Poreklo prezimena, Pljevlja (Crna Gora)

Poreklo stanovništva grada Pljevlja. Prema knjizi Milete Vojinovića „PLJEVALJSKI  KRAJ (prošlost i poreklo stanovništva)“ iz 2008. godine. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.

Ko su bili stari stanovnici Pljevalja ne zna se tačno, ali prema predanju najstarija srpska bratstva u Pljevljima su: Todovići, Tešovići, Poborići i Popčetovići. Prema jednoj verziji predanja, oni su čuvali karavanski put od Dubrovnika za Novo Brdo još u 13 veku, za vreme vladavine Nemanjića. Na današnjem trgu ispred Doma kulture bio je veliki han sa štalama. U njima se moglo smestiti nekoliko stotina konja.

Todovići su imali kuću ispod Golubinje, a imanja od Gornjeg mosta do Kraljevaca i sa desne strane Ćehotine do Durutovića (bivši aerodrom). Imali su blizu kuće malu porodičnu crkvu. Popčetovića je bio prostor s leve strane Zlodola, od brda do Stražice. Teševići su se raselili pre seobe Srba 1690. godine.

Posle pada Dušanovog carstva naš kraj je, posle izvesnog vremena, ušao u sastav bosanske države, u kojoj je ostao do pada Bosne pod tursku vlast, 1463. godine. Prilikom zauzimanja Pljevalja od strane Turaka, Srbi su im se oduprli na mestu zvanom Megdan. To je čitav prostor od Breznice i Golubinje do Jalije. Turci su došli niz Golubinju i potisnuli Srbe, koji su se posle boja povukli na zapad. Jedan je mladić otrčao da javi tužnu vest da narod beži ispred osvajača. Kad je mladić stigao pod Gosteč, rekli su da im dolazi gost, po čemu brdo prozvaše Gosteč. Narod se razbežao po šumama, a  kad mladić stiže na kulu Hercega Stjepana i donese tužnu vest, nastade veliko kukanje i po tome se to mesto prozva Kukanj.

Osim četiri imenovana bratstva, koja su živela u Pljevljima, odnosno na prostoru današnjeg užeg gradskog područja, sačuvani su u predanju podaci da su za vreme turskog osvajanja ovih krajeva, ovde živela i bratstva: Radovići,  Tarančići, Vidići, Radičevići, Novakovići i dr.

U periodu od kosovske bitke, 1389. godine, do turskog osvajanja Pljevalja, desile su se velike migracije stanovništva od istoka ka zapadu, odnosno od  Kosova i Metohije ka Bosni i Hercegovini, pa dalje na zapad sve do Trsta. Neki su se stanovnici preselili iz istočnih krajeva Srbije kod nas, a neki su naši pobegli pred Turcima na zapad.

Gospići su, prema sopstvenom kazivanju živeli u Matarugama. Bio ih je veliki broj domaćinstava, pa je većina odselila na zapad i zadržala se u Lici. Tu su se naselili u jednom selu. Po našim Gospićima selo je dobilo ime Gospić. Kasnije je prerastao u grad.

Prema jednoj verziji predanja, koju prenosi Rode Popčetović, u kosovskom boju je učestvovao neki pop sa četom svojih komšija – parohijama i posle bitke pobegao u Pljevlja. On se nastanio blizu Stražice, gde se i sada nalazi Rodova kuća, a preostali vojnici njegove čete nastanili su se u okolnim selima. Po tom popu i njegovoj četi, potomke mu nazvaše Popčetovići. Međutim, stanovništvo Pljevalja, sa malim izuzecima, promenilo se od dolaska Turaka do sada možda nekoliko puta. Prema nekim podacima koje je izneo dr Enes Pelidija, u Pljevljima je oko 1800. godine bilo oko 5000 stanovnika, Srba, da bi posle 75 godina taj broj spao na svega nekoliko stotina. Prelaženje u islam, ubijanje, migracije, kuga i ostale zarazne bolesti, često su desetkovali stanovništvo Pljevalja. Pričaju stari muslimani da su ponekad zbog pomora kuge, čitave mahale ostajale puste. Posle pomora pristizali su novi doseljenici, nekad u manjem a nekad u većem broju.

Čim su Turci učvrstili svoju vlast u Pljevljima, jedan broj Srba prišao je u islam i počelo se stvarati muslimansko naselje. Ukazala se potreba za podizanjem verskih objekata.  Interesantan je podatak Pelidije kako je paša Boljanić, prema legendi, prevario kaluđera Manastira Sv. trojice te doveo vodu sa manastirske zemlje pred džamiju. Rekao je paša kaluđeru da će je koristiti samo dan i noć za vreme svečanog otvaranja.. Kad je ta svečanost prošla, paša kaže kaluđeru du su se pogodili dan i noć, a pošto se oni stalno smenjuju – znači večno. Kaluđer se nasmejao ovom lukavstvu i otišao u Manastir (Behija Zlatar i Enes Pelidija ”Prilog kulturnoj istoriji Pljevalja osmanskog perioda – zadužbine Husein-paše Boljanića”, Sarajevo, sv. 34/1985).

Zemljište na kome je izgrađena Husein-pašina džamija, 1570. godine, bilo je manastirsko. Međutim, paša odabra lokaciju, zovnu kaluđera i reče da mu da malo zemljišta, samo koliko može pritisnuti volujska koža. Kaluđeru se učini da je to beznačajna površina, a više iz straha od paše, reče da će dati. Onda paša kaza Turcima da iskroje volujsku kožu na oputu i sve što sa njom mogu opasati i da je toliki deo zemlje njegov. Na taj način oduze Manastiru više hektara plodne oranice. Manastirsko zemljište ispod Golubinje, oko Raskrsnice, Grujičića sokaka i deo Moćevca, kaluđeri su morali pomalo prodavati, kako bi turskoj državi platili velike poreze na imovinu koju su posedovali. Na tom zemljipggu podigli su kuće i druge građevinske objekte, zatim bašte i voćnjake: Radovići, Živkovići, Grujičići i drugi.

Oko polovine 18. veka još je bilo šuma na gradskom području, u kojima se sekla građa za pravljenje kuća. Tako je skoro do 1960. godine stajala kuća Katana u Moćevcu, napravljena od drvene građe koja je sečena u zapadnom delu Moćevca . Šume je bilo i ispod Jalije. I sada stoji kuća (ispod muslimanskog groblja čija je drvena građa sečena u blizini.

U Pljevljima je bilo malo muslimanskog stanovništva do velikog turskog poraza pod Bečom 1683. godine. Tada u rat, osim Austrije i Poljske, ulazi i Mletačka Republika, koja oslobađa Dalmaciju, Herceg Novi i druga primorska mesta . Sledećih nekoliko godina Turci su proterani iz Mađarske, Slavonije i dela Hrvatske koji je bio pod njihovom vlašću. Tada se u Pljevlja doselio veliki broj muslimanskih porodica iz Mađarske i Hercegovine, odnosno Dalmacije. Te su migracije intenzivne sve do 1740. godine.

Iako je veliki broj turskog stanovništva napustio Srbiju, za vreme I srpskog ustanka malo je njih došlo u Pljevlja. Uglavnom su otišli u Bosnu i Makedoniju.

Poslednji veliki talas emigranata zapljusnuo je Pljevlja i okolinu za vreme bosanskohercegovačkog ustanka, 1875-1878. godine. U tom periodu u Pljevlja su se doselile desetine porodica iz Nikšića, a još više iz Bosne i Hercegovine. Iz Nikšića su došli u septembru 1877. godine, a iz Bosne i Hercegovine u jesen 1878. godine. Nikšić je oslobodila crnogorska vojska od turske vlasti, dok su u Bosnu i Hercegovinu ušle austro-ugarske trupe i uspostavile austrijsku vlast, koja je za srpski narod bila okupatorska kao i turska. I srpsko i tursko stanovništvo dalo je otpor novom osvajaču, pa su mnogi morali da beže preko granice. Muslimani su emigrirali u Tursku, a Srbi u Srbiju i Crnu Goru.

Dolaskom velikog austrijskog garnizona u Pljevlja (u proleće 1879. godine), koji je brojao preko 1000 vojnika i veliki broj oficira, nastala je ogromna potreba za poslovnim i stambenim prostorom. Austrijancima su bile potrebne kasarne, magacini, konjušnice, stanovi za oficire, vodovod i putevi, te je građevinska aktivnosg uzela velike razmere.

U Pljevlja su se doselile desetine Srba iz susednih sela i varošica i počeli se baviti građevinarstvom, trgovinom, ugosgiteljstvom i zanatom. Otvoren je veliki broj kafana, zanatskih radionica itd. Privredna aktivnost se brzo razvijala u svim granama, a pogotovo građevinarstvu.

Da napomenemo, pre 1875. godine Turci su u Pljevljima imali malo kasarni za vojsku, premda su držali dosta stajaće vojske. Regruti su služili vojsku od 7 do 12 godina. Zimi su uzimali srpske kuće za stanovanje vojske, dok su porodice iz zauzetih kuća prebacivali u druge srpske kuće, tako da su po tri porodice stanovale u jednoj kući. Leti su vojnici napuštali kuće i stanovali pod šatorima

Stara srpska bratstva

1. Ne znaju poreklo starih Đenisijevića, ali nisu rod sa onim iz Crljenica. Znaju imena predaka od Joka (1825). Joko je imao dva sina: Đenisija – Đena i Jovana. Đeno je imao 3 sina: Vojislava – Voja, Jovana – Đida i Aleksandra. Đenova žena Mileva rodom je od Kuburovića iz Čačka. Đenova sestra Ana rodila je Tanasija Pejatovića, Rista i Nika.

Joko je bio trgovac, kao i njegov sin Đeno, a Jovan je studirao u inostranstvu.

2.  Prema Atanasiju Pejatoviću, Šiljcisu iz Bliškova (bjelopoljski kraj), odakle su se raselili u više pravaca Jedni su otišli ) Bosansku Gradišku, drugi u Sarajevo, treći u Srbiju i druga mesta. Ima Šivaka muslimana u Bosni, a i katolika u Zagrebu.

U rodoslovu Šiljaka najstariji je ubeležen pop Danilo. Umro je 1781. godine, a po kazivanju, živeo je više od 80 godina. Danilovi sinovi su: Savatije, Mile i Dimitrije. Mile je bio sarajevski i tuzlanski vladika. Umro je 1804. godine, a Dimitrije 1803. godine. Svi su oni živeli više od 80 godina. Šiljci su imali četiri vladike. Vladika je bio i Janikije. Mihailo je bio prizrenski vladika i umro je 1828. godine.

Šiljci su dali mnogo popova. Bilo ih je jedanput istovremeno 17 živih sveštenika. Iguman Janićije (1780-1856) bio je starešina u Manastiru Sv. trojice. Njegov sin je pop Gavro; Gavrov pop Josif; a Josifov Prole.

Simo Šiljak je bio hajduk. Po dolasku – uspostavljanju crnogorske vlasti u Pljevljima, 1912. godine, postavljen je u čin kapetna. Za vreme austrijske okupacije 1915-1918. godine Austrijanci su internirali Ignjata, Prola i još 8 Šiljaka u Mađarsku.

Čitulja Šiljaka je prepisana u novu svesku 1898. godine. Do te godine ima 190 umrlih Šiljaka. Šiljaka ima u Pljevljima, Hoćevini, Lađani itd.

3.  Rosićiu Pljevljima su rod sa Rosićima iz Zekavica i nekim Rosićima iz Crljenica. Međutim, neki Rosići iz Crljenica su od Tomanovića iz Krnjače. Poreklom su negde iz Hercegovine. Prezivali su se Mitrovići. Prvo su se naselili u Boščinovićima, pa su jedni otišli u Zekavice, a drugi u Crljenice. Slave Jovanjdan (20.1).

Znaju za Ristića (1825) i njegovog brata od strica Đorđija (1835). Izgleda da su oba brata rođena u Crljenicama. Ristićevi su sinovi: Stevo i Ilija. Ristić je ostao u Crljenicama, a sinovi su mu došli u Pljevlja. Stevanov je sin Dragiša, a Ilijin sin Rajko nije se ženio.

Đorđije se bavio trgovinom. Njegovi sinovi su: Lekso, Todo, Petar (patrijarh Varnava) i Uroš. Lekso je bio trgovac a Todo učitelj. Sada ih ima jedna kuća u Pljevljima, četiri u Zekavicama i dve u Crljenicama. U vreme sarajevskog atentata (28. VI 1914) Stevo je bio u Sarajevu radi trgovine. Austrijske vlasti su ga uhapsile i internirale u robiju. Tamo je 1917. godine umro. Interniran je i Lekso.

Petar Rosić (1880-1937) je studirao teologiju u Rusiji. Bio je episkop veleško-debarski od 1910. godine, mitropolit skopski od 1920. godine i patrijarh od 1930. do 1937. godine.

4.  Prema Atanasiju Pejatoviću, Grujičići su od Purića iz Mataruga Prema njihovom kazivanju, oni su staro srpsko bratstvo, još iz perioda Nemanjića. Pamte imena predaka od Dika (1830 – brojka iza imena označava godinu rođenja). Dikov je Milan. Uvek su se bavili trgovinom. Ranije se ulica od crkve u pravcu Milet-bašte zvala Grujičića sokak. U 19. veku bavili su se trgovinom na veliko. Izvozili su kožu, vunu, vosak itd. Jedanput je Milovan Purić, Dikov sluga, 14 tovara voska oterao iz Babina u Novu Varoš.

Milan je ponekad plaćao oko 60 žena te su na Ćehotini prale vunu, sušile i trpale u velike vreće. Robu su karavanima terali za Dubrovnik, a odatle za Trst. Jedanput je Milan prodao vune i kože pun brod i iz Dubrovnika poslao za Trst, ali su mu neki podvalili. Javili su mu da mu je roba slaba i propala. On je otišao u Trst, a zatim u Beč da se žali. Zanoćio je u jednoj hotelskoj sobi i osvanuo mrtav 1907. godine.

5.  Živkovićisu jedno od starih srpskih bratstava u Pljevljima. Nisu rod sa Živkovićima sa Kovača. Pamte imena predaka od Živka (1800). Možda je Živkov čukundeda došao u Pljevlja, pa su po njemu dobili prezime (misle da se on zvao Živko). Ukoliko nisu starosedeoci, doselili su oko 1600. godine.

Živko (1800) je imao brata i dva sina. Sinovi su mu: Pero i Jovo. Perovi su sinovi Vaso i Mihailo.

Živkovića je 1912. godine bilo 12 kuća u Pljevljima. Svi su se bavili trgovinom. Trgovali su kožom, vunom, voskom, stokom itd. Imali su i dućane. Najviše su prodavali čohu i dr. robu (tekstil, gvožđe itd.). Bili su (šišani) kumovi sa Selmanovićima. Najbogatija je bila Mihailova kuća. Jedanput mu je na brodu propalo nekoliko stotina šilježi, a Švabe su mu 1914. godine zaplenile 300 ovaca i skoro 200 tovara vune. Kolona natovarenih konja bila je od crkve do Trlice. Imali su tada dve kuće i magazu punu vune. Švabe su opljačkale i ostale Živkoviće, pa su od tada počeli siromašiti. Živkovići su dosta mladića slali na studije, ali su uglavnom svi mladi umirali.

Vunu su prali na Ćehotini po 15 dana i sušili na šatorima. Muškarci su prali vunu, a žene rasturale i širile. Imali su 4 velika imanja: u Adrovićima, Crljenicama, Bobovu i Pljevaljskom polju. Austrijanci su 1916. godine internirali u Mađarsku Vasa i Mila Živkovića, ali su se oni vratili. Savo je prvi doneo u Pljevlja petrolejsku lampu iz Austrije. Kod Živkovića je skoro uvek bilo najmanje po 10 udovica, uglavnom mlađih.

Za vreme turske vladavine, Živkovića žene i žene ostalih bogatih Srba u XIX veku oblačile su se raskošno. Nosile su dugačke haljine od svile, tafta ili somota (pliša), a i pojas pleten od gajtana. Na pojasu je bio srebrni ćemer. Na ćemeru su pafte-ploče po 3 ili 4 menčića, kao i ćurak od somota, ukrašen na ivicama lisičijom kožom. Na kosu su stavljale kalkan (crna mala kapica), koji je malo virio iz kose.

Od nakita su imale debeli lanac od zlata, koji je dva puta omotavao vrat. Poseban medaljon na lancu bio je ukrašen dijamantima i zlatnim grančicama.

Osim toga, nosile su štofane suknje ili suknje od tafta, pri dnu ukrašene gajtanima ili širitima, kao i zlatom vezene košulje. Na košulji su imale libade (lička jaketa), koji je obično bio od somota crvene ili ljubičaste boje. Nekada su stare žene nosile muslinsku maramu vezanu na potiljku u vidu kapice. Nosile su zlatne narukvice (alale), nekad široke i po

1,5 cm. Imale su po nekoliko prstenova, zatim minđuše sa kamenčićima i sličan broš na prsima. Imale su cipele sa niskim petama, a stare žene su išle u papučama.

6.  Jovaševićisu poreklom od Badnjara. Došli su prvo na mesto gde je sada ulica Voja Đenisijevića, otprilike pre 300 godina. Pamte imena predaka od Jovaša (1790). Po Jovašu su se prozvali Jovaševići. Jovašev sin Simeon imao je tri sina: Jova, Stefana i Vlada. Od Simeunova brata su Marto i Vidak. Imali su imanja u Šumanima (15 hektara) i Jasenu (čifčije su im bili Kneževići). Bavili su se trgovinom i ugostiteljstvom.

Oko 1905. godine četiri Srbina su u tuči ubili jednog Turčina u kafani na Kamenu (u kupleraju). To su: Tane Šiljak, Todo Rosić, Mihailo Janković i Marto Jovašević. Tane Šiljak je ranjen nožem, pa ga je otac mnogo prekorevao, te on izvrši samoubistvo. Ostala trojica su pobegla preko Meljaka i Tepca u Crnu Goru. Marto se 1912. godine vratio sa crnogorskom vojskom kao barjaktar. Austrijanci su 1916. godine internirali Marta, Stefana i Vidaka. U crnogorskoj vojsci na Drini 1915. godine poginuo je oficir Manojle – Martov sin.

7.  Popovićisa Varoši su došli iz Hercegovine pre više od 300 godina i naselili se na Varoši, kod pošte. Imali su han i dućan i najviše su se bavili trgovinom. Pamte imena predaka od Sima. On je imao brata. Jednog dana uđe mu (oko 1900) jedan poznati Turčin u han i spusti zobnicu, pa mu reče: ”Treba da častiš što sam ti doneo brata.” U zobnici je nosio glavu njegovog brata koju su Turci drugi dan nabili na kolac. Simovi sinovi su: Marko i Jakša.

Marko je učio učiteljsko-bogoslovsku školu u Prizrenu n zaposlio se kao učitelj, ali je ubrzo postao pop. Službovao je u Konjicu, Nevesinju i Mostaru. Godine 1890. bio je u Mostaru protojerejski namesnik i veliki patriota. Pisao je romane, pesme i pripovetke. Učestvovao je u zaveri ”Mlade

Bosne” za ubistvo Franje Ferdinanda 1914. godine. Otkriven je i osuđen na smrt u Banja Luci, ali je pobegao sa strelišta. Jakša je bio interniran, ali se vratio po završetku rata.

8. Stamenići su poreklom od Raketića iz Šavnika. Odselila se udovica Stamena sa 5 sinova oko 1860. godine u mesto kod Bajine Bašte. Tamo je Pero ubio jednog komšiju i sa bratom Dašom pobegao nazad. Perov sin Stevan učio je tada kazandžijski zanat u Užicu. Dašo je otišao u Kolašin, a Pero došao, oko 1880. godine, u Pljevlja. Perovi sinovi su Stevan i Nikola Stevan se bavio kazandžijskim zanatom i prodajom koža, a u I svetskom ratu je dobio Orden Sv. Save. Stevan i sin mu Diko internirani su 1916. godine u Mađarsku.

9. Radovići su jedno od najstarijih srpskih bratstava u Pljevljima. Najstariji predak koga pamte zvao se Rade i bio je turski plemiđ za vreme drugog turskog napada na Beč, 1683. godine. Prema tome, preci Radovića su pre dolaska Turaka bili bogati, a dolaskom Turaka oni su prihvatili njihovu vlast, pa im je ostalo bogatstvo i privilegije, ali i obaveza da kao konjanici sa pratnjom pomažu Turke u ratovima.

U borbi pod Bečom Rade je imao dva pratioca, pešaka, ali su mu poginuli od poljske konjice, a Rade je uspeo da pobegne sa bojišta. Povlačeći se naišao je na ranjenog turskog oficira. Oficir je molio sve koji su odstupali pored njega, da mu pomognu ali se niko nije obazirao, već je bežao napred. Rade ustavi konja, uhvati oficira za ruku i diže ga preda se na konja. Reče mu da se zove Rade i da je iz Pljevalja – Taslidže. Kad stiže u bolnicu, Rade ga ostavi tamo i produži.

Posle ratovanja, Rade nastavi da trguje kao i ranije. Neki Turci ga optužiše da se mnogo osilio i da gradi bolju kuću od njih, te da prkosi Turcima. Uhvatiše Rada i poslaše u zatvor u Mostar. Tamo je kod paše bio sekretar onaj ranjeni oficir koga je Rade spasao. Oficir se seti Rada iz Taslidže i zamoli pašu da ga pusti. Držao ga je nekoliko dana u svojoj kući kao gosta; dao mu novo odelo i odobrenje od paše da može praviti kuću gde hoće i koliku hoće. Čak mu je dao i dva vojnika – pratioca do Pljevalja.

Čim Rade dođe u Pljevlja, podiže najveću kuću u gradu od kamena: 20 h 16 m i 1,5 m debeo zid. Kuća je srušena tek oko 1960. godine i na njenim temeljima izgradio je kuću Jovan Stamenić.

Od Radovih potomaka znaju za Jevta (1804). Bavio se trgovinom; po 300 volova terao je za Trst. Jedno mu se veliko krdo volova razbolelo i propalo. Od tada su mu poslovi počeli opadati, a on polako siromašiti.

Jevto je išao u hadžiluk – posetu Hristovom grobu u Jerusalimu. Imao je najboljeg konja vranca, ne samo u Pljevljima već i dalje. Kad turska vojska krenu na Šarance 1862. godine, dođe mu Hasan Drnda, alajbarjaktar pred turskom vojskom i zatraži konja. Jefto ne dade konja, ali Drnda posla seiza koji Jevtu dade kesu sa nekoliko zlatnika i odvede vranca. Jevto je iz Jerusalima doneo veliku sliku na kojoj je bilo više scena iz biblije i Hristovog života. Pošto mu odvedoše konja, Jevto je svakodnevno klečao pred ikonom i proklinjao Turke i alajbarjaktara: “Dabogda alajbarjaktar izgubio glavu, turska vojska propala, a moj vranac stigao na Cetinje.” Jevto je pare odneo u Manastir Sv. trojice i priložio, a alajbarjaktara u ćivotu dugo proklinjao.

Drnda je pobo barjak pred Husein-pašinom džamijom, pred kojom se okupila velika vojska iz Pljevalja i okolnih sela, uglavnom age i begovi. Pomoliše se Bogu i uz čaršiju krenuše na gornji most na Ćehotini. Pred vojskom je išao alajbarjaktar Drnda na vrancu, za njim muzika i potom vojska. Pored današnje pošte Drnda je proigravao vranca, koji je poprečke skakao. To je posmatrao Milovan Ćurčić, sluga staroga Dika Grujičića, pa kasnije pričao kako je izgledao odlazak Turaka na Šarance. Vojska je otišla preko Maoča, Barica i Mojkovca za Sinjajevinu. Tu su vojsku u Rapancima potukle čuvene hajdučke harambaše: Mićo Gluščević, Ristan Šarac, Marinko Leovac, Jovo Komarica, Damjanović Pavle i dr. uz pomoć Jezeraca i Šaranaca. Deo turske vojske se polomio niz tarske strane i potopio u Tari.

Jedna delegacija pobednika otišla je na Cetinje i uz druge darove poklonila knezu Nikoli i Jevtova vranca. Znalo se čiji je bio vranac pa je knez Nikola poručio Jevtu da dođe na Cetinje i vodi konja. Jevto je odgovorio da je dobio pare za konja i priložio ih Manastiru Sv. trojice, te prema tome konj više nije njegov, niti će dolaziti za njega.

Kuće Radovića su bile pod Golubinjem. Druga linija Radovića ide od Pera (1820), čiji su sinovi: Drago, Tane, Jovo i Melentije. Drago je bio u Kolašinu stolar. Staroga su Pera Turci 1876. godine, zbog veza sa ustanicima, osudili na 100 godina robije i oterali u Skoplje. Tamo je i umro. Tane je bio u Rusiji. Svi su se Radovići bavili trgovinom ili zanatima.

Melentije je bio direktor monopola (duvana), a Francuzi vlasnici. Radovići su imali dva imanja u Crljenicama, ali su 1919. godine potpala pod udar Zakona o agrarnoj reformi.

Početkom XX veka bile su pod Golubinjom tri kuće Radovića: Melentijeva, Jevtova i Čedova.

Jovan je bio srpski komita do 1912. godine.

10.Maksim Bojović (1850) je rođen u selu Svedobro kod Mileševa (prijepoljski kraj). U Pljevlja je došao oko 1880. godine i bavio se građevinarstvom. Njegovi sinovi: Dušan, Risto, Todor i Ozren, takođe su se bavili građevinarstvom. Slave Aranđelovdan i nisu rod sa Bojovićima iz Šaranaca. Todorova žena Ljuba rodom je od Nedića, ali Nedića koji su došli u Pljevlja (Savo i Ljubo) za vreme bivše Jugoslavije.

Nedića nema u Pljevljima od početka ovoga veka. Nekada ih je bilo nekoliko kuća u Moćevcu, ali su odselili. Ostalo im je groblje na Ravnima iznad Moćevaca.

11. Milićevići su staro bratstvo na Krnjači još iz perioda Nemanjića. Prema predanju, Milićevića je na Kosovu bilo 75 ”sabalja”. Živeli su na Krnjači pa su se odatle raseljavali. Od njih su se odvojili Terzići i Nenadići, a od Terzića pet velikih bratstava u Bobovu. Jedan je Milićević na Krnjači pravio britve, koje su bile veoma oštre i najviše služile za brijanje. Prodavane su oko Sarajeva, Užica, Podgorice, Kosovske Mitrovice itd. (zvali su ih ”krnjače”).

Pamte imena predaka od Damjana (1840). Damjanovi sinovi su: Tomo, Spaso i Rade. U Pljevlja je došao Tomo oko 1890. godine sa tri sina. Braća su mu bili kovači i, pored ostalog, pravili su britve. U Pljevlja je tih godina došao i Dimitrijev otac, pa su tada u Pljevljima bile 4 kuće Milićevića. Ima ih u Rudnici, Kominima i drugim mestima.

Dimitrije je bio u srpskim komitama u Makedoniji do 1912. godine. Interniran je u Mađarsku 1915. godine, pa je pobegao iz robije i krio se do kraja rata.

12.  Leovci u Pljevljima su od Leovaca iz Malih Krća. U Pljevlja su došli Obradovi sinovi: Novak, Risto i Stevo, iz Šumana 1890. godine. Novakovi sinovi su: Mile, Đorđo, Miloš i Svetozar. Milov sin je Žero. Novak je interniran u Mađarsku 1916. godine i tamo je umro.

13.Krsmanovići su sa Javora, iznad Ivanjice. Došao je Lazarev sin Dimitrije 1885. godine kao momak, pa se u Pljevljima oženio. Bavio se ugostiteljstvom.. Imao je tri sina, jedana se zvao Lazo, a dva su mu mladi umrli.

14. Lazarevići u Moćevcu su poreklom iz Hercegovine. Živeli su izvesno vreme kraj Kolašina, u brdima iznad Lipova. Tu su im bili loši uslovi za život, te je iz Lipova došao Mitrov otac i naselio se u Crnom Vrhu iznad Rudnice. Njegov sin Milinko došao je u Pljevlja oko 1900. godine i bio stolar po zanimanju. Nešo Lazarević je interniran u Austriju 1916. godine i tamo je umro.

15. U Glisnicu je doselio Novak Vukotić (1820) iz Drobnjaka. Otuda je pobegao od krvne osvete oko 1845. godine sa šest sinova. Najstariji Novakov sin Milić (1850) preselio se u Pljevlja oko 1874. godine i bavio krojačkim zanatom. Milić je imao 3 sina: Rista (apotekara), Iliju (apotekara u Kumanovu) i Toma (profesora). Tomo je bio u srpskoj vojsci od 1912-1918. godine. Prešao je Albaniju i bio na solunskom frontu. Preživeo je rat. Svi su se Milićevi sinovi rodili u Pljevljima. Dva Novakova sina: Milić i Krsto, zadržali su prezime Vukotići, a 4 brata su primili prezime Barci. Ovo iz razloga što su se nekada ti Vukotići prezivali Barci, pa su se ova četvorica vratili pradedovskom prezimenu. I sada njihovi potomci žive u Glisnici kao Barci. Slave Savindan. Rod su im Malovići i Pušonje. Ranije su slavili Đurđevdan. Novakovi sinovi su: Milić, Krsto, Neđeljko, Đoko, Pero…

16.  Neki Kiković iz Kragujevca ubio je svog komšiju (mladića na venčanju) oko 1895. godine i pobegao u Pljevlja. Oženio se Jokom Ćaćić iz Šumana. Imali su ćerku Savetu (1900). Otac joj je umro uskoro po njenom rođenju.

17. Radovan-Rako Pejović je došao iz Čelebića oko 1870. godine i kupio imanje kod Krstate kasarne. Imao je veliku kafanu. Prvi je u tom delu grada napravio dobru kuću. Posle njega kuće su pravili Bajići.

18. Rade Marić (1878) rođen je na Gotovuši. U Pljevlja je došao kao mladić 1898. godine. Bio je sluga kod Radovana-Raka Pejovića i uzeo njegovu kćerku za ženu (prizetio se kod Raka). Za vreme bivše Jugoslavije bio je radnik u Opštini (vozio je mrtvačka kola, merio na vagi na pijaci i bio poljar).

19.  Milinkovići kažu da su doselili iz Morače, ali ne znaju kada. Prema drugoj verziji, oni su starosedeoci i potomci spahije Vojne, koji je u XVI veku obnavljao Manastir Sv. trojice. Bili su u Poblaću 1732. godine kada je besnela velika kuga. Pamte imena predaka od Jevta (1810). Jevtov je Bogdan, a Bogdanovi su: Kosta, Milan i Dragutin.

Prema kazivanju nekih Poblaćana, Tošića Bogdana, kad su Turci noću terali komoru, na jednoj mazgi je bio natovaren novac. Vojnici nisu primetili da se izgubila mazga sa parama. Ona je sa tovarom lutala celu noć i došla kod Jevtove kuće. Jevto je tovar skinuo i sakrio, a mazgu odveo daleko u šumu, ubio u nekoj jaruzi i zatrpao. Turci nisu otkrili šta se desilo sa mazgom.

Kosta je došao u Pljevlja oko 1900. godine i izučio krojački zanat kod Đura Lučića. Ostala tri brata ostala su na selu. Kosta je imao Milivoja i Momira. Oba su bili zanatlije.

U Pljevlja je došao Jovo kao krojač oko 1890. godine. Njegovi sinovi su: Uroš, Gavro i Ljubo. Pri kraju turske vladavine u Pljevljima je bilo 6 kuća Milinkovića. Uroš je učio tursku školu i bio poreski službenik. Za vreme Jugoslavije bio je šef poreske uprave u Pljevljima.

20.  Prema kazivanju Damjanovića u Pljevljima, oni su iz Pive. Prema drugoj verziji, poreklom su sa Kosanice (što je verovatnije). Sa Kosanice je doselio u Pljevlja Simeun 1880. godine kao zidar sa tri sina: Savom, Nikolom (Adžija) i Vukolom. Simeun je podigao kuću kod Krstate kasarne.

Savo je bio trgovad. Držao je kantinu u austrijskom vojnom logoru na Dolovima. Snabdevao je vojsku mesom i sl. Bio je veliki rodoljub i sarađivao sa Srbijom u borbi protiv turske i austrijske vlasti. Kod njega je 1906. godine došao prota Slobodan Đurić iz Užica i tajno držao neki sastanak (prota je bivao ministar u srpskoj vladi). Prokazali su ga neki Srbi, komšije (to mu je rekao jedan austrijski oficir), pa je morao da beži u Srbiju. Turci i Austrijanci su mu sve konfiskovali. Posle je živeo u Užicu i Beogradu. Savo je imao 5 sinova: Boška, Branka, Momčila, Simeuna i Slobodana. Nikola (hadži-Niko) išao je u hadžiluk – u posetu Hristovom grobu u Jerusalimu, oko 1900. godine.

U Srbiji su se školovala Simeunova deca. Momčilo je primao stipendiju srpske vlade i učio u Pešti. Vratio se tek 1938. godine.

Savo se vratio iz Srbije u Pljevlja tek 1919. godine u svoju kuću. Imao je penziju. Za vreme turske vladavine bile su u Pljevljima 3 kuće Damjanovića.

21.  Obradovićisu poreklom iz Ritošića (pribojski kraj). U Pljevlja je došao Stojko, oko 1870. godine, i bavio se trgovinom. Imao je 5 sinova: Obrada, Boška, Mitra (rođen u Pljevljima 1879. godine), Draga i Spasa. Spaso je radio u Novom Pazaru. Obrad je imao 5 sinova: Voja, Rajka, Uglješu… Boškov je Branko.

Gojko Obradović je bio u srpskim komitama u Makedonije do 1912. godine. Bio je i na solunskom frontu. Slave Mratindan.

22. Samardžići su poreklom iz Krivošija, iznad Boke kotorske. Bila su dva brata Samardžića: Antonije i Spasoje. Oni su u mladosti hajdukovali po turskoj teritoriji, preko Bara i Ulcinja sve do Skadra. Bili su poznati hajduci. Oba su se brata preselila u Jezera 1762. godine. Ta godina im je stajala u čitulji, pa se može uzeti kao tačna.

Pošto su Jezera i Šaranci bili u vlasniištvu Selmanovića, njih paša Selmanović pozove da dođu u Pljevlja (bili su zanatlije – pravili su samare) da prave samare za tursku vojsku. Oni dođu u Pljevlja i naprave kućicu na manastirskom imanju u Moćevcu. Antonije je imao malu radionicu u čaršiji. Jedan turski vojnik je doznao da su oni hajdukovali, pa kroz ključaonicu opali kuburom i rani u levo rame Antonija. Od rane je, kroz par dana umro, a vojniku oprostiše, jer ga nisu smeli tužiti zbog osvete.

Spasoje se vrati i nastani u Nikšiću. Antonijevi sinovi su ostali da žive u Pljevljima i bavili su se zanatom (pravili su samare, nanule, vile, jarmove itd.). U XIX veku u Samardžića je bio jedan pop. Njegovi potomci žive u Bosni.

Savo Samardžić je pokazivao sklonost za slikanje pa ga je crkveno-školska opština poslala u Moskvu da izuči zanat slikanja ikona i freski. Išao je i u Hilandar. Kasnije je slikao ikone po crkvama (ikonu iznad vrata Manastira Sv. trojice). Neki su Samardžići otišli iz Pljevalja pa ih ima dve kuće u Valjevu, jedna u Pragu itd.

Od staroga Antonija imaju četiri kolena predaka kojima potomci ne znaju imena. Antonijevom praunuku ponovljeno je ime pradede. Taj se Antonije rodio oko 1832. godine. Njegov sin je Velimir (1875), koji je 1902. godine sa Mihailom Jankovićem ubio jednog Turčina i pobegao u Crnu Goru. Tamo je bio 4 godine i vratio se.

Velimir Samardžić je radio kod paše Bajrovića kao stolar. Imao je punu šajkaču zlatnika, ali je sve potrošeno od 1916-1918. godine. Početkom XX veka bilo je više intelektualaca Samardžića: Stevan književnik, Vlatko profesor, Milorad pravnik.

Vlatko je bio pilot u srpskoj vojsci na solunskom frontu. Oborili su ga Bugari na Dobrom polju, ali su ga Srbi ugrabili i ponovo je leteo.

23.Potparić Pavle je rođen u Trebinju 1852. godine. Došao je u Pljevlja oko 1880. godine i bio zlatar. Oko 1900. godine prešao je u Prištinu. Sinovi su mu: Stevan, Boško, Jovan, Čedo i Momčilo. Stevan je bio u Prištini od 1903-1912. godine policajac. Ponovo su se vratili u Pljevlja 1920. godine i Stevan je radio u sreskom načelstvu.

Jovan je bio učitelj; Stevan policijski pisar; Boško učitelj, srpski komita u Makedoniji do 1912. godine, a potom je bio u 1300 kaplara; Čedo je
bio profesor; Momčilo sreski poljoprivredni stručnjak u Skoplju. Rod su im Potpare u Ljuću.

24.Đoko Antonijević je došao iz Vučitrna oko 1890. godine kao momak. U Pljevljima se oženio (Jefom Gogić) i imao 4 sina: Sava, Vasa (1903), Voja i Ratka.. Savo i Vaso su bili službenici za vreme bivše Jugoslavije, a Đoko poštanski službenik. Posle Đokove smrti 1930. godine, njegova žena Jefa je držala kafanu.

25.  Jakov Ilić je došao sa Ilidže oko 1890. godine. Imao je dva sina: Branka (1901) i Milanka. Jakov je bio brijač, a posle i njegov sin Brane.

26. Kažu da su Nastićiod Radisavljevića iz Bijele kod Šavnika. Novo prezime su dobili po udovici Nasti, možda Jovovoj majci. Znaju imena predaka od Jova (1840), koji je bio kujundžija – zlatar u Nikšiću. Jovo je došao u Pljevlja oko 1880. godine. Njegovi sinovi su: Nikola i Tanasije. Tanasije je bio u Americi i otuda se vratio, a Nikola (1870) je bio fotograf. Bio je u crnogorskoj vojci u I svetskom ratu. Nikolini sinovi su: Ljubo, Sveto (1903) i Rajko. Tanasijevi sinovi su: Vojo i Branko.

Stari Jovo, kujundžija i zlatar, držao je zlato u ćupu. Jednog dana je sušio zlato na pokrovcu. Uveče je naprasno umro i nestalo mu je zlata.

27.  Đorđe Lončar je došao iz Dabovine (Male Krće) 1895. godine u Bušnje, kao čifčija na imanje Selmanovića. Njegovi sinovi su: Đorđije, Diko i Marko. Đorđijev sin Novica je došao u Pljevlja oko 1900. godine i bavio se krojačkim zanatom. Od Đorđija nema niko u Bušnju. Đorđija su Švabe oterale na robiju 1916-1918.

28.  Aranitovićiu Pljevljima su rod sa ostalim Aranitovićima. Pamte Damjana (1840), čiji su sinovi Petar i Radoje. Petar je došao u Pljevlja iz Malih Krća oko 1890. godine i tu mu se rodio sin Milan (1902). Bili su radnici i kiridžije. Petra su Švabe ubile na Dolovima 1917. godine, a Milan je ostao da radi u Pljevljima. Milanov sin je Radenko. Bile su ih 1912. godine dve kuće u Pljevljima.

29. Popčetovićisu živeli u Pljevljima još pre dolaska Turaka. Prema jednoj verziji predanja, posle kosovske bitke pobegao je jedan pop sa Kosova i Metohije sa čitavom četom, zbog čega ih prozvaše Popčetovići. Prema ovoj verziji, pop se naselio u Pljevljima, a vojnici po okolnim selima. Prema drugoj verziji, bili su u Švevljima još za vreme Nemanjića. Čuvali su pazar kako bi karavani mogli slobodno prolaziti. Kuće su im bile gde i danas i njihov je bio kraj do Zlodola – leva strana potoka.

U početku su Turci sa njima imali dobre odnose. Imali su dosta popova. Kasnije su bili zanatlije. Nikada ih nije bilo više od 2 kuće.

Pamte imena predaka od Stevana (1840). Bio je bravar – limar. Njegovog sina Lazara hteo je da ubije Ahmet Dizdar, pa je Lazar pobegao 1906. godine u Crnu Goru. Tamo je ostao do 1912. godine. Otuda se vratio kao dobrovoljac u crnogorskoj vojsci.

30. Iz Gotovuše je došao Diko Miljić oko 1890. godine i kupio imanje u Potrlici. Sinovi su mu se rodili na selu: Petar 1895. godine i Đorđe 1900. godine. Kasnije, oko 1909. godine, kupili su kuću u Pljevljima, ali se Diko i dalje bavio zemljoradnjom. Petar je bio kurir u osnovnoj školi, a Đorđe radnik u domu zdravlja.

31. U Pljevlja je došao Todor Janković (1840) iz Goražda. Bavio se kujundžijskim zanatom. Todorov se deda doselio iz Nikšića u Goražde. Slave Lučindan. Todor je došao u Pljevlja kao momak oko 1865. godine. U Pljevljima se oženio i imao četiri sina: Rista, Mihaila (1870), Ratka i Lala. Risto je imao jednog sina, Mihailo četiri, a Ratko tri. Lale je otišao u Ameriku i nije se vratio. Svi su Todorovi sinovi bili kujundžije – zlatari.

Oko 1903. godine Mihailo je u jednoj kafani pored turskog groblja učestvovao u tuči sa Turcima. Sa njim je bio jedan Šiljak, Mitar Obradović i Todo Rosić. Mihailo je dobio više rana nožem, a Turčin je od povreda treći dan umro. Mihailo je lečen i osuđen na tri godine zatvora. Kad se vratio iz zatvora, hteo ga je ubiti jedan Bajrović, pa je pobegao u Crnu Goru, u Nikšić, 1909. godine. Vratio se 1912. godine kao crnogorski vojnik. Učestvovao je u I svetskom ratu. Na jednoj Mihailovoj slici vidi se firma Vojka Grujičića i Miloša Potparića. Bile su 1912. godine 3 kuće Jankovića.

Todor je u Goraždu sa nekim komšijom našao ćup zlatnika, te su ga podelili. Sa tim parama je došao u Pljevlja i kupio malo zemlje i kuću kod crkve.

Todor je napravio na Manastiru Sv. trojice: krst na krovu, krune od srebra na oltaru iznad svetaca, kandila, kadionice i dr. Mihailo je bio hrabar.

Jankovići na Varoši su živeli u Metohiji do 1690. godine, kada su morali da beže sa mnogobrojnim Srbima u Mađarsku pod vođstvom patrijarha Arsenija III Čarnojevića. U Mađarskoj su morali da promene veru i imena, dok su prezime zadržali. U Pljevlja je došao Lajoš Janković iz Malih Moravica oko 1885. godine. Lajoš je imao više sinova; nekima je dao srpska imena. Franjo mu se oženio od Ćurčića i Korijena i venčao u Manastiru Sv. trojice. Njihov sin je Tomislav – Tomo. Slave Đurđevdan. Lajoš se bavio crevarskim zanatom; konzervirao je creva u velike limene kutije i slao u Beč i Peštu. Bio je bogat i imao kuću na Dolovima. U I svetskom ratu tri Lajoševa sina mobilisana su u austrijsku vojsku i borili su se na Pijavi protiv Italije.

32. Markovići sa Varoši su iz Židovića. Ranije su se prezivali Jestrovići. Pamte imena predaka od Marka (1830), koji je rođen u Židovićima, i po njemu se zovu Markovići. Marko je došao u Pljevlja oko 1860. godine i bio je terzija – krojač. Njegovi sinovi su: Milan, Milutin, Rade, Gavro i Mihailo. Oko 1910. godine bile su tri kuće Markovića u Pljevljima . Rade je bio kafedžija, Milan je interniran 1916. godine i umro je u robiji.

Rade i Gavro su kupili 1910. godine na Varoši zemlju i kuću od Drnde. Radovi su Božidar i Ratko. Nisu im rod ostali Markovići.

33.  Stojkanovići su iz Kamene gore. Tu je, pored ostalih, bila jedna velika kućna zadruga, čiji je starešina bio Vukov otac (čijeg se imena ne sećaju). Vuk je rođen oko 1840. godine. Jednog dana dođe aga kod domaćina kućne zadruge. U kući je bila, pored ostalih žena, i jedna mlada nevesta. Kad ona naiđe pored age, on je uštinu a, ona to ispriča mužu.

Kad počeše postavljati večeru, jedan od muškaraca udari agu nožem u grlo i ubi. Sutra se čitava zadruga raseli. To je bilo oko 1855. godine. Vuk je sa ocem otišao u Novu Varoš. Jedan Vukov stric ode u Beograd, a drugi u Sarajevo.

Vuk je došao u Pljevlja oko 1890. godine sa tri sina: Milanom (1870), Mirkom i Lekom, i dve kćeri. Vuk je bio šnajder i svi su mu sinovi bili krojači. Mirko je interniran u Mađarsku 1915. godine. Stojkanovića ima u Ogradama kod Babina.

34.Šećerovići su od Kujundžića iz Drobnjaka. U Pljevlja je došao Jevto Kujuncić (1770) oko 1800. godine. Njegovi potomci ne znaju zbog čega se Jevto preselio u Pljevlja, niti zbog čega su promenili prezime. Jevto se u Pljevljima bavio trgovinom.

Jevtovi sinovi su: Jovo i Radovan. Jovovi sinovi su: Mile, Jevto i Dimitrije, a Radovanovi: Đoko, Aleksa, Vaso i Lazar – Lazo. Trgovali su na veliko. Bile su ih 1912. godine tri kuće.

U nekim dokumentima u Beogradu (Šalipurović) stoji da su Jevto i sin mu Radovan 1867. godine bili članovi crkveno-školskog odbora u Pljevljima. Lazo je 1884. godine davao priloge za škole (Šalipurović). Turci su ubili Aleksu (1851-1880) kod Sjenice, kad je putovao radi trgovine. Neki Turčin je 1903. godine uveče ubio Dimitrija – Daša Šećerovića kod crkve. Ostala mu je verena devojka.

35. U Pljevlja je došao Vukić Lazarević sa sinom Savom, iz Maoča 1886. godine. Bio je stolar, pa se i Savo bavio stolarskim zanatom. Savo je učestvovao u svim ratovima u crnogorskoj vojsci od 1912-1918. godine i dobio zlatnu medalju za hrabrost.

36.  Ječmenović Vasilije (1800) je došao u Pljevlja kao momak i radio kod Šećerovića. Došao je, najverovatnije, iz Jugova ili Krnjače 1820. godine. Njegov sin Mile (1848) je otvorio kafanu kod sadašnje crkve, napravio kuću i dve štale. Milov je Vojislav (1902), a Vojislav je imao dva sina (jednom je ime Nile).

37. Kažu da su Jelići iz Krnje Jele odselili u Srbiju. Jedni su ostali kod Nove Varoši, pa ih tamo ima sada i u gradu i na selu. Drugi su došli u Loznicu i naselili se u gradu oko 1800. godine. Bili su trgovci, pekari, mesari. Risto Jelić (1873) se vratio u Novu Varoš, otvorio pekaru i oženio se. Uskoro je prešao u Prijepolje 1896. godine i tu su mu se rodili sinovi: Vlade, Sveto i Vojo. Risto je 1903. godine preveo porodicu u Pljevlja i tu mu je tašta (Cvijetić) dala jednu kuću i veliku baštu.

Risto se smrznuo se na Jabuci, na putu iz Prijepolja za Pljevlja. Žena mu se Anđa bavila krojačkim poslovima. Nisu im rod ostali Jelići. Slave Nikoljdan.

38. Risto Tarančić je rođen u Pljevljima oko 1850. godine. Imao je sina i dve kćeri. Pretpostavlja se da su Tarančići starosedeoci u Pljevljima. Risto je bio zanatlija; pravio je tozluke. Ristov sin i kći Pola umrli su mladi, pa je ostao bez naslednika. Druga njegova kćer udala se u Prijepolje. Ristova žena Sultana rodom je od Popovića iz Čajniča.

39.  Kujundžići su došli iz Metohije, ali se ne zna kada. Pamte imena četvorice braće, ali ne znaju imena njihovog oca. Braća su: Jovo (1852), Diko, Đoko i Vaso. Jovo je imao dve kćeri: Anđu i Martu (1882). Bavili su se trgovinom vunom i stokom.

40. Golovići su rod sa Kaljevićima. Obren (1815) je pobegao sa krštenja svog deteta u Pošćenje kod Šavnika i tu se naselio (do tada su živeli u Tepcima). Obrenov je Vučko, a Vučkovi su: Rade i Jakov. Rade je došao u Pljevlja 1900. godine i radio kod Šećerovića, a zatim je otvorio han na Trlici. Vučkov brat Mare ostao je na Meljaku. Rade je 1916. godine interniran i umro je u zarobljeničkom logoru u Doboju. Radovi su: sinovi Milorad, Milan i Jovan i ćerka Milena.

Pored ovih Golovića postoje Goli – Golovići u Poblaću koji nisu rod sa ovima

41.  Bavčići su od Jaukovića iz Pridvorice kod Šavnika. Znaju za Timotija koji je došao u Pljevlja i oženio se 1887. godine od Popadića iz Obardi. Njegovi sinovi su Momčilo i Milan (1897). Timotije se bavio trgovinom (piće, vuna, koža) i bio dosta bogat. Imao je na Varoši četiri velike kuće. Milan je bio službenik za vreme bivše Jugoslavije.

Milentije je bio u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu. Interniran je 1916. godine u Mađarsku.

42. Reljići su sa Jabuke od Prijepolja. Po predanju, vode poreklo od Relje Krilatice (možda su rod sa Popadićima iz Obardi). Pamte imena predaka od Obrada (1845). Obradovi sinovi su: Marinko, Savo i Jovan. U Pljevlja su došli Jovan i Savo oko 1890. godine. Strugali su daske. Savo je kupio kuću. Bio je i crevar (trgovao crevima). Oba brata su bila u crnogorskoj vojsci u 1.svetskom ratu. Jovan je interiran u robiju u Mađarsku 1916. godine. Imao je petoro dece, a Savo troje.

43. Lončari u Pljevljima su od Vučitrna. Tamo su se prezivali Antonijevići. Hteo je aga da spava sa jednom njihovom nevestom, ali ga oni ubiju i pobegnu u Sjenicu. Odatle su došli u Pljevlja i tu su se prozvali Lončari, jer su se bavili grnčarijom. U Pljevlja je došao Mitar (1815), negde oko 1870. godine. Njegovi sinovi su: Jevto (1840) i Janko. Janko je mlad umro. Prvo su se bavili grnčarijom, a posle i trgovinom stokom. Jevto je bio dosta bogat; imao je tri kuće u Grujičića sokaku, otvorio je radnju na Kosanici, ali mu je sve spalio 1905. godine neki Selmanović. Jedanput mu se razbolelo stado ovaca u Solunu, pa je sve bačeno u more. Konačno je krahirao i otišao na rad u Ameriku. Vratio se 1912. godine.

Jevtovi sinovi su: Lazar, Dušan, Diko, Josif i Vojo. Svi su izučili zanate ili škole.

44. Dučićaje ranije bilo u Pljevljima više. Ne zna se kada su došli i odakle, ali najverovatnije iz Hercegovine. Pamte imena predaka od Bora (1840), čiji je sin Manojle živeo pod Golubinjom. Bio je srpski komita i istakao se velikom hrabrošću u borbi protiv komitskih četa Bugara u Makedoniji do 1912. godine, pod komandom majora Voja Tankosića. Po završetku rata, Manojle je otišao u Beograd. U Moćevcu je još jedan Dučić bio stolar. Stolar je bio i Bore Dučić.

Dušan (Duka) Dučić bio je srpski komita u Makedoniji. Bio je i na solunskom frontu. Nosilac je Karađorđeve zvezde.

45. U Pljevlja je iz Babina došao Pero Brašnjo oko 1850. godine. Rođen je oko 1810. godine, a umro 1918. godine. Bio je đak kod nekog popa 1845. godine, kada je Đorđe Todović ubio Turčina. Pričalo se da se tada prepao od mrtvog Turčina (Pero) i nije imao dece. Kasnije je u Pljevljima držao kafanu. Živeo je preko 100 godina.

46. Otac Mihaila i Koste Miloševića došao je iz Prijepolja u Pljevlja oko 1880. godine i bavio se trgovinom. Oba brata su bili trgovci, a Mihailo je bio i brijač.

47.  Steljićisu doselili iz Babina. Došao je deda Novaka Steljića i živeo na Varoši, kod groblja. Novak se bavio poljoprivredom.

48.  Jevrosimovićisu u Pljevljima bar od 1800. godine, a došli su od Prijepolja. Za vreme bivše Jugoslavije bilo je Prole službenik pošte i brat mu krojač. Bile su dve familije.

49. Ajdićisu živeli u Pljevljima negde od 1800. godine. Posle I svetskog rata bila ih je jedna kuća. Otac sa dve kćerke nekud je odselio.

50. Petrovićisu od Prijepolja. Došli su oko 1850. godine. U Pljevljima je živeo Kićo, Žarkov otac i pop Stevan kao i Mihailo Petrović sa sinom Mirkom. Odselili su u Sarajevo.

51.  Vidićisu bili starosedeoci u Pljevljima. Poslednji su bili u Pljevljima Vlade krojač i brat mu brijač. Oba su brata odselila u Beograd.

52. Hadžijakšići odavno žive u Pljevljima. Pamte imena predaka od Joka. Njegov je deda išao u Jerusalim u posetu Hristovom grobu. Joko se bavio trgovinom stokom, a držao je i kafanu. Imao je dosta zlatnog novca. Jokovi sinovi su: Sveto, Vojo i Lazo. Kćerka Sofija bila je učiteljica. Sveto i Vojo su bili inženjeri, a Lazo sreski načelnik u Šahovićima.

53.  Za vreme turske vladavine u Pljevljima je živeo Miko Lazarević. Žena mu je bila Simuna, kćerka Jovana Despotovića. Imao je dva sina. Kupio je kuću od Olge Janković. Radio je na maltarini kod Gasane.

54.   U Pljevlja je došao Aćim Čović iz Stožera oko 1880. godine. Oženio se sestrom od strica Mihaila Petrovića. Aćim je držao kafanu, sušio pastrme, pravio oputu itd. Uveče su mu dolazili u kafanu zabiti na mazetluk. Deca su mu bila: Drago (bravar), Mihailo, Luka i Dušan (trgovac) i dve kćeri.

Aćim je ratovao na Drini 1914-1915. godine u crnogorskoj vojsci i razboleo se. Drago i Rajko su internirani 1916. godine i umrli u robiji.

55. Andrija Tošić iz Bušanja je došao u Pljevlja oko 1880. godine i bavio se trgovinom. Njegov sin Miloš bio je u 1300 kaplara, a posle naš konzul u Americi. Bio je veliki prijatelj sa Nikolom Teslom.

56. Filip Đurašković je došao iz Skadra. Bavio se trgovinom i politikom. Početkom 1916. godine nestalo ga je i život je izgubio na zagonetan način. Postoji pretpostavka da ga je likvidirao gnjaz Nikola. Imao je dva sina i dve kćeri. Stariji sin mu je otišao u Beograd, a mlađi u Pariz.

57. Lisičićisu od Vojinovića iz Poblaća. Oni su potomci spahije Vojna koji je u XVI veku obnovio Manastir Sv. Trojice. U Pljevljima su oko 1880. godine bila tri brata Lisičića. Stevan je držao kafanu pod Golubinjom, ali je imao veliko imanje i kuću u Adrovićima. U njoj se sada nalazi škola. Risto se nije ženio. Prota Simo je imao dva sina

58.Todovićisu živeli u Pljevljima još za vreme vladavine Nemanjića. Imali su velika imanja, koja su zadržali i u prvom periodu turske vladavine. Njihovo je zemljište bilo ispod Golubinje, do sadašnjeg školskog centra, a zatim od gornjeg mosta sa leve strane reke do Durutovića (Moljevine) i od, takođe, gornjeg mosta do Kraljevaca. Turci su im postepeno otimali zemlju.

Pamte imena predaka od Pera (1830) i brata mu Đorđa. Đorđe je bio u srpskoj vojsci od 1875-1878. godine, gde se istakao kao hrabar borac protiv Turaka. Posle ratovanja vratio se u Pljevlja

U Crkvenim Tocima Đorđe je imao pobratima. Todovići su i tamo imali veliko imanje. Jedanput je kod njegovog pobratima došao aga i hteo da spava sa nevestom iz kuće – čifčinicom. Đorđe je bio u selu i kad su ga obavestili ušao je u kuću i našao agu gde sedi, a nevesta mu kuva kafu. Kad Đorđe uđe opali kuburu i ubi agu, oko 1855. godine. Brzo su mrtvog agu strpali u ćošak i pokrili haljinama. Naišao je odnekud pop i njegov đak Pero Brašnjo, te su ušli u kuću. Pop se zakleo da njih dvojica neće nikome ništa kazati i održali su reč. Turčina su noću odneli u šumu i zakopali.

Perovi sinovi su: Danilo i Niko, trgovci. Niko je umro mlad, a njihova sestra Ana oterana je u robiju 1916. godine u Austriju i tamo je umrla. Dikovi sinovi su: Lazar i Dobrilo. Danilo i Niko su imalk dućan u čaršiji i kada je rušen 1968. godine, nađeni su u zidu zlatnik i jedan pištolj umotan u voštanu krpu.

Todovići su za vreme turske vladavine imali porodičnu crkvu u zemlji; samo joj je malo virio krov iz zemlje. Crkva je imala sve potrebne crkvene rekvizite. Propala je oko 1850. godine i iz nje je sačuvana samo jedna ikona – veoma stara. Rađena je na dasci sa okvirom. Na njoj se nalazi ime zsgrafa – slikara ikone. Zbog svoje starosti, ikona ima veliku vrednost.

59.   Džuverovićisu poreklom od Starčevića. Odavno su živeli u Ograđenici. Pamte imena predaka od Mata (1815). Matov otac je došao iz Ograđenice u Golubinju kod Radovića lokve, a Mato se rodio u Crljenicama. Matovi sinovi su: Mićo, Novak, Petar, Risto i još jedan čijeg se imena ne sećaju, jer su ga ubili Turci u kućari. Novakov je Lekso (1880), a Leksov Miodrag. Novak je sišao iz Crljenica u Pljevlja 1893. godine sa Leksom i Mihailom. Napravio je kuću u Pljevljima i bavio se trgovinom. Matovi sinovi su se podelili 1900. godine i postale su tri kuće.

Matov stric je došao iz Ograđenice u Pljevlja, ali mu ne znaju ime. Pamte ime Jovana (1830) godine, koji je rođen u Pljevljima. Jovan je imao Daška i Đoka (1860). Daško je imao sina Draga, a Đoko: Arsenija, Josifa, Dobrila i 3 kćeri. Arsenije je bio lekar, Josif agronom, a Dobrilo trgovac u Sarajevu.

Jovan je ubio Turčina, jer mu je on ubio petla. Đoko i Dašo su se oženili u Pljvljima. Ne znaju kad su došli u Pljevlja, ali svakako pre 1830. godine. Đoko je držao kafanu kod Manastira Sv. trojice.

Od Jovanovih potomaka bila su 1912. godine četiri domaćinstva u Pljevljima.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci su bili: Trifun, Milan, Lekso i Mihailo.

60.  Popovićiu Moćevcu su jedno od najstarijih srpskih bratstava u Pljevljima. Nisu rod sa drugim Popovićima. Znaju imena predaka od Josa (1820), čiji sinovi su: Kojo, Pavle i Todo (1850). Sačuvali su čitulju u kojoj ima preko 100 imena umrlih pre Sima Popovića, koji je umro 18. februara 1834. godine. Čitulja je, pored jedne u Vijencu, najstarija koju sam pregledao. Format je mali, a korice debele – voštane. Sva su imena pisana starom slovenskom azbukom na crkveno-slovenskom jeziku. Čitulja je kisnula, pa se imena na više listova ne mogu pročitati. Svi su Josovi sinovi bili trgovci. Pavle je izvesno vreme bio službenik u ućumetu.

Pavlovi sinovi su: Mile, Đorđe i Arso. Đorđe je bio profesor. Arso je studirao u Skoplju i Beogradu i bio dobrovoljac u 1300 kaplara. Bio je na solunskom frontu. Todovi sinovi su: Vasilije, Arso, Jovo i Danilo. Vasilije je bio lekar. Arso je nekoliko godina bio stolar u dvoru kralja Nikole na Cetinju. Vratio se u Pljevlja 1910. godine.

Danilo je završio maturu u Sarajevu, a studirao u Beogradu pravni fakultet. Bio je odličan đak i sarađivao je u srpskim novinama u Sarajevu i Beogradu, a bio je i dobrovoljac u srpskim komitama u Makedoniji do 1912. godine. Tamo se razboleo i poslat je na lečenje u Dubrovnik. Uskoro je tamo umro od tuberkoloze.

61.  Radičevićisu staro srpsko bratstvo u Pljevljima. Pominju Dubrovčani još u XV veku da im Radičevići duguju novac. Ne znaju ništa o svojim precima, osim da su stanovnici Pljevalja od davnih vremena. Znaju imena predaka od Todora (1854). Todorovi sinovi su: Dimitrije, Mihailo i Dušan. Dušan je završio učiteljsku školu 1908. godine u Skoplju i bio učitelj u Babinama, Hoćevini itd. Stari Todor je pravio tozluke – dokolene. Imali su imanje i kuću pod Golubinjom.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci učestvovapi su Mihailo i Dušan. Dušan je bio u štabu Luke Gojnića, a Mihailo je sa Mojkovca odstupio sa srpskom vojskom i bio na solunskom frontu. Tamo je ranjen. Kad se vratio 1918. godine bio je delovođa u opštini Boljaniđi. Švabe su internirale Todora i Dušana u Mađarsku.

62.Radovan Bajčetić – Grkić je iz Brvenice doselio u Pljevlja oko 1878. godine. Imao je tri sina: Todora, Dika (rodio se oko 1878. godine u Pljevljima) i Sima. Držali su kafanu. Diko je živeo od 1902-1912. godine u Kosovskoj Mitrovici i ponovo se vratio u Pljevlja. Dikov je Rajo.

63.  Otac Pera Janićijevića je pobegao kao mladić od roditelja iz Ćustendila – Velbužda, iz Bugarske i došao u Pljevlja oko 1860. godine. Njegov sin je Pero, a Perov Janićije. On je imao dva sina.

64.  Pobegao je Marko Banović od krvne osvete iz Nikšićke Župe 1890. godine i naselio se u Pljevljima. Imao je 4 sina: Sava, Vasilija – Vasa, Boža i Gojka. Marko se bavio obućarskim zanatom. Gojko i Savo bili su stolari, a Božo obućar. Kupili su kuću i malo zemlje 1912. godine u paše Bajrovića.

Vaso je bio neobično hrabar. Od oktobra 1912. godine bio je u Župskom bataljonu na Skadru. Tu je teško ranjen početkom 1913. godine na Tarabošu. Krajem 1915. godine Švabe su ga zatvorile i pretukle u zatvoru, te je posle toga umro. Gojko je interniran 1916. godine u Mađarsku i tamo je umro 1917. godine, a i Savo je umro 1917. godine.

U I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci (Pljevaljska brigada) učestvovao je Božo. Oženio se od Minića iz Prijepolja i imao sedmoro dece.

*   *   *

O Pljevljima i Pljevljacima ima dosta pisanih dokumenata u mnogim arhivama, a naročito u Dubrovniku, Podgorici, Beogradu, Carigradu i dr. Mi ćemo se samo zadržati na podacima koje nam daje narodno predanje, a koje je veoma dragoceno. Bez podataka predanja mnoge strane života, a naročito migracije i bratstva ostali bi nerasvetljeni.

Veliki broj naših ratnika uzeo je učešće u srpskoj vojsci, u ratovima koje je Srbija vekovima vodila za svoju slobodu, pa i u ratovima od 1912-1918. godine, o kojima imamo nešto podataka. Bilo je dosta naših ljudi i na solunskom frontu i prilikom njegovog proboja, gde su srpske trupe, jačine oko 150.000 vojnika, potpomognute sa dve francuske divizije, probile neprijateljski front na širini 33 km, izbacile Bugarsku iz rata i doprinele da se I svetski rat privede kraju 11.XI 1918. godine, kada se Austro-Ugarska raspala, a Nemačka položila oružje. Srpske pobedničke trupe su za nepuna dva meseca od proboja (15.1H 1918) prevalile put od 800 km pod neprekidnom borbom od Dobrog Polja do Subotice i stigle na zapadne granice naše domovine.

Interesantno je napomenuti da je dosta naših hajduka koji su pobegli od turskog zuluma našlo utočište u Srbiji i učestvovali u srpskim komitskim četama u Makedoniji, uglavnom od 1900. do 1912. godine. Te čete su se borile protiv bugarskih četa radi uticaja u Makedoniji, a naše su komite pokazale hrabrost u tim borbama. Komandant im je bio, jedno vreme, major Vojo Tankosić. Poznatije komite su: Jovan Radović, Dimitrije Milićević, Gojko Obradović, Boško Potparić, Manojle i Dušan-Duka Dučići, Danilo Popović, Dušan Mitranović, Đole Pejatović, Jovan Potparići dr, svi iz Pljevalja.

Neki od ovih komita kao i veći broj drugih naših zemljaka učestvovali su u srpskoj vojsci od 1912. ili 1914. do 1918. godine u ratu protiv Turske, Bugarske, Austro-Ugarske i njihovih saveznika i ratovali su na solunskom frontu.

Od svih tih ratnika jedini je još živ Miloš Tošić. Njegov otac Andrija rodio se u Bušnjama. Pošto ih je bilo više braće u kući, on je prešao u Pljevlja i bavio se trgovinom. Njegov sin Miloš završio je gimnaziju i bio stipendista srpske vlade. Čim je izbio I svetski rat 29. VII, on se javio kao dobrovoljac u srpsku vojsku i završio obuku u jedinici 1300 kaplara (đaka i studenata dobrovoljaca) koji su ubačeni u kolubarsku bitku i nastavili borbu do završetka I svetskog rata. U toku rata Miloš je raspoređen u jednu srpsku misiju u SAD i posle postavljen za konzula.

Posle završetka komitovanja 1912. godine, Gojko Obradović je ostao u srpskoj vojsci i bio na solunskom frontu.

Vlatko Samardžić je bio pilot u srpskoj vojsci na solunskom frontu. Bugari su ga oborili na Dobrom polju, ali su ga ugrabili srpski vojnici i ponovo je leteo i ratovao.

Posebno se odlikovao hrabrošću Dušan-Duka Dučić. Posle komitovanja bio je na solunskom frontu i dobio Karađorđevu zvezdu.

U 1300 kaplara bio je i Boško Potparić.

Posle komitovanja po Makedoniji i Gojko Obradović je ostao u srpskoj vojsci i bio na solunskom frontu. Po završetku rata dobio je dobrovoljačku zemlju u Makedoniji, ali su ga 1941. godine ubili balisti.

Na solunskom frontu je bio i Dušan Mitranović i za pokazanu hrabrost dobio Karađorđevu zvezdu.

Od Pejatovića je na solunskom frontu bio Gavro.

Na solunskom frontu su bili i Vojinovići: Jakov, Vukota i Miloš. Jakov je bio učitelj. Nikola Pašić, predsednik srpske vlade, uzeo ga je za kuma i postavio za učitelja u Premćanima. Jakov je bio hrabra i dinamična ličnost. Imao je mnogo neprijatnosti od crnogorskih vlasti; slao je knez Nikola ljude da ga ubiju, ali ih je Jakov sa Vojinovićima najurio preko Premćana, pa su neki pogubili kape i pištolje. On je iz Srbije sa Petrom Tošićem iz Kakmuža i Dragom Ćosovićem iz Žabljaka, odnosno Kosanice, donosio puške, municiju, knjige i dr. i pripremao srpski narod u našem kraju za ustanak protiv turske vlasti. Pred izbijanje balkanskih ratova 1912. godine, na poziv Pašića, otišao je u Srbiju. Bio je komandir jedne komitske čete koja je delovala u pozadini turke vojske na Kosovu. Po završetku rata sa Turcima i Bugarima, imao je visok položaj u Apisovom štabu. Odstupio je sa srpskom vojskom preko Albanije 1915. godine i ratovao na solunskom frontu, pa je tu negde 1918. godine i poginuo.

Drugi Vojinović, Vukota – Joksimov sin, koji je 1914. godine bio apsolvent na Građevinskom fakultetu u Beogradu, odličan student i stipendista srpske vlade, javio se u 1300 kaplara kad je Austrija napala Srbiju. Bio je neobično hrabar i dobio najveća srpska odlikovanja. Imao je čin poručnika na solunskom frontu i kada je bio proboj 15.1H 1918. godine, teško je ranjen u krsta (karlični pojas). Dugo se lečio u Francuskoj; diplomirao je u Oksfordu, bio izvesno vreme konzul u Kanadi, oženio se i tamo ostao.

Miloš Vojinović – Bradonjaje hajdukovao pre 1912. godine i ubio više ljudi. U balkanskim ratovima je bio u jednom cetinjskom bataljonu, a učestvovao je i u I svetskom ratu. Kad je u januaru 1916. godine pobegao kralj Nikola za Italiju, Miloš se priključio srpskoj vojsci i otišao na solunski front. Tamo je dobio čin podoficira, najveća srpska odlikovanja i dobrovoljačku zemlju 1919. godine. I kasnije je vršio neka ubistva pa se odmetnuo u šumu. Neko ga je prokazao i žandarmi su ga opkolili u jednoj kući u Crvenoj Lokvi. Ubio je dva žandarma i poginuo. Za učešće u crnogorskoj vojsci, dobio je zlatnu medalju za hrabrost.

Veliki je ratnik bio i Petar Tošić. On je sa dva brata: Novicom i Milojicom, bio u srpskoj vojsci od 1912 do 1918. godine. Bili su na solunskom frontu. Posle rata, Petar je dobio najveća srpska odlikovanja i penziju.

Sa Jakovom Vojinovićemi Petrom Tošićem radio je dugo godina Drago Ćosović. On je održavao veze tajnim kanalima između Srbije i Crne Gore. Jedanput je tajno preveo (pre 1903. godine) staroga Petra Karađorđevićaiz Srbije za Crnu Goru. Taru su prešli plutama kod Lever Tare. Učestvovao je sa bratom Milošem u srpskoj vojsci od 1912. godine. Miloš je poginuo kod Višegrada, a Drago je od 1916. do 1918. godine ostao u komitama (oko Durmitora) i borio se do kraja rata. Dobio je najveća srpska odlikovanja i penziju.

Sedamnaest puta je ranjavan u komitama Jovan Potparić, sin Dikov. Učestvovao je sa srpskom vojskom u svim ratovima koje su Srbi vodili od 1912. do 1918. godine i dobio najviše odlikovanja.

Mihailo Radičević je otišao sa Mojkovca u januaru 1916. godine sa srpskom vojskom na solunski front. Tamo je ranjen, ali je preživeo rat.

Tomo Vukotić, profesor (brat Rista apotekara) bio je u srpskoj vojsci od 1912. do 1918. godine. Prešao je Albaniju i bio na solunskom frontu. Preživeo je rat.

*   *   *

Muslimani u Pljevljima

1.Mušovićii Hasanbegovići su od Joksimovića. Od Joksimovića se odvojila jedna velika grana i prešla u islam, pre skoro 400 godina. Najviše je Mušovića bilo oko kolašinskih polja i u Nikšiću. Tu su bili kapetani skoro 150 godina, sve do 1. septembra 1877. godine, do oslobođenja Nikšića od Turaka. Posle toga, Mušovići su se razišli po mnogim mestima. Osman Mušović (1848) sa jednim rođakom je prešao u Vraneše i tu držao han. Osmanov sin Ćazim sa tri rođaka je došao 1916. godine u Pljevlja. Tu su se bavili trgovinom. Osmanovi sinovi su: Alija, Ćazim, Raif i Duljko. Ćazimovi sinovi su: Izet, Alija i Osman.

2. Bašića ima u Pljevljima tri bratstva, ali nisu rod. Ovi Bašići su došli od Prozora (možda su pobegli iz Dalmacije pre 300 godina) i naselili se u Moćevcu. Svi su bili građevinari. Pamte imena predaka od Sulja (1853). Njegov otac je bio asker i učestvovao u krimskom ratu (1853) protiv Rusa. Bio je zarobljen i proveo 15 godina u zarobljeništvu. Kad je pušten, dobio je čin paše, a kad je došao u Pljevlja bio je poreski službenik. Njegov je Avdo (1882). On je 1913. godine otišao na rad u Srbiju – Beograd, a 1914. godine je bio u srpskoj vojsci. Zarobljen je od strane Švaba krajem 1915. godine i bio u robiji šest meseci. Za njega je intervenisao paša Bajrović preko austrijskog konzula, pa je pušten. Avdov je Safet.

3. Smatraju da su došla iz Azije 4 brata: Sado (Sadagići), Vaiz (Vajzovići), Sejfo (Sejfovići) i Meh (Mehagići). Ranije su se prezivali Mehmedaligaze i došli su pre 200 godina. Pamte imena predaka od Alije (1822). Njegov sin je Sado, a Sadov Zećir. Imali su kuću iznad velike camije pa im je izgorela, ali su zadržali pravo da se sahranjuju kod džamije. Imali su imanje kod Tvrdaša i u Brvenici. Tamo su im bile čifčije Topalovići. U Pljevlja se vratio Alija (od Tvrdaša) i bio je u askeru 9 godina. Kad se kasnije vratio poginuo je 1876. godine u Kruševu od hajduka i ustanika. Bilo ih je 1912. godine šest kuća.

4. Čorbi su poreklom od Gackog. Tamo je neki Čorbo ubio kadiju i pobegao u Pljevlja. Ne znaju kada su došli. Znaju za Osmana (1850). Njegov sin Ajdin je bio sudski službenik. Bavili su se trgovinom i zanatima. Bilo ih je 1912. godine tri kuće.

5. Vajzovići su iz Sungurle – Anadolije a u Pljevlja su došla 4 brata hodže. Zvali su ih Vazlije (govornici). Pamte imena predaka od Saliha (1830), a zatim linija ide Latif – Sadija – Mustafa (1931). Bavili su se trgovinom, a imali su imanja u Poblaću, Ogradama, Sastavcima i u Pljevaljskom polju. Na imanjima su držali čifčije. Njihove potomke nazvaše Vajzovići. Bilo ih je 1920. godine šest kuća. Salihov sin Sulejman je bio sekretar Fejzi- paše Čakmaka. Kad je ovaj premešten u Carigrad i Sulejman je otišao sa njim.

Salihov brat Sejdo je učestvovao u bici na Šarancima 1862. godine. Tu je bio ranjen i zarobio ga je deda Boška Bojovića, sakrio i izlečio. Zatim ga je prebacio preko Tare i ispratio za Pljevlja. Potomci Rizah-mule prozvaše se Rizahmulići. Ima ih jedna kuća.

6. O poreklu Selmanovića pisao je Tanasije Pejatović. Preci Stevana Tomaševića su bili srpska vlastela, a Stevan – spahija. Učestvovao je u turskoj vojsci u bici na Mohaču 1526. godine i tu se naročito istakao. Po završetku bitke turski komandant mu je rekao da je bio hrabar, da se junački borio za sultana i da su Turci voljni da mu daju visoko zvanje, samo ako hoće da preće u islam. On je pristao i dobio zvanje paše. Tomaševići su i do tada imali veliko imanje oko Prijepolja, zatim Obarde, Kozicu, Mataruge, a posle su zaposeli Potkrajce, Dubočicu, Korijen, Glibaće, Bobovo, Jugovo, Šumane, Borovicu, Ljuće, Krnjaču, Pljevaljsko polje i mnogo imanja u drugim selima. Da napomenemo, mnoga imanja po ovim selima data su kao miraz uz odive. Pored ovih poseda držali su: Šarance, Jezera, Drobnjak do Krnova. Svoje posede u Jezerima, Šarancima i Drobnjaku, prodali su 1838. godine Smajil-agi Čengiću.

Izgleda da je Stevan Tomašević, Selman-paša po kome se i prozvaše Selmanovići, najpre imao dvore u Matarugama, a zatim pod Gostečom. U Pljevlja su došli oko 1600. godine, a imali su saraje pod Gostečom (gde su sada Rondovići) do pre 200 godina. Tu su paše živele i odatle sudile i upravljale (razume se, kada su oni bili na vlasti). Imali su sedam paša 1912. godine bilo ih je 17 kuća u Pljevljima (10 u Ševarima, 5 na Avdovini i 4 na Žabljaku) i 6 u Prijepolju.

Bobovo je pripadalo Omer-begu i Jusuf-begu. Pamte imena predaka od Omera (1830). Njegov sin je Husein, a Huseinov Hakija. U kući Hakije bila je stara turska arhiva, ali je posle 1912. godine propala Sva su im imanja obrađivale čifčije.

7. Durumbašići su došli iz Budima oko 1700. godine. Imali su imanja u Zenici, Kominima, Crljenicama Pamte pretke od Hasana (1800). Njegov sin je Ragib, a Ragibov Hasan. Zemlju su im obrađivale čifčije. Krajem 19. veka jedan je Durumbašić bio trgovac, a dvojica brijači. Bile su ih 1912. godine 4 kuće. Rod su im Avdići i Šulovići.

8. Dulići su došli iz Hercegovine oko 1700. godine. Prezivali su se Sejfovići i došlo ih je šest kuća Jedni su se naselili kod Rudoga i Zaostra a u Pljevlja su došle tri kuće. Jedni su ostali Sejfovići, a drugi su se po dedovima prozvali Dulići i Bajramovići. Kuću su napravili kod sadašnjeg doma kulture. Dulići su imali čifčije i zemlju na Radosavcu i Meljaku.

Dulići su sa Mulovićima napravili džamiju na Serhatu, gde imaju i svoje groblje. Dulići su bili bogati. Pamte Osmana (1858), a on je imao Hajra i Mustafu. Hajro je bio sudija za vreme turske vlasti. Bilo ih je 1912. godine pet kuća.

9. Prema sopstvenom kazivanju, Drnde su poreklom iz Derende iz Azije. Otuda je došao u naše krajeve neki komandant turske vojske. Posle ratovanja se oženio i nastanio u Pljevljima. Kuću je napravio u Tabanima, ispred Jalije. Prema drugoj verziji, on je bio Srbin, pa je prešao u islam. Došao je oko 1650. godine. Bili su zemljoposednici – age i imali su čitluke u Poblaću, Bučju, Zvezdu, Brvenici, Kominima, Kalušićima, Pliješevini itd. Bilo ih je 1912. godine osam kuća Neki su odselili u Aziju. Najpoznatiji je bio Hasan-beg Drnda, koji je nosio pred turskom vojskom alajbarjak 1862. godine u borbi na Šarancima. Konja je uzeo od Radovića. Hasana je ubio Novak Starčević, čuveni dugogodišnji hajduk iz Bobova ali je i on poginuo na kraju borbe.

Tada je oko Jalije (Tabana) bila šuma, pa je kuća Džemajila Džinovića pravljena od te šume (ispod groblja). Drnde su pomagale obnavljanje Manastira Sv. trojice. Pamte pretke od Dauta (1825), čiji sin je Tahir, a Tahirov Šerif. Od Drnda su se odvojili Durutovići.

10. Prezime su Đulovići dobili po pticama đulovima, Imali su imanje u Zaostru, ali ne znaju da li su došli u Pljevlja iz Zaostra. Bilo ih je svega dve kuće. Pamte imena predaka od Mustafe (1836), koji se rodio u Pljevljima. Jedna njihova linija ide ovako: Mustafa – Šerif – Arif – Ismet. Bavili su se trgovinom i bili bogati.

11. Čauševića ima dve vrste. Čauševići u Pljevljima su došli iz Bosne oko 1700. godine i naselili se u Šumanima. Na imanju je živelo samo po jedno domaćinstvo. Drugi su došli u Pljevlja i bavili se trgovinom i zanatima. Imali su u Boščinovićima i u Brvenici imanje i vodenicu. Pamte imena predaka od Šerifa (1850). Šerifov sin je Ramiz, a njegov Sadik. Prezime su dobili po nekom čaušu – vodniku. Alija je bio najbogatiji i najugledniji. Bilo ih je 1912. godine šest kuća. Nisu im rod Čauševići sa Boljanića.

11. Hekale su iz Nikšića. I danas se znaju razvaline njihove kule na zapadnoj strani grada. Ne znaju odakle su došli u Nikšić. Suljov čukundeda, rođen oko 1800. godine, bio je bogat i ugledan Nikšićanin. Zbog svađe ubi nekog turskog velikodostojnika i pobeže u šumu izvan grada. Udružio se sa hajducima (Srbima) i 18 godina hajdukovao (1832-1850). Najzad ga je paša amnestirao. ali nije mogao živeti u Nikšiću. Tada on sa dva brata dođe u Pljevlja.

12. Od njih su Luinovići i Hadžišaćirovići. Sulju ne dadoše da živi u Padu, već se naseli u Šljukama – Meljak.

Suljo je i dalje sarađivao sa hajducima, te oni više nisu plenili meljačku stoku. Bilo ih je 1912. godine 6 kuća. Sejfo je bio perjanik knjaza Nikole i ratovao na Drini 1914-1915. godine. Imao je veliki broj odlikovanja za ratne zasluge iz prvog svetskog rata u crnogorskoj vojsci.

13. Helići su se nekad zvali Sijaldžići i izgleda da su islam primili u Nikšiću. Ovamo je došao Hasan, Ruždov pradeda, oko 1880. godine i naselio se u Krćama. Tamo su imali veliko imanje. Čifčije su im bili Pivljani – Bajo i ostali. U grad su došli posle 1919. godine. Bilo ih je samo jedna kuća.

14. Ćosovića, muslimana, ima dve vrste i nisu rod. Smatra se da su bili Srbi koji su prešli u islam. Najverovatnije su od pravoslavnih Ćosovića. U Pljevlja je došao Hadžov deda oko 1880. godine. Bio je radnik. Bila ih je samo jedna kuća.

15. Hrkovićisu poreklom iz Borča – Hercegovine. Kad su došli Austrijanci 1878. godine, Rašidov pradeda je mobilisan u austrijsku vojsku. Za vreme pobune 1882. godine, Švabe su mu ubile brata. On tada ubi dva ili tri oficira i pobeže u Pljevlja. Paša ga primi za subašu, ali se nešto posvadi sa pašom Bajrovićem i napusti službu. Tada mu Adbegovići dadoše imanje (12 hektara) u Vidrama, a dobio je i nešto pašnjaka.

17. Prema Šalipuroviću, od Joksimovića se odvojila jedna velika grana i prešla u islam, pre oko 400 godina Od njih su Hasanbegovići, Mušovići i drugi. Hasanbegovići su držali skoro čitav Vraneš i Stožer. Na Stožeru im je bio katun. Prezime su dobili po Hasanu, njihovom rodonačelniku.

Bili su bogati; imali su 18 čitluka koje su obrađivali sa slugama i oko 300 čifčija.

Imali su mnogo zlata; držali su ga sa pasuljem u džakovima, jer zlato u pasulju ne vlaži. Jedanput su prodali jedan džak pasulja u kome je bilo mnogo zlata. Bili su veoma ugledni pa su neki drugi bratstvenici uzimali njihovo prezime (Hadžići, Hadžovići i Sadikovići).

Kod Hasanbegovića su, krajem prošlog veka, dolazile age i begovi iz Bijelog Polja na izlet i lov. Dolazili su i Švevaljci. Jedanput su lovili sa gostima i nisu ništa ulovili. Na povratku naiđu pored jedne srpske kuće, na kojoj je domaćin vršio popravku i bio na sljemenu. Jedan obesni aga reče: ”Kad nijesmo ništa ulovili, pogledajte da ga gađam”, i puca na onog jadnika na krovu. Pogodi ga i ubi. Ostalo mu je petoro siromašne dece, pa su im Hasanbegovići dali malo zemlje.

U napadu na Stožer, 5. V1 1877. godine, poginula su četiri Hasanbegovića. Na Hasanbegovića su napali Kolašinci 1924. godine, posle pogibije Boška Boškovića. Tada su ubijena 82 Hasanbegovića, nakon čega su dve porodice došle u Pljevlja.

18. Došao je deda Nasufa Gerine 1878. godine iz Zagorja kod Stoca sa tri sina i naselio se na Maljevcu. On je učestvovao u otporu austrijskim trupama prilikom zauzimanja Bosne i Hercegovine. Kasnije su neki prešli u grad i bavili.se zanatima Oko 1920. godine bilo ih je 7 kuća. Prezime su dobili po nekom šaljiavčini – spadalu koga su zvali Gero, pa njegove potomke prozvaše Gerine.

19. Prema jednoj verziji, Halilbegovići su od nekog janičara, odnosno vojnika koji je bio rodom iz Ajzerbedžana. Prema drugoj verziji, Halilbegovića predak je došao iz Mađarske posle turskog poraza pod Bečom, 1683. godine. Živeli su kod Visokog u Bosni. Za vreme pobune Husein-kapetana Gradaščanina, carska vojska je ubila jednog Halilbegovića, pa su njegovi pobegli u Pljevlja.

Otac Sulejmanov ponovo se vratio u Bosnu posle 1878. godine. Bavio se trgovinom, pa je i njegov sin Sulejman (1850) nastavio očev zanat. Sulejman se ponovo vratio u Pljevlja 1914. godine, gde je i ostao.

20. Hadžiatlagići, prema jednoj verziji predanja, vode poreklo iz Mađarske. Njihov predak je pobegao otud posle 1683. godine. Prema drugoj verziji, poreklom su iz Boljanića, verovatno izlamizovani Srbi. Tamo su imali velika imanja, čak i za vreme bivše Jugoslavije. Držali su po 200 ovaca i koza. Počeli su se baviti trgovinom oko 1850. godine.

Najugledniji je bio Mujaga Hadžiatlagić (1850), koji je trgovao na veliko sa Lazom Bajićem i Lazom Šećerovićem. Od 1910. godine bio je načelnik sreza (kaze), a tim poslom se bavio i posle ulaska Srbije u Pljevlja, 1912. godine. Kad je Pljevlja osvojila Austro-Ugarska 1916. godine, Mujagu su internirali kao srbofila. Po povratku iz robije 1918. godine, nadoknađena mu je imovina koju su mu opljačkale Švabe.

Zbog svog patriotskog držanja, dobio je tri visoka odlikovanja: Kraljevski orden Sv. Save I reda, Orden IV stepena Danila I i Kraljevski orden ‘Jugoslovenska kruna’ IV reda. Rod su im Kadići i Šećerkadići (potiču od tri brata).

21. Živeli su Hadžismajilovići u Budimpešti na Čepelu i tamo su se zvali Karameti. Otuda je došao jedan hodža, najverovatnije posle velikog turskog poraza pod Bečom 1683. godine. Njihovi potomci u Pljevljima su se bavili trgovinom i zanatima. Smajil (1830) je prešao u Čajniče i išao na ćabu u Meku i Medinu. U Čajniču je kupio zemlju i bavio se trgovinom, a njegov sin Šerif i unuk Muhamed imali su i dve pilane. Muhamed je imao veliko bogatstvo… Vratio se u Pljevlja 1927. godine i kupio kuću i imanje. Po Smajilu su njegovi potomci, nakon njegovog povratka sa ćabe, dobili prezime Hadžismajilovići. Muhamed je, za vreme bivše Jugoslavije, išao u Budimpeštu – Čepel i tamo klanjao.

22. Halikavazovići su se ranije prezivali Skočići. Prvi koji se pominje pod prezimenom Halikavazović, bio je Ibro (1860). Bio je oficir u pljevaljskom garnizonu, a njegov sin Husein (1890) je radio kao poreski službenik. Ne znaju svoje poreklo.

23. Otac Reša Geljića živeo je negde u Hercegovini. U nekoj svađi u vezi sa procenom prinosa žita, ubi pašinog subašu, te je morao da beži. Prvo je došao u Kolašin, ali plašeći se da ga ne prepoznaju i uhvate, pobegao je u Plašče, kod Poblaća, oko 1840. godine. Rešov sin Ahmet (1880) je bio kodžobaša i ugledan čovek.

Geljića ima i Srba kod Užica, ali ne znaju da li su rod sa ovim Geljićima. Bile su ih 1912. godine 4 kuće.

24. Geci su poreklom iz Goražda. Pamte imena predaka od Sejfa (1860), čiji je otac učestvovao u otporu austrijskoj okupaciji Bosne i Hercegovine, 1878. godine, pa je morao bežati sa familijom iz Goražda. Naselili su se u Bušnju (na pašnjaku, a krčio je i šume). Vlasti su mu tri puta rušile kolibu, a on je ponovo podizao i najzad su ga ostavili na miru. Sejfo je poginuo 1912. godine, a familija mu je prešla u Pljevlja. Ne znaju odakle su došli u Goražde. Geca ima i Srba.

25. Džinovići su iz Trebinja od tzv. Džinovića kule. Pošto su Džinovići bili tamo prenaseljeni, a nastupilo je nekoliko sušnih godina, morali su seliti iz tog mesta. Oko 1857. godine krenuo je Salko sa još pet porodica Džinovića i naselio se u Seljašnici kod Prijepolja. Tu su kupili, za nešto nakita i novca, zemlje. Već 1912. godine bilo ih je u Seljašnici 30 domaćinstava. U I svetskom ratu (1914-1918. godine) učestvovalo je više Džinovića u srpskoj vojsci, od kojih su 4 poginula. Salkov unuk Šaban je bio žandarm u Pljevljima.

26. Džukljani su živeli u Mrzovićima skromno, pa je oko 1900. godine prešao Sejfo (1850) sa sinom Hamidom u Vidre. Bili su čifčije, jer nisu imali svoje zemlje. Kasnije su njihovi sinovi prešli u Pljevlja i bili radnici. Ne znaju odakle su došli u Mrzoviće.

27. Deševići su od Ljuca iz Nikšića. Došle su 4 kuće u Pljevlja 1877. godine. Jedan od njih je bio Dešo (1850), a sin mu je Suljo. Suljov sin Bajro prozvao se po dedi Dešu – Dešević. Po dolasku u Pljevlja bili su radnici.

28. Džebhanići pamte imena predaka od Husa (1860). Husov je otac došao negde od Kosova. U Pljevljima se zaposlio kod nekog bega kao sluga Oženio se i žena mu je donela miraz. Dok je bio na Kosovu, bio je upravnik magacina municije – džebahane, pa su ga po tome prozvali Džebhanići. Kasnije je nabavio imanje u Orlji. Čifčije su im bili Palibrci. Huso je bio poreznik u Pljevljima za vreme turske uprave, a njegov sin Halil je bio ugostitelj.

29. Čole Hakija smatra da su najstarija muslimanska bratstva: Surulizi, Mašići i Halihamzići.Čole su se ranije prezivali Hadžiavdići, a pamte imena predaka od Osmana (1830). Osmanov ded je puškar i prilikom rada puška je opalila i slomila mu kost u laktu, pa su ga po tom čolanu prozvali Čole. Osman je u Tabanama prerađivao kožu, a to su radili i njegovi sinovi.

Pored bavljenja zanatima, imali su na Trlici velika imanja i tamo su držali po 200 ovaca, sve do 1921. godine kada su to sve prodali, jer su se spremali za seobu u Tursku. Međutim, odustali su od seobe i ostali u Pljevljima. Bilo ih je 5 kuća.

30. Smatraju da je predak Čivgina došao iz Šama, iz Turske. Bavio se trgovinom. Sejfov otac Meho (1870) je bio trgovac. Terao je od 500 – 1000 komada stoke u Stambol i prodavao. U Pljevljima su bile 2 kuće Čivgina.

31. Deljkovići su nekada živeli kod Beograda i zvali se Denkeri. Možda su ovamo došli za vreme Karađorđevog ustanka (1804-1813. godine). Pamte imena predaka od Muharema (1860), čiji je sin Zizo. Bilo ih je 1912. godine 3 kuće.

32. Ćinare ne znaju kad su došli u Pljevlja i odakle. Pamte imena predaka od Omera (1830). Omer je imao dva sina: Mehmed-zeku ili Zekerija i Uzeira. Zekerija je završio ruždiju (nižu gimnaziju) u Pljevljima a u Istanbulu izučio orijentalno šerijatsko pravo. Tamo se i oženio. Došao je u Niš 1912. godine i bio šerijatski sudija. Za zasluge od 1912-1918. godine dobio je najveća srpska odlikovanja. Posle 1918. godine postavljen je za predsednika Vrhvnog šerijatskog suda u Beogradu. Uzeir je imao imanje u Kominima.

32. Mahmutovića ima dve vrste i nisu rod. Mahmutovići u Pljevljima ne znaju kad su došli, niti odakle su došli, ali smatraju da ovde žive najmanje 250 godina. Pamte imena predaka od Salka (1825) koji je bio hodža. Njegov sin je bio Ramo, a Ramov Omer. Ramo je imao tri sina Svi su Mahmutovići bili zanatlije. Imali su 4 hektara zemlje u Polju. Ramovi sinovi su: Mujo, Omer i Ethem. Omer je bio u crnogorskoj vojsci 1914-1915. godine u ratu protiv Švaba.

33. Vejsil (1863) Coković je živeo u Vranešu. Tamo ima i veće srpsko bratstvo Cokovića. Posvadio se Vejsil sa nekim komšijom, pa mu taj komšija dođe pred kuću da ga ubije. Vejsil ga puca kuburom sa prozora i ubi ga, pa pobeže u Pljevlja Bio je tada momak, a po dolasku u Pljevlja se oženio od Ajanovića. Sinovi su mu: Mehmed (hodža), Ibro i Adem. Vejsil je u Pljevljima napravio kuću i bavio se trgovinom. Došao je u grad oko 1885. godine. Sinovi su mu bili zanatlije i pravili nanule.

34. Arif Čakarje rodom iz Livna. Služio je vojsku u 48. pešadijskom puku u Pljevljima 1930. godine i tu se oženio od Čutura. Bavio se trgovinom i zanatom. Ostao je da živi u Pljevljima i imao sedmoro dece.

35. Odavno žive u Pljevljima Abdićevići, ali ne znaju svoje poreklo. 1912. godine bile su ih četiri kuće. Pamte imena predaka od Šerifa, koji je bio mesar. Šerifov je Ajro. I osali su Abdićevići bili mesari. Ajro je imao tri sina. Butko je ugostitelj.

36. Osman (1880) Dizdarević je doselio u Pljevlja 1924. godine iz Šahovića sa četiri sina. Osman je bio bogat, pa je u Pljevljima kupio 4 kuće. Bavio se trgovinom i zanatima.

37. Skorupani žive u donjem delu Poblaća. Pamte imena predaka od Mahmuta (1860). Njegov je otac bio siromašan, a imao je više sinova Kad se Mahmut oženio, otac mu jz rekao da ide iz kuće i traži posao. Zaposlio se kao sluga negde oko 1900. godine kod Hasana Hadžihamzića i služio ga 15 godina. Napravio je kafanu u Ševarima kod Izvora. Mahmut je imao dosta dece. Njegov je Ibro (1901).

38. Brkovići su iz sela Brkovića kod Gacka. Tamo žive i Srbi i muslimani. Brkovići smatraju da se Mulalija (1830) doselio kao momak u Foču. Mulalija je u Foči bio policajac. Njegovi sinovi su: Abid, Mušo i Aljo. Abidov je Tahir. Mulalija je učestvovao u otporu Švabama 1878. godine, pa je morao da beži. Došao je u Pljevlja 1878. godine i tu se nastanio. I u Pljevljima je bio policajac. Kupio je kuću u gradu. Sinovi su mu bili zanatalije i trgovci.

39. Pred Švabama je 1878. godine pobegao iz Banje Luke Alija (1840)Barutdžić sa ženom. Prezime su dobili po barutu koji su pravili kod Banje Luke u velikim kazanima. Alija je imao tri sina i tri kćeri. Nastanio se u Pljevljima (1 kuća), ali je nabavio i imanje kod Sastavaka i 2 čifčije.

40. Bajrovići u Pljevljima nisu rod sa onim iz Kruševa. Pamte imena predaka od Džana (1860). Džano je bio subaša (poslovođa) kod paše Mehmeda Bajrovića na Gotovuši. Odakle su došli ne znaju, ali je i Džanov deda rođen u Šćevljima. Imali su čifčije na Čemernu i Jugovu. Bilo ih je 1912. godine četiri kuće.

41. Barjaktarevići su iz Donjeg Vakufa. Ranije su se prezivali Hadžiahmetovići, pa su po nekom barjaktaru promenili prezime. Abdulah (1865) (Ajni) je studirao u Carigradu i Kairu šerijatsko pravo. U Pljevljima je predavao u ruždiji 1895. godine. Tu se i oženio i imao osmoro dece. Od 1916- 1924. je bio u Turskoj. Ponovo se vratio 1924. godine i bio profesor u pljevaljskoj gimnaziji. Bio je bogat i napravio četiri kuće.

42. Došao je neki Bidžan u Foču pre nekoliko stotina godina. Bilo ih je uvek po jedna kuća. U Pljevlja je došao Salko oko 1892. godine i radio kao obućar. Salko je rođen u Foči oko 1865. godine. Imao je dva sina: Hasana i Avda. I Hasan je bio obućar.

43. Ne znaju Bosovići odakle su, niti gde se rodio Rešo (1865), ali znaju da je Rešo imao tri sina. Najstariji je bio Ramiz (1895). Njegov je Omer. Oko 1912. godine bile su ih dve kuće. Rešo i sinovi su radili u Tabanima na preradi kože.

Početkom XX veka postojale su gornje i donje tabane (ispod mosta i iznad mosta na Jaliji), a bio je i jedan bubanj kod donjeg mosta. Tada je bilo 20 hardova – bubnjeva, a više hausa – bunara. Rešo je imao (za vreme turske vladavine) tri bubnja. Živeo je bogato.

44. Bojadžići su dobili prezime po hrabrosti. Došli su od Gacka 1878., godine i to prvo Jusuf sa bratom Salkom. Jusuf se zadržao na Boljanićima. Tu mu je Agan-beg Čengić dao malo zemlje i bio je kod njega radnik. Salko je došao u Pljevlja i bavio se zanatom. Poginuo je 1916. godine u austrijskoj vojsci u Galiciji. Jusufov sin Alija bio je 1914-1915. godine na Drini u crnogorskoj vojsci i dobio odlikovanje. Alijin je sin Jusuf.

45. Hadžo Hrastovina je došao iz Bosne kao momak 1878. godine. Rod su im Tvice i Kukrići u Sarajevu. Hadžo se oženio u Pljevljima i radio kao brijač. Njegov je Derviš koji je imao 10 dece. Skoro su svi muškarci bili brijači.

46. Džankovići pamte pretke od Bećira (1870). U Pljevlja je došao Bećirov otac oko 1880. godine sa Bihora (iza Bijelog Polja). Nećirov deda je bio Đilas, pa prešao u islam. Na jednom skupu ulema odlučeno je da se Bećir pošalje na školovanje u Carigrad. Kad se vratio, bio je imam (glavni odža Propovednik u džamiji). Bio je imam četiri godine, a zatim je radio u sudu. Istovremeno je pisao molbe, žalbe, tužbe itd. Poslednje nekolike godine je bio advokat; i posle 1919. godine bio je advokat u Pljevljima. Imao je brata Zećira. Bio je bogat; kad se ženio, izručio je punu pregršt dukata da se za nevestu napravi đerdan od zlatnika. Bio je ohol, pa se ponekad potpisivao nogom (stavio bi pero između prsta na nozi). Bile su ih dve kuđe 1912. godine.

47. Ćirlije su iz Čestina. Pamte imena predaka od Durmiša (1860), koji se rodio u Čestinu, a njegov sin Nazif u Pljevljima 1892. godine. Durmiš je bio pekar, pa i njegov sin. Ne znaju tačno kada je došao Durmiš u Pljevlja ali najverovatnije oko 1890. godine.

48. Cicisu živeli u Srajevu. Iz Sarajeva je došao u Pljevlja Rašid (1906) (sin Avdov). Rašid je doselio u Pljevlja 1924. godine i bavio se brijačkim zanatom.

49. Jašarbašići su došli iz Mađarske oko 1700. godine. Pamte imena predaka od Emina (1815) i znaju da je prvi došao Eminov pradeda. Emin je bio pravnik šerijatskog prava – mutevelija i veoma ugledan čovek. I Muharem je bio pravnik i advokat. Muharemov sin Mahmut je bio poreski službenik. Oko 1912. godine bilo ih je 4 kuđe. Neki su se bavili i zanatom (1 zlatar). Kad su došli iz Mađarske napravili su kuće. Mahmut je bio u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu 1914-1915. godine.

I Eminov pradeda je bio mutevelija – ugledan čovek. Smatraju da je taj Eminov prededa prvi sahranjen kod džamije. On je došao iz Mađarske.

50. Imamovići su od Foče. Otuda je pobegao Rizvan 1878. godine pred najezdom austrijskih trupa. Sa Rizvanom (1855) je došao i njegov brat Hasan. Naselili su se u Tikavi. Tu su kupili nešto svoje zemlje, a bili su i čifčije kod Ćulahovića. Rizvan je već 1912. godine bio bogat.

U Pljevlja su 1878. godine došli i Imamovići iz Gacka, koji nisu rod sa ovima iz Foče. Oni su se naselili u Kominima.

51. U Moćevcu su najstarije bile kuće Katana i Hadžimujovića. Pravljene su od građe koja je posečena u Moćevcu. Tada su bile šume i oko Jalije i po Moćevcu. Ekseri su bili drveni klinovi ili kovani tanki klinovi od gvožđa. Te su kuđe stajale i posle drugog svetskog rata. Oko 1912. godine bile su tri kuće. Pamte imena predaka od Hajrudina (1802). Imao je čifčije i posed u Crljenicama. Hajrudinov sin je Suljo, a Suljov je Mehmed. Katane su držale i stoku, a neki su bili i trgovci.

Mehmed je bio u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu (1914- 1915. godine) i radio kod engleske zdravstvene misije.

52. Kadribašići su živeli u Nikšiću do 1877. godine. Tada su se raselili i otišli u više pravaca i gradova. U Pljevlja su došle tri kuće. Bili su bogati i odmah kupili kuće. Bavili su se trgovinom.

Jedan Plakić je uzeo prezime Kadribašića. Sin Zećira Alajbegovića – Džafer prezivao se Kadribašić.

53. Junuzi su iz Bosne. Ima selo Junuza kod Visokog. Potiču od Juzbaše koji je kao momak došao kod Visokog i tu se oženio. Pri ulasku Švaba u Bosnu 1877. godine, pobegla su tri brata Junuza. Dva su brata ostala u Pižurima kod Boljanića, a treći je došao u Vidre. Taj treći brat je Suljov otac. Suljo je došao u Pljevlja 1908. godine. Živeli su siromašno, kao i sve ostale izbeglice iz Bosne. Bilo ih je 1912. godine 5 kuća. Suljov je Alija.

54. Hurići – Ibrahimov otac Hakija je došao 1927. godine i prizetio se kod Bašića u Poblaću. Hakija je došao iz Batova kod Goražda.

55. Kadići su došli iz Mađarske oko 1700. godine. Došla su tri brata u Pljevlja. Napravili su kuće u Muslaku, ispod Tabana. Nešto kasnije, tu su napravili drvenu džamiju i oko nje formirali svoje groblje. Jedan je Kadić išao na ćabu u Meku, pa njegove potomke prozvaše Hadžiatlagići. Drugom je bilo ime Šećer, pa mu se potomci prozvaše Šećerkadići.

Poznat je bio Mujaga koji se rodio u Pljevljima oko 1830. godine. Završio je pravo u Carigradu i postao sudija – kadija. Napravio je veliku kuću u Pribakovićima – Boljanići (zapadno od Rađevića). Tu je bio kadija i sudio sve sporove na velikom području od Gotovuše, Čelebića i Čajniča. Brzo se obogatio i stekao veliki broj čitluka (skoro polovinu čitluka od Jakupova Groba do Bukovice).

Mujaga je bio veoma okrutan. Pred suđenje su ga morali parničari na leđima doneti sa gornjeg sprata. Sudio je kako je hteo. Međutim, protiv njega su podignute teške optužbe, pa je osuđen na smrt (došao je ferman iz Carigrada, ali se mogao i otkupiti). Tada je prodao skoro svo imanje (oko 1865. godine); samo mu je ostala kuća i malo zemlje oko nje. Mujagin sin je Halil, a Halilov Alija i Šaban. Neki su Kadići prešli u Durutoviće. Oko 1912. godine bilo je šest kuća Kadića u Pribokovićima kod Boljanića a pet u Durutovićima.

56. Krajine su živele u Bijeloj kod Mostara. Učestvovapi su u borbama protiv Austro-Ugarske 1878. godine i pobegli iz rodnog mesta. Došao je Mustafa (1830) sa petoricom braće u Pljevlja Živeli su zajedno do 1925. godine, a tada su se podelili na tri kuće. Doneli su dosta novaca; Mustafina žena je imala pun ćemer zlatnika. Mustafin sin je Latif. Sve su Krajine bili pekari i držali su stoku.

57. Tri brata Kujundžića su došla sa istoka i oko 1830. godine trgovali nakitom. Jedan se naselio u Pljevljima, drugi u Foči, a treći u Sarajevu. Ovaj u Pljevljima se oženio i imao sina Muja (1835), koji se bavio obućarskim zanatom.. Mujo je imao tri sina: Aliju, Smajila i Mehmeda. Alija je bi pisar kod kadije pre 1912. godine. Drugi brat je bio zlatar, a treći trgovac. Mujo je umro u Podgorici 1913. godine kao crnogorski vojnik, a Mehmed je bio u crnogorskoj vojsci na Drini 1914-1915. godine.

58. Došao je IbrahimIbrahimović kao mali dečko oko 1935. godine nz Orahovice sa Kosova i zaposlio se kao radnik u poslastičarskoj radnji Sefera Sulejmanovića. Kasnije je otvorio svoju poslastičarsku radnju i oženio se od Pobrića.

59. Hadžiosmanovići pamte imena predaka od Salih-age (1855). Njegov je otac došao 1878. godine iz Livna u Pljevlja. Bio je sarač (sedlar), pravio je sedla, bisage, opanke. I njihov sin Salih-aga i unuk Ismet bavili su se sedlarskim zanatom.

60. Kazazi u Pljevljima žive odavno i pamte imena predaka od Mehmeda (1870). Mehmedov se otac rodio u Pljevljima. Ne znaju svoje poreklo. Bila ih je samo jedna kuća. Mehmed je bio pekar. Bio je u I svetskom ratu u crnogorskoj vojsci.

63. Kankarši su poreklom iz Foče. Otuda su došli 1878. godine kad su austrougarske trupe zauzele Bosnu i Hercegovinu. Došla su tri brata: Avdo (1857), Salih i Bećir. Ne zna se kako je bilo ime njihovom ocu, ali je u Foči bio veoma bogat. Bavio se trgovinom. Iz Foče su sa njima došli i drugi bogati Fočani: Kulosmanovići, Hadžipirići, Kurtovići, Telećevići, Tataragići, Trhulji i dr.

Nekada su se u Foči drugačije prezivali, ali kada im je neki predak došao pred turskog velikodostojnika, rekao mu je taj: “Kankakaš”, što na turskom znači da ima velike crne obrve. Kasnije ih po tome prozvaše Kankaraši. Došavši u Pljevlja kupili su veliki plac iznad Milet bašte i tu su postepeno napravili tri velike kuće. Avdo se i dalje bavio trgovinom, a druga dva brata zanatima. Nisu im rod Kankaraši u gradu.

64. Koštovići su došli iz Hercegovine oko 1700. godine; došlo ih je šest porodica Tamo su se bavili pekarskim zanatom. Svi su u Pljevljima kupili kuće, otvorili trgovine i zanatske radnje. Imali su imanje na Sastavcima. Njihove su bile sve livade i njive oko III osnovne škole, odnosno od Krstate kasarne do Moćevca (računajući i Tominu njivu). Kad su došli iz Hercegovine, kupili su Tabane. Tabane su bile skoro u potpunosti njihove. Kasnije su se neki Koštovići bavili pekarskim zanatom.

65. Jedan je Kamber pobegao iz Foče 1878. godine sa tri sina: Mustafom (1855), Selimom i Alijom. Posle nekoliko godina vratili su se u Foču, ali tamo nisu dugo ostali, već su opet došli u Pljevlja. Napravili su tri kuće u Ševarima. Mustafa je bio građevinski radnik, a dva njegova brata krojači. Smatraju da su poreklom od nekog vojnika iz Kaira (Arapi). Mustafin sin je Mahmut (1885).

66. Kuluglije odavno žive u Pljevljima i ne znaju kada su tu došli. Preci su im bili ugledni ljudi, oficiri, službenici. Njihovi grobovi su se nalazili na mestu gde je sada bolnica. Ostao je samo još jedan grob nesrušen. Pamte imena predaka od Rašida (1865) koji je bio službenik u Sjenici. Njegov sin Šućro je bio obućar. Bilo ih je 1912. godine dve kuće.

67. Kurbegovići su sa Bosfora ili iz Hercegovine. Došli su oko 1700. godine. Pamte imena predaka od Ibrahima (1790). Njegov sin je Šemso (1828), Šemsov Šaćir (1858), a Šaćirov Ramiz. Prva kuća koju su napravili bila je od građe koja je sečena ispod Jalije, jer je taj prostor tada bio pod gustom šumom. Bavili su se trgovinom. Bile su ih 1912. godine 4 kuđe.

68. Hasan Kulosmanović (1820) je pobegao sa dva sina, ženom i kćerkom iz Foče 1878. godine pred austrijskim trupama Hasan je bio u Foči puškar, a bio je i dosta bogat. Kad je došao u Pljevlja 1878. godine, kupio je kuću, dućan i dva čitluka u Potocima. Njegov sin Ibrahim (1876) je bio trgovac, a Jusuf puškar. Ne znaju odakle su došli u Foču.

69. Ljuce su od Pavićevića iz Kuča ili Radanovića. Neki njihov predak je prešao u islam. Kad je Nikšić oslobođen od turske vlasti 1877. godine bilo je 20 kuća Ljuca u Nikšiću. Neki su odselili u Skadar, u Hercegovinu, a 5 kuća je došlo u Pljevlja. Pamte imena predaka od Osmana (1842). Njegovi sinovi su Alija i Ćamil. U Nikšiću su bili ugledno bratstvo. Kad su došli u Pljevlja, dao im je paša Bajrović zemlje u Ševarima i tu su napravili kolibe. Nisu doneli novaca iz Nikšića, pa su živeli veoma siromašno. Svi su bili obični radnici. Husein Ljuca je bio školovan i službenik, pravio je ljudima molbe, tužbe, žalbe i sl. Od njih su se odvojili Nikšići i Deševići.

70. Kujovići su potomci Kuja Micanovića – Boškovića, vođe Micanovića, koji je poginuo na Šarancima 1862. godine. Kujo je imao tri sina. Đule mu je unuk (1865), a Đulov sin je Zeko. Kujovu je pušku doneo otac Murata Strujića. Bile su ih 1912. godine 4 kuće.

71. Luinovići su iz Nikšića. U Pljevlja su došli 1877. godine i kupili imanje u Vidrama. Od njih su se odvojili Hekali i Hadžišaćirovići, a nekada su se svi zvali Luinovići. Bila ih je jedna kuća Pamte Aliju (1880). Alijin sin je Huso.

72. SalkoMrzić je živeo kod Kalinovika. Kad je trebalo da ide u austrijske regrute 1882. godine, nije hteo u austrijsku vojsku, već pobeže u Crnu Goru. Tamo se zadržao sve do 1912. godine. Salkova oca Ibrahima (1830) su Švabe proterali sa familijom iz Bosne. Naselili su se u Kominima. Salko je 1912. godine došao u Pljevlja sa crnogorskom vojskom. Bio je konjovodac Janku Vukotiću. Oženio se 1912. godine i dobio miraz na Gukama. Bio je crnogorski vojnik u I svetskom ratu 1914-1916. godine. Skoro 30 godina je radio kao poljar.

73. Ljumići žive u Pljevljima najmanje 300 godina. Pamte imena predaka od Husa (1884). Huso je bio zanatlija. Imala ih je samo jedna kuća.

74. Manovovići znaju imena predaka od Hasana (1845), koji se rodio u Pljevljima, ali ne znaju koji je Hasanov predak došao u Pljevlja i odakle. Hasanova je bila Durgatovina (čitav prostor oko Bajića sokaka do Zlodola), imanja u Potrlici i Ptičije polje na Jabuci, gde žive Matovići. Imali su imanje i u Mažićima kod Priboja. Kuća im je bila u Arapskoj mahali ispod Stražice. Hasanovi sinovi su: Mahmut i Jusuf.

Mahmut je bio za ujedinjenje Jugoslavije i veliki protivnik Austro- Ugarske i njene politike, zbog čega je i interniran 1916. godine u Mađarsku i tamo ostao do završetka I svetskog rata. Posle 1918. godine bio je predsednik opštine Pljevlja i narodni poslanik. Bio je obrazovan i bogat. Dobio je, zbog rada na oslobođenju i ujedinjenju naših naroda, Orden Sv. Save i Danilov orden.

75. Mlatišume su od Markovića iz Bjelopavlića, koji su preselili u Srbiju. Poznat je bio Staniša Marković, oberknez koji je popravio manastire Žiču i Kalenić. Nadimak mu je bio Mlatišuma. Njegovo ime je nosila ulica iza Vukova spomenika. Jedan njegov potomak je otišao u Foču i prešao u islam.

Pamte imena predaka od Selima (1852). Njegov je deda prešao u islam i naselio se u Trbušje (selo između Foče i Tjentišta). Selim se kasnije preselio u Foču i tamo su mu se sinovi bavili zanatima. Selimov sin je Avdo, a njegovom sinu ime je, takođe, Avdo. Avdo je kasnije došao u Pljevlja.

76. Mekići su iz Nikšiđa. U Pljevlja su došli 1877. godine Ferat i Hadžo. Ferat se naselio u Krćama i tamo kupio lepo imanje. Sinovi su mu Ejub i Omer.

Hadžo se naselio u Pljevljima. Njegovi sinovi su Ibro i Ahmo.

77. Kurtovići su iz Foče. Došla su dva brata 1878. godine u Pljevlja, ali se ne sećaju njihovih imena. Jedan brat je imao sina Avda (1855). Kurtovići su se u Foči bavili trgovinom. Bilo ih je četiri kuće. Došavši u Pljevlja dva brata Kurtovića su napravila kuće u Moćevcu i bavila se trgovinom stokom.

78. Lukovci su poreklom iz Nikšića. Kažu da su živeli u Lukovu, po čemu su i dobili prezime. Otuda su došla 1877. godine tri brata sa familijama. Jedan brat je imao sina Nazifa (1876). Nazifov sin je takođe Nazif. Lukovci su se u Pljevljima bavili zanatima.

79. Krupe su iz Bosanske Krupe. Tamo su se prezivali Arslanagići.Mustafa (1855) Arslanagić je tamo bio oženjen i imao jednog sina. Jednog dana 1881. godine grupa muslimana, među kojima je bio u Mustafa i prijatelj mu Mujo, pevali su pesmu, na javnom mestu, o Firdeus-begu, jednom od vođa otpora Švabama i o njegovoj lepoj kćeri Fati. Švapske vlasti su htele da ih uhapse i oni pobegnu u Pljevlja. Mustafa se oženio Mujovom sestrom Fatom, koja je bila veoma lepa devojka, i sa njom imao petoro dece. U Krupi mu je ostala prva žena sa sinom. Nikad se više nisu videli.

Mustafa i Mujo su bili preduzimači građevinskih radova, pa su na Dolovima napravili neke švapske kasarne, među kojima i današnju kantinu. Po dolasku u Pljevlja, Mustafa se prozvao Krupa, prema svom rodnom mestu.

80. Loji su starosedeoci u Foči. Tamo ih ima dve vrste. Pamte imena predaka od Zićtije (1850). U Pljevlja su došli 1878. godine, bežeći ispred austrijskih trupa. Zićtijin sin je Smajil i bio je trgovac. Bila ih je u Pljevljima samo jedna kuća.

81. Pamte Kavazovići imena predaka od Avda (1830). Njegov sin je Sejdo, a Sejdov Alija. Došla su dva brata askera iz Azerbejdžana, sa Kavkaza: Salko i Alija. Salko je otišao u Doboj, a Alija u Pljevlja. Alijin je unuk Avdo. Avdo je bio krojač, pa su i njegovi sinovi bili krojači. Sejdo je bio u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu.

82.Talovići su poreklom Srbi, pa su prešli u islam, izgleda pre 300 godina. Bilo ih je 1912. godine dvadeset kuća. Najviše je bilo mesara, ali i drugih zanatlija. Bili su snažni i razvijeni. Šerif je bio visok 220 cm. U crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu bila su četiri Talovića. Pamte imena predaka od Murata (1818). Njegov sin je Mujo, a Mujov Nazif.

83. Brahići su od Mašovića iz Gradca – Crnog Brda. Smatraju da su došli iz Mostara ili Mađarske oko 1700. godine. Pamte imena predaka od Ahmeta (1860). Rodio se na Crnom Brdu i kasnije došao u Pljevlja. Bio je pekar, i možda po tome što je radio sa brašnom, prozvaše ih Brahići. U Pljevljima je bilo drugih Brahića, ali nisu sa njima rod. Ahmetov sin je Mujo, ali su mu u školi neku decu pisali kao Brahiće, a neku kao Mašoviće. I Mujo je bio pekar. Mujov sin je Bahrija.

84. Mutapčići su iz Tuzle. Došao je u Pljevlja Nezir Mutapčić sa četiri sestre 1878. godine. U Pljevljima se oženio od Merikovića. Bavio se trgovinom, a imao je čitluk u Hoćevini (čifčije Đačići) i Kakmužama. Prešli su u islam u Tuzli. Nezirovom sinu bilo je ime Nezir.

85. Papovići smatraju da su starosedeoci u Pljevljima. Pamte imena predaka od Jusufa (1885) i sina mu Izeta. Jusuf je učio školu za vreme turske vladavine, a potom bio službenik.

86. Nalovići odavno žive u Pljevljima, ali ih je nekada bilo više. Početkom ovoga veka bila ih je samo jedna kuća. Svi su bili zanatlije. Pamte imena predaka od Naila (1842). Nailov sin je Sulejman, a Sulejmanov Sado. Poznata je uzrečica: ”Ko Nalović u Prijepolje.”

87. Poturaci ne znaju svoje poreklo. Pamte imena predaka od Derviša (1885). Dervišov sin je Rizah. Bili su zanatlije.

88. Nahodovići su iz Nikšića. Tamo su živeli kod stare drvene džamije. Imali su zemlju na selu. Po slobođenju Nikšića, 1877. godine, došao je Muharem (1850) u Pljevlja. Doterao je tovar novca i odmah kupio dve kuće. Muharem je mnogima pozajmio novac, ali mu svi nisu vratili. Kupio je fijaker i konje i vozio poštu za Čajnaiče i Prijepolje. To je radio do 1926. godine, a od tada su se koristili autobusi.

Muharem je imao više odlikovanja koja je dobio od kneza Nikole, ali ne znaju kad i koja. Imao je 4 sina. Njegov sin je Mustafa (1875), koga su iz Nikšića doneli u krošnji na konju. Mustafin sin je Ibro. Kasnije su se Mustafa i Ibro bavili kovačkim zanatom.

89. Nangalije su došle kao izbeglice iz Bosne 1878. godine. Tamo su živeli kod Maglaja. Došao je Zećirov otac i dva strica i naselili se u Nangama. Bili su bogati. Kao i ostale izbeglice krčili su šume i razoravali pašnjake. Dosta su se obogatili, pa su imali čifčije u Nangama. Bilo ih je tri kuće i kasnije su se odselili iz Nangi.

90. Pojatići odavno žive u Pllvljima, ali ne znaju od kada. Bile su ih 1912. godine tri kuće. Imali su imanje u Polju, a imali su i čifčije. Kasnije su bili zanatlije. Pamte imena predaka od Muharema (1840). Njegov sin je Bećir, a Bećirov Osman.

91. Alajbegovići su iz Foče. U tom bratstvu je bilo i paša. Poreklom su od Čengića iz Hercegovine. Bili su u Foči bogati, spadali su među najbogatije Fočake. Imali su veliki broj čifčija. Pobegli su pred ausrougar- skim trupama 1878. godine. Došao je Kadrija (1825) sa tri sina: Bećirom, Ahmetom i Veizom (1865). U Pljevljima su (u Ševarima) napravili veliku kuću. Jedna njihova nevesta, rodom od Drnda, donela je u miraz tri čitluka u Kalušićima, dućan i pekaru.

Bećirov sin Džafer bio je školovan i znao četiri jezika. Bio je prevodilac u sudu sve do smrti 1926. godine. Kadrija je 1879. godine, odmah po dolasku u Pljevlja, krenuo za Meku na ćabu i tamo umro.

Bećirov sin Džafer promenio je prezime i prozvao se Kadribašić. Njegov sin je Murat.

92. Nikšići su od Ljuca. Tako su se prozvali dok su bili u Nikšiću, pre 1877. godine. Pamte imena predaka od Nazifa (1860). Nazifov je otac došao u Bijelo Polje 1877. godine. Tu se Nazif bavio trgovinom. Nazifov sin Suljo umro je 1922. godin, a njegova žena Mulka došla je u Pljevlja 1923. godine sa jednogodišnjim sinom Hamidom.

93. Pelidije potiču od nekog trgovca koji je došao iz Azije, možda pre 300 godina. Imali su u Kominima imanje od preko 60 hektara zemlje koju su im obrađivale čifčije, a deo su sami obrađivali. Bilo ih je 1912. godine tri kuće. Pamte imena predaha od Mehmeda (1852). Njegov sin je Husein, a Huseinov Džemail.

Neki kažu da su Pelidije od Nikšića.

94. Pijalovići ne znaju od kada su u Pljevljima, niti odakle su došli. Bilo ih je početkom ovoga veka dve kuće. Pamte imena predaka od Muharema (1870). Njegov sin je Arif. Za vreme turske vladavine imali su deset čitluka i isto toliko čifčija u Bučju. Imali su neko imanje i u Vidrama.

95. Rizamulići smatraju da potiču od nekog oficira iz Anadolije. Pamte imena predaka od Rizaha (1870). Veruju da je Rizahaov pradeda došao iz Azije i da mu je bilo ime Rizamula. Rizahov otac je bio ranjen na Šarancima 1862. godine i spasili su ga Bojovići. Imali su više čitluka u Ogradama, a nekoliko i u okolnim selima. Bavili su se i trgovinom. Rizahov sin je Ibrahim.

96. Mulovića ima dve vrste, ali nisu rod. Jedni su poreklom iz Zvjezda kod Prijepolja, a kad su došli u Pljevlja ne znaju. Pamte imena predaka od Mula (1800), koji se rodio u Pljevljima. Njegov sin je Abdulah (1835), a Abdulahov Ibrahim. Ibrahimov sin je Juso. U Zvjezdu su se prezivali Teminići, pa su se po Mulu prozvali Mulovići. Imali su velika imanja u Ristošićima, Zvjezdu, Brvenici i u Pllvaljsko polju. U Pljevljima je do skoro bila jedna kuća Teminića. Početkom ovoga veka bile su dve kuće Mulovića.

Svi su Mulovići išli na ćabu u Meku. Ibrahimov brat Zahar je bio dvanaest godina predsednik opštine. Hakija je bio veroučitelj. Bili su bogati.

97. Malo znaju Rustemagići o svojim precima. Pamte imena predaka od Osmana (1870). Sin mu je Mustafa. Rustemagići su bili ugledni Pljevljaci. Imali su čitluke u Otilovićima, Ogradama i Brvenici. Bavili su se i trgovinom.

98. Muharemovići su iz Batova kod Goražda. Selim Muharemović je pobegao ispred Švaba 1878. godine i naselio se na Krčmi kod Dajovića hana i bio čifčija kod Ešimbega Bajrovića. Njegov sinovac Rešo (1870) je pobegao od maćehe oko 1880. godine i došao kod strica Selima.

Rešo je bio kasnije subaša (poslovođa) kod Trhulja. Kupio je njivu i napravio kuću u Ševarima. Imao je šest sinova i dve kćeri.

99. Muslići su od Šahovića. Tamo ih je bilo dvadeset kuća. U Pljevlja su došle četiri kuće 1924. godine. Bogat je bio trgovac Amir Muslić.

100. Nuhanovići su Romi iz Goražda. Došli su u Pljevlja oko 1700. godine. Iznad Jalije je bila Ciganska mala (Mahala).

101. Sofovići su poreklom iz Bosanske krajine. Otuda su pobegli pred Austrijancima 1878. godine. Pamte imena predaka od Rašida (1880). Rašidov je otac došao iz Bosne i naselio se u Pljevljima. Rašid je trgovao kožom.

102. Srne su iz Kotor Varoši, iz Bosne. Otuda je pobegao Hadžo sa familijom 1878. godine pred austrijskim trupama. Njegov sin Mehmed (1860) je bio preduzimač građevinskih radova u Pljevljima. Pravio je zgradu ućumeta, kasnije starog sreskog odbora. Kad je pri završetku radova trebao da isplati majstore, blagajnik je nekud pobegao sa novcem, pa je ostalo mnogo neplaćenih završenih poslova. Napravio je sebi tri kuće. Imao je četiri sina od kojih je jedan bio Ibro – obućar.

103. Malkići su starosedeoci u Pljevljima. Hasanovi (1870) sinovi su: Ramiz, Aljo i Mušo. Svi su bili obućari. Bilo ih je oko 1912. godine tri kuće.

104. Ćulahovići su staro pljevaljsko bratstvo. Imali su preko 50 čitluka u Potocima, Krćama, Bukovici itd. Bilo ih je oko 1912. godine tri kuće. Pamte imena predaka od Smajila (1870). Smajilov sin je Alil. Ćulahovići su držali i pola Stražice (severna strana).

Meho Ćulahović je bio veliki turski zulumćar. Imao je čardak na Jakupovom Grobu. Ubio ga je Boško Vojinović, hajdučki harambaša O tom događaju narod je ispevao pesmu, od koje ćemo navesti samo nekoliko stihova:

”Oštra noža Ćulahović Meha,

Boljega ga u Turčina nema.

Vrag nanese Boška Vojinovića..

Pa on svojom palošinom manu  I Mehovu odsiječe glavu”…

105. Šećerkadići su od Kadića, a oni su došli iz Mađarske oko 1700. godine. Pamte imena predaka od Omera (1900). Omer je bio obućar, a njegov sin je Kemal. Omerov rođak je bio za vreme bivše Jugoslavije muftija (starešina svih hodža u Pljevljima). Imali su više čitluka. Rod su im Hadžiatlagići.

106. Šabanići su došli od Šapca oko 1800. godine. Tamo su se drugačije prezivali. Pamte imena predaka od Deda (1820). Njegov sin je Salko, a Salkov Džemajil. Došla su četiri brata. Jedan od njih je Dedov deda. Iz njihovog bratstva bilo je više hodža. Kad se gradila camija kod Milet bašte, oko 1860. godine, bio je hodža Arifaga. On je klanjao na minaretu. Nasledio ga je Abdurahmanov otac. Uglavnom su bili sveštenici i zanatlije. Imali su imanje u Golešima. Bilo ih je oko 1912. godine šest kuća.

107. Šahimpašići su sa Glasinca. Tamo su imali mnoga imanja i jedan veliki han. Otuda je došao Asim sa majkom Azeminom 1878. godine. Otac mu se razboleo i umro na Glasincu, a inače je bio turski oficir. Azemina je sa tri devojčice i sinom Asimom pobegla u Pljevlja ispred austrijskih trupa. Bila je rodom od Muftića iz Pljevalja. Dobila je kuću u miraz i kupili su pet njiva u Pljevaljskom polju i jedan čitluk u Ljutićima.

Asim je i dalje ostao vlasnik svojih imanja u Bosni, svake godine je odlazio u Bosnu i od čitluka donosio veliki prihod u novcu. Asim je imao u Pljevljima i malu trgovačku radnju. Sin mu je Omer. Asim je bio u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu u borbi protiv Švaba.

108. Sujaldžići su iz Nikšića. Ovamo su došli po oslobođenju Nikšića 1877. godine. Inače, u Nikšić su došli iz Hercegovine i prezivali su se Koporanići. Prezime su promenili jer su u Nikšiću gradili i popravljali vodovod, pa prema turskoj reči ”suj” – voda dobiše novo prezime. Iz Nikšića su se razišli 1877. godine na razne strane, a u Pljevlja je došla samo jedna porodica. Došao je Rašid (1855) sa bratom. U Pljevljima se Rašid oženio, napravio kuću i kupio imanje na Radosavcu. Rašid se i u Pljevljima bavio građenjem i popravkom vodovoda. To je radio i njego sin Ibrahim.

109. U Pljevlja je doselio Sefer Silejmanoviđ iz Prizrena 1925. godine i otvorio poslastičarsku radnju. Njegovi preci su bili Srbi, pa su prešli u islam (Goranci). Za usluge koje je Sefer napravio srpskoj vojsci prilikom prelaska preko Albanije krajem 1915. godie, dobio je visoko srpsko odlikovanje.

110. Sukićisu iz Nikšića. Tamo su došli iz Hercegovine. U Nikšiću ih je bilo 24 kuće. Uglavnom su bili trgovci. Kad je Nikšić oslobođen 1877. godine, u Pljevlja je došao Derviš (1860) sa tri sestre. U Pljevlja je Derviš (ili Duran) doneo ćup pun zlatnika, te odmah kupio veliku kuću i oženio se. Posle balkanskog rata (1912. godine) odlučio je da ide u Tursku sa sestrama i familijom. Njegov sin Hasan (1890) nije hteo da ide sa njim, već je (bio je momak) ostao. Duran je sa sestrama razdelio novac. One su u pojaseve ušile mnogo zlatnika i opasale ih oko sebe. Slično je uradio i Duran, a neposlušnom sinu nije ostavio ni novčić. Hasan se posle oženio i nastavio da živi u Pljevljima

111. Slijepčevići su odavno u Pljevljima. Živeli su u Ševarima, ispod Prkosa. Pamte imena predaka od Salka (1850). Salko je imao starijeg brata. Oni su se ranije prezivali Arapovići.

Kad se negde oko 1865. godine neki Turčin odmetnu u šumu, paša raspisa nagradu za onog ko ga ubije. Salkov brat se javio da Turčina ubije. Uzjahao je konja, a za pojas je sakrio veliki nož. Blizu Boljanića presrete ga razbojnik, ali ovaj reče da ne vidi i ne zna kuda ide. Razbojnik mu poče pretresati torbe, a ovaj ga udari nožem po vratu, zatim mu odseče glavu i odnese u Pljevlja paši. Paša mu dade veliku nagradu i reče da bi se od sada trebali prezivati Slijepčevići, jer je ubio odmetnika praveći se slep. Odavno ih je bila samo jedna kuća. Bavili su se zanatom.

112. Došla su četiri brata iz Anadolije i od njih su postala četiri bratstva: Sadagići, Sejfovići, Mehagići i Vajzovići. Imali su veliko imanje Sadagići u Potrlici, kao i jednu vodenicu. Ispod njih su imali vodenicu Drnde (Bajevac, mesto do Ćehotine). Kad je za vreme bivše Jugoslavije izgorela opštinska zgrada u Otilovićima, neke Sadagiće su upisali kao Sadoviće. Od tada se jedni prezivaju Sadagići, a drugi Sadovići. Došli su u Pljevlja otprilike pre 250 godina.

U Ševarima je bilo Vajzovića. Švabe su 1917. godine našle u njihovoj kući četiri komite (muslimana) i ubili dvojicu. Vajzovići su se posle razbežali. Kod Tvrdaša su bili do 1920. godine, a onda se preselili u Ševari. Pamte imena predaka od Osmana (1830). Njegov sin je Omer, a Omerov Nurija

113. Sejfovići su rod sa Sadagićima, Vajzovićima i Mehagićima. Pamte imena predaka od Sejfa (1880). Bio je trgovac, kao i njegovi preci. Živeli su u gradu. Sejfov je Alija, a Alijin Šukrija.

114. Sokolovići su iz Krajine. Pamte imena predaka od Ramiza (1867). Ramizov sin je Ethem. Ramizov otac, kao mapo dete, ostao je bez oca i majke, pa ga je podigla tetka udata za Sokolovića. Kad je odrastao bio je turski oficir. Njemu su posle dali svoje prezime – Sokolović. Tako se prezivaju i njegovi potomci. Ne znaju kada su došli u Pljevlja. Bili su trgovci i zanatlije, a imali su i čifčija.

115. Šabovići su stari Pljevljaci. Jedan Šabović je davno odselio u Novi Pazar. Koliko je tamo bio ne zna se, ali se vratio sa tri brata u Pljevlja i živeli su par godina u vodenici (sadašnja kožara) u Ševarima. Pošto u Pljevljima nije bilo poslova za njih, dva brata odsele u Trebinje, a dva se nasele u Petinama. Pamte imena predaka od Avda (1884). Avdov deda je bio jedan od četvorice braće.

Kasnije su dva brata, oko 1880. godine, prešli u Sirčiće – Bukovicu, izgleda na miraz, a na imanje u Petinama naselili su čifčije Đukoviće. Avdo je bio kodžobaša. Bilo ih je oko 1935. godine pet kuća.

116. Kečevići su staro muslimansko bratstvo u Pljevljima. Uglavnom su se bavili trgovinom i zanatima. Pamte imena predaka od Abdulkerima (1860). Njegov sin je Fehim, a Fehimov Ševko.

Postoji još jedno bratstvo Kečevića. Oni su živeli u Potrlici, kod Tvrdiša. Od njih je Osmo Kečević.

117. Tursumovići ne znaju od kada žive u Pljevljima. Pamte imena predaka od Ibrahima (1900). Njegov sin je Rifat. Ibrahim je bio pekar. Bila ih je samo jedna kuća.

118. Tutundžići su, kako oni kažu, od nekog dvorjanina koji je na Boljaniće došao pre paše Boljanića i dobio spahiluk od Boljanićkog visa do Rađevića. Kuće su im bile u Boljanićima. Pamte imena predaka od Muja (1830). On je imao osam sinova. Najmlađi mu je bio Sejdo. Početkom ovoga veka od osam Mujovih sinova bilo je osam kuđa i još dve od nekog njegovog rođaka. Tutundžići su imali dobra imanja, a imali su i čifčije. Sejdov sin je Kasim.

119. Postoje dve verzije o poreklu Trhulja. Po jednoj, oni su iz mesta Trhulja kod Gacka a po drugoj, koja je tačnija neki Trhulj Ličanin radio je neke poslove u Foči i zavoleo neku udovicu muslimanku. Ona pristade da se uda za njega, pod uslovom da pređe u islam. On na to pristade. Njegovi su potomci živeli u Foči i uglavnom se bavili trgovinom.

Iz Foče su pobegli pred austrijskim trupama 1878. godine očevi Bećira (1860) i Hasan – (1885) i naselili se u Pljevljima. Neki su Trhulji i dalje ostali u Foči. Oko 1920. godine bile su ih tri kuđe u Pljevljima a došao je i Avdo 1925. godine. Njihove su bile čitave Bare u Ševarima. Imali su imanja i u Bukovici.

120. Zenđelići su iz Foče. Otud su pobegli pred Švabom 1878. godine. Došao je u Pljevlja Alijin (1870) otac i stric. Kupili su zemlju na Radosavcu i napravili dve kuđe. Jedan je Zenđelić odselio u Čajniče. U Pljevljima je ostao Alija. On je bio zanatlija. Njegov je Ibro, a Ibrov Mujo.

121. Žiga ima dva bratstva. Rod su Žige iz Gradca i Žige iz Pljevalja, a nisu im rod Žige iz Bukovice. U Pljevljima je bila samo jedna kuća Žiga. Bavili su se trgovinom i zanatima. Ne znaju odakle su. Pamte pretke od Saliha (1850). Njegov sin je Šerif. Žige u Gradcu odselile su iz Pljevalja pre skoro 300 godina.

122. Tarabe su iz Livna. Tamo ih je bilo više kuća i bavili su se zemljoradnjom. Iz Livna su pobegli pred Švabom 1878. godine i naselili se u Pljevljima. Pamte imena predaka od Muja (1830). Došao je Mujo sa tri sina: Dervišem, Jusom i Ademom. Derviš (1860) se oženio u Pljevljima i imao troje dece. Bila ih je jedna kuća. U Pljevljima su kupili dvoje kola i tri para konja, koji su im pomagali pri radu. Napravili su kuću, štalu i još nekoliko zgrada. Kupili su i imanje. Bila ih je jedna kuća i dobro su živeli. Dervišov sin je Suljo.

123. Vlahovljaka ima tri bratstva (jedni su u Boljanićima, drugi u Durutovićima a treći u Pljevljima). Nisu međusobno rod. Pljevaljski Vlahovljaci su se nekad prezivali Jahijabegovići i živeli su u Hercegovini. Imali su velika imanja. U njihovom susedstvu živeo je neki bogati Srbin. Jedan Jehijabegović mu je oteo deo imanja i po tome ovoga prozvaše Vlahovljak, jer je u Vlaha oduzeo zemlju. U Pljevlja su došli pre, možda, 300 godina.

Pamte imena predaka od Ibrahima (1860). Njegov je sin Sulejman. Svi su se bavili sitnom trgovinom i zanatima. Bilo ih je 1912. godine dve kuće.

Sva tri Bećirova sina u Pljevljima su se bavila trgovinom. Bećir je doneo dosta novca, te je u Pljevljima napravio tri kuće i ostale pomoćne objekte. Kupili su imanje u Meljaku (čifčije – Zečevići) i na Jabuii (čifčije – Matovići). Njihov je bio Gosteč i imanja ispod Gosteča. Tamo su imali kuće i više sluga. To su kasnije prodali Rondovićima. Kuće su im bile ispod starog sreskog odbora i sada su u upotrebi.

125. Tarančići su iz Dragovića kod Poblaća. U Pljevlja je došao Ibro Tarančić 1924. godine, i bio je radnik u mlinu. Njegovi su sinovi Rifat i Medo.

126. Šibalići su se nekada prezivali Kurtovići, pa promenili pre zime. Bila ih je jedna kuća. Pamte pretke od Hadža (1840). Njegov sin je Salko, a Salkov Džemajil.

127. Šulovići su došli iz Nikšića 1877. godine, pošto je grad oslobođen od Turaka. Došle su tri kuće. Nekoliko godina su se zadržali negde na selu i potom doselili u Pljevlja. Iz Nikšića je došao Derviš, deda Dedov (1878). Bili su prilično siromašni, a bavili su se trgovinom i zanatima.. Jedan brat im je radio u opštini. Od Šulovića su se odvojili Avdovići.

128. Škodi su živeli u Boščinovićima kod Odžaka. Bilo ih je oko 1912. godine sedam kuća. Tu žive odavno. Obrađivali su svoja imanja i nisu imali čifčija. Pamte imena predaka od Bećira (1850). Bećirovi sinovi su: Jašar, Fejzo i Mujo. Fejzo je bio u crnogrorskoj vojsci u I svetskom ratu.

129. Talići su iz Bugarske. Ibro i Omer Talić ostali su bez oca i majke, a imali su samo 16, odnosno 18 godina. Sestra im se udala za Rama Mahića. Mahić se preselio u Pljevlja 1895. godine, a sa njim su došla i dva mu šuraka Talića. Pamte imena predaka od Muja (umro u Bosni). Ibrov sin je Hakija. Braća su u Pljevljima nabavila konje i kola i dobro radili i živeli. Bilo ih je dve kuće.

130. Ramo Mahić je došao iz Bosne – Bugojna 1895. godine i naselio se u Potrlici kod Tvrdaša. Tamo je kupio imanje. Bila ih je jedna kuća. Ramov sin je Mujo, a Mujo je imao tri sina.

131. Šmigovići su se nekada zvali Hodovići, pa su promenili prezime. Pamte imena predaka od Šerifa (1862). Njegov pradeda je bio dobar lovac, ali zbog čestog žmirkanja i treptanja nazvaše ga Šmigo. Otuda Hodovićima novo prezime – Šmigovići. U Pljevljima žive više od 250 godina, ali ne znaju odale su poreklom. Imali su imanja u Poblaću, Crljenicama, Zenici, Pljevaljskom polju itd, a i više čifčija.

Šerif je pekao hleb za Švabe. Imao je po tri radnika. Sada stanuju u kući koja je pravljena oko 1800. godine. Avdo je bio u crnogorskoj vojsci u I svetskom ratu, a bio je i u borbi na Mojkovcu. Tu je zarobljen i proteran u Pljevlja. Pustio ih je paša Bajrović.

132. Zukovići žive odavno u Pljevljima, ali ne znaju kad su došli i odakle. Još koriste kuću koju je pravio Hasanov otac. Hasan je rođen oko 1839. godine i bavio se trgovinom. Imao je četiri čitluka u Golešima, Vlaci, Pljevaljskom polju. Hasanu je žena donela dosta novca – veliki čember zlatnika. Hasanov sin je Muharem, a Muharemov Mustafa. Početkom ovoga veka bilo je četiri kuće Zukovića.

133. Zilići su iz Nikšića. Došao je Uso (1825) u Pljevlja 1877. godine sa četiri sina Osmom, Muratom, Bećirom i Ferhatom (1855). Ferhat je bio najmlađi i oženjen. Prvo su odselili iz Nikšiđa u Skadar, ali pošto tamo nisu mogli nađi dobre uslove za život, došli su u Odžak. Kupili su zemlju u Čengića u Gornjem selu, a zatim krčenjem i paljenjem lugova dosta su proširili imanje.

Bećir se nije ženio, a trojica braće formirala su tri porodice i podigli tri kuće. Kasnije su dva Ferhatova brata odselila. Ostao je samo Ferhatov sin Rašid (1895). Njegov sin je Murat.

134. Delagije su iz Sarajeva gde ih je 1878. godine bilo pet kuća. Husein Delagija je imao u okolini Sarajeva pet čitluka (Mijovići). Kad su Švabe došle u Bosnu 1878. godine, učestvovao je i Husein u davanju otpora austrijskoj vojsci. Švabe su ga zarobile i desetak vojnika sa bajonetima na puškama su ga čuvali i hteli da ga streljaju. On ih zamoli da mu dozvole da se pomoli Bogu. Kad to uradi, trgnu pušku jednom vojniku i pet njih zbode bajonetom. Ostali ga ubiše. Husein je imao tri sina. Jedan mu je ostao u Sarajevu i služio austrijsku vojsku u Beču, a dvojica (momci): Muhamed i Ethem, pobegoše u Pljevlja 1880. godine, uglavnom zbog vojne obaveze.

Sa sobom su doneli dosta zlatnog novca pa su odmah kupili imanje u Ljuću, napravili kuće i bavili se trgovinom kože i proizvoda od kože, pribora za obuću itd. Braća su se oženila u Pljevljima i imala po desetoro dece. Muhamedov sin je Ibrahim.

135. Hadžalići su iz Foče. Došao je Šućrov deda 1878. godine sa četiri sina a od njih su kasnije postale četiri kuće. U Foči su se bavili trgovinom, pa su trgovali i po dolasku u Pljevlja. Pamte imena predaka od Ahmeda (1873). Njegov sin je Šućro.

136. Sarvani su stari Pljevljaci. Pamte imena predaka od Hadža (1856). Njegov sin je Habdulaziz-Hafiz (1886). Hadžo se bavio trgovinom. Imali su imanja i čifčije u Krćama. Hafiz-Abdulaziz je bio školovan, a bavio se trgovinom i zanatima. Bio je i narodni lekar. Bilo ih je 1912. godine pet kuća. (Omerbašić kaže da su Sarvani Fočanci – druga verzija).

137. Omerbašići su iz Foče. Otuda je pobegao Mustafa Omerbašić od regrutacije 1882. godine. U Pljevljima se oženio od Sarvana i imao dva sina: Huska i Mehmedaliju. Mustafa je u Foči završio osnovnu školu. Bavio se trgovinom.

138. Tucovići pamte imena predaka od Sada (1875), koji je bio mesar. Njegov sin je Šemso, a Šemsov Enes. Kažu da je, najverovatnije Sadov otac došao iz Azije, odnosno pobegao od krvne osvete. Živeli su siromašno i bila ih je samo jedna kuća.

139. Tahlovići su možda najstariji Pljevljaci. Pamte imena predaka od Muja (1850). Njegov sin je Ahmet, a Ahmetov Sulejman. Imali su imanja u Rađevićima i Matarugama i dosta čifčija. Živeli su u gradu i bavili se trgovinom stokom. Bilo ih je 1904. godine četiri kuće.

140. Hodžića ima u Pljevljima dva bratstva. Jedni su došli iz Prijepolja, a drugi iz Boljanića. Hodžići u Boljanićima su došli iz Hercegovine, možda pre 300 godina. Smatraju da su se odatle raseljavali na više strana. Na Boanićima su imali han i dućan.

Jedne noći, oko 1890. godine, zanoćilo im je u hanu više kiridžija sa tovarima skupocene robe. Neko im je noću pokrao robu, pa su je morali platiti. Zbog toga su dali han, dućan i zemlju, pa su dva brata Hamid i Ahmet otišli u Brvenicu na miraz. Hamidov sin je Salko (1850), a njegov Džemajil. Salihovi sinovi su: Jusuf, Džemail i Hajrudin. Džemajil je bio kapetan bivše jugoslovenske vojske. Zarobljen je 1941. godine i interniran u Nemačku. Po završetku rata vratio se u zemlju i ostao u Armiji. Penzionisan je u činu generala.

U Pljevlja su došli posle 1912. godine.

141. Hadžihamzići u Pljevljima su od Mekića iz Nikšića, ali su oko 1650. godine prešli u islam. Mekića je najviše bilo kod Kolašina. Neki su Mekići kasnije prešli u Nikšić i tamo ih je bilo više kuća. Poznat je bio Hamza Mekić. Išao je na ćabu u Meku i Medinu. Njegovi se potomci prozvaše Hadžihamzići.

Prema drugoj verziji, koju iznosi Šalipurović, Hamza je bio Mušović, a Mušovići su od Joksimovića.

Kad je Nikšić oslobođen od Turaka, Hamza nije hteo da nosi crnogorsku kapu i odselio je iz Nikšića za Pljevlja. Doneo je veliku količinu zlatnog novca, kupio imanje u Pljevljima i bavio se trgovinom.

Prvi turski popis (katastarski) iz 1468. godine navodi da su Pljevlja imala 72 kuće. Drugi je popis izvršen 1477. godine i u defteru je upisana 101 kuća u ”Trgu Pljevlja ili Tašlidža”. U defteru za Pljevlja ne navodi se da tu ima muslimanskog stanovništva, a u hercegovačkom defteru da u nekim selima već ima muslimana. Navodi se da je u jednom selu bilo 114 hrišćanskih domaćinstava a samo jedno muslimansko.

Učvršćenjem turske vlasti proces islamizacije brže napreduje. Izgleda da su najviše prelazili u islam trgovci.