Досељавање народа у Војводину

19. фебруар 2014.

коментара: 55

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне заједнице.

После бурних ратова, подручја кроз која су пролазиле војске била су опустошена. Највише су страдале низије. Велики део некадашње Угарске, тј. њен средишњи низијски део, у демографском смислу био је уништен. Природно је било да се ти предели полако населе, а у економском интересу Хабзбурговаца било је да се што пре населе. Стога, не само да су подржавали, него су и активно учествовали у насељавању тих територија. Интерес власника новоослобођених жупанија тако је је било насељавање становништва.

Насељавање Немаца

На новоослобођеним територијама аустријска државна политика током 18. века започела је насељавање Немаца у Бачку, Срем и Банат. Њих је Бечки двор на југ Монархије насељавао као радне, династичким и државним интересима верне поданике. Немачки досељеници су углавном потицали из Швапске, Порајња, Франачке и Фалачке. У Бачкој су се Немци насељавали од Пожаревацког мира 1718. године. У Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) присутни су 1739. године, а у Оџацима, Колуту, Пригревици, Бачкој Паланци и Гајдобри од 1748. године. У Апатин и Букин населили су се 1750. године. Њихов долазак у Оџаке бележи се 1759. године, где су убрзо саградили своју цркву. У периоду од 1763. године до 1768. године насељени су у Гајдобру, Гаково и Каравуково. У годинама од 1784. до 1786. досељеници Немци дошли су у Црвенку, Врбас, Секиц, Буљкес, Сивац, Кулу, Парабуц, Станишић, Чонопљу. Темерински феудалац Арпад Сечењи (Szécsenyi Árpád) населио је Немце у Бачки Јарак.

Прва велика колонизација Немаца у Банат била је током и након завршетка Варадинског рата (1716–1718). Тада је у Банат долазило становништво из Фалачке и Франачке. Немци су 1717. године дошли у Темишвар и Белу Цркву, а 1723. године у Панчево. Међутим, рат од 1737. до 1739. године, разбојници, а поготово велика епидемија куге 1738. године, уништили су немачко становништво у Банату. Друга велика колонизација Немаца (Терезијанска колонизација) догодила се у Банату од 1763. до 1773. године, када је досељено 11.000 породица. Марија Терезија је 1763. године издала Патент о колонизацији којим је регулисала права и обавезе досељеника. И после овог периода настављено је интезивно насељавање Немаца на територију Баната. Тако су 1770. године немачки досељеници дошли у Ковин, 1774. године у Глогоњ, 1776. године у Омољицу, Јабуку и Мариолану, 1784. године у Модош, а 1790. године у Црњу и Наково.

Немачко становништво долазило је углавном на простор Војне границе, где је од 1765. године постојао Немачко-банатски пук, али и на имања спахија. Тако је породица Нако населила на свој спахилук Немце у Наково, Хајфелд и Масторт. Срби из Мартинице су 1781. године отишли су у Војну границу, у Центу. Око 1800. године на имање Лазара у Мартиницу и у ново насеље Лазарфелд дошли су Немци из близине Велике Кикинде (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). Из Баденске области населили су се Немци 1802. године и свом новом насељу дали назив по министру рата Карлу, Карлсдорф.

Досељавање Срба

Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на подручје Срема, Бачке и Баната било је трајна појава 18.века. Гладне године и бољи услови живота у јужној Угарској утицали су да тај прилив досељеника буде сталан. Војна граница била је подручје насељавања овог становништва, јер оно се и у старом крају налазило у оквирима Војне границе. Најинтензивније насељавање тог становништва било је у Срему, где је свако село тада добило свој рватски или шијацки шор или крај (досељеници из ових крајева називани су Шијацима). У Бачкој, Шајкашки батаљон је био простор усељавања досељеника из западних крајева. Шијаци у Госпођинцима и Чуругу помињу се 1770. и 1786. године. Још до 1848. године многи Шијаци из Мошорина и Вилова су се састајали на међама атара. Ова досељеничка струја допирала је делимично и до Банатске војне границе (Ковин, Омољица, који имају свој рватски крај).

Досељавање Хрвата

Досељавање Хрвата у Бачку, Срем и Банат било је разлицчито када је реч о узроцима, пореклу становништва и структури досељеника. Аутохтоно хрватско сремско становништво за време напада Турака иселило се из Срема. Српска већина тада је у Срему асимиловала католике у неким сремским насељима (Велика Ремета, Манђелос, Вогањ, Добринци, Голубинци). Током 18. века Хрвати су се населили у Срему у оним насељима у којима су раније живели. Тада је дошло до великог прилива шокачког становништва из Босне, па је у западним деловима Срема преовладало икавско наречје. Хрватско становништво у Срему похрватило је досељене Немце и католичке Клименте у Никинцима и Хртковцима.

Јужнословенско католичко становништво у Бачкој разнородног порекла је и времена досељавања. Оно је пореклом из Босне, Далмације и Лике. После 1622. године дошло је до насељавања група буњевачког становништва у крај око Суботице и Сомбора. Друга група истородног становништва доселила се 1686. године под вођством капетана Ђуре Видаковића и Дује Марковића. У доба Великог бечког рата (1683–1699) и после потписивања Карловачког мира, талас шокачког становништва из Босне прелио се из Славоније и Срема у Бачку и населио осам насеља од Бача до Сантова. У 18. и почетком 19. века досељавали су се Хрвати у Банат. Прва група досељеника били су Шокци икавског наречја који су се населили у Војну границу у Перлезу, Старчеву, Омољици и Опову.

Другу групу насељеника чинили су кајкавски племићи. Арондацијом земљишта за потребе карловачког генералитета (1784–1788) Загребачка надбискупија изгубила је земљу дуж реке Купе. Дворски ратни савет тада је Надбискупији понудио земљиште у Банату, што је озакоњено 1801. године када је дошло до насељавања кајкавског племства, надбискупских вазала, у Боку, Неузину, Јарковац, Ботош, Маргитицу, Кларију. Трећа група хрватских насељеника дошла је 1803. године у Банат. Становници из три крашованска насеља населили су се у Карлсдорфу (Банатски Карловац).

Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току 16. века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у 17. веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед. 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племица уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.

Буњевци, Шокци

Буњевци

Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.

Шокци

Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају 17. века из Босне и Далмације. Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од 15. до краја 16. века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску. Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Succus. Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати. У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.

Досељавање Мађара

Узрок досељавања Мађара у Бачку и Банат током 18. века је обнова угарске жупанијске власти у јужној Угарској и утемељење феуда у Бачкој и Банату. Мађарско становништво досељавано је, пре свега, као радна снага на феудалним имањима, а велепоседници су били главни покретачи колонизације (не само Мађара). Инкорпорирањем Баната 1779. године под власт Угарске и стварањем жупанијске власти у њему, као и спахијских имања, почела су досељавања Мађара у Банат. У Бачкој је досељено мађарско становништво дошло на подручје Бачкободрошке жупаније и Потиског крунског диштрикта. Мађарско становништво је 1746. и 1747. године почело да насељава Суботицу, 1748. године Бездан, 1749. године Кулу.

Гроф Антон Гражалковић задужио је 1750. године Ференца Чизовског (Csizovszky Ferenc) да насели тополску пустару, која је већ 1774. године имала 247 домова насељеника из северне Угарске. После 1751. године мађарски досељеници дошли су у Сенту, од 1751. до 1753. године у Аду и Мол; 1753. године Дворска комора населила је мађарско становништво у Кањижу, а од 1750. до 1762. године досељеници су стигли у Бечеј, Чонопљу, Купусину, Дорослово. Посед Бајшу је 1751. године добио потиски капетан Стеван Зако, који је 1759. продао посед Јакову и Луки Војнићу. У Бајшу су се 1760. године досели Мађари католици, а 1785. године реформатске вероисповести. Мађарско становништво дошло је 1767. године у Петрово Село, 1769. године у Иђош, а 1771. године у Мартонош.

Спахија Миклош Карас (Kárász Miklós) од 1746. до 1772. насељавао је мађарским живљем пустару Хоргош. У Стару Моравицу 1786. године населиле су се 334 мађарске реформатске породице из Кишујсалаша (Kisújszállás), Кунмадараша (Kunmadaras) и Јаскишкера (Jászkiskér). Исте године, становници Кишујсалаша населили су Пачир. Мађарске породице стигле су 1787. године у Фекетић, а 1799. године гроф Сечењи населио је Мађаре на свој темерински феуд. И пре инкорпорирања Баната у Угарску, мање групе мађарског становништва стизале су у Банат. Мађарски живаљ је 1773. године стигао у Нову Кањижу, Мајдан и Крстур, од 1774. до 1776. године досељавали су се Мађари у Оросин (Руско Село) и Торду.

У Чоку је мађарско становништво дошло 1782. године, а 1783/84. у Мађарски Итебеј. Пошто је српски живаљ напустио Дебељачу, из северног Потисја Мађари реформатске вероисповести стигли су 1794. године у ово насеље. Мађарско становништво је 1801. године колонизовало Мађарску Црњу. Досељавање Мађара, иако је била у питању Угарска, није помагала централна власт, јер није постојао план за насељавање Мађара. Напротив, већина мађарског становништва насељавала се без знања и дозволе државе и феудалаца.

Досељавање Румуна

Досељавање Румуна у низијски Банат током 18. века било је слика колонизационих померања, планског и стихијског насељавања румунског становништва са простора Банатских планина и из долине Мориша и Караша. Румунско становништво било је присутно у западном Банату и пре 18. века. Румуни су у низијски Банат досељавани у Војну границу и на имања феудалаца. Након досељавања, румунска насеља могла су се груписати у три типа: села у доњем току Нере и Караша, као и она у долинама Моравице и Месића чији су се становници називали горанима, затим насеља у Војној Граници, у околини Панчева, Алибунара и Беле Цркве, чији становници су се називали граничарима и пет насеља у средњем Банату, чији становници су се називали Румуни са пустаре. После 1740. године интензивира се досељавање Румуна у низијски Банат. Тада се доселило румунско становништво у Маргиту, у Сент Јоан (Барице), а 1744. године у Мали и Велики Гај.

Марија Терезија је 1765. године издала патент да се из свих румунских насеља, у које би требало да дођу немачки колонисти, иселе Румуни. Две године касније, 1767. године, румунски живаљ напустио је своје у села око Темишвара и у долини Мориша и населио насеља око Бегеја: Мали и Велики Торак, Јанков Мост, Ечку, Клек. Становници села Сакалаза код Темишвара населили су Велики Торак, а из села Сердина у долини Мориша Мали Торак. Укупно је у Мали и Велики Торак стигло 340 породица. Румунски живаљ пристигао у Јанков Мост био је пореклом са Мориша. Румунска насеља око Бегеја после продаје у спахилуке (1781–1782) ушла су у посед Луке Лазара и Исака Киша.

Војне власти су, такође, спроводиле колонизацију Румуна у Војну границу. Тако су 1765. године насељени румунским становништвом Банатско Ново Село, Долово, Алибунар, Селеуш и друга места; крајем 18. века румунски живаљ дошао је у Уздин, Ковин, 1805. године у Мраморак, 1807. године у Делиблато, а 1808. године формирано је румунско насеље Владимировац (Петрово Село). Румуни у селима у околини Вршца били су староседеоци. На подручју Баната дошло је до интензивног прожимања српског и румунског становништва.

У веку вере, верска истоветност зближавала је народе, а комуникацију међу њима чинила је лакшом. У периоду од 1713. до 1864. године Румуни су у верском погледу припадали српској црквеној организацији, Карловачкој митрополији, осим оних који су прихватили унију са католичком црквом (од наших насеља Румуни у Јанковом Мосту и Марковцу). Бракови између Срба и Румуна били су чести, као и међусобна асимилација. У источном Банату у 18. веку почела је румунизација српског живља, а у западном асимилација Румуна са Србима. Асимилација је лакше текла код верски истоветних народа (примери: међусобне асимилације Срба и Румуна, германизација Италијана и Француза), јер су контакти међу њима били чешци.

Досељавање Словака

Словачко становништво током 18. века населило се у Бачку, Банат и делимично у Срем. Словачки живаљ долазио је на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, затим су га насељавали на Коморска имања и Војну границу. Колонизација почиње 1745. године, када је импопулатор Мартин Чањи, на основу договора са власником футошког властелинства Михајлом Чарнојевићем, довео 2000 Словака из Новограда (Новохрада), Ораве, Липтова, Хонта, Зволена, Турца у Петровац у Бачкој. Досељеници су две године потом, 1747. године, склопили уговор са спахијом. Са тог подручја насељеници су 1746. године дошли у Кулпин на имање спахија браће Стратимировић, 1754. године Словаци протестанти насељавају се у Бајшу, 1756. године у Гложан, 1758. године у Селенчу, која је једино мултиконфесионално насеље, протестантско и католичко. Словачки досељеници су 1773. године дошли у Кисач, а од 1790. до 1791. године у Пивнице и у Лалић. Из села Селенче у Бачкој протерано је 1770. године 98 словачких протестантских породица, које су се населиле по специјалној дозволи цара Јосифа II у Пазови, на територији Петроварадинске пуковније.

На посед Кристифора Нака у Банату дошло је 1782. године словачко становништво из Новоградске, Пештанске, Нитранске и Зволенске жупаније. Досељеници су основали насеље Нови Комлош. На њиховом челу били су учитељ Самуел Гершковић и свештеник Матија Барањи, пореклом из липтовацког краја. Матија Барањи превео је 1784. године део насељеника у село Пардањ на имање Габриела Бутлера, а две године потом из Пардања досељеници су стигли у Арадац, код Великог Бечкерека, на имање Исака Киша. Из Пардања је словачки живаљ 1788. године прешао у Ечку, а из Ечке са свештеником Јаном Босиделерским 1802. године у Ковачицу. У овим годинама (1806) словачко становништво дошло је у Падину и Шандорф (Јаношик), а из Шандорфа 30 словачких породица населило се у Хајдучицу. Већа група досељеника 1829. године из Падине такође је населила Хајдучицу.

Досељавање Русина

Прве русинске породице из Закарпатја, тадашње североисточне Угарске, долазе у Бачку четрдесетих година 18. века. На попису становништва Куле 1746. године прво је записано троје Русина, а након њих, исте године, још 11 русинских породица. Први русински колонисти долазили су у Бачку појединачно, као надничари, у време већих сезонских радова, па су се неки од њих ту и населили. Организовано насељавање Русина у Бачку поциње 1751. године: управник коморских имања у Бачкој, Франц Јозеф де Редл (Franz Joseph de Redl) је, на молбу слободњака Михајла Мункачија (Munkácsy Mihály) из жупаније Берег (данас у Закарпатској области Украјине), издао и потписао контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из североисточне Угарске на пустару, ненасељено коморско насеље Велики Крстур. Исте године у селу је основана гркокатоличка парохија, а 1753. почела је да ради школа у којој се настава одвијала на русинском језику.

Русинско становништво је 1751. године насељено на подручје коморске пустаре Руског Крстура, на основу уговора о насељавању који је потписао администратор коморских имања у Бачкој Јозеф де Редл. Две године потом, у Крстур је пристигло русинско становништво из жупанија Шариш, Земплин, Боршод, а насељавање је настављено до почетка седамдесетих година 18. века до када су пристизали нови досељеници са широке територије тадашње североисточне Угарске, из 14 жупанија на којима се простирала црквена јурисдикција Мункачевске гркокатоличке епархије.

Досељавање Русина у Куцуру поцело је 1763. године, када је Франц Јозеф де Редл потписао уговор о насељавању 150 гркокатоличких русинских породица у коморско насеље Куцуру и дао га Петру Кишу из Крстура да прикупи и доведе заинтересоване колонисте из североисточне Угарске. 41 русинска породица дошла је 1763. године, а две године касније још 42. Оне су углавном потицале из парохије Муцењ. Године 1764. русински кнез у Куцури звао се Јанко ордаш, а први гркокатолички свештеник у Куцури (од 1766. године) био је Осиф Кирда. У Куцури су већ живели православни Срби. Русинска школа у Куцури основана је 1765. године, а гркокатоличка парохија 1766. године. На државном попису 1787. године у Крстуру је било око 2200, а у Куцури око 1600 Русина. У доба владавине цара Јосифа II 1786. године у војну службу је примљено око 8000 запорошких козака који су насељени у околину Сенте.

Досељавање појединих русинских породица из Крстура и Куцуре у Нови Сад почело је већ шездесетих година 18. века, а 1780. године у Новом Саду је основана гркокатоличка парохија. У другој половини 178. века Русини су се у мањем броју досељавали и у нека друга насеља у Бачкој: Шову и Обровац, али се нису одржали у њима. Русини који су се од средине 18. века досељавали у Бачку били су гркокатолици, али су од 1751. године били под јурисдикцијом римокатоличке Калочке надбискупије. У почетку су им свештеници Русини долазили из Мукачевске и из гркокатоличке Великоварадинске (Велики Варадин, данас Орадеа у Румунији) епархије. Из те епархије су у почетку Русинима долазили у Бачку први гркокатолички свештеници и доносили најнеопходније црквене ћирилске књиге.

За гркокатолике, унијате у Хрватској и за Русине у Бачкој основана је 1777. године Крижевачка епископија, у оквиру које су Русини остали све до 2003. године, када је основан Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Поједине русинске породице, понекад и веће групе, из Крстура и Куцуре током 18. и 19.века пресељавају се у друга насеља и тако формирају нове русинске колоније. Крижевачка епархија је 1777. године добила посед Шид и Беркасово, па је почетком 19. века почело насељавање Русина на тај посед. Насељавање у Шид је поцело 1803. године, а у Беркасово 1810. године. У Бачинце се Русини насељавају од 1834. године.

Јевреји у Војводини

Позиције јеврејског становништва у Срему, Бачкој и Банату биле су одређене положајем Јевреја у Хабзбуршкој монархији. Патент Марије Терезије дозволио је Јеврејима да живе у градовима уз плацање толеранцијске таксе. Реформе Јосифа II омогућиле су Јеврејима рад у државној служби. Јевреји су чинили градско становништво које се бавило трговином. У Новом Саду је 1728. године живело 12 јеврејских породица, 1743. године 26, а 1748. године постојала је јеврејска општина. Породица Јакова Херцела прва се 1775. године стално населила у Суботицу, а 11 година касније основана је јеврејска општина.

Народи о којима (ни)је остало само сећање

У доба када је Банат био највећи колонизацијски простор у Европи, досељена је ту група Каталонаца из Шпаније. Када су Хабзбурзи изгубили Напуљ и Сицилију 1731. године,Каталонци су пристигли у Беч. Четири године лутали су Бечом и аустријским градовима, те су хабзбуршке власти одлучиле да их населе у Велики Бечкерек. Они су лађама стигли на Бегеј и формирали своје насеље Нову Барселону. Први су почели да саде дудове у Банату. Уништили су их напади разбојника, а нарочито куга 1738. године. Од целе насеобине остало је само 30 сирочади која су распоређена по сиротиштима у Угарској.

Уз Немце, досељавали су се и Италијани који су населили околину Темишвара, али су врло брзо били германизовани. Из области Алзаса и Лорене у периоду терезијанске колонизације дошли су и Французи. Они су у околини Велике Кикинде 1770. године основали своја насеља: Солтур, Шарлевил, Сент Хуберт, Молин, која су убрзо германизована. Трагови досељених Француза остали су у презименима банатских Немаца: Шевалије, Дипон, Барту, Леђер, Боасе итд. У време Великог бечког рата, Бугари-католици населили су села Бешенево и Вингу, у близини Темишвара. На посед Лазара у Ечку дошли су 1793. године, а од 1823. до 1825. године населили имање Двор Јосипа Петровића у Банату. Неки од њих су се 1895. године иселили у Иваново код Панцева, а неки су отишли у Бугарску. Феудалац Лудвиг Барац населио је 1838. године пустару бугарским насељеницима и они су је назвали Барацхаза (Барацзхáза), касније Стари Лец. Бугарски насељеници углавном су се бавили баштованством. Трагови Бугара, Италијана, Француза, Шпанаца углавном су нестали, али не потпуно. У Војводини често можемо чути чудна презимена, која нису у складу ни са једним језиком који се данас говори овде. Штавише, могуће је да је неко од наших предака припадао овим народима, те да о њима није остало само сећање.

Досељавање и порекло Рома

Роми су недовољно проучен и познат народ, иако присутан у Европи много стотинагодина. Њихова историја одигравала се тако да је једва била у вези с крупнијим догађајима европске историје, па према томе и историјским догађајима у Угарској или Србији. У свести разних народа, а и у свести самих Рома, постојало је оштро раздвајање настало због разлицитог начина живота, језика и различите културе. Разне групе Рома раздвајају се на основу језика који говоре, обичаја и назива које користе за себе. Многи прихватају назив Роми, који потиче из језика хинду, а данашње значење те речи је мушкарац (територија у Малој Азији где су Роми били присутни у XИ веку називала се у Византији и у време Турака Рома или Рум). Неки користе разне форме назива Циган, који на неким од језика једноставно знаци човек, тј. људско биће. Ова реч је пореклом из грчког језика (атхиганос), али је по мишљењу већине Рома непожељна, погрдна. Карактеристично је да Роми дуго нису бележили податке из своје историје, тако да је то препуштено другима и због тога је она пуна отворених питања, предрасуда или погрешних тумачења.

Мада је то мало вероватно, неки научници мисле да се први талас миграције Рома десио већ за време Александра Великог. Сигурно је да их је пут којим су пролазили учинио да буду још различитији. Неки су се задржали више у Персији, неки на Блиском истоку, неки у северној Африци, неки у данашњој Украјини, Јерменији, у Малој Азији и на Балкану. Балкан је био један од највећих центара одакле су се насељавали у друга подручја Европе. Остали су стигли до Западне Европе и Русије, те је и њихова историја потекла другим путем. Роми који живе у Војводини провели су пуно времена на Балкану и у Средњој Европи. У различитим језицима које говоре присутне су речи из грчког, словенских и мађарског језика, а поједине групе говоре језик који се може окарактерисати као новолатински и који показује карактеристике варијанте румунског језика говореног пре више векова. У 14. веку Роми су били присутни на многим местима на Балкану.

Угарски краљеви Сигисмунд, Матија Корвин, ВладиславII, као и Јован Запоља су издали документе о њима. Владислав II их је називао народом фараона јер се веровало да потичу из Египта, а Јован Запоља им је вратио слободу кретања. По легенди Роми су сковали гвоздени престо, на којем је кажњен Ђерђ Дожа. Током османлијске власти долазак Рома на територију Угарске била је непрекидна појава. Током Ракоцијевог устанка се појављују као свирачи. За време Марије Терезије и Јосифа II извршени су и насилни покушаји да их одврате од сталне селидбе као начина живота.

ИЗВОР: ИЗ ИСТОРИЈЕ НАЦИОНАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА У ВОЈВОДИНИ. ВЛАДА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице. Пројекат: АФИРМАЦИЈА МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ. КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО – из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

27. септембар 2017. у 14:17

ВЛАДИМИР Р. ЂУРИЋ

ГЕОГРАФСКИ РАСПОРЕД НОВОКОЛОНИЗОВАНОГ СТАНОВНИШТВА У ВОЈВОДИНИ

(Примљено на седници Научног савета Eтнorpaфckor института САН 12 IV 1952)

Победом Народне револуције и завршеткоМ Другог светсног рата изазвАнасу веома Ж ива унутрашња кретања становника у свим правцима. Поновосу оживела кретања из динарских, вардарско-Моравских, косовско-метохисkих области, затим локално-гравитациона и инверсна струјања. Jeдно од највећих кретања становника на панонској низији, познато под иеноом колонизација, извршено је углавном од 1945. до 1948.год. Поседи побеглих и протераних немачких колониста раздељени су породицама из ратоМ опустошених крајева. Преко 40.000 породица прешло је Саву и Дунав и населило се у Војводини (41.087), Барањи и Славонији (1.500). Ceм тога поседе су заузимали и локални, унутрашњи колонисти (у Србији 7.031, у ХрватсК0ј 10.973, у Словенији 2.866, Босни и Херцеговини 1.260, и МаКедонији 1.036 породица). С обзирОМ да је Војводину колонизовало преко 40.000 породица из различитих предела наше земље, етнички мозаик ове области постао је још компликованији. У даљем прегледу биће приказан број доМаћинстава која су добила право на колонизацију. Разуме се, овај се број не поКлапа увЕКк са бројем колонизованих породица, с обзиром на то да се неКе нису делиле. Пошто је претежан број досељен из сеоских насеља, то ће се њихова зегмља матица означавати према cpecком центру коме дотична села припадају. Под пojмом унутрашњих кололониста подразумевају се колонисти са територије Војводнее. Већина од њих су из истоr места у коме су добили имање.

I. СРЕМ

У Cpeму је било мaњe насеља колонизованих Немцима него у Бачкој и Банату. У готово свим насељима у нојима је извршена колонизација преовлађују унутрашњи, локални колонисти, нарочито из попаљених фрушкогорских села. Етничка структура нових насеља изгледа овако;

Рума. – Колонизовано је 1.958 домаhинстава. Преовлађују унутрашњи, Локални колонисти од којих је поред Сремаца знатан број домаћиннстава из Мачве. Мањину чине Крајишници из Босне (Бихаћ, Цазин, Боснскаa Крупа, Кључ, Босански Нови, Приједор, Босански Петровац), Личани (Лапац, Гpaчац, Перушић) И КордУнаши (Слуњ, Bojнић).

Нова Пазова, — 711 домаћинстава. Већина (298) је из разних крајева. Босне (Дрвар, Босански Петровац, Босанска Крупа, Бихаћ, Босански Нови, Приједор, Дервента, Сарајево, Фоча, Калинрвик, Витеград, Власеница, Рогатица, Зворник). 246 су унутратњи, а остали из Кордуна (Војнић, Слуњ), Лике (Лапац, Грачац) и Далмације (Сшпгг, Книн).
Инђија. — 707 домаћинстава. Већина (461) су из Србије и то углавном унутрашњи војвођански колонисти. Остали су из Лике (Доњи Лалац, Бриње, 1’оспић), Кордуна, (Слуњ), Баније (Вргин Мост), Босанске Крајине (Бихаћ, Дрвар, Босанска Крупа и Босански Петровац).

Земун Нови Град. — 623 домаћинства из разних крајева Србије, Хрватске, Босне и Црне Горе. Ова колонија је најразноврснија по своме саставу због непосредне близине главног града државе и посебних права које су уживали гардисти’. . .

Путинци, — 276 домаћинстава. Већина (152) су унутрашњи колонисти, Сремци. Остали су из Кордуна (Слуњ), а мањи број из Лике (Оточац), Босне (Дрвар) и Црне Горе.

Бешка. — 246 домаћинстава. Већина је из Војводине (151) и то из noпаљених фрушкогорских села, 60 су из Хрватске и то из Лике (Бриње, Доњи Лапац, Титова Кореница, Госпић), Кордуна (Слуњ) и Баније (Вргин Мост).

Сурчин. — 199 домаћинстава. Од тога 121 су унутрашњи колонисти, а остали из Херцеговине (највише из Гацког, затим Невесиња, Билећа, Љубиња) и Кордуна (Војнић).

Ердевик. — 154 домаћинства. 125 су унутрашњи колонисти, а остали из Босне (Дувно, Бугојно, Дрвар), Далмације (Книн, Шибеник, Беиковац), Лике (Госпић, Бриње, Удбина), Кордуна (Слуњ) и Баније (Вргин Мост).

Нови Бановци. — 121 домаћинство. 88 унутрашњих. Остали из Босанске Крајине, Горског Котара и других крајева Хрватске и Босне. Има и поједи- наца из Црне Горе и са Косова и Метохије.

Лаћарак. — 119 домаћинстава. Сви унутрашњи колонисти осим 3.,
Крчедин. — 117 домаћинстава. Од тога 94 су унутрашњи — из Војподине, 15 из Црне Горе (Титоград) и 8 из Босне (Бихаћ).

Нови Сланкамен. — 114 домаћинства. Унутрашњих 70, из Жумберка. 281 остали из Босне (Босанска Градишка и др.), Херцеговине (Столац) и Баније (Вргин Мост, Глива).

Остала насеља у Срему имају мање од 100 новоколонизованих домаћинстава и то углавном унутрашњих: Бежашја 91 (од тога 40 су из Црне: Горе, Далмације, Лике и других крајева земље); Чалма 91; Сремска Митровица 90; Хртковци 86 (од тога 38 унутрашњих, 36 из околине Окучана, а. остали из Босне); Никинци 78 (већина унутрашњих. 21 домаћинство дошло’ је из околине Окучана); Грабовци 78; Добановци 75; Обреж 73; Бечмен 65;. Кузмин 61; Гргуревци 58; Стара Пазова 54 (сем 2 сви су унуТрашњи); Војка 53; Кукујевци 52 (сем 2 сви су унутрашњи); Шид 45; Ириг 36; Бољевци 34;. Моровић 32; Ашања 30; Бингула 29; Петроварадин 28; Hoeu Карловци 27; Доњи Петровац 27; Стари Бановци и Бапска—Новак по 25; Буковац 24; Чортановци и Кленак по 22; Дивош, Купиново и Илинци no 21; Деч 18; Угриновци- 17; Баноштор 17; Батајница 16; Стејановци и Hoeu Витијевци по 15; Черевић- 13; Мали Радинци, Доњи Товарник и Нрогар по 12; Сремски Карловци, Мар- тинци, Вогањ и Врдник по 11; Огар, Пећинци, Павловци, Добринци и Јазак по 10; Велики Радинци 9; Марадик, Змајева Каменица, Сусек и Лежимир
по 8; Буђановци, Манђелос и Мала Вашица по 7 Кувеждин 6; Краљевци’ш Ривица по 5; Шашинци, Шуљан, Јаково, Сивач и Крушедол по 4; Japak, Сремски Михаљевци, Адашевци, Бачиици и ‘Сот lio 3; Сурдук и Петровчић по 2; Крњешевци, Карловчић, Шимановци и Гибарац по 1. .
Укулно 7.401 домаћинство распоређено у 93 насеља Срема.

II. Б АЧКА

Број домаћинстава која су колонизована у Бачкој износи 21.665; распоређена су у 90 насеља. Преовлађују спољашњи колонисти и то из Црне Горе (средња Бачка), Хрватске (северозападни. део), Србије и Босне (југозапад). Нови етнички склоп колонизованих насеља види се из овог прегледа:
1) Насеља у којима међу колонисшима иреовлађују досељеници из уже Србије
Каравуково. — 739 домаћинстава. Сви су из Србије сем 6. Већина је из врањске и прешевске области, знатан број од Горње Пчиње, а затим из Масурице и Пољанице.
Раткоео (Парабућ). — 731 домаћинство. Из Србије су 602 и то углавном из области Јабланице, Прокупља, Јастребца, Добрича, Косанице, а затим известан број из Пусте Реке и околине Власотинаца. Остали су из Босне (Велика Кладуша).

Српски Милетић. — 638 домаћинстава. Сви из Србије осим 20, и то • из обласга Јабланице, Власотинаца и Пусте Реке.

Оџаци. — 449 домаћинстава. Из Србије 355 и то из Заплања, Лужнице и пиротског Нишавља. Остали су из Босне (Босанска‘Крупа).

Дероње. — 147 домаћинстава, Од тога 143 су из Србије, из пиротског Нишавља, Лужнице и Белопаланачке котлине. Остали су из Босанске Крупе.

2) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Црне Горе

Ловћенац (Секић). — 1.012 домаћинства. Сви су из околине Цегања и Црногорског Приморја (Бар) сем 49 из Метохије (Пећ, Ђаковица) и Босонске Крајине.

Врбас. — 987 домаћинстава. Већина (743) је колонизована у Новом Врбасу. Сви су из околине Никшића сем 61 унутрашњих, са Косова и Метохије и из Босанске Крајине.

Бачко Добро Поље. — 615 домаћинстава. Сви су из околине Шавника сем 121 из Босне (Двор, Босанска Крупа, Бихаћ, Босански Петровац, Гламоч, Дрвар, Сански Мбст, Приједор), Херцеговине (Билећа) и Србије (Дреница).

Црвенка. — 561 домаћинство. Ово је мешовита колонија. Из Црне Горе досељено је 263 домаћинства и то углавном из околине Даниловграда. Знатан број је и од Никшића. Већина осталих је из Хрватске (највише Бенковац, мање Сињ, Титова Кореница, Бриње, Вргин Мост, Огулин, Пакрац) и Босне (највише Дрвар и Власеница, а затим Босанска Крупа, Цазин, Мркоњић Град). Досељавање је вршено и из других крајева земље: из Србије (Јабланица), Македоније (Маријово, Дојран), Херцеговине (Љубиње).

Hoвu Сивац. — 482 домаћинства. Из околине Пљеваља 413. Остали су из Далмације.
Стаарu Сивац. 430 домаћинстваa. ИзЦрне Горе З06 и то из ьијелог Поља. ОстаЛИ су из Далмацијё Бенковац, Книн и yнутрашњи колонисти..

Савино Село (Торжа). — 424 домаћинснства. Из ЦрHe i’o’pe досељено је 287 (околина ИванграДа и Андријевице). O’cтали су ii:i ДаЈгмадиЈе (Бекковац, Книн), Лике (Доњи Лапац, Грачац, Оточац), Кордуна (Војнић, Слуњ), Баније (Вргин Мост), Горског Котара (Огулин), Босанске Крајине (Дрвар, Бос Крупа, Бос. Грахово), Херцеговине (Столац, Билећа), Славоније (Брод), Македонћје,- Koсовa и Meтохије. .

Змајево (Паишћево). — 393 домаћинства. Од тога из Црне Горе 1б8. Готово сви су из околинс “Гитограда. Остали су унутрашњи колонисти и Херцеговци (Столац, Љубиње), Личани (Доњи Дапац, Грачац), Кордунаши, Крајишници из Босне и из околине Ђаковице у Метохији.

Равно (Нове Шопe). — 361 домаћинство. Од тога 237 су из Црне Горе и то углавном из околине Титограда. Остали су из Херцеговине (Билећа) и Босне (Бугојно, Јајце, а затим у мањем броју Ливно, Бос. Крупа).

Фекетић. — 347 домаћинстава. Из Црне Горе је досељено 322 домаћинства и то из Боке Которске (Котор, Херцегнови). Остали су из Метохије, околине Гоепића и Сиња.

Крушчић (Вепровац), — 345 дбшћинстава. Од тога нз Црне Горе 297 (углавном околина Колашина). Остали су из Метохије (Пећ, Ђаковица, Призрен), Косова (Липљан), Далмације (Книн, Бенковац), Босне и Србије (Власотинце, Врање).

Кула. — 342 домаћинства. Од тога из Црне Горе 287 и то углавном из околине Шавника. Мањи j’e број од Никшића, Бара и Цетиња. Остали су унутрашњи колонисти, затим са Косова и Метохије (Ђаковица, Гњилане) из Херцеговине (Билећа) и Босне (Прњавор).

3) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Босне
Младеново (Букин). — 530 домаћинсгава. Сви су из Босне сем 1. Већина је из области Гламоча, Бугојна, Еосанске Крупе, а знатан број и од Купреса.

Бачки Јарак. — 367 домаћинстава. Из Босне 324 (већина из области Дрвара и Кључа, а мањи број из околине Бихаћа, Бос. Крупе, Бос. Петровца, Цазина и ЛивНа). Петали су унутрашњи и из Лике (Брињс).

Бач. — 333 домаћинства. Из Босне 321 (Сански Мост, Приједор, Eoć. Нови, Бос. Дубица, Кључ). Остали су са Кистањске површи (Бенковац) и из других крајева земље.

Обровац. — 325 домаћинстава. Из Босне 307, и то из околине Дувна, Ливна и Јајца. Мањи је број од БугоЈна и Гламоча. Осталису унутрашњи колонисти и спољашни из Хрватске.

Челарево (Чиб). — 299 Дбмаћнставва. Из Ббсне ćy 296 (Бос. Петрбвац)’. Остали су унутрашњи.

Бачка Паланка. — 276 домаћинстава. Из Босне су 254 и то углавном од Дрвара. Мањи је број из околине Цазина и остале Босанске Крајине. Остали су из Србије (Јабланица) и унутрашњи колбнисти.

Бачко Ново Село. — 236 домаћинстава. Из разних крајева Босне и ХерцегОбВпне дбсељено је’ 230 и то Муслимана (Вишеград, Corколац, Рогатнца, Прњавор, Оџак, Модрич, Брчко, Мркоњић Град, Коњиц, Прозор, Tpебињe).

Стари Фуџог. — 2Q5 домаћинстава, .Oд трга из Бocjje 109 (највише из околине Кључа и Бос. Круце и даље од Санског Моcra и Бихаћа), Унутрашњих колониста, из попаљених фрушкогорских cejia, има 67 домаћинстава.

Нова Паланка. — 184 домаћинстава, Сви еу из Босне сем 1 (Дрвар).
Куцура. — 170 домаћинстав из Босне Ј23 (Бос, Крупа). Остали су из Црне Горе (Иванград, Цетиње), Србије (Масурица, Пчиња, Нишавље) и Лике. .

Темерин. — 157 домаћинстава. Из Босне 110 (већина из околине Бос. Крупе; рстади pg Цазин, Вел. Кладуцге, Бихаћа, Кључа и Двора). Остатак је досељен из Лике (Бриње, Перугцић, Госпић, Титова Коренцца, Доњи Лапац, Оточдц, Удбцна), Кордуна (Слуњ,, Врјнић), Баније (Вргиц Мост), Босанске Крајине (Дрвар), Далмаације (Книн), Херцеговине (Столац, Гацко) и унутрашњи из Војводине.

Каћ. — 154 домаћинства. Од тога из Босне 93 (већина Кључ, остали из Бугојна, Бос. Петровца, Бос. Дубице, Бос. Крупе и Србца). Остатак су унутратњи колонисти и досељеници из ДалмациЈе (Вис, Задар) и Македоније.

Товаришево. — 132 домаћинства. Сви су из Босне (Ливно), сем 14 унутрашњих колонисга.

Тител. — 101 домаћинство. Сви су из Босне (највише од Бyiојнa, а мање из околице Мркрњић Града, Кључа, Јајца, Гламоча), сем 20 унутрашњих. .
Колониста из Босне има у мањем броју још у следећим насељима:- Будисава 69 од укупно 89 колонизованих домаћинстава (највишр Прњавор; остали Кључ, Србац); 20 отпада на унутрашње колониете. Шајкашки Сввтц Иван 34 од укупно 38 колрнизованих домаћинстава (Бугојно). Вајска 16 и то заједно са Херцеговцима, Личанима и унутрашњим колонистима, и

Сириг 15 домаћинстава од којих 11 из Босне (Ливно, Цазин, Бос. Петровац, Бихаћ). Остали су из Лике (Оточац, Лапац), Кордуна (Слуњ).

4) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досел,сници из Херцеговине

Стара Гајдобра. r— 537 домаћинства. Преко 400 су из Херцеговине (Невесиње, Љубиње, Столац, а мањи број и из околине Билећа и Мостара). Остали ćy из Босансне Крајине, Новог Винодола, Ђевђелије, Струге и разних крајева Србије. ‘

Hoea Гајдобра. — 263 домаћинства. Преко 200 су из Херцеговине (највише Љубиње и Требиње, а затим околина Чапљцне, Стоца и Гацког). Освдли су из Босанске Крајине (Бос. Крупа, Дрвар, Бос.. Грахово). 12 су из других република. . …

Мања колонија Херцеговаца је и у селу Плавии. Од -68 колонизованих домаћинстава из Херцеговине и Босне дошло је 63 (Посушје, Лиштица, Љубушки, Бугојно, Бос. Крупа).

3) Насеља у којима међу колонистџма преоелађују досељеници из Лике, Банџје и Кордуна

.Кљајићеео (Крњаја). — 9.88. домаћинстава. Из Лике и Кордуна 982. Највећи број колониста је из рколине Војнића, знатан број од 11лашког и Вргин Моста, а мањи део из Сјеничека и Слуња. Бачки Брестовац. — 869 домаћинстава од чега из Лике 826 (Титова Кореница, Бриње, Оточац). Остали 43 већином су из околине Бихаћа.

Апатин. — 833 домаћиНства. Из Лике 818 (Доњи Лапац и Удбина). ОсталИ су из Босанске Крајине.

Пригревица. — 819 домаћинстава. Највећи број је из околине Госпића у Лици и Глиие у Банији. Остали су од Удбине, Двора, Петриње.

Бачки Грачац (Филипово). — 696 домаћинстава, Из Лике су 683, сви из околине Грачца у Лици,

Чонопља. — 494 домаћинства. Сви су из Кордуна (Слуљ, Цетинград).

Колут. — 438 домаћинстава. Из Лике су 402 (већина из околине Оточца, Титове Коренице, Удбине и Госпића, а мањи број од Грачца, Лапца, Бриња и Перушића). Остали су из околине Скопља.

Сонта. — 173 домаћинства, од којих 131 из Хрватске (Војнић, Жумберак). .

Сомбор. — 117 домаћинстава Из Кордуна и Лике 100 (највише Слуњ и Плашки, мање Вргин Мост и Госпић). Остали су унутрашњи колонисти.

Бездан. — 116 домаћинстава. Из Кордуна и Лике 77 (већина Госпић и Доњи Лапац, мањи број од Слуња и Вргин Моста). Остали су из Херцеговине (Лцштица, Посушје) и унутрашњи колонисти.

У мањем броју, Личана, Кордунаша и Банијаца има још у следећим насељима: Дорослово 86 домаћинстава (сви од Перушића), Бачки Брег 64 домаћинства, од којих из Лике 36 (Грачац). Остали су унутрашњи колонисти и Босанци (Ливно). Бачки Моноштор 21 домаћинство од којих 10 из Лике (Оточац, Грачац), Остали су из Далмације (Сињ, Шибеник), Црне Горе (Котор, Цетиње) и Србије (Златибор, Пећ). У Молу колонизована су два личка домаћинства (Грачац) а у Кањижи једно (Госпић). .

Станишић. — 944 домаћинства. Сви су из Хрватске сем 9. Преовлађују из околине Книна, Бенковца и Сиња. Остали су из околине Шибеника, Дрниша, Врлике, Кистања, Трогира, Метковића и Сплита.

Риђица. — 469 домаћинстава. Сви су из Далмације и то највише са Кистањске површи (Кистање, Бенковац), а знатан број је из околине Задра, Обровца и Книна.

6) Насеља у којима међу колонистима преовлађују унутрашњи колонисти

У већем броју бачких насеља, новоколонизована домаћинства су заправо унутрашњи, локални колонисти. Највише их има у Новом Футогу (108) и то из попаљених сремских села. Остали су у Футогу из Босне (92), нарочито из околине Кључа и Цазина, а затим Јајца, Бугојна и Бос. Круце, и Хрватске 19 (Војнић, Вргин Мост, Слуњ итд.).
У оеталим насељима где преовлађују унутрашњи колонисти број колонизованих домаћинстава износи: Жабаљ 121 (од тога 57 су унутрашњи, 55 из Бугојна и Мркоњић Града, а остали из Хрватске и Црне Горе); Чуруг 97 (од тога 18 су из Босне, Македоније и других крајева земље); Ђурђево 28 (неколико су из Босне), Васиљево 22; Госпођинци 19; Степановићево 18;

Сента 15 (неколико су из Херцеговине и Црне Горе); Пивнице и Србобран по 14; Стара Паланка 12 (неколико из Босанске Крајине); Суботица и Бечеј по 10; Надаљ 9; Хоргош, Параге и Телечка по 8; Бачка Топола, Руски Крстур и Светозар Милетић по 6; Стапар 5; Ада и Бачко Градиште по 4; Гардиловци и Доњи Ковиљ по 3; Бајта, СШ. Моравица, Мартошш и Турија по 2; Богојево, Ветерник, Руменка и Бегеч, по 1.

III. БАНАТ

У Банату је колонизација извршена у 96 насеља. Број колонизованих домаћинстава износи 13.669. И овде преовлађују спољашњи колонисти, углавном из Босне (северни Банат), Херцеговине (средишни Батат), Македоније, Србије и Словеније (јужни Банат). Етничка структура новоколонизованих насеља види се из следећег прегледа:

1) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Босне

Карактеристично је за колоније Босагаца у Банату да су оне углавном етнички хомогене. То су:Крајишник (Шупљаја). — 612 домаћинства. Сви су из Босанске Крајине сем 1 (Дрвар, Бихаћ, Бос. Круга).

Наково. ;— 489 домаћинстава. Из Босне су 487 (Бос. Грахово, Бос. Петровац).

Козарци (Хајфелд и Масторт). — 455 домаћинстава и то у бившем Хајфелду 251 (сви из околине Кључа, Санског Моста.и Бугојна), а у Масторту 204 (највише из околине Бос. Новог, а известан број и од Мркоњић Града).

Банатско Велико Село (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). — 442 домаћинства и то у бившем Светом Хуберту 261 (из Босне 258, највише из околине Бихаћа; остали од Власенице, Бос. Петровца и Санског Моста), а у Солтуру 181 домаћинство (из Босне 175, највише из околине Дрвара, известан број из Дервенте и Санског Моста. Остали су из Далмације.

Банатски Деспотовац. — 424 домаћинства. Сви су из Босне сем 1 унутрашњег, Највише је од Бугојна, затим Гламоча, а мање од Ливна и Јајца.

Лазарево. — 413 домаћинства. Из Босне 403. Највише је досељено из Исгонче Босне, из околине Соколца и Вишеграда, а затим Сарајева, Калиновика, Фоче и Горажда.

Велика Кикинда. — 397 домаћинстава, Из Босне су 365, највише из околине Бихаћа. Знатан број је ц из околине Бос. Грахова. .

Српска Црња. — 381 домаћинство. Из Босне 359. Највише је дошло из околине Кључа и Мркоњић Града. Известан број је и из Бос. Дубице.

Честерег. — 327 домзћинстава. Из Босне 308. Највише је дошло из околине Кључа, а затим Скнског Моста, Бос. Дубице, Бос. Новог и Приједора. ” ‘ .

Лукићево (Мартивица) — 276 домаћинстава. Из Босне 272. Највише је
досељено из околине Власенице. Остали ćy из Кладша, Сребренице, Бијелине итд.

Жцтиште (Бегеј Сђргн Ђурађ). — 270 домаћинства Из Босне (Лушци –Паланка).

Бочар-, — 218 домаћинстава. 209 из Босне. Готово сви су из околине Босанске Крупе.

Мокрин. — 15,9 домаћиннстава. Из Боене 107 (Брс. Грахово, Кључ). Остали су унутрашњи колонисти,

Елемир, (Немачки).— 148 домађинстава. Из околинеБос. Петровда 147.

Перлез. — 118 домаћинстава. Ид Брснр 109. Највише их дошло из околине Јајца, затим Мркоп.ић’ Града.

Остојићево (Потиски Свети Никола). — 116 домаћинстава од којих из Босне 102 (Велика Кладуша). Остали су унутрашњи колонисти.

Хетин, — 1Q8 домаћинстава. Сви су из Босне сем 3. Најпећи број је из околине Приједора, а зцачајан из Котор-Вароши и Лакташа.

Руско Село. — 103 домаћднсгва. — Из Босне 87. Највише их је дошло из околине Приједора, а мањи број оц Прњавора.

Банатска Топола. — 93 домаћинства. Из Босне 87 (Цазин, Велика Кладуша).
У Великом Торку и Купинику колонизовано је по једно домаћцнстио из Босне (Грмеч и Вбе. Крупа).

Насеља у којима међу колонистима преовлађују доеељениџи ш Херцегоеине

Сечањ. — 339 драдЈирстава. Са теритррдје Ц.Р. Босне и Херцеговине су 307, и то скоро сви из околине Билећа, из Н.Р. Хрватске 13 (Сињ игд.). Остали су унутрашњи колонисти.

Јаша Томић. — 301 домаћинство. Са територије Н.Р. Босне и Херцегрвине су 190. Највећи број је из околине Невесиња, а мањи од Гацког. Остали су из Босанске Крајине, Србије, Црне Горе и унутрашњи колонисти — цз Вајцодине. Сем тога, досељено је и 46 домаћинстава из Румуније.

Тополовац (Катарина). 298 домаћинстава. Готово сви су из Херцеговине (Столац, Коњиц, Љубиње). ’

Међа (Нинчићево). — 234 домаћинства, Из Херцеговинее су 171 (Билећа, Гацко). Остали ćy из Србије (Бујановац, Горња Пчиња, Пољаница, Масурица, Прешево, Врање) и Македоније (Свети Никола, Крушево).

Клек. — 233 домаћинства. Готово сви су из Херцеговине (Требиње).
Сутјеска (Сарча). — 225 домаћинства. Из Херцецовине су 163 (Гацко). Остали су углавном из Далмације (Бенковац, Сињ), Кордуна (Сјуњ) и Боссанске Крајине.

Груна Херцеговацд од 17 домаћинстава досељених из области Невесиња задржала се у ceлy Боки.

2) Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из уже Срђије

Банатско Ранковићево (Банатски Карловац). — 671 домаћннство. Из Србије су 627 и то највише из окшшне Бајине Баште, зЛтим Златибора, Ужпца, Рашке, Чачка, Ивањице, Горњег Милановца, Гуче, Рудника итд.

Вршац. — 463 домаћинства, Из Србијр су 237 (највише од Бајине Баште,’ затим Копаоника, Горњег Милановца, а мање из околине Трстеника, Александровца, Чачка и Рашке, Из Словеније 85 (Доња Лендава), Горица, Копар, Шкофја Лока, Камник). Остали су из Босанске Крајине, Лике, унутрашњи колонисти и други.

Омољиџа- “ 459 домаћинстава. Сви су из Србије сем 8. Највећи број дошао је из Подриња (Крупац,, Љубовија, Шабац. а у мањој мери Бадовинции, Владимирци, Богатић, Осечина и Лозница).

Банатсш Бреетовац. — 4.45 домаћинстава. Из Србије су 442. Највећи број досљен је из изворишних области Тимока и окрлине Књаажецца. Зцатан је број и из окоЈшне Новог Пазара и Лазаревца, а мањи из области Уба, Осечине, Врзња, Трговишта, Пријепоља и Прибоја..

Мраморак. — 445 домаћинстава. Сви еу из Србије сем 1, и то из Санџака. Већи број је из околине Нове Вароши, Пријепоља и Прибоја, а мањи од Новог Пазара и Сјенице.

Бела Црква. — 435 домаћинстава. Од тога 360 су из Србије. Најпшце је дошло из области Расине, затим Власотинаца, Александровачке жупе, Неготиџске крајине. Мањи број јр из обдасти Копаоника, Лесковда, Пусте Реке, Ражња, ‘ Трстеника и Белице. Већина осталих су унутрашњи колонисти.

Ковин. — 194 домаћинстава. Од тога из Србије 126 (Пријепоље, Прибој, Нона Варрш), Хрвцтске 39 (највише из околине Сиња, а аатим Еенковца, Оточца), Црне Горе 17 (Будва и Бока Которска). Остали су џз Босне, Македоније и унутраиЈњи. КОЛОНИСТИ.

Старчеао. — 160 домаћинетава. Сви су из ниске Шумадије (околина Лазаревца, Младеновца, затим Обреновца, Београда).

Значдјнији број колониста из уже Србије задржао се и у овим насељима: Сакуле 53 домаћинства рд тога 41 цз Србије (Лепеница и други крајеви), а 10 су унутрашњи колонисти; Баваниште 41 домаћинство, од ко.јид 38 из Србије (Златибор, Ужице, Ариље); Велики Гај 38, од тога из Србије И (највише са Златибора, мање од Ариља и Бајине Баште); Велико Средшите 30, од тога из Србије 16 (највише са Шар Планине, а затим Јабланице, Лесковца и Ниша), из Македоније 8 (највише из Криве Паланке), остатак су унутрашњи; Скрреновцц, 19 домаћинстава од којих су сви сем једног из изворишне области Тимока и Књажевца.

4Ј Насеља У којима међу колонистиа преовллађују досељецици са Kocoвa

Плочица. — 178 домаћинстава. Од тога са Косова и нз Србије 121 (Подујовб, Косовска Митровица, Вучитрн, Урошевац, Гњилане, Врање, Трговиште, ПрокупЈве). Остали су из Херцеговине, Далмације, Црне Fope итд.

Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Македоније.

Качарево (Краљевићево). — 656 домаћинстава. Из Македоније су 370 (највише из околине Криве Паланке, затим.Велеса, Охрида, Јужног Брда, Пореча и Крушева), из Босне и Херцеговине 152 (Босански Петровац, Бос.Грахово, Бихаћ, Лушћц Паланкд, Билећа, Требиње), из Србије 52 (Трговиште, Пољаница), из Хрватске 46 (Сињ, Грачац). из Црне Горе 28 (Никшић, Шавник). ‘

Јабука. — 5)5 домаћинстава. Из Македоније су 4Ј2. Највише је досељено из околине Криве Паланке и области Порече, а затим из осталих крајева- (Крушево, Гесан, Охрид, Јужцш Брод, Струга, Демир-Хисара). Остали су из Далмаццје (Еенковац и др.).

Пландиште (Мариолана). — 381 домаћинство. Из Македоније 160 (највише из области Криве Паланке, загим Крушева, Јужног Брода и Демир-Хисара, из Србије 67 (највише из околине Горњег Милановца, затим Чачка, Гуче, Иваљице и Рудника), из Хрватске 31 (Петриња, Костајница и Др.), из Босне 29 (углавном из Босанске Крајине), из Словеније 48 (Птуј, Доња Лендава, Горица).

Глогоњ. — 274 домаћинства. Из Македоније 255 (највише из околине Куманова и Криве Паланке). Остали су из Србије (Бела Паланка) и Далмације.

Известан број македонских домаћинстава распоређен је и у следећим насељима: Хајдучица 40 домаћинстава, од којих 35 из Македоније (највише из околине Криве Паланке, а знатно мање од Гостивара и Тетова); Банашски Двор 28 (од тога 16 из околине Куманова, 1 из Тетова а остали су из Босне и унутрашњи колонисти) и Стари Лец 17 домаћинстава (сви из околине Охрида).

Насеља у којима међу колонистима преовлађују досељеници из Словеније

Гудурица. —- 228 домаћинстава. Од тога из Словеније 100 (највише из околине Чрномеља, затим Новог Места, Кршког, Доње Лендаве, а незнатан број и од Птуја, Марибора), из Македоније 61 (највише из околине Ђевђелије, затим Неготина на Вардару и Криве Паланке), из Хрватске 45 (највише из околине Шибеника, а затим Бенковца, Книна, Трогира, а незнатан број и од Корчуле и Сплита). .

Велика Греда. — 97 домаћлнстава, Од тога из Словеније .63 (највише из околине Трбовља и Цеља, а затим Новог Места, Камника, Ракека, Кршког, Литије и Љубљане), из Македоније 18 (Крива Паланка), из Босне 8 (Јајце). .

Дужине (Сеченово). — 54 домаћинства. Од тога из Словеније 28 (Мурска Собота, Ново Место и др.), из Македоније 23 (Крива Паланка).

Беодра 30 домаћинстава; Зрењанин и Санад по 17; Српски Итебеј 14; Ечка и Меленци по 13; Елемир 12; Падеј 10; Неузина 9; Делиблато, Јарковац И Hoea Црња по 7; Дупљаја, Кусић и Hoвu Кнежевац по 6; Башаид и Ботош по 5; Гај, Избиште, Јасеноео, Шурјан, Врањево, Чента и Бегејци (Мали Торак) по 4; Врачев Гај, Конак, Сајан, Чока и Црна Бара по 3; Крушчица, Бело Блато, Орловат, Иђош и Томашевац по 2; Павлиш, Владичево Село, Банатско Аранђелово, Владимировац, Добрица, Арадац и Радојево (Кларија) цо 1.

Према изложеном, очигледно је да је највише домаћинстава колонизовано у Бачкој (50%), затим у Банату (32%) и Срему (18%).

Највећи број домаћинстава покренут је из динарских области (близу 25.000) и то из Босанске Крајине (24%), Црне Горе 19%, Лике 16%, Далмације 8%, Кордуна и Баније 8%, Југозападне Србије 7%, Херцеговине 7%, Источне Босне 4%, ЈЈисоке Босне 2,5%, Горског Котара 2%, Словеније 1,5% и Жумберка 0,4%. ,

Из вардарско-моравских области покренуто је око 5.500 домаћинстава (из Македоније 1.500, и Србије 4.000), а са Косова и Метохије око 200.

Одговори

18. март 2018. у 06:54

Дивну Барању је после 1945. године, Ђидо поклонио Хрватима.
У време насељавања Војводине, нарочито у 18. веку, Барању су све више насељавали Немци, потискујући српски живаљ.

Колонизација Немаца у Барањи

По ослобођењу од Турака Барања je била веома слабо насељена, те су одмах и државне жупанијске власги, као и властела, која је добила велике комплексе земљишта, почели да организују насељавање тих крајева колонистима, нарочито Немцима. Колонизација Немаца почела је доста рано, одмах по завршетку Ракоцијева покрета. Ова насељавања форсирали су генерали и властела, који су добили огромна, али слабо насељена добра. Први и највећи колонизатор Немаца био је принц Евгеније Савојски, који их je почео насељавати од 1711 године. Насељаваља су вршили и остали властелини у Бараљи: печујски бискуп, генерал гроф Ветерани, грофови Естерхази, Баћани и Палфи, генерал Капрара и породица Брајнер. Насељени Немци добивали су земљу да је лично користе, и уступано им je земљиште за подизање кућа, заједно са окућницом и баштама; бесплатно су добивали грађевни материјал; грађене су им цркве и парохијски домови. Немци колинизовани у Бараљи били су пореклом из Виртемберга, Бадена, Баварске, Блзаса и Лотарингије, Хесена. Аустрије и Тирола. До 1720. године колонизација Немаца спровођена је доста споро. За нас je од особитог интсреса судбина Бојског властелинства на којем је породица грофа Баћанија драстичним мерама спровела најбрже насељавање земљорадника Немаца на рачун Срба сточара. И на овом властелинству било je мало становника, а насељa тако мала да је приличан број ових могао бити забележен и као пустара. Још 1700. године написао је гроф Адам Баћани за Боју „да би се на тој пустари могло населити 24 породице. Она има пространа поља, али мало пашљака, па су стога ранији становници силом претворили поља у пашљаке; нема винограда, ни реке, него намирују своје потребе са малих извора. Исто тако мало је шуме, паља нису обрађена, него сељаци из Лоте и Херенде сеју овде кукуруз. Становништво је било српско 1730. године насељене су у Bojy две немачке породице а 1733. насељено их је осам. 1738. поред 39 српских, живело је већ 23 немачке породице. 1746. подигао је гроф Баћани немачким насељеницима цркву. 1747. године живело је у Боји већ 50 немачких пордица. Али највећи бpoj Немаца насељен је 1748, када ie насељено још 128 породица, а тај број појачан је, за наредне четири године, још са 28 немачких породица. Срби, који су до 1747. Чинили у Боји и у овом крају већину, готово cv нестали. Остаци Срба пресељени су, вероватно силом, у Титош, „јер је између њих и Немаца, долазило често до разбојстава“. Мали Будмир јавља се последњи пут као српско насеље пре 1731, касније се. наместо Срба, јављају Немци. Слична судбина задесила је Србе у Вакаљу. Вирагош је последњи пут забележен као српско насеље 1735. касније се јавља као немачко. Срби из Каше (на Србе у Каши ceha презиме Кашанин) расељени су између 1722. и 1731, а наместо њиx, јављају се Hемци. То исто десило се и са Србима у Кувежди између 1723. и 1731. Срби из Мароце расељени су после 1722. Срби из Палкоње јављају се последњи пут 1726. Касније се наместо њих. јављају Немци. Ни на другим властелинствима нису Срби 6оље пралазили. Ашађ се последњи пут јавља као српско насеље 1731. године. И У Вемену и Виљању се у то доба насељују Немци и постају већина становништва ових насеља. Енес се после 1724, а Гарчин после 1729. године више не спомињу као српска насеља. У Рац- Мароку се већ пре 1720. године населило око педесет породица из Швапске и Франачке. Пошто су — како пише у једном извештају Печујске бискупије — „шизматике растерали на све стране, почео је овај предео да цвета”. Некадашњи Рац-Марок, тј. Српски Марок постао је Немет-Марок, тј. Немачки Марок. Срби у Морази јављају се последњи пут 1724. У Моњороду јављају се последњи пут 1720, а у Њараду (Великом и Малом) населили су се Немци са Фулде и већ 1721. подигли себи парохијски дом. Иако нема ближих података, сличан процес одиграо се и у другим насељима. Оно што је 1721. године написано за Мајиш, вредело је и за остала српска насеља. У једном извештају из те године констатовано је, наиме, за Мајиш да „како су се множили Немци, тако су нестајали Срби“. Немци су снажно продирали у Борјаду. Великом Будмиру, Илочцу, Иригу, Њомји, Рац-Петри, Сечују, Шароку, Шумберку. Срби у Јаковали забележени су последњи пут 1772. Наместо Срба, свугде су насељавани Немци. И у Идошу и Ланчугу Немци су сасвим потисли Србе. Данас у Рацкозару, тј. Српском Козару нема ни једне српске душе. 1770. насељено је из Баната у Барању 312 немачких породица; од ОВИХ 89 у Удвар, 80 у Кешкењу, 76 у Суљош и 76 у Лашхо. Насељавање Немаца, на штету Срба, било је већ у првој полонини XVIII века тако снажно да је већ тада Барања названа „Швапском Турском“. И у данашњој Мађарској, у крају између Дунава и Драве, српска насеља жртвована су у корист немачких калониста. Beh 1719. године, као што је споменуто, насељени су у Заводу Немци из Франачке, који су убрзо „растурили Србе на све четири стране света“. У Фелдвару су Срби расељени 1720, а наместо њих насељени Немци. Србе из Дорога истисли су Немци између 1720. до 1730. (На Србе као становнике Дорога ceћa презиме Дорошки). Србе у Апари Немци су 1742. „расејали на све четири стране ветра“. Срби из Перкате нестали су између 1739. и 1769, а дефинитивно између 1822—1825. У другој половини XVIII века су обе Нане, и Горња и Доња, већ јака немачка насеља. За Салку је забележено да се у њој „Немци множе и шизматике потискују“, и да тако ово насеље „добија све пријатнији изглед“. И у Адоњу су Немци потисли Србе, а свакако да се то десило и у другим местима у већој или мањој мери.

Извор: др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга

8. јун 2018. у 18:46

КОЛОНИЗАЦИЈА ХРВАТА У ВОЈВОДИНУ 1945 – 1948.

https://bib.irb.hr/datoteka/512021.zbornik_157_188.pdf
…

25. јун 2018. у 11:46

БАНАТСКА ВОЈНА ГРАНИЦА

Празнина, која у историографији постоји у односу на раздобље почетка краја установе Војне границе, наметнула је потребу за истраживањем укидања Банатске границе и њеног припајања мађарској половини Хабзбуршке монархије. Тиме би требало употпунити и сва досадашња проучавања историје Војне крајине, али и националне историје народа који су чинили граничарско становништво, нарочито српског, као најбројнијег. Историчари Војне крајине углавном су већу пажњу посвећивали особеностима те установе, њеном настанку, уређењу, преломним тренуцима њеног друштвеног и економског развоја, него престанку потребе за постојањем Крајине. Како је он узрокован и узмицањем Турске пред обновљеном и од великих сила подржаном Србијом, најочигледнији је био на појасу источног дела Границе, на коме је Турска престала да буде сусед Монархије.
Те околности поклопиле су се са потписивањем Аустро-Угарске нагодбе, када је Угарска стекла право на заокружење својих историјских територија, у које је сврставала и простор Банатске границе. Упркос првобитним опирањима, аустријским властима и војним круговима остало је да одбрамбене снаге прилагоде новим приликама.
Промена се, ипак, највише тицала социјалног, па и национално-политичког положаја граничара и њихових породица. Тек из њиховог, а не само из угла старих и нових власти, сагледано, време укидања Границе може да буде приказано у потпуности. Одсуство те свеобухватности недостатак је већине студија које су, бавећи се прошлошћу Крајине, обухватиле и њено укидање. Историчарима Баната и његовог дела Границе може се, у том смислу, приписати много мање пропуста и, чак, признати непристрасност. О самом развојачењу Банатске крајине, међутим, досад није написана засебна монографија.
За почетак истраживачког рада на њој неопходно је било кренути од првог, Ваничековог прегледа крајишке историје, с посебним освртом на њену четврту свеску.
Даљи низ дела о овој теми најбоље је сагледати путем библиографских прегледа Р. Л. Веселиновића и С. Гавриловића, као и оних из пера страних аутора.
У том низу издваја се, за Банатску војну границу, опус Феликса Милекера. Његова Историја Банатске војне границе крцата је подацима о свим раздобљима постојања Банатске крајине и о свим областима живота у њој. Милекер је узео у обзир и њену националну разноликост и све што је из те разноликости произашло. Може му се приговорити само да је то обиље грађе захтевало, понекад, а нарочито у односу на завршницу војне управе, бољу прегледност и доследније праћење једног питања пре преласка на следеће. Из Милекерове библиографије, везана за Границу су и дела: Историја града Панчева (Панчево, 1925), Летописи општина Подунавске области (Панчево, 1929)…
Панчево, његов комунитетски период, проучавали су и Леонард Бем и Миховил Томандл. Бем је објективан у односу на различите локалне проблеме, којима се, углавном и бавио и преко њих сагледао и године 1871. и 1872. Томандлова смрт прекинула је писање историје Панчева, која се тако завршава одразом одлука о развојачењу на прилике у Панчеву. О истим догађајима Томандл је писао и у биографији Светислава Касапиновића и у Споменици Певачког друштва, а о првом изласку Банатске границе на изборе у тексту Две историјско-политичке студије. За историју Панчева као војног комунитета, а затим угарског муниципалног града, вредне су пажње и студије Добривоја Николића и Петра Р. Трајковића. За Белу Цркву, у истом смислу, веома богато изворном грађом, важно је дело Рудолфа Штегера.
Једини домаћи преглед историје целе Војне крајине, од оснивања, али до укидања њеног банатског, не и хрватско-славонског и сремског дела, сачинио је Јован Савковић, а допунио редактор Рајко Веселиновић. Развојачење Хрватско-славонске границе истражио је и, с много пропуста, који се односе на проблем нација у Крајини, описао Мирко Валентић. С циљем да приближи све околности нове, мађарске власти у некадашњем Шајкашком батаљону, раздобље од његовог развојачења до уласка у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, проучавао је Василије Ђ. Крестић. У Историји српског народа (књига V, том 2, Београд, 1981) о укидању Војне границе писао је Андрија Раденић.
Прошлост Банатске војне границе у овом раду пос- матрана је као део историје не само Војне границе, него, пре свега, српског народа као већинског. Развојачење је за све граничаре и њихове породице донело дубоке промене, чије је проучавање захтевало да се у обзир узму и политички, али и економско-социјални и национално-верски и просветно-културни чиниоци тих промена. Срби-граничари
при том су били упућени на Црквено-народне саборе, Народну странку, Кнежевину Србију, и на своје суседе Немце, Румуне и остале, а сви заједно на локалне органе власти.
Коришћење само домаћих архива оправдава, донекле, чињеница да су сва највиша акта, из Беча, Темишвара и Будимпеште, прослеђивана магистратима у Панчеву и Белој Цркви, чији се фондови налазе у архивима у ова два града. Поред детаљно истраженог фонда Магистрата, у Историјском архиву у Панчеву коришћени су и: Записници скупштина слободне краљевске вароши Панчева, Заоставштина професора Живановића… На даље истраживање обавезује постојање фонда Немачко-банатске реги- менте, који се сада налази, несређен, у овом архиву. Од велике користи били су и фондови Магистрата и Беле Цркве као града са уређеним сенатом у Историјском ар- хиву у Белој Цркви. Архив САНУ у Београду поседује Документа о банатским српским граничарима (1822-1879), Збирку докумената о српским банатским граничарима А. Остојића, Аутобиографију К. Пеичића, Биографију М. П. Десанчића, Преписку С. Касапиновића итд.
Значајна као извор је и штампа: Застава, Панчевац, Граничар, Србски народ, Народ, Banater Post…
Од објављених извора издвајају се, поред правних аката, документа о Народној странци, њеним вођама и њиховој улози у развојачењу Банатске границе, као и она о улози Кнежевине Србије; од мемоарске грађе: Дневник Бењамина Калаја, Успомене Ђорђа Стратимировића и Toдора Стефановића Виловског…
Временски оквир одређују револуција 1848, у којој су могли да се наслуте обриси будућих пресудних догађаја у Банатској граници и, с друге стране, година 1874, када су, између осталог, први посланици из Границе говорили на Угарском сабору. Одступања има тамо где би поглавље остало недоречено да је окончано 1874. годином.

Извор: Банатска војна граница и њено укидање 1872. године – Ивана Б. Спасовић, Панчево, 2004.

25. јун 2018. у 12:11

Војно-административно уређење Банатске војне границе

Народи који су насељавали Војну границу, принели су жртву култури Запада, бранећи не само царску кућу, престо и Монархију, него и само хришћанство. Један од историчара Војне границе, Швикер, сматрао ју је важном за Аустро-Угарску, али и за целу Средњу Европу.
Банатски део Војне крајине кроз читав један век имао је удео у тој жртви и њеној важности. После Аустријско- турског рата, 1716-1718. године, миром у Пожаревцу (21. 6. 1718), Банат је припао Аустрији, према савету Еугена Савојског, који се залагао да се Банат не преда Мађарској, него да се уреди као посебна царска покрајина. Тако је овај простор, заједно са делом Србије, уобличен као управна јединица с немачким чиновништвом и немачким језиком као званичним. Уједно је постигнуто да Мађарска постане упориште немачке политике и буде одвојена од Турске.
Банат је подељен у 11 округа: Бечкеречки, Вршачки, Карансебешки, Липовски, Лугошки, Новопаланачки, Оршавски, Панчевачки, Темишварски, Чаковски и Чанадски.
Темишварском Банату припали су, из Србије: Кључки, Крајински, Кривински округ.
На основу Норме за Банатску земаљску милицију, коју је 1724. године издао ф. м. гроф Мерси, као и на основу Конвенције од 28. 10. 1750. године и Едикта од 23. 10. 1751. године, образована је Банатска земаљска милиција. Она је у политичко-административном погледу била подређена Земаљској администрацији, у црквеном – Илирској дворској депутацији у Бечу, у војном – Дворском ратном савету, а у економском и финансијском погледу – Дворској комори.
После укидања Потиско-поморишке границе, од Банатске земаљске милиције образован је Српски граничарски пук, који је 28. 10. 1753. године организован у шест компанија: Врањево са Карловом и Куманима, Велика Кикинда са Малом Кикиндом, Мокрин са Кањижом и Крстуром, Меленци са Тарашом, Идвор са Чентом, Ботош са Томашевцем и Перлезом. Од становника Нове Паланке, Дивића и Пожежене, настале су још две компаније, тако да је укупно било 3.724 становника.
Године 1764. организован је и Немачки пук (К. К. Deutsche Banatische Grenzer Regiment, од 1767. као D. В. Grenz-lnfanterie Regiment №12) који je обухватио: Сефкерин, Глогоњ, Српско и Немачко Панчево, Старчево, Омољицу, Брестовац, Плочицу, Ковин, Острово, Гај и Дубовац. Опово и Сакуле прикључени су следеће, а 1766. године настале су компаније: Сефкерин, Јабука, Српско и Немачко Панчево, Старчево, Омољица, Брестовац, Плочица, Ковин, да би још четири године касније били придружени: Борча, Овча, Јанови, Говедаровац, Червенка и Нова Паланка.
У периоду 1776-1778. године Немачко-банатском пуку припојени су: Сига, Идвор, Чента, Алибунар, Св. Михаиловац, Селеуш, Орловат, Фаркаждин, Перлез, Фонтана Фећа, Владимировац, Уздин, Маријино Село, Томашевац. Укупно 3.396 становника.
Основан 1768. године, Илирски пешачки пук (Das lllyrische Banater Grenzregiment) обухватао је дванаест компанија: Крстур, Јозефово, Мокрин, Велику и Малу Кикинду, Карлово, Врањево, Кумане, Меленце, Тараш, Ботош, Сигу, Ченту: и у Клисури: Поток, Петрилово, Маковиште, Луговат, Соколовац, Округлицу, Ловрин, Терелију, Селеуш, Олеуш, Датошевац, Јоцу, Томашевац, Ново Село, Деветак, Иље, Мали Арач, Кендераш, Ковачицу, Ђалу, Кањижу, Санад, Валкањ, Ечку, Бечеј, Перлез.
Две године касније, извршено је разграничење са Провинцијалом, а 1773. године Пуку су припојени: Делиблато, Кајтасово, Црвена Црква, Врачев Гај, Гребенац, Омар, Дупљаја, Јасеново, Перлез, Фаркаждин, Орловат, док су сва места осталих девет компанија враћена Комори, осим Идвора, Сиге, и Ченте.
Влашки батаљон, настао 1769. године, спојен је са Илирским 1774. године, обухватајући 66 насеља источно од Уљме, у шеснаест компанија: Нерпа, Соколовац, Пригор, Избиште, Петник, Охаба Бистра, Терегова, Српска Пожежана, Глобуре, Јасеново, Илова, Делиблато, Кусић, Бозовић, Свињица, Топлен. Из Крашовске жупаније, 1783. године придружено је још 14 насеља, а године 1787. и Бела Црква. Број становника износио је 33.153.
Марија Терезија, је тако, од три банатска округа припојена Војној граници, дуж Тисе и Дунава образовала Банатску војну границу, организовану у три пука: Српско- банатски, Немачко-банатски, Влашко-банатски.
Банатска војна граница одвојена је од Славонске и потчињена Темишварској команди, 1792. године.
Године 1851. образована је Српско-банатска граница на тај начин што је XI Петроварадинска регимента спојена с трима банатским региментама и Тителским батаљоном. Војна команда налазила се у Темишвару од 1849. до 1869. године, када је премештена у Петроварадин, да би 1871. године била враћена у Темишвар. Тада је Петроварадинска регимента додељена Хрватско-славонској граници, а под Темишварском командом остала су Банатска војна граница и Тителски батаљон.
Пред развојачење Банатске војне границе, под Темишварским генералатом стајао је XI Петроварадински, XII Немачко-банатски, XIII Румунско-банатски и XIV Српско- банатски пук, као и Тителски шајкашки батаљон и још слободне Војничке комуне: Земун, Карловци, Петроварадин, Панчево и Бела Црква.
Закон о укидању Угарске војне границе, од 9. 6. 1872. године односио се на три банатске регименте и на Тителски батаљон, јер је, као што је већ речено, Петроварадинска регимента припала Хрватско-славонској граници.
Истим Законом, који је одредио и начин преласка из војне у цивилну управу, као и комисије за провинцијализацију, Тителски батаљон, основан 1763-69. године, сједињен је са допунским округом Пешадијске регименте бр. 6, у Новом Саду. Шест шајкашких компанија (Чуруг са Надаљем, Жабаљ са Госпођинцима, Ђурђево са Сентиваном, Горњи Ковиљ са Доњим Ковиљем, Каћом и Гардиновцима, Мошорин са Локом и Виловом и шеста, постала када је 1815. године команда дотадашњег Батаљона премештена у Тител), које су настале после провинцијализације Потиске и Поморишке границе, (обећане од Марије Терезије угарским сталежима 1741. године после Београдског мира) и померања Границе на Срем, претворене су од 1872. године у управна окружја.
Штаб XII Немачко-банатске регименте налазио се у Панчеву. Компанијске станице су биле у: Перлезу, Томашевцу, Опову, Глогоњу, Сакулама, Уздину, Ковачици, Црепаји, Новом Селу, Омољици, Баваништу и у Ковину.
Региментску униформу су сачињавали затворено- мрки капути, плаве огрлице, тесне отвореноплаве чакшире и бела дугмета.
У овом региментском срезу комуна Панчево била је најмногољуднији град у целој Граници, знаменито трговиште са дрвима (већ се 1153. године спомиње као такав), са миноритским манастиром и великом реалном школом.
Треба споменути и манастир Војловицу који је осно- ван 1385. године.
XIII Румунско-банатска регимента која је заузимала источне шумовите горе, имала је живу трговину са Румунијом и Турском.
Штаб регименте се налазио у Карансебешу. У њој су значајне бања код Мехадије са топлим лековитим изворима који су још Римљанима били познати, Оршава са угледном трговином, Руксберг и Фердинандзберг са рударством. Команде компанија налазиле су се у: Далбошецу, Бозовићу, Пригору, Петнику, Мехадији, Ст. Оршави, Корњареви, Корњи, Терегови, Слатини, Карансебешу и Охаба Бистри.
Трупа ове регименте имала је затвореномрке капуте, отвореносиве еполете и огрлице, тесне отвореноплаве чакшире и бела дугмета.
XIV Српско-банатска регимента је по обиму била најмања регимента и лежала је у средини између двеју претходних.
Ова регимента је производила много вина. У њој се налазила једина железница са станицама Јасеново, Бела Црква и Базијаш; с овом последњом као пристаништем на Дунаву, које је граничарску Крајину спајало са Бечом.
У Белој Цркви се налазио бригадни штаб XIII и XIV регименте као и региментски штаб. Компанијске станице су биле; Добрица, Иланџа, Алибунар, Банатски Карловац, Избиште, Јасеново, Долово, Делиблато, Врачев Гај, Кусић, Српска Пожежена и Брзаска.
Униформа ове регименте се састојала из затвореномрког капута, плавих еполета и огрлица, уских отвореноплавих чакшира и жутих дугмади.
У овом региментском срезу лежала је комуна Бела Црква (од 1777) са јаким виноградарством (које се већ 1355. године спомиње).
У Војној граници, па и у њеном банатском делу, постојале су и (већ поменути комунитети) грађанске оазе занатлија и трговаца, ослобођених од војне дужности и живота у задругама и подређених магистратама, односно Генералној команди. За своје привилегије, они су платили контрибуцију. Комунитетска власт (Магистрат) бринула је о одржавању сигурности, реда, чистоће, о разрезивању и убирању пореза, о расправљању оставина, о суђењима у грађанско-правним стварима у првој инстанци.
Општинска организација Границе утврђена је Законом од 1860. године, када је ударен темељ општинској аутономији и организацији градова у комунитете, са поменутим олакшицама у порезу и војној служби, да би се у њима развијала привреда и наука. Међу дванаест таквих градова били су и банатски: Панчево, Бела Црква и Карансебеш.

25. јун 2018. у 12:27

Поводом развојачења, Змај је објавио песму “Царски дар” која је духовито и допадљиво обухватала целу проблематику овог догађаја:

Шта је била Граница, шта ли граничар,
Други можда не знају,
Ал’ ми знамо бар,
“Е, па, ево Устава!” тако рече цар,
Граничар се поклони: То је лепа ствар.
Ал’ сад ко ће посејати овај царски дар?
Мађари су марљиви – дај мађарски мар!
Јест! Од цара дарљива, од њега је дар,
Од Мађара марљива, од њега је мар,
Отуд онај берићет, те је царски дар,
Још пунији постао, кроз мађарски мар,
И тако се десило, да је царски дар,
Тим са марем допуњен, постао дар мар.
Један Граничар
Који није стар,
Ал’ ће бити пре анџар,
Не жели Мађар.

25. јун 2018. у 12:44

Неминовност укидања Банатске војне границе, а затим и Војне границе уопште, узрокована приликама у Аустро-Угарској, Турској и Србији, разоткрила је и до тад мање познато лице Крајине. Отварање ка правом политичком животу показало је значај етничког састава, по коме је у Банатској граници српски народ био већински. Од тог састава зависио је исход првих избора за Угарски сабор на којима су учествовали и граничари, као и успех Народне странке на тим изборима. Захваљујући бирачима из Банатске границе српски покрет у Угарској се очувао и освежио. То је помогло и другим националним покретима, утолико значајније што је Угарска, радећи на заокруживању својих историјских територија, радила и на њиховој мађаризацији.
Поред тог и разочарења граничара у сам начин развојачења, година 1872. донела је новине и у економском животу и посебан значај већ отвореним питањима граничарских шума и ритова.
Упечатљива је и промена улоге жене, која је у Граници била занемарена, а онда уздигнута укидањем кућних задруга, оснивањем Више девојачке школе у Панчеву и новом духовном климом, која је допирала и до бивших граничарских градова, па и села.

9. октобар 2018. у 18:34

МEШОВИТА ГРАЂА, књ. XXXII стр. 255-280 MISCELLANEA, vol. XXXII pp. 255-280
УДК: 94(=163.41)(436)”1748″(093):314
Владан ГАВРИЛОВИЋ
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Одсек за историју
Нови Сад

ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ ИЗ 1748. ГОДИНЕ

Карловачким миром (1699) склопљеним између Хабзбуршке монархије и Турске, Монархији је припала готово цела Угарска, без Баната, Хрватска и Славонија, док су Банат и југоисточни Срем остали под Турском до 1718. Пошто су Турци протерани с територија угарске средњовековне државе одлучено је у Бечу да се дуж обала Саве, Дунава, Тисе и Мориша образују нове Војне границе: Посавска, Подунавска, Потиска и Поморишка. Посавска и Подунавска војна граница су биле под Генералатом у Осеку, док су Потиска и Поморишка биле под Генералатом у Сегедину. Оба Генералата била су подељена на главне капетаније и капетаније. Седишта главних капетанија Славонског генералата налазила су се у Илоку, потом у Петроварадину, Брчком и Броду, а Сегединског у Сегедину и у Араду. Нове Војне границе су образоване захваљујући пре свега српском становништву које је било настањено на тим територијама, од чега један мањи део већ неколико векова а други, већи, од Сеобе 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Коначно образовање нових Војних граница је завршено 1702. године, када је одлучено да свака од нових Граница има између три до четири хиљаде наоружаних граничара. Исто тако, осим лица способних за војну службу постојала је и подела на ислужене (emerite) и изузете (egzempte), који су за разлику од војно способних плаћали порез на своју имовину. Стање у овако створеним новим Војним границама остало је непромењено, уз мање измене, све до почетка владавине царице Марије Терезије. Царица је због почетка Рата за аустријско наслеђе (1740-1748) била принуђена да затражи помоћ угарских сталежа, који су за узврат на Угарском сабору 1741. тражили укидање Војних граница на територији Угарске, које се коначно и десило 1751. године. Пошто се већи део граничара из расформиране Потиске и Поморишке војне границе крајем 1751. одлучио на Сеобу у Русију изузетно је за историографију важан сваки документ који би осликао стање у тим границама пре њиховог укидања. У Ратном архиву у Бечу (Kriegs Archiv), у фонду Дворског растног савета, налази се оригинал управо једног таквог документа, који бележи бројно стање документа, који бележи бројно стање граничара у Потиској војној граници. Потиска војна граница била је подељена на 14 шанаца. У сваком шанцу се налазио део коњичких и пешадијских граничарских јединица. Мања места су имала у просеку шесдесет до седамдесет способних људи за војску у коњичким, а нешто већи број у пешадијским јединицама, док су гарнизони већих места (утврђења) имали више од стотину граничара и у коњици и у пешадији. У Потиској војној граници је 1748. било укупно 1927 граничара у коњичким јединицама и 2100 у пешадијским, чиме је укупно бројно стање Границе износило 4027 граничара.
У попису је изражено више категорија у које су уписивани граничари. Исказано је ефективно бројно стање, а у оквиру њега извршена подела на оне који служе у датом моменту, као и на оне којима је из одређених разлога престала активна војна служба. Они се такође бележе али као нека врста резерве. Такође је приказано бројно стање штабова у сваком од шанаца и бројно стање обичних војника. Врло је важно истаћи чињеницу да су поименично дата имена официра (мајора, капетана, поручника, заставника), који су с обзиром на устројство нових Војних граница били искључиво Срби, као и граничари којима су командовали. Исто тако истакнута је подела на оне који имају потпуно наоружање и на оне граничаре који имају само делимично. У крајњем, ефективном стању бележе се и они који нису изражени неком од наведених категорија, па сматрамо да су се налазили на неким споредним пословима у шанчевима. Коњичке јединице биле су распоређене следећим редоследом:

Бројно стање у Мартоношу је износило 86 граничара. Од тога је 21 био ван сталне војне службе. Потребну коњичку опрему имала су 44 проста (обична) војника, док је њих 9 имало само делимичну. Штаб је сачињавало 12 официра на челу са капетан-лајтнантом Петром Вујићем. Осим њега наведени су поручник Максим Вујић и заставник Живан Јеремић.

У Кањижи је било 106 граничара коњаника. Сви су били у сталној војној служби. Њих тридесетчетворица су имали сву потребну војну опрему а десеторица су имали само делимичну. На челу Штаба који је бројао девет људи налазили су се поручници Петар Бајанац и Максим Нинчић (Нинчевић). Заставници су били Ђорђе Зако и Никола Каранпанџић.

Сента је имала 191 граничара у коњици. Такође, као и у Кањижи, сви су били у активној служби. Од тога је њих 46 имало сву потребну опрему а 85 делимичну. Штаб је сачињивало 6 људи на челу са поручницима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем. Заставник је био Неша Милиновић.

У Острову (Ади) се налазило 178 коњаника. Њих 61 је било изван сталне војне службе. Од преосталих 117, њих 50 је имало потпуну коњичку опрему а 7 делимичну. У Штабу се налазило 6 људи на челу са поручником Ристом Мирковићем и заставником Николом Дудварским.

Мол је имао 101 коњаника, од чега је 20 било ван сталне војне службе. Од преосталих 81, њих 19 је имало потпуну опрему а 37 делимичну. Преосталих 25 су се налазили на споредним пословима у Шанцу. Штаб је бројао 5 људи на челу са поручником Драгић Каракашевићем.

Петрово Село је давало 145 коњаника, од чега је 39 било изван сталне војне службе. Њих 34 обичних војника је имало пуну коњичку опрему а 28 непотпуну. Преосталих 41 је размештено на споредне дужности. Штаб је сачињавало 5 официра на челу са поручником Јаковом Мартићем и заставником Нешком Томашевићем.

Бечеј је имао 118 коњаника, од којих 24 нису били у сталној војној служби. Обичних војника који су имали пуну ратну опрему било је 41, док уопште није било непотпуно опремљених. Због тога је био велики број оних који су служили на споредним пословима (53) од 94 војно способних обичних војника. Штаб је сачињавало 6 официра на челу с поручником Стојаном Бошковићем и заставником Михајлом Сударским.

Фелдвар је имао нешто мању поставу граничара-коњаника (69), од којих 12 није било у сталној војној служби. Од преосталих 57 у сталној служби, 18 их је имало потпуну спрему а 14 непотпуну. Преосталих 25 их је било распоређено на споредне послове. На челу јединице су се налазили заставници Петар Јовић и Гаврило Илиновић са још једним десетаром.

Сентомаш је имао 158 војно способних коњаника-граничара. Од тога су само тројица била изван сталне војне службе. Од преосталих 155, њих 54 је имало потпуну опрему а 37 делимичну. Више од 50 их је било распоређено на споредне послове. Штаб је чинило 5 официра на челу са поручником Константином Николићем и заставником Марком Радишићем.

Чуруг је имао посаду од 177 граничара-коњаника. Од тога је чак 30 њих дошло у Шанац испод коморске власти. Од укупног броја, 15 их је било ван сталне војне службе. Укупну опрему су имала 44 граничара а 58 делимичну. Од обичних војника 52 су била распоређена на споредне послове. Штаб је чинило 8 официра на челу са капетан-лајтнантом Милошем Лазаревићем, поручником Атанасом Пајазатовићем и заставником Иваном Поповићем.

Жабаљ (Шаблиа) је имао посаду од 165 коњаника, од чега је 20 пристигло испод коморске власти. Од наведеног броја 43 није било у сталној војној служби. Од обичних војника 25 је имало потпуну ратну опрему а делимичну 80. Од 122 простих војника, 17 их је обављало споредне послове. Штаб је чинило 6 официра на челу с поручником Ђуком Поповићем и заставником Лазаром Међанским.

Мошорин је имао најмању коњаничку посаду од 64 граничара. Сви су се налазили у активној војној служби. Њих 14 је имало потпуну коњичку опрему а 32 делимичну. Од 64-творо наведених 14 их је било на споредним пословима, а Штаб су чинила 4 нижа официра, чија се имена не наводе.

У Тителу је ефективно бројно стање износило 132 коњаника. Од тога је 14 дошло испод коморске власти. Изван сталне војне службе било је 5 људи. Од преосталих 127, њих 30 их је имало потпуну војну опрему а 54 делимичну. Од обичних 122 војника, њих 38 се налазило на споредним пословима. Штаб је сачињавало 5 официра на челу с поручником Мијатом Дешићем (Пешић) и заставником Јованом Рњаковићем.

У Ковиљу (Кобила) била су 162 коњаника, од чега је 25 дошло из коморских насеља. Од укупног броја 16 их се налазило изван сталне војне службе. Потпуну опрему имала су 64 граничара а непотпуну 57. Простих војника је било 141, а 20 је обављало споредне послове. Штаб је сачињавало 8 официра на челу са поручником Петром Рајковићем и заставником Стојаном Пушићем.

У Потиској војној граници укупно је служило 1927 коњаника – граничара. Од тога је 1833 њих било већ дуже време стално насељено у Граници, односно 95,12%, док је 94 стигло из коморских насеља, односно 4,88%. Од укупног броја (1927) 259 није било у сталној војној служби, 13,44%. Само 496, односно 25,7% их је имало потпуну војну опрему, а 511, 26,5% је имало делимичну опрему. Од укупног броја граничара-коњаника 833 их је било на споредним пословима, односно 43,22%. У Штабовима се налазило 87 виших и нижих официра,. 4,51% од укупног броја (1927). Пешадијске јединице су имале следећи распоред:

У Мартоношу се налазило 125 људи. Од тога је стодвадесет и четворо било настањено у Граници, док је један пристигао из коморских насеља. Изван сталне војне службе био је 21 граничар. Потпуну опрему (оружје) је имало њих 26 а непотпуну 67. На челу Штаба су се налазили капетан Лазар Вујић и поручници Јован Егерић и Јован Машатин, те заставник Јован Јуричин (Ђуричин).

Кањижа је имала 188 пешадинаца-граничара, који су сви били одраније настањени у Граници. Изван сталне војне службе била су 44 човека. Са пуном ратном опремом било је 56, а с непотпуном 73 граничара. На челу су се налазили капетан Стефан Зако, поручник Јован Карабаншић и заставник Стефан Шарић.

Сента је бројала 202 граничара-пешадинца. Изван сталне војне службе се налазило њих 64. С потпуним наоружањем било је 70 граничара а с непотпуним 49. На челу се налазио мајор Марко Марковић, капетан – лајтнант Ђорђе Голуб, поручник Константин Милиновић и заставник Игњат Вршић.

Острово је имало посаду од 144 члана, од чега су тројица пристигла испод коморске власти, док су остали били настањени одраније у Граници. Пуну опрему имало је 49 а непотпуну 82 граничара. Официри су били капетан Петар Јулинац, поручник Марко Милисављевић и заставник Теодор Мирковић.

Посаду Мола су чинила 142 граничара-пешадинца. Од тога је 40 имало потпуно наоружање а непотпуно 70. изван сталне војне службе било је 20 људи. Официри су били капетан Јован Каракашевић, поручник Неђа Марковић и заставник Остоја Кубура.

Петрово Село је имало поставу од 124 граничара-пешадинца, од чега су осморица стигла испод коморске власти. Само двојица су била ван сталне војне службе. Потпуно наоружање имало је 39 а с непотпуно 72 граничара. Од официра служили су капетан Лазар Поповић, поручник Петар Ковачевић и заставник Крста Урошев.

Бечеј је имао најбројнију посаду од 205 пешадинаца-граничара. Од тога је изван сталне војне службе било њих 39. Потпуно наоружање имало је 55 а непотпуно 94 граничара. Од официра служили су капетан Петар Зако, капетан-лајтнант Сава Ракић, поручници Ђуро Чокић и Остоја Спајић, као и заставник Ђура Кушић.

Фелдвар је имао најмању посаду пешадинаца-граничара од 62 човека. Сви су били у сталној војној служби. Потпуну опрему је имало 40, а непотпуну 12 људи. Овом малом јединицом командовали су капетан Стојан Јовишић, поручник Јован Носић и заставник Вуја Војновић.

Сентомашка посада је бројала 149 људи. Њих 19 је било ван сталне војне службе. Однос граничара с потпуним и непотпуним наоружањем био је готово изједначен 58:56. Од официрског кадра служили су капетан Јован Николетић, капетан-лајтнант Симеон Рунић, поручници Никола Цивра и Живан Николић, звани Шавер и заставници Стефан Николетић и Лазар Курјачић (Ђурић).

Чуруг је имао врло велику посаду од 204 граничара-пешадинца. Од тога је чак 56 пристигло испод коморске власти. Изван сталне војне службе налазило се 16 људи. Велика је разлика у броју између граничара с потпуним наоружањем (45) и оних с непотпуним (120). На челу се налазио капетан Арсеније Ђулинац (Јулинац) с поручницима Живком Поповићем и Јованом Каначким, те заставником Гајом Сударским.

Жабаљ је бројао посаду од 133 пешадинца. Од тога је 23 пристигло из коморских насеља. Изван сталне војне службе било је 29 граничара. Број граничара с пуном ратном опремом био је двоструко мањи од оних без ње, односно 30:61. На челу се налазио капетан Михајло Соринка, поручник Јовица Вучетић и заставник Петар Јанчић.

Мошорин је бројао 127 пешадинаца. Скоро половина, односно 55 је било ван сталне војне службе. Занимљиво је да је забележено да ниједан граничар, од преосталих 72 у сталној служби, није имао потпуно наоружање. Командовао је капетан Максим Зорић.

Тителска посада је била једна од мањих и бројала је 75 граничара-пешадинаца. Од тога је 10 пристигло испод коморске власти. Седморица су се налазила изван сталне војне службе. С потпуним наоружањем било је 21 а с непотпуним 28 граничара. Од официра служили су капетан Јанићије Антоновић, поручник Јован Персикрунов и заставник Ђура Грујић.

Ковиљ (Кобила) је имао најбројнију посаду од 220 граничара-пешадинаца. Од тога је чак 61 пристигао из коморских насеља. Само њих 15 је било изван сталне војне службе. С потпуним наоружањем било је 90, а с непотпуним 100 граничара. На челу су се налазили капетан Михајло Продановић, поручник Арсеније Станојевић и заставник Васа Продановић.

Укупно бројно стање пешадијских јединица у Потиској војној граници 1748. године је износило 2100 људи. Од тога је стошездесет и двоје стигло у Границу из коморских насеља, односно 7,71%, што значи да је 92,29% граничара било трајно настањено у Граници. Изван сталне војне службе се налазио 331 граничар, 15, 76%. С потпуним наоружањем било је 625 граничара, односно 29,76%, а с непотпуним 45,19%. Остали су били при штабовима и служили су као десетари, рачуновође, трубачи, оружари, и нису се водили поименично а улазили су у укупно бројно стање. Официрски кадар је био састављен од једног мајора, тринаест капетана, три капетан-лајтнанта, седамнаест поручника, четрнаест заставника, укупно 48 људи, односно 2,28% укупне пешадисјке војне снаге Границе. Од укупно 78 набројаних официра у Попису из 1748. њих 32 су се определила за провинцијски статус при изјашњавању граничара 1750, па су на основу тога 1. марта 1751. добили Декрет царице Марије Терезије о племићком статусу и одређеној количини земље у својим матичним насељима. То је чинило 41% укупног броја официра. Осталих 59% се изјаснило за останак у војном сталежу и они су чинили велику већину исељеничког таласа у Русију, нашавши се на њеном челу. Од простих, обичних војника гласало је за војни сталеж њих 1971 од 4022, т.ј. 49%, који су махом сви отишли за Русију у току 1751. и 1752. године. Потиска војна граница која је у свом саставу имала коњичке и пешадијске јединице је давала укупно 4027 војника, 1927 коњичких и 2100 пешадијских. С обзиром на то да је била по величини једна од средњих Војних граница у Монархији, када бисмо побројали бројно стање у осталим Границама, као старим (хрватско-славонским) тако и новим (угарским), дошли би до податка од око 30.000 до 35.000 а можда и више, спремних граничара на бранику Монархије, односно по неким историчарима више од једне трећине укупне аустријске војске у XVIII веку.

9. март 2019. у 07:10

ШКОЛЕ НА МАЈУРИМА У ПРОЦЕСУ КОЛОНИЗАЦИЈЕ БАНАТА (1920 – 1941)

Резиме: Рад даје преглед почетног стадијума колонизације Баната после Првог светског рата, боравак колониста на велепоседничким мајурима као привременим стаништима, као и школовање колонистичке деце. На мајурима, на којима су постојале школе на мађарском језику долази до смене становништва и од 1921. године успостављају се школе на српском језику. Колонисти који нису имали школе на мајурима где су становали, своју децу слали су у школе у оближњим насељима, али нередовно услед удаљености школа, недостатка обуће и одеће у јесењим и зимским месецима и сталног покрета колониста, који су се тражили квалитетнију земљу или се враћали у завичај. Школе које су похађала колонистичка деца са мајура биле су први простор друштвених контаката колониста и средине у коју су долазили.
Кључне речи: школа, мајур, колонисти, Банат.

Досељавање колониста на велепоседе, који су били објект аграрне реформе и простор колонизације у Банату 1920 – 1941 године, био је динамичан и драматичан историјски процес који је променио аграрно – поседовне односе, прекомпоновао банатски просторни дискурс, изазвао културолошки конфликт, делимично изменио етничке односе, пореметио постојеће економске законитости, изазвао динамичнију комуникацију међу различитим друштвеним и етничким заједницама, променио људске судбине.
Период од 1921. до 1923. године било је време интезивног досељавања колониста на велепоседе Баната. То су биле године када су насељавањем велепоседничких мајура (одаја) од стране колониста пројектоване намере колонистичких група да оснују нова насеља. Од 18 колонија, насталих уз стара насеља у периоду 1920-1941, досељеници су пристигли у 16. колонија у поменутом временском периоду. Фреквенција досељавања у првим годинама колонизације била је најгушћа, а касније је слабила, иако је просец насељавања у колонијама био трајан. Од друге половине двадесетих година 20. века ток колонизације сводио се на појединачна досељавања и досељавања мањих колонистичких група.
Драматичност промена које су наступиле у Банату, на највећем банатском велепоседу А. Чекоњића, најрељефније је описао протојереј Ж. Стакић у својим записима у Летопису Српске црквене општине Српска Црња од 14. јуна 1922. године:
»Наставља се досељавање на одаје Срба из свих крајева који су припали Румунији, затим из Меленаца, Кумана, Карлова, Личана, Босанаца, Херцеговаца, Далматинаца, Црногораца. Цела околина Српске Црње се од ослобођења посрбила, јер раније од Српске Црње, па до Бегејског Светог Ђурђа и Српског Итебеја ретко беше Србина на пустарама. Од 1921. године унаоколо се зидају српска села: Ново Село, Александрово, насељавају се одаје чистим Србима. Одмах близу Немачке Црње, на три дужи раздаљине, дограђивано је Ново Село 1921. и 1922. године, 1922. године досељавали су се на одаје Срби из свих крајева СХС.»
Исти свештеник Ж. Стакић, као сведок и хроничар промена у животу Баната, о бурним годинама насељавања 7 јуна 1924. године записао је:
«Године 1919. и 1920. парцелисано је имање грофа Чекоњића… Ново Село, које је недалеко од Српске Црње, добило је место за цркву, гробље и школу. Гробље им је до данас неосвећено, јер сарањују још и сад мртве у гробље општине Српска Црња. У колонију су ушли бивши киријаши из Српске Црње и неки странци – већином избеглице из Румуније».
«Село Александрово основано је 1922. године, а сазидано већином 1923. године. Темељ селу, и име села, и освећење села, обавио је парох Анђелко Грбић у друштву са колонистима – добровољцима, поджупаном великобечкеречким Светиславом Рајићем, среским начелником жомбољским Стевановим и изасланицима аграрног уреда Митрашиновићем и Вишњићем из Великог Бечкерека. Сва три горња чина обављена су на трећи дан Духова у току 1923. године на најсвечанији начин».
«У колонији Александрово су већином добровољци – Личани, а има Банаћана, а колонија Леоновац су Херцеговци, Далматинци, Бокези, Босанци, Личани, а биће и Банаћана. Село је тек у оснутку».
Током 1923, у лето и јесен, врло много кућа је на прве две колоније подигнуто (Ново Село, Александрово), а особито је Александрову сазидато, јер лето и јесен су такорећи били без кише».
Колонисти на велепоседу грофа Чекоњића концентрисали су се на мајурима (одајама, пустарама). На поседу од близу 33 000. к. ј. било је 22 мајура, а у годинама 1921-1923. досељеници из Лике, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Далмације, населили су: Ендре мајур, Констанца мајур, Мале Пиваре, Леона мајур, Агата мајур, Велики и Мали Рокош, Бозито мајур, Јанош мајур, Паул и Мали Паул мајур, шар мајур, Чендеш мајур, Ђула мајур, Иван мајур, Андр мајур, Селеш мајур, Маргита мајур, Јожеф мајур, Кевеш, Стару одају, Чанго мајур. У близини немачког села Шупљаје, на имању Л. Лелбаха, досељеници из Летопис Српске црквене општине Српска Црња Босне и Лике дошли су на Вида пусту; на мајуре Биосек, Рарош, Абацију, Велики Рит имања Е. Карачоњија, код немачког села Мариолане, пристигли су досељеници из Лике, Босне, Кордуна и Баније; на мајур Е. Данијела Балат, у општини Велики Гај, населили су се колонисти из Лике и Босне; на мајур Крива Бара Л. Ђерђенфија – колонисти Личани; на мајуре Л. Баћањија, код Банатског Аранђелова. Велики и Мали Сигет, Стари и Нови Мајур, Подлокањ, Чегрњак – досељеници из Босне, Херцеговине, Црне Горе. На мајур Чавош, посед Ј. Чавоши, у општини Велика Греда колонисти са Кордуна. Градња нових насеља и живот на мајурима (одајама, пустарама) били су историјски процеси који су се истовремено прожимали и текли паралелно у којима је градња нових насеља истовремено значила и нестајање мајура и потпуну промену просторне структуре Баната и локалних комуникација, које више нису ишле од мајура до мајура, већ од једне новоизграђене колоније до друге.
Боравак досељеника на мајурима носио је печат привремености, а време које је протекло од тренутка доласка колонистичке породице на мајур, па до изградње куће у колонији, означавало је године недоумице за насељеника и његову породицу која се изражавала у питању останка или одласка са колонизационог простора. Та врста недоумице, од породице до породице досељеника, била је дужа или краћа, иако је могла да потраје и веома дуго, чак и до 7-8. година. Мајури, одаје или пустаре, како су их називали досељеници, пружали су тешке услове за живот колонистичким породицама. Насељеници су у великим зградама, које су служиле за потребе велепоседничке економије, стварали су привемена станишта и живели колективним животом у који је био слојевита синтеза међусобне напетости дугог трајања и појачане прекаљене солидарности.
«Велика већина добровољаца станује у становима грофа Чекоњића» записао је 7. јуна 1924. протојереј Жарко Стакић у Летопису Српске црквене општине Српска Црња. О условима живота досељеника » По становима је доста уредно. Међутим, око стаја је све запуштено, запрљано, тако да се међу истима болести јављају, што све долази од нечистоћа, ђубрета, бацања стрине, а к томе долази од киша и поднебља као и воде, што све то потпомаже. Додуше рађања има доста, но сразмерно је помор доста велик».
Дошавши у непознат простор, досељеници су на мајурима представљали усамљене оазе динарских насељеника који су се суочaвали са другачијом климом, водом, исхраном, начином рада, становањем, обичајима, менталитетом на крај из којег су дошли. Осећање нежељености на новом тлу, чији се узрок налазио и у недавно завршеном рату, али и у недовољној правној сигурности досељеника који 1920. године земљиште нису добили у власништво, него у четворогодишњи закуп, стварало је стање колективне и појединачне несигурности, отварало колективне недоумице о останку у Банату, али и подстицало, с друге стране, потребу колониста у покушају интеграције у колонизацијом затечен културни и привредни простор. Један од кључних начина интеграције било је школовање колонистичке деце. Тако је најмлађи нараштај колониста улазио у простор друштвених контаката са децом из банатских села, често децом друге вере и другог језика; долазио у додир са школом као институцијом која нуди елементарну писменост и знање и са учитељем који је својим изгледом, одевањем, манирима, језиком и образовањем био први и најважнији модернизациони пример за колонистичку децу.
Колонисти насељени на мајурима, а удаљени од села у којима су се налазиле школе, имали су проблем редовног слања деце дорасле за школе у школе у старим насељима. Још 1932. године начелник Просветног одељења Дунавске бановине извештавао је о похађању школе колонистичке деце са мајура Биосек:
»Биосек је од општине у Мариолани удаљен 6 – 7 км и нема своју школу. Деца наших колониста приморана су да похађају школу у Мариолани. Услед велике удаљености и сиромаштва колониста само јача деца иду у школу».
Исте, 1932. године двоје добровољаца из Херцеговине, насељеника у близини села Павлиша, код Вршца, у захтеву Аграрној заједници за доделу 15.000. динара кредита за куповину кућа у селу Павлиш наводе разлог школовања деце као примаран. Године 1930 на 6 мајура у околини Банатског Аранђелова живела је 301. досељеничка породица чија су деца похађала школу у селу прелазећи 1 -7 км раздаљине у једном правцу. Исте године било је предвиђено пресељење породица са мајура Нови Мајур и Велики Сигет на мајур Подлокањ и као најважније питање било је истакнуто осигурање пашњака и подизање школе на мајуру Подлокањ.
Велепосед Андрије Чекоњића, као најзначајнији колонизациони објекат у Банату, са своја 22. мајура најрељефније је одсликавао проблем колонистичког становништва насељеног на мајурима у школовању деце дорасле за школу. Мајури на којима се населио досељенички живаљ припадали су политичким општинама Честерег, Нова Црња, Торак, Српска и Немачка Црња које су имале своје школе. У школу у немачком селу Честерегу децу је на школовање слало становништво са 9 мајура (пустара, одаја). Од јесени 1921. године у немачкој школи у селу било је отворено српско одељење, за колонистичку децу, у којем је био учитељ мајор српске војске – добровољац из Лике Милета Ружић. Школске 1922/23. у српском одељењу било је 67. ученика и то са станом на Ђула мајуру – 24, у селу Честерегу – 13, по 11 на Иван и Паул мајуру, по 3 у Фабрици кудеље и Јанош мајуру и 1 на шар мајуру. Идуће, школске године 1923/24. од 26 ученика у 1. разреду српског одељења школе у Честерегу са станом на Ђула мајуру било је 12 ученика, на Паул мајуру – 7, Честерегу – 4, и по 1 ученик са станом на Јанош, шар и Малом Пал мајуру. Уочљиво је да су бројнији ученици у школи са оних мајура који су ближи школи у селу (Ђула мајур, Иван мајур, село Честерег – укупно 64 ученика од 103 ученика у периоду 1922 – 1924 година). Пал мајур, на којем је од 1923 године почела градња кућа у новом насељу Банатско Карађорђево, био је од школе у Честерегу удаљен 3,5 км (долазило 18 ученика од 103 1922 -1924), а Јанош мајур, одакле је долазило свега 2 ученика у школу, у посматраним годинама, био је удаљен од школе 8,16 км. Одлазак становништва са мајура у колонију Банатско Карађорђево може се пратити по месту становања ученика 1. разреда и њиховом месту рођења. У школској 1926/27. од 47 ученика српског одељења 1. разреда школе у Честерегу 17. је становало у колонији Банатско Карађорђево, а 29 на оближњим мајурима: Ђула мајуру – 12, селу Честерегу, у магацинима – 8, Иван мајуру – 7, шар мајуру – 2, фабрици и Јанош мајуру – 1. У упису 1. разреда школске 1931/32. (годиште 1923. и 1924) од 159 ученика 108 је рођено у Банатском Карађорђеву. школске 1932/33, приликом уписа у 1. разред ( годиште 1924. и 1925) од 185 ученика 169 је рођено у колонији. Идуће, 1933/34. од 226. ученика 1. разреда (годиште 1926) 220 је рођено у новом насељу Банатско Карађорђево. Померање становништва са мајура у ново село Банатско Карађорђево значило је истовремено и рушење зграда на мајурима и употребу грађевинског материјала за зидање кућа и јавних зграда у самом насељу. Градња школске зграде у Банатском Карађорђеву 1930. године није у целини решила проблем похађања школе у колонији. Начелник јашатомићког среза у свом извештају о стању у карађорђевачкој колонији од 21. марта 1930. године каже о проблему школе у насељу:
»Ове године тешком муком је отворена дворазредна основна школа која није довољна да прими ни ¼ школске деце, којих има 450 на броју. Старија деца би требало да иду у Честерег, чисто немачку општину, 3,5 км удаљену. Због удаљеност, а и због тога што своју децу не могу у невреме да одену и утопле, уопште их не шаљу у школу».
Мајури Чекоњићевог велепоседа, који су се налазили око Српске и Немачке Црње, управно су припадали општини Немачка Црња, али су колонистичка деца са мајура похађала школу у Српској Црњи. Са мајура око Нове Црње ученици су долазили у школу у Новој Црњи. Године 1922. на Леона мајуру почело је насељавање колоније Леоновац, која је од 1926. године добила име Војвода Степа. Фебруара 1927. године у новом насељу основан је школски одбор, а новембра 1927. године у Војвода Степи школа је почела са радом у згради која је на мајуру претходно служила за смештај пољопривредних производа. Деца са околних мајура исписивала су се из школа у Новој и Српској Црњи и уписивала се у школу у колонији. Процес расељења мајура и насељавања новог села Војвода Степа могуће је пратити по доласку ученика са мајура у нову школу. Године 1930. ка школи у Војвода Степи били су упућени ученици са Селеш мајура који је од школе био удаљен 5,5 км и Великог Рокоша који је од школе био удаљен 4,8 км јер је на та два мајура још живело 110 становника. Године 1929. заступник грофа Чекоњића Н. Гроб продао је материјал од срушених мајура у вредности 31000 динара школском одбору у Војвода Степи за градњу нове школске зграде чиме је процес разградње мајура у околини ове колоније започет.
Унутар велепоседа Андрије Чекоњића трајале су појединачне сеобе колонистичких породица које су се кретале са мајура на мајур у потрази за квалитетнијом земљом или у жељи да живе заједно на мајурима са породицама из свог родног краја. Притом њихова деца мењала су школе, али су без обзира на место школовања морала да пешаче са мајура до школа у насељу. Највећу склоност ка тим сеобама унутар Чекоњићевог поседа показивали су досељеници из Лике. Тако се М. Миљуш, досељеник из Дољана, код Доњег Лапца, 1922. године налазио на Иван мајуру у близини села Честерег, 1923. године био је на Бозито пустари (или Великој пустари) код колоније Александрово која је била у узградњи, а 1930. године његова деца су се исписала из школе у Српској Црњи и уписала у школу у Војвода Степи, јер се породица селила са Ендрес мајура, у близини Српске Црње, у колонију Војвода Степу. М. Кончар 1. септембра 1930. године уписан је у школу у Војвода Степи, када се његова мајка Стака селила са Ендрес мајура у село, а рођен је на мајуру Велики Рокош, код Нове Црње, 26. децембра 1923. године. Д. Ђерић, уписана је у школу у Војвода Степи, 1. септембра 1930. године, услед сеобе породице Б. Ђерића са Ендрес мајура у колонију, а рођена је 9. фебруара 1923. године у Фабрици кудеље, у близини Честерега. Aприла 1923. године Н. Баста (рођен 1914) исписао се из школе у Честерегу и уписао у школу на Бозито мајуру (Великој пустари) јер се његов отац Ј. Баста селио са породицом са Ђула мајура код Честерега на Велику пустару, код колоније Александрово. Сва та појединачна пресељења, чији се трагови могу наћи у уписницама школа у новим насељима из треће деценије 20. века, указују на то да је унутар Чекоњићевог велепоседа постојала покретљивост досељеника и да су колонистичка деца често мењала места становања, а са променом места становања и школу што се одражавало свакако на њихово школовање и образовање.
На почетку двадесетих година 20. века, када је процес досељавања на банатске велепоседе захваћене аграрном реформом био најинтезивнији, школе које су похађали ученици досељеника на мајурима имали су знатну фреквенцију ученика. Део колониста премештао се с једног мајура на други, а део насељеника, пошто није могао да се прилагоди банатском простору враћао се у родни крај. Ученици, тек уписани у школе у банатским насељима, исписивани су из школа. Тако се из школе у Честерегу 28. децембра 1921. године исписао Д. Плећаш, јер се његова отац М. Плећаш вратио у Брувно, код Грачаца, у Лици. Неколико месеци касније, 7. марта 1922. године Ј. Цветичанин се исписао из исте школе, јер се његова породица враћала у Висућ, код Удбине, у Лици. С. Латиновић априла 1924. године исписала се из школе у Честерегу, јер се њен отац, колониста Г. Латиновић, са Паул мајура, на којем је у то време интезивно грађена колонија, вратио у Босну. До године 1937. године, у Банату, по подацима комисије за ликвидацију аграрне рефрорме није досељено или је ослобођено досељавања укупно 1.575. добровољаца. Од тога само у колонији Војвода Степа 205 добровољаца је из различитих разлога ненасељено, а у великој колонији Банатско Карађорђево тај број је 125. Наравно, подаци Комисије за ликвидацију аграрне реформе из 1937. године указују на завршетак процеса колонизације, а унутрашњи садржаји тог процеса саздани су од људских емоција, премишљања, људске упитаности, страхова, предрасуда и колективне меланхолије колониста. Удаљеност колоније од школе у насељу био је изражен проблем и у оним колонијама које своју појавност нису градиле на сабирању колонистичког становништва са мајура као што су точиниле велике колоније Банатско Карађорђево и Војвода Степа. Мале колоније састављене од месних аграрних интресената Умчић и Вашариште, на 1 км од Драгутинова, своју децу упућивале су у школу у насељу. Из колоније Винцеид досељеничка деца похађала су школу у Башаиду. Из колоније Велика Греда, насељене највећим делом 1921-1924. године деца су кренула у школу у старом, немачком, делу села, на 1 км од колоније, школске 1927/28. године. Деца из колоније Путниково пешачила су од 1925. године 4,5 км до школе у Уздину «летњим утабаним путањама, северном и јужном страном од села и једним попречним путем по средини села, до Уздина». Колонија код румунског села Владимировац, формирана око железничке станице, имала је проблем удаљености школе нерешен до почетка Другог светског рата. Године 1940 колонија је добила 220 000 динара за подизање школске зграде јер су деца од 1922. године пешачила 12 км до школе.
Насеље Војвода Бојовић, код Српске и Немачке Црње имало је такође проблем удаљености школе од колоније. У допису аграрне заједнице из насеља од 6. марта 1934. године, у којем се тражи кредит за зидање школске зграде у колонији, наводи се да «насеље има 971 становника, од тога 137 деце који иду 3 км у школу у Српску Црњу». У условима општег сиромаштва, када родитељи нису могли да зими својој деци купе топлу обућу и одећу, одлазак у школу, удаљену од места становања, није био могућ, што је онемогоћавало децу, чији су родитељи били сиромашнијег имовног стања, да редовно похађају школу.
На мајуру Балат Е. Данијела, а на којем су колонисти од 1921. године почели градити колонију Александров Гај досељеници су затекли спахијску школу. Убрзо, 19. октобра 1922. године настава на мађарском језику замењена је наставом на српском језику, јер су радници на велепоседу – Мађари напуштали велепосед. Први учитељ С. Смољан дошао је у колонију 27. новембра 1922. године. Зграда у којој је била школа досељеницима који су живели у изузетно тешким животним условима по насељавању чинила се као погодан стамбени простор па су 17. августа 1924. године упутили жалбу Савезу аграрних заједница за Банат у Великом Бечкерку у којој су своју потребу за стамбеним простором објашњавали националним разлозима, као и правом ратног победника («У колонији послужитељ школе је Маџар, а нас Срба – добровољаца има доста овде насељених и без стана, те је најправедније да сместимо ту нашег човека, а исти Маџар да иде»). Недалеко од колоније Александров Гај, у колонији Милетићево, на поседу Е. Карачоњија, досељени добровољци од старе зграде оспособили су школу и покренули наставу у колонији, већ по досељавању. Колонисти на Бозито – мајуру, на велепоседу Андрије Чекоњића, ратни ветерани добровољци из Лике покренули су наставу за своју децу у старој спахијској згради на пустари 15. септембра 1922. године. школа на пустари била је део школе у мађарском насељу Нова Црња. Управитељ школе био је Н. Бишоф, а учитељица која је уписала у 1. и 2. разред 86 ученика (1. разред – 63 ученика, 2. разред – 23. ученика) звала се Г. Дретвић. Учионица, очигледно по својим димензијама магазин за жито, тражила је знатније поправке, али 1923. године није могла бити поправљена јер општински порез није био прикупљен. На крају школске године, 21. јуна 1923, године школски надзорник из Жомбоља Н. Николајевић извршио је надзор у школи и оставио повољан извештај о учитељици наводећи основни проблем наставе неуредно похађање ученика.
У првој школској години на Бозито мајуру, у пролеће 1923. године, изабран је школски одбор. Први председник школског одбора постао је С. Шашић, добровољац из Лике, из Днопоља, код Доњег Лапца. Године 1924. за председника школског одбора изабран је Р. Кантар, из Добросела, код Доњег Лапца. Министарству просвете 20. фебруара 1924. године од учитељице, председника и деловође школског одбора отишло је писмо које најпотпуније илуструје све проблеме који су се јавили у вези школовања колонистичке деце непосредно по досељавању.
Мале колоније настале уз стара насеља, које су у периоду 1920 – 1941. године пошле процесом интегрисања у стара насеља нису у имале проблем школовања деце. Унутар старих насеља постојале су школе и колонистичка деца похађала су те школе. У школама, у оним насељима где није било српског становништва за децу досељеника отварана су одељења на српском језику. Тако је 1922, у оквиру румунске школе у Руском Селу отворено српско одељење са Б. Мојићем као првим учитељем. У Старом Лецу, немачко – мађарском насељу, настава на српском језику почела је школске 1922/23. Године, а први учитељи били су били су руски емигранти Корочков и Савицки. Од 18 колонија само колоније у Руском Селу, Великој Греди и Војводи Бојовићу успели су у четвртој деценији 20. века да изграде школе и да имају у образовном смислу одређен самосталан развитак у односу на школе у старим насељима. Остале колоније нису успеле, због своје малобројности, да артикулишу свој специфичан положај, у односу на стара насеља, па ни у области школства.
Нова насеља у периоду 1921 – 1923. године, када је трајало интезивно досељавање колониста и када та насеља тек почињу да се граде и да се просторно обликују имала су отворено питање школовања деце дорасле за школу. Насеља која су настајала на велепоседничким мајурима оспособљавала су старе зграде, обично магацине за жито или зграде за раднике за школе. Насељеници који су живели на мајурима, на којима нису грађена нова насеља, своју децу дораслу за школу уписивали су у школе у старим насељима или у новоосноване школе у колонијама. Услед удаљености од школе деца са мајура су само повремено похађала школу и то у пролеће и рану јесен, а у току касне јесени, када се расквасе летњи путеви, и у току зиме, због удаљености од школе и недостатка топле одеће и обуће, деца са мајура нису долазила у школу што се одражавало на њихово образовање. Живот на мајурима за колонисте је био привремен. Они су се кретали са једног мајура на други, унутар великог земљопоседа какав је у Банату био Чекоњићев, притом мењали школе што се такође одражавало на редовност и квалитет образовања. Колонисти су тежили да оду са мајура и изграде куће у насељу, али често је тај процес дуго трајао, тако да је и 1930. године било ученика који су пешачили са мајура у школу новоформираним насеобинама. На неким од мајура досељени колонисти затекли су спахијске школе (Балат, Бозито). Пошто се аграрном реформом мењала национална структура становништва на мајурима, јер су радници на велепоседима, најчешће Мађари, напуштали мајуре, у тим школама мењао се наставни језик и колонистичка деца већ 1922. године похађала су наставу у њима. Око тих мајура почела је градња нових насеља, а у првим годинама по колонизацији питање градње нових школских зграда постајало је актуелно, због старости школских зграда и недовољног простора за одељења са великим бројем ученика.
Неки од мајура постали су почетком двадесетих година 20. века нуклеуси градње нових насеља. Мајури који су гравитирали ка њима били су расељавани, разграђивани, а грађевински материјал са њих кориштен је за градњу кућа и јавних зграда у новим насељима. На мајурима око којих су грађена нова насеља велепоседничке зграде су коришћене као школе. На крају треће деценије 20. века у новим насељима у Банату отворило се питање градње нових школских зграда које су постале један од симбола нове просторне структуре и новог просторне суштине која се добијала градњом колонистичких насеља, на местима где људска насеља раније нису постојала.

ИЗВОРИ

Архив Војводине:

ф.119, Савез аграрних заједница за Банат (1923 – 1952);
ф. 126/3, Пољопривредно одељење
Дунавске бановине (1929 – 1941); ф. 126/4 просветно одељење Дунавске бановине (1929 – 1941).
Архив школе у Војвода Степи
Архив школе у Александрову.
Архив школе у Банатском Карађорђеву.
Летопис Српске православне црквене општине Српска Црња.

ЛИТЕРАТУРА
Р. Анђелковић, 80 година од исељавања српских породица из Мађарске у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца: Бата – Путниково : 1924-2004, Београд, 2004.
Н. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Банату 1918–1941, Нови Сад, 1972.
С. Коцкар, Срби у Старом Лецу, Београд, 2003.
М. Мицић, Искушење – живети у колонији, Банатско Карађорђево, 2008. М. Мицић, Мала прича о степчанској школи ( 1927 – 2002), Зрењанин, 2002. М. Мицић, Мала хроника александровачке школе, Зрењанин, 1998.
Ф. Станич, Споменица школе у Руском Селу, Кикинда, 1990.

Милан Мицић
Секретаријат за културу и јавно информисање АП Војводине нови сад
[email protected]

Извор: 200 година Српске препарандије у Сентандреји и Сомбору, Зборник са научне конференције са међународним учешћем, Сомбор, 22 – 23. децембар 2012. године, Сомбор, 2014.

19. март 2019. у 09:38

БОТОШ – граничари

http://botos.info/istorija/popisi/spisak-prvih-granicara-1753-godine/

Досељавање народа у Војводину

Коментари (55)

Одговорите

55 коментара

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Најновије

Најновије

Донирај и помози пројекат

ДСР ПОРЕКЛО

ДНК ПРОЈЕКАТ

ФОРУМ

НАШИ ПОРТАЛИ

Досељавање народа у Војводину

Коментари (55)

Одговорите

55 коментара

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Војислав Ананић

Најновије

Најновије

Дигитална библиотека

Архивски каталог

Српски ДНК пројекат

Порекло Јутјуб канал

Порекло Задужбина

Донирај и помози пројекат

УПЛАТЕ У ЕВРИМА (из земаља Европске уније)

УПЛАТЕ У АМЕРИЧКИМ ДОЛАРИМА