Порекло презимена, Пљевља (Црна Гора)

18. фебруара 2014.

коментара: 20

Порекло становништва града Пљевља. Према књизи Милете Војиновића „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Pljevlja

За време владавине Немањића Пљевља нису била град. Изгледа да нису била ни веће насеље, односно село. Куће су биле разбацане испод Голубиње и по Моћевцу. Имања Манастира Св. тројице захватила су предео око извора Брезнице до Голубиње и Злодола, па до Јалије. Манастирски је био скоро читав Моћевац. Западни део Моћевца и предео испод Јалије, био је под шумом, а скоро читав манастирски простор под њивама. Ту је Манастир Св. тројице имао неколика гувна на којима се врло жито. Највеће је било гувно на Раскрсници, изнад цркве. Звог велике плеве коју је разносио ветар, место прозваше Пљевља.

Ко су били стари становници Пљеваља не зна се тачно, али према предању најстарија српска братства у Пљевљима су: Тодовићи, Тешовићи, Поборићи и Попчетовићи. Према једној верзији предања, они су чували каравански пут од Дубровника за Ново Брдо још у 13 веку, за време владавине Немањића. На данашњем тргу испред Дома културе био је велики хан са шталама. У њима се могло сместити неколико стотина коња.

Тодовићи су имали кућу испод Голубиње, а имања од Горњег моста до Краљеваца и са десне стране Ћехотине до Дурутовића (бивши аеродром). Имали су близу куће малу породичну цркву. Попчетовића је био простор с леве стране Злодола, од брда до Стражице. Тешевићи су се раселили пре сеобе Срба 1690. године.

После пада Душановог царства наш крај је, после извесног времена, ушао у састав босанске државе, у којој је остао до пада Босне под турску власт, 1463. године. Приликом заузимања Пљеваља од стране Турака, Срби су им се одупрли на месту званом Мегдан. То је читав простор од Брезнице и Голубиње до Јалије. Турци су дошли низ Голубињу и потиснули Србе, који су се после боја повукли на запад. Један је младић отрчао да јави тужну вест да народ бежи испред освајача. Кад је младић стигао под Гостеч, рекли су да им долази гост, по чему брдо прозваше Гостеч. Народ се разбежао по шумама, а  кад младић стиже на кулу Херцега Стјепана и донесе тужну вест, настаде велико кукање и по томе се то место прозва Кукањ.

Осим четири именована братства, која су живела у Пљевљима, односно на простору данашњег ужег градског подручја, сачувани су у предању подаци да су за време турског освајања ових крајева, овде живела и братства: Радовићи,  Таранчићи, Видићи, Радичевићи, Новаковићи и др.

У периоду од косовске битке, 1389. године, до турског освајања Пљеваља, десиле су се велике миграције становништва од истока ка западу, односно од  Косова и Метохије ка Босни и Херцеговини, па даље на запад све до Трста. Неки су се становници преселили из источних крајева Србије код нас, а неки су наши побегли пред Турцима на запад.

Госпићи су, према сопственом казивању живели у Матаругама. Био их је велики број домаћинстава, па је већина одселила на запад и задржала се у Лици. Ту су се населили у једном селу. По нашим Госпићима село је добило име Госпић. Касније је прерастао у град.

Према једној верзији предања, коју преноси Роде Попчетовић, у косовском боју је учествовао неки поп са четом својих комшија – парохијама и после битке побегао у Пљевља. Он се настанио близу Стражице, где се и сада налази Родова кућа, а преостали војници његове чете настанили су се у околним селима. По том попу и његовој чети, потомке му назваше Попчетовићи. Међутим, становништво Пљеваља, са малим изузецима, променило се од доласка Турака до сада можда неколико пута. Према неким подацима које је изнео др Енес Пелидија, у Пљевљима је око 1800. године било око 5000 становника, Срба, да би после 75 година тај број спао на свега неколико стотина. Прелажење у ислам, убијање, миграције, куга и остале заразне болести, често су десетковали становништво Пљеваља. Причају стари муслимани да су понекад због помора куге, читаве махале остајале пусте. После помора пристизали су нови досељеници, некад у мањем а некад у већем броју.

Чим су Турци учврстили своју власт у Пљевљима, један број Срба пришао је у ислам и почело се стварати муслиманско насеље. Указала се потреба за подизањем верских објеката.  Интересантан је податак Пелидије како је паша Бољанић, према легенди, преварио калуђера Манастира Св. тројице те довео воду са манастирске земље пред џамију. Рекао је паша калуђеру да ће је користити само дан и ноћ за време свечаног отварања.. Кад је та свечаност прошла, паша каже калуђеру ду су се погодили дан и ноћ, а пошто се они стално смењују – значи вечно. Калуђер се насмејао овом лукавству и отишао у Манастир (Бехија Златар и Енес Пелидија ”Прилог културној историји Пљеваља османског периода – задужбине Хусеин-паше Бољанића”, Сарајево, св. 34/1985).

Земљиште на коме је изграђена Хусеин-пашина џамија, 1570. године, било је манастирско. Међутим, паша одабра локацију, зовну калуђера и рече да му да мало земљишта, само колико може притиснути волујска кожа. Калуђеру се учини да је то безначајна површина, а више из страха од паше, рече да ће дати. Онда паша каза Турцима да искроје волујску кожу на опуту и све што са њом могу опасати и да је толики део земље његов. На тај начин одузе Манастиру више хектара плодне оранице. Манастирско земљиште испод Голубиње, око Раскрснице, Грујичића сокака и део Моћевца, калуђери су морали помало продавати, како би турској држави платили велике порезе на имовину коју су поседовали. На том земљипггу подигли су куће и друге грађевинске објекте, затим баште и воћњаке: Радовићи, Живковићи, Грујичићи и други.

Око половине 18. века још је било шума на градском подручју, у којима се секла грађа за прављење кућа. Тако је скоро до 1960. године стајала кућа Катана у Моћевцу, направљена од дрвене грађе која је сечена у западном делу Моћевца . Шуме је било и испод Јалије. И сада стоји кућа (испод муслиманског гробља чија је дрвена грађа сечена у близини.

У Пљевљима је било мало муслиманског становништва до великог турског пораза под Бечом 1683. године. Тада у рат, осим Аустрије и Пољске, улази и Млетачка Република, која ослобађа Далмацију, Херцег Нови и друга приморска места . Следећих неколико година Турци су протерани из Мађарске, Славоније и дела Хрватске који је био под њиховом влашћу. Тада се у Пљевља доселио велики број муслиманских породица из Мађарске и Херцеговине, односно Далмације. Те су миграције интензивне све до 1740. године.

Иако је велики број турског становништва напустио Србију, за време I српског устанка мало је њих дошло у Пљевља. Углавном су отишли у Босну и Македонију.

Последњи велики талас емиграната запљуснуо је Пљевља и околину за време босанскохерцеговачког устанка, 1875-1878. године. У том периоду у Пљевља су се доселиле десетине породица из Никшића, а још више из Босне и Херцеговине. Из Никшића су дошли у септембру 1877. године, а из Босне и Херцеговине у јесен 1878. године. Никшић је ослободила црногорска војска од турске власти, док су у Босну и Херцеговину ушле аустро-угарске трупе и успоставиле аустријску власт, која је за српски народ била окупаторска као и турска. И српско и турско становништво дало је отпор новом освајачу, па су многи морали да беже преко границе. Муслимани су емигрирали у Турску, а Срби у Србију и Црну Гору.

Доласком великог аустријског гарнизона у Пљевља (у пролеће 1879. године), који је бројао преко 1000 војника и велики број официра, настала је огромна потреба за пословним и стамбеним простором. Аустријанцима су биле потребне касарне, магацини, коњушнице, станови за официре, водовод и путеви, те је грађевинска активносг узела велике размере.

У Пљевља су се доселиле десетине Срба из суседних села и варошица и почели се бавити грађевинарством, трговином, угосгитељством и занатом. Отворен је велики број кафана, занатских радионица итд. Привредна активност се брзо развијала у свим гранама, а поготово грађевинарству.

Да напоменемо, пре 1875. године Турци су у Пљевљима имали мало касарни за војску, премда су држали доста стајаће војске. Регрути су служили војску од 7 до 12 година. Зими су узимали српске куће за становање војске, док су породице из заузетих кућа пребацивали у друге српске куће, тако да су по три породице становале у једној кући. Лети су војници напуштали куће и становали под шаторима

Стара српска братства

1. Не знају порекло старих Ђенисијевића, али нису род са оним из Црљеница. Знају имена предака од Јока (1825). Јоко је имао два сина: Ђенисија – Ђена и Јована. Ђено је имао 3 сина: Војислава – Воја, Јована – Ђида и Александра. Ђенова жена Милева родом је од Кубуровића из Чачка. Ђенова сестра Ана родила је Танасија Пејатовића, Риста и Ника.

Јоко је био трговац, као и његов син Ђено, а Јован је студирао у иностранству.

2.  Према Атанасију Пејатовићу, Шиљци су из Блишкова (бјелопољски крај), одакле су се раселили у више праваца Једни су отишли ) Босанску Градишку, други у Сарајево, трећи у Србију и друга места. Има Шивака муслимана у Босни, а и католика у Загребу.

У родослову Шиљака најстарији је убележен поп Данило. Умро је 1781. године, а по казивању, живео је више од 80 година. Данилови синови су: Саватије, Миле и Димитрије. Миле је био сарајевски и тузлански владика. Умро је 1804. године, а Димитрије 1803. године. Сви су они живели више од 80 година. Шиљци су имали четири владике. Владика је био и Јаникије. Михаило је био призренски владика и умро је 1828. године.

Шиљци су дали много попова. Било их је једанпут истовремено 17 живих свештеника. Игуман Јанићије (1780-1856) био је старешина у Манастиру Св. тројице. Његов син је поп Гавро; Гавров поп Јосиф; а Јосифов Проле.

Симо Шиљак је био хајдук. По доласку – успостављању црногорске власти у Пљевљима, 1912. године, постављен је у чин капетна. За време аустријске окупације 1915-1918. године Аустријанци су интернирали Игњата, Прола и још 8 Шиљака у Мађарску.

Читуља Шиљака је преписана у нову свеску 1898. године. До те године има 190 умрлих Шиљака. Шиљака има у Пљевљима, Хоћевини, Лађани итд.

3.  Росићи у Пљевљима су род са Росићима из Зекавица и неким Росићима из Црљеница. Међутим, неки Росићи из Црљеница су од Томановића из Крњаче. Пореклом су негде из Херцеговине. Презивали су се Митровићи. Прво су се населили у Бошчиновићима, па су једни отишли у Зекавице, а други у Црљенице. Славе Јовањдан (20.1).

Знају за Ристића (1825) и његовог брата од стрица Ђорђија (1835). Изгледа да су оба брата рођена у Црљеницама. Ристићеви су синови: Стево и Илија. Ристић је остао у Црљеницама, а синови су му дошли у Пљевља. Стеванов је син Драгиша, а Илијин син Рајко није се женио.

Ђорђије се бавио трговином. Његови синови су: Лексо, Тодо, Петар (патријарх Варнава) и Урош. Лексо је био трговац а Тодо учитељ. Сада их има једна кућа у Пљевљима, четири у Зекавицама и две у Црљеницама. У време сарајевског атентата (28. VI 1914) Стево је био у Сарајеву ради трговине. Аустријске власти су га ухапсиле и интернирале у робију. Тамо је 1917. године умро. Интерниран је и Лексо.

Петар Росић (1880-1937) је студирао теологију у Русији. Био је епископ велешко-дебарски од 1910. године, митрополит скопски од 1920. године и патријарх од 1930. до 1937. године.

4.  Према Атанасију Пејатовићу, Грујичићи су од Пурића из Матаруга Према њиховом казивању, они су старо српско братство, још из периода Немањића. Памте имена предака од Дика (1830 – бројка иза имена означава годину рођења). Диков је Милан. Увек су се бавили трговином. Раније се улица од цркве у правцу Милет-баште звала Грујичића сокак. У 19. веку бавили су се трговином на велико. Извозили су кожу, вуну, восак итд. Једанпут је Милован Пурић, Диков слуга, 14 товара воска отерао из Бабина у Нову Варош.

Милан је понекад плаћао око 60 жена те су на Ћехотини прале вуну, сушиле и трпале у велике вреће. Робу су караванима терали за Дубровник, а одатле за Трст. Једанпут је Милан продао вуне и коже пун брод и из Дубровника послао за Трст, али су му неки подвалили. Јавили су му да му је роба слаба и пропала. Он је отишао у Трст, а затим у Беч да се жали. Заноћио је у једној хотелској соби и освануо мртав 1907. године.

5.  Живковићи су једно од старих српских братстава у Пљевљима. Нису род са Живковићима са Ковача. Памте имена предака од Живка (1800). Можда је Живков чукундеда дошао у Пљевља, па су по њему добили презиме (мисле да се он звао Живко). Уколико нису староседеоци, доселили су око 1600. године.

Живко (1800) је имао брата и два сина. Синови су му: Перо и Јово. Перови су синови Васо и Михаило.

Живковића је 1912. године било 12 кућа у Пљевљима. Сви су се бавили трговином. Трговали су кожом, вуном, воском, стоком итд. Имали су и дућане. Највише су продавали чоху и др. робу (текстил, гвожђе итд.). Били су (шишани) кумови са Селмановићима. Најбогатија је била Михаилова кућа. Једанпут му је на броду пропало неколико стотина шиљежи, а Швабе су му 1914. године заплениле 300 оваца и скоро 200 товара вуне. Колона натоварених коња била је од цркве до Трлице. Имали су тада две куће и магазу пуну вуне. Швабе су опљачкале и остале Живковиће, па су од тада почели сиромашити. Живковићи су доста младића слали на студије, али су углавном сви млади умирали.

Вуну су прали на Ћехотини по 15 дана и сушили на шаторима. Мушкарци су прали вуну, а жене растурале и шириле. Имали су 4 велика имања: у Адровићима, Црљеницама, Бобову и Пљеваљском пољу. Аустријанци су 1916. године интернирали у Мађарску Васа и Мила Живковића, али су се они вратили. Саво је први донео у Пљевља петролејску лампу из Аустрије. Код Живковића је скоро увек било најмање по 10 удовица, углавном млађих.

За време турске владавине, Живковића жене и жене осталих богатих Срба у XIX веку облачиле су се раскошно. Носиле су дугачке хаљине од свиле, тафта или сомота (плиша), а и појас плетен од гајтана. На појасу је био сребрни ћемер. На ћемеру су пафте-плоче по 3 или 4 менчића, као и ћурак од сомота, украшен на ивицама лисичијом кожом. На косу су стављале калкан (црна мала капица), који је мало вирио из косе.

Од накита су имале дебели ланац од злата, који је два пута омотавао врат. Посебан медаљон на ланцу био је украшен дијамантима и златним гранчицама.

Осим тога, носиле су штофане сукње или сукње од тафта, при дну украшене гајтанима или ширитима, као и златом везене кошуље. На кошуљи су имале либаде (личка јакета), који је обично био од сомота црвене или љубичасте боје. Некада су старе жене носиле муслинску мараму везану на потиљку у виду капице. Носиле су златне наруквице (алале), некад широке и по

1,5 цм. Имале су по неколико прстенова, затим минђуше са каменчићима и сличан брош на прсима. Имале су ципеле са ниским петама, а старе жене су ишле у папучама.

6.  Јовашевићи су пореклом од Бадњара. Дошли су прво на место где је сада улица Воја Ђенисијевића, отприлике пре 300 година. Памте имена предака од Јоваша (1790). По Јовашу су се прозвали Јовашевићи. Јовашев син Симеон имао је три сина: Јова, Стефана и Влада. Од Симеунова брата су Марто и Видак. Имали су имања у Шуманима (15 хектара) и Јасену (чифчије су им били Кнежевићи). Бавили су се трговином и угоститељством.

Око 1905. године четири Србина су у тучи убили једног Турчина у кафани на Камену (у куплерају). То су: Тане Шиљак, Тодо Росић, Михаило Јанковић и Марто Јовашевић. Тане Шиљак је рањен ножем, па га је отац много прекоревао, те он изврши самоубиство. Остала тројица су побегла преко Мељака и Тепца у Црну Гору. Марто се 1912. године вратио са црногорском војском као барјактар. Аустријанци су 1916. године интернирали Марта, Стефана и Видака. У црногорској војсци на Дрини 1915. године погинуо је официр Манојле – Мартов син.

7.  Поповићи са Вароши су дошли из Херцеговине пре више од 300 година и населили се на Вароши, код поште. Имали су хан и дућан и највише су се бавили трговином. Памте имена предака од Сима. Он је имао брата. Једног дана уђе му (око 1900) један познати Турчин у хан и спусти зобницу, па му рече: ”Треба да частиш што сам ти донео брата.” У зобници је носио главу његовог брата коју су Турци други дан набили на колац. Симови синови су: Марко и Јакша.

Марко је учио учитељско-богословску школу у Призрену н запослио се као учитељ, али је убрзо постао поп. Службовао је у Коњицу, Невесињу и Мостару. Године 1890. био је у Мостару протојерејски намесник и велики патриота. Писао је романе, песме и приповетке. Учествовао је у завери ”Младе

Босне” за убиство Фрање Фердинанда 1914. године. Откривен је и осуђен на смрт у Бања Луци, али је побегао са стрелишта. Јакша је био интерниран, али се вратио по завршетку рата.

8. Стаменићи су пореклом од Ракетића из Шавника. Одселила се удовица Стамена са 5 синова око 1860. године у место код Бајине Баште. Тамо је Перо убио једног комшију и са братом Дашом побегао назад. Перов син Стеван учио је тада казанџијски занат у Ужицу. Дашо је отишао у Колашин, а Перо дошао, око 1880. године, у Пљевља. Перови синови су Стеван и Никола Стеван се бавио казанџијским занатом и продајом кожа, а у I светском рату је добио Орден Св. Саве. Стеван и син му Дико интернирани су 1916. године у Мађарску.

9. Радовићи су једно од најстаријих српских братстава у Пљевљима. Најстарији предак кога памте звао се Раде и био је турски племиђ за време другог турског напада на Беч, 1683. године. Према томе, преци Радовића су пре доласка Турака били богати, а доласком Турака они су прихватили њихову власт, па им је остало богатство и привилегије, али и обавеза да као коњаници са пратњом помажу Турке у ратовима.

У борби под Бечом Раде је имао два пратиоца, пешака, али су му погинули од пољске коњице, а Раде је успео да побегне са бојишта. Повлачећи се наишао је на рањеног турског официра. Официр је молио све који су одступали поред њега, да му помогну али се нико није обазирао, већ је бежао напред. Раде устави коња, ухвати официра за руку и диже га преда се на коња. Рече му да се зове Раде и да је из Пљеваља – Таслиџе. Кад стиже у болницу, Раде га остави тамо и продужи.

После ратовања, Раде настави да тргује као и раније. Неки Турци га оптужише да се много осилио и да гради бољу кућу од њих, те да пркоси Турцима. Ухватише Рада и послаше у затвор у Мостар. Тамо је код паше био секретар онај рањени официр кога је Раде спасао. Официр се сети Рада из Таслиџе и замоли пашу да га пусти. Држао га је неколико дана у својој кући као госта; дао му ново одело и одобрење од паше да може правити кућу где хоће и колику хоће. Чак му је дао и два војника – пратиоца до Пљеваља.

Чим Раде дође у Пљевља, подиже највећу кућу у граду од камена: 20 х 16 м и 1,5 м дебео зид. Кућа је срушена тек око 1960. године и на њеним темељима изградио је кућу Јован Стаменић.

Од Радових потомака знају за Јевта (1804). Бавио се трговином; по 300 волова терао је за Трст. Једно му се велико крдо волова разболело и пропало. Од тада су му послови почели опадати, а он полако сиромашити.

Јевто је ишао у хаџилук – посету Христовом гробу у Јерусалиму. Имао је најбољег коња вранца, не само у Пљевљима већ и даље. Кад турска војска крену на Шаранце 1862. године, дође му Хасан Дрнда, алајбарјактар пред турском војском и затражи коња. Јефто не даде коња, али Дрнда посла сеиза који Јевту даде кесу са неколико златника и одведе вранца. Јевто је из Јерусалима донео велику слику на којој је било више сцена из библије и Христовог живота. Пошто му одведоше коња, Јевто је свакодневно клечао пред иконом и проклињао Турке и алајбарјактара: “Дабогда алајбарјактар изгубио главу, турска војска пропала, а мој вранац стигао на Цетиње.” Јевто је паре однео у Манастир Св. тројице и приложио, а алајбарјактара у ћивоту дуго проклињао.

Дрнда је побо барјак пред Хусеин-пашином џамијом, пред којом се окупила велика војска из Пљеваља и околних села, углавном аге и бегови. Помолише се Богу и уз чаршију кренуше на горњи мост на Ћехотини. Пред војском је ишао алајбарјактар Дрнда на вранцу, за њим музика и потом војска. Поред данашње поште Дрнда је проигравао вранца, који је попречке скакао. То је посматрао Милован Ћурчић, слуга старога Дика Грујичића, па касније причао како је изгледао одлазак Турака на Шаранце. Војска је отишла преко Маоча, Барица и Мојковца за Сињајевину. Ту су војску у Рапанцима потукле чувене хајдучке харамбаше: Мићо Глушчевић, Ристан Шарац, Маринко Леовац, Јово Комарица, Дамјановић Павле и др. уз помоћ Језераца и Шаранаца. Део турске војске се поломио низ тарске стране и потопио у Тари.

Једна делегација победника отишла је на Цетиње и уз друге дарове поклонила кнезу Николи и Јевтова вранца. Знало се чији је био вранац па је кнез Никола поручио Јевту да дође на Цетиње и води коња. Јевто је одговорио да је добио паре за коња и приложио их Манастиру Св. тројице, те према томе коњ више није његов, нити ће долазити за њега.

Куће Радовића су биле под Голубињем. Друга линија Радовића иде од Пера (1820), чији су синови: Драго, Тане, Јово и Мелентије. Драго је био у Колашину столар. Старога су Пера Турци 1876. године, због веза са устаницима, осудили на 100 година робије и отерали у Скопље. Тамо је и умро. Тане је био у Русији. Сви су се Радовићи бавили трговином или занатима.

Мелентије је био директор монопола (дувана), а Французи власници. Радовићи су имали два имања у Црљеницама, али су 1919. године потпала под удар Закона о аграрној реформи.

Почетком XX века биле су под Голубињом три куће Радовића: Мелентијева, Јевтова и Чедова.

Јован је био српски комита до 1912. године.

10.Максим Бојовић (1850) је рођен у селу Сведобро код Милешева (пријепољски крај). У Пљевља је дошао око 1880. године и бавио се грађевинарством. Његови синови: Душан, Ристо, Тодор и Озрен, такође су се бавили грађевинарством. Славе Аранђеловдан и нису род са Бојовићима из Шаранаца. Тодорова жена Љуба родом је од Недића, али Недића који су дошли у Пљевља (Саво и Љубо) за време бивше Југославије.

Недића нема у Пљевљима од почетка овога века. Некада их је било неколико кућа у Моћевцу, али су одселили. Остало им је гробље на Равнима изнад Моћеваца.

11. Милићевићи су старо братство на Крњачи још из периода Немањића. Према предању, Милићевића је на Косову било 75 ”сабаља”. Живели су на Крњачи па су се одатле расељавали. Од њих су се одвојили Терзићи и Ненадићи, а од Терзића пет великих братстава у Бобову. Један је Милићевић на Крњачи правио бритве, које су биле веома оштре и највише служиле за бријање. Продаване су око Сарајева, Ужица, Подгорице, Косовске Митровице итд. (звали су их ”крњаче”).

Памте имена предака од Дамјана (1840). Дамјанови синови су: Томо, Спасо и Раде. У Пљевља је дошао Томо око 1890. године са три сина. Браћа су му били ковачи и, поред осталог, правили су бритве. У Пљевља је тих година дошао и Димитријев отац, па су тада у Пљевљима биле 4 куће Милићевића. Има их у Рудници, Коминима и другим местима.

Димитрије је био у српским комитама у Македонији до 1912. године. Интерниран је у Мађарску 1915. године, па је побегао из робије и крио се до краја рата.

12.  Леовци у Пљевљима су од Леоваца из Малих Крћа. У Пљевља су дошли Обрадови синови: Новак, Ристо и Стево, из Шумана 1890. године. Новакови синови су: Миле, Ђорђо, Милош и Светозар. Милов син је Жеро. Новак је интерниран у Мађарску 1916. године и тамо је умро.

13.Крсмановићи су са Јавора, изнад Ивањице. Дошао је Лазарев син Димитрије 1885. године као момак, па се у Пљевљима оженио. Бавио се угоститељством.. Имао је три сина, једана се звао Лазо, а два су му млади умрли.

14. Лазаревићи у Моћевцу су пореклом из Херцеговине. Живели су извесно време крај Колашина, у брдима изнад Липова. Ту су им били лоши услови за живот, те је из Липова дошао Митров отац и населио се у Црном Врху изнад Руднице. Његов син Милинко дошао је у Пљевља око 1900. године и био столар по занимању. Нешо Лазаревић је интерниран у Аустрију 1916. године и тамо је умро.

15. У Глисницу је доселио Новак Вукотић (1820) из Дробњака. Отуда је побегао од крвне освете око 1845. године са шест синова. Најстарији Новаков син Милић (1850) преселио се у Пљевља око 1874. године и бавио кројачким занатом. Милић је имао 3 сина: Риста (апотекара), Илију (апотекара у Куманову) и Тома (професора). Томо је био у српској војсци од 1912-1918. године. Прешао је Албанију и био на солунском фронту. Преживео је рат. Сви су се Милићеви синови родили у Пљевљима. Два Новакова сина: Милић и Крсто, задржали су презиме Вукотићи, а 4 брата су примили презиме Барци. Ово из разлога што су се некада ти Вукотићи презивали Барци, па су се ова четворица вратили прадедовском презимену. И сада њихови потомци живе у Глисници као Барци. Славе Савиндан. Род су им Маловићи и Пушоње. Раније су славили Ђурђевдан. Новакови синови су: Милић, Крсто, Неђељко, Ђоко, Перо…

16.  Неки Киковић из Крагујевца убио је свог комшију (младића на венчању) око 1895. године и побегао у Пљевља. Оженио се Јоком Ћаћић из Шумана. Имали су ћерку Савету (1900). Отац јој је умро ускоро по њеном рођењу.

17. Радован-Рако Пејовић је дошао из Челебића око 1870. године и купио имање код Крстате касарне. Имао је велику кафану. Први је у том делу града направио добру кућу. После њега куће су правили Бајићи.

18. Раде Марић (1878) рођен је на Готовуши. У Пљевља је дошао као младић 1898. године. Био је слуга код Радована-Рака Пејовића и узео његову кћерку за жену (призетио се код Рака). За време бивше Југославије био је радник у Општини (возио је мртвачка кола, мерио на ваги на пијаци и био пољар).

19.  Милинковићи кажу да су доселили из Мораче, али не знају када. Према другој верзији, они су староседеоци и потомци спахије Војне, који је у XVI веку обнављао Манастир Св. тројице. Били су у Поблаћу 1732. године када је беснела велика куга. Памте имена предака од Јевта (1810). Јевтов је Богдан, а Богданови су: Коста, Милан и Драгутин.

Према казивању неких Поблаћана, Тошића Богдана, кад су Турци ноћу терали комору, на једној мазги је био натоварен новац. Војници нису приметили да се изгубила мазга са парама. Она је са товаром лутала целу ноћ и дошла код Јевтове куће. Јевто је товар скинуо и сакрио, а мазгу одвео далеко у шуму, убио у некој јарузи и затрпао. Турци нису открили шта се десило са мазгом.

Коста је дошао у Пљевља око 1900. године и изучио кројачки занат код Ђура Лучића. Остала три брата остала су на селу. Коста је имао Миливоја и Момира. Оба су били занатлије.

У Пљевља је дошао Јово као кројач око 1890. године. Његови синови су: Урош, Гавро и Љубо. При крају турске владавине у Пљевљима је било 6 кућа Милинковића. Урош је учио турску школу и био порески службеник. За време Југославије био је шеф пореске управе у Пљевљима.

20.  Према казивању Дамјановића у Пљевљима, они су из Пиве. Према другој верзији, пореклом су са Косанице (што је вероватније). Са Косанице је доселио у Пљевља Симеун 1880. године као зидар са три сина: Савом, Николом (Аџија) и Вуколом. Симеун је подигао кућу код Крстате касарне.

Саво је био трговад. Држао је кантину у аустријском војном логору на Доловима. Снабдевао је војску месом и сл. Био је велики родољуб и сарађивао са Србијом у борби против турске и аустријске власти. Код њега је 1906. године дошао прота Слободан Ђурић из Ужица и тајно држао неки састанак (прота је бивао министар у српској влади). Проказали су га неки Срби, комшије (то му је рекао један аустријски официр), па је морао да бежи у Србију. Турци и Аустријанци су му све конфисковали. После је живео у Ужицу и Београду. Саво је имао 5 синова: Бошка, Бранка, Момчила, Симеуна и Слободана. Никола (хаџи-Нико) ишао је у хаџилук – у посету Христовом гробу у Јерусалиму, око 1900. године.

У Србији су се школовала Симеунова деца. Момчило је примао стипендију српске владе и учио у Пешти. Вратио се тек 1938. године.

Саво се вратио из Србије у Пљевља тек 1919. године у своју кућу. Имао је пензију. За време турске владавине биле су у Пљевљима 3 куће Дамјановића.

21.  Обрадовићи су пореклом из Ритошића (прибојски крај). У Пљевља је дошао Стојко, око 1870. године, и бавио се трговином. Имао је 5 синова: Обрада, Бошка, Митра (рођен у Пљевљима 1879. године), Драга и Спаса. Спасо је радио у Новом Пазару. Обрад је имао 5 синова: Воја, Рајка, Угљешу… Бошков је Бранко.

Митар је био професор, Драго учитељ, Обрад и Бошко трговци. Биле су их 1912. године 4 куће.

Гојко Обрадовић је био у српским комитама у Македоније до 1912. године. Био је и на солунском фронту. Славе Мратиндан.

22. Самарџићи су пореклом из Кривошија, изнад Боке которске. Била су два брата Самарџића: Антоније и Спасоје. Они су у младости хајдуковали по турској територији, преко Бара и Улциња све до Скадра. Били су познати хајдуци. Оба су се брата преселила у Језера 1762. године. Та година им је стајала у читуљи, па се може узети као тачна.

Пошто су Језера и Шаранци били у власнииштву Селмановића, њих паша Селмановић позове да дођу у Пљевља (били су занатлије – правили су самаре) да праве самаре за турску војску. Они дођу у Пљевља и направе кућицу на манастирском имању у Моћевцу. Антоније је имао малу радионицу у чаршији. Један турски војник је дознао да су они хајдуковали, па кроз кључаоницу опали кубуром и рани у лево раме Антонија. Од ране је, кроз пар дана умро, а војнику опростише, јер га нису смели тужити због освете.

Спасоје се врати и настани у Никшићу. Антонијеви синови су остали да живе у Пљевљима и бавили су се занатом (правили су самаре, нануле, виле, јармове итд.). У XIX веку у Самарџића је био један поп. Његови потомци живе у Босни.

Саво Самарџић је показивао склоност за сликање па га је црквено-школска општина послала у Москву да изучи занат сликања икона и фрески. Ишао је и у Хиландар. Касније је сликао иконе по црквама (икону изнад врата Манастира Св. тројице). Неки су Самарџићи отишли из Пљеваља па их има две куће у Ваљеву, једна у Прагу итд.

Од старога Антонија имају четири колена предака којима потомци не знају имена. Антонијевом праунуку поновљено је име прадеде. Тај се Антоније родио око 1832. године. Његов син је Велимир (1875), који је 1902. године са Михаилом Јанковићем убио једног Турчина и побегао у Црну Гору. Тамо је био 4 године и вратио се.

Велимир Самарџић је радио код паше Бајровића као столар. Имао је пуну шајкачу златника, али је све потрошено од 1916-1918. године. Почетком XX века било је више интелектуалаца Самарџића: Стеван књижевник, Влатко професор, Милорад правник.

Влатко је био пилот у српској војсци на солунском фронту. Оборили су га Бугари на Добром пољу, али су га Срби уграбили и поново је летео.

23.Потпарић Павле је рођен у Требињу 1852. године. Дошао је у Пљевља око 1880. године и био златар. Око 1900. године прешао је у Приштину. Синови су му: Стеван, Бошко, Јован, Чедо и Момчило. Стеван је био у Приштини од 1903-1912. године полицајац. Поново су се вратили у Пљевља 1920. године и Стеван је радио у среском начелству.

Јован је био учитељ; Стеван полицијски писар; Бошко учитељ, српски комита у Македонији до 1912. године, а потом је био у 1300 каплара; Чедо је
био професор; Момчило срески пољопривредни стручњак у Скопљу. Род су им Потпаре у Љућу.

24.Ђоко Антонијевић је дошао из Вучитрна око 1890. године као момак. У Пљевљима се оженио (Јефом Гогић) и имао 4 сина: Сава, Васа (1903), Воја и Ратка.. Саво и Васо су били службеници за време бивше Југославије, а Ђоко поштански службеник. После Ђокове смрти 1930. године, његова жена Јефа је држала кафану.

25.  Јаков Илић је дошао са Илиџе око 1890. године. Имао је два сина: Бранка (1901) и Миланка. Јаков је био бријач, а после и његов син Бране.

26. Кажу да су Настићи од Радисављевића из Бијеле код Шавника. Ново презиме су добили по удовици Насти, можда Јововој мајци. Знају имена предака од Јова (1840), који је био кујунџија – златар у Никшићу. Јово је дошао у Пљевља око 1880. године. Његови синови су: Никола и Танасије. Танасије је био у Америци и отуда се вратио, а Никола (1870) је био фотограф. Био је у црногорској војци у I светском рату. Николини синови су: Љубо, Свето (1903) и Рајко. Танасијеви синови су: Војо и Бранко.

Стари Јово, кујунџија и златар, држао је злато у ћупу. Једног дана је сушио злато на покровцу. Увече је напрасно умро и нестало му је злата.

27.  Ђорђе Лончар је дошао из Дабовине (Мале Крће) 1895. године у Бушње, као чифчија на имање Селмановића. Његови синови су: Ђорђије, Дико и Марко. Ђорђијев син Новица је дошао у Пљевља око 1900. године и бавио се кројачким занатом. Од Ђорђија нема нико у Бушњу. Ђорђија су Швабе отерале на робију 1916-1918.

28.  Аранитовићи у Пљевљима су род са осталим Аранитовићима. Памте Дамјана (1840), чији су синови Петар и Радоје. Петар је дошао у Пљевља из Малих Крћа око 1890. године и ту му се родио син Милан (1902). Били су радници и кириџије. Петра су Швабе убиле на Доловима 1917. године, а Милан је остао да ради у Пљевљима. Миланов син је Раденко. Биле су их 1912. године две куће у Пљевљима.

29. Попчетовићи су живели у Пљевљима још пре доласка Турака. Према једној верзији предања, после косовске битке побегао је један поп са Косова и Метохије са читавом четом, због чега их прозваше Попчетовићи. Према овој верзији, поп се населио у Пљевљима, а војници по околним селима. Према другој верзији, били су у Швевљима још за време Немањића. Чували су пазар како би каравани могли слободно пролазити. Куће су им биле где и данас и њихов је био крај до Злодола – лева страна потока.

У почетку су Турци са њима имали добре односе. Имали су доста попова. Касније су били занатлије. Никада их није било више од 2 куће.

Памте имена предака од Стевана (1840). Био је бравар – лимар. Његовог сина Лазара хтео је да убије Ахмет Диздар, па је Лазар побегао 1906. године у Црну Гору. Тамо је остао до 1912. године. Отуда се вратио као добровољац у црногорској војсци.

30. Из Готовуше је дошао Дико Миљић око 1890. године и купио имање у Потрлици. Синови су му се родили на селу: Петар 1895. године и Ђорђе 1900. године. Касније, око 1909. године, купили су кућу у Пљевљима, али се Дико и даље бавио земљорадњом. Петар је био курир у основној школи, а Ђорђе радник у дому здравља.

31. У Пљевља је дошао Тодор Јанковић (1840) из Горажда. Бавио се кујунџијским занатом. Тодоров се деда доселио из Никшића у Горажде. Славе Лучиндан. Тодор је дошао у Пљевља као момак око 1865. године. У Пљевљима се оженио и имао четири сина: Риста, Михаила (1870), Ратка и Лала. Ристо је имао једног сина, Михаило четири, а Ратко три. Лале је отишао у Америку и није се вратио. Сви су Тодорови синови били кујунџије – златари.

Око 1903. године Михаило је у једној кафани поред турског гробља учествовао у тучи са Турцима. Са њим је био један Шиљак, Митар Обрадовић и Тодо Росић. Михаило је добио више рана ножем, а Турчин је од повреда трећи дан умро. Михаило је лечен и осуђен на три године затвора. Кад се вратио из затвора, хтео га је убити један Бајровић, па је побегао у Црну Гору, у Никшић, 1909. године. Вратио се 1912. године као црногорски војник. Учествовао је у I светском рату. На једној Михаиловој слици види се фирма Војка Грујичића и Милоша Потпарића. Биле су 1912. године 3 куће Јанковића.

Тодор је у Горажду са неким комшијом нашао ћуп златника, те су га поделили. Са тим парама је дошао у Пљевља и купио мало земље и кућу код цркве.

Тодор је направио на Манастиру Св. тројице: крст на крову, круне од сребра на олтару изнад светаца, кандила, кадионице и др. Михаило је био храбар.

Јанковићи на Вароши су живели у Метохији до 1690. године, када су морали да беже са многобројним Србима у Мађарску под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. У Мађарској су морали да промене веру и имена, док су презиме задржали. У Пљевља је дошао Лајош Јанковић из Малих Моравица око 1885. године. Лајош је имао више синова; некима је дао српска имена. Фрањо му се оженио од Ћурчића и Коријена и венчао у Манастиру Св. тројице. Њихов син је Томислав – Томо. Славе Ђурђевдан. Лајош се бавио цреварским занатом; конзервирао је црева у велике лимене кутије и слао у Беч и Пешту. Био је богат и имао кућу на Доловима. У I светском рату три Лајошева сина мобилисана су у аустријску војску и борили су се на Пијави против Италије.

32. Марковићи са Вароши су из Жидовића. Раније су се презивали Јестровићи. Памте имена предака од Марка (1830), који је рођен у Жидовићима, и по њему се зову Марковићи. Марко је дошао у Пљевља око 1860. године и био је терзија – кројач. Његови синови су: Милан, Милутин, Раде, Гавро и Михаило. Око 1910. године биле су три куће Марковића у Пљевљима . Раде је био кафеџија, Милан је интерниран 1916. године и умро је у робији.

Раде и Гавро су купили 1910. године на Вароши земљу и кућу од Дрнде. Радови су Божидар и Ратко. Нису им род остали Марковићи.

33.  Стојкановићи су из Камене горе. Ту је, поред осталих, била једна велика кућна задруга, чији је старешина био Вуков отац (чијег се имена не сећају). Вук је рођен око 1840. године. Једног дана дође ага код домаћина кућне задруге. У кући је била, поред осталих жена, и једна млада невеста. Кад она наиђе поред аге, он је уштину а, она то исприча мужу.

Кад почеше постављати вечеру, један од мушкараца удари агу ножем у грло и уби. Сутра се читава задруга расели. То је било око 1855. године. Вук је са оцем отишао у Нову Варош. Један Вуков стриц оде у Београд, а други у Сарајево.

Вук је дошао у Пљевља око 1890. године са три сина: Миланом (1870), Мирком и Леком, и две кћери. Вук је био шнајдер и сви су му синови били кројачи. Мирко је интерниран у Мађарску 1915. године. Стојкановића има у Оградама код Бабина.

34.Шећеровићи су од Кујунџића из Дробњака. У Пљевља је дошао Јевто Кујунцић (1770) око 1800. године. Његови потомци не знају због чега се Јевто преселио у Пљевља, нити због чега су променили презиме. Јевто се у Пљевљима бавио трговином.

Јевтови синови су: Јово и Радован. Јовови синови су: Миле, Јевто и Димитрије, а Радованови: Ђоко, Алекса, Васо и Лазар – Лазо. Трговали су на велико. Биле су их 1912. године три куће.

У неким документима у Београду (Шалипуровић) стоји да су Јевто и син му Радован 1867. године били чланови црквено-школског одбора у Пљевљима. Лазо је 1884. године давао прилоге за школе (Шалипуровић). Турци су убили Алексу (1851-1880) код Сјенице, кад је путовао ради трговине. Неки Турчин је 1903. године увече убио Димитрија – Даша Шећеровића код цркве. Остала му је верена девојка.

35. У Пљевља је дошао Вукић Лазаревић са сином Савом, из Маоча 1886. године. Био је столар, па се и Саво бавио столарским занатом. Саво је учествовао у свим ратовима у црногорској војсци од 1912-1918. године и добио златну медаљу за храброст.

36.  Јечменовић Василије (1800) је дошао у Пљевља као момак и радио код Шећеровића. Дошао је, највероватније, из Југова или Крњаче 1820. године. Његов син Миле (1848) је отворио кафану код садашње цркве, направио кућу и две штале. Милов је Војислав (1902), а Војислав је имао два сина (једном је име Ниле).

37. Кажу да су Јелићи из Крње Јеле одселили у Србију. Једни су остали код Нове Вароши, па их тамо има сада и у граду и на селу. Други су дошли у Лозницу и населили се у граду око 1800. године. Били су трговци, пекари, месари. Ристо Јелић (1873) се вратио у Нову Варош, отворио пекару и оженио се. Ускоро је прешао у Пријепоље 1896. године и ту су му се родили синови: Владе, Свето и Војо. Ристо је 1903. године превео породицу у Пљевља и ту му је ташта (Цвијетић) дала једну кућу и велику башту.

Ристо се смрзнуо се на Јабуци, на путу из Пријепоља за Пљевља. Жена му се Анђа бавила кројачким пословима. Нису им род остали Јелићи. Славе Никољдан.

38. Ристо Таранчић је рођен у Пљевљима око 1850. године. Имао је сина и две кћери. Претпоставља се да су Таранчићи староседеоци у Пљевљима. Ристо је био занатлија; правио је тозлуке. Ристов син и кћи Пола умрли су млади, па је остао без наследника. Друга његова кћер удала се у Пријепоље. Ристова жена Султана родом је од Поповића из Чајнича.

39.  Кујунџићи су дошли из Метохије, али се не зна када. Памте имена четворице браће, али не знају имена њиховог оца. Браћа су: Јово (1852), Дико, Ђоко и Васо. Јово је имао две кћери: Анђу и Марту (1882). Бавили су се трговином вуном и стоком.

40. Головићи су род са Каљевићима. Обрен (1815) је побегао са крштења свог детета у Пошћење код Шавника и ту се населио (до тада су живели у Тепцима). Обренов је Вучко, а Вучкови су: Раде и Јаков. Раде је дошао у Пљевља 1900. године и радио код Шећеровића, а затим је отворио хан на Трлици. Вучков брат Маре остао је на Мељаку. Раде је 1916. године интерниран и умро је у заробљеничком логору у Добоју. Радови су: синови Милорад, Милан и Јован и ћерка Милена.

Поред ових Головића постоје Голи – Головићи у Поблаћу који нису род са овима

41.  Бавчићи су од Јауковића из Придворице код Шавника. Знају за Тимотија који је дошао у Пљевља и оженио се 1887. године од Попадића из Обарди. Његови синови су Момчило и Милан (1897). Тимотије се бавио трговином (пиће, вуна, кожа) и био доста богат. Имао је на Вароши четири велике куће. Милан је био службеник за време бивше Југославије.

Милентије је био у црногорској војсци у I светском рату. Интерниран је 1916. године у Мађарску.

42. Рељићи су са Јабуке од Пријепоља. По предању, воде порекло од Реље Крилатице (можда су род са Попадићима из Обарди). Памте имена предака од Обрада (1845). Обрадови синови су: Маринко, Саво и Јован. У Пљевља су дошли Јован и Саво око 1890. године. Стругали су даске. Саво је купио кућу. Био је и цревар (трговао цревима). Оба брата су била у црногорској војсци у 1.светском рату. Јован је интериран у робију у Мађарску 1916. године. Имао је петоро деце, а Саво троје.

43. Лончари у Пљевљима су од Вучитрна. Тамо су се презивали Антонијевићи. Хтео је ага да спава са једном њиховом невестом, али га они убију и побегну у Сјеницу. Одатле су дошли у Пљевља и ту су се прозвали Лончари, јер су се бавили грнчаријом. У Пљевља је дошао Митар (1815), негде око 1870. године. Његови синови су: Јевто (1840) и Јанко. Јанко је млад умро. Прво су се бавили грнчаријом, а после и трговином стоком. Јевто је био доста богат; имао је три куће у Грујичића сокаку, отворио је радњу на Косаници, али му је све спалио 1905. године неки Селмановић. Једанпут му се разболело стадо оваца у Солуну, па је све бачено у море. Коначно је крахирао и отишао на рад у Америку. Вратио се 1912. године.

Јевтови синови су: Лазар, Душан, Дико, Јосиф и Војо. Сви су изучили занате или школе.

44. Дучића је раније било у Пљевљима више. Не зна се када су дошли и одакле, али највероватније из Херцеговине. Памте имена предака од Бора (1840), чији је син Манојле живео под Голубињом. Био је српски комита и истакао се великом храброшћу у борби против комитских чета Бугара у Македонији до 1912. године, под командом мајора Воја Танкосића. По завршетку рата, Манојле је отишао у Београд. У Моћевцу је још један Дучић био столар. Столар је био и Боре Дучић.

Душан (Дука) Дучић био је српски комита у Македонији. Био је и на солунском фронту. Носилац је Карађорђеве звезде.

45. У Пљевља је из Бабина дошао Перо Брашњо око 1850. године. Рођен је око 1810. године, а умро 1918. године. Био је ђак код неког попа 1845. године, када је Ђорђе Тодовић убио Турчина. Причало се да се тада препао од мртвог Турчина (Перо) и није имао деце. Касније је у Пљевљима држао кафану. Живео је преко 100 година.

46. Отац Михаила и Косте Милошевића дошао је из Пријепоља у Пљевља око 1880. године и бавио се трговином. Оба брата су били трговци, а Михаило је био и бријач.

47.  Стељићи су доселили из Бабина. Дошао је деда Новака Стељића и живео на Вароши, код гробља. Новак се бавио пољопривредом.

48.  Јевросимовићи су у Пљевљима бар од 1800. године, а дошли су од Пријепоља. За време бивше Југославије било је Проле службеник поште и брат му кројач. Биле су две фамилије.

49. Ајдићи су живели у Пљевљима негде од 1800. године. После I светског рата била их је једна кућа. Отац са две кћерке некуд је одселио.

50. Петровићи су од Пријепоља. Дошли су око 1850. године. У Пљевљима је живео Кићо, Жарков отац и поп Стеван као и Михаило Петровић са сином Мирком. Одселили су у Сарајево.

51.  Видићи су били староседеоци у Пљевљима. Последњи су били у Пљевљима Владе кројач и брат му бријач. Оба су брата одселила у Београд.

52. Хаџијакшићи одавно живе у Пљевљима. Памте имена предака од Јока. Његов је деда ишао у Јерусалим у посету Христовом гробу. Јоко се бавио трговином стоком, а држао је и кафану. Имао је доста златног новца. Јокови синови су: Свето, Војо и Лазо. Кћерка Софија била је учитељица. Свето и Војо су били инжењери, а Лазо срески начелник у Шаховићима.

53.  За време турске владавине у Пљевљима је живео Мико Лазаревић. Жена му је била Симуна, кћерка Јована Деспотовића. Имао је два сина. Купио је кућу од Олге Јанковић. Радио је на малтарини код Гасане.

54.   У Пљевља је дошао Аћим Човић из Стожера око 1880. године. Оженио се сестром од стрица Михаила Петровића. Аћим је држао кафану, сушио пастрме, правио опуту итд. Увече су му долазили у кафану забити на мазетлук. Деца су му била: Драго (бравар), Михаило, Лука и Душан (трговац) и две кћери.

Аћим је ратовао на Дрини 1914-1915. године у црногорској војсци и разболео се. Драго и Рајко су интернирани 1916. године и умрли у робији.

55. Андрија Тошић из Бушања је дошао у Пљевља око 1880. године и бавио се трговином. Његов син Милош био је у 1300 каплара, а после наш конзул у Америци. Био је велики пријатељ са Николом Теслом.

56. Филип Ђурашковић је дошао из Скадра. Бавио се трговином и политиком. Почетком 1916. године нестало га је и живот је изгубио на загонетан начин. Постоји претпоставка да га је ликвидирао гњаз Никола. Имао је два сина и две кћери. Старији син му је отишао у Београд, а млађи у Париз.

57. Лисичићи су од Војиновића из Поблаћа. Они су потомци спахије Војна који је у XVI веку обновио Манастир Св. Тројице. У Пљевљима су око 1880. године била три брата Лисичића. Стеван је држао кафану под Голубињом, али је имао велико имање и кућу у Адровићима. У њој се сада налази школа. Ристо се није женио. Прота Симо је имао два сина

58. Тодовићи су живели у Пљевљима још за време владавине Немањића. Имали су велика имања, која су задржали и у првом периоду турске владавине. Њихово је земљиште било испод Голубиње, до садашњег школског центра, а затим од горњег моста са леве стране реке до Дурутовића (Мољевине) и од, такође, горњег моста до Краљеваца. Турци су им постепено отимали земљу.

Памте имена предака од Пера (1830) и брата му Ђорђа. Ђорђе је био у српској војсци од 1875-1878. године, где се истакао као храбар борац против Турака. После ратовања вратио се у Пљевља

У Црквеним Тоцима Ђорђе је имао побратима. Тодовићи су и тамо имали велико имање. Једанпут је код његовог побратима дошао ага и хтео да спава са невестом из куће – чифчиницом. Ђорђе је био у селу и кад су га обавестили ушао је у кућу и нашао агу где седи, а невеста му кува кафу. Кад Ђорђе уђе опали кубуру и уби агу, око 1855. године. Брзо су мртвог агу стрпали у ћошак и покрили хаљинама. Наишао је однекуд поп и његов ђак Перо Брашњо, те су ушли у кућу. Поп се заклео да њих двојица неће никоме ништа казати и одржали су реч. Турчина су ноћу однели у шуму и закопали.

Перови синови су: Данило и Нико, трговци. Нико је умро млад, а њихова сестра Ана отерана је у робију 1916. године у Аустрију и тамо је умрла. Дикови синови су: Лазар и Добрило. Данило и Нико су ималк дућан у чаршији и када је рушен 1968. године, нађени су у зиду златник и један пиштољ умотан у воштану крпу.

Тодовићи су за време турске владавине имали породичну цркву у земљи; само јој је мало вирио кров из земље. Црква је имала све потребне црквене реквизите. Пропала је око 1850. године и из ње је сачувана само једна икона – веома стара. Рађена је на дасци са оквиром. На њој се налази име зсграфа – сликара иконе. Због своје старости, икона има велику вредност.

59.   Џуверовићи су пореклом од Старчевића. Одавно су живели у Ограђеници. Памте имена предака од Мата (1815). Матов отац је дошао из Ограђенице у Голубињу код Радовића локве, а Мато се родио у Црљеницама. Матови синови су: Мићо, Новак, Петар, Ристо и још један чијег се имена не сећају, јер су га убили Турци у кућари. Новаков је Лексо (1880), а Лексов Миодраг. Новак је сишао из Црљеница у Пљевља 1893. године са Лексом и Михаилом. Направио је кућу у Пљевљима и бавио се трговином. Матови синови су се поделили 1900. године и постале су три куће.

Матов стриц је дошао из Ограђенице у Пљевља, али му не знају име. Памте име Јована (1830) године, који је рођен у Пљевљима. Јован је имао Дашка и Ђока (1860). Дашко је имао сина Драга, а Ђоко: Арсенија, Јосифа, Добрила и 3 кћери. Арсеније је био лекар, Јосиф агроном, а Добрило трговац у Сарајеву.

Јован је убио Турчина, јер му је он убио петла. Ђоко и Дашо су се оженили у Пљвљима. Не знају кад су дошли у Пљевља, али свакако пре 1830. године. Ђоко је држао кафану код Манастира Св. тројице.

Од Јованових потомака била су 1912. године четири домаћинства у Пљевљима.

У I светском рату у црногорској војсци су били: Трифун, Милан, Лексо и Михаило.

60.  Поповићи у Моћевцу су једно од најстаријих српских братстава у Пљевљима. Нису род са другим Поповићима. Знају имена предака од Јоса (1820), чији синови су: Којо, Павле и Тодо (1850). Сачували су читуљу у којој има преко 100 имена умрлих пре Сима Поповића, који је умро 18. фебруара 1834. године. Читуља је, поред једне у Вијенцу, најстарија коју сам прегледао. Формат је мали, а корице дебеле – воштане. Сва су имена писана старом словенском азбуком на црквено-словенском језику. Читуља је киснула, па се имена на више листова не могу прочитати. Сви су Јосови синови били трговци. Павле је извесно време био службеник у ућумету.

Павлови синови су: Миле, Ђорђе и Арсо. Ђорђе је био професор. Арсо је студирао у Скопљу и Београду и био добровољац у 1300 каплара. Био је на солунском фронту. Тодови синови су: Василије, Арсо, Јово и Данило. Василије је био лекар. Арсо је неколико година био столар у двору краља Николе на Цетињу. Вратио се у Пљевља 1910. године.

Данило је завршио матуру у Сарајеву, а студирао у Београду правни факултет. Био је одличан ђак и сарађивао је у српским новинама у Сарајеву и Београду, а био је и добровољац у српским комитама у Македонији до 1912. године. Тамо се разболео и послат је на лечење у Дубровник. Ускоро је тамо умро од туберколозе.

61.  Радичевићи су старо српско братство у Пљевљима. Помињу Дубровчани још у XV веку да им Радичевићи дугују новац. Не знају ништа о својим прецима, осим да су становници Пљеваља од давних времена. Знају имена предака од Тодора (1854). Тодорови синови су: Димитрије, Михаило и Душан. Душан је завршио учитељску школу 1908. године у Скопљу и био учитељ у Бабинама, Хоћевини итд. Стари Тодор је правио тозлуке – доколене. Имали су имање и кућу под Голубињом.

У I светском рату у црногорској војсци учествовапи су Михаило и Душан. Душан је био у штабу Луке Гојнића, а Михаило је са Мојковца одступио са српском војском и био на солунском фронту. Тамо је рањен. Кад се вратио 1918. године био је деловођа у општини Бољаниђи. Швабе су интернирале Тодора и Душана у Мађарску.

62. Радован Бајчетић – Гркић је из Брвенице доселио у Пљевља око 1878. године. Имао је три сина: Тодора, Дика (родио се око 1878. године у Пљевљима) и Сима. Држали су кафану. Дико је живео од 1902-1912. године у Косовској Митровици и поново се вратио у Пљевља. Диков је Рајо.

63.  Отац Пера Јанићијевића је побегао као младић од родитеља из Ћустендила – Велбужда, из Бугарске и дошао у Пљевља око 1860. године. Његов син је Перо, а Перов Јанићије. Он је имао два сина.

64.  Побегао је Марко Бановић од крвне освете из Никшићке Жупе 1890. године и населио се у Пљевљима. Имао је 4 сина: Сава, Василија – Васа, Божа и Гојка. Марко се бавио обућарским занатом. Гојко и Саво били су столари, а Божо обућар. Купили су кућу и мало земље 1912. године у паше Бајровића.

Васо је био необично храбар. Од октобра 1912. године био је у Жупском батаљону на Скадру. Ту је тешко рањен почетком 1913. године на Тарабошу. Крајем 1915. године Швабе су га затвориле и претукле у затвору, те је после тога умро. Гојко је интерниран 1916. године у Мађарску и тамо је умро 1917. године, а и Саво је умро 1917. године.

У I светском рату у црногорској војсци (Пљеваљска бригада) учествовао је Божо. Оженио се од Минића из Пријепоља и имао седморо деце.

*   *   *

О Пљевљима и Пљевљацима има доста писаних докумената у многим архивама, а нарочито у Дубровнику, Подгорици, Београду, Цариграду и др. Ми ћемо се само задржати на подацима које нам даје народно предање, а које је веома драгоцено. Без података предања многе стране живота, а нарочито миграције и братства остали би нерасветљени.

Велики број наших ратника узео је учешће у српској војсци, у ратовима које је Србија вековима водила за своју слободу, па и у ратовима од 1912-1918. године, о којима имамо нешто података. Било је доста наших људи и на солунском фронту и приликом његовог пробоја, где су српске трупе, јачине око 150.000 војника, потпомогнуте са две француске дивизије, пробиле непријатељски фронт на ширини 33 км, избациле Бугарску из рата и допринеле да се I светски рат приведе крају 11.XI 1918. године, када се Аустро-Угарска распала, а Немачка положила оружје. Српске победничке трупе су за непуна два месеца од пробоја (15.1Х 1918) превалиле пут од 800 км под непрекидном борбом од Доброг Поља до Суботице и стигле на западне границе наше домовине.

Интересантно је напоменути да је доста наших хајдука који су побегли од турског зулума нашло уточиште у Србији и учествовали у српским комитским четама у Македонији, углавном од 1900. до 1912. године. Те чете су се бориле против бугарских чета ради утицаја у Македонији, а наше су комите показале храброст у тим борбама. Командант им је био, једно време, мајор Војо Танкосић. Познатије комите су: Јован Радовић, Димитрије Милићевић, Гојко Обрадовић, Бошко Потпарић, Манојле и Душан-Дука Дучићи, Данило Поповић, Душан Митрановић, Ђоле Пејатовић, Јован Потпарић и др, сви из Пљеваља.

Неки од ових комита као и већи број других наших земљака учествовали су у српској војсци од 1912. или 1914. до 1918. године у рату против Турске, Бугарске, Аустро-Угарске и њихових савезника и ратовали су на солунском фронту.

Од свих тих ратника једини је још жив Милош Тошић. Његов отац Андрија родио се у Бушњама. Пошто их је било више браће у кући, он је прешао у Пљевља и бавио се трговином. Његов син Милош завршио је гимназију и био стипендиста српске владе. Чим је избио I светски рат 29. VII, он се јавио као добровољац у српску војску и завршио обуку у јединици 1300 каплара (ђака и студената добровољаца) који су убачени у колубарску битку и наставили борбу до завршетка I светског рата. У току рата Милош је распоређен у једну српску мисију у САД и после постављен за конзула.

После завршетка комитовања 1912. године, Гојко Обрадовић је остао у српској војсци и био на солунском фронту.

Влатко Самарџић је био пилот у српској војсци на солунском фронту. Бугари су га оборили на Добром пољу, али су га уграбили српски војници и поново је летео и ратовао.

Посебно се одликовао храброшћу Душан-Дука Дучић. После комитовања био је на солунском фронту и добио Карађорђеву звезду.

У 1300 каплара био је и Бошко Потпарић.

После комитовања по Македонији и Гојко Обрадовић је остао у српској војсци и био на солунском фронту. По завршетку рата добио је добровољачку земљу у Македонији, али су га 1941. године убили балисти.

На солунском фронту је био и Душан Митрановић и за показану храброст добио Карађорђеву звезду.

Од Пејатовића је на солунском фронту био Гавро.

На солунском фронту су били и Војиновићи: Јаков, Вукота и Милош. Јаков је био учитељ. Никола Пашић, председник српске владе, узео га је за кума и поставио за учитеља у Премћанима. Јаков је био храбра и динамична личност. Имао је много непријатности од црногорских власти; слао је кнез Никола људе да га убију, али их је Јаков са Војиновићима најурио преко Премћана, па су неки погубили капе и пиштоље. Он је из Србије са Петром Тошићем из Какмужа и Драгом Ћосовићем из Жабљака, односно Косанице, доносио пушке, муницију, књиге и др. и припремао српски народ у нашем крају за устанак против турске власти. Пред избијање балканских ратова 1912. године, на позив Пашића, отишао је у Србију. Био је командир једне комитске чете која је деловала у позадини турке војске на Косову. По завршетку рата са Турцима и Бугарима, имао је висок положај у Аписовом штабу. Одступио је са српском војском преко Албаније 1915. године и ратовао на солунском фронту, па је ту негде 1918. године и погинуо.

Други Војиновић, Вукота – Јоксимов син, који је 1914. године био апсолвент на Грађевинском факултету у Београду, одличан студент и стипендиста српске владе, јавио се у 1300 каплара кад је Аустрија напала Србију. Био је необично храбар и добио највећа српска одликовања. Имао је чин поручника на солунском фронту и када је био пробој 15.1Х 1918. године, тешко је рањен у крста (карлични појас). Дуго се лечио у Француској; дипломирао је у Оксфорду, био извесно време конзул у Канади, оженио се и тамо остао.

Милош Војиновић – Брадоња је хајдуковао пре 1912. године и убио више људи. У балканским ратовима је био у једном цетињском батаљону, а учествовао је и у I светском рату. Кад је у јануару 1916. године побегао краљ Никола за Италију, Милош се прикључио српској војсци и отишао на солунски фронт. Тамо је добио чин подофицира, највећа српска одликовања и добровољачку земљу 1919. године. И касније је вршио нека убиства па се одметнуо у шуму. Неко га је проказао и жандарми су га опколили у једној кући у Црвеној Локви. Убио је два жандарма и погинуо. За учешће у црногорској војсци, добио је златну медаљу за храброст.

Велики је ратник био и Петар Тошић. Он је са два брата: Новицом и Милојицом, био у српској војсци од 1912 до 1918. године. Били су на солунском фронту. После рата, Петар је добио највећа српска одликовања и пензију.

Са Јаковом Војиновићем и Петром Тошићем радио је дуго година Драго Ћосовић. Он је одржавао везе тајним каналима између Србије и Црне Горе. Једанпут је тајно превео (пре 1903. године) старога Петра Карађорђевића из Србије за Црну Гору. Тару су прешли плутама код Левер Таре. Учествовао је са братом Милошем у српској војсци од 1912. године. Милош је погинуо код Вишеграда, а Драго је од 1916. до 1918. године остао у комитама (око Дурмитора) и борио се до краја рата. Добио је највећа српска одликовања и пензију.

Седамнаест пута је рањаван у комитама Јован Потпарић, син Диков. Учествовао је са српском војском у свим ратовима које су Срби водили од 1912. до 1918. године и добио највише одликовања.

Михаило Радичевић је отишао са Мојковца у јануару 1916. године са српском војском на солунски фронт. Тамо је рањен, али је преживео рат.

Томо Вукотић, професор (брат Риста апотекара) био је у српској војсци од 1912. до 1918. године. Прешао је Албанију и био на солунском фронту. Преживео је рат.

*   *   *

Муслимани у Пљевљима

1. Мушовићи и Хасанбеговићи су од Јоксимовића. Од Јоксимовића се одвојила једна велика грана и прешла у ислам, пре скоро 400 година. Највише је Мушовића било око колашинских поља и у Никшићу. Ту су били капетани скоро 150 година, све до 1. септембра 1877. године, до ослобођења Никшића од Турака. После тога, Мушовићи су се разишли по многим местима. Осман Мушовић (1848) са једним рођаком је прешао у Вранеше и ту држао хан. Османов син Ћазим са три рођака је дошао 1916. године у Пљевља. Ту су се бавили трговином. Османови синови су: Алија, Ћазим, Раиф и Дуљко. Ћазимови синови су: Изет, Алија и Осман.

2. Башића има у Пљевљима три братства, али нису род. Ови Башићи су дошли од Прозора (можда су побегли из Далмације пре 300 година) и населили се у Моћевцу. Сви су били грађевинари. Памте имена предака од Суља (1853). Његов отац је био аскер и учествовао у кримском рату (1853) против Руса. Био је заробљен и провео 15 година у заробљеништву. Кад је пуштен, добио је чин паше, а кад је дошао у Пљевља био је порески службеник. Његов је Авдо (1882). Он је 1913. године отишао на рад у Србију – Београд, а 1914. године је био у српској војсци. Заробљен је од стране Шваба крајем 1915. године и био у робији шест месеци. За њега је интервенисао паша Бајровић преко аустријског конзула, па је пуштен. Авдов је Сафет.

3. Сматрају да су дошла из Азије 4 брата: Садо (Садагићи), Ваиз (Вајзовићи), Сејфо (Сејфовићи) и Мех (Мехагићи). Раније су се презивали Мехмедалигазе и дошли су пре 200 година. Памте имена предака од Алије (1822). Његов син је Садо, а Садов Зећир. Имали су кућу изнад велике цамије па им је изгорела, али су задржали право да се сахрањују код џамије. Имали су имање код Тврдаша и у Брвеници. Тамо су им биле чифчије Топаловићи. У Пљевља се вратио Алија (од Тврдаша) и био је у аскеру 9 година. Кад се касније вратио погинуо је 1876. године у Крушеву од хајдука и устаника. Било их је 1912. године шест кућа.

4. Чорби су пореклом од Гацког. Тамо је неки Чорбо убио кадију и побегао у Пљевља. Не знају када су дошли. Знају за Османа (1850). Његов син Ајдин је био судски службеник. Бавили су се трговином и занатима. Било их је 1912. године три куће.

5. Вајзовићи су из Сунгурле – Анадолије а у Пљевља су дошла 4 брата хоџе. Звали су их Вазлије (говорници). Памте имена предака од Салиха (1830), а затим линија иде Латиф – Садија – Мустафа (1931). Бавили су се трговином, а имали су имања у Поблаћу, Оградама, Саставцима и у Пљеваљском пољу. На имањима су држали чифчије. Њихове потомке назваше Вајзовићи. Било их је 1920. године шест кућа. Салихов син Сулејман је био секретар Фејзи- паше Чакмака. Кад је овај премештен у Цариград и Сулејман је отишао са њим.

Салихов брат Сејдо је учествовао у бици на Шаранцима 1862. године. Ту је био рањен и заробио га је деда Бошка Бојовића, сакрио и излечио. Затим га је пребацио преко Таре и испратио за Пљевља. Потомци Ризах-муле прозваше се Ризахмулићи. Има их једна кућа.

6. О пореклу Селмановића писао је Танасије Пејатовић. Преци Стевана Томашевића су били српска властела, а Стеван – спахија. Учествовао је у турској војсци у бици на Мохачу 1526. године и ту се нарочито истакао. По завршетку битке турски командант му је рекао да је био храбар, да се јуначки борио за султана и да су Турци вољни да му дају високо звање, само ако хоће да преће у ислам. Он је пристао и добио звање паше. Томашевићи су и до тада имали велико имање око Пријепоља, затим Обарде, Козицу, Матаруге, а после су запосели Поткрајце, Дубочицу, Коријен, Глибаће, Бобово, Југово, Шумане, Боровицу, Љуће, Крњачу, Пљеваљско поље и много имања у другим селима. Да напоменемо, многа имања по овим селима дата су као мираз уз одиве. Поред ових поседа држали су: Шаранце, Језера, Дробњак до Крнова. Своје поседе у Језерима, Шаранцима и Дробњаку, продали су 1838. године Смајил-аги Ченгићу.

Изгледа да је Стеван Томашевић, Селман-паша по коме се и прозваше Селмановићи, најпре имао дворе у Матаругама, а затим под Гостечом. У Пљевља су дошли око 1600. године, а имали су сараје под Гостечом (где су сада Рондовићи) до пре 200 година. Ту су паше живеле и одатле судиле и управљале (разуме се, када су они били на власти). Имали су седам паша 1912. године било их је 17 кућа у Пљевљима (10 у Шеварима, 5 на Авдовини и 4 на Жабљаку) и 6 у Пријепољу.

Бобово је припадало Омер-бегу и Јусуф-бегу. Памте имена предака од Омера (1830). Његов син је Хусеин, а Хусеинов Хакија. У кући Хакије била је стара турска архива, али је после 1912. године пропала Сва су им имања обрађивале чифчије.

7. Дурумбашићи су дошли из Будима око 1700. године. Имали су имања у Зеници, Коминима, Црљеницама Памте претке од Хасана (1800). Његов син је Рагиб, а Рагибов Хасан. Земљу су им обрађивале чифчије. Крајем 19. века један је Дурумбашић био трговац, а двојица бријачи. Биле су их 1912. године 4 куће. Род су им Авдићи и Шуловићи.

8. Дулићи су дошли из Херцеговине око 1700. године. Презивали су се Сејфовићи и дошло их је шест кућа Једни су се населили код Рудога и Заостра а у Пљевља су дошле три куће. Једни су остали Сејфовићи, а други су се по дедовима прозвали Дулићи и Бајрамовићи. Кућу су направили код садашњег дома културе. Дулићи су имали чифчије и земљу на Радосавцу и Мељаку.

Дулићи су са Муловићима направили џамију на Серхату, где имају и своје гробље. Дулићи су били богати. Памте Османа (1858), а он је имао Хајра и Мустафу. Хајро је био судија за време турске власти. Било их је 1912. године пет кућа.

9. Према сопственом казивању, Дрнде су пореклом из Деренде из Азије. Отуда је дошао у наше крајеве неки командант турске војске. После ратовања се оженио и настанио у Пљевљима. Кућу је направио у Табанима, испред Јалије. Према другој верзији, он је био Србин, па је прешао у ислам. Дошао је око 1650. године. Били су земљопоседници – аге и имали су читлуке у Поблаћу, Бучју, Звезду, Брвеници, Коминима, Калушићима, Плијешевини итд. Било их је 1912. године осам кућа Неки су одселили у Азију. Најпознатији је био Хасан-бег Дрнда, који је носио пред турском војском алајбарјак 1862. године у борби на Шаранцима. Коња је узео од Радовића. Хасана је убио Новак Старчевић, чувени дугогодишњи хајдук из Бобова али је и он погинуо на крају борбе.

Тада је око Јалије (Табана) била шума, па је кућа Џемајила Џиновића прављена од те шуме (испод гробља). Дрнде су помагале обнављање Манастира Св. тројице. Памте претке од Даута (1825), чији син је Тахир, а Тахиров Шериф. Од Дрнда су се одвојили Дурутовићи.

10. Презиме су Ђуловићи добили по птицама ђуловима, Имали су имање у Заостру, али не знају да ли су дошли у Пљевља из Заостра. Било их је свега две куће. Памте имена предака од Мустафе (1836), који се родио у Пљевљима. Једна њихова линија иде овако: Мустафа – Шериф – Ариф – Исмет. Бавили су се трговином и били богати.

11. Чаушевића има две врсте. Чаушевићи у Пљевљима су дошли из Босне око 1700. године и населили се у Шуманима. На имању је живело само по једно домаћинство. Други су дошли у Пљевља и бавили се трговином и занатима. Имали су у Бошчиновићима и у Брвеници имање и воденицу. Памте имена предака од Шерифа (1850). Шерифов син је Рамиз, а његов Садик. Презиме су добили по неком чаушу – воднику. Алија је био најбогатији и најугледнији. Било их је 1912. године шест кућа. Нису им род Чаушевићи са Бољанића.

11. Хекале су из Никшића. И данас се знају развалине њихове куле на западној страни града. Не знају одакле су дошли у Никшић. Суљов чукундеда, рођен око 1800. године, био је богат и угледан Никшићанин. Због свађе уби неког турског великодостојника и побеже у шуму изван града. Удружио се са хајдуцима (Србима) и 18 година хајдуковао (1832-1850). Најзад га је паша амнестирао. али није могао живети у Никшићу. Тада он са два брата дође у Пљевља.

12. Од њих су Луиновићи и Хаџишаћировићи. Суљу не дадоше да живи у Паду, већ се насели у Шљукама – Мељак.

Суљо је и даље сарађивао са хајдуцима, те они више нису пленили мељачку стоку. Било их је 1912. године 6 кућа. Сејфо је био перјаник књаза Николе и ратовао на Дрини 1914-1915. године. Имао је велики број одликовања за ратне заслуге из првог светског рата у црногорској војсци.

13. Хелићи су се некад звали Сијалџићи и изгледа да су ислам примили у Никшићу. Овамо је дошао Хасан, Руждов прадеда, око 1880. године и населио се у Крћама. Тамо су имали велико имање. Чифчије су им били Пивљани – Бајо и остали. У град су дошли после 1919. године. Било их је само једна кућа.

14. Ћосовића, муслимана, има две врсте и нису род. Сматра се да су били Срби који су прешли у ислам. Највероватније су од православних Ћосовића. У Пљевља је дошао Хаџов деда око 1880. године. Био је радник. Била их је само једна кућа.

15. Хрковићи су пореклом из Борча – Херцеговине. Кад су дошли Аустријанци 1878. године, Рашидов прадеда је мобилисан у аустријску војску. За време побуне 1882. године, Швабе су му убиле брата. Он тада уби два или три официра и побеже у Пљевља. Паша га прими за субашу, али се нешто посвади са пашом Бајровићем и напусти службу. Тада му Адбеговићи дадоше имање (12 хектара) у Видрама, а добио је и нешто пашњака.

Имао је два сина: Дервиша и још једног, чијег се имена не сећају. Овај Дервишов брат је био перјаник краља Николе и погинуо је на Дрини у црногорској војсци 1915. године. Били су богати; имали су и злата, али је у I светском рату све потрошено.

16. У Пљевља је дошао на службу турски официр Харбић око 1830. године. Кад је добио пензију, оженио се од Башића и имао три сина. Купио је имање у Видрама и направио кућу у Пљевљима. Најстарији син био му је Осман (1855); бавио се бријачким занатом. Његов син Решо био је пекар. За време I светског рата 1914-1915. године. пекао је хлеб за црногорску војску. Биле су их 4 куће 1912. године. Сви су се Харбићи бавили занатима Презиме су добили по неком старцу који је стално са собом носио харбију.

17. Према Шалипуровићу, од Јоксимовића се одвојила једна велика грана и прешла у ислам, пре око 400 година Од њих су Хасанбеговићи, Мушовићи и други. Хасанбеговићи су држали скоро читав Вранеш и Стожер. На Стожеру им је био катун. Презиме су добили по Хасану, њиховом родоначелнику.

Били су богати; имали су 18 читлука које су обрађивали са слугама и око 300 чифчија.

Имали су много злата; држали су га са пасуљем у џаковима, јер злато у пасуљу не влажи. Једанпут су продали један џак пасуља у коме је било много злата. Били су веома угледни па су неки други братственици узимали њихово презиме (Хаџићи, Хаџовићи и Садиковићи).

Код Хасанбеговића су, крајем прошлог века, долазиле аге и бегови из Бијелог Поља на излет и лов. Долазили су и Швеваљци. Једанпут су ловили са гостима и нису ништа уловили. На повратку наиђу поред једне српске куће, на којој је домаћин вршио поправку и био на сљемену. Један обесни ага рече: ”Кад нијесмо ништа уловили, погледајте да га гађам”, и пуца на оног јадника на крову. Погоди га и уби. Остало му је петоро сиромашне деце, па су им Хасанбеговићи дали мало земље.

У нападу на Стожер, 5. V1 1877. године, погинула су четири Хасанбеговића. На Хасанбеговића су напали Колашинци 1924. године, после погибије Бошка Бошковића. Тада су убијена 82 Хасанбеговића, након чега су две породице дошле у Пљевља.

18. Дошао је деда Насуфа Герине 1878. године из Загорја код Стоца са три сина и населио се на Маљевцу. Он је учествовао у отпору аустријским трупама приликом заузимања Босне и Херцеговине. Касније су неки прешли у град и бавили.се занатима Око 1920. године било их је 7 кућа. Презиме су добили по неком шаљиавчини – спадалу кога су звали Геро, па његове потомке прозваше Герине.

19. Према једној верзији, Халилбеговићи су од неког јаничара, односно војника који је био родом из Ајзербеџана. Према другој верзији, Халилбеговића предак је дошао из Мађарске после турског пораза под Бечом, 1683. године. Живели су код Високог у Босни. За време побуне Хусеин-капетана Градашчанина, царска војска је убила једног Халилбеговића, па су његови побегли у Пљевља.

Отац Сулејманов поново се вратио у Босну после 1878. године. Бавио се трговином, па је и његов син Сулејман (1850) наставио очев занат. Сулејман се поново вратио у Пљевља 1914. године, где је и остао.

20. Хаџиатлагићи, према једној верзији предања, воде порекло из Мађарске. Њихов предак је побегао отуд после 1683. године. Према другој верзији, пореклом су из Бољанића, вероватно изламизовани Срби. Тамо су имали велика имања, чак и за време бивше Југославије. Држали су по 200 оваца и коза. Почели су се бавити трговином око 1850. године.

Најугледнији је био Мујага Хаџиатлагић (1850), који је трговао на велико са Лазом Бајићем и Лазом Шећеровићем. Од 1910. године био је начелник среза (казе), а тим послом се бавио и после уласка Србије у Пљевља, 1912. године. Кад је Пљевља освојила Аустро-Угарска 1916. године, Мујагу су интернирали као србофила. По повратку из робије 1918. године, надокнађена му је имовина коју су му опљачкале Швабе.

Због свог патриотског држања, добио је три висока одликовања: Краљевски орден Св. Саве I реда, Орден IV степена Данила I и Краљевски орден ‘Југословенска круна’ IV реда. Род су им Кадићи и Шећеркадићи (потичу од три брата).

21. Живели су Хаџисмајиловићи у Будимпешти на Чепелу и тамо су се звали Карамети. Отуда је дошао један хоџа, највероватније после великог турског пораза под Бечом 1683. године. Њихови потомци у Пљевљима су се бавили трговином и занатима. Смајил (1830) је прешао у Чајниче и ишао на ћабу у Меку и Медину. У Чајничу је купио земљу и бавио се трговином, а његов син Шериф и унук Мухамед имали су и две пилане. Мухамед је имао велико богатство… Вратио се у Пљевља 1927. године и купио кућу и имање. По Смајилу су његови потомци, након његовог повратка са ћабе, добили презиме Хаџисмајиловићи. Мухамед је, за време бивше Југославије, ишао у Будимпешту – Чепел и тамо клањао.

22. Халикавазовићи су се раније презивали Скочићи. Први који се помиње под презименом Халикавазовић, био је Ибро (1860). Био је официр у пљеваљском гарнизону, а његов син Хусеин (1890) је радио као порески службеник. Не знају своје порекло.

23. Отац Реша Гељића живео је негде у Херцеговини. У некој свађи у вези са проценом приноса жита, уби пашиног субашу, те је морао да бежи. Прво је дошао у Колашин, али плашећи се да га не препознају и ухвате, побегао је у Плашче, код Поблаћа, око 1840. године. Решов син Ахмет (1880) је био коџобаша и угледан човек.

Гељића има и Срба код Ужица, али не знају да ли су род са овим Гељићима. Биле су их 1912. године 4 куће.

24. Геци су пореклом из Горажда. Памте имена предака од Сејфа (1860), чији је отац учествовао у отпору аустријској окупацији Босне и Херцеговине, 1878. године, па је морао бежати са фамилијом из Горажда. Населили су се у Бушњу (на пашњаку, а крчио је и шуме). Власти су му три пута рушиле колибу, а он је поново подизао и најзад су га оставили на миру. Сејфо је погинуо 1912. године, а фамилија му је прешла у Пљевља. Не знају одакле су дошли у Горажде. Геца има и Срба.

25. Џиновићи су из Требиња од тзв. Џиновића куле. Пошто су Џиновићи били тамо пренасељени, а наступило је неколико сушних година, морали су селити из тог места. Око 1857. године кренуо је Салко са још пет породица Џиновића и населио се у Сељашници код Пријепоља. Ту су купили, за нешто накита и новца, земље. Већ 1912. године било их је у Сељашници 30 домаћинстава. У I светском рату (1914-1918. године) учествовало је више Џиновића у српској војсци, од којих су 4 погинула. Салков унук Шабан је био жандарм у Пљевљима.

26. Џукљани су живели у Мрзовићима скромно, па је око 1900. године прешао Сејфо (1850) са сином Хамидом у Видре. Били су чифчије, јер нису имали своје земље. Касније су њихови синови прешли у Пљевља и били радници. Не знају одакле су дошли у Мрзовиће.

27. Дешевићи су од Љуца из Никшића. Дошле су 4 куће у Пљевља 1877. године. Један од њих је био Дешо (1850), а син му је Суљо. Суљов син Бајро прозвао се по деди Дешу – Дешевић. По доласку у Пљевља били су радници.

28. Џебханићи памте имена предака од Хуса (1860). Хусов је отац дошао негде од Косова. У Пљевљима се запослио код неког бега као слуга Оженио се и жена му је донела мираз. Док је био на Косову, био је управник магацина муниције – џебахане, па су га по томе прозвали Џебханићи. Касније је набавио имање у Орљи. Чифчије су им били Палибрци. Хусо је био порезник у Пљевљима за време турске управе, а његов син Халил је био угоститељ.

29. Чоле Хакија сматра да су најстарија муслиманска братства: Сурулизи, Машићи и Халихамзићи. Чоле су се раније презивали Хаџиавдићи, а памте имена предака од Османа (1830). Османов дед је пушкар и приликом рада пушка је опалила и сломила му кост у лакту, па су га по том чолану прозвали Чоле. Осман је у Табанама прерађивао кожу, а то су радили и његови синови.

Поред бављења занатима, имали су на Трлици велика имања и тамо су држали по 200 оваца, све до 1921. године када су то све продали, јер су се спремали за сеобу у Турску. Међутим, одустали су од сеобе и остали у Пљевљима. Било их је 5 кућа.

30. Сматрају да је предак Чивгина дошао из Шама, из Турске. Бавио се трговином. Сејфов отац Мехо (1870) је био трговац. Терао је од 500 – 1000 комада стоке у Стамбол и продавао. У Пљевљима су биле 2 куће Чивгина.

31. Дељковићи су некада живели код Београда и звали се Денкери. Можда су овамо дошли за време Карађорђевог устанка (1804-1813. године). Памте имена предака од Мухарема (1860), чији је син Зизо. Било их је 1912. године 3 куће.

32. Ћинаре не знају кад су дошли у Пљевља и одакле. Памте имена предака од Омера (1830). Омер је имао два сина: Мехмед-зеку или Зекерија и Узеира. Зекерија је завршио руждију (нижу гимназију) у Пљевљима а у Истанбулу изучио оријентално шеријатско право. Тамо се и оженио. Дошао је у Ниш 1912. године и био шеријатски судија. За заслуге од 1912-1918. године добио је највећа српска одликовања. После 1918. године постављен је за председника Врхвног шеријатског суда у Београду. Узеир је имао имање у Коминима.

32. Махмутовића има две врсте и нису род. Махмутовићи у Пљевљима не знају кад су дошли, нити одакле су дошли, али сматрају да овде живе најмање 250 година. Памте имена предака од Салка (1825) који је био хоџа. Његов син је био Рамо, а Рамов Омер. Рамо је имао три сина Сви су Махмутовићи били занатлије. Имали су 4 хектара земље у Пољу. Рамови синови су: Мујо, Омер и Етхем. Омер је био у црногорској војсци 1914-1915. године у рату против Шваба.

33. Вејсил (1863) Цоковић је живео у Вранешу. Тамо има и веће српско братство Цоковића. Посвадио се Вејсил са неким комшијом, па му тај комшија дође пред кућу да га убије. Вејсил га пуца кубуром са прозора и уби га, па побеже у Пљевља Био је тада момак, а по доласку у Пљевља се оженио од Ајановића. Синови су му: Мехмед (хоџа), Ибро и Адем. Вејсил је у Пљевљима направио кућу и бавио се трговином. Дошао је у град око 1885. године. Синови су му били занатлије и правили нануле.

34. Ариф Чакар је родом из Ливна. Служио је војску у 48. пешадијском пуку у Пљевљима 1930. године и ту се оженио од Чутура. Бавио се трговином и занатом. Остао је да живи у Пљевљима и имао седморо деце.

35. Одавно живе у Пљевљима Абдићевићи, али не знају своје порекло. 1912. године биле су их четири куће. Памте имена предака од Шерифа, који је био месар. Шерифов је Ајро. И осали су Абдићевићи били месари. Ајро је имао три сина. Бутко је угоститељ.

36. Осман (1880) Диздаревић је доселио у Пљевља 1924. године из Шаховића са четири сина. Осман је био богат, па је у Пљевљима купио 4 куће. Бавио се трговином и занатима.

37. Скорупани живе у доњем делу Поблаћа. Памте имена предака од Махмута (1860). Његов је отац био сиромашан, а имао је више синова Кад се Махмут оженио, отац му јз рекао да иде из куће и тражи посао. Запослио се као слуга негде око 1900. године код Хасана Хаџихамзића и служио га 15 година. Направио је кафану у Шеварима код Извора. Махмут је имао доста деце. Његов је Ибро (1901).

38. Брковићи су из села Брковића код Гацка. Тамо живе и Срби и муслимани. Брковићи сматрају да се Мулалија (1830) доселио као момак у Фочу. Мулалија је у Фочи био полицајац. Његови синови су: Абид, Мушо и Аљо. Абидов је Тахир. Мулалија је учествовао у отпору Швабама 1878. године, па је морао да бежи. Дошао је у Пљевља 1878. године и ту се настанио. И у Пљевљима је био полицајац. Купио је кућу у граду. Синови су му били занаталије и трговци.

39. Пред Швабама је 1878. године побегао из Бање Луке Алија (1840) Барутџић са женом. Презиме су добили по баруту који су правили код Бање Луке у великим казанима. Алија је имао три сина и три кћери. Настанио се у Пљевљима (1 кућа), али је набавио и имање код Саставака и 2 чифчије.

40. Бајровићи у Пљевљима нису род са оним из Крушева. Памте имена предака од Џана (1860). Џано је био субаша (пословођа) код паше Мехмеда Бајровића на Готовуши. Одакле су дошли не знају, али је и Џанов деда рођен у Шћевљима. Имали су чифчије на Чемерну и Југову. Било их је 1912. године четири куће.

41. Барјактаревићи су из Доњег Вакуфа. Раније су се презивали Хаџиахметовићи, па су по неком барјактару променили презиме. Абдулах (1865) (Ајни) је студирао у Цариграду и Каиру шеријатско право. У Пљевљима је предавао у руждији 1895. године. Ту се и оженио и имао осморо деце. Од 1916- 1924. је био у Турској. Поново се вратио 1924. године и био професор у пљеваљској гимназији. Био је богат и направио четири куће.

42. Дошао је неки Биџан у Фочу пре неколико стотина година. Било их је увек по једна кућа. У Пљевља је дошао Салко око 1892. године и радио као обућар. Салко је рођен у Фочи око 1865. године. Имао је два сина: Хасана и Авда. И Хасан је био обућар.

43. Не знају Босовићи одакле су, нити где се родио Решо (1865), али знају да је Решо имао три сина. Најстарији је био Рамиз (1895). Његов је Омер. Око 1912. године биле су их две куће. Решо и синови су радили у Табанима на преради коже.

Почетком XX века постојале су горње и доње табане (испод моста и изнад моста на Јалији), а био је и један бубањ код доњег моста. Тада је било 20 хардова – бубњева, а више хауса – бунара. Решо је имао (за време турске владавине) три бубња. Живео је богато.

44. Бојаџићи су добили презиме по храбрости. Дошли су од Гацка 1878., године и то прво Јусуф са братом Салком. Јусуф се задржао на Бољанићима. Ту му је Аган-бег Ченгић дао мало земље и био је код њега радник. Салко је дошао у Пљевља и бавио се занатом. Погинуо је 1916. године у аустријској војсци у Галицији. Јусуфов син Алија био је 1914-1915. године на Дрини у црногорској војсци и добио одликовање. Алијин је син Јусуф.

45. Хаџо Храстовина је дошао из Босне као момак 1878. године. Род су им Твице и Кукрићи у Сарајеву. Хаџо се оженио у Пљевљима и радио као бријач. Његов је Дервиш који је имао 10 деце. Скоро су сви мушкарци били бријачи.

46. Џанковићи памте претке од Бећира (1870). У Пљевља је дошао Бећиров отац око 1880. године са Бихора (иза Бијелог Поља). Нећиров деда је био Ђилас, па прешао у ислам. На једном скупу улема одлучено је да се Бећир пошаље на школовање у Цариград. Кад се вратио, био је имам (главни оџа Проповедник у џамији). Био је имам четири године, а затим је радио у суду. Истовремено је писао молбе, жалбе, тужбе итд. Последње неколике године је био адвокат; и после 1919. године био је адвокат у Пљевљима. Имао је брата Зећира. Био је богат; кад се женио, изручио је пуну прегршт дуката да се за невесту направи ђердан од златника. Био је охол, па се понекад потписивао ногом (ставио би перо између прста на нози). Биле су их две куђе 1912. године.

47. Ћирлије су из Честина. Памте имена предака од Дурмиша (1860), који се родио у Честину, а његов син Назиф у Пљевљима 1892. године. Дурмиш је био пекар, па и његов син. Не знају тачно када је дошао Дурмиш у Пљевља али највероватније око 1890. године.

48. Цици су живели у Срајеву. Из Сарајева је дошао у Пљевља Рашид (1906) (син Авдов). Рашид је доселио у Пљевља 1924. године и бавио се бријачким занатом.

49. Јашарбашићи су дошли из Мађарске око 1700. године. Памте имена предака од Емина (1815) и знају да је први дошао Еминов прадеда. Емин је био правник шеријатског права – мутевелија и веома угледан човек. И Мухарем је био правник и адвокат. Мухаремов син Махмут је био порески службеник. Око 1912. године било их је 4 куђе. Неки су се бавили и занатом (1 златар). Кад су дошли из Мађарске направили су куће. Махмут је био у црногорској војсци у I светском рату 1914-1915. године.

И Еминов прадеда је био мутевелија – угледан човек. Сматрају да је тај Еминов предеда први сахрањен код џамије. Он је дошао из Мађарске.

50. Имамовићи су од Фоче. Отуда је побегао Ризван 1878. године пред најездом аустријских трупа. Са Ризваном (1855) је дошао и његов брат Хасан. Населили су се у Тикави. Ту су купили нешто своје земље, а били су и чифчије код Ћулаховића. Ризван је већ 1912. године био богат.

У Пљевља су 1878. године дошли и Имамовићи из Гацка, који нису род са овима из Фоче. Они су се населили у Коминима.

51. У Моћевцу су најстарије биле куће Катана и Хаџимујовића. Прављене су од грађе која је посечена у Моћевцу. Тада су биле шуме и око Јалије и по Моћевцу. Ексери су били дрвени клинови или ковани танки клинови од гвожђа. Те су куђе стајале и после другог светског рата. Око 1912. године биле су три куће. Памте имена предака од Хајрудина (1802). Имао је чифчије и посед у Црљеницама. Хајрудинов син је Суљо, а Суљов је Мехмед. Катане су држале и стоку, а неки су били и трговци.

Мехмед је био у црногорској војсци у I светском рату (1914- 1915. године) и радио код енглеске здравствене мисије.

52. Кадрибашићи су живели у Никшићу до 1877. године. Тада су се раселили и отишли у више праваца и градова. У Пљевља су дошле три куће. Били су богати и одмах купили куће. Бавили су се трговином.

Један Плакић је узео презиме Кадрибашића. Син Зећира Алајбеговића – Џафер презивао се Кадрибашић.

53. Јунузи су из Босне. Има село Јунуза код Високог. Потичу од Јузбаше који је као момак дошао код Високог и ту се оженио. При уласку Шваба у Босну 1877. године, побегла су три брата Јунуза. Два су брата остала у Пижурима код Бољанића, а трећи је дошао у Видре. Тај трећи брат је Суљов отац. Суљо је дошао у Пљевља 1908. године. Живели су сиромашно, као и све остале избеглице из Босне. Било их је 1912. године 5 кућа. Суљов је Алија.

54. Хурићи – Ибрахимов отац Хакија је дошао 1927. године и призетио се код Башића у Поблаћу. Хакија је дошао из Батова код Горажда.

55. Кадићи су дошли из Мађарске око 1700. године. Дошла су три брата у Пљевља. Направили су куће у Муслаку, испод Табана. Нешто касније, ту су направили дрвену џамију и око ње формирали своје гробље. Један је Кадић ишао на ћабу у Меку, па његове потомке прозваше Хаџиатлагићи. Другом је било име Шећер, па му се потомци прозваше Шећеркадићи.

Познат је био Мујага који се родио у Пљевљима око 1830. године. Завршио је право у Цариграду и постао судија – кадија. Направио је велику кућу у Прибаковићима – Бољанићи (западно од Рађевића). Ту је био кадија и судио све спорове на великом подручју од Готовуше, Челебића и Чајнича. Брзо се обогатио и стекао велики број читлука (скоро половину читлука од Јакупова Гроба до Буковице).

Мујага је био веома окрутан. Пред суђење су га морали парничари на леђима донети са горњег спрата. Судио је како је хтео. Међутим, против њега су подигнуте тешке оптужбе, па је осуђен на смрт (дошао је ферман из Цариграда, али се могао и откупити). Тада је продао скоро сво имање (око 1865. године); само му је остала кућа и мало земље око ње. Мујагин син је Халил, а Халилов Алија и Шабан. Неки су Кадићи прешли у Дурутовиће. Око 1912. године било је шест кућа Кадића у Прибоковићима код Бољанића а пет у Дурутовићима.

56. Крајине су живеле у Бијелој код Мостара. Учествовапи су у борбама против Аустро-Угарске 1878. године и побегли из родног места. Дошао је Мустафа (1830) са петорицом браће у Пљевља Живели су заједно до 1925. године, а тада су се поделили на три куће. Донели су доста новаца; Мустафина жена је имала пун ћемер златника. Мустафин син је Латиф. Све су Крајине били пекари и држали су стоку.

57. Три брата Кујунџића су дошла са истока и око 1830. године трговали накитом. Један се населио у Пљевљима, други у Фочи, а трећи у Сарајеву. Овај у Пљевљима се оженио и имао сина Муја (1835), који се бавио обућарским занатом.. Мујо је имао три сина: Алију, Смајила и Мехмеда. Алија је би писар код кадије пре 1912. године. Други брат је био златар, а трећи трговац. Мујо је умро у Подгорици 1913. године као црногорски војник, а Мехмед је био у црногорској војсци на Дрини 1914-1915. године.

58. Дошао је Ибрахим Ибрахимовић као мали дечко око 1935. године нз Ораховице са Косова и запослио се као радник у посластичарској радњи Сефера Сулејмановића. Касније је отворио своју посластичарску радњу и оженио се од Побрића.

59. Хаџиосмановићи памте имена предака од Салих-аге (1855). Његов је отац дошао 1878. године из Ливна у Пљевља. Био је сарач (седлар), правио је седла, бисаге, опанке. И њихов син Салих-ага и унук Исмет бавили су се седларским занатом.

60. Казази у Пљевљима живе одавно и памте имена предака од Мехмеда (1870). Мехмедов се отац родио у Пљевљима. Не знају своје порекло. Била их је само једна кућа. Мехмед је био пекар. Био је у I светском рату у црногорској војсци.

61. Дурутлићи су од Мехинаге Дрнде. Мехинага је био турски командант у Пљевљима (о Мехинаги је писано код Делића). Памте име Ага (1835). Вероватно је Мехинага дед или прадеда Агов. Агов син је Узеир, а врло угледан Дурутлић био је Хашим. Он је купио порез по селима. Било их је 1912. године 6 кућа. Имали су имања на Ранчу (њихово је било Ранче поље) и у Отиловићима. Живели су у Дурутовићима. Ибро и Машо су били у црногорској војсци 1914-1915. године у рату против Аустро-Угарске.

63. Канкарши су пореклом из Фоче. Отуда су дошли 1878. године кад су аустроугарске трупе заузеле Босну и Херцеговину. Дошла су три брата: Авдо (1857), Салих и Бећир. Не зна се како је било име њиховом оцу, али је у Фочи био веома богат. Бавио се трговином. Из Фоче су са њима дошли и други богати Фочани: Кулосмановићи, Хаџипирићи, Куртовићи, Телећевићи, Татарагићи, Трхуљи и др.

Некада су се у Фочи другачије презивали, али када им је неки предак дошао пред турског великодостојника, рекао му је тај: “Канкакаш”, што на турском значи да има велике црне обрве. Касније их по томе прозваше Канкараши. Дошавши у Пљевља купили су велики плац изнад Милет баште и ту су постепено направили три велике куће. Авдо се и даље бавио трговином, а друга два брата занатима. Нису им род Канкараши у граду.

64. Коштовићи су дошли из Херцеговине око 1700. године; дошло их је шест породица Тамо су се бавили пекарским занатом. Сви су у Пљевљима купили куће, отворили трговине и занатске радње. Имали су имање на Саставцима. Њихове су биле све ливаде и њиве око III основне школе, односно од Крстате касарне до Моћевца (рачунајући и Томину њиву). Кад су дошли из Херцеговине, купили су Табане. Табане су биле скоро у потпуности њихове. Касније су се неки Коштовићи бавили пекарским занатом.

65. Један је Камбер побегао из Фоче 1878. године са три сина: Мустафом (1855), Селимом и Алијом. После неколико година вратили су се у Фочу, али тамо нису дуго остали, већ су опет дошли у Пљевља. Направили су три куће у Шеварима. Мустафа је био грађевински радник, а два његова брата кројачи. Сматрају да су пореклом од неког војника из Каира (Арапи). Мустафин син је Махмут (1885).

66. Кулуглије одавно живе у Пљевљима и не знају када су ту дошли. Преци су им били угледни људи, официри, службеници. Њихови гробови су се налазили на месту где је сада болница. Остао је само још један гроб несрушен. Памте имена предака од Рашида (1865) који је био службеник у Сјеници. Његов син Шућро је био обућар. Било их је 1912. године две куће.

67. Курбеговићи су са Босфора или из Херцеговине. Дошли су око 1700. године. Памте имена предака од Ибрахима (1790). Његов син је Шемсо (1828), Шемсов Шаћир (1858), а Шаћиров Рамиз. Прва кућа коју су направили била је од грађе која је сечена испод Јалије, јер је тај простор тада био под густом шумом. Бавили су се трговином. Биле су их 1912. године 4 куђе.

68. Хасан Кулосмановић (1820) је побегао са два сина, женом и кћерком из Фоче 1878. године пред аустријским трупама Хасан је био у Фочи пушкар, а био је и доста богат. Кад је дошао у Пљевља 1878. године, купио је кућу, дућан и два читлука у Потоцима. Његов син Ибрахим (1876) је био трговац, а Јусуф пушкар. Не знају одакле су дошли у Фочу.

69. Љуце су од Павићевића из Куча или Радановића. Неки њихов предак је прешао у ислам. Кад је Никшић ослобођен од турске власти 1877. године било је 20 кућа Љуца у Никшићу. Неки су одселили у Скадар, у Херцеговину, а 5 кућа је дошло у Пљевља. Памте имена предака од Османа (1842). Његови синови су Алија и Ћамил. У Никшићу су били угледно братство. Кад су дошли у Пљевља, дао им је паша Бајровић земље у Шеварима и ту су направили колибе. Нису донели новаца из Никшића, па су живели веома сиромашно. Сви су били обични радници. Хусеин Љуца је био школован и службеник, правио је људима молбе, тужбе, жалбе и сл. Од њих су се одвојили Никшићи и Дешевићи.

70. Кујовићи су потомци Куја Мицановића – Бошковића, вође Мицановића, који је погинуо на Шаранцима 1862. године. Кујо је имао три сина. Ђуле му је унук (1865), а Ђулов син је Зеко. Кујову је пушку донео отац Мурата Струјића. Биле су их 1912. године 4 куће.

71. Луиновићи су из Никшића. У Пљевља су дошли 1877. године и купили имање у Видрама. Од њих су се одвојили Хекали и Хаџишаћировићи, а некада су се сви звали Луиновићи. Била их је једна кућа Памте Алију (1880). Алијин син је Хусо.

72. Салко Мрзић је живео код Калиновика. Кад је требало да иде у аустријске регруте 1882. године, није хтео у аустријску војску, већ побеже у Црну Гору. Тамо се задржао све до 1912. године. Салкова оца Ибрахима (1830) су Швабе протерали са фамилијом из Босне. Населили су се у Коминима. Салко је 1912. године дошао у Пљевља са црногорском војском. Био је коњоводац Јанку Вукотићу. Оженио се 1912. године и добио мираз на Гукама. Био је црногорски војник у I светском рату 1914-1916. године. Скоро 30 година је радио као пољар.

73. Љумићи живе у Пљевљима најмање 300 година. Памте имена предака од Хуса (1884). Хусо је био занатлија. Имала их је само једна кућа.

74. Манововићи знају имена предака од Хасана (1845), који се родио у Пљевљима, али не знају који је Хасанов предак дошао у Пљевља и одакле. Хасанова је била Дургатовина (читав простор око Бајића сокака до Злодола), имања у Потрлици и Птичије поље на Јабуци, где живе Матовићи. Имали су имање и у Мажићима код Прибоја. Кућа им је била у Арапској махали испод Стражице. Хасанови синови су: Махмут и Јусуф.

Махмут је био за уједињење Југославије и велики противник Аустро- Угарске и њене политике, због чега је и интерниран 1916. године у Мађарску и тамо остао до завршетка I светског рата. После 1918. године био је председник општине Пљевља и народни посланик. Био је образован и богат. Добио је, због рада на ослобођењу и уједињењу наших народа, Орден Св. Саве и Данилов орден.

75. Млатишуме су од Марковића из Бјелопавлића, који су преселили у Србију. Познат је био Станиша Марковић, оберкнез који је поправио манастире Жичу и Каленић. Надимак му је био Млатишума. Његово име је носила улица иза Вукова споменика. Један његов потомак је отишао у Фочу и прешао у ислам.

Памте имена предака од Селима (1852). Његов је деда прешао у ислам и населио се у Трбушје (село између Фоче и Тјентишта). Селим се касније преселио у Фочу и тамо су му се синови бавили занатима. Селимов син је Авдо, а његовом сину име је, такође, Авдо. Авдо је касније дошао у Пљевља.

76. Мекићи су из Никшиђа. У Пљевља су дошли 1877. године Ферат и Хаџо. Ферат се населио у Крћама и тамо купио лепо имање. Синови су му Ејуб и Омер.

Хаџо се населио у Пљевљима. Његови синови су Ибро и Ахмо.

77. Куртовићи су из Фоче. Дошла су два брата 1878. године у Пљевља, али се не сећају њихових имена. Један брат је имао сина Авда (1855). Куртовићи су се у Фочи бавили трговином. Било их је четири куће. Дошавши у Пљевља два брата Куртовића су направила куће у Моћевцу и бавила се трговином стоком.

78. Луковци су пореклом из Никшића. Кажу да су живели у Лукову, по чему су и добили презиме. Отуда су дошла 1877. године три брата са фамилијама. Један брат је имао сина Назифа (1876). Назифов син је такође Назиф. Луковци су се у Пљевљима бавили занатима.

79. Крупе су из Босанске Крупе. Тамо су се презивали Арсланагићи. Мустафа (1855) Арсланагић је тамо био ожењен и имао једног сина. Једног дана 1881. године група муслимана, међу којима је био у Мустафа и пријатељ му Мујо, певали су песму, на јавном месту, о Фирдеус-бегу, једном од вођа отпора Швабама и о његовој лепој кћери Фати. Швапске власти су хтеле да их ухапсе и они побегну у Пљевља. Мустафа се оженио Мујовом сестром Фатом, која је била веома лепа девојка, и са њом имао петоро деце. У Крупи му је остала прва жена са сином. Никад се више нису видели.

Мустафа и Мујо су били предузимачи грађевинских радова, па су на Доловима направили неке швапске касарне, међу којима и данашњу кантину. По доласку у Пљевља, Мустафа се прозвао Крупа, према свом родном месту.

80. Лоји су староседеоци у Фочи. Тамо их има две врсте. Памте имена предака од Зићтије (1850). У Пљевља су дошли 1878. године, бежећи испред аустријских трупа. Зићтијин син је Смајил и био је трговац. Била их је у Пљевљима само једна кућа.

81. Памте Кавазовићи имена предака од Авда (1830). Његов син је Сејдо, а Сејдов Алија. Дошла су два брата аскера из Азербејџана, са Кавказа: Салко и Алија. Салко је отишао у Добој, а Алија у Пљевља. Алијин је унук Авдо. Авдо је био кројач, па су и његови синови били кројачи. Сејдо је био у црногорској војсци у I светском рату.

82. Таловићи су пореклом Срби, па су прешли у ислам, изгледа пре 300 година. Било их је 1912. године двадесет кућа. Највише је било месара, али и других занатлија. Били су снажни и развијени. Шериф је био висок 220 цм. У црногорској војсци у I светском рату била су четири Таловића. Памте имена предака од Мурата (1818). Његов син је Мујо, а Мујов Назиф.

83. Брахићи су од Машовића из Градца – Црног Брда. Сматрају да су дошли из Мостара или Мађарске око 1700. године. Памте имена предака од Ахмета (1860). Родио се на Црном Брду и касније дошао у Пљевља. Био је пекар, и можда по томе што је радио са брашном, прозваше их Брахићи. У Пљевљима је било других Брахића, али нису са њима род. Ахметов син је Мујо, али су му у школи неку децу писали као Брахиће, а неку као Машовиће. И Мујо је био пекар. Мујов син је Бахрија.

84. Мутапчићи су из Тузле. Дошао је у Пљевља Незир Мутапчић са четири сестре 1878. године. У Пљевљима се оженио од Мериковића. Бавио се трговином, а имао је читлук у Хоћевини (чифчије Ђачићи) и Какмужама. Прешли су у ислам у Тузли. Незировом сину било је име Незир.

85. Паповићи сматрају да су староседеоци у Пљевљима. Памте имена предака од Јусуфа (1885) и сина му Изета. Јусуф је учио школу за време турске владавине, а потом био службеник.

86. Наловићи одавно живе у Пљевљима, али их је некада било више. Почетком овога века била их је само једна кућа. Сви су били занатлије. Памте имена предака од Наила (1842). Наилов син је Сулејман, а Сулејманов Садо. Позната је узречица: ”Ко Наловић у Пријепоље.”

87. Потураци не знају своје порекло. Памте имена предака од Дервиша (1885). Дервишов син је Ризах. Били су занатлије.

88. Находовићи су из Никшића. Тамо су живели код старе дрвене џамије. Имали су земљу на селу. По слобођењу Никшића, 1877. године, дошао је Мухарем (1850) у Пљевља. Дотерао је товар новца и одмах купио две куће. Мухарем је многима позајмио новац, али му сви нису вратили. Купио је фијакер и коње и возио пошту за Чајнаиче и Пријепоље. То је радио до 1926. године, а од тада су се користили аутобуси.

Мухарем је имао више одликовања која је добио од кнеза Николе, али не знају кад и која. Имао је 4 сина. Његов син је Мустафа (1875), кога су из Никшића донели у крошњи на коњу. Мустафин син је Ибро. Касније су се Мустафа и Ибро бавили ковачким занатом.

89. Нангалије су дошле као избеглице из Босне 1878. године. Тамо су живели код Маглаја. Дошао је Зећиров отац и два стрица и населили се у Нангама. Били су богати. Као и остале избеглице крчили су шуме и разоравали пашњаке. Доста су се обогатили, па су имали чифчије у Нангама. Било их је три куће и касније су се одселили из Нанги.

90. Појатићи одавно живе у Пллвљима, али не знају од када. Биле су их 1912. године три куће. Имали су имање у Пољу, а имали су и чифчије. Касније су били занатлије. Памте имена предака од Мухарема (1840). Његов син је Бећир, а Бећиров Осман.

91. Алајбеговићи су из Фоче. У том братству је било и паша. Пореклом су од Ченгића из Херцеговине. Били су у Фочи богати, спадали су међу најбогатије Фочаке. Имали су велики број чифчија. Побегли су пред аусроугар- ским трупама 1878. године. Дошао је Кадрија (1825) са три сина: Бећиром, Ахметом и Веизом (1865). У Пљевљима су (у Шеварима) направили велику кућу. Једна њихова невеста, родом од Дрнда, донела је у мираз три читлука у Калушићима, дућан и пекару.

Бећиров син Џафер био је школован и знао четири језика. Био је преводилац у суду све до смрти 1926. године. Кадрија је 1879. године, одмах по доласку у Пљевља, кренуо за Меку на ћабу и тамо умро.

Бећиров син Џафер променио је презиме и прозвао се Кадрибашић. Његов син је Мурат.

92. Никшићи су од Љуца. Тако су се прозвали док су били у Никшићу, пре 1877. године. Памте имена предака од Назифа (1860). Назифов је отац дошао у Бијело Поље 1877. године. Ту се Назиф бавио трговином. Назифов син Суљо умро је 1922. годин, а његова жена Мулка дошла је у Пљевља 1923. године са једногодишњим сином Хамидом.

93. Пелидије потичу од неког трговца који је дошао из Азије, можда пре 300 година. Имали су у Коминима имање од преко 60 хектара земље коју су им обрађивале чифчије, а део су сами обрађивали. Било их је 1912. године три куће. Памте имена предаха од Мехмеда (1852). Његов син је Хусеин, а Хусеинов Џемаил.

Неки кажу да су Пелидије од Никшића.

94. Пијаловићи не знају од када су у Пљевљима, нити одакле су дошли. Било их је почетком овога века две куће. Памте имена предака од Мухарема (1870). Његов син је Ариф. За време турске владавине имали су десет читлука и исто толико чифчија у Бучју. Имали су неко имање и у Видрама.

95. Ризамулићи сматрају да потичу од неког официра из Анадолије. Памте имена предака од Ризаха (1870). Верују да је Ризахаов прадеда дошао из Азије и да му је било име Ризамула. Ризахов отац је био рањен на Шаранцима 1862. године и спасили су га Бојовићи. Имали су више читлука у Оградама, а неколико и у околним селима. Бавили су се и трговином. Ризахов син је Ибрахим.

96. Муловића има две врсте, али нису род. Једни су пореклом из Звјезда код Пријепоља, а кад су дошли у Пљевља не знају. Памте имена предака од Мула (1800), који се родио у Пљевљима. Његов син је Абдулах (1835), а Абдулахов Ибрахим. Ибрахимов син је Јусо. У Звјезду су се презивали Теминићи, па су се по Мулу прозвали Муловићи. Имали су велика имања у Ристошићима, Звјезду, Брвеници и у Пллваљско пољу. У Пљевљима је до скоро била једна кућа Теминића. Почетком овога века биле су две куће Муловића.

Сви су Муловићи ишли на ћабу у Меку. Ибрахимов брат Захар је био дванаест година председник општине. Хакија је био вероучитељ. Били су богати.

97. Мало знају Рустемагићи о својим прецима. Памте имена предака од Османа (1870). Син му је Мустафа. Рустемагићи су били угледни Пљевљаци. Имали су читлуке у Отиловићима, Оградама и Брвеници. Бавили су се и трговином.

98. Мухаремовићи су из Батова код Горажда. Селим Мухаремовић је побегао испред Шваба 1878. године и населио се на Крчми код Дајовића хана и био чифчија код Ешимбега Бајровића. Његов синовац Решо (1870) је побегао од маћехе око 1880. године и дошао код стрица Селима.

Решо је био касније субаша (пословођа) код Трхуља. Купио је њиву и направио кућу у Шеварима. Имао је шест синова и две кћери.

99. Муслићи су од Шаховића. Тамо их је било двадесет кућа. У Пљевља су дошле четири куће 1924. године. Богат је био трговац Амир Муслић.

100. Нухановићи су Роми из Горажда. Дошли су у Пљевља око 1700. године. Изнад Јалије је била Циганска мала (Махала).

101. Софовићи су пореклом из Босанске крајине. Отуда су побегли пред Аустријанцима 1878. године. Памте имена предака од Рашида (1880). Рашидов је отац дошао из Босне и населио се у Пљевљима. Рашид је трговао кожом.

102. Срне су из Котор Вароши, из Босне. Отуда је побегао Хаџо са фамилијом 1878. године пред аустријским трупама. Његов син Мехмед (1860) је био предузимач грађевинских радова у Пљевљима. Правио је зграду ућумета, касније старог среског одбора. Кад је при завршетку радова требао да исплати мајсторе, благајник је некуд побегао са новцем, па је остало много неплаћених завршених послова. Направио је себи три куће. Имао је четири сина од којих је један био Ибро – обућар.

103. Малкићи су староседеоци у Пљевљима. Хасанови (1870) синови су: Рамиз, Аљо и Мушо. Сви су били обућари. Било их је око 1912. године три куће.

104. Ћулаховићи су старо пљеваљско братство. Имали су преко 50 читлука у Потоцима, Крћама, Буковици итд. Било их је око 1912. године три куће. Памте имена предака од Смајила (1870). Смајилов син је Алил. Ћулаховићи су држали и пола Стражице (северна страна).

Мехо Ћулаховић је био велики турски зулумћар. Имао је чардак на Јакуповом Гробу. Убио га је Бошко Војиновић, хајдучки харамбаша О том догађају народ је испевао песму, од које ћемо навести само неколико стихова:

”Оштра ножа Ћулаховић Меха,

Бољега га у Турчина нема.

Враг нанесе Бошка Војиновића..

Па он својом палошином ману  И Мехову одсијече главу”…

105. Шећеркадићи су од Кадића, а они су дошли из Мађарске око 1700. године. Памте имена предака од Омера (1900). Омер је био обућар, а његов син је Кемал. Омеров рођак је био за време бивше Југославије муфтија (старешина свих хоџа у Пљевљима). Имали су више читлука. Род су им Хаџиатлагићи.

106. Шабанићи су дошли од Шапца око 1800. године. Тамо су се другачије презивали. Памте имена предака од Деда (1820). Његов син је Салко, а Салков Џемајил. Дошла су четири брата. Један од њих је Дедов деда. Из њиховог братства било је више хоџа. Кад се градила цамија код Милет баште, око 1860. године, био је хоџа Арифага. Он је клањао на минарету. Наследио га је Абдурахманов отац. Углавном су били свештеници и занатлије. Имали су имање у Голешима. Било их је око 1912. године шест кућа.

107. Шахимпашићи су са Гласинца. Тамо су имали многа имања и један велики хан. Отуда је дошао Асим са мајком Аземином 1878. године. Отац му се разболео и умро на Гласинцу, а иначе је био турски официр. Аземина је са три девојчице и сином Асимом побегла у Пљевља испред аустријских трупа. Била је родом од Муфтића из Пљеваља. Добила је кућу у мираз и купили су пет њива у Пљеваљском пољу и један читлук у Љутићима.

Асим је и даље остао власник својих имања у Босни, сваке године је одлазио у Босну и од читлука доносио велики приход у новцу. Асим је имао у Пљевљима и малу трговачку радњу. Син му је Омер. Асим је био у црногорској војсци у I светском рату у борби против Шваба.

108. Сујалџићи су из Никшића. Овамо су дошли по ослобођењу Никшића 1877. године. Иначе, у Никшић су дошли из Херцеговине и презивали су се Копоранићи. Презиме су променили јер су у Никшићу градили и поправљали водовод, па према турској речи ”суј” – вода добише ново презиме. Из Никшића су се разишли 1877. године на разне стране, а у Пљевља је дошла само једна породица. Дошао је Рашид (1855) са братом. У Пљевљима се Рашид оженио, направио кућу и купио имање на Радосавцу. Рашид се и у Пљевљима бавио грађењем и поправком водовода. То је радио и њего син Ибрахим.

109. У Пљевља је доселио Сефер Силејмановиђ из Призрена 1925. године и отворио посластичарску радњу. Његови преци су били Срби, па су прешли у ислам (Горанци). За услуге које је Сефер направио српској војсци приликом преласка преко Албаније крајем 1915. годие, добио је високо српско одликовање.

110. Сукићи су из Никшића. Тамо су дошли из Херцеговине. У Никшићу их је било 24 куће. Углавном су били трговци. Кад је Никшић ослобођен 1877. године, у Пљевља је дошао Дервиш (1860) са три сестре. У Пљевља је Дервиш (или Дуран) донео ћуп пун златника, те одмах купио велику кућу и оженио се. После балканског рата (1912. године) одлучио је да иде у Турску са сестрама и фамилијом. Његов син Хасан (1890) није хтео да иде са њим, већ је (био је момак) остао. Дуран је са сестрама разделио новац. Оне су у појасеве ушиле много златника и опасале их око себе. Слично је урадио и Дуран, а непослушном сину није оставио ни новчић. Хасан се после оженио и наставио да живи у Пљевљима

111. Слијепчевићи су одавно у Пљевљима. Живели су у Шеварима, испод Пркоса. Памте имена предака од Салка (1850). Салко је имао старијег брата. Они су се раније презивали Араповићи.

Кад се негде око 1865. године неки Турчин одметну у шуму, паша расписа награду за оног ко га убије. Салков брат се јавио да Турчина убије. Узјахао је коња, а за појас је сакрио велики нож. Близу Бољанића пресрете га разбојник, али овај рече да не види и не зна куда иде. Разбојник му поче претресати торбе, а овај га удари ножем по врату, затим му одсече главу и однесе у Пљевља паши. Паша му даде велику награду и рече да би се од сада требали презивати Слијепчевићи, јер је убио одметника правећи се слеп. Одавно их је била само једна кућа. Бавили су се занатом.

112. Дошла су четири брата из Анадолије и од њих су постала четири братства: Садагићи, Сејфовићи, Мехагићи и Вајзовићи. Имали су велико имање Садагићи у Потрлици, као и једну воденицу. Испод њих су имали воденицу Дрнде (Бајевац, место до Ћехотине). Кад је за време бивше Југославије изгорела општинска зграда у Отиловићима, неке Садагиће су уписали као Садовиће. Од тада се једни презивају Садагићи, а други Садовићи. Дошли су у Пљевља отприлике пре 250 година.

У Шеварима је било Вајзовића. Швабе су 1917. године нашле у њиховој кући четири комите (муслимана) и убили двојицу. Вајзовићи су се после разбежали. Код Тврдаша су били до 1920. године, а онда се преселили у Шевари. Памте имена предака од Османа (1830). Његов син је Омер, а Омеров Нурија

113. Сејфовићи су род са Садагићима, Вајзовићима и Мехагићима. Памте имена предака од Сејфа (1880). Био је трговац, као и његови преци. Живели су у граду. Сејфов је Алија, а Алијин Шукрија.

114. Соколовићи су из Крајине. Памте имена предака од Рамиза (1867). Рамизов син је Етхем. Рамизов отац, као мапо дете, остао је без оца и мајке, па га је подигла тетка удата за Соколовића. Кад је одрастао био је турски официр. Њему су после дали своје презиме – Соколовић. Тако се презивају и његови потомци. Не знају када су дошли у Пљевља. Били су трговци и занатлије, а имали су и чифчија.

115. Шабовићи су стари Пљевљаци. Један Шабовић је давно одселио у Нови Пазар. Колико је тамо био не зна се, али се вратио са три брата у Пљевља и живели су пар година у воденици (садашња кожара) у Шеварима. Пошто у Пљевљима није било послова за њих, два брата одселе у Требиње, а два се населе у Петинама. Памте имена предака од Авда (1884). Авдов деда је био један од четворице браће.

Касније су два брата, око 1880. године, прешли у Сирчиће – Буковицу, изгледа на мираз, а на имање у Петинама населили су чифчије Ђуковиће. Авдо је био коџобаша. Било их је око 1935. године пет кућа.

116. Кечевићи су старо муслиманско братство у Пљевљима. Углавном су се бавили трговином и занатима. Памте имена предака од Абдулкерима (1860). Његов син је Фехим, а Фехимов Шевко.

Постоји још једно братство Кечевића. Они су живели у Потрлици, код Тврдиша. Од њих је Осмо Кечевић.

117. Турсумовићи не знају од када живе у Пљевљима. Памте имена предака од Ибрахима (1900). Његов син је Рифат. Ибрахим је био пекар. Била их је само једна кућа.

118. Тутунџићи су, како они кажу, од неког дворјанина који је на Бољаниће дошао пре паше Бољанића и добио спахилук од Бољанићког виса до Рађевића. Куће су им биле у Бољанићима. Памте имена предака од Муја (1830). Он је имао осам синова. Најмлађи му је био Сејдо. Почетком овога века од осам Мујових синова било је осам куђа и још две од неког његовог рођака. Тутунџићи су имали добра имања, а имали су и чифчије. Сејдов син је Касим.

119. Постоје две верзије о пореклу Трхуља. По једној, они су из места Трхуља код Гацка а по другој, која је тачнија неки Трхуљ Личанин радио је неке послове у Фочи и заволео неку удовицу муслиманку. Она пристаде да се уда за њега, под условом да пређе у ислам. Он на то пристаде. Његови су потомци живели у Фочи и углавном се бавили трговином.

Из Фоче су побегли пред аустријским трупама 1878. године очеви Бећира (1860) и Хасан – (1885) и населили се у Пљевљима. Неки су Трхуљи и даље остали у Фочи. Око 1920. године биле су их три куђе у Пљевљима а дошао је и Авдо 1925. године. Њихове су биле читаве Баре у Шеварима. Имали су имања и у Буковици.

120. Зенђелићи су из Фоче. Отуд су побегли пред Швабом 1878. године. Дошао је у Пљевља Алијин (1870) отац и стриц. Купили су земљу на Радосавцу и направили две куђе. Један је Зенђелић одселио у Чајниче. У Пљевљима је остао Алија. Он је био занатлија. Његов је Ибро, а Ибров Мујо.

121. Жига има два братства. Род су Жиге из Градца и Жиге из Пљеваља, а нису им род Жиге из Буковице. У Пљевљима је била само једна кућа Жига. Бавили су се трговином и занатима. Не знају одакле су. Памте претке од Салиха (1850). Његов син је Шериф. Жиге у Градцу одселиле су из Пљеваља пре скоро 300 година.

122. Тарабе су из Ливна. Тамо их је било више кућа и бавили су се земљорадњом. Из Ливна су побегли пред Швабом 1878. године и населили се у Пљевљима. Памте имена предака од Муја (1830). Дошао је Мујо са три сина: Дервишем, Јусом и Адемом. Дервиш (1860) се оженио у Пљевљима и имао троје деце. Била их је једна кућа. У Пљевљима су купили двоје кола и три пара коња, који су им помагали при раду. Направили су кућу, шталу и још неколико зграда. Купили су и имање. Била их је једна кућа и добро су живели. Дервишов син је Суљо.

123. Влаховљака има три братства (једни су у Бољанићима, други у Дурутовићима а трећи у Пљевљима). Нису међусобно род. Пљеваљски Влаховљаци су се некад презивали Јахијабеговићи и живели су у Херцеговини. Имали су велика имања. У њиховом суседству живео је неки богати Србин. Један Јехијабеговић му је отео део имања и по томе овога прозваше Влаховљак, јер је у Влаха одузео земљу. У Пљевља су дошли пре, можда, 300 година.

Памте имена предака од Ибрахима (1860). Његов је син Сулејман. Сви су се бавили ситном трговином и занатима. Било их је 1912. године две куће.

124. Предак Тахирбеговића је из Дијарбекира, из Анадолије. Био је паша и погинуо 1828. године у борби са Русима у Молдавији. Његов син Тахир (1808) је дошао у Фочу и ту стекао велке поседе. Имања су им била у селу Саш код Фоче. Бавили су се трговином мешовитом робом. Тахиров син Бећир (1833) је побегао пред најездом Шваба 1878. године у Пљевља са три сина: Тахиром, Смајилом и Алијом и пет кћери. Бећиров брат, мајор, је побегао у Сирчиће, у Буковицу. Намеравао је да се ту привремено настани, али је остао стално. Било их је 1912. године три куће. У Фочи је остао један Тахиров син и бавио се пољопривредом и трговином.

Сва три Бећирова сина у Пљевљима су се бавила трговином. Бећир је донео доста новца, те је у Пљевљима направио три куће и остале помоћне објекте. Купили су имање у Мељаку (чифчије – Зечевићи) и на Јабуии (чифчије – Матовићи). Њихов је био Гостеч и имања испод Гостеча. Тамо су имали куће и више слуга. То су касније продали Рондовићима. Куће су им биле испод старог среског одбора и сада су у употреби.

125. Таранчићи су из Драговића код Поблаћа. У Пљевља је дошао Ибро Таранчић 1924. године, и био је радник у млину. Његови су синови Рифат и Медо.

126. Шибалићи су се некада презивали Куртовићи, па променили пре зиме. Била их је једна кућа. Памте претке од Хаџа (1840). Његов син је Салко, а Салков Џемајил.

127. Шуловићи су дошли из Никшића 1877. године, пошто је град ослобођен од Турака. Дошле су три куће. Неколико година су се задржали негде на селу и потом доселили у Пљевља. Из Никшића је дошао Дервиш, деда Дедов (1878). Били су прилично сиромашни, а бавили су се трговином и занатима.. Један брат им је радио у општини. Од Шуловића су се одвојили Авдовићи.

128. Шкоди су живели у Бошчиновићима код Оџака. Било их је око 1912. године седам кућа. Ту живе одавно. Обрађивали су своја имања и нису имали чифчија. Памте имена предака од Бећира (1850). Бећирови синови су: Јашар, Фејзо и Мујо. Фејзо је био у црногрорској војсци у I светском рату.

129. Талићи су из Бугарске. Ибро и Омер Талић остали су без оца и мајке, а имали су само 16, односно 18 година. Сестра им се удала за Рама Махића. Махић се преселио у Пљевља 1895. године, а са њим су дошла и два му шурака Талића. Памте имена предака од Муја (умро у Босни). Ибров син је Хакија. Браћа су у Пљевљима набавила коње и кола и добро радили и живели. Било их је две куће.

130. Рамо Махић је дошао из Босне – Бугојна 1895. године и населио се у Потрлици код Тврдаша. Тамо је купио имање. Била их је једна кућа. Рамов син је Мујо, а Мујо је имао три сина.

131. Шмиговићи су се некада звали Ходовићи, па су променили презиме. Памте имена предака од Шерифа (1862). Његов прадеда је био добар ловац, али због честог жмиркања и трептања назваше га Шмиго. Отуда Ходовићима ново презиме – Шмиговићи. У Пљевљима живе више од 250 година, али не знају одале су пореклом. Имали су имања у Поблаћу, Црљеницама, Зеници, Пљеваљском пољу итд, а и више чифчија.

Шериф је пекао хлеб за Швабе. Имао је по три радника. Сада станују у кући која је прављена око 1800. године. Авдо је био у црногорској војсци у I светском рату, а био је и у борби на Мојковцу. Ту је заробљен и протеран у Пљевља. Пустио их је паша Бајровић.

132. Зуковићи живе одавно у Пљевљима, али не знају кад су дошли и одакле. Још користе кућу коју је правио Хасанов отац. Хасан је рођен око 1839. године и бавио се трговином. Имао је четири читлука у Голешима, Влаци, Пљеваљском пољу. Хасану је жена донела доста новца – велики чембер златника. Хасанов син је Мухарем, а Мухаремов Мустафа. Почетком овога века било је четири куће Зуковића.

133. Зилићи су из Никшића. Дошао је Усо (1825) у Пљевља 1877. године са четири сина Осмом, Муратом, Бећиром и Ферхатом (1855). Ферхат је био најмлађи и ожењен. Прво су одселили из Никшиђа у Скадар, али пошто тамо нису могли нађи добре услове за живот, дошли су у Оџак. Купили су земљу у Ченгића у Горњем селу, а затим крчењем и паљењем лугова доста су проширили имање.

Бећир се није женио, а тројица браће формирала су три породице и подигли три куће. Касније су два Ферхатова брата одселила. Остао је само Ферхатов син Рашид (1895). Његов син је Мурат.

134. Делагије су из Сарајева где их је 1878. године било пет кућа. Хусеин Делагија је имао у околини Сарајева пет читлука (Мијовићи). Кад су Швабе дошле у Босну 1878. године, учествовао је и Хусеин у давању отпора аустријској војсци. Швабе су га заробиле и десетак војника са бајонетима на пушкама су га чували и хтели да га стрељају. Он их замоли да му дозволе да се помоли Богу. Кад то уради, тргну пушку једном војнику и пет њих збоде бајонетом. Остали га убише. Хусеин је имао три сина. Један му је остао у Сарајеву и служио аустријску војску у Бечу, а двојица (момци): Мухамед и Етхем, побегоше у Пљевља 1880. године, углавном због војне обавезе.

Са собом су донели доста златног новца па су одмах купили имање у Љућу, направили куће и бавили се трговином коже и производа од коже, прибора за обућу итд. Браћа су се оженила у Пљевљима и имала по десеторо деце. Мухамедов син је Ибрахим.

135. Хаџалићи су из Фоче. Дошао је Шућров деда 1878. године са четири сина а од њих су касније постале четири куће. У Фочи су се бавили трговином, па су трговали и по доласку у Пљевља. Памте имена предака од Ахмеда (1873). Његов син је Шућро.

136. Сарвани су стари Пљевљаци. Памте имена предака од Хаџа (1856). Његов син је Хабдулазиз-Хафиз (1886). Хаџо се бавио трговином. Имали су имања и чифчије у Крћама. Хафиз-Абдулазиз је био школован, а бавио се трговином и занатима. Био је и народни лекар. Било их је 1912. године пет кућа. (Омербашић каже да су Сарвани Фочанци – друга верзија).

137. Омербашићи су из Фоче. Отуда је побегао Мустафа Омербашић од регрутације 1882. године. У Пљевљима се оженио од Сарвана и имао два сина: Хуска и Мехмедалију. Мустафа је у Фочи завршио основну школу. Бавио се трговином.

138. Туцовићи памте имена предака од Сада (1875), који је био месар. Његов син је Шемсо, а Шемсов Енес. Кажу да је, највероватније Садов отац дошао из Азије, односно побегао од крвне освете. Живели су сиромашно и била их је само једна кућа.

139. Тахловићи су можда најстарији Пљевљаци. Памте имена предака од Муја (1850). Његов син је Ахмет, а Ахметов Сулејман. Имали су имања у Рађевићима и Матаругама и доста чифчија. Живели су у граду и бавили се трговином стоком. Било их је 1904. године четири куће.

140. Хоџића има у Пљевљима два братства. Једни су дошли из Пријепоља, а други из Бољанића. Хоџићи у Бољанићима су дошли из Херцеговине, можда пре 300 година. Сматрају да су се одатле расељавали на више страна. На Боанићима су имали хан и дућан.

Једне ноћи, око 1890. године, заноћило им је у хану више кириџија са товарима скупоцене робе. Неко им је ноћу покрао робу, па су је морали платити. Због тога су дали хан, дућан и земљу, па су два брата Хамид и Ахмет отишли у Брвеницу на мираз. Хамидов син је Салко (1850), а његов Џемајил. Салихови синови су: Јусуф, Џемаил и Хајрудин. Џемајил је био капетан бивше југословенске војске. Заробљен је 1941. године и интерниран у Немачку. По завршетку рата вратио се у земљу и остао у Армији. Пензионисан је у чину генерала.

У Пљевља су дошли после 1912. године.

141. Хаџихамзићи у Пљевљима су од Мекића из Никшића, али су око 1650. године прешли у ислам. Мекића је највише било код Колашина. Неки су Мекићи касније прешли у Никшић и тамо их је било више кућа. Познат је био Хамза Мекић. Ишао је на ћабу у Меку и Медину. Његови се потомци прозваше Хаџихамзићи.

Према другој верзији, коју износи Шалипуровић, Хамза је био Мушовић, а Мушовићи су од Јоксимовића.

Кад је Никшић ослобођен од Турака, Хамза није хтео да носи црногорску капу и одселио је из Никшића за Пљевља. Донео је велику количину златног новца, купио имање у Пљевљима и бавио се трговином.

Први турски попис (катастарски) из 1468. године наводи да су Пљевља имала 72 куће. Други је попис извршен 1477. године и у дефтеру је уписана 101 кућа у ”Тргу Пљевља или Ташлиџа”. У дефтеру за Пљевља не наводи се да ту има муслиманског становништва, а у херцеговачком дефтеру да у неким селима већ има муслимана. Наводи се да је у једном селу било 114 хришћанских домаћинстава а само једно муслиманско.

Учвршћењем турске власти процес исламизације брже напредује. Изгледа да су највише прелазили у ислам трговци.

Већ у попису из 1516. године први пут се помињу муслиманска домаћинства у Пљевљима. Од 150 домаћинстава 20 је муслиманских.

Премештањем седишта Херцеговачког санџаката из Фоче у Пљевља, 1576. године, прелазак у ислам узима већег маха, што се види из пописног дефтера из 1570. године. Тако нпр. у наведеном дефтеру спомиње се Перван, син Милоша; Хасан, син Милашина; Илијас, син Бојића, Хурем, син Вуксанов; Перване, син Марков; Хасан, син Вукца; Скендер, син Влатка, и Хусеин син Вукића. Неколико их је уписао као синови Абдулаха, што такође упућује на њихов скори прелазак у веру освајача. Међу таквим је, како је наведено и мујезин Хусеин-пашине џамије, Худаверди, син Абдулаха (др Енес Пелидија – др Бехија Златар, Пљевља и околина у првим стољеђима осланско-турске власти, Пљевља 1988. стр. 12-43).

Произилази да су у ислам прелазили млађи људи у великом броју док су им очеви остајали у прадедовској вери и нацији.

Сличне податке даје и народно предање. Неки су Срби одмах прешли у ислам, док су други прешли по учвршћењу турске власти у њеној даљој експанзији на север и запад. Тадашње стање давало је утисак стабилности и трајности турске власти. Пошто су мухамеданци били привилеговани слој у турској држави, то су многи прешли у господареву нацију и добили спахилуке и звања.

Сада се не може установити да ли међу садашњим пљеваљским муслиманима има потомака оних првих исламизованих Срба. Пре би се могло рећи да нема. Предањем су преношени подаци да је куга чешће харала густо насељеним местима, па и Пљевљима. Причају стари муслимани да су читаве махале нестајале у налетима епидемије куге. Касније су празнине попуњаване новим досељеницима са села или ислуженим војницима. Ниједно муслиманско братство не тврди да су ту од постанка Таслиџе. Једна су братства изумрла – нестајала а друга пристизала у град и уклапала се у живот касабе.

По доласку аустроугарске војске у Босну и Херцеговину, велики број муслиманског становништва побегао је из Босне и раселио се по Турској. У пљеваљски крај је дошло више од 200 породица. Неки су одлазили даље, а већина се задржала у Пљевљима и по околним селима наше општине. Народ их је називао “мухаџери” (избеглице). Већина их је после 1912. године одселила у Турску.

Пре доласка избеглица из Босне и Херцеговине, стигле су 1877. године избеглице из Никшића. Огромна веђина муслиманског становиштва по ослобођењу Никшића од стране Црне Горе, није хтела да живи под црногорском влашћу, већ се раселила по Босни, Херцеговини, Скадру и осталим деловиа турске државе. У Пљевљама и по околним селима дошло је више десетина породица. Тачан број се не може знати, јер су многи одселили у Турску после 1912. године.

Аустроугарске трупе су дошле у Пљевља априла 1879. године и формирале велики гарнизон. Нагло је оживела привредна активност, јер је требало брзо створити касарне и друге објекте за војску, станове за официре, снабдевати војску и сл. Због тога је нагло оживело и грађевинарство и трговина. Настала је велика потреба за радном снагом. Градило се на све стране. Тада се велики број српских породица преселио из околних села у Пљевља.

Велике миграције, нарочито муслиманског становништва, одвијале су се после 1912. године. О томе нема писаних докумената, нити се на основу казивања старих људи може створити бар приближна слика тих кретања. И после II светског рата велики број породица одселио је у Сарајево и друге босанске градове. Да наведемо за пример братство Бубица, који су и за време бивше Југославије имали своју џамију, а читлуке чак и у Бобову. Имали су велику кућу и били су веома богати. Сад од њих нема никога у Пљевљима. Слично је стање и са старим српским братствима у Пљевљима. Неки су изумрли, а неки се раселили.

Било је још богатих муслимана који су имали своје џамије. Селмановићи су имали две: једну у Шеварима, а другу код старог среског одбора. Џамију код Милет баште подигли су Ћулаховићи.

Интересантно је напоменути да се велики број пљеваљских муслимана јавио 1916. године у аустријску војску и отишао на руски фронт у Галицију, одакле се скоро већина није вратила. Само једном приликом отишло је 30 добровољаца, међу којима и Салко Слијепчевић, син Рашидов.

*   *   *

Досељеници у Пљевљима после 1912. године

1. Ћоровићи у Језерима су од Грбовића. Бошко Ћоровић је био деловођа по општинама Пријепоља до 1939. године. Тада се пензионисао и доселио у Пљевља.

2. Кандић Миливоје, Јованов син из Дробњака је дошао у Пљевља за професора математике у гимназији и ту радио од 1926. до 1975. године. Пореклом су од Требиња. У Пљевља је дошао и Милан Кандић 1919. године из Шавника. Купио је кућу и земљу и бавио се земљорадњом.

3. Таушановићи су пореклом из Кокорина код Гацка. Доселили су у Пиву 1770. године. Милош – Мујо је био од 1920. године деловођа у Отиловићима, а затим је радио у пошти. Милош је био у интернацији од 1916-1918. године. У Пљевљима је купио кућу. У град је доселио и Петар Таушановић 1923. године. Био је курир у основној школи у Пљевљима.

4. Радуле Јовић је родом из села Горјана код Ужица. Учесник је I светског рата. Био је на солунском фронту и добио велики број одликовања а био је жандармеријски наредник. Дошао је у Пљевља око 1920. године. Његова је Рада Нухановић.

5. Русомир Станојевић је родом од Књажевца. Учествовао је у I светском рату и био је и на солунском фронту. Дошао је око 1920. године.

6. Лазо и Софија Голубовић дошли су из Скадра 1926. године. Лазо се бавио пекарским занатом и имао је приватну радању. Имали су осморо деце.

7. Марјановић Никола је дошао 1925. године из Лике. Био је војно лице и радио у Војном округу.

8. Спасо Шаулић је дошао у Пљевља са Жабљака 1927. године и запослио се у Финансијској управи среза пљеваљског.

9. Марко Касалица, син Ђорђија, је дошао са Жабљака у Пљевља 1918. године (из Комарнце) и запослио се у Шумској управи као чувар.

10. Лопушина Илија је рођен 1899. године у Стругу код Боана – Шавник. Запослио се у Пљеваљској гиманзији 1929. године као професор српскохрватског језика.

11. У Пљевља је дошао Јоко Радовић са Крњаче 1908. године и отворио кафану, али је и даље на Крњачи држао имање. Његов син Новица је био у Пљевљима жандарм од 1922-1934. године и купио кућу испод Стражице.

Са Крњаче је дошао и Новичин брат од стрица Миле Радовић 1919. године и на Вароши купио кућу и две ливаде. На Крњачи су им аге били Шмиговићи. Милов је син Ратко (Дорац). Славе Ђурђевдан.

12. Милица Пејановић је дошла из Шавника 1925. године. Била је кројачица женских одела. Имала је кућу и није се удавала.

13. Петруша Томић, удовица Јакова Томића из Превиша код Шавника дошла је у Пљевља 1919. године са троје деце. После неколико година један син јој се вратио у Превиш, одакле су и дошли. Купили су кућу и држали кафану.

Истовремено је у Пљевља дошао из Америке Крсто Томић. Купио је добро имање и велику кућу источно од Стражице.

14. Новак Остојић, Мијаилов син, дошао је из Јунче Дола код Жабљака 1922. године у Пљевља и запослио се у пошти. Купио је кућу испод Стражице. Тада је дошао и Јаков Остојић (1921) црногорски капетан у пензији, такође родом из Јунче Дола код Жабљака.

15. Драго Делибашић је родом из Турбјеле код Никшића. У Пљевља је дошао 1928. године и радио у Војном округу као војни службеник. Био је наредник III класе. Славио је Никољдан. Ожењен је био и имао децу.

16. Милутин Томановић је рођен у Кобиљем Долу, у Цуцама код Цетиња. Дошао је у Пљевља 1928. године као наредник III класе и радио у Војном округу. Имао је породицу.

17. Милан Рогић је родом из Вировитице – Славонија. Служио је аустријску војску у Левер Тари. По капитулацији Аустро-Угарске 1918. године оженио се од Роћена и настанио у Пљевљима. Радио је у пошти. Купио је кућу и мало земље. Имао је 11 деце са две жене.

18. У Пљевља је 1923. године дошао Тришо-Трифун Шаулић са Жабљака и купио кућу и мало земље од Алије Стругара. Зддржао је и имање на Жабљаку.

Тришов син Гојко прикупио је око 600 народних пословица за које каже да их нема у Вуковој збирци. Има око 100 испеваних песмица различитог садржаја. Поред овога има 10 свешчица пуних афоризама.

19. Станојевић Драго је родом из Ужица. Отац му се бавио трговином. Учествовао је у ратовима од 1912-1918. године и добио више одликовања, међу којима и Карађорђеву звезду. У Пљевља је дошао 1920. године и радио као ложач у гимназији. Имао је петоро деце.

20. Митар Радовановић је родом из Невесиња. Био је на раду у Америци, а 1912. године је дошао као добровољац у црногорску војску. Оженио се 1914. године и купио кућу. Учествовао је у црногорској војсци у I светском рату. Швабе су га интернирале 1916. године у Мађарску. По завршетку рата вратио се у Пљевља и радио у Среском начелству. Имао је четворо деце.

21. Меденица Симо, официр бивше Југославије родом из Мораче, дошао је у Пљевља 1920. године. Купио је кућу испод Стражице. Имао је три сина.

22. Милић Јауковић, наредник војске бивше Југославије, дошао је из Буковице код Шавника у Пљевља 1920. године. Купио је кућу испод Стражице.

У Пљевља је дошао 1922. године и Видоје Јауковић из Буковице код Шавника. Видоје је био у Америци и донео доста новца. У Пљевљима је купио две велике куће и држао кафану. Кућу је купио од Љухара. Имао је више деце.

23. Миладин Божовић је из Куча. Био је црногорски крилаш – жандарм. У Пљевља је дошао 1912. године и купио кућу.

24. Раде Бећковић је дошао из Шаранаца у Пљевља 1919. године. Био је радник.

25. Из Шаховића је дошао Милутин Вуковић 1919. године у Пљевља. Радио је као службеник у Пореској управи.

26. Гојко Поповић је родом из Шарана У Пљевља је дошао 1933. године и радио у књижари браће Каваја.

27. У Пљевља је дошао Симеун Жугић из Новаковића код Жабљака 1919. године и имао кућу у Моћевцу. Био је службеник у Среском начелству.

28. Живко Милић је родом из Бјелица код Цетиња. Отац му је са фамилијом дошао на Жабљак око 1900. године. Живко је био на Жабљаку општински пандур до 1916. године (скоро 13 година). У Пљевља је дошао 1919. године и купио кућу близу старе централе. Имао је доста деце.

29. Марија Ђуришић је дошла из Шумана у Пљевља 1920. године и удала се за неког подофицира Кончара. Развели су се после извесног времена. Са њим је имала сина.

30. Марко Ивановић је дошао из Куча у Пљевља 1920. године. Био је пушкар код војске у 48. пешадијском пуку.

31. Илија Јанић био је столар. Дошао је у Пљевља 1920. године из Грабовице код Шавника. Није имао деце. Купио је кућу испод муслиманског гробља. Бавио се столарским занатом.

32. Таушановић Јања је од Жабљака. Њен муж Никола је погинуо на Дрини 1914. године у црногорској војсци. У Пљевља је доселила 1921. године и остала до 1927. године, а потом са децом одселила као колониста у Кањижу, у Војводину.

33. Радоје Караџић са Жабљака је дошао у Пљевља 1933. године. Населио се у Шеварима и бавио пољопривредом.

34. Ристан Радовић из Пиве је умро на робији 1918. године у Аустрији. Његова жена Стануша доселила је 1919. године у Пљевља са петоро деце. Била је радник – надничар.

35. Василије Ђуричковић је дошао у Пљевља 1919. године и радио као полицијски писар. Родом је из Подгорице. Његов отац Илија био је учитељ. Имао је шесторо деце. Становао је у Шећеровића сокаку.

36. Јосип Жица је рођен у Пули. Побегао је из Италије у Југославију и дошао у Пљевља 1931. године. Био је наставник физичког васпитања.

37. Михаило Цвијовић је дошао из Крћа. Најближи род му је Анто. Михаило је имао четири брата. У Пљевља је дошао 1919. године и радио у пошти. Имао је кућу на Вароши. Умро је млад (његов је Јоја Цвијовић).

38. Василије Пашић-Чичић из Шаранаца је имао три сина: Лала, Богдана и Радивоја. У Пљевља су дошли Лале, Богдан и два сина Радивојева 1925. године. Богдан је држао кафану, Лале је био извесно време жандармеријски наредник, а после је и он држао кафану. Радивојев син Радисав био је радник у суду. Други сан – Радуле бивао је и привремени жандарм. Дошли су из Пашина поља у Шаранцима. Продали су имања у Шаранцима и купили куће у Пљевљима. Биле су их четири куће.

39. Из Шарана је дошао Живко Роћен у Пљевља 1924. пздине. Можда је извесно време живео у Левер Тари. У Пљевљима је купио кућу, држао кафану и трговину. Једно је време радио у општини.

40. Миливоје и Миро Сератлићи дошли су у Пљевља 1922. године из Буковице у Дробњаку. Купили су куће и баште. Миливоје је био столар и зидар, а Миро је радио на малтарини код оппггине.

У Пљевља је 1935. године дошао и Илија Сератлић и купио кућу од Шерифа Хоџића. Бавио се пољопривредом и задржао имање у Провалији под Дурмитором.

41. Павле Павловић је из Доброг Нугла (Пасјег) код Његовуђе. Павлов отац Ристо је радио на Цетињу. Павле је завршио учитељску школу на Цетињу и 1920. године дошао да ради у Пљевља. Био је управник основне школе од 1928. године.

Ристан Павловић, учитељ у Пљевљима, родом је из Црнога Врха. Некада су се презивали Спајићи. Иначе, и ови из Пасјега Нугла су од Спајића са Крњаче. Прешли су у Селину пре 150 година

42. Марко Сушић је дошао са Цетиња у Пљевља 1929. године на службу као финанц (финансијска полиција).

43. Милосав Грдинић, из Боровца код Буковице (Дробњак), погинуо је у јануару 1916. године на Мојковцу. Његови синови: Радојица, Неђељко и Михаило, дошли су у Пљевља 1919. године. Радојица је био жандарм, Неђељко капетан – заставник у 48. пешадијском пуку у Пљевљима, а Михаило градски полицајац. У Пљевљима су купили куће испод Стражице. Радојица је био у комитама од 1916. до 1918. године, а друга два брата са мајком Госпавом интернирана су у ропство.

44. Гавро Јована Аџића родом је из Лијеве Ријеке. Био је црногорски официр, затим од 1918-1923. године срески начелник и поново капетан у војсци бивше Југославије, а потом је пензионисан.

45. У Пљевљима, за време бивше Југославије, биле су три куће Џаковића. Периша, Синанов син, био је Пљевљима судија од 1929. године. Родом је из Шаранаца. У Пљевља је дошао Перишин брат Наход 1929. године, као официр у 48. пешадијском пуку. Уочи рата је био капетан. И Радосав Џаковић је доселио у Пљевља и ту купио кућу и имање.

У Мијаковиће је доселио Бего Џаковић, а у Вилиће – Потпеће, Богдан и брат му Павле Џаковић.

46. Спасоје Марковић је родом из Плава Дошао је 1919. године у наш крај и био жандарм у више касарни у општини (Мијајловица итд). Касније је дошао у Пљевља и направио кућу 1937. године на Вароши. Имао је осморо деце.

47. Бране Љубојевић је дошао из Врбова (прибојски крај) у Пљевља и отворио мутафџијску радњу (израда покроваца и врећа) 1920. године. Купио је кућу у Моћевцу. Имао је петоро деце.

48. Бошко Бојовић, комитски војвода из Шаранаца, дошао је у Пљевља око 1925. године. Купио је кућу у Бајровића, добио пензију и остао да живи у Пљевљима. Од 1918. до 1925. године био је срески начелник у више места.

Милосав Бојовић је рођен у Шаранцима. Био је 1916. године интерниран у Мађарску. По повратку, 1918. године, радио је у више места у Србији (Чачак, Лозница). У Пљевља је премештен 1936. године. Купио је кућу код поште.

49. Вранић Јеротије је рођен у селу Чедову код Сјенице. У Пљевља је дошао 1935. године као финанац (финансијска полиција) и оженио се од Росића.

50. Из Црљеница је један Деспотовић дошао у Пљевља 1920. године. Бавио се трговином. Купио је кућу од Ника Рабрена. Напустио је ту кућу и жену са троје деце и изгубио се некуд. Жена му се бавила кројењем и децу школовала.

После 1912. године, у пљеваљском крају као и самом граду Пљевљима, десила су се велика миграциона кретања Велики број муслимана из наших села, донекле и из Пљеваља, одселио је у Азију. Упоредо са овим одласцима, дошло је до померања српског становиштва по селима, јер су они куповали имања одсељених. Градско становништво се мање селило него сеоско.

Окупацијом пљеваљског краја од стране аустријских трупа, крајем 1915. године, дошло је до пљачке српског становништва од стране аустријских трупа, његовог сиромашења и падања у потпуну беду. Швабе су интернирале велики број сатника Пљеваљске бригаде, а Премћанско-косанички батаљон интрениран је комплетан. Поред ратника, интернирани су и сви угледни људи из села и града. Неки старци су имали и по 85 година. Такви старци су брзо умирали још у сабирном логору у Добоју.

Нарочито су настрадали српски трговци у граду. Они су скоро сви интернирани. Једанпут је интернирано 70 мушкараца и 2 жене. Стрпали су их у камионе и под стражом спровели за Рудо, па железницом за Добој. Кажу да су овоме највише допринели неки богати муслимански трговци, који су се на овај начин ослободили конкуренције. Скоро половина ових паћеника помрла је на робији, па су скоро све старе богате српске породице осиромашиле. Многи од њих, по ослобођењу 1918. године, нису имали основног капитала да наставе бављење трговином, већ су прешли на занате или су отворили мале дућане.

После ослобођења и уједињења Југославије 1918. године, миграциони процес се наставио. Муслимани су и даље, али у мањем броју, продавали имања и селили за Турску. Истовремено је већи талас досељеника (из Шарана, Језера, Дробњака и др. места) запљуснуо наша села, углавном од Таре до Коријена и Катуна. Талас се зауставио у Пљевљима. Доселило се скоро 100 домаћинстава, од којих скоро половина у Пљевља..

Тачан број ових досељеника не може се установити, пошто су се неки краће задржавали у Пљевљима, једни су одлазили, а други долазили.

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (20)

Одговорите

20 коментара

  1. Igor Kadic

    Ne znam za ostale ali autor ovog skupa informacija ima jednu nebuozu u tekstu. “Kadići su došli iz Mađarske oko 1700. godine.” I onda ide dalje kako su uzeli islam i sagradili drvenu dzamiju… Ovo nema veze sa zivotom i definitivno ne sa prezimenom Kadic. Kadici su iz sela Kadica Boan kod Danilovgrada i jedan deo familije je pobegao u Pljevlja i okolinu nakon sto je Todor Kadic ubio Knjaza Danila Njegosa u Kotoru, 1860. Tu su uzeli Islam da bi dobili zastitu od Turaka jer su ih progonili Petrovici.

    Nigde u ni jednom izvoru nema pomena da je postojao i jedan Kadic u Madjarskoj i koja bi to slucajnost bila da pre 300 godina u nekom selu u Crnoj Gori i u Madjarskoj postoje 2 ista prezimena.

    Uskoro opsirnije na temu jer idem direktno da proverim sve a i da uradim DNK ali mislim da ce ovde trebati promena u tekstu.

  2. vojislav ananić

    Поштовани Игоре!
    Наведена књига из које сам преузимао податке (Милета Војиновић: Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва) налази се и у дигиталној библиотеци Порекла у одељку Стара Херцеговина, у ПДФ верзији, 17,5 МБ. Преконтролишите у именованој књизи. Ако нађете да сам погрешио за Кадиће у Мађарској, онда се јавите.
    Поздраав,
    Војислв

  3. vojislav ananić

    И још нешто, Игоре: те небулозе које помињете, можете приписати само паметнијем и упућенијем од нас двојице, аутору књиге, а не мени који сам само повадио оно најбитније и приредио текст. Откуд Кадићи у оно време у Мађарској, заиста не знам. То је време великих сеоба Срба на север Мађарске, све до Сент Андреје, која је двадесетак километара иза Пеште и Будима.

    А за Вас, спорно је следеће:

    55. Кадићи су дошли из Мађарске око 1700. године. Дошла су три брата у Пљевља. Направили су куће у Муслаку, испод Табана. Нешто касније, ту су направили дрвену џамију и око ње формирали своје гробље. Један је Кадић ишао на ћабу у Меку, па његове потомке прозваше Хаџиатлагићи. Другом је било име Шећер, па му се потомци прозваше Шећеркадићи.
    Познат је био Мујага који се родио у Пљевљима око 1830. године. Завршио је право у Цариграду и постао судија – кадија. Направио је велику кућу у Прибаковићима – Бољанићи (западно од Рађевића). Ту је био кадија и судио све спорове на великом подручју од Готовуше, Челебића и Чајнича. Брзо се обогатио и стекао велики број читлука (скоро половину читлука од Јакупова Гроба до Буковице).
    Мујага је био веома окрутан. Пред суђење су га морали парничари на леђима донети са горњег спрата. Судио је како је хтео. Међутим, против њега су подигнуте тешке оптужбе, па је осуђен на смрт (дошао је ферман из Цариграда, али се могао и откупити). Тада је продао скоро сво имање (око 1865. године); само му је остала кућа и мало земље око ње. Мујагин син је Халил, а Халилов Алија и Шабан. Неки су Кадићи прешли у Дурутовиће. Око 1912. године било је шест кућа Кадића у Прибоковићима код Бољанића а пет у Дурутовићима.

    105. Шећеркадићи су од Кадића, а они су дошли из Мађарске око 1700. године. Памте имена предака од Омера (1900). Омер је био обућар, а његов син је Кемал. Омеров рођак је био за време бивше Југославије муфтија (старешина свих хоџа у Пљевљима). Имали су више читлука. Род су им Хаџиатлагићи.

  4. Što je sa Rajevićima iz Pljevalja, ako ih još ima, kada su i odakle došli?

  5. Војислав Ананић

    О становништву пљевљанског краја, писао је и др Слободан Мишовић.

    http://en.calameo.com/read/003500171e41fad19b8bc

  6. Pljevlja

    Poštovani gospodine Vojislave,možete li mi reći nešto više i šire o poreklu bratstva Vučinića iz Pljevalja (selo Donja Brvenica)? Pozdrav

  7. Војислав Ананић

    Варнава Росић (Петар), патријарх (Пљевља, 29. VIII 1880 — Београд, 23. VII 1937)

    Основну школу завршио је у Пљевљима 1892. а Богословско-учитељску школу у Призрену 1900, који је тада још био под османском влашћу. Тада се потпуно определио за свештенички позив и образовање наставио у Духовној академији Руске православне цркве у Петрограду, развијајући се под утицајем свог духовног оца, ректора академије епископа Сергија. Духовну академију завршио је 1905, стекавши научни степен кандидата богословља. У Петрограду је 30. априла исте године примио монашки постриг, после седам дана произведен у чин јерођакона, а затим и у јеромонаха. Школовање у Русији створило је код њега трајну везаност за ту земљу и за руско православље. По завршетку школовања отишао је у Цариград и брзо се повезао са многобројном српском колонијом. Убрзо по доласку постао је управник тамошње српске школе, а затим и свештеник при посланству Краљевине Србије. Био је активан сарадник Цариградског гласника. Боравећи у Цариграду успоставио је блиске везе са структурама цариградске Васељенске патријаршије. Захваљујући тада стабилним односима Краљевине Србије и Османског царства, после посете краља Петра I Цариграду, рукоположен је за епископа велешко-дебарског 18. марта 1910, на препоруку српске владе. Рукоположила су га петорица архијереја Васељенске патријаршије јер је и сам тада припадао тој цркви. Носио је титулу епископа главинског. Његовим рукоположењем учињен је још један корак у ограничавању домета бугарске егзархијске пропаганде у Македонији. Балканске ратове и ослобођење Македоније дочекао је у својој епархији. Након окончања Другог балканског рата сви егзархијски епископи удаљени су са простора који су Букурештанским мировним уговором припали Краљевини Србији. У створеном управном провизоријуму у црквеним пословима, зато што због ратова није било могуће одмах уредити црквену структуру у новоослобођеним областима, управљао је целокупном црквом у српској Македонији. Јесен 1915, када је Српска војска отпочела повлачење преко Албаније, Црне Горе и Македоније, дочекао је у Битољу, одакле је са неким војним јединицама одступио према Солуну. Из Солуна је отишао на Крф, где је боравио до почетка 1917, када је по налогу српске владе кренуо у дипломатску и црквену мисију у Русију. У Москви је, у својству представника Српске цркве, присуствовао обнављању институције руског патријарха, и устоличењу патријарха Тихона. Његова везаност за Руску цркву дошла је и тада до изражаја. Био је сведок револуционарних збивања у Русији 1917. и као добар познавалац руских прилика упозоравао какве ће тешке последице то произвести по земљу и народ. Касније, као патријарх, у својим посланицама указивао је у каквом су се тешком положају после Октобарске револуције нашли руски народ, црква и држава. По завршетку Првог светског рата вратио се у земљу и управљао као администратор свим епархијама у Јужној Србији (1919—1920), чији административни статус и даље није био јасно уређен. За митрополита скопског изабран је 17. новембра 1920. На челу Скопске митрополије обновљене Српске православне патријаршије остао је до 12. априла 1930, када је на патријарашком престолу наследио умрлог патријарха Димитрија. На челу цркве био је у време када се политичка ситуација у земљи и у Европи све више компликовала. У говорима и посланицама указивао је на опасност од нарастајуће појаве нацизма у Европи, као и од све отворенијих тежњи за растурање државе. Одан краљевском дому, веома тешко је примио вест о смрти краља Александра I Карађорђевића, сматрајући да су тиме поткопани темељи државе и да нема ауторитета који би могао да га у земљи замени. Након краљеве смрти влада Милана Стојадиновића је, изговарајући се државним разлогом, наставила рад на изради и склапању конкордата са Римокатоличком црквом, чији је нацрт наследила још од претходне владе Богољуба Јевтића. Криза око конкордата почела је још 1935, да би се распламсала 1937. С обзиром на то да се предложеним конкордатом Римокатоличка црква у Краљевини Југославији стављала у привилегован положај у односу на православну, а да је њен центар моћи био изван контроле државе, православна црквена јерархија на челу са патријархом одлучно се супротставила његовом усвајању. И патријарх Варнава и Свети синод су се о томе више пута јавно оглашавали. Покушаји председника владе Милана Стојадиновића да се у Закон о конкордату накнадно унесу исправке које би значиле да по његовом усвајању повластице дате Римокатоличкој цркви аутоматски важе и за друге верске заједнице, нису били довољно убедљиви. Јавно мњење је било узнемирено, посебно од како се патријарх разболео од мистериозне болести за коју се сматрало да је последица тровања. Убрзо, 19. јула 1937, десила се тзв. Крвава литија, сукоб жандармерије и православних свештеника и верника, који су од Саборне цркве, после молепстивија за здравље болесног патријарха, кренули ка цркви Светог Саве на Врачару. Јавност је додатно била иритирана чињеницом да је на челу Министарства унутрашњих послова, које је руководило оштром полицијском акцијом, био римокатолички свештеник Корошец.
    Сумњало се да је патријарха отровала влада или полиција, што је поткрепљивано сазнањем да су два његова кувара, пошто се за болест сазнало, нестала. Патријархова два брата, која су дошла да га посете, такође су се изненада тешко разболела. Патријарх је умро четири дана након Крваве литије и сахрањен у цркви Светог Саве. Узрок његове смрти никада није са сигурношћу утврђен. Убрзо за њим од исте болести умрла су и његова два брата.
    У време његове управе стање православне цркве у држави је готово у потпуности уређено. Донети су Устав Српске православне патријаршије, спроводбене наредбе и реорганизована мрежа епархија. Помагао је зидање нових и обнову старих цркава и манастира, а посебну пажњу посвећивао је унапређењу мисионарског рада, црквеног богослужења и положаја монаштва. У његово време саграђена је зграда Српске православне патријаршије у Београду и отпочета градња новог храма Светог Саве на Врачару.

    Драгољуб Р. Живојиновић

  8. Страхињa

    Поздрав да ли има неко сазнања о презимену Јовељић?

  9. Katarina

    Zasto niko ne napise istinu o tome u cijoj se kuci rodio Petar Rosic – Varnava? Nije tajna da je porodica Rosic bila siromasna tada, kao sto nije ni sramota pomoci jednoj porodici da joj se dete rodi u suvoj, cistoj i toploj prostoriji.Dobrocinstvom se ne treba hvalisati, pa porodica koja je pomogla nece to objavljivati na sva zvon. Ali, dobrocinstvu se uzvraca pristojnoscu i postovanjem, koje izgleda mimoilazi tu dobru porodicu toliko da se cak i ta istina o Varnavinom pravom mestu rodjenja gura pod tepih javno. Znam ljude iz te hriscanske, postene porodice koja je izrodila mnoge velike ljude, pa znam i da nisu od onih koji traze ista za sebe. Ali, licno ,mislim da je red da im se oda priznanje za human gest koji su prema Varnavinoj porodici pokazali.