плану је и канал који би преко Босута водио ка Сави а од Саве преко меког кречњака на Јадран. Та тежња за привредном еманципацијом изискивала је и насељавање Мађара с обе стране Дунава, у
Барањи, Бачкој, Срему, Славонији и јужном Банату. Пре свега Барања је изискивала колонизацију Мађара. После освојења од Турака у Барањи насељавају Немце Леополд 1, потом спахије овог краја, принц Евгеније и генерали Капрара, Ветерани и др., нарочито око Печуја и Пчварада. Уз Немце придолазе и Мађари, нарчито са Дунантула,од којих је највише у сентлериноком срезу, а у мањем броју и у подунавском базену, куда су доспели на место исељених Срба. Због пустошења куруца и лабанца, због исељавања становника у Америку и због ограниченог рађања деце, та је покрајина нарочито изискивала колонизацију. Иако није ни у другој половини 19. века колонизација плански изведена, ипак су се Мађари стално усељавали у Барању као и у Срем.
Први досељеници у Срему потичу из шездесетих година из суседних жупанија, нарочито Бачке. Такво спорадично досељавање наставља се и надаље, а највећим делом придолазе колонисти са територије развојачене Војне границе користећи се јефтином куповином земље како овде тако и у Славонији. То су Мађари у Иригу, Руми, Илоку, Шиду, Вуковару, већином надничари и винцелири. Тако су због јефтине куповине земље у другој половини 19. века, прелазили омањи ројеви Мађара са Дунантула и у вировитичку, пожешку и беловарску жупанију.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.
18. јул 2017. у 17:33
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА АРБАНАСА
Сеоба Срба под пећким патријархом Арсанијем Чарнојевићем III 1690. повукла је великим делом српски народ са Косова и Метохије у ове покрајине. После ове сеобе почели су се насељавати Арнаути. Сем Срба доселило се тада и нешто Грка, Цинцара, Цигана и Бугара. Аустријско-турски рат 1737-1739. године покренуо је и другу сеобу српског народа под патријархом Арсенијем IV Јовановићем а тада, 1737. прелазе, заправо пребегоше из Ваљева у Срем око 1600 римокатоличких Арнаута Климената, од племена Клименти. Они су се настанили у сремским селима Хртковцима и Никинцима.
ИЗВОР: др Борислав Јакулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. Веку, Нови Сад, 1961.
19. јул 2017. у 08:27
vojislav ananić
КОЛОНИЗАЦИЈА НЕМАЦА
Привредно подизање немачклх колониста
Немачки колонисти у 18. веку, а нарочито у ранљим деценијама тога века, још неуки у земљорадњи и сточарству, постепено се привикавају и усавршавају у тим занимањима, а у 19. веку не само да су вични пољопривредним него и у имовном погледу предводници међу осталим народностима Војводине. Срби, испрва учитељи немачких колониста у пољопривреди, у 19. веку у много чему угледају се на њих; не само у раду него и у погледу изградње кућа,становања и исхране. Нема сумње да је том напредовању немачких колониста много допринело велико старање власти и обилна материјална помоћ од власти која им је указана за почетак њихове егзистеноије, док су Срби немајући такве помоћи, сами стварали своју егзистаноију. При свем том, њлхову напредовању доста је допринела и њихова виша наобразба, стечена у старој домовини, у западној Европи, те према томе и њихова јача диациплинираност у раду уопште. Треба имати у виду да су већ и јозефински колонисти добрим делом били занатлије, који су имали јаку дисоиплину еснафских организаоија. Као ученици, навикнути нд сталан рад, такмичења за првенство, изналажења новина,у својој струци, они су те своје особине пренели и на пољопривреду. Као калфе они су се подвргавали трогодишњем путовању или “вандровању” Wanderbursoh – вадролташ/ на западу и на истоку до Цариграда, ради усавршавања у својој струци, те су тако стекли шири видокруг. Најпосле, и сама промена постојбине, природне и социјалне средине у новој домовини, стварање нове егзистенције, – све то утицало је да се свим силама одају раду и стварању што повољнијих услова живота. Многи су се и поред пољопривреде, бавили и својим занатима, па тако и њихови потомци. Они су дуго били под утицајем српског еснафског /”руфетског”/ занатства у нашим крајевима. Без тих заната не даје се ни замислити њихово напредовање и у домаћинству, грађење све хигијенскијих кућа, зготовљавање разноврсне хране, уопште стварање све удобнијег живота. Томе треба додати и њихову трезвеност, скромност у одевању, нарочито код женских. То је узрок што туберкулоза не коси ни приближно толико Немце као и осталње народности, особито Србе.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.
19. јул 2017. у 08:29
vojislav ananić
НАСЕЉАВАЊЕ НЕМАЦА У БАНАТУ
У знатно већој мери Банат су населили Немци у току 19. Века. Још око 1800. Насељавају Немци Торак и Бегеј св. Ђурађ, куда долазе на места исељених Румуна. У оба места доводи их спахија Исак Киш. Касније,1802. насељавају Бчку, имање истога спахије Киша. Једно од највећих немачких насеља у јужном Банату,Францфелд, населило је око четрдесет породица Немаца евангелистичке вероисповести из јужне Немачке 1802-1803. Истовремено 18оЗ. добили су свој додатак немачких становника Јабука, Глогоњ и Ковин, а 182о, и Мраморак у јужном Банату. Године 18оЗ. насељавају Немци и друго велико јужнобанатско насеље Карлсдорф /данас Банатски Карловац/. Оснивачи ове општине беху Немци из Алибунара, где су се населили око 178о.Те исте године насељава Игнац Алдаши седамдесет немачких породица на свом спахилуку цу Санаду. Године 18о1,насељава загребачки каптол Немце у Сарчи, а 18о6, /са додатком из 1824 / насељава их и у суседном Сечњу. У ово село долазе они 18о6-181о. наместо Срба који су се одавде преселили већим делом у Самош, а мањим делом у суседни МодоШ. Загребачки каптол – добивши још 1781, у замену за изгубљене поседе у банатској Граници, место Модош, тада још чисто српско место – спроводи 1784.колонизацију Немаца у Модошу из околних немачклх општина. Изгледа да је каптол првобитно намеравао да Мађаре и Словаке насељава на својим поседима, јер се у најстаријим парохијским матицама спомињу мађарска и словачка имена; тек пошто су се ти први досељеници убрзо иселили, настањиваху се онде Немци,и то на јужној периферији села у засебној општини, у Немачком Модошу, као мањина према бројно јачем Српском Модошу. Године 1838, бројао је Српски Модош 2364 српска и 94 немачка становника, а Немачки Модош 892 немачка и 2 српска становника. Тај размер у бројном стању становништва изменила је касније мађаризација јужне Угарске, а ову је потпомагао и каптол, који је у близини бачких, мађарских,потом селу Честерегу /поред раније насељених Мађара/ Немце из Жомбоља и Немачке Црње, којл долазе 1929, наместо исељених Мађара. Године 1825. оснива Јоаиф Петровић немачко насеље Банатски Двор /Идворнок/, а 1829. гроф Бетлер /Буттлер/ Јоханесфелд /Јафношфалва/. Године 1828. итебејски спахија Киш чисто немачко насеље Ернестхаза /садашње Бан. Деапотовап/.Око 1826. досељавају се Немци у Пардањ наместо исељених Словака, а 1832. насељава гроф Фрања Зичи Молидорф,а гроф Нако Наково. Једно од најугледнљих насеља Јужног Баната Рудолфсгнад /садашњи Книћанин/, постало је од немачких исељеника из Ечке. Пошто је истекао уговор Агоштона Лазара са Немцима у Бчки,склопљен 1825, на Зо година закупа ечканске земље, остали су тамошнии Немци без земље, те су добили на територији Војне границе ритско земљиште прекопута Титела, које су великим трудом спасли од поплава и онде основали 18б5. данашњи Книћанин, Колонистима из Ечке придружио се и један део Немаца из Жигмондфалве /Мартиница/, коју су још 18о9. населили Немци.У северном Банату насељава Ладислав Карачоњи почетком 19. века Немце у Тополи код Кикинде. Тада добија и Мокрин своје немачке насељенике, а 1883. оснива Вилма Тајнаји немачку насеобину Вилматер, која је потом због учесталих поплава спојена са Сајаном. Године 182о, и 1821, доводи Јосиф Хертеленди Немце из Великог Бечкерека и Жомбоља у Бочар, године 1838, насељава спахија Баћани насеобину Баћанхаза, а спахија Лазар насељава исте године ранију румунску насеобину Клек немачким досељеницима. Удова Исака Киша оснива 1814. немачко насеље у Бегеј св. Ђурађ а спахија Рогендорф допуњава 184о. своје насеље Рогендорф /Сзолосудварнок/ немачким колонистима.
Градови примају своје насељенике из околних села, само Панчево још из Бачке. То су Немци евангелистичке вероисповести, циглари пореклом из Хановера,које је Фридрих Кверфелд, око шездесет породица, доселио из Црвенке; а поред ових и око пет стотина калдрмских радника из Врбаса и Сивца. Већина зе вратила у Бачку, а остали су основали 1841. у Панчеву евангелистичку црквену општину. Око 18оЗ. насељавају Немци Велики Жам, одакле су Румуни прешли у Владимировац и Уздин.
Све те банатске насеобине, основане на спахијским имањима, имају претежно привредни карактер; но при свем том изведене су од мађарских спахија у интересу Угорске са тенденцијом да се српски живаљ Баната, до тада скоро компактна етничка целина,поллтички и економски што више ослаби.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.
19. јул 2017. у 08:31
vojislav ananić
Колонизација Немаца у Бачкој
У Бачкој нису Немци у 19. веку у толикој мери насељавани као у 18, веку. Од досељеника из Царевине први су Тиролци као емигранти испред надирања Француза под Наполеоном за време италијанске војне. Као своје најоданије поданике цар их радо прима, те тако Угарска комора по жељи двора насељава породице 18о1. у Новом Сивцу, који су 1796. основаи Немци, пошто су се одвојлли од старосивачких Срба. Приватном иницијативом досељено је нешто касније неколико породица у Чиб и Дероње, а године 18о7. преселили су се Немци из Старе и Нове Паланке у Немачку Паланку. По броју колониста следи насеље Фекетић, где су Немци записани у матицама општине Секич још 1818. године. Главни рој Немаца, међутим, могао је доспети овамо већ наредне две године, евангелици и реформати. Реформати немачке и мађарске народности беху 1826. бројно већ толико надмоћни да су се те године организовали у посебну црквену општину. Први рој Немаца прешао је из Секића, а већина из осталих суседних општина, и то већим делом као земљорадници, а мањим делом као занатлије. Први досељеници настанили су се у околини Секића, а касније раштркано по целом селу. Последњи рој населио се нешто пре 185о. Године. Немци реформатске вероисповести претопили су се помоћу мађарске школе у Мађаре, док су се евангелисти и један део реформата који су похађали евангеличку школу одржали као Немци. Касније, 1881. године насељавају Немци из Филипова, Оџака, Каравукова, Букина, Новог Села и Гајдобре раније већ насељено село Парабућ. Нешто касније после укидања Војне границе основано је 1884. у Шајкашкој ново насеље немачких и мађарских колониста Тисзакшлминфалва /Будисава насеобина код Горњег Ковиља/, потом 1894. Векерлефалва – Бачко Ново Село /насеобина недалеко од Бачке Паланке/.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку, Нови Сад, 1961.
19. јул 2017. у 08:33
vojislav ananić
Колонизација Немаца у Срему
Наполеонски ратови кроз четврт столећа јако су проредили граничарско становништво у Срему, као и у другим крајевима Војне границе. Упражњене земљопоседе требало је попунити колонизацијом, при чему су у првом реду Немци узети у обзир, према колонизационом плану Веба, по којем је требало у целој Милицији, а нарочито у Срему, компактне масе Срба што више ослабити. Пошто је важио хрватако-словенски закон, и после наредбе Јослфа 2. и Леополда 2. о верској толеранцији, све до 1859. и забрањивао протестантима слободу вероисповести, то су и Немци протестантске вере могли бити насељавени само на територији Војне границе. Требало је првенствено населити околину Земуна, те тим што више појачати стратегијски и привредни значај овог града у непосредној близини Србије. Оптанти су се сви пријавили петроварадинакој команди за Пазову, где су ранији насељеници, махом пуки сиромаси, благодарећи близини Земуна, убрзо доспели до благостања /као и у Банату Лазарфелд – садашње Лазарево благодарећи близини Бечкерека/. Петроварадинска команда, међутим, налази за потребно да се немачки насељеници разместе на разним местима Срема и Шајкашке; при свем том прихваћа молбу земунске општине да се у непосредној близини овог града оснује посебна паорска колонија ради снабдевања града шивотним намирницама. Тако је 1816. основана код Земуна немачка насеобина Франотал названа по имену цара Франца. Досељеници су пореклом из Лазарева и разних општина Баната, Бачке и Срема, највлше из Бежаније, Нових Бановаца и Нове Пазове. Омањи ројеви насељавају Инђију 1828-1840. годлне.
ИЗВОР: др Борислав Јанкулов – Преглед колонизације Војводине у 18. И 19. веку, Нови Сад, 1961.