Досељавање народа у Војводину

19. фебруар 2014.

коментара: 55

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о и историји националних заједница у Војводини, који је објављен у издању Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне заједнице.

После бурних ратова, подручја кроз која су пролазиле војске била су опустошена. Највише су страдале низије. Велики део некадашње Угарске, тј. њен средишњи низијски део, у демографском смислу био је уништен. Природно је било да се ти предели полако населе, а у економском интересу Хабзбурговаца било је да се што пре населе. Стога, не само да су подржавали, него су и активно учествовали у насељавању тих територија. Интерес власника новоослобођених жупанија тако је је било насељавање становништва.

Насељавање Немаца

На новоослобођеним територијама аустријска државна политика током 18. века започела је насељавање Немаца у Бачку, Срем и Банат. Њих је Бечки двор на југ Монархије насељавао као радне, династичким и државним интересима верне поданике. Немачки досељеници су углавном потицали из Швапске, Порајња, Франачке и Фалачке. У Бачкој су се Немци насељавали од Пожаревацког мира 1718. године. У Петроварадинском Шанцу (Новом Саду) присутни су 1739. године, а у Оџацима, Колуту, Пригревици, Бачкој Паланци и Гајдобри од 1748. године. У Апатин и Букин населили су се 1750. године. Њихов долазак у Оџаке бележи се 1759. године, где су убрзо саградили своју цркву. У периоду од 1763. године до 1768. године насељени су у Гајдобру, Гаково и Каравуково. У годинама од 1784. до 1786. досељеници Немци дошли су у Црвенку, Врбас, Секиц, Буљкес, Сивац, Кулу, Парабуц, Станишић, Чонопљу. Темерински феудалац Арпад Сечењи (Szécsenyi Árpád) населио је Немце у Бачки Јарак.

Прва велика колонизација Немаца у Банат била је током и након завршетка Варадинског рата (1716–1718). Тада је у Банат долазило становништво из Фалачке и Франачке. Немци су 1717. године дошли у Темишвар и Белу Цркву, а 1723. године у Панчево. Међутим, рат од 1737. до 1739. године, разбојници, а поготово велика епидемија куге 1738. године, уништили су немачко становништво у Банату. Друга велика колонизација Немаца (Терезијанска колонизација) догодила се у Банату од 1763. до 1773. године, када је досељено 11.000 породица. Марија Терезија је 1763. године издала Патент о колонизацији којим је регулисала права и обавезе досељеника. И после овог периода настављено је интезивно насељавање Немаца на територију Баната. Тако су 1770. године немачки досељеници дошли у Ковин, 1774. године у Глогоњ, 1776. године у Омољицу, Јабуку и Мариолану, 1784. године у Модош, а 1790. године у Црњу и Наково.

Немачко становништво долазило је углавном на простор Војне границе, где је од 1765. године постојао Немачко-банатски пук, али и на имања спахија. Тако је породица Нако населила на свој спахилук Немце у Наково, Хајфелд и Масторт. Срби из Мартинице су 1781. године отишли су у Војну границу, у Центу. Око 1800. године на имање Лазара у Мартиницу и у ново насеље Лазарфелд дошли су Немци из близине Велике Кикинде (Солтур, Свети Хуберт, Шарлевил). Из Баденске области населили су се Немци 1802. године и свом новом насељу дали назив по министру рата Карлу, Карлсдорф.

Досељавање Срба

Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на подручје Срема, Бачке и Баната било је трајна појава 18.века. Гладне године и бољи услови живота у јужној Угарској утицали су да тај прилив досељеника буде сталан. Војна граница била је подручје насељавања овог становништва, јер оно се и у старом крају налазило у оквирима Војне границе. Најинтензивније насељавање тог становништва било је у Срему, где је свако село тада добило свој рватски или шијацки шор или крај (досељеници из ових крајева називани су Шијацима). У Бачкој, Шајкашки батаљон је био простор усељавања досељеника из западних крајева. Шијаци у Госпођинцима и Чуругу помињу се 1770. и 1786. године. Још до 1848. године многи Шијаци из Мошорина и Вилова су се састајали на међама атара. Ова досељеничка струја допирала је делимично и до Банатске војне границе (Ковин, Омољица, који имају свој рватски крај).

Досељавање Хрвата

Досељавање Хрвата у Бачку, Срем и Банат било је разлицчито када је реч о узроцима, пореклу становништва и структури досељеника. Аутохтоно хрватско сремско становништво за време напада Турака иселило се из Срема. Српска већина тада је у Срему асимиловала католике у неким сремским насељима (Велика Ремета, Манђелос, Вогањ, Добринци, Голубинци). Током 18. века Хрвати су се населили у Срему у оним насељима у којима су раније живели. Тада је дошло до великог прилива шокачког становништва из Босне, па је у западним деловима Срема преовладало икавско наречје. Хрватско становништво у Срему похрватило је досељене Немце и католичке Клименте у Никинцима и Хртковцима.

Јужнословенско католичко становништво у Бачкој разнородног порекла је и времена досељавања. Оно је пореклом из Босне, Далмације и Лике. После 1622. године дошло је до насељавања група буњевачког становништва у крај око Суботице и Сомбора. Друга група истородног становништва доселила се 1686. године под вођством капетана Ђуре Видаковића и Дује Марковића. У доба Великог бечког рата (1683–1699) и после потписивања Карловачког мира, талас шокачког становништва из Босне прелио се из Славоније и Срема у Бачку и населио осам насеља од Бача до Сантова. У 18. и почетком 19. века досељавали су се Хрвати у Банат. Прва група досељеника били су Шокци икавског наречја који су се населили у Војну границу у Перлезу, Старчеву, Омољици и Опову.

Другу групу насељеника чинили су кајкавски племићи. Арондацијом земљишта за потребе карловачког генералитета (1784–1788) Загребачка надбискупија изгубила је земљу дуж реке Купе. Дворски ратни савет тада је Надбискупији понудио земљиште у Банату, што је озакоњено 1801. године када је дошло до насељавања кајкавског племства, надбискупских вазала, у Боку, Неузину, Јарковац, Ботош, Маргитицу, Кларију. Трећа група хрватских насељеника дошла је 1803. године у Банат. Становници из три крашованска насеља населили су се у Карлсдорфу (Банатски Карловац).

Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току 16. века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у 17. веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед. 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племица уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.

Буњевци, Шокци

Буњевци

Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.

Шокци

Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају 17. века из Босне и Далмације. Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од 15. до краја 16. века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску. Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Succus. Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати. У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.

Досељавање Мађара

Узрок досељавања Мађара у Бачку и Банат током 18. века је обнова угарске жупанијске власти у јужној Угарској и утемељење феуда у Бачкој и Банату. Мађарско становништво досељавано је, пре свега, као радна снага на феудалним имањима, а велепоседници су били главни покретачи колонизације (не само Мађара). Инкорпорирањем Баната 1779. године под власт Угарске и стварањем жупанијске власти у њему, као и спахијских имања, почела су досељавања Мађара у Банат. У Бачкој је досељено мађарско становништво дошло на подручје Бачкободрошке жупаније и Потиског крунског диштрикта. Мађарско становништво је 1746. и 1747. године почело да насељава Суботицу, 1748. године Бездан, 1749. године Кулу.

Гроф Антон Гражалковић задужио је 1750. године Ференца Чизовског (Csizovszky Ferenc) да насели тополску пустару, која је већ 1774. године имала 247 домова насељеника из северне Угарске. После 1751. године мађарски досељеници дошли су у Сенту, од 1751. до 1753. године у Аду и Мол; 1753. године Дворска комора населила је мађарско становништво у Кањижу, а од 1750. до 1762. године досељеници су стигли у Бечеј, Чонопљу, Купусину, Дорослово. Посед Бајшу је 1751. године добио потиски капетан Стеван Зако, који је 1759. продао посед Јакову и Луки Војнићу. У Бајшу су се 1760. године досели Мађари католици, а 1785. године реформатске вероисповести. Мађарско становништво дошло је 1767. године у Петрово Село, 1769. године у Иђош, а 1771. године у Мартонош.

Спахија Миклош Карас (Kárász Miklós) од 1746. до 1772. насељавао је мађарским живљем пустару Хоргош. У Стару Моравицу 1786. године населиле су се 334 мађарске реформатске породице из Кишујсалаша (Kisújszállás), Кунмадараша (Kunmadaras) и Јаскишкера (Jászkiskér). Исте године, становници Кишујсалаша населили су Пачир. Мађарске породице стигле су 1787. године у Фекетић, а 1799. године гроф Сечењи населио је Мађаре на свој темерински феуд. И пре инкорпорирања Баната у Угарску, мање групе мађарског становништва стизале су у Банат. Мађарски живаљ је 1773. године стигао у Нову Кањижу, Мајдан и Крстур, од 1774. до 1776. године досељавали су се Мађари у Оросин (Руско Село) и Торду.

У Чоку је мађарско становништво дошло 1782. године, а 1783/84. у Мађарски Итебеј. Пошто је српски живаљ напустио Дебељачу, из северног Потисја Мађари реформатске вероисповести стигли су 1794. године у ово насеље. Мађарско становништво је 1801. године колонизовало Мађарску Црњу. Досељавање Мађара, иако је била у питању Угарска, није помагала централна власт, јер није постојао план за насељавање Мађара. Напротив, већина мађарског становништва насељавала се без знања и дозволе државе и феудалаца.

Досељавање Румуна

Досељавање Румуна у низијски Банат током 18. века било је слика колонизационих померања, планског и стихијског насељавања румунског становништва са простора Банатских планина и из долине Мориша и Караша. Румунско становништво било је присутно у западном Банату и пре 18. века. Румуни су у низијски Банат досељавани у Војну границу и на имања феудалаца. Након досељавања, румунска насеља могла су се груписати у три типа: села у доњем току Нере и Караша, као и она у долинама Моравице и Месића чији су се становници називали горанима, затим насеља у Војној Граници, у околини Панчева, Алибунара и Беле Цркве, чији становници су се називали граничарима и пет насеља у средњем Банату, чији становници су се називали Румуни са пустаре. После 1740. године интензивира се досељавање Румуна у низијски Банат. Тада се доселило румунско становништво у Маргиту, у Сент Јоан (Барице), а 1744. године у Мали и Велики Гај.

Марија Терезија је 1765. године издала патент да се из свих румунских насеља, у које би требало да дођу немачки колонисти, иселе Румуни. Две године касније, 1767. године, румунски живаљ напустио је своје у села око Темишвара и у долини Мориша и населио насеља око Бегеја: Мали и Велики Торак, Јанков Мост, Ечку, Клек. Становници села Сакалаза код Темишвара населили су Велики Торак, а из села Сердина у долини Мориша Мали Торак. Укупно је у Мали и Велики Торак стигло 340 породица. Румунски живаљ пристигао у Јанков Мост био је пореклом са Мориша. Румунска насеља око Бегеја после продаје у спахилуке (1781–1782) ушла су у посед Луке Лазара и Исака Киша.

Војне власти су, такође, спроводиле колонизацију Румуна у Војну границу. Тако су 1765. године насељени румунским становништвом Банатско Ново Село, Долово, Алибунар, Селеуш и друга места; крајем 18. века румунски живаљ дошао је у Уздин, Ковин, 1805. године у Мраморак, 1807. године у Делиблато, а 1808. године формирано је румунско насеље Владимировац (Петрово Село). Румуни у селима у околини Вршца били су староседеоци. На подручју Баната дошло је до интензивног прожимања српског и румунског становништва.

У веку вере, верска истоветност зближавала је народе, а комуникацију међу њима чинила је лакшом. У периоду од 1713. до 1864. године Румуни су у верском погледу припадали српској црквеној организацији, Карловачкој митрополији, осим оних који су прихватили унију са католичком црквом (од наших насеља Румуни у Јанковом Мосту и Марковцу). Бракови између Срба и Румуна били су чести, као и међусобна асимилација. У источном Банату у 18. веку почела је румунизација српског живља, а у западном асимилација Румуна са Србима. Асимилација је лакше текла код верски истоветних народа (примери: међусобне асимилације Срба и Румуна, германизација Италијана и Француза), јер су контакти међу њима били чешци.

Досељавање Словака

Словачко становништво током 18. века населило се у Бачку, Банат и делимично у Срем. Словачки живаљ долазио је на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, затим су га насељавали на Коморска имања и Војну границу. Колонизација почиње 1745. године, када је импопулатор Мартин Чањи, на основу договора са власником футошког властелинства Михајлом Чарнојевићем, довео 2000 Словака из Новограда (Новохрада), Ораве, Липтова, Хонта, Зволена, Турца у Петровац у Бачкој. Досељеници су две године потом, 1747. године, склопили уговор са спахијом. Са тог подручја насељеници су 1746. године дошли у Кулпин на имање спахија браће Стратимировић, 1754. године Словаци протестанти насељавају се у Бајшу, 1756. године у Гложан, 1758. године у Селенчу, која је једино мултиконфесионално насеље, протестантско и католичко. Словачки досељеници су 1773. године дошли у Кисач, а од 1790. до 1791. године у Пивнице и у Лалић. Из села Селенче у Бачкој протерано је 1770. године 98 словачких протестантских породица, које су се населиле по специјалној дозволи цара Јосифа II у Пазови, на територији Петроварадинске пуковније.

На посед Кристифора Нака у Банату дошло је 1782. године словачко становништво из Новоградске, Пештанске, Нитранске и Зволенске жупаније. Досељеници су основали насеље Нови Комлош. На њиховом челу били су учитељ Самуел Гершковић и свештеник Матија Барањи, пореклом из липтовацког краја. Матија Барањи превео је 1784. године део насељеника у село Пардањ на имање Габриела Бутлера, а две године потом из Пардања досељеници су стигли у Арадац, код Великог Бечкерека, на имање Исака Киша. Из Пардања је словачки живаљ 1788. године прешао у Ечку, а из Ечке са свештеником Јаном Босиделерским 1802. године у Ковачицу. У овим годинама (1806) словачко становништво дошло је у Падину и Шандорф (Јаношик), а из Шандорфа 30 словачких породица населило се у Хајдучицу. Већа група досељеника 1829. године из Падине такође је населила Хајдучицу.

Досељавање Русина

Прве русинске породице из Закарпатја, тадашње североисточне Угарске, долазе у Бачку четрдесетих година 18. века. На попису становништва Куле 1746. године прво је записано троје Русина, а након њих, исте године, још 11 русинских породица. Први русински колонисти долазили су у Бачку појединачно, као надничари, у време већих сезонских радова, па су се неки од њих ту и населили. Организовано насељавање Русина у Бачку поциње 1751. године: управник коморских имања у Бачкој, Франц Јозеф де Редл (Franz Joseph de Redl) је, на молбу слободњака Михајла Мункачија (Munkácsy Mihály) из жупаније Берег (данас у Закарпатској области Украјине), издао и потписао контракт о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица из североисточне Угарске на пустару, ненасељено коморско насеље Велики Крстур. Исте године у селу је основана гркокатоличка парохија, а 1753. почела је да ради школа у којој се настава одвијала на русинском језику.

Русинско становништво је 1751. године насељено на подручје коморске пустаре Руског Крстура, на основу уговора о насељавању који је потписао администратор коморских имања у Бачкој Јозеф де Редл. Две године потом, у Крстур је пристигло русинско становништво из жупанија Шариш, Земплин, Боршод, а насељавање је настављено до почетка седамдесетих година 18. века до када су пристизали нови досељеници са широке територије тадашње североисточне Угарске, из 14 жупанија на којима се простирала црквена јурисдикција Мункачевске гркокатоличке епархије.

Досељавање Русина у Куцуру поцело је 1763. године, када је Франц Јозеф де Редл потписао уговор о насељавању 150 гркокатоличких русинских породица у коморско насеље Куцуру и дао га Петру Кишу из Крстура да прикупи и доведе заинтересоване колонисте из североисточне Угарске. 41 русинска породица дошла је 1763. године, а две године касније још 42. Оне су углавном потицале из парохије Муцењ. Године 1764. русински кнез у Куцури звао се Јанко ордаш, а први гркокатолички свештеник у Куцури (од 1766. године) био је Осиф Кирда. У Куцури су већ живели православни Срби. Русинска школа у Куцури основана је 1765. године, а гркокатоличка парохија 1766. године. На државном попису 1787. године у Крстуру је било око 2200, а у Куцури око 1600 Русина. У доба владавине цара Јосифа II 1786. године у војну службу је примљено око 8000 запорошких козака који су насељени у околину Сенте.

Досељавање појединих русинских породица из Крстура и Куцуре у Нови Сад почело је већ шездесетих година 18. века, а 1780. године у Новом Саду је основана гркокатоличка парохија. У другој половини 178. века Русини су се у мањем броју досељавали и у нека друга насеља у Бачкој: Шову и Обровац, али се нису одржали у њима. Русини који су се од средине 18. века досељавали у Бачку били су гркокатолици, али су од 1751. године били под јурисдикцијом римокатоличке Калочке надбискупије. У почетку су им свештеници Русини долазили из Мукачевске и из гркокатоличке Великоварадинске (Велики Варадин, данас Орадеа у Румунији) епархије. Из те епархије су у почетку Русинима долазили у Бачку први гркокатолички свештеници и доносили најнеопходније црквене ћирилске књиге.

За гркокатолике, унијате у Хрватској и за Русине у Бачкој основана је 1777. године Крижевачка епископија, у оквиру које су Русини остали све до 2003. године, када је основан Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори. Поједине русинске породице, понекад и веће групе, из Крстура и Куцуре током 18. и 19.века пресељавају се у друга насеља и тако формирају нове русинске колоније. Крижевачка епархија је 1777. године добила посед Шид и Беркасово, па је почетком 19. века почело насељавање Русина на тај посед. Насељавање у Шид је поцело 1803. године, а у Беркасово 1810. године. У Бачинце се Русини насељавају од 1834. године.

Јевреји у Војводини

Позиције јеврејског становништва у Срему, Бачкој и Банату биле су одређене положајем Јевреја у Хабзбуршкој монархији. Патент Марије Терезије дозволио је Јеврејима да живе у градовима уз плацање толеранцијске таксе. Реформе Јосифа II омогућиле су Јеврејима рад у државној служби. Јевреји су чинили градско становништво које се бавило трговином. У Новом Саду је 1728. године живело 12 јеврејских породица, 1743. године 26, а 1748. године постојала је јеврејска општина. Породица Јакова Херцела прва се 1775. године стално населила у Суботицу, а 11 година касније основана је јеврејска општина.

Народи о којима (ни)је остало само сећање

У доба када је Банат био највећи колонизацијски простор у Европи, досељена је ту група Каталонаца из Шпаније. Када су Хабзбурзи изгубили Напуљ и Сицилију 1731. године,Каталонци су пристигли у Беч. Четири године лутали су Бечом и аустријским градовима, те су хабзбуршке власти одлучиле да их населе у Велики Бечкерек. Они су лађама стигли на Бегеј и формирали своје насеље Нову Барселону. Први су почели да саде дудове у Банату. Уништили су их напади разбојника, а нарочито куга 1738. године. Од целе насеобине остало је само 30 сирочади која су распоређена по сиротиштима у Угарској.

Уз Немце, досељавали су се и Италијани који су населили околину Темишвара, али су врло брзо били германизовани. Из области Алзаса и Лорене у периоду терезијанске колонизације дошли су и Французи. Они су у околини Велике Кикинде 1770. године основали своја насеља: Солтур, Шарлевил, Сент Хуберт, Молин, која су убрзо германизована. Трагови досељених Француза остали су у презименима банатских Немаца: Шевалије, Дипон, Барту, Леђер, Боасе итд. У време Великог бечког рата, Бугари-католици населили су села Бешенево и Вингу, у близини Темишвара. На посед Лазара у Ечку дошли су 1793. године, а од 1823. до 1825. године населили имање Двор Јосипа Петровића у Банату. Неки од њих су се 1895. године иселили у Иваново код Панцева, а неки су отишли у Бугарску. Феудалац Лудвиг Барац населио је 1838. године пустару бугарским насељеницима и они су је назвали Барацхаза (Барацзхáза), касније Стари Лец. Бугарски насељеници углавном су се бавили баштованством. Трагови Бугара, Италијана, Француза, Шпанаца углавном су нестали, али не потпуно. У Војводини често можемо чути чудна презимена, која нису у складу ни са једним језиком који се данас говори овде. Штавише, могуће је да је неко од наших предака припадао овим народима, те да о њима није остало само сећање.

Досељавање и порекло Рома

Роми су недовољно проучен и познат народ, иако присутан у Европи много стотинагодина. Њихова историја одигравала се тако да је једва била у вези с крупнијим догађајима европске историје, па према томе и историјским догађајима у Угарској или Србији. У свести разних народа, а и у свести самих Рома, постојало је оштро раздвајање настало због разлицитог начина живота, језика и различите културе. Разне групе Рома раздвајају се на основу језика који говоре, обичаја и назива које користе за себе. Многи прихватају назив Роми, који потиче из језика хинду, а данашње значење те речи је мушкарац (територија у Малој Азији где су Роми били присутни у XИ веку називала се у Византији и у време Турака Рома или Рум). Неки користе разне форме назива Циган, који на неким од језика једноставно знаци човек, тј. људско биће. Ова реч је пореклом из грчког језика (атхиганос), али је по мишљењу већине Рома непожељна, погрдна. Карактеристично је да Роми дуго нису бележили податке из своје историје, тако да је то препуштено другима и због тога је она пуна отворених питања, предрасуда или погрешних тумачења.

Мада је то мало вероватно, неки научници мисле да се први талас миграције Рома десио већ за време Александра Великог. Сигурно је да их је пут којим су пролазили учинио да буду још различитији. Неки су се задржали више у Персији, неки на Блиском истоку, неки у северној Африци, неки у данашњој Украјини, Јерменији, у Малој Азији и на Балкану. Балкан је био један од највећих центара одакле су се насељавали у друга подручја Европе. Остали су стигли до Западне Европе и Русије, те је и њихова историја потекла другим путем. Роми који живе у Војводини провели су пуно времена на Балкану и у Средњој Европи. У различитим језицима које говоре присутне су речи из грчког, словенских и мађарског језика, а поједине групе говоре језик који се може окарактерисати као новолатински и који показује карактеристике варијанте румунског језика говореног пре више векова. У 14. веку Роми су били присутни на многим местима на Балкану.

Угарски краљеви Сигисмунд, Матија Корвин, ВладиславII, као и Јован Запоља су издали документе о њима. Владислав II их је називао народом фараона јер се веровало да потичу из Египта, а Јован Запоља им је вратио слободу кретања. По легенди Роми су сковали гвоздени престо, на којем је кажњен Ђерђ Дожа. Током османлијске власти долазак Рома на територију Угарске била је непрекидна појава. Током Ракоцијевог устанка се појављују као свирачи. За време Марије Терезије и Јосифа II извршени су и насилни покушаји да их одврате од сталне селидбе као начина живота.

ИЗВОР: ИЗ ИСТОРИЈЕ НАЦИОНАЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА У ВОЈВОДИНИ. ВЛАДА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ, Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице. Пројекат: АФИРМАЦИЈА МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ. КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО – из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

Приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

21. фебруар 2014. у 09:51

мирослав стапарац

Захваљујући неуморном Војиславу Ананићу немамо шта додати сем незаборавних речи Милоша Црњанског из филма “Сеобе” а односе се на Војводину – Vajdaszag – Woiwodschaft – НЕМА СМРТИ ЈЕДИНО СУ ВЕЧНЕ С Е О Б Е !

Одговори

19. март 2017. у 04:51

vojislav ananić

Срби

Пред крај XIV века из Србије је кренуо велики талас исељеника на север, у Срем и данашњу Арадску жупанију. Сеоба Срба у Арадску жупанију била је највероватније предвођена Димитријем, сином краља Вукашина, кога је краљ Сигисмунд именовао кастеланом града Вилагоша. У Срему и Банату већину становништва већ 1437. године представљали су Срби.
Првобитне српске селидбе на та подручја започињу у време пропадања средњовековне српске државе. Деспот Бранковић добио је од угарских владара поседе у Срему и јужној Угарској, да би помагао у одбрани од Османлија. Он је на те поседе први плански насељавао поданике с окупираног простора јужне Србије. Они ту остају и након што су Османлије заузеле Срем, те као мартолоси, заједно с Османлијама, владају бачким и сремским градовима.
Аустрија је крајем XVII и у XVIII веку ратовала против Турске углавном на територији Србије. У тим ратовима Срби су помагали аустријску војску, сматрајући и то једним од начина да се и сами ослободе турског ропства и створе независну државу. Они су учествовали у Аустро-турском рату од 1683. до 1699. године, а када се Аустрија због ситуације на западу морала повући, дошло је до Велике сеобе Срба.
Након ослобођења од Турака, на та подручја стиже, у селидбама Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, много Срба с простора Србије.
Наредна исељавања везана су за колонизацију солунаца-добровољаца у Првом светском рату после 1918. године.
Након 1945. године, планском колонизацијом координираном од стране државе, углавном се селе Срби из пасивних крајева који су страдали у Другом светском рату, на поседе у Војводини.
ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

19. март 2017. у 04:52

Мађари у Војводини (историјски и етнолошки преглед)
На основу података о средњовековној територији данашње Војводине у периоду пре Мохачке битке, овај део тадашње Угарске краљевине сврставао се у развијеније делове државе.
Након најезде Турака на овај простор, становништво се због тзв. двоструког опорезивања (обавеза плаћања пореза и дажбина новим и старим властима) помера у северније крајеве, док опустеле крајеве настањује становништво с Балкана, које се првобитно или бави сточарством или се настањује у градовима поред речних токова и бави се трговином.
После ослобођења од Турака, то јест до периода окончања Ракоцијеве буне (1711), немамо тачних података о броју и саставу становништва данашње Војводине. Познате су сеобе Буњеваца и Срба у поједине делове Бачке, али тачан број становника не може се одредити ни помоћу пописа из 1715. године, јер није пописано становништво које је живело у Војној граници (основана 1702). Ипак, може се установити високи проценат становника с јужнословенским презименима. У попису из 1715. године у Бачкој је пописано 1.267 домаћинстава, од којих су 1.202 домаћинства била српска.

Настањивање Мађара у Бачкој

Од свих жупанија на подручју данашње Војводине, од турске власти прва је ослобођена Бачко-бодрошка. Убрзо се формира Потиско-поморишка војна граница, где је становништво углавном било српско, а свега 6,63% становништва чинили су Мађари. Институција Војне границе била је веома примамљива, јер је обезбеђивала ослобођење од знатног дела пореза, те су се становници других делова Империје радо селили у ове крајеве. Након што је расформирана Војна граница, формиран је Великокикиндски диштрикт у који се одселило много бивших граничара, нарочито после 1760. године. Поред тога, од 1768. до 1774. године селили су се у Дунавску војну границу (алибунарски, панчевачки и бечкеречки округ), али и у Шајкашки диштрикт који је добио своје привилегије у то доба.
Колонизација мађарског становништва у Бачку била је могућа само након што је расформирана Потиско-поморишка војна граница. У осталим деловима Мађари су били проглашени непожељним због активног учешћа у Ракоцијевој буни. Ипак, неки великаши успевају да врате поседе из предтурског периода и да на њима настане кметове из северних делова Империје. Овај процес може се назвати индивидуалним настањивањем или враћањем кметства на старо имање.
Поред индивидуалног настањивања, ангажују се способне особе (данас бисмо их назвали предузетницима) задужене за врбовање људства. Тако се после 1753. године Ада, Мол, Мартонош, Стара Кањижа, Сента настањују становништвом из данашње жупаније Солнок, из околине Сегедина и из подручја међуречја Дунав-Тиса. Поред већ поменутих индивидуалних колонизација, особе блиске Бечком двору (Антон Грашалковиц, Миклош Естерхази, Шандор Карољи и други) стварају огромне латифундије на које насељавају углавном Немце, а делимично Мађаре и Словаке из северних жупанија. Да би овом процесу дали законски оквир, члан 62. из 1723. године одредио је да поседник има право да поведе своје кметове у другу жупанију само ако нема могућности да им у старој жупанији обезбеди кметску порту.
У периоду од 1711. до 1730. године пристизали су готово сви слојеви мађарског становништва у јужне жупаније. Долазили су и кметови из пренасељених насеља који су се плашили сиромаштва које је могло настати због наследног права, тј. чињенице да је сваки брат добијао исти део парцеле. Зато је било учестало појединачно бежање на југ.
Законски члан 101. из 1715. године одредио је обавезу поседовања пасоша приликом одласка у суседне жупаније.
У другом таласу настањивања Потиско-крунског диштрикта (око 1770) дошли су мигранти из Хевешке, Новоградске, Пештанске и других северних жупанија. Са севера су се досељавали и у остале делове Бачке.

Реформати у Бачкој

Након Едикта о верској толеранцији (1781), који је углавном привукао Немце из подручја Горње Рајне, на подручје данашње Војводине долазе и реформати из средњег дела Угарске (Тројни Диштрикт Кумана и Јаса). Оснивају се насеља Фекетић, Моравица и Пачир. Насеља са претежно реформатским становништвом, као што су Дебељача, Руменка, настањују се из више реформатских општина Бекешке и Чонградске жупаније.

Мађари у Банату

Општи услови за живот у Банату у XVIII веку били су неповољни: подручје покривено мочварама, познато као нездраво место за живљење није привлачило ново становништво као Бачка. Поред тога, Банат је касније ослобођен од Турака, а и дуже је био мета османлијских упада (до 1738).
Претпоставља се да је почетком XVIII века у Банату живело око 25.000 становника, углавном Срба и Румуна, највероватније сточара. У то доба Банат је имао већи стратегијски значај, него стварну вредност. Као и по наредбама које су важиле у Бачкој, од 1719. године католици су могли бити државни службеници и у Банату. Пошто су после Ракоцијеве буне Хабзбурговци на Мађаре гледали као на непожељне елементе, њихово масовно насељавање почело је тек средином XVIII века, када је знатан део Војне границе расформиран.
До смрти Марије Терезије (1780) настањивање Мађара у Банату било је могуће на камералним поседима. Сегедински вртлари основали су Јазово (1760), Торду и Руско Село (1766).
У доба владавине Јосифа II у насељавању мађарског становништва у Банат истицао се и град Сегедин који је куповао поседе и на њих насељавао део свог становништва. Данас се може закључити да су већина Мађара у Банату потомци ондашњих житеља Сегедина.
Леринц Марцибањи (Marcibanyi Lorinc) је од 1782. до 1785. године колонизовао Чоку, Црну Бару и Врбицу. Падеј је 1784. године населио Иштван Ормошди (Ormosdy Istvan), а Јанош Тајнаи (Taynai Janos) у периоду од 1806. до 1810. године насељава Сајан. Колонисти су стекли повољнији статус од кметова пошто су склапали уговор са земљопоседником. Вртлари који су стизали током XIX века добијали су од 16 до 20 катастарских јутара земље, тзв. нумерусе за гајење дувана. Ови насељеници нису били у обавези да обезбеђују радну снагу или део рода, него су по уговору давали новац (профит).
Поред земљопоседника и градова, колонизатор је била и држава: само у Торонталској жупанији је тако настало 43 насеља (нпр. Јерменовци 1817). Скоро свако новоосновано насеље ће постати и место секундарне миграције. Тако ће настати село Мужља 1890. године.
Док је коњуктура дувана трајала, ова насеља су напредовала. После 1860. године уследио је низ елементарних непогода, због чега је овај осиромашен слој сачињавао главни талас исељеника који ће у XX веку потећи према Аустралији и Северној Америци.

Колонизација крајем XIX века

Због нерешеног аграрног питања, као и због све већих социјалних немира, влада је предлагала формирање нових насеља. Тако су настале Будисава и Телечка 1884. године. Током 1882. године дошло је до регулације доњег тока Дунава и насељавања Мађара из Буковине (Румунија). Населили су Војловицу, Скореновац и Иваново (1883). Пошто је њихов наталитет био изразито висок, они ће првобитно тражити посао у Панчеву и Београду као најближим центрима.
Други талас Мађара из Буковине стигао је 1941. године, када је споразумом између Румуније и Мађарске дозвољено њихово исељење. Касније, Мађари ће бити настањени у Бачкој, на места која су раније додељена добровољцима. Населили су 28 места на територији 14 општина, одакле ће бити прогнани 1944. године.

Мађари у Срему и Славонији

Миграције у Срем и Славонију су последње и сврставају се у групу унутрашњих миграција. Ниска цена земљишта и изузетно високе наднице привукле су у ове пределе сиромашни део мађарског становништва, пореклом из Бачке и околине Балатона. Могуће је разликовати два таласа досељавања. Први је кренуо педесетих и шездесетих година XIX века, услед нерешеног питања у вези с укидањем кметства, односно због наде у јефтину земљу, док је разлог другог таласа миграције била филоксера која је упропастила практично целу културу винове лозе. Док је у првом таласу пошло на пут скоро 100.000 људи, у другом је било само 20.000 до 30.000 лица.
ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
Одабрао и приредио: Војислав Ананић

19. март 2017. у 04:54

Румуни

Румуни у Банату – миграционе струје

Први помени о Румунима на територији Баната су из XIV века. Прва насељавања Румуна у Банату извршена су током XVIII и у првим деценијама XIX века. То је период планског насељавања. Румунско становништво било је изложено колонизацијама у оквиру политике јачања границе према Турцима, затим и у оквиру настојања да се побољша економска ситуација у земљи. Када је реч о Румунима, постоји традиција двојаког досељавања: спуштање с банатских планина у потрази за испашом за стада и колонизација.
На основу порекла могу се издвојити три изразите групе банатских Румуна: Банаћани, Ердељци и Олтенци.

Румуни Банаћани

Становници брдских насеља за која се може рећи да су најстарија румунска насеља (Мало Средиште, Марковац, Куштиљ, Војводинци, Месић) према одликама материјалне културе и обичајима сроднији су становницима карпатских брегова преко границе. Током XVIII и почетком XIX века, много локалитета насељено је Румунима: Алибунар, Селеуш, Барице, Маргита, Николинци, Владимировац, Уздин, Ечка, Сутјеска.
Румуна равничара пореклом из Баната има на територији средњег и јужног Баната. Фратуци су Румуни из Алибунара, Селеуша, Николинаца, Барица, Маргите, а по некима и из Великог Торка, Владимировца и Уздина. Сматра се да се назив односи на колонизоване Румуне Банаћане. Претпоставља се да носе назив Фратуци, јер често користе деминутив речи фрате (брат).
Момрлани (Момирлани) је израз којим у Малом Торку називају Великоторчане. Тако се називају и Румуни сточари под Ретезатом, у горњем току реке Жиул, док се за Великоторчане зна да је већина досељена из Сакалаза, поред Темишвара.
Мокани је назив за Румуне из Делиблата, Ковина и Мраморка. Иначе, тако се називају пастири из Ердеља.

Румуни Ердељци

Узроком насељавања ове румунске групе сматра се феудална власт у Ердељу, као и премештање румунског становништва у време колонизације Немаца у Поморишју, када су добили Мали Торак и Клек. Развојачење Потиско- -поморишке границе и формирање Банатске војне границе довело је веће групе Ердељаца у Јанков мост, Клек, Овчу, Глогоњ, Јабуку.
Постоји подгрупа Кришанаца (Мали Торак, Јанков Мост, Овча) која спада у појам Ердеља у ширем смислу.

Румуни Олтенци

У Банату се три села сматрају олтенским: Локве, Стража и Банатско Ново Село. Први талас Олтенаца довели су Турци у рударске области Баната, пошто су ове области 1552. године напустили рудари Саси. У периоду од 1641. до 1646. године 13.000 фамилија населило се у околину Вршца и Темишвара. После Пожаревачког (1739) и Свиштовског мира (1791) насељавале су се и друге групе Олтенаца. Румуни из Страже, Локви и Банатског Новог Села називају се Буфени или Царани. Тако се у Румунији називају Олтенци насељени у Банату.

Српска и румунска православна црква

У доба Матије Корвина, београдски митрополит био је црквени поглавар свих православних верника под краљевом влашћу, али већ 1479. године ослободио је намета мармарошке свештенике. За отцепљење од Карловачке митрополије у XIX веку најзаслужнији је Андреј Сагуна.
Декретом цара Фрања Јосифа I 24.12.1864. године признато је право православним Румунима на отцепљење од Карловачке митрополије и на оснивање самосталне румунске митрополије у Трансилванији. Седиште јој је било у Сибињу (Сибиу), а имала је и две епископије: арадску и карансебешку.
Данас румунска православна црква у Банату има три протопопијата (панчевачки, вршачки и протопопијат Мали Торак) са викаријатом у Вршцу, који су канонски везани за румунску патријаршију у Букурешту.
Румунски црквени календар разликује се од православног и католичког календара: непокретне празнике слави по грегоријанском календару (као католици), а покретне по православном од 1924. године, када су на црквеном сабору у Атини одлучили да уместо јулијанског календара примене грегоријански календар.
Банатска унијатска епископија, са седиштем у Лугошу, основана је 1863. године, али се унијаћењу оштро успротивило и српско и румунско становништво. Постоје само две парохије: Марковац и Јанков Мост. Унијати (гркокатолици) су под јурисдикцијом бискупије у Крижевцима.

Архитектура Румуна у Банату

У време Мерсијеве колонизације (1722-1726) колонисти су сами градили куће, од материјала затеченог у околини. То су биле набијаче покривене сламом. У време терезијанских колонизација колонистима је куће градила држава, према унапред прописаним плановима. У време колонизација Јосифа II долази до подизања стандарда изградње – мењају се планови, окућница, а колонисти сами изграђују куће, материјалом добијеним од државе.

Ношња

Могуће је издвојити два типа ношње: равничарска ношња (у Великом Торку) и средњоевропска сељачка ношња (ношња Кришана у Малом Торку).
Ношња Румуна Банаћана припада типу чији основ чини платно, вунено ткање и сукнена ношња, затим разни типови крзнене одеће. Друга група, Кришано-Ердељци и Олтенци, носе већ споменути тип средњоевропске сељачке ношње (у нас познате под називом војвођанска или мађарска) којој налазимо аналогију с ношњама Мађара, Словака, Немаца. Основни делови ове одеће већ одавно се израђују од фабричког материјала. Жене носе набране сукње, а не скуте, док се у мушкој свечаној ношњи уместо гаћа рано појављују чакшире.
Основни делови женске ношње Банаћанки су оплећак дугих рукава и скуте од белог домаћег памучног или кудељног платна.
Скуте се покривају двема тканим кецељама (ово се сматра карактеристиком румунске ношње). Опасују се вуненим тканим појасевима. Преко оплећка носе прслук или крзнени грудњак. Зими главу и груди покривају великим вуненим марамама. Основни део ношње Кришано-Ердељаца и Олтенаца је оплећак дугих рукава. Скуте увек покривају широком набраном и набораном сукњом, преко које се носи кецеља. За овај тип ношње карактеристичне су вунене сукње и ткане вунене кецеље. У свечаној ношњи били су карактеристични оплећци са рукавима везеним златовезом.
Основни делови женске ношње Банаћанки су оплећак дугих рукава и скуте од белог домаћег памучног или кудељног платна.
Скуте се покривају двема тканим кецељама (ово се сматра карактеристиком румунске ношње). Опасују се вуненим тканим појасевима. Преко оплећка носе прслук или крзнени грудњак. Зими главу и груди покривају великим вуненим марамама. Основни део ношње Кришано-Ердељаца и Олтенаца је оплећак дугих рукава. Скуте увек покривају широком набраном и набораном сукњом, преко које се носи кецеља. За овај тип ношње карактеристичне су вунене сукње и ткане вунене кецеље. У свечаној ношњи били су карактеристични оплећци са рукавима везеним златовезом.

ИЗВОР: Колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.
Одабрао и приредио: Војислав Ананић

Немци

Могуће је издвојити три велике колонизације Немаца у XVIII веку: каролиншку, терезијанску и јозефинску.
На основу података о обиму колонизације у XVII веку, може се утврдити да је у Бачку државним колонизацијама стигло 30.000 људи, а спахијским 5.000. У Банат је државним колонизацијама насељено 73.000 људи, а спахијским око 10.000.
Порекло тзв. дунавских Шваба је следеће: трећина њих је из Пфалца, трећина из Баварске, а четвртина из Швапске.
Чатаља и Ново Село била су прва швапска насеља која су насељена 1729. године, а око 1750. године следе Апатин, Букин, Колут, Оџаци, Пригревица, Гаково, Паланка, Гајдобра, Кљајићево, Крушевље, Каравуково. После Едикта о верској толеранцији протестанти су пристигли у Булкес, Јарек, Црвенку, Ловћенац…
Бачки Немци живели су југозападно од линије Баја-Тител. Њихово насељавање је узело највећег маха у другој половини XVIII века (терезијанска колонизација), али је трајало и у XIX веку. Често су их насељавали на места где су Срби већ били насељени, због чега настају парови села с префиксом Нови- или Стари- у називима села. Већина Немаца у Бачкој су католичке вере, али постојали су изузеци: евангелистичке вере били су Немци који су живели у Црвенки, бачком Јарку, Ловћенцу, док су реформатске вере били Немци из Новог Сивца.

19. март 2017. у 04:55

СЛОВАЦИ

Хабзбуршка монархија (Монархија) је територију данашње Војводине, која је била опустошена након турске владавине, настојала населити разним народима, између осталих Немцима, Мађарима, Русинима и Словацима.
Словаци су се на територију данашње Војводине почели досељавати пре више од 250 (268) година, из Горње земље, како су сами звали данашњу Словачку, која је у то време припадала Монархији. Они су у наше крајеве пристизали у трећем таласу расељавања, који је континуирано трајао од 1690. године на целој територији некадашње Угарске. Словаке су у највећем броју насељавали земљопоседници који су имали поседе и на северу и на југу угарског дела тадашњег Царства.
У Војводину су први словачки насељеници дошли под вођством Маћеја Чањија 1745. године, на футошко властелинство Михајла Чарнојевића, који их је населио на територију данашњег Бачког Петровца. Наредне године Словаци су населили Кулпин, а затим Бајшу (1754), Гложан (1756. и 1770. године), Селенчу (1758), Кисач (1773), као и друга места, на територији данашње Бачке. Насељавање Словака у Банат је уследило нешто касније. У Арадац су се населили 1786, затим су следили Ковачица (1802) и Падина (1806). У Срем су се Словаци населили унутрашњом миграцијом из Селенче (у Бачкој) у Стару Пазову (1770), а потом су, из Бачке, стигли и у остала сремска насеља.
Словаци који живе на територији Војводине у највећем броју су пореклом из новохрадске, хонтске жупаније као и других жупанија средње Словачке.
Словаци насељени у Војводини већином су евангелисти, аугсбуршке вероисповести, али има и оних који су католици.
У највећем броју баве се пољопривредом и занатством, углавном живе у насељима где су се населили током 18. века. Културна седишта војвођанских Словака су Бачки Петровац и Ковачица.
Словаци су до данас сачували свој национални и културни идрнтитет. Словачки језик је један од шест службених језика на територији Војводине.
По попису становништва из 2002. године број Словака у Војводини је 56.637 или 2,79 % становништва.

19. март 2017. у 04:56

Русини и Украјинци

Преци војвођанских Русина, као поданици слободног статуса Хабзбуршке монархије (Рутенус Либертинус), доселили су се половином XVIII века из североисточних у јужне крајеве Угарске у данашњу Бачку. У првом таласу у напуштено насеље Керестур доселило се око 200 породица, у другом око 160 у суседно место Куцуру.
Руски Крстур (1751). Уговор о насељавању Руског Крстура настао је 17. јануара 1751. године. На основу њега, насељеници постају становници са таксом, четири године не плаћају порезе, а после истека тог рока годишње плаћају по 300 рајнских форинти за откуп својих обавеза. Седмину рода дају велепоседнику, а после измиривања дугова могу се слободно селити.
Редл је имао намеру да Руски Крстур насели са 200 фамилија руских унијата, те су зато врбовали становништво из североисточних делова тадашње државе. Ипак, вероватно је да су прве групе пристигле из оближње Куле. Судећи по списковима колониста поред Русина пристижу и мађарски становници гркокатоличке (унијатске) вере.
На основу писаних извора, за време Марије Терезије колонизују се насеља Руски Крстур и Куцура, да би колонисти касније пристизали и у Нови Сад и Ђурђево. После неколико година ова насеља постају центри секундарних миграција у Врбас, Бачку Тополу, Ново Орахово, Савино Село, Кулу, Шид, Беркасово, Баћинце, Сремску Митровицу, Инђију …
На крају процеса досељавања 1765. године било је око 2.200 Русина (у Крстуру 1341, у Куцури 779). Приликом последњег аустроугарског пописа (1910) било их је 13.457, а за време првог пописа у Краљевини СХС (1921) 13.664. Наредних пет деценија бележи се стабилно повећање броја Русина, да би 1971. године био пописан највећи број – 20.109. Након тога, уследило је опадање, па је приликом пописа 2002. године евидентирано само 15.095 Русина.
Русини су сачували свој идентитет захваљујући и својој унијатској (гркокатоличкој) вери. До бачке експедиције Володимира Хнатјука 1897. године кружиле су разне теорије о пореклу Русина. Према неким мишљењима Русини су потомци козака из Запорожја, док неки сматрају да су они потомци гарде кијевског војводе Сватоплука, који су стигли на тло Угарске са кћерком војводе. Хнатјукова запажања о украјинском пореклу русинског језика изазвала су жустре полемике у оновременој славистици, углавном на украјинско-словачкој релацији.
Национална припадност Русина често је у прошлости била предмет спорења научника и политичара. Хабзбуршке и аустроугарске власти Русине су називале Рутенима и настојале су да спрече њихово повезивање и поистовећивање са Украјинцима у царској Русији.
Крајем XIX и почетком XX века, већина Русина у Аустроугарској, упркос притисцима власти, почиње да се назива Украјинцима. Пошто су били удаљени од матице и духовних праваца у њој, војвођански Русини сачували су некадашњи назив. Ипак, везе са постојбином нису прекидали, нити су губили свест о припадности народу који тамо живи. Савремени српски историчари немају дилеме у вези с тим да су Русини део украјинског народа.
Када је реч о вери, гркокатолици се званично називају католицима византијског обреда. Они нерадо користе назив унијати, због могуће асоцијације на насилно унијаћење православаца у прошлости. Гркокатолици у Србији донедавно су припадали Крижевачкој епархији у Хрватској, али је оснивање егзархата у Србији уклонило препреке у комуникацијама.
Језик војвођанских Русина разликује се од украјинског књижевног језика. Он је 250 година одвојен од матичног народа, те је у специфичном окружењу примио много српских, мађарских и словачких речи.
Русин је стари назив за Украјинца. Појављује се пре око 1.000 година у Кијеву. Након што је Московска кнежевина променила назив у Русија, одбачен је у Украјини под влашћу царске Русије. Одржао се у Галицији, Буковини и Закарпатју, тј. у деловима у саставу Хабзбуршке монархије. Након припајања тих области Украјини није се задржао, већ га је заменио назив Украјинци.

19. март 2017. у 04:57

Јевреји

Знатан број сефардских Јевреја (пореклом из Шпаније) чинио је део трговачког и занатлијског слоја Османлијске империје, па тако и Баната. После Пожаревачког мира, Банат постаје део Хабзбуршке империје. Јевреји добијају право на точење ракије и пива у Темишвару, а и управљање монополом за дуван поверено је богатом јеврејском трговцу Амиго Меирију. Банат је постао уточиште за Јевреје, због виших намета у осталим деловима Империје.
Ипак, обећана земља за Јевреје била је само ограничено приступачна, пошто су службено могли да ступе на тло Баната за време земаљских вашара, ради решавања службених обавеза или ако су већ поседовали дозволу за рад код Јевреја који је дуже настањен у Банату.
Након увођења Едикта о толеранцији (1782), Јевреји су могли да користе хебрејски језик у богослужењу, дозвољено им је насељавање у градовима, бављење земљорадњом и занатством, али пуна грађанска права нису добили. У то доба они држе крчме, тргују кожом… Трговина је углавном била у рукама Грка, Јермена, Цинцара, Срба и Немаца, удружених у еснафе у којима Јевреји нису могли бити чланови.
На основу примера у Суботици виде се оновремени оквири и могућности живљења Јевреја у Бачко-бодрошкој жупанији. У време када је Суботица била привилегована варош, Градско веће доносило је одлуку да ли ће у град пуштати Грке, Јермене, Јевреје или Роме. Привилегија из 1779. године децидирано је говорила о Јеврејима који су могли трговати кожом и вуном, а била им је дозвољена трговина на мало. Стан су могли изнајмљивати искључиво код самаца, а од 1806. године већ су били у прилици и да купују куће. Касније су одређене улице у којима су могли куповати куће. На основу података из 1843. године, Јевреји су углавном били ситни трговци (80% породица).

9. април 2017. у 11:04

Др Милан Мицић
МИГРАЦИЈЕ У БАНАТСКУ ВОЈНУ ГРАНИЦУ ИЗ ДРУГИХ ДЕЛОВА БАНАТА ПО ДЕЛУ Ј. ЕРДЕЉАНОВИЋА „СРБИ У БАНАТУ“

Сажетак: Рад обрађује микромиграције српског становништва са простора тек основаног Великокиндског дистрикта и са подручја тек купљених банатских велепоседа у последњој четвртини 18. века ка простору Банатске војне границе. Привлачност Банатске војне границе била је условљена жељом дела српских породица из оних делова Баната који нису били у њеном оквиру да сачувају свој војнички статус, као и осећање веће слободе које је произилазило из војничког статуса у односу на сељаке на банатским спахилуцима изложеним свакој врсти насиља.
У делу Јована Ердељановића „Срби у Банату”, насталом на темељу истраживања Баната у периоду 1922-1928. год., као и на основу проучавања дела архивске грађе, видљиви су трагови поменутих микромиграција, нарочито у надимцима појединих породица и породичним предањима о њиховом пореклу.
Кључне речи: миграције, граница, Банат, Срби, војнички сталеж, спахилуци, етничке промене, Јован Ердељановић.

Увод

Године 1718. када је Банат ослобођен од турске власти аустријске трупе по уласку у њега затекле су земљу разливених река, мочвара и баруштина, ритова и тршћака, где је само на сувим и узвишеним местима, у својим земуницама, живело на широком простору Баната око 50.000 људи, махом Срба. Банат је био обезљуђен дугом турском владавином (1551- 1718. год.), дугим и суровим Бечким ратом (1683-1699. год.), несигурним трајањем на граници двеју империја, Османске и Хабзбуршке, у очекивању наилазећег рата (1699-1716. год.) и Варадинским ратом (1716-1718. год.), у којем је опет био ратно поприште. По заузимању Баната 1718. год. Бечки двор га је у већем делу 18. столећа (1718-1779. год.) ставио под своју непосредну управу немајући поверење у бунтовно мађарско племство после тек угушеног Ракоцијевог устанка (1703-1711. год.) и не желећи да се на простору тек освојеног Баната за Хабзбурге несигурно мађарско племство приближи граници са Османским царством. Зато је Банат већим делом 18. века био експериментално подручје на ком је Аустрија пре свега проверавала сопствену моћ савладавања једног простора који је више од век и по припадао Османлијама као њихов рубни и заборављени простор. Копање канала, градња насипа, исушивање мочвара, регулисање речних токова, градња путева, искорењивање хајдучије, обезбеђење трговине, увођење нових ратарских култура, уношење реда и закона у један ратовима и турском владавином неуређен свет који је носио печат османског, фаталистичког виђења људског и друштвеног трајања били су примарни задаци аустријске државе која је током целог 18. столећа тек градила сопствени идентитет тежећи да хармонизује сопствене националне, верске, језичке, географске, друштвене, привредне и културне различитости. Банат је тако током 18. века био изложен процесима европеизације и модернизације као историјским процесима дугог трајања чија је персонализована појава била личност првог админстратора Баната коњичког генерала Флоримунда Клаудија Мерсија. За подухват потпуне измене привредног, друштвеног и културног кода банатског историјског простора Хабзбурзима на подручју Баната недостајали су људи. Зато је кључ разумевања модерне историје Баната историја његовог насељавања, повест миграција и колонизација које је током 18. и 19. века организовала аустријска држава, њене војне власти, али и племство на својим тек купљеним спахилуцима желећи да на своје поседе доведе радне и послушне поданике.
Аустријско-турски рат (1737-1739. год.), којим је Аустрија изгубила Београд и северну Србију, Банат је поново поставио на границу империја и светова, на међу додира два царства, две вере и цивилизације. Банат који је трајао као граница два света и својеврсна војна крајина од почетка 15. до половине 16. века поново је 1739. год. добио функцију војног крајишта, али нестабилност Хабзбуршке монархије, која се борила за сопствени опстанак у Рату за аустријско наслеђе (1740-1748. год.) и Седмогодишњем рату (1756- 1763. год.), довело је до тога да се процес трајнијег моделовања банатског историјског простора за аустријску државу остави за другу половину 18. столећа. Зато је године 1764. почео процес формирања Банатске војне границе, 1774. год. од десет насеља у околини Велике Кикинде формиран је Великокикиндски дистрикт као једна врста српске аутономне области која није дошла под жупанијску и спахијску власт, 1779. год. делови Баната који нису припали Банатској војној граници и Великокикиндском дистрикту инкорпорирани су у угарски жупанијски систем, 1780. год. донесен је Банатски урбар, којим су одређени феудални односи на просторима банатских жупанија, а 1781-1782. год. у четири велике лицитације у Бечу и Темишвару, под руководством повереника Бечког двора Криштофа Ницког, банатски поседи продати цинцарским и јерменским трговцима обогаћеним трговином банатском стоком који су куповином поседа куповали и угарско племство и тако улазили у ред друштвене и културне елите. У условима друштвеног, економског, политичког, административног и културног преобликовања банатског простора у последње четири деценије 18. века насељавање Баната постало је кључ успешног функционисања различитих друштвених и привредних модела на његовом простору, а Банат је постао колонизационо подручје у које су се сливали народи из Монархије и ван ње, а које је пресликавало мозаик етничког шаренила средњоевропског историјског простора.

Узроци и ток миграција

Банатска војна граница после 1764. год. постала је простор изразитог насељавања народа Средње Европе. Државне и војне власти Хабзбуршке монархије подстицале су колонизацију тежећи да испуне ратовима и болестима испражњен простор ка граници Османског царства и населе становништво које би уласком у специфичан милитаристички систем војне границе представљало верну, јефтину и квалитетну војску коју би Монархија поред границе ка Османлијама користила и на свим војиштима Европе. Колонизација Немаца у Банат интензивирала се после Седмогодишњег рата (1763. год.), а нарочито после велике глади у Немачкој (1770. год.). Године 1765. немачки ратни ветерани инвалиди населили су се у Омољици, у Панчеву и у околним селима око Тамиша, а 1791-1792 год. у Францфелду. Нови прилив немачког становништва догодио се 1803. год. кад су нове групе Немаца дошле у Јабуку, Глогоњ и Ковин; исте године немачки колонисти основали су Карсдорф, а 1820. год. немачки колонисти доспели су у Мраморак. Румунско становништво 1765. год. населило је Банатско Ново Село, 1768. год. населили су Румуни Локве, 1768-1774. год. Селеуш, 1770. год. Делиблато, 1775. год. Уздин, 1808. год. Владимировац, 1805-1810. год. Мраморак. Словачки евангелисти су 1802. год. из Ечке доспели у Ковачицу, 1806. год. населили су Падину, а Мађари из Северног Потисја 1794. год. населили су Дебељачу, чему је свакако допринео Патент о толеранцији из 1781. год. аустријског цара Јосифа Другог, применљивији на простору војне границе него тамо где је постојао угарски жупанијски систем. Хрватско становништво из Личке и Модрушке жупаније и из Банске крајине у поменутом периоду населило се у Опово, Перлез, Старчево и Омољицу. Идеја живљења у војној граници очигледно је била привлачна многим средњоевропским народима јер је једино дом Хабзбурга постављала за господара насељеном становништву, које је на тај начин било изузето из живота на феудалним велепоседима и у оквиру угарског жупанијског система.
Војнички позив Србима који су се у периоду 15-18. столећа нашли на узбурканом простору Балкана и Подунавља, на додиру сукобљених империја, вера и цивилизација, представљао је могућност очувања слободе и самобитности. У поменутом историјском периоду српски народ мењао је свој идентитет и од статичног сељачког народа постајао динамичан народ ратника и сточара. Расформирање Потиско-поморишке војне границе, која се после Београдског мира 1739. год. нашла далеко од додира с Турском, и превођење тог простора у феудални и жупанијски поредак показао је укорењеност знатног дела српског народа у дух и идеологију војничког сталежа. Из Поморшја 1751-1752. год. под командом пуковника Јована Шевића и Јована Хорвата српске породице које су се определиле за војнички сталеж иселиле су се у Русију, где су формирале своје засебне војничке насеобине попут Славјаносербије и Нове Србије и руској војсци у другој половини 18. века дале 25 генерала и 17 пуковника. Из Потисја и Поморишја 1751-1752. талас српских насељеника прешао је у Банат тежећи да сачува свој привилеговани војнички положај. Из Поморишја (Чанад, Семлак, Надлак, Брежан, Батања) становништво је населило Велику Кикинду, а Меленце из Печке и Павлиша. Из Потисја је ново становништво стигло у Карлово (Ада, Мол), Врањево (Бечеј, Бачко Петрово Село), Тараш (Жабаљ), Мокрин (Сента) итд. Насеља око Велике Кикинде нису у даљем процесу преобликовања банатског простора задржала војнички статус услед удаљености турске границе, али су путем оснивања Великокикиндског дистрикта 1774. год. добила извесну аутономију и гаранцију да никад неће доћи под спахијску власт. Међутим, без обзира на привилеговану позицију Великокикиндског дистрикта, известан број породица из њега 1775. год. кренуо је у сеобу ка Банатској војној граници желећи да задржи свој војнички статус. Дворски ратни савет 1775. год. одобрио је насељавање 704 породице из простора Дистрикта у Банатску војну границу (Велика Кикинда – 201, Меленци – 114 итд.). У насеље Сакуле у Банатској војној граници тад су насељени становници из Врањева и Меленаца и унутар насеља формиран је врањевачки и меленачки крај. Укупно 212 породица населило се тада из Великокикиндског дистрикта у Сакуле. Досељеници из Кикинде населили су Баранду, а у Баранду је приспело укупно 240 породица из Дистрикта, док су досељеници из Тараша пристигли у Фаркаждин.
Цинцарски и јерменски трговци стоком на великим лицитацијама у Бечу и Темишвару 1781-1782. год. купили су банатске поседе. Христифор и Кирил Нако купили су посед у Накову и Великом Сент Миклушу за 700.000 форинти. Михај и Богдан Карачоњи купили су властелинство Беодру и Тополу за 103.000 форинти, Михаило Хаџи Сисањи – Нови Бечеј, Андрија Касоњи – Сечањ, Игњац Бутлер – Пардањ. Лука Лазар за 217.000 форинти купио је посед Ечка, који је обухватао и насеља Клек и Јанков Мост, а Исак Киш елемирско-итебејско властелинство, које је поред ова два насеља обухватало и насеља Бегејски Свети Ђурађ, Велики Торак и Арадац.
На спахијским имањима непосредно по њиховој куповини дошло је до насиља над локалним становништвом, њихових побуна и расељавања дела српског становништва највише ка простору Банатске војне границе. Уместо расељеног српског становништва из насеља који су дошли под властелинску власт велепоседници су насељавали друго становништво (Немце, Мађаре, Бугаре), тако да је долазило до крупних етничких промена на властелинским поседима у Банату.
„Понизно јављамо с поштовањем племенитој жупанији да нас толико грозно туку да нам се кошуље с леђа у рите распадају”, жалили су се сељаци из Клека са поседа Л. Лазара 8. августа 1782. год. „Спахија сав запенушан, грдним псовкама скочио је на мене, извукао ме у ходник, наредивши да се донесе дугачко уже, и дао ме везати. Један брк ми је везао за један крај ужета, а други за други крај ужета, те ме њиме обесио за два ексера, високо на зиду”, сведочио је извесни Јеремија Непот из Великог Сент Миклуша, на поседу породице Нако 7. септембра 1782. год. Исте, 1782 год. дошло је до побуне на имању И. Киша са центром у Итебеју коју је угушила једна виртембершка чета, а вође побуне добиле су затворске казне. Са елемирско- итебејског властелинства као последица ових догађаја дошло је до исељавања становништва. Од 1784. део Срба из Итебеја иселио се у војну границу, а 1786. И. Киш населио је у Итебеј мађарске колонисте – калвине из Бекешке жупаније. Из Бегејског Светог Ђурђа 1789. год. део српског становништва иселио се у Баранду у војној граници, где је настао шенђураћки крај, а други део становништва у Ченти формирао је шенђурађски сокак. Становништво Бегејског Светог Ђурђа иселило се и у Гај, Долово, Опово, Црепају, Сакуле, Фаркаждин и Идвор, где се као надимак читавих породица у истраживањима Јована Ердељановића помиње придев „шенђураћки”. Уместо српског становништва 1800-1805 год. властелин Киш у Бегејски Свети Ђурађ доселио је Немце, а 1794. год. у близини села основао насеље Катарину од Немаца из немачких насеља из околине Велике Кикинде. Део Срба из Елемира, такође са спахилука И. Киша, 1783-1784. прешао је у насеља Банатске војне границе, а уместо њих спахија је 1796. год. у Елемир довео немачке колонисте. Са ечанског властелинства 1783-1784. такође су ишле сеобе ка војној граници, што је последица куповине тих села од јерменског трговца Л. Лазара. Из Ечке део српских становника отишао је у Ченту, где је настао ечански део села, а део у Фаркаждин. Већ 1785. год. властелин Лазар од колониста Мађара, узгајивача дувана, основао је насеље Лукино Село, 1788. год. населио је на властелинство словачке колонисте, 1784. год. насељене у Пардању, на велепоседу Бутлера, а 1793. год. из Винге и Бешенова, код Темишвара, населио је на свој посед Бугаре католике. Године 1800. формирао је насеље Лазарфелд од Немца из Солтура, Светог Хуберта и Шарлавила, села источно од Великокикиндског дистрикта. Немце из околине Темишвара и из Немачке населио је у Ечку 1802. год., а 1809. на пустари Мартиница основао је Сигмундфелд од немачких колониста из насеља Ечка, Катарина и Шупљаја. Уместо расељеног српског и румунског становништва (Румуни одсељени у Овчу, у војној граници) из села Клека 1822. год. породица Лазар је у то село населила Немце. Имање Бутлера у Пардању место исељених Срба населили су 1790. год. Мађари, а 1801. год. Немци. Са поседа Касоњија у Сечњу масовно су 1806. год. отишли Срби који су заједно с досељеницима из Чавоша формирали насеље Самош у Банатској војној граници. Померање српског становништва са простора Провинцијала ка војној граници изазвало је тако крупне етничке промене у деловима Баната који су дошли под спахијску власт.
Етнолог Јован Ердељановић обавио је теренска истраживања у српским насељима Баната у периоду 1922-1928. год. у којима је непосредним посматрањем на терену, усменим анкетирањем и коришћењем примарних историјских извора (архиве православних црквених општина и документа Вршачке епархије и Торонталске жупаније) дошао до нових сазнања из етнологије и историје српског банатског становништва. Ј. Ердељановић истражиоје укупно 81 банатско насеље у којем је живело српско становништво и за сваког од њих забележио предања о њему, старине, топониме, као и податке о родовима и породицама (изумрлим, познатим, досељеним и одсељеним). У изнетим подацима могуће је пратити траг српских миграција које су ишле ка Банатској војној граници. Уз доминантне миграције које су текле са подручја данашње северне Србије ка српским селима, нарочито у јужном Банату, уочљиво је кретање српских породица из Провинцијала ка насељима Банатске војне границе подстакнуто разлозима социјално- економске природе и преласка из простора жупанијске администрације у простор милитаристичког административно-социјалног устројства, као и танка миграциона линија чији је извор такође војно-крајишки простор (Лика, Банија) ка појединим банатским насељима (Ковин, Старчево, Фердин, Чента итд.).
Порекло породица које су досељене са спахилука у села Банатске војне границе могуће је пратити и путем надимака појединих породица и родова (Каначки, Пардањски, Сечански, Модошки, Шенђурађски, Бокинац, Неузински, Црњанин, Дињашки, Варјашки). Поред линија миграција које су отвориле процес пражњења, услед куповине спахилука, појединих насеља нарочито у околини Великог Бечкерека и етничких промена које су донеле миграције условљене спахијским колонизационим напором (Ечка, Клек, Итебеј, Бегејски Свети Ђурађ Сечањ, Елемир), као и појединих насеља Великокикиндског дистрикта (Велика Кикинда, Меленци, Врањево, Тараш) и које су у већем обиму ишле као одређеним насељима у Банатској војној граници (Чента, Фаркаждин, Сакуле, Баранда, Самош) из насеља у Провинцијалу ишле су и појединачне сеобе. Тако из Бегејског Светог Ђурђа (данашње Житиште) Ј. Ердељановић у свом истраживању забележио је досељенике у Панчеву, Сакулама, Фердину (данашњи Нови Козјак), Идвору, Орловату и Јарковцу. Из Модоша (данашњи Јаша Томић) насељеници су пристигли у Панчево, Јарковац, Уљму, Фердин и Црепају. Из Неузине поједине породице населиле су Панчево, Сакуле, Томашевац, Фердин и Црепају, из Сечња Јарковац, Томашевац и Орловат, из Боке Јарковац, Томашевац, Фаркаждин, Добрицу, а из Црње, с велепоседа породице Чеконић, шест породица доспело је у Уљму. У истраживањима Ј. Ердељановића као место претходног боравка српских банатских породица такође су забележена насеља: Павлиш, Гилад, Велики Сент Миклуш, Башаид, Велико Средиште, Велики Гај, Ченеј, Батања, Дента, Чаково, Чавош, Маково, Торња, Кумане, Влајковац, Шурјан, Рудна, Ђир, Комлош, Елемир, Иванда, Печка, Беодра. За поједине породице насељене у српским селима Банатске војне границе Ј. Ердељановић, на темељу породичних предања, једино наводи „дошли из Диштрикта” или „дошли из Паорије”. Драгоценост овог Ердељановићевог истраживања јесте, поред осталог, и у откривању поменутих микромиграција незабележених у архивској грађи, сачуваних у породичним предањима и невидљивих историчарима и етнолозима који се баве крупним миграционим померањима.

Закључак

Кључ за препознавање модерне историје Баната и Војводине садржан је у откривању, препознавању и праћењу миграционих кретања који су моделовали етнички мозаик овог историјског простора и у знатној мери обликовали историјске процесе, садржаје и појаве на подручју Баната и Војводине.
Миграционим токовима после ослобођења Баната од турске власти (1718. год.) управљале су аустријске државне и војне власти, трговци који су куповином банатских поседа (1781-1782. год.) ушли у ред угарског племства, али и ратови (1737-1739. год. и 1788-1791. год.) и болести (куга 1738-1740. год.) Банат је током 18. столећа био изложен процесу модернизације и европеизације, а основни услов за то било је његово насељавање. Тако су током 18. века и у 19. веку у Банат долазили Срби, Немци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати, Бугари, Италијани, Французи, Шпанци.
Срби на простору Подунавља у периоду 15-18. века основу своје биолошке егзистенције и свог идентитетског бића потражили су у очувању православне вере и у војничком позиву. Војнички позив значио је да су Срби у његовом оквиру тражили излазак из феудално-спахијског система, да су изласком ван угарске жупанијске власти, а у оквиру војних граница, у специфичном милитаристичким систему трагали за могућношћу слободног живота (што је и облик колективне илузије) чија је персонификација аустријски цар, једини за сталеж „милитара” феудални господар.
На простору Баната за српски народ Банатска војна граница, после почетка њеног формирања 1764. год., била је једини апсолутно прихватљив простор за колективно трајање. Великокикиндски дистрикт био је једна врста историјског компромиса у којем непокорна банатска села уз Тису нису остала у војничком статусу, али нису доспела ни под власт тек створених банатских велепоседа. Незадовољство дишкрићана својом позицијом манифестовала се и у њиховој масовној сеоби ка Банатској војној граници 1775. год., којом је део новодосељених породица у Банат (сеоба 1751-1752. год. из Потисја и Поморишја у Банат) кренуо у нову сеобу, на југ Баната, да би очувао милитарски статус и продужио дотадашњи начин живота у којем се потпуност колективног историјског трајања видела једино у војничком позиву.
Одлуком да део Баната уђе у оквире жупанијског административног система (1779. год.), увођењем Банатског урбара (1780. год.) и продајом банатских поседа (1781-1782. год.) цинцарским и јерменским трговцима обогаћених трговином стоком са банатских пустара, део Баната није само доспео у окриље угарских жупанија већ је и на новим банатским велепоседима отворен процес претварања дотад слободног становништва у спахијске подложнике праћен сваковрсним насиљем. „Да све ово није остало без одјека сведоче честа исељавања која су у неким селима као што су Ечка, Елемир, Итебеј, Клек и Житиште добила обележја масовних бекстава. Сељаци из тих села су се делом населили на територији Војне границе”, закључак је историчара А. Форишковића о процесу превођења слободног становништва у кметовске подложнике на велепоседима у околини Великог Бечкерека. Пражњење дела српских банатских насеља која су дошла под спахијску власт значило је нове етничке промене јер су велепоседници крајем 18. и почетком 19. века у њих доводили ново становништво, углавном Немце, али и Мађаре и Бугаре католике.
Правац сеобе српских породица са банатских спахилука водио је у Банатску војну границу. На том простору банатски човек у окриљу милитаристичког устројства могао се осетити слободнијим него на спахилуцима на којима се ново угарско племство није устезало од насиља над новим поданицима. Сеоба у Банатску војну границу није значила веће географско померање за српске породице које су се са спахилука померале сеобом међу милитаре (иако је у 18. веку појам географске удаљености био различит од поимања простора савременог човека), већ је значила прелазак из једног социјално-економског система у други, прелазак из једног света у други, из неслободе у слободу (или сопствену представу о њој). Зато је свет банатских граничара био свет у којем су се они осећали слободније, „бољи и виши” од оног света који је живео на банатским велепоседима, на спахилуцима, у „Паорији”.
Јасан траг тих сеоба, из једног дела Баната у други, видљив је у делу Ј. Ердељановића Срби у Банату, у етнографском истраживању о пореклу српског банатског становништва, предањима и топонимима српских банатских насеља. У њему су јасно видљиве линије масовних сеоба из „Дистикта” и „Паорије” у последње две деценије 18. столећа, али и линије историчарима и етнолозима једва видљивих микрокретања појединих породица на истим правцима сеоба и са истим хтењем у потрази за слободнијим, милитарским начином живота.

ИЗВОР: ВОЈНА ГРАНИЦА У БАНАТУ И БАНАТСКИ МИЛИТАРИ У 18. И 19. ВЕКУ, тематски зборник, НОВИ САД, 2014.

Одабрао и приредио: Војислав Ананић

21. мај 2017. у 11:31

Носиоци Партизанске споменице 1941. године колонизирани из Слуња

1. Бајић Данила Милић
Рођен у радничкој породици 18.8.1914. године у Беснердији, Сједињене Америчке Државе. Учесник је побуне у пјешадијском пуку 1939. године у Карловцу због лоших односа према војницима.
2. Бунчић Радована Михајло
Рођен у земљорадничкој породици 2.10.1921. године у селу Двориште, Горњи Скрад. Прије рата био је активни подофицир.
3. Блануша Владимира Миле
Рођен је у земљорадничког породици 5.5.1921. године у Боговољи, Слуњ. Прије рата био је радник у каменолому код Раковице, члан је синдикалног покрета од 1939.
4. Банда Ђуре Ђуро
Рођен је у земљорадничкој породици 7.3.1919. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата био је радник.
5. Бунчић-Рауш Бара
Рођена је у породици земљорадника 20.5.1910. године у Цвитовићу, Слуњ. Прије рата се бавила земљорадњом. Као кандидат за пријем у КПХ растурала је партијски про- пагандни материјал, организовала активност жена, чувала стражу приликом одржавања партијских састанака и чувала партијске раднике од провале и хапшења. Сакупљала је и добровољне прилоге за шпанске борце.
6. Бартулин-Сикирица Анка
Рођена је у земљорадничкој породици 15.6.1919. у Вођевцу, Вељун. Прије рата зани- мала се земљорадњом.
7. Бунчић Симе Милош
Рођен је у породици земљорадника 1.9.1904. године у Чатрњи, Карловац, Прије рата је био земљорадник и финанс.
8. Драговић Симе Раде
Рођен је у породици земљорадника 25.7.1900. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
9. Дејановић Милића Милош
Рођен је у земљорадничкој породици 13.10.1909. године у Клокочу, Војнић. Прије рата био је радник. Учесник је штрајка радника 1929. године у Карловцу, којом приликом је отпуштен са посла, а 1940. године кажњен је због активности везане за прославу Првог маја. Прије рата постао је члан КПЈ.
10. Дерета Милутина Драган
Рођен је у земљорадничкој породици 6.7.1921. године у Буковцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
11. Докмановић Миладина Раде
Рођен је у земљорадничкој породици 28.1.1914. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
12. Дерета Милована Никола
Рођен је у земљорадничкој породици 18.12.1902. године у Буковцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
13. Ђермановић Милована Јован
Рођен је у земљорадничкој породици 20.3.1921. године у Броћанцу, Слуњ. Прије рата био је најамни радник, а непосредно пред сам рат радник у Земуну. Био је члан Удружених радничких синдиката.
14. Ерор Драгића Раде
Рођен је у земљорадничкој породици 4.10.1915. године у Клокочу, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом, а повремено је био и радник. Постао је прије рата члан КПЈ у сеоској партијској ћелији у Клокочу.
15. Гргић Илије Раде
Рођен је у земљорадничкој породици 15.9.1921. године у Садиловцу. Прије рата се бавио земљорадњом.
16. Галац-Циндрић Бара
Рођена је у земљорадничкој породици 25.8.1921. у Гнојницама, Слуњ. Прије рата била је радник. Учествовала је у растурању партијског пропагандног материјала (летака и брошура) заједно са својим мужем који је био члан КПЈ.
17. Илић Милоша Светозар
Рођен је у породици земљорадника 26.7.1910. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом. Био је симпатизер и пропагатор КПЈ (истицање црвених застава, растурање летака и штампе, протести због забране повратка шпанских бораца у зе- мљу). У свом родном мјесту био је члан организације «Сељачко коло» и члан земљо- радничке задруге. Прије рата примљен је у КПЈ.
18. Косовац Милована Миле
Рођен је у земљорадничкој породици 3.3.1915. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата био је земљорадник, а повремено и радник. Учесник је штрајка радника у Макишу код Београда 1939.године ради повећања плаћа и скраћивања радног времена. Био је члан Удружених радничких синдиката.
19. Квочка Милована Милан
Рођен је у породици земљорадника 28.11.1919. године у Броћанцу, Слуњ. Прије рата био је индустријски радник. Учесник је штрајка радника у Дрвном комбинату «Ма- кић» 1938. године ради повећања плаћа. Био је члан Одбора Удружених радничких синдиката.
20. Котур Ђуре Дане
Рођен је у породици земљорадника 18.3.1916. године у Љупчи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
21. Копреница Михајла Миле
Рођен је у земљорадничкој породици 17.8.1900. године у Трупињаку, Карловац. Прије рата се бавио земљорадњом.
22. Карамарковић Милоша Ђуро
Рођен је у земљорадничкој породици 12.5.1909. године у Кестеновцу, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом, а повремено је био и радник.
23. Косановић Симе Милован
Рођен је у земљорадничкој породици 9.10.1905. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата био је шумски радник.
24. Косовац Милована Милан
Рођен је у земљорадничкој породици 17.11.1910. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата био је радник. Учесник је штрајка радника 1919. године у Макишу код Београда ради повећања плаћа. Био је члан Удружених радничких синдиката.
25. Кукић Милоша Раде
Рођен је у земљорадничкој породици 15.2.1914. године у Кордунском Љесковцу, Слуњ. Прије рата био је трговачки помоћник и радник. Учесник је штрајка радника 1938. године у Земуну ради повећања плаћа. Члан СКОЈ-а постао је 1937. године. Због учешћа у напредном покрету ухапшен је 1938. године у Земуну и осуђен на 3 мје- сеца затвора.
26. Крмар Драгана Симо
Рођен је у земљорадничкој породици 20.1.1920. године у Комесарцу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
27. Кукић Ђуре Драган
Рођен је у земљорадничкој породици 27.10.1920. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом. Уочи избијања рата постао је члан СКОЈ-а.
28. Кукић Боже Ђуро
Рођен је у породици земљорадника 4.4.1897. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата био је земљорадник. Предратних година примљен је у КПЈ и постао секретар партијске ћелије за Горње Примишље.
29. Кукић Радета Пане
Рођен је у земљорадничкој породици 10.3.1917. године у Кордунском Љесковцу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом, а био је и радник. Учесник је штрајка радника 1937. године у Каменолому «Парагово» ради повећања плаће.
30. Крмар Марка Никола
Рођен је у земљорадничкој породици 5.10.1907. године у Бухари, Слуњ. Прије рата био је трговачки помоћник.
31. Ковачевић Миле Илиј а
Рођен је у породици земљорадника 11.7.1941. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом, а повремено је био и радник. Учесник је штрајка радника у Стругари Макиш 1940. године. Био је члан синдиката.
32. Косановић Новака Никола
Рођен је у породици земљорадника 16.12.1923. године у Љупчи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
33. Крајачић Симе Гојко
Рођен је у породици земљорадника 25.1.1923. године у Шљивњаку, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
34. Косановић Новака Владо
Рођен је у земљорадничкој породици 1.2.1919. године у Љупчи, Слуњ. Прије рата био је земљорадник.
35. Ливада Луке Илија
Рођен је у занатској породици 21.6.1896. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом. У времену од 1939. до 1940. године био је предсједник организације «Сељачко коло» и предсједник набавно-продајне задруге. Саслушаван је од полициј- ских органа старе Југославије због своје активности и подршке за повратак шпанских бораца у земљу.
36. Ловрић Милића Драгић
Рођен је у земљорадничкој породици 5.5.1916. године у Цвијановића Брду, Слуњ.
Прије рата се бавио земљорадњом.
37. Ловрић Нинка Миле
Рођен је у земљорадничкој породици 14.4.1911. године у Цвијановића Брду, Слуњ. Прије рата се бавио обућарским занатом.
38. Мазињанин Милића Ђуро
Рођен је у земљорадничкој породици 19.12.1920. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
39. Момчиловић Ђуре Божо
Рођен је у земљорадничкој породици 25.12.1915. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата био је индустријски радник.
40. Миљковић Симе Милан
Рођен је у земљорадничкој породици 25.12.1927. године у Збјегу, Слуњ.
41. Момчиловић Душана Бранко
Рођен је у породици земљорадника 10.10.1920. у Мочилима, Слуњ, Прије рата бавио се земљорадњом.
42. Марковић Јована Перо
Рођен је у земљорадничкој породици 10.7.1900. године у Понорцу, Карловац. Прије рата се бавио земљорадњом.
43. Милинковић Милутина Милош
Рођен је у породици земљорадника 22.5.1908. године у Перјасици, Дуга Реса. Прије рата био је земљорадник.
44. Милковић Петра Душан
Рођен је у породици земљорадника 20.7.1943. године у Тоболићу, Слуњ. До 1935. године бавио се земљорадњом, а од тада до 1941. године био је опћин- ски редар.
45. Михајловић Петра Саво
Рођен је у земљорадничкој породици 15.2.1900. године у Милошевцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
46. Матијевић Николе Милан
Рођен је у земљорадничкој породици 15.2.1921. године у Трупињаку, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом.
47. Момчиловић Петра Милић
Рођен је у породици земљорадника 12.11.1902. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата био је физички радник у фабрици. Учесник је штрајка радника у Макишу 1926. године ради повећања надница. Био је члан синдиката.
48. Момчиловић Милана Радиша
Рођен је у породици земљорадника 15.5.1917. у Мочилима, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
49. Нинковић Симе Стеван
Рођен је у земљорадничкој породици 1.5.1921. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
50. Новаковић Мојсија Милутин
Рођен је у земљорадничкој породици 1897. године у Вељунској Глини, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
51. Никшић Гњ атија Јован
Рођен је у породици земљорадника у Кланцу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
52. Поповић Тодора Душан
Рођен је у породици земљорадника 15.10.1920. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
53. Поповић Нинка Милић
Рођен је у породици земљорадника 2.10.1912. године у Шљивњаку, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
54. Павловић Симе Петар
Рођен је у породици земљорадника 8.7.1907. године у Мрачају, Војнић. Прије рата се бавио земљорадњом.
55. Пјевац Милића Душан
Рођен је у породици земљорадника 2.2.1919. године у Горњем Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
56. Продановић Стевана Миле
Рођен је у земљорадничкој породици 8.6.1909. године у Туку, Слуњ. Прије рата био је индустријски радник.
57. Покрајац Николе Никола
Рођен је у породици земљорадника 23.12.1914. године у Горњем Скраду, Карловац. Прије рата био је конобар.
58. Пајић Станка Душан
Рођен је у земљорадничкој породици 4.1.1904. године у Точку, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
59. Поповић Јована Нинко
Рођен је у земљорадничкој породици 20.10.1914. године у Мрежници, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
60. Пеурача Милића Никола
Рођен је у земљорадничкој породици 9.7.1909. године у Клокочу, Војнић.
Прије рата био је пољопривредни радник.
61. Радаковић Митра Миладин
Рођен је у земљорадничкој породици 20.1.1900. године у Старој Кршљи, Слуњ. Прије рата био је радник.
62. Рашић Ђуре Мирко
Рођен је у породици земљорадника 16.5.1901. године у Клокочу, Војнић. Прије рата био је радник.
63. Рајковић Николе Милан
Рођен је у земљорадничкој породици 8.9.1922. године у Својичу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
64. Ралић Николе Милован
Рођен је у земљорадничкој породици 21.10.1924. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
65. Секулић Милета Ђуро
Рођен је у земљорадничкој породици 15.4.1917. године у Тоболићу, Слуњ.
Прије рата се бавио земљорадњом.
66. Судар Тодора Милић
Рођен је у земљорадничкој породици 21.6.1910. године у Коранском Селу, Дуга Реса.
67. Смиљанић Арсена Илија
Рођен је у породици земљорадника 15.7.1907. године у Кордунском Љесков- цу, Слуњ. Прије рата био је радник.
68. Смиљанић Арсена Раде
Рођен је у земљорадничкој породици 23.7.1905. године у Кордунском Ље- сковцу, Слуњ. Прије рата био је радник.
69. Секулић Ђуре Миле
Рођен је у породици земљорадника 20.1.1907. године у Тоболићу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
70. Сикирица Милића Милош
Рођен је у земљорадничкој породици 24.12.1922. године у Понорцу, Карловац. Прије рата се бавио земљорадњом.
71. Секулић Милета Гавро
Рођен је у породици земљорадника 1.1.1919. у Тоболићу, Слуњ. Прије рата био је обућарски радник. Учесник је штрајка радника 1934. године у Новом Саду због ниских плаћа.
72. Секулић Манета Бранко
Рођен је у земљорадничкој породици 19.11.1925. године у Тоболићу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
73. Савић Николе Ђуро
Рођен је у земљорадничкој породици 27.3.1908. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
74. Савић Богића Станко
Рођен је у земљорадничкој породици 7.9.1907. године у Гаћешком, Дуга Реса. Учесник је побуне у тридесет шестом пјешадијском пуку у Карловцу 1936. године због лоше исхране и прекоманде на удаљена подручја.
75. Савић Милоша Станко
Рођен је у земљорадничкој породици 31.3.1912. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
76. Секулић Василија Славко
Рођен је у земљорадничкој породици 15.1.1918. године у Тоболићу, Слуњ.
77. Топић Ђуре Драган
Рођен је у земљорадничкој породици 15.8.1914. године у Броћанцу, Слуњ. Прије рата био је радник у Земуну и Макишу код Београда. Учесник је штрајка радника 1937. и 1938. године због ниских плаћа. Био је члан синдиката.
78. Трбојевић Раде Душан
Рођен је у породици земљорадника 11.2.1916. године у Боговољи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
79. Тепшић Петра Никола
Рођен је у породици земљорадника 22.7.1910. године у Гаћешком, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом.
80. Тумбас Драгића Илија
Рођен је у земљорадничкој породици 19.7.1919.године у Шљивњаку, Војнић. Прије рата био је столарски радник. Био је члан синдиката у Карловцу.
81. Тарбук Мојсија Станко
Рођен је у породици земљорадника 1.6.1921. године у Горњој Височкој,
Дуга Реса. Прије рата био је земљорадник и радник на сезонским пословима.
82. Тумбас Милета Миле
Рођен је у породици земљорадника 20.4.1920. године у Шљивњаку, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
83. Трбојевић Радета Миле
Рођен је у земљорадничкој породици 8.5.1913. године у Збјегу, Слуњ. Прије рата био је радник. Учесник је штрајка радника 1937.године у Макишу код Београда.
84. Торбић Игњатија Ђуро
Рођен је у земљорадничкој породици 17.4.1910. године у Тржићу, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
85. Узелац Данета Саво
Рођен је у земљорадничкој породици 22.4.1920. године у Смољанцу, котар Слуњ. Прије рата био је радник уљаре у Врбасу и стругаре у Макишу. Учесник је штрајка радника у стругари «Макиш» код Београда 1939.године, ради повећања плаћа.
86. Вукелић Уроша Милош
Рођен је у земљорадничкој породици 17.10.1916. године у Кордунском Ље- сковцу, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
87. Вучковић Богдана Милутин
Рођен у породици земљорадника 8.1.1910. године у Бандином Селу, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
88. Вујаклија Томе Никола
Рођен је у породици земљорадника 15.4.1902. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата био је земљорадник.
89. Вукас Петра Ђуро
Рођен је у земљорадничкој породици 15.5.1920. године у Мочилима, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом као надничар, а повремено је био и радник. Учесник је штрајка радника 1939. године у Врбовском на изградњи пруге ради повећања плаће.
90. Вулетић Радета Милић
Рођен је у земљорадничкој породици 1.5.1905. године у Маљевцу, Слуњ. Прије рата био је финанцијски службеник. Јула 1939. године примљен је у КПЈ.
91. Вукојевић Илије Љуб омир
Рођен је у земљорадничкој породици 24.3.1913. године у Боговољи, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом, а повремено је био радник и на другим пословима. Учесник је штрајка радника 1935. године у Каменолому «Мајдан» у Фрушкој гори.
92. Велимировић-Вучковић Љуба
Рођена је у породици земљорадника 9.1.1908. године у Вељуну, Слуњ. Прије рата се бавила земљорадњом. Учесник је у прикупљању добровољних прилога за шпанске борце.
93. Војводић Илије Никола
Рођен је у породици земљорадника 13.3.1917. године у Новој Кршљи, Слуњ. Прије рата био је радник.
94. Вучковић Николе Милан
Рођен је у земљорадничкој породици 15.7.1922. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата се бавио земљорадњом.
95. Вујаклија Николе Драган
Рођен је у земљорадничкој породици 9.9.1910. године у Цвијановић Брду, Слуњ. Прије рата био је пекарски радник.
96. Вукдраговић Петра Васо
Рођен је у земљорадничкој породици 1.2.1920. године у Горњем Скраду, Карловац. Прије рата био је кројач.
97. Вукобрат Николе Никола
Рођен је у породици земљорадника 25.12.1896. године у Понорцу, Дуга Реса. Прије рата бавио се обућарским занатом.
98. Вукелић Јована Миле
Рођен је у земљорадничкој породици 21.7.1920. године у Кордунском Ље- сковцу, Слуњ. Прије рата био је радник у каменолому. Био је члан Удружених радничких синдиката.
99. Зинајић Јована Никола
Рођен је у земљорадничкој породици 27.12.1906. године у Машвини, Слуњ. Прије рата бавио се земљорадњом.
100. Зорић Петра Светозар
Рођен је у породици земљорадника 30.1.1923. године у Примишљу, Слуњ. Прије рата био је радник плетач.
101. Здјелар Ђуре Дане
Рођен је у земљорадничкој породици 1.6.1902. године у Фурјану, Слуњ. Прије рата био је радник.
102. Жрвнар Николе Миле
Рођен је у земљорадничкој породици 9.10.1911. године у Новом Селу, Дуга Реса. Прије рата се бавио земљорадњом и грађевинским радовима.

ИЗВОР: С В Е Т О З А Р Л И В А Д А, ДУШАН ЛИВАДА • МИЛКА ИЛИЋ ЛИВАДА • ЂУРО ЗАТЕЗАЛО • ДРАГАН ЦВЈЕТИЋАНИН • МИЛАН МИЛКОВИЋ, К О Р Д У Н С К И Р Е К В И Ј Е М, ЕУРОКЊИГА, Загреб, 2008.

Досељавање народа у Војводину

Коментари (55)

Одговорите

55 коментара

мирослав стапарац

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

Најновије

Најновије

Донирај и помози пројекат

ДСР ПОРЕКЛО

ДНК ПРОЈЕКАТ

ФОРУМ

НАШИ ПОРТАЛИ

Досељавање народа у Војводину

Коментари (55)

Одговорите

55 коментара

мирослав стапарац

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

vojislav ananić

Најновије

Најновије

Дигитална библиотека

Архивски каталог

Српски ДНК пројекат

Порекло Јутјуб канал

Порекло Задужбина

Донирај и помози пројекат

УПЛАТЕ У ЕВРИМА (из земаља Европске уније)

УПЛАТЕ У АМЕРИЧКИМ ДОЛАРИМА