У Дубровнику је 1890. године од 11.177 становника њих 9.713 говорило српски Reviewed by Momizat on . У Дубровнику, као и у добром делу Далмације, до почетка 20. века постојао је велики број оних који су се изјашњавали као Срби католичке вероисповести. Један од У Дубровнику, као и у добром делу Далмације, до почетка 20. века постојао је велики број оних који су се изјашњавали као Срби католичке вероисповести. Један од Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Документи » У Дубровнику је 1890. године од 11.177 становника њих 9.713 говорило српски

У Дубровнику је 1890. године од 11.177 становника њих 9.713 говорило српски

У Дубровнику, као и у добром делу Далмације, до почетка 20. века постојао је велики број оних који су се изјашњавали као Срби католичке вероисповести. Један од трагова таквог изјашњавања може да се види и у календару „Дубровник“ за просту 1898. годину. 

Dubrovnik, srpski jezik

Објављујемо статистички део овог календара у којем су, поред података о броју становника у Дубровнику и припадајућим насељима, између осталог може видети и изјашњавање којим језиком се говори у кући.

Дубровник је (са насељима Груж-Лапад, Бргат Горњи, Бргат Доњи, Грбавац, Мартиновићи, Макоше, Буићи, Петрача, Челопеци, Чибача, Брашина, Завреље, Солине и Плат) по попису из 1890. године имао 11.177 становника.  Од тог броја највећи број су чинили католици (10.327), православних је било 546, евангелиста 221, Јевреја 79, мухамеданаца два и један унијат, те један становник без верског опредељења.

На питање који језик говоре у кући 9713 се изјаснио да је то српски језик, 716 талијански, 384 мађарски, 285 немачки, 52 чешки, 19 словенски, шест пољски и два руски језик.

Календар „Дубровник“ (овај број је изашао 1897. године, а за наредну 1898. годину), штампан је на латиници и бавио се књижевношћу, историјом, културом и политиком, а уређивао га је (период: 1897-1903) Антун Фабрис (1864-1904), дубровачки Србин католик. Сарадници Фабрису на календару „Дубровник“ били су многи тамошњи угледни Срби католици: Андра Мурат, дум Иван Стојановић (1829-1900), Марко Цар (1859-1953), Вид Вулетић Вукасовић (1853-1933)…

Кликните на линк да видите оригинални документ: Дубровник, статистика из 1890.


Коментари (54)

  • Dubrovčanin

    Zanimljivo da se administracija ovako kvalitetnog sajta nije sjetila pogledati izvorni popis umjesto publikacije koja je bila jeftina velikosrpska propaganda. Popis 1890. godine(objavljen 1894., kao što i sam kalendar Dubrovnik veli) nije popisivao srpski i hrvatski jezik odvojeno već zajedno. Kalendar je samo po starom srpskom običaju „srpsko-hrvatski“ preveo kao „srpski.“

    http://s22.postimg.org/7mlajcixd/Screen_Shot001.png
    http://s22.postimg.org/92wt1hlu9/Screen_Shot002.png

    Одговори
    • administrator

      Поштовани Дубровчанине,
      хвала вам на јављању и послатим копијама. Као што видите, и њих смо објавили, без упадице да се ради о `јефтиној аустријској пропаганди`… Надам се, ипак, да не спорите чињеницу да се у то време, крајем 19. и почетком 20. века, значајан број Дубровчана (можда и ваши преци?) национално изјашњавао као Срби. То тада није била толика јерес, каквом је ви сада покушавате приказати и још јој придодати и великосрпски предзнак.
      Свако добро вам желимо.

      Одговори
  • Dubrovčanin

    Kako su se Dubrovčani izjašnjavali u 19 stoljeću(nijedan popis nije pitao ljude da se izjasne) je potpuno drugo pitanje. Postavljati temu s naslovom „У Дубровнику је 1890. године од 11.177 становника њих 9.713 говорило српски“ je čista laž. Očito s kojim ciljem.

    Ako se slažemo da su službeni podaci koje sam stavio točni a ovi iz jeftine huškačke publikacije netočni, valjda treba ukloniti temu. I staviti ispriku zbog širenja laži.

    Одговори
    • administrator

      Публикација за коју без икаквог аргумента говорите да је хушкачка (шта је ту хушкачко?!) није штампана у Београду, већ у Дубровнику. И то на латиничном писму. Да ли бисте рекли да је лаж да је тамо стајало да од 11.177 становника 9.713 говори хрватски?

      Одговори
      • Dubrovčanin

        „Да ли бисте рекли да је лаж да је тамо стајало да од 11.177 становника 9.713 говори хрватски?“

        Naravno da bi bila laž. Postoji službeni popis. Na njemu nisu razlučeni srpski i hrvatski jezik. Bilo kakvo „prepravljanje“ popisa je lažiranje. Ovdje se očito radi o lažiranju.

        Mi možemo raspravljati o prirodu publikacija(kako drukčije nazvati kalendar čija čitava svrha postojanja je posrbljavanje Dubrovnika nego hušačkim), no ovdje se radi o jednostavnom pitanju.

        Imamo dva različita podatka o istom popisu stanovništva. Netko laže. Vjerujete li vi da lažu službeni rezultati popisa? Ili da bolje znaju ljudi iz nekakve publikacije koji nisu imali veze sa samom provedbom popisa?

        Ne može i jedno i drugo. Ako vjerujete više nekim pristrasnim publikacijama no službenim popisima, onda samo recite tako. Ali ne vadite se onda da vam je stalo do istine. Recito fino, stalo nam je da dokažemo da su Srbi svi i svuda.

        Одговори
        • administrator

          Поштовани Паво (пардон „Дубровчанине“, или, ако више волиш, „Драгиша Јованов“), најпре, веома ми је драго што и даље са пажњом пратиш наш рад и дајеш свој допринос. Као што видиш, објавили смо сваки твој коментар, без иједне исправке. Дакле, дозвољавамо ти право да изнесеш свој став, слагали се ми са њим или не. Као што и сам рече, могло би се ту расправљати штошта још, о сврси постојања неких публикација и слично. Немам ништа против, само изволи. Цела идеја нашег портала и јесте да се подстакне расправа, да се укрсте аргументи, па онај ко чита нека закључи.
          Не знам шта си по образовању (ух, не знам ни ко си – Паво, Дубровчанин или Драгиша?), али свакако би требало да знаш и историјски контекст кад се шта дешавало, какве су биле прилике, колико је службено заиста одражавало и реално, посебно у условима не баш наклоњеним Србима у тадашњој А/У Монархији. Али, добро. Од свега је најважније да разговарамо и да тај дијалог што је више могуће буде уљудан и аргументован.
          Ми немамо последње намере и сакривене циљеве сем једног – изнети на видело све што постоји, сваки документ, публикацију и трагати за истином. А она може бити само једна.
          Жив био!

          Одговори
        • Sekula

          A sta se iz austrijskog popisa naslucuje?

          1. Da su srpski i hrvatski jedan isti jezik.
          2. Da u Dubrovniku tada zive i Srbi, jer bi u protivnom bio naveden samo hrvatski.
          3. Da tih Srba u Dubrovniku ima vise od Hrvata jer bi u protivnom pisalo hrvatsko-srpski.

          Одговори
  • administrator

    Ево, пар речи о Српској дубровачкој штампарији у којој је штампан Календар:
    Srpska dubrovačka štamparija je ustanovljena
    1892. godine, uoči pokretanja Dubrovnika, lista dubrovačkih pristalica Srpske
    stranke. Već u prvoj godini izlaženja, u br. 25, u odeljku Domaće vijesti, nailazimo
    na pomen Josipa Marcelića kojeg je u Dubrovniku pratio lep glas: „Kotorski katolički
    biskup Dr. Tripo Radončić od dulje je vremena umobolan, te niti je mogao niti je
    prilike da će moći upravljati svojom biskupijom. Radi toga imenovan mu je
    pomoćnik i apostolski upravnik Dr. Josip Marcelić, koji je u isto doba imenovan
    biskupom. Novi je biskup rogjen 1847. a bio je do sada profesor povijesti i
    crkvenog prava i upravitelj bogoslovnog sjemeništa u Zadru.“ Listajući dalje ovaj
    list, u broju 25 za 1894. god. čitamo sledeće: „Njeg. Presv. Gosp. Dr. Josip Marcelić
    novi dubrovački biskup stigao je iz Kotora sinoć u 6. sahata na večer. U Gružu su
    ga dočekali kanonici a na Pilama cjelo sveštenstvo. U Nedjelju koja prva dogje
    slijediti će njegova instalacija svečanijem načinom.“ U broju 26 od 24. Junija 1894.
    štampana je na prvoj strani velika dobrodošlica novom biskupu. U istom listu, dve
    godine kasnije (24. maja 1896), na prvoj strani nalazimo informaciju o tome da je
    biskupa Marcelića, kada je bio ustoličen, posetila tročlana depucija dubrovačkih
    Srba katolika sa namerom da ga pozdravi i da ga upozna sa onim što mu kao
    strancu možda nije poznato, a to je da oni jednako ljube svoju crkvu i svoju
    narodnost i da katoličkoj crkvi ne preti ništa od „srpstva uopće a od Srba katolika
    napose“. U delegaciji su bili Vlaho Matijević, Frano Bibica i Pero Banac.

    Цитат је из студије коју можете да прочитате овде: http://www.sanu.ac.rs/Biblioteka/Plakat.pdf

    Одговори
  • ПЕТАР

    Често се упитам, после оваквих коментара као што је овај Дубровчанина, како *спустити на земљу* оне који су нам украли народ,језик, културно наслеђе…и на њихову провокацију о Великој Србији јасно указати на чињеницу да су, додуше уз нашу не малу помоћ, створили велику Хрватску од Далмације , Славоније и Хрватске, а чији делови су историјски били српски од вајкад.
    Уместо да се стално бранимо од свега и свачега као неки великосрби, и то када губимо наше територије и народ, морали би стално указивати на великохрватство, великоалбанство и некакво великобошњаштво.
    А то можемо само ИСТИНОМ , а не политиканством и кривотворењем.

    Одговори
    • marko

      Gospodine Petre. Da bi našao svoj narod pođi od izvora a na izvor te upućuje car Kosta U DAI.
      Srbi (Serbloi) su potomci nekrštenih Srba, zvanih također bijeli, koji žive iza Turske na mjestu zvanom Boiki, gdje im je susjedna Franačka, kao i velika Hrvatska, nekrštena, također nazvana bijela, i u tom su mjestu, dakle, ovi Srbi živjeli od početka. Ali kad su dva brata naslijedili na vlasti svoga oca u Srbiji, jedan od njih je uzeo polovinu naroda te je zatražio zaštitu u Heraklije, imperatora Bizantinaca, i taj isti imperator Heraklija primio ga je i dao mu mjesto u pokrajini Soluna (Thessalonikes), da se tamo naseli, naime Srbiji (Serblia), mjesto koje od toga doba nosi taj naziv. »Srbi« na jeziku Bizantinaca je riječ koja označava »robove«, a na tom jeziku obično se riječju »serbula« označava obuću robova, a riječ »tzerboulianous« označava one koji nose jeftinu, siromašku obuću. Srbi su to ime dobili jer su postali robovi imperatora Bizantinaca. Pa, poslije nekog vremena, ti su isti Srbi odlučili poći u svoje vlastite kuće (vratiti se), a imperator ih je pustio. Ali, kad su prešli rijeku Dunav (Danoubin) oni su promijenili svoje mišljenje pa su poslali jednu molbu imperatoru Herakliju, putem vojnog zapovjednika koji je tada bio u Belegradonu, da bi on njima dao drugu zemlju za naseliti se. A budući da ono što je sada Srbija i Paganija i takozvana zemlja Zahloumon i Terbounia i zemlja Kanalita, bilo pod upravom imperatora Bizantinaca, i budući da su te zemlje bile opustošene od Avara (jer su iz tih zemalja oni istjerali one Rimljane koji sada žive u Dalmaciji i Draču), stoga je imperator naselio te iste Srbe u naznačene zemlje i oni su postali podložnici imperatoru Bizantinaca, a imperator je doveo svećenike iz Rima i njih krstio, i naučio ih da pravilno obavljaju pobožnosti, i poučio ih u kršćanskom nauku.

      Trebaš prvo naučit sve o Bojci i Bojkama pa kreni dalje. A sad lipo uguglaj nazim“ Servitaka Roma pa se upitaj da ti nisu oni rođaci.Upitaj se kako su oni Srbi a govore Rumunjski. Možeš se upitati zašto je Serban najčešće ime u Rumunjskoj.Daklem svoj narod i pretke traži malo istočnije a mani se Hrvata.

      Одговори
  • marko

    Brzo pobrisa administratoru. Jel to skrivaš istinu ili voliš bajke i jednoumlje. Srbi čovječe stoljećima ne znaju tko su šta su i odakle su. Kome treba slijep narod.Vračevima,čudacima i luđacima.

    Одговори
  • Ban

    Bravo, Marko!
    No, zemljopis ti očito nije jača strana, jer bi inače znao da su „Srbija i Paganija i takozvana zemlja Zahloumon i Terbounia i zemlja Kanalita“ svakako zapadnije od Rumunjske 🙂
    Paganija je zemlja, ako si čitao Cara „Kostu“, u kojoj je živelo srpsko pleme Neretljana, a graničila se s Hrvatskom negde na Cetini; Zahloumon i Terbounia su Zahumlje i Travunija (tj. Trebinje), ergo današnja Hercegovina, a zemlja Kanalita – srpsko Konavlje/Konavli.
    Ne znam zašto je često (ne bih rekao najčešće) ime kod Rumunja Šerban (ne Serban), no ti bi možda mogao „izguglati“ zašto je najčešće prezime u Madžarskoj i Slovačkoj Horvath?
    Elem, Car je naselio ove Srbe u gore rečene oblasti, i doveo im „svećenike iz Rima“ te su oni ostali u toj vjeri i toj narodnosti očigledno sve do ovog popisa 🙂

    Одговори
  • marko

    Bravo i tebi Bane. Kosta pored ostalog napisa da u prvom dolasku sa Karpata Hrvati zauzeše i naseliše Dalmaciju,Panoniju i Ilirik od Istre do Valone.A tu su ti i Neretva,Travunja,Duklja i Konavle pa i kasnija Raška. Pogledaj kartu Ilirika.
    I te kako dobro znam da su Servi o kojima Vasa piše Hrvatsko pleme Bojke s Karpata. Ovo sa Srbima Romima i Serbanima /prezime u Rumunjskoj/ sam napisao samo radi toga što vaši nadri povjesničari svojataju svakoga a ove prešućuju.
    Horvati su posijani od Karpata i Ukrajine do nekadašnje kneževine Moravske iz koje su se spustili u Dalmaciju (drugo naseljavanje Hrvata).Usput ih je nešto i ostalo.
    Kako ono kažu Bizantinci.Servi koje i Hrvati zovu.

    Одговори
  • Ban

    Marko, sine, lažeš… Toga kod Porfirogenita nema (može biti te si Cara čitao u nekim sumnjivim kompilacijskim tekstovima, fra Dominika Mandića npr.). Neću da se prepirem s tobom, jer lasno je danas svakom provjeriti, jer cijeli je DAI objavljen i na internetu (ja ga imam i na grčkom, pa mene nećeš prevariti:)
    U zemlji Hrvata naseljeni su sljedeći gradovi : Nona, Belegradon, Belitzin, Skordona, Hlebena, Stolpon, Tenin, Kori, Klaboka (transkripcija je moja). Osim ukoliko vjeruješ da su ovi gradovi rasijani „od Karpata i Ukrajine do nekadašnje kneževine Moravske“ pa do Dalmacije, svakako ćeš primjetiti da su ovo mjesta u oblasti ne većoj od par stotina km² (Nona je, vjeruje se, Nin; Belegradon – Biograd, Skordona – Skradin, Hlebena bi trebalo biti Livno/Hlijevno, Tenin – Knin, Kori valjda Karin). Ostale gradove identificiraj sam, učini nešto za svoj narod, ne zamaraj ljude po forumima pseudo-poviješću i megalomanijom. A, uzgred, Bizantinci katkad kažu i „Hrvati koje još i Srbima zovu“ 😉

    Одговори
  • marko

    Pišeš Bane o krštenom djelu Hrvata u Dalmaciji a ne razmišljaš o onom djelu gdje se spominje Panonija i Ilirik. Moguće da Vaso nije znao ili nije htio znati za županije koje još nisu bile pokrštene.
    Zanimljivo je da bi vi od Vase uzeli ono šta vam paše.Vaši povjesničari bi se trebali pozabaviti Karpatima i Bojkama a ne varati narod pričom o Sorbima s kojima nemate ništa zajedničko.
    Žao mi je što upalih svjetlo.Izgleda da se bolje mašta i laže u mraku.

    Одговори
  • Ban

    Marko, Svjetioniče istine, Car ne piše o Iliriku i Panoniji, već kaže da ovi Hrvati potječu od onih „Bijelih“ Hrvata koji žive iza „Turske“ (Madžarske), u susjedstvu Franačke, odmah do isto tako nekrštenih Srba. Mora biti da si o Panoniji i Iliriku ipak čitao u nekom komentaru Barskog rodoslova.
    A što „Vaso“ nije znao je u domenu nagađanja, možda nije znao ni za stare ljubičaste Hrvate koji su naseljavali velike djelove Perzije i Australije, čije je postojanje zli srboćetnićki bizantski car htio prešutiti 🙂
    Mi uzimamo od Vase ono što on piše, a vi mu dodajete i ono što nikada nije napisao. Tko li je tu u pravu, hmm…
    Svakako da bi se srpski povjesničari morali više baviti Bojkama i zakarpatskom Srbijom, baš kao i onom polapskom, baš kao što bi se i hrvatski povjesničari morali ozbiljnije pozabaviti Bijelom Hrvatskom, no mislim da ih tvoje brbljarije koje ti nazivaš svjetlom mogu samo nasukati na sprud daleko od istine.

    Одговори
  • Sava

    Samo mi nije jasno kako je administrator uspeo da izvrsi konverzaciju sa doticnom gospodom na cistoj cirilici:)

    Одговори
  • administrator

    Аутор : marko
    Коментар:
    DAI XXX.
    Od Hrvata, koji su došli u Dalmaciju, jedan se dio odvojio, i zaposjeo Ilirik (Illurikon) i Panoniju (Pannonian), oni su također imali svoga neovisnoga kneza, koji je obdržavao prijateljske sveze, i to samo putem poslanika, sa knezom Hrvatske.
    Prošetaj malo Bane internetom po Karpatima pa ćeš vidjeti svojim očima i čiti svojim ušima odakle potječu preci većine ljudi s ovog našeg prostora. Poslije toga pogledaj Slavene sa sjevera pa se zapitaj šta imate zajedničko.

    Одговори
  • administrator

    Аутор : BIZANTINCI su pisali i govorili GRČKI
    Коментар:
    Без икакове накане да се упуштам у било какву расправу на ову тему јер си не могу дозволити да угазим у вјековни талог измишљеног појма Срби=Серви=слуге, робови по латинском изричају жеља ми је само да скренем позорност на повијесну чињеницу коју смо испровоцирани својом необавијештеношћу прихватили здраво за готово па се још и неумјесно шалимо у свакодневном подбадању.
    Као прво измишљен је појам „Бизант“ у глави Јеронима Волфа и Монтескјеа.
    Као друго у вријеме владавине Василевса Ромејског и Аутократора Грка и Ромеја Константина Порфирогенета службени језик био је ГРЧКИ, а не латински тако да латински коријен ријечи отпада као злонамјеран.
    Грчки РОБ = δουλος /doylos/ΔΟΥΛΟΣ/ …или..ΣΚΛΑΒΟ /SKLAVO/, а СЛУГА = υπηρετης // ΥΠΗΡΕΤΗΣ // ypiretis // тако да ја нигдје немогу да упоредим Серб него најближе је под Склаво, а ту спадају сва Славенска племена укључив и Бугаре.

    Одговори
  • administrator

    Аутор : Duhovi
    Коментар:
    Nađite pdf fajl:marijan sivrić migracije iz hercegovine na dubrovačko područje
    1667-1808….vlaških,crnogorskih i srpskih prezimena ko u priči.A i danas ih ima,uz novopečena prezimena zapadne Hercegovine.Nisu se prije Hrvatima izjasnjavali,u to doba pravoslavlje se nije moglo smislit,pa se olako prelazilo na katolike,trbuhom za kruhom.

    Одговори
  • administrator

    Аутор : Ban
    Коментар:
    Dobro. Hajdemo sad redom:

    1) Marko, crni Marko, da si se ikada zaista bavio poviješću znao bi da se poglavlje 30. o Dalmaciji (ne o Hrvatima), u znanosti odavna smatra interpolacijom (ono je pisano drugim stilom, a u faktografskoj je koliziji sa ostalim poglavljima u ovom djelu). Prvi je to primjetio J.B. Bury, ali o tome možeš čitati i kod Klaićeve i kod Grafenauera. No, sve i da jeste Carevo (a neki povijesničari, upravo srbijanski, smatraju da je), očevidno je da je iz nekog drugog njegovog djela (upadljiv je nedostatak odjeljka o Dalmaciji u u njegovom djelu De Thematibus) i da ga je Car/Interpolator prenio iz nekog drugog izvora. To se vidi i po nekim jednostavnim primjedbama, poput one da Hrvati stanuju „iza Bavarske“ (a ne kako se kaže u poglavlju o Hrvatima „iza Turske“ (Madžarske), što govori o položaju onog koji je pisao ove rečenice.
    2) Sve u svemu, čak i da je Carevo, ova rečenica koju si ti naveo je jedna od najproblematičnijih u njemu i gotovo svi (uključujući i hrvatske znanstvenike) je smatraju interpolacijom. Teško je, naime, povjerovati da bizantski car koji piše vanjskopolitički vodič sa brojnim zemjopisnim odrednicama, odjednom ovdje ne zna što su Ilirik i Panonija. Ilirik je, valjda to znaš, u desetom stoljeću anakronizam, a sve i da Car misli na drevnu diocezu, te samim tim (uz Panoniju) cijeli danšnji Balkan, valjda je znao da je Dalmacija dio Ilirika. /S obzirom na zbrkani zemljopis iznet u ovom poglavlju, ja vjerujem da je pisac (ko god to bio) u rukama imao isti izvor koji je imao i Pop Dukljanin (s tim u vezi i onaj pomen Hrvatske od Istre do Valone, a u prethodnoj rečenici da se Hrvatska graniči sa Paganijom na Cetini?!, te nešto kasnije da Srbija (per se) obuhvaća sa sjevera sve ove zemlje (što će reći, ako ćeš već vjerovat ovom poglavlju, da su oblasti sjeverno od dalmatinskog priobalja bile Srbija?!)/
    3) Tu dolazimo i do logike, jer ova je rečenica u koliziji i sa onima oko sebe. Kako je moguće da se jedan dio odvoji (dakle manji dio) od onih koji naseliše Dalmaciju (a tu znamo imena župa, gradova i granice) i naseli (da se ovdje ne bavim prijevodom glagola ενκρατειν – koji se na engleski prijevodi kao embrace) cijelu (ovo si ti izmislio) Panoniju i Ilirik?! (tj. oblast višestruko veću od matične teritorije). Hauptmann je pokušao razriješiti ovo tako što je dao tezu po kojoj je Car/Interpolator mislio na Norik, a ne Ilirik, pa bi se onda ovim imalo ukazati na tzv. Panonsku Hrvatsku, te eventualno Karantaniju.
    4) Nije bilo nikakve druge seobe. Vidi Klaićevu za ovu teoriju.

    Kako god, da bi se bavio poviješću ne smiješ izvlačiti rečenice van konteksta i veće cjeline kojoj pripadaju, a kada čitaš povijesne izvore, ne preskači napomene, komentare i drugi prateći materijal, jer mogu ti od velike pomoći biti.

    Одговори
  • cbcb

    U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo – kako od pucana, tako od vlastele, kako kod kuce tako i u opcini“, pisao je hrvatski istoricar Natko Nodilo.

    Одговори
  • marko

    Vidljivo je da poglavlja DAI nisu pisana ni u isto vrijeme ni od istog čovjeka ali to ne znači da je napisano laž. Običnom primitivnom rekonstrukciom današnjeg dostupnog povjesnog znanja može se jasno utvrditi istina o kretanju Hrvata i Bojki sa Karpata na Balkan.Ako se osim povjesnih izvora u rekonstrukciju uvedu i ostali dostupni elementi kao genetika,arheologija,izgled ljiudi rasa,jezik itd Može se skoro pa 100% utvrditi tko kome pripada i tko je odakle došao.
    To da je netko sebe ili drugoga smatrao pripadnikom drugog naroda i nacije nema značaja. Takvih primjera je previše.I danas (kad sve imamo na dlanu) ljudi često neznaju tko su.Uostalom da nije tako nebi svaki narod ili država bili nekakva mješavina.A i današnji Srbi bi znali da im je temeljno pleme Bojke a da je Srbin samo nadimak. Bojim se i pokušaj nečasnih povjesničara da ukradu tuđu povjest i identitet. Svi znamo za i najmanja Slavenska i Balkanska plemena u povjesti ali plemena Srba koje je došlo na Balkan nema niti ga je bilo pod tim imenom. Nema sumnje da su Bojke bile junačko i jako pleme,koje je drmalo Balkanom pa i šire ali je po mom mišljenju na jugu asimiliralo previše Arnauta,Vlaha,Bugarskih slavena i Cigana,koji su kasnijim selidbama selili na sjever.

    Одговори
  • Ban

    Dobro, Marko, kako te nije sram da se pozivaš sve vrijeme na Porfirogenita, a onda kažeš „ali plemena Srba koje je došlo na Balkan nema niti ga je bilo pod tim imenom“?! Ili si na nekoj internet stranici pročitao samo onaj pasus o Hrvatima, pa jadan ni ne znaš koliko je Car u ovom djelu posvetio Srbima? Niti znaš da je ime zemlje iz koje Srbi, po Caru, dolaze – Βοικι/Bojki (nije padež u pitanju, Marko). Da li je to zemlja karpatskih Bojki ili Bojemija (današnja Češka, u kojoj je nekada živjelo keltsko pleme Boji, ne znamo pouzdano).
    Što se tiče Arnauta i inih koje su Srbi asimilirali, morao bih znati da se u sveopćem pomjeranju balkanskog stanovništva na sjever i zapad u doba turskih nadiranja ovo svakako dešavalo, no istina je onda i da su današanji Hrvati (barem većina) u tom slučaju zapravo ti „pravi Srbi, potomci Bojki“, a pravi Hrvati (očevidno isključivo čakavci) danas su zapravo asimilirani u Madžare, Austrijance, Slovence, Čehe/Slovake. Zato ti, Marko, danas sa nama komuniciraš na srpskom jeziku, a vjerojatno si i etnički Srbin, jer još je Ante Starčević tvrdio da su tadanji Hrvati po narodnosti gotovo 70% Srbi (a znamo da se etnička struktura od tada mjenjala i dalje u tom smjeru, samo još agresivnije). O krađi povijesti može se napisati višetomno djelo na račun ponovnog stvaranja Hrvata od strane Beča u XIX stoljeću i kleptomanskoj akciji austro-ugarskih zvaničnika da ovom svom čedu pribave i povijest (jer tu je zanemaren etnički princip, a uveden tzv. princip „povijesnog prava“, s tim u vidu, vidi narečenog Starčevića, a sada znaš i otkuda „pravo“ HSP-u).

    U svakome slučaju, s obzirom na to su ti obrazovanje i argumentacija na razini ustaških pamfleta iz doba NDH, više se neću baviti tobom.

    Одговори
  • marko

    Odošte Vi Bane u kaljužu Balkanske politike.
    Povjest bi trebala biti brutalna rekonstrukcija istine a ne nakaradna i lažljiva politička propaganda.
    Ništa ne ukazuje da su Balkanski Srbi živjeli na teritoriju koje pokriva današnja Češka. Uostalom evo
    Popis čeških plemena:

    Chorwaci (Charváti; bez sumnje Hrvati), Deczanie, Dulebowie (Duljebi), Lemuzowie (Lemuzi), Litomierzyce, Łuczanie (Lučané), Pszowianie, Siedliczanie, Zliczanie (Zličania).

    Одговори
    • Milanče

      Nisam mislio da se umešam u ovu diskusiju o tome ko je bio pre, kokoška ili jaje, ali me je ovo izprovociralo. Ko je bio u Češkoj, pa i ako nije, ali je samo detaljno proanalizirao geografsku kartu, mogao je da vidi da na Vltavi postoji sedam proširenja, koja se zovu Slapi, a na brdu iznad njih mesto Novi Knin! Na severu Češke gomila toponima: Srpska Kamenica, Srpski Šenov itd. A na jugu Morava! Šta je ovde lažljiva politička propaganda??? Niste strašni što se ničeg ne bojite, već što se ničeg ne stidite!!!!!!!!!!!

      Одговори
  • Синиша Јерковић

    Из најстарије чешке хронике, Далимилове хронике:

    O pocatce jazyka ceskeho

    „V srbskem jazyku jest zeme,
    jiez Charvatci jest jme.
    V tej zemi biese lech,
    jemuz jme biese Cech.“

    Света Људмила, вјероватно прва српска православна светитељка, а чешка кнегиња је била ћерка кнеза Пшована и српског поријекла.

    „Podle Kristiánovy legendy byla dcerou Slavibora, pšovského knížete, což bylo staré označení Mělníka. Podle staroslovanské legendy pocházela ze srbské země.“

    Пољаци Пшоване називају Срби Пшовани. Чешка је препуна српских топонима, а уједно су Чеси са Словацима једини народ који име Срба изговарају правилно Срб, а не Серб.

    Pszowianie, Serbowie-Pszowianie (łac. Psouane, Pssouane, cz. Pšované) – plemię zachodniosłowiańskie z IX-X wieku, odłam Serbów połabskich, mieszkające niegdyś w Kotlinie Czeskiej u zbiegu rzek Wełtawy i Łaby (w okolicach dzisiejszego Mielnika). Głównymi ich ośrodkami plemiennymi były grody: Pšov, najważniejsze centrum plemienne położone nad rzeką Pšovką, prawym dopływem Łaby, Stará Boleslav i Přibory.

    Изузев свих ових доказа, везу балканских и чешких Срба доказује и генетика и археологија.

    Одговори
  • marko

    Zar i ti Siniša. Reći i napisati za Polapske i Češke Sorbe ili Srbe da su isti narod ili istog podrijetla sa Balkanskim Srbima mogu samo totalne neznalice ili manipulatori. To je kao da tvrdiš za mačku da je pas i to objašnjavaš: istom dlakom,ušima,nogama itd. O tome je sramota raspravljati.
    Genetika dokazuje suprotno od tvoje tvrdnje.Vjerojatno kao i ja znaš Češki Autosomal DNA.

    [1,] „Czech“ „0“
    [2,] „Slovakian“ „2.6944“
    [3,] „Slovenian“ „4.4102“
    [4,] „Croatian_V“ „5.2326“
    [5,] „German-North“ „5.6312“
    [6,] „German“ „6.2618“
    [7,] „Hungarian“ „7.3219“
    [8,] „Croatian“ „7.8568“
    [9,] „Ukrainian-West“ „8.5235“
    [10,] „Austrian“ „8.9247“
    [11,] „Swedish“ „9.2401“
    [12,] „German_V“ „9.6426“
    [13,] „CEU_V“ „9.6566“
    [14,] „Ukrainian_V“ „10.1705“
    [15,] „Bosnian“ „10.2669“
    [16,] „Sorb“ „10.8176“
    [17,] „Swedish_V“ „10.872“
    [18,] „Ukrainian-Center“ „10.9672“
    [19,] „Belarusian_V“ „11.7597“
    [20,] „Mordovian_V“ „12.5008“
    [21,] „Latvian_V“ „12.7271“
    [22,] „Welsh“ „13.0882“
    [23,] „Polish_V“ „13.7851“
    [24,] „Russian_cossack“ „14.052“
    [25,] „Ukrainian-East“ „14.0613“
    [26,] „Ukrainian“ „14.4589“
    [27,] „Russian_V“ „14.7499“
    [28,] „Norwegian_V“ „14.9315“
    [29,] „Russian_South“ „15.1291“
    [30,] „Serbian“ „15.837“

    Одговори
  • Синиша Јерковић

    Не знам како аутосомални резултати данашњих Чеха имају икакве везе и са балканским и са полапским Србима. Када сам говорио о генетској вези сјеверних и балканских Срба мислио сам прије свега на y-dnk, јер се једино помоћу ње, а не преко аутосомалне днк могу пратити евентуалне везе народа. Веза тј. хаплогрупа која недвосмислено повезује Чехе и Србе јесте хаплогрупа I2a Dinaric South. Чак и кад сам радио деатљну анализу стабла за хаплогрупу I2a Dinaric South, лако је уочљиво да постоји веза са чешким и њемачким хаплотиповима (много је оних управо са подручја Полабља) са српским хаплотиповима. Неко је ту I2aDinaric South морао донијети са сјевера, а то су могли бити само Срби. Баш као и карактеристичну керамику. У западној Чешкој постоји хотспот хаплогрупе I2a Dinaric, док је на истоку Чешке гдје су обитавали Хрвати он сасвим мали.
    Дакле, ја нисам говорио о укупној генетици Чеха јер нисам ни постављао једначину Чеси=Срби, већ сам само рекао да су у раном средњем вијеку дијелови српског народа живјели на територији данашње Чешке, за шта постоје и генетски и археолошки и историјски, па и лингвистички докази.

    Одговори
  • marko

    Možda su stvarno Srbi potomci Blahnića iz Češke: Ondra Blahnik 1482, Libkov, Bohemia I2a I-P37.2
    255903 Wenceslaus Blahnik b. abt 1717 d. bef 1797 I2a I-P37.2
    258393 Wenceslaus Blahnik b. abt 1717 d. bef 1797 U Blahn I2a I-P37.2
    302671 Josef Blahnik I2a I-P37.2 P37.2+
    260913 Jakub Blahnik c 1720 Blahniks Mill Between Chodsko I2a I-P37.2 P37.2+
    265073 Rostislav of Vitkovy I2a I-P37.2 P37.2+
    256092 Fridrich Blahnik babt 1738 d1801 Kout I2a I-P37.2 PF3618+
    N114288 Wenceslaus Blahnik b. abt 1717 d. bef 1797 I2a2 I-M423 iz Češke.

    Možda su Germani potomci Macira iz Bukovice a možda i su i Slaveni potomci Avremijevaca -Azbukovaca.
    Mašta može svašta.

    Одговори
  • administrator

    Марко, одосте ви предалеко, али добро. Није први пут. Него, како би било да се вратимо на тему текста. Ево, имамо и наградно питање за вас, с обзиром да је оспорено како су се Дубровчани изјашњавали у националном смислу те 1890. године, кад је урађен попис.
    Дакле, питање за Марка (може и за Дубровчанина) гласи:
    Која странка је освојила већину на локалним изборима у Дубровнику те 1890. године?

    Одговори
    • marko

      Srbokatolici su od 1890. do 1899. vladali Dubrovnikom, zbog međusobnih svađa hrvatskih stranaka i neizlaska Hrvata na izbore, no široke mase Dubrovčana nikada nisu prihvatile srpski nacionalni identitet.
      Znao sam da se Srbin postaje na razne načine ali da si Srbin ako ikad glasuješ za Srbe ili Posrbice to nisam znao.

      Одговори
  • Bore

    Gospodo Marko i Dubrovčanine ako laže koza ne laže rog pa vi možete i ne morate vjerovati to je vaše demokratsko pravo.Ja na primjer vjerujem onome što je objavio administrator.

    Одговори
  • vitavita

    Dečki, može li bez vređanja: ružno vas je čitati.

    Vratimo se na temu:
    ako postoje dva izvora koja tvrde nešto suprotno, jedan iskrivljuje istinu i navodi na pogrešne zaključke. (moguće i nezlonamerno, potrebno je videti istorijski kontekst nastajanja dokumenta). Primenimo li zdrav razum videćemo da iz kalendarovog popisa rezultira kako tada u Dubrovniku nisu postojali ljudi koji u kući govore hrvatski, a to jednostavno nije istina.

    Одговори
  • Joe

    @marko: „Znao sam da se Srbin postaje na razne načine ali da si Srbin ako ikad glasuješ za Srbe ili Posrbice to nisam znao.“

    Србин се не постаје, као Србин се рађаш, а постаје се Хрватом. На основу тога су многи Срби постали Хрватима, укључујући и дубровчане.

    Одговори
  • marko

    Koliko ja znam Dubrovčani su uvjek bili slobodni građani a nikad servi,serbi,sorabi ,srblje,srbljaci.Koliko ja znam oni su( kao i stari Grci) takve prodavali za mletačke i arapske galije.

    Одговори
  • Клаудије

    Разумем слободу говора у коментарима и све, али немојмо претеривати. Ипак не би требало загађивати један овакав портал усташким баљезгаријама.

    Одговори
    • Aleksandar I1

      А немој тако…видиш да Маркан не мере без Србаља 🙂 Залуд му се бришу постови с изливима примитивне мржње и незнања, он се опет враћа. Патолошка љубав 🙂
      Овог пута не зна да су у робље продавани богумили и “пагани“ (они који су још увек практиковали старославенску веру) јер се нису сматрали хришћанима. Хришћане ниси могао продати у робље, а невернике јеси.

      Одговори
  • Принцип

    Прелепа дискусија, заиста. Него негде изнад се са правом потегло питање, ко полаже право на историју, односно, ко је пише веродостојно? И постоји ли уопште нешто шта је везао за историју а да може да се назове веродостојним?

    И који је то цар у било којем делу историје, који је икад и покушао да увелича противника, односно народ који је хтео или покушавао да покори? Мапе и списи су чудо и идеалан начин покоравања, прекрштавања и лагања, па макар и (почетно) само на папиру, поготово ако се потом добро сакрију такве мапе и списи, а противнички најрадије спале.

    Па видите овако, ево пре неки дан изгоре нам цела архива Аустроугарског периода у Сарајеву, и гле дивна чуда, баш на стогодишњицу првог светског рата, а тамо тобож неки „мирни демонстранти“ дигли неку фрку око економског незадовољства, против корупције, више-европских циљева и сл…. а још само пре годину две се хушкало нешто да би као Фердинанду да дигну споменик, како би Принципа да прогласе за историјског терористу, и то баш у том истом Сарајеву. Па после тога да би и Аустријанци као неку ревизију првог светског рата, јер су им тамо неки епитети у вези са истим, из неких разлога након сто година ето више досадили. И гле дивна чуда, архив напросто изгоре, и то комплетан архив!

    Другим речима, чији је интерес да се комплетна архива спали? Ко би се усудио да и сања тако нешто? Исто као и питање: коме је уопште био интерес да изгори чувена библиотека античке Александрије?

    Па видите господо, интересантни су то детаљи и ретко коме западну и за око, поготово ако се дигне нека свеопшта фрка за нешто тобож сасвим десето. И на крају ладно прочитате у новинама, или још каснијеу историјским списима: „изгорело на нејасан начин и из нејасних разлога“.

    Уосталом: одговор на оба питања је логичан и јасан: у интересу је ономе коме туђа ЗАБЕЛЕЖЕНА прошлост политичко-историјски виђено није одговарала. Да се кладимо да је исте ноћи у Бечу био мега-парти, док је архива у Сарајеву још горела!

    А и Хитлер је за те цаке знао, па није нипошто случајно што је и у другом светском рату гомила измеђуосталог Београдских архива на исти или сличан начин делом уништена, делом украдена.

    Зато и јесте основно правило поделе историје, на оне који граде и оне који пале и руше.

    Него лепо је од Дубровчанина и Марка што умеју да читају ћирилицу. Дивно, дивно.

    Одговори
  • Damjanovic

    Na žalost, očigledno je i ova priča o Srbima u Dubrovniku na kraju 19. veka samo još jedna u moru falsifikata i iskrivljavanja kojima se služila moderna srpska elita u poslednjih 150 godina.

    Одговори
  • Милорад Богдановић

    Хвала Дамјане што си се вратио. Ипак тебе нешто овдје веже. Ћирилица је чудо а искривљени фалсификати су изречица оних који истину побити не могу.
    Покатоличени Срби су без премца у томе.

    Свако добро.

    Одговори
  • Baki

    Pitam se sto li su hrvati 91 kada je poceo rat poceli da menjaju jezik i odmah poceli da uvode novi recnik u osnovne skole…cini mi se da se zvao hrvatski novorijek ili nesto slicno.. Ne znam zasto je toliko stalo bivsoj braci hrvatima da od tadasnjeg srpskog-hrvatskog jezika naprave neki novi tj da sto vise promene reci koje su dostupne za doradu tj reci koje to dozvoljavaju.. svako dete je moralo da kupi taj recnik bez izgovora. i naravno kada smo ga svi kupili nismo mogli da se ne nasmejemo..reci su nam delovale pomalo debilasto kako Srpskim tako i hrvatskim ucenicima . Dobili smo i papirice da odnesemo kuci na kome pise da se izjasnimo da li smo Srbi ili hrvati bez mogucnosti manipulacije tj da neko napise da je jugosloven. To su poceci hrvatske kljizevnosti i ja sam je na ovaj nacin doziveo i samo bih da konstatujem da sami poceci Novog hrvatskog jezika sa tim recnikom je ravan sundu u komponovanju iole neke ozbiljnije muzike.
    Jasno je da je dolaskom tudjmana uradjeno sve da se reklamira nova drzava, pa je u skolama bilo jako popularno nositi sahovnice preko cele sveske, a pogotovo su ih drzali oni hrvati koji su imali neka zvucna bivse-Srpska prezimena, a takvih je bilo dosta. A tu dolazimo i do srza problema hrvata u danasnje vreme, a to se zove Kompleks nize vrednosti dok je moje licno misljenje da je to osecaj izdaje dela svoga naroda. Sama pomisao na to da neki hrvat se seti svoga porekla porijekla ili podrijetla ili kako god izaziva kod njega jezu ili mrznju do koga je i doveo njihov zulum kroz prvi, drugi i ove poslednje ratove , a na to mislim i njihovo hrvatsko proljece dok je tito jos bio ziv
    Zeleo bih da se ogradim od toga da je svaki hrvat kriv za te zlocine, nije ali bi isto tako trebalo da se prizna tacan broj zrtava…
    Dodao bih samo da Srbi nisu jedini narod nad kojim je napravljen zulum od strane hrvata, a jedan od njih su Italijani. Mnogo njih je oterano iz svojih kuca posle drugog svetskog rata . Inace hrvati imaju osecaj da su kao Talijani da pevaju kao oni i da su voljeni u evropi a kada pogledas nikako ne uspevaju u tome suvise falsa u svoj toj njihovoj hrvatsko*italijanskoj muzici. Cak su i Srbi bolji od njih u ispevu italijanskih pesama iako se ne bavimo mnogo italijanskom muzikom i geografski smo udaljeniji od njih. Moje licno misljenje je da ih taj njihov novi jezik sprecava u tome i da od prevelikog lomljenja jezika i usvajanje novokomponovanih neprirodnih reci imaju nemoc tacnog izgovora originalnih italijanskih reci, ali to je vec za neku drugu diskusiju.
    A sto se tice ove teme po popisu austrougarske iz 19 veka za Dalmaciju se jasno vidi koliko je bilo Srba katulika, Srba Pravoslavaca dok se hrvati nigde ne spominju, a mos mislit to nije pisa Srpski spisatelj ili spisateljica

    Одговори
  • Ivan Kovac

    Dubrovnik je vazda bio i ostati ce hrvatski..Tudje necemo svoje ne damo !!!

    Одговори
  • vojislav ananić

    ОБИЈАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

    Центар оног дијела Срба католика који су били свјесни својих српских коријена, а били вијерни својој католичкој цркви, одувијек је био Дубровник. Разлика између Срба католика у Дубровнику, Цавтату, Сплиту и оних у Босни, Херцеговини, копненом дијелу Далмације, Лици, Жумберку, Славонији, била је и у том што први нису никад, све до почетка овога вијека, крили своје спрско поријекло, а други су то чинили, поставши преко прихваћене римокатоличке вјере или преко уније, фанатични Хрвати. Дубровчани су свој народни језик звали словински, славјански, илирски, српски, никад хрватски. Данас они говоре и пишу само хрватски. Та метаморфоза српског језика у хрватски десила се мимо природног развитка језика и само захваљујући политичкој вољи и хрватском националном програму, разумије се, и идеолошки заслијепљеним Србима. Хрватски језикословци, историчари, књижевни историчари, административци, већ од задње четвртине 19. вијека, а досљедно у 20. вијеку, стали су замјењивати назив „илирски“, „словински“, „наш“, кад је ријеч о језику, са „хрватски“. Од тога времена нагло започиње кроатизација не само српског језика, него и књижевности и уопште културне баштине која никада није била хрватска. Тај процес још није завршен јер у ововременој хрватској штампи и изјавама њихових јавних радника стално се понавља како је нпр. и српски манастир Крка, задужбина сестре цара Душана, у ствари хрватски споменик културе. За хрватску, а нажалост и за већину српске, не само научне јавности, језик грађана Дубровчана и прошлих и овога нашега вијека јесте хрватски језик. Научним и историјским чињеницама упркос, јер се ради о српском језику.
    Савремени хрватски историчар Винко Форетић у својој „Повијести Дубровника до 1808.“ каже за рјечник Јоакима Стулија (1729-1817) за чију je основу Стули узео дубровачки говор и користио дјела српских писаца 18. вијека, Орфелина, Рајића и др. да је „заиста рјечник хрватског језика“.
    Кад Марин Франичевић у „Повијести хрватске књижевности од ренесансе до просвјетитељства“ говори о натурализованом Дубровчанину Марку Бруеровићу, иначе Французу (Brueere Derivaux), он каже да га је стари дубровачки госпар Медо Пуцић учио „хрватском језику“. Сам Медо Пуцић сматрао је себе Србином, језик којим је говорио и писао називао је српским, основао је српску читаоницу у Дубровнику и недвомислено је дубровачко „словинство“ именовао српством.
    Стули није ниједном рјечју назвао свој рјечник хрватским. Савременик Стулијев Италијан Франко Апендини написао је историју дубровачке књижевности у којој појам илирски, словински, замјењује са „serbico“, без чак и употребе ријечи „хрватски“.
    Занимљиво је да у Енциклопедији Југославије, у одредници о Стулијевом рјечнику, за тај рјечник користи назив „хрватски“.
    Како се ишло од српског ка хрватском језику на српској основи и како језик Дубровчана није био хрватски језик, можемо се обавијестити на случају Бартола Кашића, језуите и језикословца с краја 16. и почетка 17. вијека, иначе рођеног на отоку Пагу гдје се говорило хрватским језиком.
    По жељи Дубровчана и уз помоћ сплитског надбискупа Сфорце, Кашић је превео Нови завјет ,,in lingua illirica vemacula trogata“. Из неких разлога његовим преводом није био задовољан сењски бискуп Иван Агатић, а нису били сасвим задовољни ни Дубровчани. Жалбе су допрле и до језуитског генерала пa му се Кашић морао правдати. У писму генералу упућеном 17. јула 1625. године он каже да његови списи нису писани само дубровачким говором ,.ma in iingua piu commune deila mia nazione“ (него више у језику моје нације). Кашић је био, дакле, свјесан своје чакавске језичке средине, .,опћинства“ у коме је рођен, што је утицало на његов превод Новог завјета а што је Дубровчанима као штокавцима било страно. Нема сумње да је Кашић у свој „илирски“ уносио и ријечи и њихове облике преузете од штокаваца из Босне и Србије, гдје је дуго година био у језуитској мисији. Њему, чакавцу, баштинику хрватског језика, јасна је граница према српском штокавском, језику каквим се говорило у Дубровнику. Дубровачки бискуп је упркос мањим грешкама, бранио Кашићев превод Светог писма, објашњавајући то пред званичницима у Риму (1632) да се тим језиком говори и на истоку, у Турској, гдје има доста католика. Кашић је ипак, дакле, превео Нови завјет углавном на онај језик каквим се у Дубровнику оглашавало нпр. 1638. „на српском језику да гa свак боље разумије“ ,.si grida е proclama l’ infrascntto tenore in lingua Serviana рег maggior intelligenza d’ ognuno“.
    Кашић je у писму језуитском генералу назначио разлику између свога народног језика каквим се говорило на његовом родном чакавском Пагу и оног у штокавском Дубровнику. Сасвим у духу Конгрегације за пропаганду вјере у Риму, његово је опредјељење било за штокавски због ширине захвата балканског простора на коме је требало проводити римокатоличку мисију. Можда понесен тим балканским универзализмом он ћирилицу назива „нашим србскими слови“. Према наводима Дубровчанина проф. Петра Колендића, Србина католика, Кашић се лично познавао са Мавром Орбином па је и Риму 1614. штампао Орбиново „Зрцало духовно“. „Зрцалу“ је додао и један мањи свој рад („Наук за добро писати словински и ласно читати ово либарце“). У њему Кашић пише: „Знам ја ово добро, да се ови наук склада веома с нашими сербскими слови и да га ја нијесам покупио, него с великим разлогом, имајући наш језик потребу од веће слова него латински али талијански.“
    Кашићево добро познавање језика каквим се говорило у Босни и Херцеговини и у Дубровнику, дакле српског језика, хвалили су у разговору за вријеме језуитске мисије у Темишвару о. Рафаел Леваковић и Јаков Микаља, и сам писац рјечника штампаног у Лорету, у Италији, 1649. Кад Микаља говори о ортографији у свом рјечнику он има само ријечи хвале за језик каквим се говори у Босни, дакле српску штокавштину.
    Историчар хрватске књижевности Миховил Комбол досљедно замјењује, кад је ријеч о Кашићевом раду, појам илирског, или словинског, појмом хрватски. Тај пут, наравно, слиједи и српска страна.
    Да су писци онога времена и Кашићеви земљаци добро знали чијим језиком пишу, о чијој се књижевности ради, говоре нам и дјела Павла Витезовића Сењског. Он пише „Одилење Сигетско, тулико разлнчитом кулико нечујеном досле хрватске риме липотом справљено“ (1684). „Календариум илити мисечник хрватски за лето 1695.“, „Ладо хорватски илити Сибила“ итд. Учени Кашић је сигурно био образованији од официра Витезовића па је знао шта пише и он.
    Може се рећи да је са радом на језику двојице језуита Бартола Кашића и Јакова Микаље започео један процес у односима српског и хрватског језика који траје већ ево, више до три стотине година и који још увијек није дефинитивно завршен, а који је стално текао на немјерљиву штету Срба. Преко Срба католика Хрвати су долазили полако до језика кога су прозвали хрватским и до новог културног и националног простора. Тај процес није лишен парадокса кога, опет, није произвела сама природа једног и другог језика у њиховом додиру и прожимању, већ је то у највећој мјери учинила римокатоличка црква. Њеном акцијом хрватски језик и писмо су потиснути (пораз Гргура Нинског) да би Конгрегација за пропаганду вјере пар стољећа касније стала Хрватима наметати српски језик процјењујући исправно да је то добар пут за ширење католичке вјере и на „шизматике“. У вјековном процесу Срби католици, нарочито у Дубровнику, Далмацији и Босни, који су носили свијест о томе да је њихов језик српски, па га тако често и називали, најприје под неутралним називима „илирски“, „словински”, „славјански”, „нашки“, „хрватски или српски“, а касније под непосредним називом, предали су свој језик хрватском имену. За такву еволуцију била је најзаслужнија католичка црква и Срби. 0 томе ће још бити ријечи, а сада да видимо како је све започело са Бартолом Кашићем.
    Превођење Хрвата у српски језик иницирала је Конгрегација за пропаганду вјере у Риму. Она је то чинила првенствено зато да би се сузбила протестантска јерес међу Словенима на источној обали Јадрана, а онда и због ширења католичанства међу православним „шизматицима“ на Балкану који говоре словенски језик. Битна претпоставка за такву акцију било је издавање Новог завјета на најраспрострањенијем језику тога региона. Тако би се на најбољи начин могло утјецати и на протестантске јеретике и на православне да дођу у крило римокатоличке цркве. Нема сумње да је најподеснији за то био српски језик каквим се говорило у највећсм дијелу Далмације, Дубровнику, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији и у Војној граници, дакле Лици, Кордуну, Банији, Славонији и, наравно, Србији.
    Секретар Конгрегације Инголи у једном реферату извјештава да Конгрегација већ неколико година расправља о преводу Новог завјета на словенски језик. Око тога предмета лично се ангажовао и папа Урбан VIII. Већ расправљену и утврђену идеју Конгрегације, коју је подржао и папа, требао је да реализује дубровачки надбискуп Тома Целезије. Било је сасвим логично то што је управо Дубровник одређен као центар одакле треба да крене Нови завјет на словенском језику, пошто је тај град имао интелектуалне и стручне потенцијале за тако нешто, а к томе, у њему се говорило језиком који је био најраспрострањенији на источној страни Јадрана. У архиву Конгрегације за пропаганду вјере у Риму чува се меморандум о преводу Новога завјета на словенски језик у коме се, поред осталог, каже да Срби имају дијалекат од свих Јужних Словена најбољи.
    Надбискуп Целезије је у свом Дубровнику познавао најбољег зналца језика који је одређен за језик превода Новога завјета, а који је уз то био добро теолошки образован па је била мала могућност да се у преводу поткраду јеретичке грешке. Био је то, како је већ напријед казано, Бартол Кашић, који је након вишегодишњих боравака у католичкој мисији међу „шизматицима“ у Босни и Србији знао њихов језик. Кашић је још за вријеме студија у Лорету и Риму био уочен као изузетно даровит филолог и зналац „илирског“ језика. То знање је несумњиво понио и са Пага, пошто је на Пагу и у његовој непосредној околини, на копну, у његово вријеме био знатан број „шизматика“ који су касније постали католици, па Хрвати, а говорили су штокавицом. Њему је чувени језуитски генерал Клаудио Аквавива, онај исти који је кренуо да католичи православну Русију преко цара Димитрија Лажног, наложио да направи једну словенску граматику. Кашић је то и учинио и написао „Institotiomim linguae illiricae libri duo“. У предговору граматици Кашић је истакао да је користио најраспрострањенији дијалект у Илирику, који се највише чује.

    Одговори
  • vojislav ananić

    2. У свом раду: „Шампарије и школе римске курије у Италији и Јужнословенским земљама у 17. веку“ др Јован Радонић је о Кашићу записао: „Живећи, дакле, дуго година у Дубровнику и по балканским земљама, Срему, Славонији и Војводини, Кашић је осетио јасно разлику између штокавског с једне и чакавског и кајкавског у тзв. цивилној Хрватској с друге стране, којим се вешто служио Кашићев млађи савременик Јурај Хабделић. На Кашића нарочито утицао је фра Матија Дивковић својим списима штокавско-икавским говором, који он назива босанским. Кашић је осетио не само лепоту штокавског говора, него његову снагу ширења на рачун чакавског и кајкавског услед померања етничког штокавског (српског) елемента прво с истока на запад у правцу далматинског приморја и Дубровника, а после с југа у правцу северозапада. Тако је Кашић постепеним слушањем, бележењем и студијом дошао на идеју да за књижевни језик Јужних Словена треба узети босанско-херцеговачко штокавско наречје онако како је оно углавном нашло израза у дубровачкој књижевности. Своје мисли о потреби једног књижевног језика за све Јужне Словене изнео је Кашић у предговору Римског ритуала 1640.“
    Ми смо претходно видјели, међутим, да то нису биле оригиналне Кашићеве мисли него да је то био став Конгрегације за пропаганду Bjepe, искристалисан након вишегодишњих расправа на њеним сједницама, а све у смислу како спречити „јереси“ на Балкану и проширити римокатоличку вјеру.
    Ево како тај подстицај Конгрегације Кашић рационализује у свој став у предговору за Римски ритуал.
    „Мним да они Писалац који хоће стога уписати нашки, има настојати колико најбоље може, оним говором уписати кога он вишт у мнозих позна да је најопћени и кога може сфак лашње разумити и с користју прочитати… Овим дакле начином одлучих ја Писмо овога Ритуала или Обичајника истомачити нашки, бивши је говорио и опчио с људми од различитих Русага Словенских, ходећи по сфиту: и ја сам њих овака разумио и они су моја: Крстјани (римокатолици, прим. С. Б.) Рашани, Србљи полувирци и Турци. Јур, дакле. ако ја босански упишем ове ричи (Послао сам, учио сам, рекао сам, или таке ине, не браним за то Далматину нашему да он не рече: посла сам, река сам, ни мање Дубровчанину да не рече: Посло сам, реко сам. Али гди ја упишем ’што’ или ’шта’ не браним Далматину да он рече ча, тер тако у иних миста, сфак на сфој начин наврнувши слово којегодир по сфојој обичаји: тако не имамо користи једни друзих, велећи да заносе”.
    Дубровачки надбискуп је одредио Одбор за преглед Кашићевог превода Новог завјета. Шесторица чланова Одбора, заједно са Кашићем радило је пуне три године на прегледу превода. Одбор је предлагао Конгрегацији, ако би поново дошло до прегледа превода, нека тај посао обави Дубровчанин у Светојеронимском заводу у Риму дон Антонио Деодати. И Кашић и чланови Одбора тражили су да у евентуални нови Одбор уђу макар два Дубровчана. Ово инсистирање на Дубровчанима као члановима Одбора свакако значи да су они сматрани компетентним зналцима језика на који је требало да буде преведен Нови завјет, дакле штокавског, српског.
    Један од највећих ауторитета у обласги славистике у другој половини 19. вијека, Хрват Ватрослав Јагић у једном предавању 1884. године рекао је о Кашићевој граматици (Gramatica linguae illirica): „То је граматика народног српског језика између „штокавице и чакавице“.
    Владимир Хорват је у Загребу 1990. приредио Кашићев рјечннк под насловом „Хрватско-талијански рјечник“ мада тај рјечник у свом изворном облику нема нигдје хрватског назива. Хорватова замјена илирског назива са хрватским израз је опште тежње свих хрватских лингвиста да им историја „њиховог“ књижевног језика допре што даље у прошлост, за сада бар до Бартола Кашића.
    Да је међу Дубровчанима постојала снажна и јасна свијест о томе да је народни језик којим они говоре, ван административног, а донекле и књижевног италијанског и латинског, уствари српски језик, нека нам посвједоче само неки од мноштва примјера.
    Истакнути Србин католик Дубровчанин дум Иван Стојановић сјећа се ријечи свог суграђанина др Антуна Радића о језику Дубровчана.
    „Стари дубровачки лијечник Антун Радић, кад би га ми, ондашњи ученици гимназије питали – откле су вадили некијех тако прикладнијех ријечи, одговорио би: Примили би их на Табору, синко! (Некадашње пазариште Херцеговаца на Плочама, предграђу Дубровника), па би их опет сурове у граду изгладили.“ Херцеговци на Табору били су Срби штокавци.
    Др Павле Ивић у свом раду „О значењу израза Imgua serviana у дубровачким документима 15. и 16. века“ навео је неколико занимљивих примјера, гдје се спомиње српски језик као језик којим се служе Дубровчани.
    Већ је споменут примјер употребе назива lingua serviana у једној наредби у Дубровнику 1638. године, гдје се у напомени на италијанском језику каже: „il di primo di 9bre 1638. De mandato degli Signori officuali sopra la pramatiea si grida, et proclama infrascritto tenore in linguao serviana per magior intelligenza di ogni uno…“ /„Првога новембра 1638. По наређењу господе чиновника граматике извикује се и проглашава дољепотписани садржај на српском језику да би га свак боље разумно…“
    Дубровчанину Феликсу Петанчићу је године 1491. дубровачко Мало вијеће „исплатило пет перпера што је на српском израдио неколико копија једне буле“ и то дубровачким говором.
    Постоје примјери употебе израза „lingua seruiana“ за језик који су Дубровчани користили у међусобној комуникацији нађени уз преводе тих текстова на латински или италијански језик, као нпр. 1597,1598. (три пута), у 1608.(два лута), затим 1613. и 1618.
    Милан Решетар, Србин католик из Дубровника, значајан језикословац, написао je једну студију издавању католичког Богородичиног официја у Дубровнику и у дубровачком говору. За тај споменик у запису се каже 31. јула 1511. да је издан ,,in littera et idiomate seroiano“.
    Игњат Ћорђић (1675-1737) два пута спомиње појам „lingua seruiano“ и то везан за један католички лекционар исписан ћирилицом, који је кориштен по дубровачким црквама.
    Свакако су интересантна и два документа из Дубровника у препису др Бранислава Недељковића, један из 1568. и други из 1606., које у свом раду наводи др Павле Ивић и гдје се језик Дубровчана означава као српски. Први документ се односи на тестамент Дубровчанина Влахише Немањића ,,sed quia scriptum erat lingua seriana per me notarium scriptum et registratum fuir, a други на једно писмо Фјору Јозефовићу у Сегедин за које се каже да је у оригиналу писано српским језиком и писмом.
    Многобројни историјски извори свједоче да су у Дубровнику при општинској управи бивала увијек два „диака“: један је био задужен за српски, а други за латински језик. Константин Јиричек у „Споменицима српским“ наводи да у једном запису у Дубровнику из 1447. пише и ово: ,.И кнез и судије испиташе кметове и приставе, те рекоше Никши Звијездићу ђаку српском да упише све по реду…“
    У то вријеме, а и све до 1808. нема у Дубровнику ни помена о хрватском „диаку“, хрватском језику и хрватству.
    Натко Нодило, једна од истакнутих личности у хрватском политичком и националном животу, у трећој четвртини 19. вијека био је увјерен да Дубровчани говоре српским језиком. Његове ретке о томе наводи Радослав Грујић у својој „Апологији“.
    „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, каже Нодило, а то од памтивијека говорило се српски; говорило како од пучана, тако и од властеле, како код куће, тако и у јавном животу. Јест, истина, да су се записници разних вијећа водили латински; а прилика је такође, да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким говором. Heгo у опћини од Млетака опроштеној, српски је расправни језик.“
    Поменимо још један значајан примјер односа Дубровчана према српском језику. Дубровачки Србин католик Јорјо Тадић пишући о свом славном суграђанину комедиографу Марину Држићу (1508 -1567). навео је Држићеве ријечи о Мехмед-паши Соколовићу: „Овај Мехмед-паша је нашега језика и народа…“. Марин Држић сигурно није био необавијештен о свом савременику, Србину који је као млад монах одведен у јањичаре и који је засјео касније на високи положај великог везира на турском двору. Уосталом, овај немирни Дубровчанин у својим пустоловинама доспјео је и до Цариграда као собар аустријског генерала, грофа Рогендорфа. Студирао је у Италији у Сијени, па су му били отворени европски видици. Под појмом „нашег језика“ извјесно је да није подразумијевао хрватског језика. Оснажује то увјерење и лице у једној Држићевој драми, Гулисав Хрват, гдје његов језик бива извор смијеха, чиме писац јасно ставља до знања да језик Дубровчана није хрватски језик.
    Језик Дубровника и дубровачке књижевности на народном језику јесте српски језик и ту нема никаквих недоумица. Нису их имали Дубровчанин Милан Решетар, ни Ватрослав Јагић, велики хрватски филолози, али и српски. У приступној бесједи, приликом пријема за члана Српске краљевске академије, Решетар је, поред осталог, рекао: „Зато ја још увијек тврдим, као што сам тврдио пред педесет година да се у Дубровнику није кикада говорило, ни у њему цијелом ни у једном његовом дијелу далматинским чакавско-икавским говором него увијек само херцеговачким штокавско-јекавским. Ја не идем даље од тога научнога резултата, а нећу никако да улазим у, нажалост, обновијени спор о српству или хрватству Дубровника, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српство од хрватства мора признати да је Дубровник по језику био увијек српски.”
    Каноник столне цркве у Дубровнику и, потом, дубровачки бискуп Мато Водопић у својој „Марији Конавоки“ описује славске обичаје у Конављима, залеђу дубровачком, који носе српски знак у језичком и етнографском смислу. Називи светаца тамо су у његово вријеме, дакле, друга половина 19. вијека, српски: Илиндан, Лучиндан, Ивањдан итд. Водопић наводи и примјер једне конаваоске здравице: ,….да помаже Бог и велико Тројство: мрнара на мору, ратара на пољу и сваког правовјерника који се крстом крсти, у цркву иде…“
    И здрав ми си бане домаћине! У здрављу се овђе и у весељу сабирали вазда и велика ти фала, ђе ми донесе пун ови бардак црвенога вина, и тебе здраво била на рамену твоја глава, и сваколика ђеца, и свако ти се по баштинам садржало добро шеница, вино и маслина, а по кући мушка ђечица!“
    И Шибенчанима, мада највећим дијелом штокавцима, језик Дубровчана у другој половини 19. вијека био је „ришћански“, српски. 0 томе пише Шибенчанац Симо Матавуљ у својим „Биљешкама једног писца“.
    „Сјећам се добро кад сам први пут чуо за Дубровник. Могло ми бити седам-осам година, а бјеше ускршњи пост. За вријеме тога поста католичке духовне власти постављају нарочите проповједнике по стонијем црквама а обично их бирају из других јепархија. Проповиједи су бивале предвече, једнога дана талијански, другога српски. Еле, поменуте године дође у Шибеник млад, личан бијели фратар (доминиканац), који у првој појави занесе женски свијет. Али другога вечера, кад поче предикати нашки, умал се не диже буна у цркви. Та како и неће! Није говорио по нашку, него право правцато по ришћанску: дјева, дијете, лијепо итд. Пук диже грају: ’Какав нам је то фратар, који говори сасвијем као какав брадати ркаћки поп!

    Одговори
  • vojislav ananić

    3. Какво je то чудо! Православни навријеше у стону цркву: моји поведоше и мене, те се увјерих да лијепи фратар говори баш онако како се чита у буквару и читанци српској! (У то вријеме у Шибенику је постојала српска конфесионална школа, прим. С Б.) Чуђењу и уживању ‘наших’, а љутњи ‘њиховијех’ не бјеше краја. Узадуд су попови утишавали пук и објашњавали да је проповједник из Дубровника, гдје свак говори као и он, да тај говор није одлика само православнијех; узалуд су попови свјетовали доминиканца да измијени говор – он је покушавао, али није могао – те најпослије, мораде гa бискуп уклонити прије половине поста!…“
    Свом сјећању на језик фратра из Дубровника Матавуљ додаје: „Ето кад сам први пут чуо за Дубровник, у коме чак и фратри говоре ришћански! И то је мојој околини била сва одлика славнога града!
    Управо је народни језик Дубровчана, дакле српски језик на коме је створена једна богата књижевна традиција, постао једна од најглавнијих преводница преко које ће се Хрвати превести у ,.свој“ књижевни језик. Поред Дубровника, грађу за исти подухват Хрватима су дали босански фрањевци од 16. до 18. вијека, славонски писци 18. вијека, Срби католичке вјере са Војне крајине и, наравно, Срби попут Даничића и Скерлића; да не помињемо њихове југославенствујуће сљедбенике.
    Босански фрањевци 16.17. и 18. вијека, од Матије Дивковића, преко Павла Посиловића пa до Петра Вулетића писали су своја дјела српском ћирилицом и српским језиком и вијерност римокатоличкој цркви није им угушила етничку свијест. Од друге половине 17. вијека неки фратри придошли са стране у Бону уносе латиницу, али је католички народ одбацује па се почетком 18. вијека поново враћа ћирилица.
    Фрањевац фра Матија Дивковић (1563-1631) у преводу „Плача блажена дивице“ (Млеци 1630) каже „који плач исписавши сарпски и иставивши богословац фра Матие…“, затим: „Верши како Аврам по заповиеди Божиои хотиаше приказати на посветилиште јединаго cина свога Исака. Кое верши исписавши сарпски и исправивши…“ За свој „Наук карстиански“ Дивковић каже да је „писан језиком словинским слови сарпскими фра Матие Бошњанина.“
    Још један босански фрањевац, фра Стипан Маргитић, објашњава разлоге због којих је у Млецима 1704. морао штампати своју књнжицу „Исповиед карстианска и наук“ „ћирилици и на „босанском“ језику па каже да у Босни нема редовника који не зна три или четири језика (то само за себе говори колика је важност придавана католичкој мисији у Босни међу Србима) „и многе су књиге штампали и изтолмачили у језик босански, алити словима латински, а већи дио от пука не умие у она слова; и наша је штампа остављена и забачена посли Дивковића и Посиловића, а веома су потребите књиге у Босни у наша слова и у наш језик…“.
    Посиловић је био штокавац по рођењу (Гламоч), бискуп по служби (у Скрадину), па је у свој превод са латинског уносио у јекавски икавски изговор („Цвијет од крипости“). „Цвијет од крипости духовни и тилесније“ „извађен“ је из латинскога „у језик илирички алити словински“ штампан је у Млецима 1647. ћирилицом и штокавицом. На крају кљиге је наведена буквица за дјецу с називима аз, буки, вједе, глагоље… Посиловић користи неке графемске облике какве су користили српски калуђери а и млетачки драгомани: б као #. Учени Бокељ Лазар Томановић пише о Посиловићу: ..Па шта налазимо у овијем примјерима (’Цвијет од крипости…’, прим. С. Б.)? Чисти српски језик којијем ми данас пишемо. Босански као дубровачки писци наши онога доба, припадајући римској цркви, која је старословенски једнак била замијенила латинскијем, није имала другог обрашца да пишу за народ до истог народног говора и они су писали као што је народ говорио, тако много прије Доситеја и Вука био се почео српски народни језик и књижевност уводити и то међу католичкијем дијелом нашег народа.“
    Томановић наводи примјере српске еуфоније у Посиловићевим текстовима: „з Богом“, „лашци“, „млаци“, „јунаштво“.
    Тако у Босни и Херцеговини све до друге половине 19. вијека нико није ни појма имао о хрватском језику и хрватском националном имену. Хрватска национална идеологија, а преко тога и хрватско име за језик почело се уносити у Босну и Херцеговину најприје преко фрањеваца, особито оних који су били приспјели из Ђакова и из Хрватске уопште, а онда преко политике аустро-угарске владе. Готово истовремено, док се још мало ко и привикао на то име, идеолози хрватског државног права и политичког народа почели су викати на сав глас да у Босни и Херцеговини нема и не може бити никаквог народа осим хрватског и никаквог језика него хрватског. Нарочито је у хрватској пропаганди био агресиван „Глас Херцеговца“. Овај лист који је основан по вољи аустро-угарске власти донио је тако напис из пера дум Фране Милићевића у којем се поред осталог каже и ово: „Оканте се (Срби) пропагандистичких агитација, којима једино смјерате на то да им (Мухамеданцима) уништите и сломијете хрватску свиест, хрватски језик, хрватске обичаје и хрватску народност, те најсветије дарове које им оставише њихови дични прађедови, ђедови и отци, како то најбоље и најјасније доказује наш мухамедански и хрватски пјесник Кајмија Мостарац, неумрли славни паша Таквил Ходаверди, чауш Софи Мехмед паша! Хвала Богу, данас смо ми Мухамеданци а и католици на чисту са противницима нашега народа (Србима).“
    Дум Фране Милићевић је „окренуо плочу“ кад су се побунили травнички бегови због тога што су неки листови у Хрватској објавили неке тобоже њихове изјаве како они себе сматрају Хрватима. Због тога што су Травничани демантовали такве написе својим личним потписима, Дум Фране их је назвао „поганима“. Ова погрда није прошла без одјека ни у Мостару па су муслимански прваци изишли пред окружног предстојника барона Бенка са тужбом због увреде. Бенко је назвао велечасног Милићевића „будалом, па као луду човјеку не треба му замјерити ма шта он говорио“.
    У српском народу, у другој половини 19. вијека у БиХ преовладавала је свијест да ту живи један народ подијељен на три вјере. Ту свијест носили су припадници и католика и муслимана.
    Тако представници бањалучких Срба године 1881. у представци министру финансија Славију подсјећају да су и турске власти у ранијим временима знале за то да је „Босанскохерцеговачко становништво народности српске“. (АБХ. ЗВ, 4693/1882)
    У Сарајеву је 1871. штампан уџбеник за католичке школе из географије у којем се наводи да у БиХ живе само Срби.
    Слично је и са констатацијом у уџбенику из географије за средње школе у Аустро-Угарској, штампаном у Бечу 1886. године гдје се каже да су становници БиХ по националности Срби подијељени у три конфесије. Није зато чудно што је у овом посљедњем рату један од копредсједника Конференције о Југославији. Норвежанин Торнвалд Столтенберг изјавио да у Босни и Херцеговини ратују само Срби између себе јер су и тамошњи Хрвати и тамошњи Муслимани етнички Срби. Ова Столтенбергова констатација, можда произишла управо из поменуте географије, изазвала је праву констернацију међу Хрватима и муслиманима.
    Чак пред крај прошлог вијека, 1892. године у Ливну је сачињен захтјев за отварање српске читаонице. У нацрту правила читаонице истакнуто је: „Срби грађани Љевански без разлике вјере оснивају друштво које ће се звати Српска народна читаоница у Лијевну! – Друштвени језик и правопис биће српски и ћирилица… Члан друштва мора бити Србин и Српкиња ма које вјере били.“
    Упркос јасном стању свијести у погледу тога чији је језик у Босни и Херцеговини вољом аустро-угарских власти на тај простор се увлаче кроатизми, јер тако налаже државни резон. Тако је члан комисије за преглед уџбеника Никола Кашиковић 1885. године оштро критиковао насилну кроатизацију језика у школама у БиХ. „Сваком је познато да наш тровјерни народ у овијем крајевима говори чистим српским језиком у коме је умијешао мало турцизма. Па и сам Мухамеданац, који ни појма нема о граматици и о правилима српског језика, говори ипак правилно… Па тај српски језик почеше нам неки кварити, са некаквим чудноватим, смијешним и за нас неразумљивим изразима и ријечима хрватским… Таквим за овдашњу дјецу неразумљивим језиком хрватским написана је и ‘друга читанка’!“
    Представници аусгроугарских власти и хрватски пропагандисти у БиХ били су сложни у оцјени да се на католике ту мора прихватити утицај из Хрватске, пошто се књижевном и духовном плану ту ништа нема аутентично хрватско што би било вриједно пажње. (Године 1888. окружни предстојник у Мостару пише: „Несумњиво је да ћe се католичка партија као и до сада ослањати у литерарној и уопште духовној области само на духовно најближи живот Хрватства, пошто је оно што јој на том пољу овамо стоји на расположењу једва вриједно пажње “)
    Влада Преведре републике у Млецима већ 1. априла 1410. усгановила је институцију илирског канчелира и драгомана и то се одржало до 1797. Званични назив је био: „Саnсеlliеrе delle lettere Illiriche е seruiane“ тј. Секретар за илирско и српско писмо“. Драгоман или тумач обично је носио назив „interprete delle lettere illiriche e seruiane“. Млетачке власти су биле увеле у обичај називе, кад је било ријечи о писму и језику назив „serviano“, „illirico“ или „illirico е serviano“; кад је било говора о војсци коришћени су изрази „milizia croata“. „cavalleria crata“. „croati cappelletti“. He налазимо назив за хрватски језик. Канчелир Гргур Калчина направио је 1654. превод Статута Лиге Крајине, која је била написана ћирилицом и штокавицом, са икавским изговором, наслов је био: „Traducione dal Serviano“. Преписка између турских бегова и венецијанских власти водила се обично на српском језику и ћирилским писмом. Да су и Турци и Срби знали о чијем се писму ради говори нам преписка између турских угледника из Карина и ускочког вође из Сења Ђуре Даничића године 1582. гдје се каже да ће се дописивати „српским писмом – ћирилицом“. Не ради се о никаквој, „босанчици“ него о ћирилици одређеног вариетета.
    Шиме Старчевић, жупник из Карлобага, подно Велебита, је у „Зори Далматинској“ бр. 16 из 1847. године писао о ћирилици:
    „Г. И. А. Брлић не стоји ни за Славонски, ни за Далматински, ни за стари Херватски, ни за нови Загребачки, ни за иједан латински словим верстопис, он держи да би Илирцем најбоље пристојало, держати се своје старине, то јест словах ћирилских и ја исти с ове стране с њиме держим, ја му право дајем у колико би право било, али у колико би се ово могло учинити к њем непристајем, јербо видим, да је ово скоро немогуће.“
    Жупник Старчевић не објашњава прецизно зашто би то било немогуће.
    Занимљиво је да је Људевит Гај предлагао да и Хрвати прихвате ћирилицу приликом прославе хиљадугодишњице св. браће Ћирила и Методија, као словенско писмо.
    Кад је, међутим, ријеч о односу далматинских Срба према ћирилици у ускочким временима, интересантан је однос Завише, брата Стојана Јанковића, венецијанског кавалира и народног сердара, према том писму. Зна се да је Завиша знао талијански језик и да је био писмен, али, према венецијанским изворима писао је само ћирилицом. То се види и из једног његовог кратког записа;
    „ја Завиша Митровић потргуем.“

    Одговори
  • vojislav ananić

    4. Исто тако, већ смо видјели да сењски ускок Ђуро Даничић, родом са далматинског Косова и настањен једно вријеме у Карину, гдје је имао бројну родбину, дописује се с каринским Турцима само ћирилицом „српским писмом“ како се у једној поруци она назива. Српски лингвиста Ђура Даничић, даје себи име тога ускока и тачно 268 година послије поменуте поруке пише својеручно текст књижевног договора Срба и Хрвата у Бечу латиницом и латиницом се потписује.
    Крчки санџак-бег Мухамед-бег Дуракбеговић пише из Вране 12. августа 1675. године далматинском провидуру Марину Зорзи ћирилицом и писмо започиње овако: у име господина Бога од нас господина мохамде бега доракбеговића санџакбега кречкогa, узвишеному и изабраном и племенитому и достојному господину мерино зорзи. ђенералу од далмације и албаније лубезниво пзодеравлење каконо уфано пријателу.
    Дуракбеговић исте године у септембру шаље два писма провидуру Марину Зорзи у Задар разним поводима, и увијек пише ћирилицом.
    Ћирилицом пише и викар фрањевачког самостана Висовац, оног истог самостана кога ће Симо Матавуљ описати у свом роману „Бакоња фра Брне“. На једном уговору који се чува у архиву самостана Св. Ловре у Шибенику поред петропољских кпезова и висовачких фратара свој потпис ставља и фра Павле Сиротковић (ја фра Сиротковић викарио Висовца уздржим што је речено). Писати је знао само он и капелан Петрова Поља, фра Шимун Браиновић, који пише талијански. Остали, кнез Јаков Микелић, Ловре Јадрић, Иван Ловрић, Шимун Пауковић, Ивиша Селаковић и Марко Омелић стављају мјесто потписа крст јер не знају писати („fece il segno di croce per non saper scriver“)
    Већ смо претходно напоменули да млетачке власти у Далмацији знају добро који језик и које писмо је најраспростањеније међу становницима далматинског копна, међу морлацима, дакле, па су сходно томе и установили кончелире и драгомане вјеште српском писму и језику. Млетачки кончелири нису знали за хрватски језик и писмо.
    Занимљиво је да ће у Далмацији прве школе и прве часописе на народном језику покренути управо Срби, а не Хрвати, што је својеврсни наставак традиције.
    Писмо којим пишу лички Срби 1609. Нински бискуп Блаж назива српским писмом (letera seviana) а језик на којем пишу српским језиком (scritta in serviano).
    Католички свештеник Јосип Крмпотић из Лике пјева своме земљаку капетану Филипу Вукасовићу који је 1788. похитао у помоћ Црној Гори са својих 400 Личана православних и католика.
    Пред њима је племић од старине
    Вукасовић од личке храјине…
    Остали су рода витежкога
    Прави Срби, право славе Бога.
    Дакле, за Јосипа Крмпотића су и ти лички католици у Вукасовићевој чети „прави Срби“.
    Занимљив је запис о језику Б. Модрушића из села Лоње на Банији и самог Лоњанца, гдје су живјели само католици. Он је 1863. примјетио: „Упиташ ли пако ком приликом старо или младо осим војаках, који се ето у најновије доба по војнах заповиедих итд. од поглаварах хрватскому привикли којим језиком говори одрећиће ти: рацким или славонским. А покрстиш ли га само оним хрватским надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмјехивати и гласу на ругло изметати. Тај зао обичај завладао је још гopje по Славоннји. – штo ако за бољим називом језика и народа не узхајемо, тешко ћемо се икада ожуђена циља докопати.“
    Нема сумње да је Модрушић изузтно добро схватио хрватску политичку мисао и правац како се „ожуђенога циља докопати“. Тим путем су ишли касније сви хрватски историчари и језикословци.
    „За српски језик по Славонији, каже Радослав Грујић у ‘Апологији’ где и данас још доста старијих људи и жена римокатоличке вероисповести каже да говори ‘рацки’, сведок нам је и знаменити Матија А. Рељковић који у своме ‘Сатиру’ на казивање својих Славонаца да су њихови стари и без школа добро живели, овако одговара:
    О Славонче! ти се врло вараш
    Који год ми тако одговараш.
    Ваши стари јесу књиге знали.
    Србски штили а србски писали…“
    Међу славонским писцима 18. вијека свакако треба споменути Вида Дошена, Србина католика родом из Лике, рођеног 1720, који је на српском језику спјевао „Аждају седмоглаву бојним копљем ударену“ у ствари, алегорију на сакралну тематику.
    У оквиру настојања да Србе у Славонији ставе под крило римокатоличке цркве, њени пропагатори и мисионари настојали су да добро науче српски језнк и писмо. Тако загребачки бискуп Винковић године 1640. у својој расрпави о марчанском владичанству истиче унијатског епископа Рафаела Леваковића као доброг зналца српског језика и писма. Леваковић је био успјешан у превођењу православних Срба на римокатоличку вјеру. У католичким црквама знали су се наћи на видном мјесту истакнути знаци српства и православља, свакако у функцији да смање психолошки отпор православних према католичкој богомољи у прелазном периоду. Тако Радослав Грујић пише: „Шта-више, нашао сам у катедралној унијатској цркви у Крижевцима, на св. престолу, један крст из прве половине XVIII века са овим српским записом за који је дотични каноник, који ми је цркву показивао мислио да је грчки: (Добријевић је био игуман манастира Гомирја и ванредан поборник православља и српства, те не знам како је овај крст дошао у посед унијатима).
    Као што су прије више од три стотине година схватили лукави Венецијанци да је потребно отворити посебну канцеларију преко које би се обављала комуникција и управни послови, са Србима на нсточној обали Јадрана, тако је схватила и учинила царлца Марија Терезија, па је 1769. наредила да се у царствујушчем граду Бечу отвори српска штампарија у којој би се ћирилским словима штампале српске књиге за лотребе цркве и просвјете. Већ неколико година касније та иста царица издаје указ (1779.) о увођењу латинице и народног језика у српске школе. Марија Терезија је то свакако учинила по наговору високих достојанственика римске цркве, који су у томе видјели лакши пут ка привођењу унији православних Срба. Иако је царичин син и насљедник на царском пријестољу био толерантан владар и противник насилног превођења из једне у другу вјеру, он је пристао опет по наговору папежничких главара да обнови указ од 1779. по коме се књиге српске имају штампати простим народним језиком и латинским писмом. Иако су се представници Срба упорно бранили од таквог покушаја, Хрват, загребачки школски надзорник, каноник Мандић је успио да издејствује оживотворење царског указа. Срби су, међутим, указали на лоше посљедице такве одлуке и након више жалби 1785. она је стављена у стање мировања, а послије тога Срби су могли својим школама слободно употребљавати своје ћирилско писмо и називати га српским именом. Рескриптом од 10. августа 1868. и законом од 14. маја 1887. српски језик је озакоњен као званичан пословни и службени језик. У том закону је за краљевину Хрватску и Славонију стајало: „Код свих земаљских области у краљевинама Хрватској и Славонији слободно је странкама служити се писмом ћирилским као и латинским. Ондје, гдје Срби у повећем броју живе, имаду се од првих молба и рјешења сранкама ћирилским писмом на ћирилицом писане поднеске издавати.“
    Срби у Далмацији до 1901. добили су право да са властима и власти са њима имају водити „званичну преписку само ћирилицом“.
    Разумије се да су Срби у Далмацији, као и они у Славонији и Хрватској, имали да воде тешке борбе са хрватском политиком, ослоњеном на идеју о хрватском политичком народу и хрватском државном пpaву, гдје за српско име није било мјеста, па према томе ни за српски језик и српско писмо. И кад се чинило да ће Срби издржати, они су падали у тој борби јер нису били у стању да проникну у хрватску лукавштину и далекосежне планове, инициране, како смо већ видјели, још од Конгрегације за пропаганду вјере, прије неколико стотина година. Хрвати су им понудили, наиме, југословенско име и југословенску политику да би преко тога остварили своје националне планове.
    „Кад су хрватски политичари и књижевници увидели, да Срби неће да приме ни назив ‘илирски’, ни ‘нашки’, ни ‘славонски’ за свој језик, каже Димитрије Руварац у ’Eтo, шта сте нам криви’, а они опет нису хтели да назову свој језик ‘српским језиком’, а видећи да са својим не могу оно постићи што су желели, назваше свој језик ‘југословенским’, мислећи да ћe на тај начин Срби пристати.“ Руварац наводи одлуке Хрватско-славокског сабора из 1861, члан 58. параграф 1. гдје „Језик југословенски троједне краљевине, изјављује се овим за сваколики обсег троједне краљевине, за једино и искључиво службени језик у свих струках јавнога живота.“
    У параграфу 5. каже се: „Свакоме је просто служнти се у свих списах латинским или кирилским писмом.“
    Руварац прати хрватске мијене према језику које су долазиле из политичког рачуна:
    „Кад увидеше да Срби неће ни тај назив за свој језик да усвоје, а они онда – као што рекосмо – ударише у тврдњу да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно рекло се српски или хрватски. И из почетка почеше писати и говорити ‘хрватско-српски’, нли ‘хрватски или српски језик’, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу, да у Троједници живи сам Хрват, и да по томе у њој нема другог до ли хрватског језика.
    Гдје се изгубио славонски језик послије шездесетих година 19. вијека?
    У представци што је упутио Иван Мажуранић цару са банске конференције у новембру 1860. може се прочитати да је језик хрватско-славонски уведен у све јавне послове; 10. децембра 1860. на 3. сједници банске конференције прочитано је царско писмо гдје пише и ‘наређујем хрватско-славонски језик’ 17. јануара 1861. Кукуљевић је прочитао проглас на ‘народ хрватско-славонски’; у прогласу се на више мјеста спомињу Хрвати и Славонци.“
    У одговору кнезу Меди Пуцићу, Србину католику из Дубровника, Иван Кукуљевић је 31. децембра 1860. употребио формулацију – „од кад смо ми Хрвати и Славонци“.

    Одговори
  • vojislav ananić

    5. Наводећи горње примјере као илустрацију како Хрвати употребљавају назив језика по налогу националних и политичких потреба, Руварац закључује:
    „Ну, и из реченог види се, да је Ваше хрватство и у Славонији ‘новог датума’. Прост свет или ’пук’ у Славонији и дан данас каже да је Славонац, а свој језик назива ‘славонски’, ’нашки’, ал мало ће ко рећи да је Хрват, и да говори хрватски. Да то каже и призна, за то се данас старају Ваши попови и учитељи.“ (Ово је Димитрије Руварац писао 1895. године.)
    Тај југословенствујући курс држао је „меки“ и „добри“ Хрват Јосип Јурај Штросмајер, и његова Народна странка. Касније ћe се видјети, оно што су умни Срби, као што су били Никодим Милаш или Светозар Милетић, већ давно видјели да је такво југословенство било кобна српска заблуда, којој још увијек није до краја исплаћена трагична цијена.
    Од 1848. почињу разни разговори хрватских и српских интелектуалаца у Бечу око питања заједничког језика. Тако ћe аустријско Министарство правде иницирати израду тзв. Југословенског терминолошког рјечника 1849. године. Уредници су најприје били Вук Караџић и Иван Мажуранић, а замјенили су их Теодор Петрановић н Димитрије Деметер. Из тога се излегао и разговор о језичком јединству Јужних Словена који ће 1850. резултирати потписивањем Бечког књижевног договора.
    Текст књижевног договора написао је Ђуро Даничић својом руком и то латиницом. Договор је равноправно третирао оба писма, и латиницу и ћирилицу, али су се латиницом ипак потписали и Даничић и Вук Караџић, али ћирилицу нису изабрали за свој потпис на Договор Иван Кукуљевић Сакцински, Иван Мажуранић, Димитрије Деметер, Франц Миклошић, Стјепан Пејаковић, Винко Пецел… На Бечком договору као да су се преко латиничних потписа Вука и Даничића Срби на симболичан начин одрекли свога писма ћирилице. Има у Договору једна реченица чију симболичну поруку тек наша генерација разумјева: „Овдје смо, дакле, засад свршили“, гласи она и као да антиципира све будуће фазе у еволуцији хрватског става према тзв. српско-хрватском језику.
    На путу стварања хрватског књижевног језика и његовог потпуног одвајања од матичног српског Дубровника, језик Дубровчана и дубровачке књижевности имаће изузетну улогу. Настрану то што је хрватски језик, хрватска књижевност и хрватски етникум у Дубровнику до 20. вијека, а и на неким другим мјестима, створила политичка воља хрватског националног програма, упркос јасним чињеницама које се супростављају тој вољи. У похрваћивању српског језика огромног удјела имали су сами Срби. Ријечи младог Светозара Милетића поводом окупљања Хрвата, Словенаца и свих југословенствујућих око Вука у Бечу, пред закључивање Бечког књижевног договора, као да су рођене у пророчанском надахнућу. У једном писму (Јовану Ђорђевићу) он зазире од „илира“ и Словенца Миклошића и каже како они раде тако да не видимо мреже које са свих страна на род ти… бацају“.
    Да је било још оновремених Срба што су мислили о илирству као Светозар Милетић и назирали у њему „мрежу ђавољу“ за Србе, свједок су нам написи на исту тему што су објављени у „Српском народном листу“ кога је уређивао у Пешти Теодор Павловић. У три броја из 1839. године, 24, 25, 26, писац с потписом П. А. П. (Павле А. Поповић) кога цитира и Димитрије Руварац у својој књизи „Ето, шта сте нам криви“, написао је и ово: Али сад се свет преокренуо. Они, који су пре тога с нама заједно знали, и другима казивали, да смо ми Срби и да је то наше право име, они нам сад намећу име Илир. Уз то нас с другим словенским народима сабирају, и српство нам као одричу, које само браћи нашој у Србиjи дају. Нас пак тек остале тек као Бачване, Банаћане, Славонце, Далматинце, Херцеговце, Црногорце, Бошњаке итд. Илире, једни у једаред стављају с Крањци, Штајерци, Бугари, а дpyги нас опет уједно узимају с Хорвати. ‘‘
    „Но добри они људи, који хоћеду све да поилире, они та питања замршују и замућују, мислећи ваљда, да је in iurbido piscari (лов у мутном) најбоље. Једни од њих видећи, да је њима иначе мало поље, по ком би се ширити могли, и колико веће желећи. За мрежу узимају илирство, ту, колико даље могу, бацају и све у њу уплићу: пак ту они после да буду оно, што иначе не могу.“
    „Али кромје што то ново cвe – илирство, самим тим нашим правима и слободама, под која се подвлачи, више некако прети него што обећава, кромје што нам од вeћe части (дијела) право наше име хоће да сатре, и с ‘Илир’ да замене, кромје од cвегa, што је наше, српско, прави илирско, да тако буде и хорватско, и да се управ не зна шта је, и чије је, кромје што ти cвe- Илирци свој језик (који је више српски с латински слови, и с малим изменама, нег икакав други) наполицу општег јужнославенског хоћеду да дигну, а наш тек на њему подчињену ролу осуђују; и иначе ми од њега мање имамо надати се, него бојати се.“
    „Зашто да се ја зовем Илир на моме језику, а не Србин? Cлогe ради? To је жалосна и скупа слого, да ја моје народно име оставим, а још је жалостивије, ако се држи, да она само тако може бити и обстати, а иначе не. Ко се са мном као Србином не може или неће да сложи и коме ја као Србин нисам брат, нит мио ни драг, с тим ја нисам ни рад сродити се нити ћy се за то отимати. Нека се отима u свађа ко хоће. “ Прота Димитрије Руварац у својој књизи „Ето, шта сте нам криви“ слаже се с горе цитираним речима Павла А. Поповића и проширује његову тезу:
    „Кад сте ви Хрвати видели, да Вам се код Србаља са Илирством ‘боја’ не прима, а ви 1861. год. ударисте у ‘југословенско име’, које такође Срби не хтедоше усвојити, а кад видесте, да се и оно не прима, а Ви ударисте у Хрватство, те објависте на све четир стране света, да је у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини сам ’згољни’ Хрват, и да у тим земљама нема Србаља ни српског народа и да је језик, којим и ми Срби у поменутим земљама говоримо и пишемо, хрватски језик.“ Димитрије Руварац мисли да је и Даничић доста доприњео што су Хрвати од српског најприје начинили ..хрватски или српски“, а потом „хрватски“ језик.
    „Што су се у томе толико Хрвати осмелили, допринело је доста и то, што је Даничић доцније употребљавао назив ‘српски или хрватски језик’. Истина он је то чинио с тога што је тврдо веровао да кад се досади и једнима и другима употребљавати два имена, и дође до избора за једно име, а које би – као што рече при оцени ’Књижевника’ за 1864. – било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“
    Хрвати су, наравно изабрали хрватско име и стали га наметати и Србима.
    Ђуро Даничић је свакако један од оних Срба који није видио како се припремају мреже за „наш род“. Он је први конструктор назива „хрватски или српски језик“ и један од битних утемељивача „Рјечима хрватскога или српског језика“. Извео је, дакле, поступак језичког клонирања, као што научници данас клонирају овце. Убацио је хрватски етнички назив у српски језик. Ново биће има српску основу и српску природу али и хрватско име. Даничић је у „Рјечник“ уносио благо cpпског језика, које је у релативно кратком року постало хрватска својина.
    Не мањи гријех према култури народа коме је припадао, и не мањи дар подарио Хрватима, кад је књижевност Срба католика, у првом реду дубровачку књижевност, стао сматрати хрватском, па је потпомогао да та књижевност уђе у издање „Стари писци хрватски. Хрватима је тако дано оно што није њихово. Нешто више од пола вијека касније Драгиша Цветковић ће ставити свој потпис и на физичку предају Дубровника, и његове околине, Хрватима. Да иронија буде већа, српски писац Добрица Ћосић, у својству предсједника Југославије, ставиће свој потпис на предају Превлаке Туђману, што ћe, према писању штампе у Београду, финализирати практично предсједник Србије Слободан Милошевић.
    Срби католици, и они који су носили у себи српску етничку свијест, а у 19. вијеку се и национално организовали, и они који су се одрекли свога српског имена, били су, премда на различите начине, мост преко кога су Хрвати дошли до свога садашњег језичког стандарда и преко кога су унијели у свој културни и национални фонд дјела књижевности, архитектуре, сликарства, и уопште умјетности која им нису припадала.
    Треба напоменути да Хрвати свој продор у „туђе двориште“ нису остварили захваљујући „тврдим Хрватима типа Старчевића, Павлиновића, Кушара, Павића или њихових сљедбеника до близу наших дана, већ посредством „меких“. илирствујућих и југословенствујућих Хрвата, као што су били Штросмајер, Рачки, Јагић…
    Ватрослав Јагић и данас важи међу већином српских лингвиста као оличење научне поштењачине, али га, рецимо, лист мађарске владе „Paster Lloyd“ открива као човјека који научну истину коју је и сам често саопштавао, зна да потчини практичној политичкој и националној идеји. Лист пише; „Хрватски делегати из Далмације нису увек тако говорили о Калају нарочито онда кад је покојни државник покушао да народне и верске струје у Босни и Херцеговини савлада хрватском народном идејом. Хрват Ватрослав Јагић, угледни филолог, потпомагао је тај покушај проналаском босанског језика. Затим је дошао у Сарајеву прослава Требевића и држан је први католички конгрес у Загребу, на коме је надбискуп Штадлер најодсудније тражио припајање Босне Хрватској. Тада су се далматински Хрвати дивили великом државнику и администратору Калају, који је наскоро изгубио сву наклоност њихову, када им је у поверењу изјавио да хрватски елемент није довољно јак да би у окупираним земљама с успехом извео једнострану народну и верску пропаганду.“
    Због пристанка да ради на стварању тзв. „бошњачког језика“ Калај није штедио ријечи хвале Јагићу: „Господин Јагић је сам Словен и као што је познато – ја молим за извињење ако то није тако – данас први славист свијета, а не само Аустрије. Он познаје не само језике него и историју свих словенских народа, њихову културу и научни развитак. Ако се из уста једног таквог човјека чује, да се данас не чини ништа друго, него да се велики расцијеп мимоиђе ако се од нас званично употребљаван овај израз и даље буде употребљавао, то можемо ми Босанци, а ја и себе такође тако називам, бити потпуно задовољни са овим изразом и ја са своје стране, пошто сам за то нестручан не бих могао ријечима које је овај велеученик изванредни… слависта, ниједну јоту додати.“

    Одговори
  • vojislav ananić

    6. Кад је Јагић одбацио тезу да су муслиманске народне епске пјесме које је сакупио аустријски чиновник Коста Херман, муслиманска посебност, кад је изрекао оцјену да су те пјесме дио српске народне епике, а становништво Босне и Херцеговине „упркос различитости вјероисповијести чини са свим осталим Србима етничку цјелину“, на Јагића се сручила лавина осуда. Хрватски националисти су га оптуживали да је Босну и Херцеговину „препустио Србима“. Сам Јагић се кајао што је уопште пристао да сарађује с Калајем око тог ваннаучног питања.
    У својим сјећањима овај значајни слависта је записао: ..Ја сам, ђаво ме напастовао, не да угодим Калају, већ да осветлим сву беду и невољу ради имена проговорио неколико речи којих је био тај смисо, да се нема питати како он језик зове. Beћ каквим се он језиком служи, а у том погледу да је језик читаве босанске управе као службено гласило онај исти лепи и правилни језик, који влада у Београду као српски, а у Загребу као хрватски језик. Ја сам дакле оштро и прецизно нагласио јединство језика између Београда, Сарајева и Загреба…“
    Пратећи генезу кроатизације Дубровника у свим аспектима, лист Срба католика у Дубровнику „Дубровник“ у броју 7, из 1896. доноси и ово мишљење о том питању: „Тако школе постадоше прва огњишта новоскованог чувства, једино је још остајала различност у језику; али нетом Хрвати пригрле наш јужни говор…“
    0 том „пригрљивању“ српског језика изјаснио се и сам Гај у „Даници“ број 31. из 1846: „Та, нпр. сав свијет зна и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли, ну нама још ни издалека није на ум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче поносим се и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо.”
    Шта је Гај разумјевао под појмом „илирски“? У већ поменутом броју „Данице“ он то објашњава овако: „Дакле онај, који вели: да што је српско није илирско исто што је илирско да није српско (наравно у смислу саме народности) -јест или незналица, или непријатељ слоге између Слављанах од велике гране илирске.“ Говорећи о препирци око тога чије је коло, српско или хрватско, Гај сматра да је коло српско а то што су га играли и Хрвати у Бечу „то се, каже он, никако не да извести она посљедица да за то није српски што је илирски“. Говорећи о колу као фолклорном насљеђу Гај се чуди што неки заступају тезу да оно није српско. „Како да се препиремо што је код Србајах народно што ли није; код Србаљах, у којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било; код Србаљах од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатсгву, и обичаје у својој изврстаности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо, код Србаљах који су у светињи свога српства, онај народни дух и оно родољубство уздржали, којим смо и ми у новије доба, ради слоге под пространим именом „илирства“ новим животом ускрснули: код Србаљах који су нама од старине све сачували а којим ми мало, али са свим ништа гледе самога народнога живота дати не можемо.”
    Гај негаторе српства пита: „У кога се је сачувао чисти језик илирски, у кога обичаји, тко нам је понајвише гајио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Србље и Српство.“
    Могуће је у 19. вијеку разазнати неколико фаза у походу Хрвата на српски језик и стварању од његове основе свога хрватског књижевног језика. Присјетимо се, прије тога. Бартола Кашића и његовог рада на језику на крају 16. и почетком 17. вијека. По пројекту Конгрегације за пропаганду вјере и према наредби језуитског генерала Клаудија Аквавиве Кашић је почео наметати Хрватима штокавицу, „илирску“, „славински“, „наш“ језик, заправо српски језик, а све на корист ширења римокатоличке вјере и међу „шизматицима“. Српски лингвиста Радмило Маројевић види шест етапа хрватске национално – политичко – лингвинистичке акције.
    „Прва етапа се одвијала у 19. веку. Она се састојала у узимању штокавског дијалекта на основицу општехрватског књижевног језика. Хрвати свој књижевни језик у другој половини 19. и у првој половини 20. века у најауторитативнијим издањима (Рјечник ЈАЗУ, Маретићева Граматика и др.) називају хрватски или српски, Срби га, после епохалних издања Вука Караџића, називају српски, у складу са својом националном традицијом и у складу са својом утемељеношћу у штокавском дијалекту.
    Друга етапа је остварена Новосадским договором. Циљ је било да Срби прихвате хрватску компоненту у имену језика, чиме би хрватски легитимитет на књижевни језик на штокавској основици био у потпуности остварен. Напуштајући назив српски језик, који је био афирмисан Вуковом реформом. његовим Српским рјечником, Српским народним пјесмама и њиховим српским епским десетерцем, назив који је прихватила читава учена Европа и цео словенски свет, који је био прихаћен као књижевни језик у пуном и правом значењу те речи, cpпски лингвисти су прихатили назив српскохрватски језик. Ја овде не могу да улазим у питање колико су српски овај и овакав одговор, а колико је био значајан (или пресудан) политички утицај: одговор на то питање ја не знам.
    (…)Из другог покушаја, идеолози хрватског језичко-националног програма ускоро су напустили дух и слово Новосадског договора и прешли на остварење следећих етапа. Највиши израз треће етапе је „Правописни приручник хрватскога или српскога књижевног језика“ Владимира Анића и Јосипа Силића, којим је озакоњена дугогодишња лекторска и школска пракса на одвајању књижевног језика Срба у Хрватској (и наравно, Хрвата) од књижевног језика у осталим републикама српскохрватског књижевног израза.
    (…) Четврта етала језичко-националног програма је у току. Њено остварење зависи од тога да ли ћe се и у новом уставу СР Хрватске сачувати формулација да је хрватски књижевни језик књижевнн језик Срба у Хрватској.‘‘
    Нови устав Републике Хрватске, створен послије побједе ХДЗ и Фрање Туђмана, избрисао је српски елеменат из назива којим би се назначило да је хрватски књижевни језик и књижевни језик Срба у Хрватској, као што је избрисао Србе као народ у Хрватској. Маројевићева предвиђања за пету и шесту етапу, нажалосг, су се остварнла чак и преко његове песимистичке варијанте. Сви који говоре хрватским језиком су Хрвати и сви Хрвати су католици. Срби су огњем и мачем етнички очишћени из Хрватске. Дјеца преосталих имају да буду Хрвати и католици. На томе се већ увелико ради. 0 томе пише и загребачка и београдска штампа почетком ове школске 1997/98. године, наводећи примјер из Загреба гдје живи неколико десетака хиљада Срба. Само се четрдесетпет родитеља изјаснило да им дјеца иду на православни вјеронаук и похађају, допунски, српску школу. Остали немају храбрости да то учине због опште репресије према њима, која је уграђена у капиларни систем хрватског друштва, када је ријеч о односу према Србима.
    Када је било ријечи о похрваћивању српског језика, узет је Дубровник као најкарактеристичнији модел за приказивање тог процеса. Дубровннк ћемо узети и за случај књижевности и њеног стављања под хрватско име.
    До 19. вијека Дубровчани се нису народносно опредјељивали па нису за себе никад говорили да су Срби или Хрвати. Они су себе називали Словинима и тек ће половином 19. вијека највећи дио дубровачке аристократије и образоване грађанске интелигенције од словинства кренути према српству, будући да је до тада вјековима носило српску етничку свијест. Уосталом, Дубровчани су појам sclavoniae увијек изједначавали с појмом Србије, Sclavus са Србином, а „diak српски“ са „cancellaris sclav(i) us“. Одакле су писци, данас већ и у српским уџбеницима названи хрватским, вукли инспиративне сокове и какву су језичку грађу користили за своје књижевно стваралаштво, можемо видјети преко примјера Ивана Гундулића, посебно преко његовог спјева „Осман“. Можемо то видјети и преко изјаве потомка из Гундулићевог рода много десетљећа касније. Кад је 1893. дошло до сукоба Срба и Хрвата приликом подизања споменика пјеснику ,.Османа’‘ тадашњи челник Дубровника гроф Франо Гундулић је у Гружу изјавио: ,,Колико ја знам, у кућама наших старих никада се није причало о хрватству у Дубровнику већ о српству.
    Гундулићева лира саосјећа са српским патњама под турским игом нарочито кад пјева о Смедереву, српским деспотима, слави Милоша Обилића, Марка Краљевића, српских велможа. Осмо пјевање „Османа“ евокација је српске прошлости. Гундулић је пјевао о потомцима српских деспота Ђурђа и Јерине које су „Турци худи“ учинили сиромашним пастирима.
    ,.3а све да су Турци худи
    госпоство му старо отели
    господске се каже ћуди
    племенит се дјелом вели.
    Прут краљевски некад ки је
    у рукам му дједом био,
    њеми’ е сада штап на ки је
    тешку старост наслонио.“

    Одговори
  • vojislav ananić

    7. Ово се може назвати само пјесничком фикцијом, али је и тада несумњива потврда пјесниковог интереса за српске теме. С друге стране Гундулићеви наведени стихови имају стварну историјску основу, које је и он могао бити свјесан. Наиме, поједине старе племениташке породице српске постале су у изгнанству или обични ратари („постадоше лафи ратарима“) или ратници за туђи интерес. То је случај и са породицом Рукавина у Лици из које су потекли чувени аустријски официри и администратори, али исто тако и велики злочинци према српском народу, коме су етнички припадали и на кога су се оборили у 20. вијеку. Међу самим Рукавинама чува се прича да су на путу из Херцеговине понијели у рукаву „листине“ о свом племству, издате од српских владара немањићке лозе. Могуће је вјеровати да је Гундулић о сличним случајевима знао па то преточио у своје сгихове.
    Тако нешто у таквом облику и таквом народносном усмјереношћу не постоји код Гундулића кад је ријеч о Хрватима. Гундулић је у „Осману“, који има око 1.000 стихова Србима посветио близу 100, а Хрватима свега неколико.
    Како је Гундулић ипак постао хрватски писац чујмо од хрватског културног „пјелатника“ Рафе Богишића („Данас“, Загреб, 1988): „Коначна асимилација Гундулића и његов свеукупни улазак у хрватску културу и књижевност одиграо се на прагу новог времена, а вријеме препорода.“ Гундулић је, дакле постао хрватски писац тек онда кад је асимилиран.
    Бављење српством и српском историјом не значи да се Гундулић осјећао Србином, али и ријетко помињање Хрвата свакако не значи да је он припадао хрватском етникуму и хрватској култури и књижевности.
    Навели смо примјер Ивана Гундулића, кога није објективна књижевна наука ставила у сам темељ хрватске књижевности већ је то учинила политичка воља у служби хрватске националне идеје. Погледајмо још неколико сличних примјера гдје су дубровачки писци јасно дали до знања да је њихова етничка свијест окренута ка српским странама а не хрватским, па ипак су они данас чак и у српским нараштајима прихваћени као хрватски писци.
    Прве сгихове умјетничке лирике написао је Дубровчанин Џоно Калић 1421. на листу неке царинске књиге и то ћирилицом.
    Јуније Палмотић у „Павлимиру“ и „Даници“, слично Гундулићу, евоцира српску прошлост. Палмотић додирује и хрватску прошлост, али у знатно мањој мјери и са другачијом емоционалном одређеношћy према њој него према српској. Његов Хрват Хрвоје шекспировски је мрачан лик, сплеткар, преварант и убица.
    Мотив „Данице“ Палмотић је узео из Ариосговог спјева „Бијесни Орландо“, а радњу је смјестио мјесто Шкотске на двор босанског краља Остоје. На двору долази до сукоба Хрвоја „бана од Хрвата“ и двојице браће Дубровчана: Јанка и Матијаша. Хрвоје и Матијаш се заљубљују у краљеву кћер Даницу. Даница воли Матијаша јер је он избави од Татара. Хрвоје наговори краљичину „службеницу“, дворску даму, Јерину да поради на томе како да наговори Даницу да пође за њега. Матијаш и Хрвоје се погоде за „фер“ игру и одлуче да препусте самој Даници коме ће изјавити љубав. Мјесто Данице Хрвоје подметне Јерину, обучену у Даничине хаљине. Кад дођу под дјевојчин прозор „Даница“, тј. Јерина у Даничиним хаљинама, изјави Матијашу љубав и од тада Матијаша нестане. Његов брат Јанко јавно оптужи Даницу да је крива за смрт његовог брата. Хрвоје се престраши да ће се тајна открити ако Јерина проговори, зато Јерину отпрати с двора и пратиоцима нареди да је негдје успут у шуми убију. Кад су пратиоци нашли згодно мјесто гдје ће убити Јерину, наиђе гласник краља Сигмунда Михаило Свилојевић и спасе Јерину. Свилојевић и Јерина стигну на Остојин двор и затекну како се боре Јанко и непознат човјек, који штити Даницу. Двобој се прекине али Свилојевић заподјење борбу с Хрвојем. Хрвоје бива тешко рањен и на самрти све призна како је било. Непознати борац који је укрстио мачеве с Јанком био је Јанков брат Матијаш коме ће краљ дати своју кћи Даницу за жену а уз то и банску част.
    Мавра Ветрановића хрватска историја књижевности узима као писца изразитих родољубивих стихова али он нигдје није исказао похвалу било којем догађају из хрватске прошлости, или хрватском граду као што је учинио Београду, зовући га „сва славо крстјанска и частн уфања“, нигдје се није толико емоционално приближио било коме „удесном“ мјесту хрватске прошлости као што је спрском Косову иако је био савременик Мохачке и Крбавске битке.
    Историчар Мавро Орбини објавио је своје „Краљевство Словена“ (II regno degli Slavi) 1601. године. У њему је Србима намијенио 200 страна, Бугарима 100, а Хрватима десетак-двадесетак редова. Он Хрватску назива „далеком земљом“ а њега сада Хрвати хрватским повјесничарем.
    Антун Сасин свој рад „Разбој од Турака“ везује језиком и темом за српско залеђе Дубровника. Сасин користи поетику српске народне пјесме, уносећи у своје стихове. нрп. сталне епитете „утва златокрила“, „грозне сузе“ итд.
    Џоре Држић у његове лирске стихове уплеће мотиве и поетске слике из српске народне лирске пјесме („Дјевојка је подранила“).
    Циљ нам није да направимо неку антологију српског ткива у дубровачкој књижевности, већ само да укажемо на такве примјере, мада би се, наравно, могла направити и слична антологија.
    Како је онда Дубровник са свом својом сјајном књижевном, и уопште, културном прошлошћу постао хрватски град и хрватска баштина? Десило се то по политичкој вољи која је слиједила хрватску политичку мисао, у свом случају, без хрватског државног права.
    Хрватска политичка мисао је у Дубровнику млада и она се оштрије манифестовала тек 1893. године. приликом откривања споменика Ивану Гундулићу. Њену генеологију у Дубровнику је лако пратити јер ју је пратила ондашња штампа, брошуре и расправе друге врсте, забиљежиле су је бројне јавне личности тога доба и то оне са одњегованом политичком, националном и књижевном културом. 0 томе је писало и у „Дубровнику“ од 1896. бр. 7: „Хрватска мисао није, наравски, изникла у Дубровнику, гдје Богу хвала, ни до данас није увријежена и гдје се једва ко и сјећа хрватског имена, него та мисао би тек у новнје вријеме амо од некуд уведена по настојању људи, који амо дођоше, штоно рећи трбухом за крухом.
    Ти пионери хрватске мисли у Дубровнику не бијаху тобож људи родом из Хрватске, јер до назад мало година код насамо не бијаше настањен ни цигли један Хрват, а и данашњи нема их до у све три, четири, а то су један књижар, један књиговежа, један поп и један трговац, људи, који истини на част, не истичу се ни најмање ширењем хрватизма, те би им се у том погледу могла слободно примијенити она Дантова: ’Che visser senza infamia e senza lode’.
    Барјактари хрватске мисли у Дубровнику бијаху у првом реду неки Далматинци, чиновници и професори, којијем се мало доцније придружише и гдјекоји наш поп и фратар, а на властито млађи учитељи, били родом из нашег котара или из горње Далмације. Ови млади неискусни људи не познајући историју наше мале републике пуштаху се ласно завести, а то још онда док се у Арбанасима (код Задра, прим. С. Б.) спремаху за учитељско звање.“
    Порицање српског језика у Дубровнику, српске књижевности и српског имена већ смо сусретали код најближег Штросмајеровог сарадника, „Југославена“ Рачког кад он говори о Дубровчанину Руђеру Бошковићу. Повремено то чини и Кукуљевић и други хрватски јавни и културни радници које је стала обузимати идеја о хрватском политчком народу, као што су нпр. Мажуранић, Павић и др. Ипак је порицатељ било којег знака српства у Дубровнику, може се рећи пpoграмски и досљедно, био Марсел Кушар. Кушар је то учинио у својој књижици, више памфлету. „Дубровчани, јесу ли Хрвати?“ Овај професор који је у Дубровник дошао са стране, из Задра, преко Шибеника стао је преко фалсификата, и прећуткивања чињеница који не иду у прилог његовој тези, ширити хрватску националну идеју у Дубровнику, управо преко поменуте књижице, издане 1892. Цавтаћанин и Србин католик Валтазар Богишић, угледно научно и књижевно име, рекао је тада за ову Кушареву творевину да је „та књига јако погибељна у рукама једног незналице јер у њој неће наћи него истину умјетнички изврнуту“.
    Ватрослав Јагић је поводом те књиге рекао да се „стари Дубровчани нису хтјели идентификовати ни са Србима ни са Хрватима, јер у оно вријеме национална идеја са садашњим схватањем бијаше непозната“, а Лујо Војновић и Луко Зоре, оба Срби католици, сасвим су разоткрили фалсификате Кушаревог памфлета. Луко Зоре је, нпр. указао на гомилу мјеста гдје се Кушар служи фалсификатима. Hпp. пишући о Стулијевом рјечннку Кушар каже да аутор нигдје није споменуо Србе. Зоре је навео мноштво мјеста гдје их Стули спомиње.
    Армин Павић назива дубровачку књижевност хрватском књижевношћу (Рад ЈАЗУ, 1875. св. XXI) као што ће чинити све потоње његове колеге, историчари хрватске књижевности, без обзира што немају ослонца за такву тврдњу у чињеницама. Павић је ипак искрено навео разлог зашто је то учинио: „Култус Гундулићев започе у оне дане хрватскога књижевнога препорода када се је народу хтјело, да буде другим европским народом једнак, а у литератури за ту сврху немаше ништа друго готова, него дјела Дубровчана.“ Ношен хрватском националном идејом и ослијепио од ње да би могао видјети оно што свак види, Павић је и српске народне пјесме, нпр. чак и оне из косовског циклуса, проглашавао хрватским народним пјесмама.
    Армин Павић је прогласио да су народне пјесме које је Вук сакупио „хрватске народне пјесме“ и да бој на Косову није никакав српски бој, него савезничка битка против Турака. Истовремено Павић је замјерио Стојану Новаковићу да је његова збирка народних пјесама о Косову добила „онај врло досадан тон српске екслузивности“, додавши да је то био, заправо, „савезнички“ бој у којем су се борили Босанци, Херцеговци, Хрвати и „угарска господа“. Новаковић му је одговорио: „Та за Бога, и Срби и Турци и Мађари мисле тако, како песме певају, да су Срби на Косову пропали. „Савезнички бој“ постао је бој косовски тек након чланка др Фрање Рачог.“ Новаковић је у полемици с Павићем истакао наводе Илариона Руварца који је аргументовано оборио тезе о „савезничкој“ бици на Косову и навео стихове из, тобоже, оригиналне пјесме о Косову на коју се Павић позива:
    „Да ја не бих изостао од војске Лазара кнеза,
    „Од угарске господе и од браће Уговића.“
    „Добро јутро да Вам је, лијепа угарска господо.“
    ..То ће главе падати ове угарске господе.“
    „У критику текста, каже Новаковић, он се не упушта, очевидан фалсификат он не опажа, њему није празнина што се не спомињу Срби, само кад се спомињу Угри. Ако ће народна песма и спомињати Угре као тобожње савезнике, како може бити да никако не спомиње Србе као главну силу?“
    Стојан Новаковић закључује након опширније анализе Павићевог крунског аргумента поменутих стихова: „Према свему што се може мислити о боју косовском и према нарави народне пјесме, ја мислим да су у горњим стиховима „угарска“ на место „српска“ прост фалсификат, пo свој прилици хотимичан и од преписаоца“ (Павића, прим. С. Б.).
    Димитри]е Руварац је на духовитији начин демантовао Павића. Он је навео један мотив из косовског циклуса који је обрађен у српској народној пјесми и у Дубровнику, истичући питање како би тек тај мотив изгледао у „Загорју хрватском“.

    Одговори
  • vojislav ananić

    8. Српска обрада:
    „Цар Лазаре сједе за вечеру,
    Покрај њега царица Милица.
    Вели њему царица Милица:
    Цар Лазаре српска круно златна.“
    Дубровачка обрада (крај 17. в.):
    „На прозору сјеђаше Милица Лазара кнеза.
    И ш њом бјеху на прозору двије рођене кћерце своје
    Пође ти им Милица кћерцом својјем говорити:
    Љепотије Лазара међу зетим погледати,
    Ма бих дала Милица моје у глави црне очи
    Да је Вуче Бранковић или Милош Кобиловић.“
    Народна пјесма из Хрватског Загорја:
    „Бом шел на планинце.
    На стрме горе,
    Бом слишал од далеч,
    Загорске звоне.
    Па че је несео,
    Ле пај јој несо.
    Сеј долго не боди,
    Да појдем за њо!“
    Хрватски историчар Вјекослав Клаић, који свакако спада у ред оних којима је неупоредиво дража национална пропаганда од истине године 1893. Саставио је „Хрватску пјесмарицу“, коју је издала Матица хрватска. У тој пјесмарици нашле су се многе српске народне пјесме као што су: „Голубице бела што си невесела“, „Дунаве, Дунаве, тија водо ладна“, „Лепа Пава у ковиљу спава“, све, наравно, као хрватске народне пјесме. Међутим, ту се нашла и пјесма „Радо иде Србин у војнике“ за коју је, очито, Клаић помислио да је народна, јер се свуда пјевала као таква. Ту пјесму је, међутим, написао српски пјесник из доба романтизма прота Васа Живковић.
    Кад је Матица хрватска издала збирку народних српских пјесама под хрватским именом дошло је до жестоких реакција са српске стране, па наравно и од Срба католика из Дубровника и околине. Антун Фабрис је 1897. у „Дубровнику“ осудно поступак Матице хрватске у прилогу „Апотеоза Српства“. Реаговао је на то присвајање и Лујо Војновић исте године стављајући под лупу хрватски однос према Србима. „Ми (Хрвати) смо свјетлост, ви (Срби) сте тмина. Ми смо носиоци западне културе, ви сте неотесани источњаци (…) тако смо ми, Хрвати, звани да вас освојимо у име културе, да омекшамо ваше руњаво срце, да обасјамо вашу интелектуалну тмину.“ Поступак Матице хрватске именовао је и Хрват Ватрослав Јагић као „шовинизам хрватске браће“, а католички парох дум Иво Рајић објавио је 1896. у „Дубровнику“ чланак под насловом „На знање Матици хрватској“ у којем је објаснио како су народне пјесме које је он 1884. сакупио као српске постале кад су предане Матици „хрватске“. Српске народне пјесме слао је и дум Перо Марковић на адресу Матице хрватске и оне су, као и Рајићеве, издане под хрватским именом.
    Франц Миклошић је сматрао бугарштице хрватским народним пјесмама, али су његове тврдње одбацили Ватрослав Јагић, Медо Пуцић, Константин Јиричек и др. Рјечитије гa је демантовао хрватски пјесник са Хвара Петар Хекторовић у свом „Рибању и рибарском приговарању“, гдје се каже да се те пјесме казивају „српским начином“.
    Све то не смета хрватским књижевницима, књижевним историчарима и културним дјелатницима да у новинама, у часописима, на радију и ТВ товоре како Срби немају ни народних пјесама него су им их дали, ето Хрвати, при чему се позвиају управо на поменуто издање Матице хрватске у прошлом вијеку.
    Дјела Мате Водопића и Аугустина Казначића изишла су у издању „Српске дубровачке библиотеке“, за њиховог живота, 1878. али се они нису нигдје огласили против тога да их у Дубровнику уврштавају у српске писце. За хрватске историчаре књижевности, историчаре и културну јавност уопште међу Хрватима, они су без сваке сумње хрватски писци. То што су постали силом, никог не занима. Ту силу је назначио, према свједочењу дум Ивана Стојановића, и сам „хрватски“ писац, дубровачки бискуп Мато Водопић. „Синци, рекао је Водопић, сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови нијесмо знали за то име“.
    Дубровчани су књижицу Марсела Кушара „Дубровчани, јесу ли Хрвати?“ називали ремек-дјелом извртања, а лист „Дубровник“ је забиљежио поступак сличан Кушаревом Јураја Бијанкинија, челника праваша у Далмацији за вријеме засједања Далматинског сабора.
    „Часном заступнику Бијанкинију није било доста да је у Сабору изазивао опћенити смијех и руг, кад је на свој начин тврдио да је славни Томазео Хрват, него је сличну будалаштину извалио у задњем броју (23) „Народног листа“ гдје се није стидио да изрече и ову дебелу, да је, наиме, племенито срце великог Шибенчанина непрестано куцало за свој хрватски народ. (…) Данашњи се нараштај још лијепо спомиње како је славни покојник мислио и писао о Хрватима и Хрватској“.
    Шибенчани, Хрвати, су се послије Другог свјетског рата лијепо ,.одужили“ своме суграђанину, пјеснику Николи Томазеу, на тај начин што су по препоруци хрватског пјесника Владимира Назора набацили коноп око бронзаног врата Томазеа и срушили његов споменик у шибенском парку. Изгледа да су се Шибенчани специјализовали за скидање бронзаних глава српских пјесника, својих суграђана, јер су исто поступили и са спомеником Сими Матавуљу, који је био постављен пред основном школом, на мјесту које је удаљено коју десетину метара од оног гдје је стајао споменик Томазеу. Учинили су то непосредно пред овај задњи српско-хрватски рат. У Симину бронзану главу хрватски оружници су пуцали и у Исламу Грчком. Нешто слично су радили и са спомеником српског писца Владана Деснице у Бенковцу и у Исламу Грчком. Десницу Хрвати иначе зову хрватским писцем, али им то није сметало да му оскрнаве гроб у породичној цркви Св. Георгија, такође у Исламу Грчком.
    Хрвати су у неколико наврата у току друге половине 19. и у 20. вијеку оспоравали уопште постојање Срба у Хрватској и у Босни и Херцеговини. Србе, њихов језик и књижевносг оспоравали су кад би год повјеровали да то могу, али кад би се нашли у стисци и сами тада су им Срби израњали из .,мрака‘ и постајали им браћа. Идеолог чишћења српског имена у Хрватској, а касније и буквалног чишћења овога народа, уз Анту Старчевића, био је дон Михо Павлиновић. 0 тој појави историчар Јеремија Митровић шише у својој књизи „Српство Дубровника“ (стр. 165). „Све што су ови Срби католици приносили општој ствари, по Павлиновићу је било хрватско. Све што се писало о Дубровнику и пpe и сада, било је писано хрватским језиком и уздизало хрватску књижевност. Ако би, рецимо, Србин Валтазар Богишић послао какве књиге Загребу, то би се одмах обележило као знак његовог хрватства и нигде се не бележи да то чнни један Србин одан југословенској мисли. Све оно похрваћивање, дакле, на простору од мора до Дрине, проводило се у духу великохрватске пропаганде, на исти начин, са истом безобзирношћу и то увек уз повику против великосрпства.“
    Стање једног духа који је дугом пропагандом према Србима и српском језику изграђен у Хрватској, у свим слојевима друштва, можда прикладно илуструје напис у „Црвеној Хрватској“ органу дубровачких праваша који је преношење костију Вука Стефановића Караџића из Беча 1897. овако попратио:
    „Вук Стефановић Караџић има ту заслугу да је у Срба хрватски језик подигао на ступањ књижевности. Он је међу Србе стануо увађати хрватски књижевни језик. Што више он (Вук) исти признаје да је језик, што гa je узео, хрватски а не српски. Нема тога српског делије који може побити ову тврдњу, пошто је сам Вук тако рекао и изјавио.“
    Аутор ових редова имао је прилике у току протеклог српско-хрватског рата да слуша у раним јутарњим часовима сваког дана на хрватском радију емисију из језика која се, чини ми се, звала „Учимо хрватски“. Чујем да хрватска школска дјеца често подучавају родитеље хрватском језику. Свакако занимљив социолингвистички феномен!

    ИЗВОР: Светозар Борак, СРБИ КАТОЛИЦИ, Нови Сад, 1998.

    Одговори
  • goran vojinovic

    sve sto govori o poreklu srba,a nije u zvanicnoj istoriji koja je stvorena pre 150-200 godina je netacno…sve sto govori o hrvatima je tacno…eto…ende

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top