У Дубровнику, као и у добром делу Далмације, до почетка 20. века постојао је велики број оних који су се изјашњавали као Срби католичке вероисповести. Један од трагова таквог изјашњавања може да се види и у календару “Дубровник” за просту 1898. годину.
Објављујемо статистички део овог календара у којем су, поред података о броју становника у Дубровнику и припадајућим насељима, између осталог може видети и изјашњавање којим језиком се говори у кући.
Дубровник је (са насељима Груж-Лапад, Бргат Горњи, Бргат Доњи, Грбавац, Мартиновићи, Макоше, Буићи, Петрача, Челопеци, Чибача, Брашина, Завреље, Солине и Плат) по попису из 1890. године имао 11.177 становника. Од тог броја највећи број су чинили католици (10.327), православних је било 546, евангелиста 221, Јевреја 79, мухамеданаца два и један унијат, те један становник без верског опредељења.
На питање који језик говоре у кући 9713 се изјаснио да је то српски језик, 716 талијански, 384 мађарски, 285 немачки, 52 чешки, 19 словенски, шест пољски и два руски језик.
Календар „Дубровник“ (овај број је изашао 1897. године, а за наредну 1898. годину), штампан је на латиници и бавио се књижевношћу, историјом, културом и политиком, а уређивао га је (период: 1897-1903) Антун Фабрис (1864-1904), дубровачки Србин католик. Сарадници Фабрису на календару „Дубровник“ били су многи тамошњи угледни Срби католици: Андра Мурат, дум Иван Стојановић (1829-1900), Марко Цар (1859-1953), Вид Вулетић Вукасовић (1853-1933)…
Кликните на линк да видите оригинални документ: Дубровник, статистика из 1890.
14. јун 2014. у 09:55
Damjanovic
Na žalost, očigledno je i ova priča o Srbima u Dubrovniku na kraju 19. veka samo još jedna u moru falsifikata i iskrivljavanja kojima se služila moderna srpska elita u poslednjih 150 godina.
27. октобар 2021. у 15:07
Цавтаћанин
Ma da, verovatno su sve priče o Srbima u Du (a bogami i Cavtatu) izmišljene…..nadgrobni spomenici, freske po crkvama, spomenici po Konavlima kao i književna dela Vuličevića, Ivana Stojanovića, Vojnovića, Meda Pucića, slike Murata i Joba, ipak govore da nije tako…to ćete teško izbrisati…ZNAČI NIKAD
14. јун 2014. у 13:21
Милорад Богдановић
Хвала Дамјане што си се вратио. Ипак тебе нешто овдје веже. Ћирилица је чудо а искривљени фалсификати су изречица оних који истину побити не могу.
Покатоличени Срби су без премца у томе.
Свако добро.
30. јун 2014. у 01:54
Baki
Pitam se sto li su hrvati 91 kada je poceo rat poceli da menjaju jezik i odmah poceli da uvode novi recnik u osnovne skole…cini mi se da se zvao hrvatski novorijek ili nesto slicno.. Ne znam zasto je toliko stalo bivsoj braci hrvatima da od tadasnjeg srpskog-hrvatskog jezika naprave neki novi tj da sto vise promene reci koje su dostupne za doradu tj reci koje to dozvoljavaju.. svako dete je moralo da kupi taj recnik bez izgovora. i naravno kada smo ga svi kupili nismo mogli da se ne nasmejemo..reci su nam delovale pomalo debilasto kako Srpskim tako i hrvatskim ucenicima . Dobili smo i papirice da odnesemo kuci na kome pise da se izjasnimo da li smo Srbi ili hrvati bez mogucnosti manipulacije tj da neko napise da je jugosloven. To su poceci hrvatske kljizevnosti i ja sam je na ovaj nacin doziveo i samo bih da konstatujem da sami poceci Novog hrvatskog jezika sa tim recnikom je ravan sundu u komponovanju iole neke ozbiljnije muzike.
Jasno je da je dolaskom tudjmana uradjeno sve da se reklamira nova drzava, pa je u skolama bilo jako popularno nositi sahovnice preko cele sveske, a pogotovo su ih drzali oni hrvati koji su imali neka zvucna bivse-Srpska prezimena, a takvih je bilo dosta. A tu dolazimo i do srza problema hrvata u danasnje vreme, a to se zove Kompleks nize vrednosti dok je moje licno misljenje da je to osecaj izdaje dela svoga naroda. Sama pomisao na to da neki hrvat se seti svoga porekla porijekla ili podrijetla ili kako god izaziva kod njega jezu ili mrznju do koga je i doveo njihov zulum kroz prvi, drugi i ove poslednje ratove , a na to mislim i njihovo hrvatsko proljece dok je tito jos bio ziv
Zeleo bih da se ogradim od toga da je svaki hrvat kriv za te zlocine, nije ali bi isto tako trebalo da se prizna tacan broj zrtava…
Dodao bih samo da Srbi nisu jedini narod nad kojim je napravljen zulum od strane hrvata, a jedan od njih su Italijani. Mnogo njih je oterano iz svojih kuca posle drugog svetskog rata . Inace hrvati imaju osecaj da su kao Talijani da pevaju kao oni i da su voljeni u evropi a kada pogledas nikako ne uspevaju u tome suvise falsa u svoj toj njihovoj hrvatsko*italijanskoj muzici. Cak su i Srbi bolji od njih u ispevu italijanskih pesama iako se ne bavimo mnogo italijanskom muzikom i geografski smo udaljeniji od njih. Moje licno misljenje je da ih taj njihov novi jezik sprecava u tome i da od prevelikog lomljenja jezika i usvajanje novokomponovanih neprirodnih reci imaju nemoc tacnog izgovora originalnih italijanskih reci, ali to je vec za neku drugu diskusiju.
A sto se tice ove teme po popisu austrougarske iz 19 veka za Dalmaciju se jasno vidi koliko je bilo Srba katulika, Srba Pravoslavaca dok se hrvati nigde ne spominju, a mos mislit to nije pisa Srpski spisatelj ili spisateljica
14. мај 2015. у 23:46
Ivan Kovac
Dubrovnik je vazda bio i ostati ce hrvatski..Tudje necemo svoje ne damo !!!
27. октобар 2021. у 15:10
cavtaćanin
ahaha vazda od kad ? od 1945e…ne brukajte se neznanjem…
26. мај 2017. у 10:40
vojislav ananić
ОБИЈАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Центар оног дијела Срба католика који су били свјесни својих српских коријена, а били вијерни својој католичкој цркви, одувијек је био Дубровник. Разлика између Срба католика у Дубровнику, Цавтату, Сплиту и оних у Босни, Херцеговини, копненом дијелу Далмације, Лици, Жумберку, Славонији, била је и у том што први нису никад, све до почетка овога вијека, крили своје спрско поријекло, а други су то чинили, поставши преко прихваћене римокатоличке вјере или преко уније, фанатични Хрвати. Дубровчани су свој народни језик звали словински, славјански, илирски, српски, никад хрватски. Данас они говоре и пишу само хрватски. Та метаморфоза српског језика у хрватски десила се мимо природног развитка језика и само захваљујући политичкој вољи и хрватском националном програму, разумије се, и идеолошки заслијепљеним Србима. Хрватски језикословци, историчари, књижевни историчари, административци, већ од задње четвртине 19. вијека, а досљедно у 20. вијеку, стали су замјењивати назив „илирски”, „словински“, „наш“, кад је ријеч о језику, са „хрватски”. Од тога времена нагло започиње кроатизација не само српског језика, него и књижевности и уопште културне баштине која никада није била хрватска. Тај процес још није завршен јер у ововременој хрватској штампи и изјавама њихових јавних радника стално се понавља како је нпр. и српски манастир Крка, задужбина сестре цара Душана, у ствари хрватски споменик културе. За хрватску, а нажалост и за већину српске, не само научне јавности, језик грађана Дубровчана и прошлих и овога нашега вијека јесте хрватски језик. Научним и историјским чињеницама упркос, јер се ради о српском језику.
Савремени хрватски историчар Винко Форетић у својој „Повијести Дубровника до 1808.” каже за рјечник Јоакима Стулија (1729-1817) за чију je основу Стули узео дубровачки говор и користио дјела српских писаца 18. вијека, Орфелина, Рајића и др. да је „заиста рјечник хрватског језика”.
Кад Марин Франичевић у „Повијести хрватске књижевности од ренесансе до просвјетитељства” говори о натурализованом Дубровчанину Марку Бруеровићу, иначе Французу (Brueere Derivaux), он каже да га је стари дубровачки госпар Медо Пуцић учио „хрватском језику“. Сам Медо Пуцић сматрао је себе Србином, језик којим је говорио и писао називао је српским, основао је српску читаоницу у Дубровнику и недвомислено је дубровачко „словинство“ именовао српством.
Стули није ниједном рјечју назвао свој рјечник хрватским. Савременик Стулијев Италијан Франко Апендини написао је историју дубровачке књижевности у којој појам илирски, словински, замјењује са „serbico“, без чак и употребе ријечи „хрватски“.
Занимљиво је да у Енциклопедији Југославије, у одредници о Стулијевом рјечнику, за тај рјечник користи назив „хрватски“.
Како се ишло од српског ка хрватском језику на српској основи и како језик Дубровчана није био хрватски језик, можемо се обавијестити на случају Бартола Кашића, језуите и језикословца с краја 16. и почетка 17. вијека, иначе рођеног на отоку Пагу гдје се говорило хрватским језиком.
По жељи Дубровчана и уз помоћ сплитског надбискупа Сфорце, Кашић је превео Нови завјет ,,in lingua illirica vemacula trogata”. Из неких разлога његовим преводом није био задовољан сењски бискуп Иван Агатић, а нису били сасвим задовољни ни Дубровчани. Жалбе су допрле и до језуитског генерала пa му се Кашић морао правдати. У писму генералу упућеном 17. јула 1625. године он каже да његови списи нису писани само дубровачким говором ,.ma in iingua piu commune deila mia nazione“ (него више у језику моје нације). Кашић је био, дакле, свјесан своје чакавске језичке средине, .,опћинства“ у коме је рођен, што је утицало на његов превод Новог завјета а што је Дубровчанима као штокавцима било страно. Нема сумње да је Кашић у свој „илирски“ уносио и ријечи и њихове облике преузете од штокаваца из Босне и Србије, гдје је дуго година био у језуитској мисији. Њему, чакавцу, баштинику хрватског језика, јасна је граница према српском штокавском, језику каквим се говорило у Дубровнику. Дубровачки бискуп је упркос мањим грешкама, бранио Кашићев превод Светог писма, објашњавајући то пред званичницима у Риму (1632) да се тим језиком говори и на истоку, у Турској, гдје има доста католика. Кашић је ипак, дакле, превео Нови завјет углавном на онај језик каквим се у Дубровнику оглашавало нпр. 1638. „на српском језику да гa свак боље разумије” ,.si grida е proclama l’ infrascntto tenore in lingua Serviana рег maggior intelligenza d’ ognuno”.
Кашић je у писму језуитском генералу назначио разлику између свога народног језика каквим се говорило на његовом родном чакавском Пагу и оног у штокавском Дубровнику. Сасвим у духу Конгрегације за пропаганду вјере у Риму, његово је опредјељење било за штокавски због ширине захвата балканског простора на коме је требало проводити римокатоличку мисију. Можда понесен тим балканским универзализмом он ћирилицу назива „нашим србскими слови“. Према наводима Дубровчанина проф. Петра Колендића, Србина католика, Кашић се лично познавао са Мавром Орбином па је и Риму 1614. штампао Орбиново „Зрцало духовно”. „Зрцалу“ је додао и један мањи свој рад („Наук за добро писати словински и ласно читати ово либарце“). У њему Кашић пише: „Знам ја ово добро, да се ови наук склада веома с нашими сербскими слови и да га ја нијесам покупио, него с великим разлогом, имајући наш језик потребу од веће слова него латински али талијански.”
Кашићево добро познавање језика каквим се говорило у Босни и Херцеговини и у Дубровнику, дакле српског језика, хвалили су у разговору за вријеме језуитске мисије у Темишвару о. Рафаел Леваковић и Јаков Микаља, и сам писац рјечника штампаног у Лорету, у Италији, 1649. Кад Микаља говори о ортографији у свом рјечнику он има само ријечи хвале за језик каквим се говори у Босни, дакле српску штокавштину.
Историчар хрватске књижевности Миховил Комбол досљедно замјењује, кад је ријеч о Кашићевом раду, појам илирског, или словинског, појмом хрватски. Тај пут, наравно, слиједи и српска страна.
Да су писци онога времена и Кашићеви земљаци добро знали чијим језиком пишу, о чијој се књижевности ради, говоре нам и дјела Павла Витезовића Сењског. Он пише „Одилење Сигетско, тулико разлнчитом кулико нечујеном досле хрватске риме липотом справљено“ (1684). „Календариум илити мисечник хрватски за лето 1695.“, „Ладо хорватски илити Сибила” итд. Учени Кашић је сигурно био образованији од официра Витезовића па је знао шта пише и он.
Може се рећи да је са радом на језику двојице језуита Бартола Кашића и Јакова Микаље започео један процес у односима српског и хрватског језика који траје већ ево, више до три стотине година и који још увијек није дефинитивно завршен, а који је стално текао на немјерљиву штету Срба. Преко Срба католика Хрвати су долазили полако до језика кога су прозвали хрватским и до новог културног и националног простора. Тај процес није лишен парадокса кога, опет, није произвела сама природа једног и другог језика у њиховом додиру и прожимању, већ је то у највећој мјери учинила римокатоличка црква. Њеном акцијом хрватски језик и писмо су потиснути (пораз Гргура Нинског) да би Конгрегација за пропаганду вјере пар стољећа касније стала Хрватима наметати српски језик процјењујући исправно да је то добар пут за ширење католичке вјере и на „шизматике”. У вјековном процесу Срби католици, нарочито у Дубровнику, Далмацији и Босни, који су носили свијест о томе да је њихов језик српски, па га тако често и називали, најприје под неутралним називима „илирски”, „словински”, „славјански”, „нашки“, „хрватски или српски”, а касније под непосредним називом, предали су свој језик хрватском имену. За такву еволуцију била је најзаслужнија католичка црква и Срби. 0 томе ће још бити ријечи, а сада да видимо како је све започело са Бартолом Кашићем.
Превођење Хрвата у српски језик иницирала је Конгрегација за пропаганду вјере у Риму. Она је то чинила првенствено зато да би се сузбила протестантска јерес међу Словенима на источној обали Јадрана, а онда и због ширења католичанства међу православним „шизматицима“ на Балкану који говоре словенски језик. Битна претпоставка за такву акцију било је издавање Новог завјета на најраспрострањенијем језику тога региона. Тако би се на најбољи начин могло утјецати и на протестантске јеретике и на православне да дођу у крило римокатоличке цркве. Нема сумње да је најподеснији за то био српски језик каквим се говорило у највећсм дијелу Далмације, Дубровнику, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији и у Војној граници, дакле Лици, Кордуну, Банији, Славонији и, наравно, Србији.
Секретар Конгрегације Инголи у једном реферату извјештава да Конгрегација већ неколико година расправља о преводу Новог завјета на словенски језик. Око тога предмета лично се ангажовао и папа Урбан VIII. Већ расправљену и утврђену идеју Конгрегације, коју је подржао и папа, требао је да реализује дубровачки надбискуп Тома Целезије. Било је сасвим логично то што је управо Дубровник одређен као центар одакле треба да крене Нови завјет на словенском језику, пошто је тај град имао интелектуалне и стручне потенцијале за тако нешто, а к томе, у њему се говорило језиком који је био најраспрострањенији на источној страни Јадрана. У архиву Конгрегације за пропаганду вјере у Риму чува се меморандум о преводу Новога завјета на словенски језик у коме се, поред осталог, каже да Срби имају дијалекат од свих Јужних Словена најбољи.
Надбискуп Целезије је у свом Дубровнику познавао најбољег зналца језика који је одређен за језик превода Новога завјета, а који је уз то био добро теолошки образован па је била мала могућност да се у преводу поткраду јеретичке грешке. Био је то, како је већ напријед казано, Бартол Кашић, који је након вишегодишњих боравака у католичкој мисији међу „шизматицима” у Босни и Србији знао њихов језик. Кашић је још за вријеме студија у Лорету и Риму био уочен као изузетно даровит филолог и зналац „илирског“ језика. То знање је несумњиво понио и са Пага, пошто је на Пагу и у његовој непосредној околини, на копну, у његово вријеме био знатан број „шизматика” који су касније постали католици, па Хрвати, а говорили су штокавицом. Њему је чувени језуитски генерал Клаудио Аквавива, онај исти који је кренуо да католичи православну Русију преко цара Димитрија Лажног, наложио да направи једну словенску граматику. Кашић је то и учинио и написао „Institotiomim linguae illiricae libri duo”. У предговору граматици Кашић је истакао да је користио најраспрострањенији дијалект у Илирику, који се највише чује.
26. мај 2017. у 10:42
vojislav ananić
2. У свом раду: „Шампарије и школе римске курије у Италији и Јужнословенским земљама у 17. веку“ др Јован Радонић је о Кашићу записао: „Живећи, дакле, дуго година у Дубровнику и по балканским земљама, Срему, Славонији и Војводини, Кашић је осетио јасно разлику између штокавског с једне и чакавског и кајкавског у тзв. цивилној Хрватској с друге стране, којим се вешто служио Кашићев млађи савременик Јурај Хабделић. На Кашића нарочито утицао је фра Матија Дивковић својим списима штокавско-икавским говором, који он назива босанским. Кашић је осетио не само лепоту штокавског говора, него његову снагу ширења на рачун чакавског и кајкавског услед померања етничког штокавског (српског) елемента прво с истока на запад у правцу далматинског приморја и Дубровника, а после с југа у правцу северозапада. Тако је Кашић постепеним слушањем, бележењем и студијом дошао на идеју да за књижевни језик Јужних Словена треба узети босанско-херцеговачко штокавско наречје онако како је оно углавном нашло израза у дубровачкој књижевности. Своје мисли о потреби једног књижевног језика за све Јужне Словене изнео је Кашић у предговору Римског ритуала 1640.“
Ми смо претходно видјели, међутим, да то нису биле оригиналне Кашићеве мисли него да је то био став Конгрегације за пропаганду Bjepe, искристалисан након вишегодишњих расправа на њеним сједницама, а све у смислу како спречити „јереси“ на Балкану и проширити римокатоличку вјеру.
Ево како тај подстицај Конгрегације Кашић рационализује у свој став у предговору за Римски ритуал.
„Мним да они Писалац који хоће стога уписати нашки, има настојати колико најбоље може, оним говором уписати кога он вишт у мнозих позна да је најопћени и кога може сфак лашње разумити и с користју прочитати… Овим дакле начином одлучих ја Писмо овога Ритуала или Обичајника истомачити нашки, бивши је говорио и опчио с људми од различитих Русага Словенских, ходећи по сфиту: и ја сам њих овака разумио и они су моја: Крстјани (римокатолици, прим. С. Б.) Рашани, Србљи полувирци и Турци. Јур, дакле. ако ја босански упишем ове ричи (Послао сам, учио сам, рекао сам, или таке ине, не браним за то Далматину нашему да он не рече: посла сам, река сам, ни мање Дубровчанину да не рече: Посло сам, реко сам. Али гди ја упишем ’што’ или ’шта’ не браним Далматину да он рече ча, тер тако у иних миста, сфак на сфој начин наврнувши слово којегодир по сфојој обичаји: тако не имамо користи једни друзих, велећи да заносе”.
Дубровачки надбискуп је одредио Одбор за преглед Кашићевог превода Новог завјета. Шесторица чланова Одбора, заједно са Кашићем радило је пуне три године на прегледу превода. Одбор је предлагао Конгрегацији, ако би поново дошло до прегледа превода, нека тај посао обави Дубровчанин у Светојеронимском заводу у Риму дон Антонио Деодати. И Кашић и чланови Одбора тражили су да у евентуални нови Одбор уђу макар два Дубровчана. Ово инсистирање на Дубровчанима као члановима Одбора свакако значи да су они сматрани компетентним зналцима језика на који је требало да буде преведен Нови завјет, дакле штокавског, српског.
Један од највећих ауторитета у обласги славистике у другој половини 19. вијека, Хрват Ватрослав Јагић у једном предавању 1884. године рекао је о Кашићевој граматици (Gramatica linguae illirica): „То је граматика народног српског језика између „штокавице и чакавице“.
Владимир Хорват је у Загребу 1990. приредио Кашићев рјечннк под насловом „Хрватско-талијански рјечник” мада тај рјечник у свом изворном облику нема нигдје хрватског назива. Хорватова замјена илирског назива са хрватским израз је опште тежње свих хрватских лингвиста да им историја „њиховог“ књижевног језика допре што даље у прошлост, за сада бар до Бартола Кашића.
Да је међу Дубровчанима постојала снажна и јасна свијест о томе да је народни језик којим они говоре, ван административног, а донекле и књижевног италијанског и латинског, уствари српски језик, нека нам посвједоче само неки од мноштва примјера.
Истакнути Србин католик Дубровчанин дум Иван Стојановић сјећа се ријечи свог суграђанина др Антуна Радића о језику Дубровчана.
„Стари дубровачки лијечник Антун Радић, кад би га ми, ондашњи ученици гимназије питали – откле су вадили некијех тако прикладнијех ријечи, одговорио би: Примили би их на Табору, синко! (Некадашње пазариште Херцеговаца на Плочама, предграђу Дубровника), па би их опет сурове у граду изгладили.” Херцеговци на Табору били су Срби штокавци.
Др Павле Ивић у свом раду „О значењу израза Imgua serviana у дубровачким документима 15. и 16. века” навео је неколико занимљивих примјера, гдје се спомиње српски језик као језик којим се служе Дубровчани.
Већ је споменут примјер употребе назива lingua serviana у једној наредби у Дубровнику 1638. године, гдје се у напомени на италијанском језику каже: „il di primo di 9bre 1638. De mandato degli Signori officuali sopra la pramatiea si grida, et proclama infrascritto tenore in linguao serviana per magior intelligenza di ogni uno…“ /„Првога новембра 1638. По наређењу господе чиновника граматике извикује се и проглашава дољепотписани садржај на српском језику да би га свак боље разумно…”
Дубровчанину Феликсу Петанчићу је године 1491. дубровачко Мало вијеће „исплатило пет перпера што је на српском израдио неколико копија једне буле“ и то дубровачким говором.
Постоје примјери употебе израза „lingua seruiana“ за језик који су Дубровчани користили у међусобној комуникацији нађени уз преводе тих текстова на латински или италијански језик, као нпр. 1597,1598. (три пута), у 1608.(два лута), затим 1613. и 1618.
Милан Решетар, Србин католик из Дубровника, значајан језикословац, написао je једну студију издавању католичког Богородичиног официја у Дубровнику и у дубровачком говору. За тај споменик у запису се каже 31. јула 1511. да је издан ,,in littera et idiomate seroiano“.
Игњат Ћорђић (1675-1737) два пута спомиње појам „lingua seruiano” и то везан за један католички лекционар исписан ћирилицом, који је кориштен по дубровачким црквама.
Свакако су интересантна и два документа из Дубровника у препису др Бранислава Недељковића, један из 1568. и други из 1606., које у свом раду наводи др Павле Ивић и гдје се језик Дубровчана означава као српски. Први документ се односи на тестамент Дубровчанина Влахише Немањића ,,sed quia scriptum erat lingua seriana per me notarium scriptum et registratum fuir, a други на једно писмо Фјору Јозефовићу у Сегедин за које се каже да је у оригиналу писано српским језиком и писмом.
Многобројни историјски извори свједоче да су у Дубровнику при општинској управи бивала увијек два „диака“: један је био задужен за српски, а други за латински језик. Константин Јиричек у „Споменицима српским” наводи да у једном запису у Дубровнику из 1447. пише и ово: ,.И кнез и судије испиташе кметове и приставе, те рекоше Никши Звијездићу ђаку српском да упише све по реду…”
У то вријеме, а и све до 1808. нема у Дубровнику ни помена о хрватском „диаку”, хрватском језику и хрватству.
Натко Нодило, једна од истакнутих личности у хрватском политичком и националном животу, у трећој четвртини 19. вијека био је увјерен да Дубровчани говоре српским језиком. Његове ретке о томе наводи Радослав Грујић у својој „Апологији”.
„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, каже Нодило, а то од памтивијека говорило се српски; говорило како од пучана, тако и од властеле, како код куће, тако и у јавном животу. Јест, истина, да су се записници разних вијећа водили латински; а прилика је такође, да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким говором. Heгo у опћини од Млетака опроштеној, српски је расправни језик.”
Поменимо још један значајан примјер односа Дубровчана према српском језику. Дубровачки Србин католик Јорјо Тадић пишући о свом славном суграђанину комедиографу Марину Држићу (1508 -1567). навео је Држићеве ријечи о Мехмед-паши Соколовићу: „Овај Мехмед-паша је нашега језика и народа…”. Марин Држић сигурно није био необавијештен о свом савременику, Србину који је као млад монах одведен у јањичаре и који је засјео касније на високи положај великог везира на турском двору. Уосталом, овај немирни Дубровчанин у својим пустоловинама доспјео је и до Цариграда као собар аустријског генерала, грофа Рогендорфа. Студирао је у Италији у Сијени, па су му били отворени европски видици. Под појмом „нашег језика” извјесно је да није подразумијевао хрватског језика. Оснажује то увјерење и лице у једној Држићевој драми, Гулисав Хрват, гдје његов језик бива извор смијеха, чиме писац јасно ставља до знања да језик Дубровчана није хрватски језик.
Језик Дубровника и дубровачке књижевности на народном језику јесте српски језик и ту нема никаквих недоумица. Нису их имали Дубровчанин Милан Решетар, ни Ватрослав Јагић, велики хрватски филолози, али и српски. У приступној бесједи, приликом пријема за члана Српске краљевске академије, Решетар је, поред осталог, рекао: „Зато ја још увијек тврдим, као што сам тврдио пред педесет година да се у Дубровнику није кикада говорило, ни у њему цијелом ни у једном његовом дијелу далматинским чакавско-икавским говором него увијек само херцеговачким штокавско-јекавским. Ја не идем даље од тога научнога резултата, а нећу никако да улазим у, нажалост, обновијени спор о српству или хрватству Дубровника, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српство од хрватства мора признати да је Дубровник по језику био увијек српски.”
Каноник столне цркве у Дубровнику и, потом, дубровачки бискуп Мато Водопић у својој „Марији Конавоки“ описује славске обичаје у Конављима, залеђу дубровачком, који носе српски знак у језичком и етнографском смислу. Називи светаца тамо су у његово вријеме, дакле, друга половина 19. вијека, српски: Илиндан, Лучиндан, Ивањдан итд. Водопић наводи и примјер једне конаваоске здравице: ,….да помаже Бог и велико Тројство: мрнара на мору, ратара на пољу и сваког правовјерника који се крстом крсти, у цркву иде…“
И здрав ми си бане домаћине! У здрављу се овђе и у весељу сабирали вазда и велика ти фала, ђе ми донесе пун ови бардак црвенога вина, и тебе здраво била на рамену твоја глава, и сваколика ђеца, и свако ти се по баштинам садржало добро шеница, вино и маслина, а по кући мушка ђечица!“
И Шибенчанима, мада највећим дијелом штокавцима, језик Дубровчана у другој половини 19. вијека био је „ришћански“, српски. 0 томе пише Шибенчанац Симо Матавуљ у својим „Биљешкама једног писца”.
„Сјећам се добро кад сам први пут чуо за Дубровник. Могло ми бити седам-осам година, а бјеше ускршњи пост. За вријеме тога поста католичке духовне власти постављају нарочите проповједнике по стонијем црквама а обично их бирају из других јепархија. Проповиједи су бивале предвече, једнога дана талијански, другога српски. Еле, поменуте године дође у Шибеник млад, личан бијели фратар (доминиканац), који у првој појави занесе женски свијет. Али другога вечера, кад поче предикати нашки, умал се не диже буна у цркви. Та како и неће! Није говорио по нашку, него право правцато по ришћанску: дјева, дијете, лијепо итд. Пук диже грају: ’Какав нам је то фратар, који говори сасвијем као какав брадати ркаћки поп!
26. мај 2017. у 10:43
vojislav ananić
3. Какво je то чудо! Православни навријеше у стону цркву: моји поведоше и мене, те се увјерих да лијепи фратар говори баш онако како се чита у буквару и читанци српској! (У то вријеме у Шибенику је постојала српска конфесионална школа, прим. С Б.) Чуђењу и уживању ‘наших’, а љутњи ‘њиховијех’ не бјеше краја. Узадуд су попови утишавали пук и објашњавали да је проповједник из Дубровника, гдје свак говори као и он, да тај говор није одлика само православнијех; узалуд су попови свјетовали доминиканца да измијени говор – он је покушавао, али није могао – те најпослије, мораде гa бискуп уклонити прије половине поста!…”
Свом сјећању на језик фратра из Дубровника Матавуљ додаје: „Ето кад сам први пут чуо за Дубровник, у коме чак и фратри говоре ришћански! И то је мојој околини била сва одлика славнога града!
Управо је народни језик Дубровчана, дакле српски језик на коме је створена једна богата књижевна традиција, постао једна од најглавнијих преводница преко које ће се Хрвати превести у ,.свој“ књижевни језик. Поред Дубровника, грађу за исти подухват Хрватима су дали босански фрањевци од 16. до 18. вијека, славонски писци 18. вијека, Срби католичке вјере са Војне крајине и, наравно, Срби попут Даничића и Скерлића; да не помињемо њихове југославенствујуће сљедбенике.
Босански фрањевци 16.17. и 18. вијека, од Матије Дивковића, преко Павла Посиловића пa до Петра Вулетића писали су своја дјела српском ћирилицом и српским језиком и вијерност римокатоличкој цркви није им угушила етничку свијест. Од друге половине 17. вијека неки фратри придошли са стране у Бону уносе латиницу, али је католички народ одбацује па се почетком 18. вијека поново враћа ћирилица.
Фрањевац фра Матија Дивковић (1563-1631) у преводу „Плача блажена дивице” (Млеци 1630) каже „који плач исписавши сарпски и иставивши богословац фра Матие…“, затим: „Верши како Аврам по заповиеди Божиои хотиаше приказати на посветилиште јединаго cина свога Исака. Кое верши исписавши сарпски и исправивши…” За свој „Наук карстиански” Дивковић каже да је „писан језиком словинским слови сарпскими фра Матие Бошњанина.”
Још један босански фрањевац, фра Стипан Маргитић, објашњава разлоге због којих је у Млецима 1704. морао штампати своју књнжицу „Исповиед карстианска и наук“ „ћирилици и на „босанском” језику па каже да у Босни нема редовника који не зна три или четири језика (то само за себе говори колика је важност придавана католичкој мисији у Босни међу Србима) „и многе су књиге штампали и изтолмачили у језик босански, алити словима латински, а већи дио от пука не умие у она слова; и наша је штампа остављена и забачена посли Дивковића и Посиловића, а веома су потребите књиге у Босни у наша слова и у наш језик…“.
Посиловић је био штокавац по рођењу (Гламоч), бискуп по служби (у Скрадину), па је у свој превод са латинског уносио у јекавски икавски изговор („Цвијет од крипости“). „Цвијет од крипости духовни и тилесније” „извађен” је из латинскога „у језик илирички алити словински” штампан је у Млецима 1647. ћирилицом и штокавицом. На крају кљиге је наведена буквица за дјецу с називима аз, буки, вједе, глагоље… Посиловић користи неке графемске облике какве су користили српски калуђери а и млетачки драгомани: б као #. Учени Бокељ Лазар Томановић пише о Посиловићу: ..Па шта налазимо у овијем примјерима (’Цвијет од крипости…’, прим. С. Б.)? Чисти српски језик којијем ми данас пишемо. Босански као дубровачки писци наши онога доба, припадајући римској цркви, која је старословенски једнак била замијенила латинскијем, није имала другог обрашца да пишу за народ до истог народног говора и они су писали као што је народ говорио, тако много прије Доситеја и Вука био се почео српски народни језик и књижевност уводити и то међу католичкијем дијелом нашег народа.“
Томановић наводи примјере српске еуфоније у Посиловићевим текстовима: „з Богом“, „лашци”, „млаци“, „јунаштво”.
Тако у Босни и Херцеговини све до друге половине 19. вијека нико није ни појма имао о хрватском језику и хрватском националном имену. Хрватска национална идеологија, а преко тога и хрватско име за језик почело се уносити у Босну и Херцеговину најприје преко фрањеваца, особито оних који су били приспјели из Ђакова и из Хрватске уопште, а онда преко политике аустро-угарске владе. Готово истовремено, док се још мало ко и привикао на то име, идеолози хрватског државног права и политичког народа почели су викати на сав глас да у Босни и Херцеговини нема и не може бити никаквог народа осим хрватског и никаквог језика него хрватског. Нарочито је у хрватској пропаганди био агресиван „Глас Херцеговца”. Овај лист који је основан по вољи аустро-угарске власти донио је тако напис из пера дум Фране Милићевића у којем се поред осталог каже и ово: „Оканте се (Срби) пропагандистичких агитација, којима једино смјерате на то да им (Мухамеданцима) уништите и сломијете хрватску свиест, хрватски језик, хрватске обичаје и хрватску народност, те најсветије дарове које им оставише њихови дични прађедови, ђедови и отци, како то најбоље и најјасније доказује наш мухамедански и хрватски пјесник Кајмија Мостарац, неумрли славни паша Таквил Ходаверди, чауш Софи Мехмед паша! Хвала Богу, данас смо ми Мухамеданци а и католици на чисту са противницима нашега народа (Србима).”
Дум Фране Милићевић је „окренуо плочу“ кад су се побунили травнички бегови због тога што су неки листови у Хрватској објавили неке тобоже њихове изјаве како они себе сматрају Хрватима. Због тога што су Травничани демантовали такве написе својим личним потписима, Дум Фране их је назвао „поганима”. Ова погрда није прошла без одјека ни у Мостару па су муслимански прваци изишли пред окружног предстојника барона Бенка са тужбом због увреде. Бенко је назвао велечасног Милићевића „будалом, па као луду човјеку не треба му замјерити ма шта он говорио“.
У српском народу, у другој половини 19. вијека у БиХ преовладавала је свијест да ту живи један народ подијељен на три вјере. Ту свијест носили су припадници и католика и муслимана.
Тако представници бањалучких Срба године 1881. у представци министру финансија Славију подсјећају да су и турске власти у ранијим временима знале за то да је „Босанскохерцеговачко становништво народности српске”. (АБХ. ЗВ, 4693/1882)
У Сарајеву је 1871. штампан уџбеник за католичке школе из географије у којем се наводи да у БиХ живе само Срби.
Слично је и са констатацијом у уџбенику из географије за средње школе у Аустро-Угарској, штампаном у Бечу 1886. године гдје се каже да су становници БиХ по националности Срби подијељени у три конфесије. Није зато чудно што је у овом посљедњем рату један од копредсједника Конференције о Југославији. Норвежанин Торнвалд Столтенберг изјавио да у Босни и Херцеговини ратују само Срби између себе јер су и тамошњи Хрвати и тамошњи Муслимани етнички Срби. Ова Столтенбергова констатација, можда произишла управо из поменуте географије, изазвала је праву констернацију међу Хрватима и муслиманима.
Чак пред крај прошлог вијека, 1892. године у Ливну је сачињен захтјев за отварање српске читаонице. У нацрту правила читаонице истакнуто је: „Срби грађани Љевански без разлике вјере оснивају друштво које ће се звати Српска народна читаоница у Лијевну! – Друштвени језик и правопис биће српски и ћирилица… Члан друштва мора бити Србин и Српкиња ма које вјере били.“
Упркос јасном стању свијести у погледу тога чији је језик у Босни и Херцеговини вољом аустро-угарских власти на тај простор се увлаче кроатизми, јер тако налаже државни резон. Тако је члан комисије за преглед уџбеника Никола Кашиковић 1885. године оштро критиковао насилну кроатизацију језика у школама у БиХ. „Сваком је познато да наш тровјерни народ у овијем крајевима говори чистим српским језиком у коме је умијешао мало турцизма. Па и сам Мухамеданац, који ни појма нема о граматици и о правилима српског језика, говори ипак правилно… Па тај српски језик почеше нам неки кварити, са некаквим чудноватим, смијешним и за нас неразумљивим изразима и ријечима хрватским… Таквим за овдашњу дјецу неразумљивим језиком хрватским написана је и ‘друга читанка’!”
Представници аусгроугарских власти и хрватски пропагандисти у БиХ били су сложни у оцјени да се на католике ту мора прихватити утицај из Хрватске, пошто се књижевном и духовном плану ту ништа нема аутентично хрватско што би било вриједно пажње. (Године 1888. окружни предстојник у Мостару пише: „Несумњиво је да ћe се католичка партија као и до сада ослањати у литерарној и уопште духовној области само на духовно најближи живот Хрватства, пошто је оно што јој на том пољу овамо стоји на расположењу једва вриједно пажње “)
Влада Преведре републике у Млецима већ 1. априла 1410. усгановила је институцију илирског канчелира и драгомана и то се одржало до 1797. Званични назив је био: „Саnсеlliеrе delle lettere Illiriche е seruiane“ тј. Секретар за илирско и српско писмо“. Драгоман или тумач обично је носио назив „interprete delle lettere illiriche e seruiane”. Млетачке власти су биле увеле у обичај називе, кад је било ријечи о писму и језику назив „serviano”, „illirico” или „illirico е serviano”; кад је било говора о војсци коришћени су изрази „milizia croata“. „cavalleria crata“. „croati cappelletti”. He налазимо назив за хрватски језик. Канчелир Гргур Калчина направио је 1654. превод Статута Лиге Крајине, која је била написана ћирилицом и штокавицом, са икавским изговором, наслов је био: „Traducione dal Serviano“. Преписка између турских бегова и венецијанских власти водила се обично на српском језику и ћирилским писмом. Да су и Турци и Срби знали о чијем се писму ради говори нам преписка између турских угледника из Карина и ускочког вође из Сења Ђуре Даничића године 1582. гдје се каже да ће се дописивати „српским писмом – ћирилицом“. Не ради се о никаквој, „босанчици” него о ћирилици одређеног вариетета.
Шиме Старчевић, жупник из Карлобага, подно Велебита, је у „Зори Далматинској“ бр. 16 из 1847. године писао о ћирилици:
„Г. И. А. Брлић не стоји ни за Славонски, ни за Далматински, ни за стари Херватски, ни за нови Загребачки, ни за иједан латински словим верстопис, он держи да би Илирцем најбоље пристојало, держати се своје старине, то јест словах ћирилских и ја исти с ове стране с њиме держим, ја му право дајем у колико би право било, али у колико би се ово могло учинити к њем непристајем, јербо видим, да је ово скоро немогуће.”
Жупник Старчевић не објашњава прецизно зашто би то било немогуће.
Занимљиво је да је Људевит Гај предлагао да и Хрвати прихвате ћирилицу приликом прославе хиљадугодишњице св. браће Ћирила и Методија, као словенско писмо.
Кад је, међутим, ријеч о односу далматинских Срба према ћирилици у ускочким временима, интересантан је однос Завише, брата Стојана Јанковића, венецијанског кавалира и народног сердара, према том писму. Зна се да је Завиша знао талијански језик и да је био писмен, али, према венецијанским изворима писао је само ћирилицом. То се види и из једног његовог кратког записа;
„ја Завиша Митровић потргуем.“
26. мај 2017. у 10:44
vojislav ananić
4. Исто тако, већ смо видјели да сењски ускок Ђуро Даничић, родом са далматинског Косова и настањен једно вријеме у Карину, гдје је имао бројну родбину, дописује се с каринским Турцима само ћирилицом „српским писмом“ како се у једној поруци она назива. Српски лингвиста Ђура Даничић, даје себи име тога ускока и тачно 268 година послије поменуте поруке пише својеручно текст књижевног договора Срба и Хрвата у Бечу латиницом и латиницом се потписује.
Крчки санџак-бег Мухамед-бег Дуракбеговић пише из Вране 12. августа 1675. године далматинском провидуру Марину Зорзи ћирилицом и писмо започиње овако: у име господина Бога од нас господина мохамде бега доракбеговића санџакбега кречкогa, узвишеному и изабраном и племенитому и достојному господину мерино зорзи. ђенералу од далмације и албаније лубезниво пзодеравлење каконо уфано пријателу.
Дуракбеговић исте године у септембру шаље два писма провидуру Марину Зорзи у Задар разним поводима, и увијек пише ћирилицом.
Ћирилицом пише и викар фрањевачког самостана Висовац, оног истог самостана кога ће Симо Матавуљ описати у свом роману „Бакоња фра Брне“. На једном уговору који се чува у архиву самостана Св. Ловре у Шибенику поред петропољских кпезова и висовачких фратара свој потпис ставља и фра Павле Сиротковић (ја фра Сиротковић викарио Висовца уздржим што је речено). Писати је знао само он и капелан Петрова Поља, фра Шимун Браиновић, који пише талијански. Остали, кнез Јаков Микелић, Ловре Јадрић, Иван Ловрић, Шимун Пауковић, Ивиша Селаковић и Марко Омелић стављају мјесто потписа крст јер не знају писати („fece il segno di croce per non saper scriver“)
Већ смо претходно напоменули да млетачке власти у Далмацији знају добро који језик и које писмо је најраспростањеније међу становницима далматинског копна, међу морлацима, дакле, па су сходно томе и установили кончелире и драгомане вјеште српском писму и језику. Млетачки кончелири нису знали за хрватски језик и писмо.
Занимљиво је да ће у Далмацији прве школе и прве часописе на народном језику покренути управо Срби, а не Хрвати, што је својеврсни наставак традиције.
Писмо којим пишу лички Срби 1609. Нински бискуп Блаж назива српским писмом (letera seviana) а језик на којем пишу српским језиком (scritta in serviano).
Католички свештеник Јосип Крмпотић из Лике пјева своме земљаку капетану Филипу Вукасовићу који је 1788. похитао у помоћ Црној Гори са својих 400 Личана православних и католика.
Пред њима је племић од старине
Вукасовић од личке храјине…
Остали су рода витежкога
Прави Срби, право славе Бога.
Дакле, за Јосипа Крмпотића су и ти лички католици у Вукасовићевој чети „прави Срби“.
Занимљив је запис о језику Б. Модрушића из села Лоње на Банији и самог Лоњанца, гдје су живјели само католици. Он је 1863. примјетио: „Упиташ ли пако ком приликом старо или младо осим војаках, који се ето у најновије доба по војнах заповиедих итд. од поглаварах хрватскому привикли којим језиком говори одрећиће ти: рацким или славонским. А покрстиш ли га само оним хрватским надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмјехивати и гласу на ругло изметати. Тај зао обичај завладао је још гopje по Славоннји. – штo ако за бољим називом језика и народа не узхајемо, тешко ћемо се икада ожуђена циља докопати.”
Нема сумње да је Модрушић изузтно добро схватио хрватску политичку мисао и правац како се „ожуђенога циља докопати”. Тим путем су ишли касније сви хрватски историчари и језикословци.
„За српски језик по Славонији, каже Радослав Грујић у ‘Апологији’ где и данас још доста старијих људи и жена римокатоличке вероисповести каже да говори ‘рацки’, сведок нам је и знаменити Матија А. Рељковић који у своме ‘Сатиру’ на казивање својих Славонаца да су њихови стари и без школа добро живели, овако одговара:
О Славонче! ти се врло вараш
Који год ми тако одговараш.
Ваши стари јесу књиге знали.
Србски штили а србски писали…”
Међу славонским писцима 18. вијека свакако треба споменути Вида Дошена, Србина католика родом из Лике, рођеног 1720, који је на српском језику спјевао „Аждају седмоглаву бојним копљем ударену” у ствари, алегорију на сакралну тематику.
У оквиру настојања да Србе у Славонији ставе под крило римокатоличке цркве, њени пропагатори и мисионари настојали су да добро науче српски језнк и писмо. Тако загребачки бискуп Винковић године 1640. у својој расрпави о марчанском владичанству истиче унијатског епископа Рафаела Леваковића као доброг зналца српског језика и писма. Леваковић је био успјешан у превођењу православних Срба на римокатоличку вјеру. У католичким црквама знали су се наћи на видном мјесту истакнути знаци српства и православља, свакако у функцији да смање психолошки отпор православних према католичкој богомољи у прелазном периоду. Тако Радослав Грујић пише: „Шта-више, нашао сам у катедралној унијатској цркви у Крижевцима, на св. престолу, један крст из прве половине XVIII века са овим српским записом за који је дотични каноник, који ми је цркву показивао мислио да је грчки: (Добријевић је био игуман манастира Гомирја и ванредан поборник православља и српства, те не знам како је овај крст дошао у посед унијатима).
Као што су прије више од три стотине година схватили лукави Венецијанци да је потребно отворити посебну канцеларију преко које би се обављала комуникција и управни послови, са Србима на нсточној обали Јадрана, тако је схватила и учинила царлца Марија Терезија, па је 1769. наредила да се у царствујушчем граду Бечу отвори српска штампарија у којој би се ћирилским словима штампале српске књиге за лотребе цркве и просвјете. Већ неколико година касније та иста царица издаје указ (1779.) о увођењу латинице и народног језика у српске школе. Марија Терезија је то свакако учинила по наговору високих достојанственика римске цркве, који су у томе видјели лакши пут ка привођењу унији православних Срба. Иако је царичин син и насљедник на царском пријестољу био толерантан владар и противник насилног превођења из једне у другу вјеру, он је пристао опет по наговору папежничких главара да обнови указ од 1779. по коме се књиге српске имају штампати простим народним језиком и латинским писмом. Иако су се представници Срба упорно бранили од таквог покушаја, Хрват, загребачки школски надзорник, каноник Мандић је успио да издејствује оживотворење царског указа. Срби су, међутим, указали на лоше посљедице такве одлуке и након више жалби 1785. она је стављена у стање мировања, а послије тога Срби су могли својим школама слободно употребљавати своје ћирилско писмо и називати га српским именом. Рескриптом од 10. августа 1868. и законом од 14. маја 1887. српски језик је озакоњен као званичан пословни и службени језик. У том закону је за краљевину Хрватску и Славонију стајало: „Код свих земаљских области у краљевинама Хрватској и Славонији слободно је странкама служити се писмом ћирилским као и латинским. Ондје, гдје Срби у повећем броју живе, имаду се од првих молба и рјешења сранкама ћирилским писмом на ћирилицом писане поднеске издавати.“
Срби у Далмацији до 1901. добили су право да са властима и власти са њима имају водити „званичну преписку само ћирилицом”.
Разумије се да су Срби у Далмацији, као и они у Славонији и Хрватској, имали да воде тешке борбе са хрватском политиком, ослоњеном на идеју о хрватском политичком народу и хрватском државном пpaву, гдје за српско име није било мјеста, па према томе ни за српски језик и српско писмо. И кад се чинило да ће Срби издржати, они су падали у тој борби јер нису били у стању да проникну у хрватску лукавштину и далекосежне планове, инициране, како смо већ видјели, још од Конгрегације за пропаганду вјере, прије неколико стотина година. Хрвати су им понудили, наиме, југословенско име и југословенску политику да би преко тога остварили своје националне планове.
„Кад су хрватски политичари и књижевници увидели, да Срби неће да приме ни назив ‘илирски’, ни ‘нашки’, ни ‘славонски’ за свој језик, каже Димитрије Руварац у ’Eтo, шта сте нам криви’, а они опет нису хтели да назову свој језик ‘српским језиком’, а видећи да са својим не могу оно постићи што су желели, назваше свој језик ‘југословенским’, мислећи да ћe на тај начин Срби пристати.” Руварац наводи одлуке Хрватско-славокског сабора из 1861, члан 58. параграф 1. гдје „Језик југословенски троједне краљевине, изјављује се овим за сваколики обсег троједне краљевине, за једино и искључиво службени језик у свих струках јавнога живота.”
У параграфу 5. каже се: „Свакоме је просто служнти се у свих списах латинским или кирилским писмом.”
Руварац прати хрватске мијене према језику које су долазиле из политичког рачуна:
„Кад увидеше да Срби неће ни тај назив за свој језик да усвоје, а они онда – као што рекосмо – ударише у тврдњу да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно рекло се српски или хрватски. И из почетка почеше писати и говорити ‘хрватско-српски’, нли ‘хрватски или српски језик’, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу, да у Троједници живи сам Хрват, и да по томе у њој нема другог до ли хрватског језика.
Гдје се изгубио славонски језик послије шездесетих година 19. вијека?
У представци што је упутио Иван Мажуранић цару са банске конференције у новембру 1860. може се прочитати да је језик хрватско-славонски уведен у све јавне послове; 10. децембра 1860. на 3. сједници банске конференције прочитано је царско писмо гдје пише и ‘наређујем хрватско-славонски језик’ 17. јануара 1861. Кукуљевић је прочитао проглас на ‘народ хрватско-славонски’; у прогласу се на више мјеста спомињу Хрвати и Славонци.”
У одговору кнезу Меди Пуцићу, Србину католику из Дубровника, Иван Кукуљевић је 31. децембра 1860. употребио формулацију – „од кад смо ми Хрвати и Славонци“.
26. мај 2017. у 10:44
vojislav ananić
5. Наводећи горње примјере као илустрацију како Хрвати употребљавају назив језика по налогу националних и политичких потреба, Руварац закључује:
„Ну, и из реченог види се, да је Ваше хрватство и у Славонији ‘новог датума’. Прост свет или ’пук’ у Славонији и дан данас каже да је Славонац, а свој језик назива ‘славонски’, ’нашки’, ал мало ће ко рећи да је Хрват, и да говори хрватски. Да то каже и призна, за то се данас старају Ваши попови и учитељи.” (Ово је Димитрије Руварац писао 1895. године.)
Тај југословенствујући курс држао је „меки“ и „добри” Хрват Јосип Јурај Штросмајер, и његова Народна странка. Касније ћe се видјети, оно што су умни Срби, као што су били Никодим Милаш или Светозар Милетић, већ давно видјели да је такво југословенство било кобна српска заблуда, којој још увијек није до краја исплаћена трагична цијена.
Од 1848. почињу разни разговори хрватских и српских интелектуалаца у Бечу око питања заједничког језика. Тако ћe аустријско Министарство правде иницирати израду тзв. Југословенског терминолошког рјечника 1849. године. Уредници су најприје били Вук Караџић и Иван Мажуранић, а замјенили су их Теодор Петрановић н Димитрије Деметер. Из тога се излегао и разговор о језичком јединству Јужних Словена који ће 1850. резултирати потписивањем Бечког књижевног договора.
Текст књижевног договора написао је Ђуро Даничић својом руком и то латиницом. Договор је равноправно третирао оба писма, и латиницу и ћирилицу, али су се латиницом ипак потписали и Даничић и Вук Караџић, али ћирилицу нису изабрали за свој потпис на Договор Иван Кукуљевић Сакцински, Иван Мажуранић, Димитрије Деметер, Франц Миклошић, Стјепан Пејаковић, Винко Пецел… На Бечком договору као да су се преко латиничних потписа Вука и Даничића Срби на симболичан начин одрекли свога писма ћирилице. Има у Договору једна реченица чију симболичну поруку тек наша генерација разумјева: „Овдје смо, дакле, засад свршили“, гласи она и као да антиципира све будуће фазе у еволуцији хрватског става према тзв. српско-хрватском језику.
На путу стварања хрватског књижевног језика и његовог потпуног одвајања од матичног српског Дубровника, језик Дубровчана и дубровачке књижевности имаће изузетну улогу. Настрану то што је хрватски језик, хрватска књижевност и хрватски етникум у Дубровнику до 20. вијека, а и на неким другим мјестима, створила политичка воља хрватског националног програма, упркос јасним чињеницама које се супростављају тој вољи. У похрваћивању српског језика огромног удјела имали су сами Срби. Ријечи младог Светозара Милетића поводом окупљања Хрвата, Словенаца и свих југословенствујућих око Вука у Бечу, пред закључивање Бечког књижевног договора, као да су рођене у пророчанском надахнућу. У једном писму (Јовану Ђорђевићу) он зазире од „илира“ и Словенца Миклошића и каже како они раде тако да не видимо мреже које са свих страна на род ти… бацају”.
Да је било још оновремених Срба што су мислили о илирству као Светозар Милетић и назирали у њему „мрежу ђавољу” за Србе, свједок су нам написи на исту тему што су објављени у „Српском народном листу” кога је уређивао у Пешти Теодор Павловић. У три броја из 1839. године, 24, 25, 26, писац с потписом П. А. П. (Павле А. Поповић) кога цитира и Димитрије Руварац у својој књизи „Ето, шта сте нам криви”, написао је и ово: Али сад се свет преокренуо. Они, који су пре тога с нама заједно знали, и другима казивали, да смо ми Срби и да је то наше право име, они нам сад намећу име Илир. Уз то нас с другим словенским народима сабирају, и српство нам као одричу, које само браћи нашој у Србиjи дају. Нас пак тек остале тек као Бачване, Банаћане, Славонце, Далматинце, Херцеговце, Црногорце, Бошњаке итд. Илире, једни у једаред стављају с Крањци, Штајерци, Бугари, а дpyги нас опет уједно узимају с Хорвати. ‘‘
„Но добри они људи, који хоћеду све да поилире, они та питања замршују и замућују, мислећи ваљда, да је in iurbido piscari (лов у мутном) најбоље. Једни од њих видећи, да је њима иначе мало поље, по ком би се ширити могли, и колико веће желећи. За мрежу узимају илирство, ту, колико даље могу, бацају и све у њу уплићу: пак ту они после да буду оно, што иначе не могу.“
„Али кромје што то ново cвe – илирство, самим тим нашим правима и слободама, под која се подвлачи, више некако прети него што обећава, кромје што нам од вeћe части (дијела) право наше име хоће да сатре, и с ‘Илир’ да замене, кромје од cвегa, што је наше, српско, прави илирско, да тако буде и хорватско, и да се управ не зна шта је, и чије је, кромје што ти cвe- Илирци свој језик (који је више српски с латински слови, и с малим изменама, нег икакав други) наполицу општег јужнославенског хоћеду да дигну, а наш тек на њему подчињену ролу осуђују; и иначе ми од њега мање имамо надати се, него бојати се.”
„Зашто да се ја зовем Илир на моме језику, а не Србин? Cлогe ради? To је жалосна и скупа слого, да ја моје народно име оставим, а још је жалостивије, ако се држи, да она само тако може бити и обстати, а иначе не. Ко се са мном као Србином не може или неће да сложи и коме ја као Србин нисам брат, нит мио ни драг, с тим ја нисам ни рад сродити се нити ћy се за то отимати. Нека се отима u свађа ко хоће. “ Прота Димитрије Руварац у својој књизи „Ето, шта сте нам криви“ слаже се с горе цитираним речима Павла А. Поповића и проширује његову тезу:
„Кад сте ви Хрвати видели, да Вам се код Србаља са Илирством ‘боја’ не прима, а ви 1861. год. ударисте у ‘југословенско име’, које такође Срби не хтедоше усвојити, а кад видесте, да се и оно не прима, а Ви ударисте у Хрватство, те објависте на све четир стране света, да је у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини сам ’згољни’ Хрват, и да у тим земљама нема Србаља ни српског народа и да је језик, којим и ми Срби у поменутим земљама говоримо и пишемо, хрватски језик.“ Димитрије Руварац мисли да је и Даничић доста доприњео што су Хрвати од српског најприје начинили ..хрватски или српски”, а потом „хрватски” језик.
„Што су се у томе толико Хрвати осмелили, допринело је доста и то, што је Даничић доцније употребљавао назив ‘српски или хрватски језик’. Истина он је то чинио с тога што је тврдо веровао да кад се досади и једнима и другима употребљавати два имена, и дође до избора за једно име, а које би – као што рече при оцени ’Књижевника’ за 1864. – било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.”
Хрвати су, наравно изабрали хрватско име и стали га наметати и Србима.
Ђуро Даничић је свакако један од оних Срба који није видио како се припремају мреже за „наш род“. Он је први конструктор назива „хрватски или српски језик“ и један од битних утемељивача „Рјечима хрватскога или српског језика“. Извео је, дакле, поступак језичког клонирања, као што научници данас клонирају овце. Убацио је хрватски етнички назив у српски језик. Ново биће има српску основу и српску природу али и хрватско име. Даничић је у „Рјечник” уносио благо cpпског језика, које је у релативно кратком року постало хрватска својина.
Не мањи гријех према култури народа коме је припадао, и не мањи дар подарио Хрватима, кад је књижевност Срба католика, у првом реду дубровачку књижевност, стао сматрати хрватском, па је потпомогао да та књижевност уђе у издање „Стари писци хрватски. Хрватима је тако дано оно што није њихово. Нешто више од пола вијека касније Драгиша Цветковић ће ставити свој потпис и на физичку предају Дубровника, и његове околине, Хрватима. Да иронија буде већа, српски писац Добрица Ћосић, у својству предсједника Југославије, ставиће свој потпис на предају Превлаке Туђману, што ћe, према писању штампе у Београду, финализирати практично предсједник Србије Слободан Милошевић.
Срби католици, и они који су носили у себи српску етничку свијест, а у 19. вијеку се и национално организовали, и они који су се одрекли свога српског имена, били су, премда на различите начине, мост преко кога су Хрвати дошли до свога садашњег језичког стандарда и преко кога су унијели у свој културни и национални фонд дјела књижевности, архитектуре, сликарства, и уопште умјетности која им нису припадала.
Треба напоменути да Хрвати свој продор у „туђе двориште“ нису остварили захваљујући „тврдим Хрватима типа Старчевића, Павлиновића, Кушара, Павића или њихових сљедбеника до близу наших дана, већ посредством „меких”. илирствујућих и југословенствујућих Хрвата, као што су били Штросмајер, Рачки, Јагић…
Ватрослав Јагић и данас важи међу већином српских лингвиста као оличење научне поштењачине, али га, рецимо, лист мађарске владе „Paster Lloyd” открива као човјека који научну истину коју је и сам често саопштавао, зна да потчини практичној политичкој и националној идеји. Лист пише; „Хрватски делегати из Далмације нису увек тако говорили о Калају нарочито онда кад је покојни државник покушао да народне и верске струје у Босни и Херцеговини савлада хрватском народном идејом. Хрват Ватрослав Јагић, угледни филолог, потпомагао је тај покушај проналаском босанског језика. Затим је дошао у Сарајеву прослава Требевића и држан је први католички конгрес у Загребу, на коме је надбискуп Штадлер најодсудније тражио припајање Босне Хрватској. Тада су се далматински Хрвати дивили великом државнику и администратору Калају, који је наскоро изгубио сву наклоност њихову, када им је у поверењу изјавио да хрватски елемент није довољно јак да би у окупираним земљама с успехом извео једнострану народну и верску пропаганду.”
Због пристанка да ради на стварању тзв. „бошњачког језика“ Калај није штедио ријечи хвале Јагићу: „Господин Јагић је сам Словен и као што је познато – ја молим за извињење ако то није тако – данас први славист свијета, а не само Аустрије. Он познаје не само језике него и историју свих словенских народа, њихову културу и научни развитак. Ако се из уста једног таквог човјека чује, да се данас не чини ништа друго, него да се велики расцијеп мимоиђе ако се од нас званично употребљаван овај израз и даље буде употребљавао, то можемо ми Босанци, а ја и себе такође тако називам, бити потпуно задовољни са овим изразом и ја са своје стране, пошто сам за то нестручан не бих могао ријечима које је овај велеученик изванредни… слависта, ниједну јоту додати.”
26. мај 2017. у 10:45
vojislav ananić
6. Кад је Јагић одбацио тезу да су муслиманске народне епске пјесме које је сакупио аустријски чиновник Коста Херман, муслиманска посебност, кад је изрекао оцјену да су те пјесме дио српске народне епике, а становништво Босне и Херцеговине „упркос различитости вјероисповијести чини са свим осталим Србима етничку цјелину”, на Јагића се сручила лавина осуда. Хрватски националисти су га оптуживали да је Босну и Херцеговину „препустио Србима”. Сам Јагић се кајао што је уопште пристао да сарађује с Калајем око тог ваннаучног питања.
У својим сјећањима овај значајни слависта је записао: ..Ја сам, ђаво ме напастовао, не да угодим Калају, већ да осветлим сву беду и невољу ради имена проговорио неколико речи којих је био тај смисо, да се нема питати како он језик зове. Beћ каквим се он језиком служи, а у том погледу да је језик читаве босанске управе као службено гласило онај исти лепи и правилни језик, који влада у Београду као српски, а у Загребу као хрватски језик. Ја сам дакле оштро и прецизно нагласио јединство језика између Београда, Сарајева и Загреба…“
Пратећи генезу кроатизације Дубровника у свим аспектима, лист Срба католика у Дубровнику „Дубровник” у броју 7, из 1896. доноси и ово мишљење о том питању: „Тако школе постадоше прва огњишта новоскованог чувства, једино је још остајала различност у језику; али нетом Хрвати пригрле наш јужни говор…“
0 том „пригрљивању” српског језика изјаснио се и сам Гај у „Даници“ број 31. из 1846: „Та, нпр. сав свијет зна и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли, ну нама још ни издалека није на ум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче поносим се и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо.”
Шта је Гај разумјевао под појмом „илирски“? У већ поменутом броју „Данице“ он то објашњава овако: „Дакле онај, који вели: да што је српско није илирско исто што је илирско да није српско (наравно у смислу саме народности) -јест или незналица, или непријатељ слоге између Слављанах од велике гране илирске.” Говорећи о препирци око тога чије је коло, српско или хрватско, Гај сматра да је коло српско а то што су га играли и Хрвати у Бечу „то се, каже он, никако не да извести она посљедица да за то није српски што је илирски“. Говорећи о колу као фолклорном насљеђу Гај се чуди што неки заступају тезу да оно није српско. „Како да се препиремо што је код Србајах народно што ли није; код Србаљах, у којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било; код Србаљах од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатсгву, и обичаје у својој изврстаности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо, код Србаљах који су у светињи свога српства, онај народни дух и оно родољубство уздржали, којим смо и ми у новије доба, ради слоге под пространим именом „илирства“ новим животом ускрснули: код Србаљах који су нама од старине све сачували а којим ми мало, али са свим ништа гледе самога народнога живота дати не можемо.”
Гај негаторе српства пита: „У кога се је сачувао чисти језик илирски, у кога обичаји, тко нам је понајвише гајио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Србље и Српство.“
Могуће је у 19. вијеку разазнати неколико фаза у походу Хрвата на српски језик и стварању од његове основе свога хрватског књижевног језика. Присјетимо се, прије тога. Бартола Кашића и његовог рада на језику на крају 16. и почетком 17. вијека. По пројекту Конгрегације за пропаганду вјере и према наредби језуитског генерала Клаудија Аквавиве Кашић је почео наметати Хрватима штокавицу, „илирску”, „славински“, „наш“ језик, заправо српски језик, а све на корист ширења римокатоличке вјере и међу „шизматицима“. Српски лингвиста Радмило Маројевић види шест етапа хрватске национално – политичко – лингвинистичке акције.
„Прва етапа се одвијала у 19. веку. Она се састојала у узимању штокавског дијалекта на основицу општехрватског књижевног језика. Хрвати свој књижевни језик у другој половини 19. и у првој половини 20. века у најауторитативнијим издањима (Рјечник ЈАЗУ, Маретићева Граматика и др.) називају хрватски или српски, Срби га, после епохалних издања Вука Караџића, називају српски, у складу са својом националном традицијом и у складу са својом утемељеношћу у штокавском дијалекту.
Друга етапа је остварена Новосадским договором. Циљ је било да Срби прихвате хрватску компоненту у имену језика, чиме би хрватски легитимитет на књижевни језик на штокавској основици био у потпуности остварен. Напуштајући назив српски језик, који је био афирмисан Вуковом реформом. његовим Српским рјечником, Српским народним пјесмама и њиховим српским епским десетерцем, назив који је прихватила читава учена Европа и цео словенски свет, који је био прихаћен као књижевни језик у пуном и правом значењу те речи, cpпски лингвисти су прихатили назив српскохрватски језик. Ја овде не могу да улазим у питање колико су српски овај и овакав одговор, а колико је био значајан (или пресудан) политички утицај: одговор на то питање ја не знам.
(…)Из другог покушаја, идеолози хрватског језичко-националног програма ускоро су напустили дух и слово Новосадског договора и прешли на остварење следећих етапа. Највиши израз треће етапе је „Правописни приручник хрватскога или српскога књижевног језика“ Владимира Анића и Јосипа Силића, којим је озакоњена дугогодишња лекторска и школска пракса на одвајању књижевног језика Срба у Хрватској (и наравно, Хрвата) од књижевног језика у осталим републикама српскохрватског књижевног израза.
(…) Четврта етала језичко-националног програма је у току. Њено остварење зависи од тога да ли ћe се и у новом уставу СР Хрватске сачувати формулација да је хрватски књижевни језик књижевнн језик Срба у Хрватској.‘‘
Нови устав Републике Хрватске, створен послије побједе ХДЗ и Фрање Туђмана, избрисао је српски елеменат из назива којим би се назначило да је хрватски књижевни језик и књижевни језик Срба у Хрватској, као што је избрисао Србе као народ у Хрватској. Маројевићева предвиђања за пету и шесту етапу, нажалосг, су се остварнла чак и преко његове песимистичке варијанте. Сви који говоре хрватским језиком су Хрвати и сви Хрвати су католици. Срби су огњем и мачем етнички очишћени из Хрватске. Дјеца преосталих имају да буду Хрвати и католици. На томе се већ увелико ради. 0 томе пише и загребачка и београдска штампа почетком ове школске 1997/98. године, наводећи примјер из Загреба гдје живи неколико десетака хиљада Срба. Само се четрдесетпет родитеља изјаснило да им дјеца иду на православни вјеронаук и похађају, допунски, српску школу. Остали немају храбрости да то учине због опште репресије према њима, која је уграђена у капиларни систем хрватског друштва, када је ријеч о односу према Србима.
Када је било ријечи о похрваћивању српског језика, узет је Дубровник као најкарактеристичнији модел за приказивање тог процеса. Дубровннк ћемо узети и за случај књижевности и њеног стављања под хрватско име.
До 19. вијека Дубровчани се нису народносно опредјељивали па нису за себе никад говорили да су Срби или Хрвати. Они су себе називали Словинима и тек ће половином 19. вијека највећи дио дубровачке аристократије и образоване грађанске интелигенције од словинства кренути према српству, будући да је до тада вјековима носило српску етничку свијест. Уосталом, Дубровчани су појам sclavoniae увијек изједначавали с појмом Србије, Sclavus са Србином, а „diak српски” са „cancellaris sclav(i) us“. Одакле су писци, данас већ и у српским уџбеницима названи хрватским, вукли инспиративне сокове и какву су језичку грађу користили за своје књижевно стваралаштво, можемо видјети преко примјера Ивана Гундулића, посебно преко његовог спјева „Осман”. Можемо то видјети и преко изјаве потомка из Гундулићевог рода много десетљећа касније. Кад је 1893. дошло до сукоба Срба и Хрвата приликом подизања споменика пјеснику ,.Османа’‘ тадашњи челник Дубровника гроф Франо Гундулић је у Гружу изјавио: ,,Колико ја знам, у кућама наших старих никада се није причало о хрватству у Дубровнику већ о српству.
Гундулићева лира саосјећа са српским патњама под турским игом нарочито кад пјева о Смедереву, српским деспотима, слави Милоша Обилића, Марка Краљевића, српских велможа. Осмо пјевање „Османа“ евокација је српске прошлости. Гундулић је пјевао о потомцима српских деспота Ђурђа и Јерине које су „Турци худи“ учинили сиромашним пастирима.
,.3а све да су Турци худи
госпоство му старо отели
господске се каже ћуди
племенит се дјелом вели.
Прут краљевски некад ки је
у рукам му дједом био,
њеми’ е сада штап на ки је
тешку старост наслонио.”