Досељавање народа у Војводину

19. фебруара 2014.

коментара: 53

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне заједнице.

Vojvodina, etnicka mapa

После бурних ратова, подручја кроз која су пролазиле војске била су опустошена. Највише су страдале низије. Велики део некадашње Угарске, тј. њен средишњи низијски део, у демографском смислу био је уништен. Природно је било да се ти предели полако населе, а у економском интересу Хабзбурговаца било је да се што пре населе. Стога, не само да су подржавали, него су и активно учествовали у насељавању тих територија. Интерес власника новоослобођених жупанија тако је је било насељавање становништва.

Насељавање Немаца

На новоослобођеним територијама аустријска државна политика током 18. века започела је насељавање Немаца у Бачку, Срем и Банат. Њих је Бечки двор на југ Монархије насељавао као радне, династичким и државним интересима верне поданике. Немачки досељеници су углавном потицали из Швапске, Порајња, Франачке и Фалачке. У Бачкој су се Немци насељавали од Пожаревацког мира 1718. године. У Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) присутни су 1739. године, а у Оџацима, Колуту, Пригревици, Бачкој Паланци и Гајдобри од 1748. године. У Апатин и Букин населили су се 1750. године. Њихов долазак у Оџаке бележи се 1759. године, где су убрзо саградили своју цркву. У периоду од 1763. године до 1768. године насељени су у Гајдобру, Гаково и Каравуково. У годинама од 1784. до 1786. досељеници Немци дошли су у Црвенку, Врбас, Секиц, Буљкес, Сивац, Кулу, Парабуц, Станишић, Чонопљу. Темерински феудалац Арпад Сечењи (Szécsenyi Árpád) населио је Немце у Бачки Јарак.

Прва велика колонизација Немаца у Банат била је током и након завршетка Варадинског рата (1716–1718). Тада је у Банат долазило становништво из Фалачке и Франачке. Немци су 1717. године дошли у Темишвар и Белу Цркву, а 1723. године у Панчево. Међутим, рат од 1737. до 1739. године, разбојници, а поготово велика епидемија куге 1738. године, уништили су немачко становништво у Банату. Друга велика колонизација Немаца (Терезијанска колонизација) догодила се у Банату од 1763. до 1773. године, када је досељено 11.000 породица. Марија Терезија је 1763. године издала Патент о колонизацији којим је регулисала права и обавезе досељеника. И после овог периода настављено је интезивно насељавање Немаца на територију Баната. Тако су 1770. године немачки досељеници дошли у Ковин, 1774. године у Глогоњ, 1776. године у Омољицу, Јабуку и Мариолану, 1784. године у Модош, а 1790. године у Црњу и Наково.

Немачко становништво долазило је углавном на простор Војне границе, где је од 1765. године постојао Немачко-банатски пук, али и на имања спахија. Тако је породица Нако населила на свој спахилук Немце у Наково, Хајфелд и Масторт. Срби из Мартинице су 1781. године отишли су у Војну границу, у Центу. Око 1800. године на имање Лазара у Мартиницу и у ново насеље Лазарфелд дошли су Немци из близине Велике Кикинде (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). Из Баденске области населили су се Немци 1802. године и свом новом насељу дали назив по министру рата Карлу, Карлсдорф.

Досељавање Срба

Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на подручје Срема, Бачке и Баната било је трајна појава 18.века. Гладне године и бољи услови живота у јужној Угарској утицали су да тај прилив досељеника буде сталан. Војна граница била је подручје насељавања овог становништва, јер оно се и у старом крају налазило у оквирима Војне границе. Најинтензивније насељавање тог становништва било је у Срему, где је свако село тада добило свој рватски или шијацки шор или крај (досељеници из ових крајева називани су Шијацима). У Бачкој, Шајкашки батаљон је био простор усељавања досељеника из западних крајева. Шијаци у Госпођинцима и Чуругу помињу се 1770. и 1786. године. Још до 1848. године многи Шијаци из Мошорина и Вилова су се састајали на међама атара. Ова досељеничка струја допирала је делимично и до Банатске војне границе (Ковин, Омољица, који имају свој рватски крај).

Досељавање Хрвата

Досељавање Хрвата у Бачку, Срем и Банат било је разлицчито када је реч о узроцима, пореклу становништва и структури досељеника. Аутохтоно хрватско сремско становништво за време напада Турака иселило се из Срема. Српска већина тада је у Срему асимиловала католике у неким сремским насељима (Велика Ремета, Манђелос, Вогањ, Добринци, Голубинци). Током 18. века Хрвати су се населили у Срему у оним насељима у којима су раније живели. Тада је дошло до великог прилива шокачког становништва из Босне, па је у западним деловима Срема преовладало икавско наречје. Хрватско становништво у Срему похрватило је досељене Немце и католичке Клименте у Никинцима и Хртковцима.

Јужнословенско католичко становништво у Бачкој разнородног порекла је и времена досељавања. Оно је пореклом из Босне, Далмације и Лике. После 1622. године дошло је до насељавања група буњевачког становништва у крај око Суботице и Сомбора. Друга група истородног становништва доселила се 1686. године под вођством капетана Ђуре Видаковића и Дује Марковића. У доба Великог бечког рата (1683–1699) и после потписивања Карловачког мира, талас шокачког становништва из Босне прелио се из Славоније и Срема у Бачку и населио осам насеља од Бача до Сантова. У 18. и почетком 19. века досељавали су се Хрвати у Банат. Прва група досељеника били су Шокци икавског наречја који су се населили у Војну границу у Перлезу, Старчеву, Омољици и Опову.

Другу групу насељеника чинили су кајкавски племићи. Арондацијом земљишта за потребе карловачког генералитета (1784–1788) Загребачка надбискупија изгубила је земљу дуж реке Купе. Дворски ратни савет тада је Надбискупији понудио земљиште у Банату, што је озакоњено 1801. године када је дошло до насељавања кајкавског племства, надбискупских вазала, у Боку, Неузину, Јарковац, Ботош, Маргитицу, Кларију. Трећа група хрватских насељеника дошла је 1803. године у Банат. Становници из три крашованска насеља населили су се у Карлсдорфу (Банатски Карловац).

Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току 16. века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у 17. веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед. 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племица уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.

Буњевци, Шокци

Буњевци

Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.

Шокци

Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају 17. века из Босне и Далмације. Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од 15. до краја 16. века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску. Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Succus. Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати. У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.

Досељавање Мађара

Узрок досељавања Мађара у Бачку и Банат током 18. века је обнова угарске жупанијске власти у јужној Угарској и утемељење феуда у Бачкој и Банату. Мађарско становништво досељавано је, пре свега, као радна снага на феудалним имањима, а велепоседници су били главни покретачи колонизације (не само Мађара). Инкорпорирањем Баната 1779. године под власт Угарске и стварањем жупанијске власти у њему, као и спахијских имања, почела су досељавања Мађара у Банат. У Бачкој је досељено мађарско становништво дошло на подручје Бачкободрошке жупаније и Потиског крунског диштрикта. Мађарско становништво је 1746. и 1747. године почело да насељава Суботицу, 1748. године Бездан, 1749. године Кулу.

Гроф Антон Гражалковић задужио је 1750. године Ференца Чизовског (Csizovszky Ferenc) да насели тополску пустару, која је већ 1774. године имала 247 домова насељеника из северне Угарске. После 1751. године мађарски досељеници дошли су у Сенту, од 1751. до 1753. године у Аду и Мол; 1753. године Дворска комора населила је мађарско становништво у Кањижу, а од 1750. до 1762. године досељеници су стигли у Бечеј, Чонопљу, Купусину, Дорослово. Посед Бајшу је 1751. године добио потиски капетан Стеван Зако, који је 1759. продао посед Јакову и Луки Војнићу. У Бајшу су се 1760. године досели Мађари католици, а 1785. године реформатске вероисповести. Мађарско становништво дошло је 1767. године у Петрово Село, 1769. године у Иђош, а 1771. године у Мартонош.

Спахија Миклош Карас (Kárász Miklós) од 1746. до 1772. насељавао је мађарским живљем пустару Хоргош. У Стару Моравицу 1786. године населиле су се 334 мађарске реформатске породице из Кишујсалаша (Kisújszállás), Кунмадараша (Kunmadaras) и Јаскишкера (Jászkiskér). Исте године, становници Кишујсалаша населили су Пачир. Мађарске породице стигле су 1787. године у Фекетић, а 1799. године гроф Сечењи населио је Мађаре на свој темерински феуд. И пре инкорпорирања Баната у Угарску, мање групе мађарског становништва стизале су у Банат. Мађарски живаљ је 1773. године стигао у Нову Кањижу, Мајдан и Крстур, од 1774. до 1776. године досељавали су се Мађари у Оросин (Руско Село) и Торду.

У Чоку је мађарско становништво дошло 1782. године, а 1783/84. у Мађарски Итебеј. Пошто је српски живаљ напустио Дебељачу, из северног Потисја Мађари реформатске вероисповести стигли су 1794. године у ово насеље. Мађарско становништво је 1801. године колонизовало Мађарску Црњу. Досељавање Мађара, иако је била у питању Угарска, није помагала централна власт, јер није постојао план за насељавање Мађара. Напротив, већина мађарског становништва насељавала се без знања и дозволе државе и феудалаца.

Досељавање Румуна

Досељавање Румуна у низијски Банат током 18. века било је слика колонизационих померања, планског и стихијског насељавања румунског становништва са простора Банатских планина и из долине Мориша и Караша. Румунско становништво било је присутно у западном Банату и пре 18. века. Румуни су у низијски Банат досељавани у Војну границу и на имања феудалаца. Након досељавања, румунска насеља могла су се груписати у три типа: села у доњем току Нере и Караша, као и она у долинама Моравице и Месића чији су се становници називали горанима, затим насеља у Војној Граници, у околини Панчева, Алибунара и Беле Цркве, чији становници су се називали граничарима и пет насеља у средњем Банату, чији становници су се називали Румуни са пустаре. После 1740. године интензивира се досељавање Румуна у низијски Банат. Тада се доселило румунско становништво у Маргиту, у Сент Јоан (Барице), а 1744. године у Мали и Велики Гај.

Марија Терезија је 1765. године издала патент да се из свих румунских насеља, у које би требало да дођу немачки колонисти, иселе Румуни. Две године касније, 1767. године, румунски живаљ напустио је своје у села око Темишвара и у долини Мориша и населио насеља око Бегеја: Мали и Велики Торак, Јанков Мост, Ечку, Клек. Становници села Сакалаза код Темишвара населили су Велики Торак, а из села Сердина у долини Мориша Мали Торак. Укупно је у Мали и Велики Торак стигло 340 породица. Румунски живаљ пристигао у Јанков Мост био је пореклом са Мориша. Румунска насеља око Бегеја после продаје у спахилуке (1781–1782) ушла су у посед Луке Лазара и Исака Киша.

Војне власти су, такође, спроводиле колонизацију Румуна у Војну границу. Тако су 1765. године насељени румунским становништвом Банатско Ново Село, Долово, Алибунар, Селеуш и друга места; крајем 18. века румунски живаљ дошао је у Уздин, Ковин, 1805. године у Мраморак, 1807. године у Делиблато, а 1808. године формирано је румунско насеље Владимировац (Петрово Село). Румуни у селима у околини Вршца били су староседеоци. На подручју Баната дошло је до интензивног прожимања српског и румунског становништва.

У веку вере, верска истоветност зближавала је народе, а комуникацију међу њима чинила је лакшом. У периоду од 1713. до 1864. године Румуни су у верском погледу припадали српској црквеној организацији, Карловачкој митрополији, осим оних који су прихватили унију са католичком црквом (од наших насеља Румуни у Јанковом Мосту и Марковцу). Бракови између Срба и Румуна били су чести, као и међусобна асимилација. У источном Банату у 18. веку почела је румунизација српског живља, а у западном асимилација Румуна са Србима. Асимилација је лакше текла код верски истоветних народа (примери: међусобне асимилације Срба и Румуна, германизација Италијана и Француза), јер су контакти међу њима били чешци.

Досељавање Словака

Словачко становништво током 18. века населило се у Бачку, Банат и делимично у Срем. Словачки живаљ долазио је на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, затим су га насељавали на Коморска имања и Војну границу. Колонизација почиње 1745. године, када је импопулатор Мартин Чањи, на основу договора са власником футошког властелинства Михајлом Чарнојевићем, довео 2000 Словака из Новограда (Новохрада), Ораве, Липтова, Хонта, Зволена, Турца у Петровац у Бачкој. Досељеници су две године потом, 1747. године, склопили уговор са спахијом. Са тог подручја насељеници су 1746. године дошли у Кулпин на имање спахија браће Стратимировић, 1754. године Словаци протестанти насељавају се у Бајшу, 1756. године у Гложан, 1758. године у Селенчу, која је једино мултиконфесионално насеље, протестантско и католичко. Словачки досељеници су 1773. године дошли у Кисач, а од 1790. до 1791. године у Пивнице и у Лалић. Из села Селенче у Бачкој протерано је 1770. године 98 словачких протестантских породица, које су се населиле по специјалној дозволи цара Јосифа II у Пазови, на територији Петроварадинске пуковније.

На посед Кристифора Нака у Банату дошло је 1782. године словачко становништво из Новоградске, Пештанске, Нитранске и Зволенске жупаније. Досељеници су основали насеље Нови Комлош. На њиховом челу били су учитељ Самуел Гершковић и свештеник Матија Барањи, пореклом из липтовацког краја. Матија Барањи превео је 1784. године део насељеника у село Пардањ на имање Габриела Бутлера, а две године потом из Пардања досељеници су стигли у Арадац, код Великог Бечкерека, на имање Исака Киша. Из Пардања је словачки живаљ 1788. године прешао у Ечку, а из Ечке са свештеником Јаном Босиделерским 1802. године у Ковачицу. У овим годинама (1806) словачко становништво дошло је у Падину и Шандорф (Јаношик), а из Шандорфа 30 словачких породица населило се у Хајдучицу. Већа група досељеника 1829. године из Падине такође је населила Хајдучицу.

Досељавање Русина

Прве русинске породице из Закарпатја, тадашње североисточне Угарске, долазе у Бачку четрдесетих година 18. века. На попису становништва Куле 1746. године прво је записано троје Русина, а након њих, исте године, још 11 русинских породица. Први русински колонисти долазили су у Бачку појединачно, као надничари, у време већих сезонских радова, па су се неки од њих ту и населили. Организовано насељавање Русина у Бачку поциње 1751. године: управник коморских имања у Бачкој, Франц Јозеф де Редл (Franz Joseph de Redl) је, на молбу слободњака Михајла Мункачија (Munkácsy Mihály) из жупаније Берег (данас у Закарпатској области Украјине), издао и потписао контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из североисточне Угарске на пустару, ненасељено коморско насеље Велики Крстур. Исте године у селу је основана гркокатоличка парохија, а 1753. почела је да ради школа у којој се настава одвијала на русинском језику.

Русинско становништво је 1751. године насељено на подручје коморске пустаре Руског Крстура, на основу уговора о насељавању који је потписао администратор коморских имања у Бачкој Јозеф де Редл. Две године потом, у Крстур је пристигло русинско становништво из жупанија Шариш, Земплин, Боршод, а насељавање је настављено до почетка седамдесетих година 18. века до када су пристизали нови досељеници са широке територије тадашње североисточне Угарске, из 14 жупанија на којима се простирала црквена јурисдикција Мункачевске гркокатоличке епархије.

Досељавање Русина у Куцуру поцело је 1763. године, када је Франц Јозеф де Редл потписао уговор о насељавању 150 гркокатоличких русинских породица у коморско насеље Куцуру и дао га Петру Кишу из Крстура да прикупи и доведе заинтересоване колонисте из североисточне Угарске. 41 русинска породица дошла је 1763. године, а две године касније још 42. Оне су углавном потицале из парохије Муцењ. Године 1764. русински кнез у Куцури звао се Јанко ордаш, а први гркокатолички свештеник у Куцури (од 1766. године) био је Осиф Кирда. У Куцури су већ живели православни Срби. Русинска школа у Куцури основана је 1765. године, а гркокатоличка парохија 1766. године. На државном попису 1787. године у Крстуру је било око 2200, а у Куцури око 1600 Русина. У доба владавине цара Јосифа II 1786. године у војну службу је примљено око 8000 запорошких козака који су насељени у околину Сенте.

Досељавање појединих русинских породица из Крстура и Куцуре у Нови Сад почело је већ шездесетих година 18. века, а 1780. године у Новом Саду је основана гркокатоличка парохија. У другој половини 178. века Русини су се у мањем броју досељавали и у нека друга насеља у Бачкој: Шову и Обровац, али се нису одржали у њима. Русини који су се од средине 18. века досељавали у Бачку били су гркокатолици, али су од 1751. године били под јурисдикцијом римокатоличке Калочке надбискупије. У почетку су им свештеници Русини долазили из Мукачевске и из гркокатоличке Великоварадинске (Велики Варадин, данас Орадеа у Румунији) епархије. Из те епархије су у почетку Русинима долазили у Бачку први гркокатолички свештеници и доносили најнеопходније црквене ћирилске књиге.

За гркокатолике, унијате у Хрватској и за Русине у Бачкој основана је 1777. године Крижевачка епископија, у оквиру које су Русини остали све до 2003. године, када је основан Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Поједине русинске породице, понекад и веће групе, из Крстура и Куцуре током 18. и 19.века пресељавају се у друга насеља и тако формирају нове русинске колоније. Крижевачка епархија је 1777. године добила посед Шид и Беркасово, па је почетком 19. века почело насељавање Русина на тај посед. Насељавање у Шид је поцело 1803. године, а у Беркасово 1810. године. У Бачинце се Русини насељавају од 1834. године.

Јевреји у Војводини

Позиције јеврејског становништва у Срему, Бачкој и Банату биле су одређене положајем Јевреја у Хабзбуршкој монархији. Патент Марије Терезије дозволио је Јеврејима да живе у градовима уз плацање толеранцијске таксе. Реформе Јосифа II омогућиле су Јеврејима рад у државној служби. Јевреји су чинили градско становништво које се бавило трговином. У Новом Саду је 1728. године живело 12 јеврејских породица, 1743. године 26, а 1748. године постојала је јеврејска општина. Породица Јакова Херцела прва се 1775. године стално населила у Суботицу, а 11 година касније основана је јеврејска општина.

Народи о којима (ни)је остало само сећање

У доба када је Банат био највећи колонизацијски простор у Европи, досељена је ту група Каталонаца из Шпаније. Када су Хабзбурзи изгубили Напуљ и Сицилију 1731. године,Каталонци су пристигли у Беч. Четири године лутали су Бечом и аустријским градовима, те су хабзбуршке власти одлучиле да их населе у Велики Бечкерек. Они су лађама стигли на Бегеј и формирали своје насеље Нову Барселону. Први су почели да саде дудове у Банату. Уништили су их напади разбојника, а нарочито куга 1738. године. Од целе насеобине остало је само 30 сирочади која су распоређена по сиротиштима у Угарској.

Уз Немце, досељавали су се и Италијани који су населили околину Темишвара, али су врло брзо били германизовани. Из области Алзаса и Лорене у периоду терезијанске колонизације дошли су и Французи. Они су у околини Велике Кикинде 1770. године основали своја насеља: Солтур, Шарлевил, Сент Хуберт, Молин, која су убрзо германизована. Трагови досељених Француза остали су у презименима банатских Немаца: Шевалије, Дипон, Барту, Леђер, Боасе итд. У време Великог бечког рата, Бугари-католици населили су села Бешенево и Вингу, у близини Темишвара. На посед Лазара у Ечку дошли су 1793. године, а од 1823. до 1825. године населили имање Двор Јосипа Петровића у Банату. Неки од њих су се 1895. године иселили у Иваново код Панцева, а неки су отишли у Бугарску. Феудалац Лудвиг Барац населио је 1838. године пустару бугарским насељеницима и они су је назвали Барацхаза (Барацзхáза), касније Стари Лец. Бугарски насељеници углавном су се бавили баштованством. Трагови Бугара, Италијана, Француза, Шпанаца углавном су нестали, али не потпуно. У Војводини често можемо чути чудна презимена, која нису у складу ни са једним језиком који се данас говори овде. Штавише, могуће је да је неко од наших предака припадао овим народима, те да о њима није остало само сећање.

Досељавање и порекло Рома

Роми су недовољно проучен и познат народ, иако присутан у Европи много стотинагодина. Њихова историја одигравала се тако да је једва била у вези с крупнијим догађајима европске историје, па према томе и историјским догађајима у Угарској или Србији. У свести разних народа, а и у свести самих Рома, постојало је оштро раздвајање настало због разлицитог начина живота, језика и различите културе. Разне групе Рома раздвајају се на основу језика који говоре, обичаја и назива које користе за себе. Многи прихватају назив Роми, који потиче из језика хинду, а данашње значење те речи је мушкарац (територија у Малој Азији где су Роми били присутни у XИ веку називала се у Византији и у време Турака Рома или Рум). Неки користе разне форме назива Циган, који на неким од језика једноставно знаци човек, тј. људско биће. Ова реч је пореклом из грчког језика (атхиганос), али је по мишљењу већине Рома непожељна, погрдна. Карактеристично је да Роми дуго нису бележили податке из своје историје, тако да је то препуштено другима и због тога је она пуна отворених питања, предрасуда или погрешних тумачења.

Мада је то мало вероватно, неки научници мисле да се први талас миграције Рома десио већ за време Александра Великог. Сигурно је да их је пут којим су пролазили учинио да буду још различитији. Неки су се задржали више у Персији, неки на Блиском истоку, неки у северној Африци, неки у данашњој Украјини, Јерменији, у Малој Азији и на Балкану. Балкан је био један од највећих центара одакле су се насељавали у друга подручја Европе. Остали су стигли до Западне Европе и Русије, те је и њихова историја потекла другим путем. Роми који живе у Војводини провели су пуно времена на Балкану и у Средњој Европи. У различитим језицима које говоре присутне су речи из грчког, словенских и мађарског језика, а поједине групе говоре језик који се може окарактерисати као новолатински и који показује карактеристике варијанте румунског језика говореног пре више векова. У 14. веку Роми су били присутни на многим местима на Балкану.

Угарски краљеви Сигисмунд, Матија Корвин, ВладиславII, као и Јован Запоља су издали документе о њима. Владислав II их је називао народом фараона јер се веровало да потичу из Египта, а Јован Запоља им је вратио слободу кретања. По легенди Роми су сковали гвоздени престо, на којем је кажњен Ђерђ Дожа. Током османлијске власти долазак Рома на територију Угарске била је непрекидна појава. Током Ракоцијевог устанка се појављују као свирачи. За време Марије Терезије и Јосифа II извршени су и насилни покушаји да их одврате од сталне селидбе као начина живота.

 

ИЗВОР: ИЗ  ИСТОРИЈЕ  НАЦИОНАЛНИХ  ЗАЈЕДНИЦА  У  ВОЈВОДИНИ. ВЛАДА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице. Пројекат: АФИРМАЦИЈА  МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ. КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО –  из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (53)

Одговорите

53 коментара

  1. Војислав Ананић

    ЦРНО БРДО

    У мађарско – њемачкој општини Фекетић, која је од 1924. године носила назив Црно Брдо, 6 км. удаљена од насеља, формирана је на мајуру посједа Ђуре Томановића у процесу колонизације 1920–1941. године, колонија Црно Брдо, потпуно изолована од старог насеља, али и од осталих добровољачких колонија у Бачкој. Изолованост колониста била је физичка, али и социјална, вјерска, језичка и национална. Саобраћајно мала колонија у вријеме јесени и зиме била је због блатњавог и непроходног пута одсјечена од свијета. Колонија Црно Брдо зато је 30. децембра 1939. године, значи на крају процеса колонизације, дајући податке Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем о просвјетном и здравственом стању у колонији навела да би „најпотребније било за ову колонију да нам се изгради тврди пут до општине Фекетић у дужини 5 км. као што је предвиђено и за остале сусједне колоније.”

    МАЛОБРОЈНИМ КОЛОНИСТИМА ДРЖАВА НИЈЕ ОБЕЗБИЈЕДИЛА КРОВ НАД ГЛАВОМ

    Малобројност колониста (21 породица), њима страно окружење које их није прихватало и питање односа са другачијом социјалном, вјерском, језичком и националном средином, несигурност добијеног посједа, дуго вријеме од почетка насељавања до градње кућа, проблем градње школске зграде и доласка учитеља у изоловано насеље, удаљеност колониста од старог насеља, питање снабдијевања колоније пијаћом водом и здравствене заштите колониста стварало је код колониста осјећај изопштености и дубоке и трајне несигурности. Сви колонисти у колонији Црно Брдо били су из Лике (Грачац, Кореница, Госпић, Удбина) уз двоје колониста из Далмације (Сињ), двоје из Херцеговине (Билећа) и једног из Горског Котара (Огулин). Колонисти, од којих су 19 били српски ратни ветерани – добровољци, а двојица колонисти, као ратни побједници суочили су се на самом почетку колонизације са чињеницом да држава која их је насељавала у национално окружење којем није вјеровала, није им обезбиједила кров над главом. Колонисти су зато улазили у „кирију” односно привремено се смјештали у Фекетићу код мјештана мађарске или њемачке националности. Општинско поглаварство Фекетић 15. децембра 1923. године донијело је одлуку да се за сваку насељеничку породицу изда 4.000 динара „у име припомоћи за зидање добровољачких кућа, за 21 породицу, дакле 84.000 динара, под условом да се добровољци до конца 31. маја 1924. године иселе сваки на своју парцелу, а општинско поглаварство задржава себи право да ће сваком добровољцу исплатити припомоћ тек онда кад подигне кућу и када кућа буде под кровом.” Општинско поглаварство на челу са општинским кнезом Шандором Теребешијем ову одлуку је образложило јер су „већина добровољаца насељени у општини код појединих сељака што је неугодно због тога што су овдашњи становници тако зидали куће, да само за себе и своје породице буде мјеста. ” Ову иницијативу колонисти су одбили и затражили су од општине да „док се не иселе у своју кућу да сваки члан има право на стан у општини до тога времена”, да свако ко почне да прави кућу да му се изда по 4.000 и да се „тај новац дарује без икакве обавезе.” Пошто се колонисти и oпштина Фекетић нису могли споразумjети око новца, помоћ колонистима од стране општине није стигла. Питање надjељивања плацева за градњу кућа које се није брзо реализовало спрjечавало је градњу кућа у колонији и временски продужавало неизвjесност насељеника. Колонисти су од Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем током јула 1921. надjељени кредитом од 50 динара, а 26. фебруара 1922. године новим кредитом од 120 динара, од чега је било предвиђено за градњу кућа 145.000 динара које су колонисти потрошили за набавку пољопривредних справа и приплодне стоке јер ни до 1. децембра 1923. године нису били надjељени плацевима. У Жупанијском аграрном уреду у Суботици 24. априла 1924. године насељеницима је „обећано мjесто за градњу кућа, а ми бисмо то вољели да имамо писмено да можемо слободно радити.” Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 26. јуна 1924. године одговорио је аграрној заједници у колонији Црно Брдо да молбе за експропирацију земљишта за поткућнице морају бити на обрасцу и „ако немате мјерника извјестите нас, па ћемо вам послати једног мјерника. ” У другој половини 1924. године и током 1925. године трајала је градња кућа у новом насељу. Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 31. децембра 1925. године упутио је допис Обласној финансијској дирекцији којом је тражио ослобођење колониста од општинског пореза јер су „успјели прошлог љета да подигну кућице, те им је утолико лакше и у том мјесту сада могу опстати јер имају кров над главом. Зидајући куће они су се морали и задужити јер им је држава позајмила само грађу и цријеп, а то није ни шести дио коштања куће.” „У Црном Брду је мало насељеника, њих 21… Насеље има 11 нових кућа, а осталих 10 кућа биће готово надати се до јесени.” Писао је ревизор Савеза Филип Пејовић 24. јуна 1925. године послије посјете колонији. Кућа има 20 озиданих, а један има кућу у селу „ 4.марта 1927. године извјештавао је из колоније ревизор Савеза Ф.Пејовић. Уз сваку кућу има лијепа штала.” Колонија је 1938. године имала 20 кућа, и 28 господарских зграда, односно само дjелимично су биле изграђене у домаћинствима помоћне зграде. Насељеници у колонији надjељени су земљиштем на посjеду Ђуре Томановића који је износио 641 к.ј. и 1.018 кв.хв. Земљиште су колонисти добили у закуп, који је за добровољце плаћала држава, и у провизоријуму остали су до друге половине 30-тих година 20. виjека, када су коначно постали власници надjељеног земљишта.

    ПРАВНА НЕСИГУРНОСТ

    Привремено надjељено земљиште било је правно несигурно за колонисте и свe врсте активности заступника велепосjедника Томановића да измjени статус земљишта захваћеног аграрном реформом, изазивали су узнемиреност код колониста. За потребе аграрне реформе са велепосjеда одузето је 203 к.ј. и 784 кв.хв. и то 182 к.ј. 1.126 кв.хв. додиjељено је колонистима у колонији Црно Брдо и 20 к.ј. 1.258 кв. хв. мjесним аграрним интресентима, док је велепосjеднику остављено 438 к.ј. и 234 кв.хв. Велепосjедник је за експропирисано земљиште добио одштетну суму од 526.523 динара. Међутим, наредбом Министра за аграрну реформу бр.37035/924 од 10. септембра 1924. године и бр.38993/924 од 24.септембра 1924. године велепосеjднику Ђури Томановићу враћен је максимум од 518 к.ј. односно, повраћено је још 80 к.ј. земљишта које је претходно раздијељено у аграрној реформи. Колонисти су се поводом виjести да ће се вратити велепосjеднику дио земљишта 26. јуна 1924. године обратили Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем јер је тим поводом свима њима забрањено да обрађују земљу и „обустављено је дијељење земље”. „Жито је за неколико дана зрело” написали су колонисти из Црног Брда. „Ово рјешење произвело је велики страх и немир код наших Заједница и код чланова заинтересованих тим рјешењем” 29. септембра 1924. године обратио се тим поводом Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем Министарству за аграрну реформу. „Жупанијски аграрни уред констатовао је маја мјесеца да се дотични велепосједник не налази на нашој територији, да поред овога посједује у Мађарској неколико стотина јутара, да се од ослобођења стално налази на страној територији и да према томе не може уживати горе споменуту земљу. Погођен рјешењем Жупанијског аграрног уреда велепосједник Томановић уложио је против овог рјешења и Министарство налазећи да је он поново наш грађанин вратио му је натраг одузети максимум с тим да се земља одузме овима којима је надјељена у прошлој економској 1923–1924. години. Међутим, још 1920. године уз пристанак самог Г. Томановића и уз његово обећање да неће тражити да се дотичним добровољцима оптантима и интересентима земља одузме. Таквих има 21 на броју. Ти људи већ 4 године обрађују земљу населивши се уз велике личне тешкоће и материјалне трошкове. Сада се одједном налазе у опасности да им цијели плодоносни рад од 4 године пропадне. Ови људи нису тангирани овим рјешењем пошто се земља одузима онима који су се населили прошле године. Ипак њима је забрањено да обрађују даље своју земљу.” Велепосједник Томановић је 1925. године продао 400 к.ј. земљишта са свог посједа у општини Црно Брдо и то браћи Миковић и другим купцима из Србобрана и 16.марта 1926. године колонисти су тражили могућност да преко кредита купе осталих 40 к.ј. Велепосједник је и 1926. године наставио парницу којом је покушао да добије разлику земљишта између добијеног максимума и прописаног максимума, па је одлуком Жупанијског аграрног уреда у Новом Саду од 19. маја 1926. године њему враћено 84 к.ј. и 424 кв. хв. земљишта. Аграрна заједница из колоније жалила се на ову одлуку јер је овим рјешењем одузето девет парцела насељеним добровољцима. Велепосједник Томановић 11. марта 1926. године изјавио је преко свог опуномоћеника да „пошто се са овог посједа има премјестити неколико добровољаца и пошто су неки од њих и куће сазидали, власник се обавезује да сазидане куће дотичним или исплатити одштету у готовом новцу или сазидати исту толику зграду од таквог материјала, тамо гдје се нове парцеле и кућишта добију. Сем тога, власник се обавезује оним који буду премјештени својим колима и коњима пренијети до жељезничке станице било Фекетић или Мали Иђош све њихове ствари за пресељење. ” Жупанијски аграрни уред у Новом Саду 5. јануара 1927. године прихватио је жалбу колониста из колоније Црно Брдо и поништио своје претходно рjешење.

    ВЕЛИКА ДУГОВАЊА

    Мала насељеничка заједница у Црном Брду била је изузетно сиромашна и презадужена. Насељени добровољци нису имали ни пољопривредне справе, ни музну ни вучну стоку, били су по досељавњу „без кућа, сјемена и алата” како се наводи у извјештају Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем од 31. децембра 1925. године и давали су земљиште у закуп или наполицу локалном њемачком или мађарском становништву. Зашто се даје земљиште у наполицу објаснили су насељеници у колонији својим дописом Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Барању од 16. августа 1924. године: „Онај који станује у другим покрајинама не може земљу да обрађује пошто не могу добити стан за насељење, нити има чиме земљу да обрађује. Нема ни стана, ни леба, а камоли да купи коње, кола, плуг и друге справе и алате на овим временима. Немају одакле да се помогну сем са својих парцела”, писао је ревизор Савеза Ф.Пејовић 24. јуна 1925. године. „Људи су вриједни, нашао сам их све на свом послу” написао је исти ревизор 4. марта 1927. године. Према извјештају Аграрне заједнице из колоније Црно Брдо од 4. новембра 1923. године 21 колонистичка породица, које су тада становале у кирији у Фекетићу, имале су 77 чланова или у просјеку 3,66 чланова по породици. Године 1938. у колонији је живјело 137 лица односно у просјеку насељеничка породица износила је 6, 5 чланова. Године 1939. колонија је имала 146 житеља, што значи да се за период 1923– 1939. године колонија повећала за укупно 69 лица , односно скоро се удвостручила бројем. Као основно питање функционисања мале колоније било је питање школовања дјеце јер је колонија била удаљена од насеља Црно Брдо 6 км. Атарским путем који је у јесен и зиму био непроходан. „Насеље је на утрини, нема мјеста за цркву и школу” писао је 24. јуна 1925. године ревизор Савеза Ф.Пејовић. „Колонија је врло мала, нема школе, а има дјеце за школу довољно” извјештавао је Ф. Пејовић 4. марта 1927. године. Школа је била изграђена 1929–1930. године јер је аграрна заједница 9. марта 1930. године била спремна да се 1 к.ј. земље „даде наставнику ако дође на дужност до 20. маја”. „Колонија има лијепу школу која је коштала 300.000 динара извијестио је ревизор Савеза Ф. Пејовић 2. јануара 1931. године, „али нажалост учитеља немају. Долазила је нека учитељица, па се разбољела и отишла. У Фекетићу имају 17 учитеља. У колонији учитељ има лијеп стан и подрум. Дјеце за школу имају 45.” Новоизграђена школа са учитељским станом није ријешила потпуно проблем школовања дјеце у колонији јер учитељи су избјегавали да дођу у ново насеље са двадесетак кућа одвојено од свијета.

    БЕЗ ВОДЕ НЕМА ЖИВОТА

    Да би мала изолована колонија функционисала поставио се и проблем квалитетне пијаће воде у насељу и здравствене заштите становника новог села. Колонија је од љекара и амбуланте била удаљена 6 км. Путем који је у јесен и зиму био непроходан. Ново насеље ни 2. јануара 1931. године није имало артерски бунар и услијед недостатка здраве пијаће воде „дјеца нарочито болују ” како је истакао у свом извјештају ревизор Савеза Ф. Пејовић. Управа Дунавске бановине одобрила је средства за бушење артерског бунара, али до 10. јуна 1933. године ништа није урађено по том питању. У извјештају агране заједнице о просвјетном и здравственом стању у колонији од 31. децембра 1939. године наводи се да је један „артерски бунар подигнут о трошку Бановине, а још је један потребан.” Једина организација која је функционисала у новом селу била је аграрна заједница основана 12. априла 1921. године непосредно по досељавању колониста. У допису аграрне заједнице Пољопривредном одјељењу Дунавске бановине од 25. марта 1936. године наводи се да се „колонија Фекетић налази у чисто њемачкој општини, опкољена са свих страна од Нијемаца и Мађара, те су према томе колонисти у свим стварима упућени сами на себе. Једина установа у колонији је аграрна заједница у којој су окупљени сви колонисти те је неопходно да аграрна заједница има свој, макар и скроман задружни дом у коме би се смјестиле све привредне и културне установе које су потребне једном иоле напредном селу.” Сами колонисти извијестили су Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 7. маја 1930. године да су у колонији организовали Пољопривредну књижницу и читаоницу.

    Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, Бр. 45.

  2. Војислав Ананић

    Милан Мицић: Колонисти “без земљака”

    Извор: Милан Мицић; Банија Онлине

    Банија

    понедељак, 04. новембар 2019. | 19:05
    154

    За портал Банија Онлине пише: др Милан Мицић, историчар и књижевник
    Колонизација српских добровољаца са Баније у Банат и Бачку ( 1920- 1941)

    Добровољци српске војске са Баније у процесу колонизације Баната и Бачке 1920- 1941. године ни у једном колонизационом насељу услед своје малобројности нису наступали као хомогена завичајна група. На највећем банатском велепоседу Андрије и Александра Чекоњића ( око 35 000 к.ј. земљишта) на простору између Бегејског Светог Ђурђа ( Житиште) и Жомбоља ( од 1924. године у Румунији) дуж пруге Велики Бечкерек( Петровград) – Жомбољ надељено је земљиштем 22 добровољца са Баније и то у новим насељима Војвода Степи -14, Александрову- 6 и Банатском Карађорђеву -2, а на суседном велепоседу Анастазије Сечењи у колонији Руско Село-3.

    Први досељеник, уз Ђорђа Ћојановића из Варошке Ријеке, код Босанске Крупе на мајуре А.Чекоњића у привремени смештај ( у зграде за раднике, житне магазине, стаје, шупе , свињце, котарке ( чардаке) за кукуруз) са којих је касније формирано највеће добровољачко насеље у Краљевини Југославији Банатско Карађорђево јесте Петар Пустиња, из Премуштака ,код Петриње. Ова двојица насељеника сместила су се у јесен 1920. године у житне магазине у немачком насељу Честерег. Петар Пустиња у тренутку досељавања имао је 27 године а његова супруга Милка Бунчић – 25 година. Тачно 13. новембра 1920. године у магазину за жито родио се њихов син Симо Пустиња прво досељеничко дете у колонији Банатско Карађорђево. Петар Пустиња био је рођен 18. јануара 1893 године и 14. јуна 1918. године дошавши из САД ступио је у јединице српске војске. У ову добровољачку колонију насељену са две трећине насељену колонистима из Лике, док су остали колонисти били из Босне, Херцеговине, Боке Которске и Баната у којој је надељено земљом 1.026 породица, населио се са Баније и Никола Меанџија из Мајских Пољана код Глине. Никола Меанџија је такође био добровољац из САД, рођен 1.фебруара 1892. године који је ступио у српску војску 1917. године. У колонију Руско Село на велепоседу А. Сечењи међу 345 породица надељених земљом надељени су земљом и тројица добровољаца са Баније. Адам Радошевић, из из Шаканлије, код Двора на Уни , није био насељен у колонији. У колонији се населио Михајло Вујичић, из Кобиљака, код Двора на Уни и наследници Михајла Дукића, из Обљаја ,код Глине Стеван Вујичић рођен је 10.септембра 1898. године и као добровољац дошао је из САД.

    Михајло Дукић као четник елитног одреда српске војске Добровољачког одреда Војводе Вука ( Војина Поповића) погинуо је 30. септембра 1916, у борбама за Кајмакчалан када је ова елитна јединица српске војске ослободила Кајмакчалан- капију отаџбине.Удовица добровољца Михајла Дукића, Марта Дукић, 1935. године тражила је 7.000,оо динара за градњу куће што значи да до тада није изградила кућу у колонији, а према извештају Савеза аграрних заједница за Банат од 4.априла 1940. године“ „удовица Марта Дукић прошле године купила је кућу за 9.000, оо динара платила је 7.000,оо и нема 2.000,оо да исплати до 15. маја 1940. Зајам јој је потребан јер је прошла година била врло хрђава.“

    У колонији Војвода Степа са Баније земљом је било надељено 14 добровољаца. Трајно су се населили Јован Мицић из Мајског Тртника, код Глине, Миле Коварбашић из Дреновца, код Глине, Станко Булат из Бузета , код Глине, Павле Кордић из Бјелника, код Петриње и Петар Цревар из Бузета, код Глине. Илија Царић, из Жировца, код Двора на Уни, по подацима од 24.септембра 1937. године «живи у Америци, али се на њега експропирише земљиште јер му је насељен брат са породицом». Одлуком Комисије за ликвидацију аграрне реформе Петровград бр. 1375/38 експропирисана је земља Јанка Арбутине из Мартиновића код Глине и он је ослобођен насељавања. у Другој аграрној заједници у Војвода Степи 21. августа 1935. године Младен Шукунда из Глинског Трновца водио се као « непознат»; у истим списковима 1936- 1938. године води се његово име а 18. маја 1939. године у напомени наводи се да је преминуо.

    Добровољци са Баније насељавани у колонији Војвода Степа нису се заједнички насељавали већ појединачно и сви они закаснили су са насељавањем у процесу колонизације која је у овој колонији почела још 1922. године. Добровољац Павле Кордић из Бјелника 7. августа 1933. године у свом допису аграрној заједници у Војвода Степи навео је да се « ових дана доселио». Павле Кордић по досељавању становао је у изузетно тешким условима и 16. јуна 1934. године тражио је зајам за градњу куће «пошто сам под котарком коју сам наместио.» Павле Кордић убрзо је решио проблем становања јер је 16.септембра 1934. године купио за 3.000,оо динара кућу у ул. Зетској бр.44 од Јове Дачића оптанта из Батање у Мађарској који је купио кућу у северозападном делу колоније где су се налазили његови рођаци и сељани из завичаја а Павле Кордић тако се населио у део села у којем су били насељени колонисти из Лике ( Кореница, Оточац).

    Милан- Миле Коварбашић из Дреновца,код Глине, рођен 1894. године био је на печалби у САД а потом се борио као српски добровољац на Солунском фронту. После Првог светског рата радио је као жандарм у Београду, потом напустио посао, оженио се са Савом Бранковић из Влаховића, код Глине, и добио ћерку Ану. Године 1928. отишао је по други пут у САД, али је дошао у време велике економске кризе и тек 1932. године успео је да се врати у Југославију. Године 1933. са породицом је дошао у колонију Војвода Степа и изградио кућу у ул. Зетској бр. 17 у делу села у којем су живели измешани колонисти из Босне, Далмације, Боке Которске, Лике, Баната.

    Јован Мицић, из Мајског Тртника ,код Глине рођен је 15. септембра 1893. године. Из САД дошао је као српски добровољац на Солунски фронт и после рата добио је земљиште у Ади код Вуковара али је тражио промену земљишта и добио је земљу у колонији Војвода Степа. Душан Милошевић, колониста из Поцрња, код Љубиња и председник Прве аграрне заједнице 24.августа 1934.године жалио Савезу аграрних заједница за Банат на чланове Друге аграрне заједнице „Мицић Јову, Шукунду Младена, Сирар Петра и Павковић Илију који се не налазе у овој колонији, а земљу имају. Само дођу, саберу у џеп аренду са земље, а о кућама ни помена нема.“ Истог дана када је писана тужба председника Прве аграрне заједнице (24.август 1934. године) Јован Мицић. упутио је захтев Другој аграрној заједници у којем је тражио 1.000 цигала и 700 црепова јер „намеравам на свом грунту подићи нешто мало кућице како би имао станишта да би могао населити фамилију. Обавезујем се да ћу подићи кућу до бербе кукуруза.“ Очигледно колониста Јован Мицић овај захтев за градњом куће написао је под притиском тужбе председника Прве аграрне заједнице, јер је његова молба одбијена на седници Друге аграрне заједнице 4.септембра 1934. године са образложењем да је „именовани кући отпутовао и отказао позајмицу.“ На скупштинама Друге аграрне заједнице од 18. априла 1935 .године до 6. септембра 1936. године поред имена Јована Мицића у напоменама је записано: “Глина, Хрватска, није у селу“ и „Хрватска, кући“. Фебруара 1936. године међу именима 23 колониста који су добили грађу за кућу било је име Јована Мицића што значи да је кућа у улици Алексе Шантића у међувремену изграђена до крова. Кућу у ул. Алексе Шантића Јован Мицић изградио је на плацу од 800 кв. хв. ненасељеног добровољца Павла Зинаје из Мајског Тртника који је као надокнаду добио 800 кв.хв. земљишта у атару колоније. У поменутој кући боравила је током 1937. и 1938. године породица колонисте Николе Узелца, из Јошана,код Удбине, а породица Јована Мицића у њу се уселила марта 1937 године године тако да су ове две породице живеле годину дана заједно док породица Узелац није изградила кућу. Године. 1942. Јован Мицић купио је кућу од удовице Вукосаве Јовановић из Ченеја у Румунији у ул. Зетској бр. 19. непосредно уз кућу Миле Коварбашића из Дреновца са којим је друговао. Јован Мицић био је трговац стоком и током 1936. године пропао је у трговини услед сточне болести. Рус- емигрант у једној глинској гостиони рекао му је да што пре оде за Банат јер ће „овде бити крви до колена:“ Јован се преселио у Банат са женом Стојом рођ. Лончар из Мајских Пољана, сином Остојом и ћеркама Драгицом и Милком.

    Добровољци насељени са Баније у колонију Војвода Степа живели су у различитим деловима села. Породице Кордић и Царић живеле су у „личком крају“, Мицић и Коварбашић у југоисточном делу села где су живели колонисти из разних крајева,а породице Цревар и Булат у северном делу села у окружењу колониста из Босне. Због своје малобројности банијски добровољци у Војвода Степи нису били завичајно препознатљиви већ су сматрани или Личанима или Босанцима. Тако су колонисти са Баније били „без земљака“ у колонијама јер су све друге насељеничке заједнице биле бројне, хомогене, међусобно солидарне и повезане. Насељени Банијци су се испомагали између себе, али су се својим особинама трудили да се уклопе у завичајну хетерогеност насеља у која су дошли.

  3. Војислав Ананић

    Колонизација српских добровољаца са Баније у Банат и Бачку ( 1920- 1941)

    Извор: Милан Мицић; Банија Онлине

    Банија

    среда, 16. октобар 2019. | 18:26

    1065

    За портал Банија Онлине пише: др Милан Мицић, историчар и књижевник

    Ко су српски добровољци и колонисти?

    Петар Цревар, из Бузета, код Глине на острво Елис, у карантин на улазу у Њујорк, доспео 13. фебруара 1906. године из Ротердама бродом Стадендам, имао је 20 године и у том тренутку био је ожењен. Као место последњег боравка убележен је Вргинмост.

    Миле Коварбашић, из Дреновца , код Глине стигао је у САД 3. септембра 1911. године бродом Кливленд из Хамбурга. У том тренутку имао је 17 година. Као последње место боравка убележена је Глина.

    Станко Булат, из Бузета, код Глине, 13. јула 1913. године дошао је у САД из Ливерпула на броду Корониа. Записано је да је тада имао 32 године а као последње место боравка забележено је: Стаза, Хрватска.
    Земља из које је Петар Цревар долазио записано је да је била Мађарска, Миле Коварбашић- Аустрија, а Станко Булат Хрватска. За сву тројицу написано је да су по националности били Хрвати..

    По породичном предању у кући Мицића у Војвода Степи, у Банату, Остојин отац Јован Мицић, из Мајског Тртника, код Глине као седамнаестогодишњак 1910. године украо је свом оцу Илији пар коња, продао их на вашару у Петрињи и под именом Николе Дубајића отишао за Америку. Никола Дубајић 12. јуна 1910. године као седамнаестогодишњак искрцао се на острво Елис. У САД доспео је из енглеске луке Саутхемптон на броду Њујорк.

    Сва ова четворица људи, заједно са Павлом Кордићем из Бјелника, код Петриње, сусрешће се у великој банатској колонији Војвода Степа, на велепоседу грофа Андрије Чекоњића као српски добровљци надељени земљом и насељени у колонији у периоду 1920- 1941. године. На земљу надељену српском добровољцу Илији Царићу, из Жировца, код Двора на Уни, који се 1919. године вратио у САД 1938. године дошао је са породицом његов брат Марко. Илија Царић вратио се у Чикаго , формирао породицу и 50-тих година 20. века послао је две бурме за венчање Дмитра Царића, Марковог сина, и Смиље Милиновић из добровољачког насеља Вучковац код Нашица. Укупно 14 српских добровољаца са Баније било је надељено земљом у овој банатској колонији али се остали нису доселили у процесу колонизације.
    Војвода Степа је била једно колонистичко место од 201 колоније које су између два светска рата формиране у тзв. северним крајевима (Банат, Бачка, Срем, Барања, Славонија) у којима је пред Други светски рат живело око 100. 000 људи.

    На подручју Баната формирано је 35 колонија у којима је уочи Другог светског рата живело око 30.000 људи, на подручју Бачке 52 колоније у којима је живело близу 30.000 људи, и на простору Срема 24 нова насеља у којима је крајем 30-тих година 20. века живело око 9.000 лица .У Барањи у процесу колонизације основано је 7 колонија у којима је живело око 2.000 људи, а у Славонији 83 колоније са око 27.000 лица.

    Нова држава ( Краљевина СХС ) колонизовала је на север земље српске ратне ветеране- добровољце из динарских крајева и српске оптанте из Мађарске као основно колонизационо ткиво. Циљ колонизације била је несигурност нове државе на панонском простору, заштита граница ка Румунији, а посебно ка Мађарској која је гајила отворене ревизионистичке амбиције ка тим крајевима и неповољна етничка структура по јужнословенско ( српско) становништво у Банату, Бачкој и Барањи.

    Колонисти у тзв. северним крајевима требали су да буду симболи и чувари новостворене државе.

    Пописи становништва из 1921. године рефлектовали су неповољну етничку слику за Краљевину СХС у Барањи, Бачкој и Банату и појачавали инсистирање на неопходности колонизације ових крајева новој држави доказано верним становништвом .

    У Бачкој према попису из 1921. године живело је 260.988 Мађара (35,50%), 246.598 Срба и Хрвата (33,55%),173.796 Немаца (23,64%), 30.933 Словака (4,22%). По угарској статистици из 1910. године у Бачкој је било 145.063 Срба, а према статистици Српске патријаршије у Карловцима 1913. године 189.343 Срба, што значи да јужнословенско становништво у Бачкој није имало ни релативну већину а да је српско становништво у Бачкој било у мањини. У Банату је по попису из 1921. године било Срба и Хрвата 214.213 (32,29%), Немаца 126.530 (23,20%), Мађара 98.471(18,06), Румуна 72.377( 13, 27%),што указује да је и у овој регији српско становништво имало тек релативну већину. На територији југословенске Барање живело је према југословенском попису 1921. године 49.173 становника. Србо- Хрвата било је 15.602 (31,7%) од чега 6.780 православних (13, 8%), Мађара 16.638 (33,8%), Немаца 15.976 (32,6%), односно несловена било је 66,4% од укупног броја становника.

    У Банату и Бачкој у периоду 1920- 1941. године надељено је земљиштем 129 добровољаца српске војске са Баније и то у Банату 69 и у Бачкој 60.

    Ко су били добровољци војски двеју српских држава Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе у Великом рату ( 1914- 1918)?
    То су били, махом, Срби – аустроугарски држављани из Баније, Лике, Кордуна, Далмације, Славоније, Босне, Херцеговине, Боке Которске, Баната, Бачке, Барање, Срема који су се, вођени идејом српског државног и духовног јединства, определили да се у рату боре на страни српске и црногорске војске.

    То су били људи унапред осуђени на смрт. У случају заробљавања чекао их је аустроугарски преки суд, породице би им биле интерниране у логоре а имовина конфискована. Зато се добровољци српске војске никада нису предавали. У румунској војсци и данас постоји мит о томе да се Срби никада живи не предају. Тај мит произашао је из борби Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи у лето- јесен 1916. године када су добровољци у случајевима опкољавања вршили самоубиства да не би пали живи непријатељу у руке и на тај начин штитили су своје породице.

    Срби из Аустроугарске ступајући у редове српске војске изражавали су жељу својих крајева из којих су потицали да се уједине у један државни оквир са Краљевином Србијом.

    Међутим, Србија је Нишком декларацијом од 7. децембра 1914. године прокламовала своје ратне циљеве а то је била борба за уједињење Јужних Словена (Срба, Хрвата и Словенаца) у једну државну целину. Пошто су у редовима добровољачког покрета били само они Хрвати и Словенци југословенске оријентације, најчешће припадници дела интелектуалног слоја , док је у масама и знатном делу хрватске и словеначке интелигенције прохабсбуршко и аустрофилско осећање било већински изражено током рата Југословенски одбор и Српска влада добровољачки покрет споља (према српским савезницима и њиховим јавним мњењем) преименовали су у југословенски док му је основни војнички национални суспстрат остао српски.

    На тај начин добровољци српске војске ( Југословенска дивизија) изражавали су југословенску идеју симулирајући на тај начин вољу хрватског и словеначког народа која је током Великог рата већински била противјугословенска и противсрпска.

    У војном погледу добровољци српске војске били су последњи браниоци Београда (1915), штитили су повлачење српске војске (Добровољачки одред- 1915); 30. септембра 1916. године елитна јединица српске војске Добровољачки одред Војводе Вука ,који се 83% састојао од Срба преко Дрине, Саве и Дунава ,коначно је ослободила Кајмакчалан. После окупације Србије (1915) добровољци Срби- аустроугарски држављани били су последња и једина попуна српске војске. Сваки четврти или пети војник у редовима српске војске који је учествовао у пробоју Солунског фронта септембра 1918. године био је добровољац – аустроугарски држављанин.

    Основни извор за прикупљање добровољаца у српску у црногорску војску били су Срби аустроугарски војници ратни заробљеници пре свега у Русији, али и у Србији и Италији, Срби на раду у САД и пребези у Србију и Црну Гору током 1914. године из Срема, Источне Босне и Источне Херцеговине.