Порекло становништва села Шекулар, општина Андријевица. Стање из 1903. године. Према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића „Васојевићи у црногорској граници”. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
На североисточној страни од Велике, на 2 сахата даљине, преко планине Приједола, налази се Шекулар. Он лежи на доста стрмим странама планина: Приједола, Мокре и Кукаљског Брда, а с обе стране Шекуларске Ријеке, која се у доњем току, на име кроз Ријеку Марсенића, зове Ријеком Марсенића.
Село је дугачко (и.—з.) један и по сахат, а широко (с.— ј.) 1 сахат.
Земљиште је у Шекулару подводно, а плави се од Шекуларске Ријеке и поточића, који кроза њ теку. Али горњи део села је при планини, те нема потребе да се плави. Овде у горњем делу око кућа су место воћа четинари, докле у доњем делу, у Мезгаљама, има довољно воћа и доста је жупно.
Планина им је Мокра, далеко 3 сахата. Од планине им је одузет већи део и придат Турској.
И Шекулар се рачуна као једна целина, једно велико село, у коме оу мања села: Мезгаље, Улица, Ћетковиће, Рмуше, Огране и Радмуже, али су и овде, као и у поменутим целинама, куће тако измешане да би било залудно постављати границу међу овим селима.
Порекло фамилија
У Шекулару има 255 кућа са 1619 становника. Становници су сви Шекуларци, осим 30 васојевичких кућа у Мезгаљама. Шекуларци су старо српско племе, које се, по причању, овде населило још пре Косова и од тада па до данас није никако плаћало Турцима данак. Они се деле на мања племена, као: Живковићи, Рмуши, Ћетковићи, Дашићи, Јашовићи, Радмужи, Вајмеши итд. Од Васојевића у Мезгаљама су: Делетићи, Кастратовићи и Радуновићи.
У селу има 5 гробаља: у Мезгаљама, Радмужу, Рмушу, Странама и код цркве.
Села: Трешњево, Чоеча Глава, Трепча, Ријека Марсенића, Сеоце, 14 кућа на дну Јеловице (Горњосељани-Усташи) и шекуларска општина припадају требачкој капетанији, која укупно има 595 кућа са 3438 становника. По попису од 1899. године у овој нахији има 2762 куће са 16591 становником, од којих је мушких 8780, а женских 7811. Писмених мушких 2027, а женских 97. Васојевичка Нахија је подељена на 8 капетанија: љеворечка, краљска, забрдска, требачка, величка, полимска, коњушка и андријевичка, којима управљају капетани, а целом нахијом управља окружни суд са седиштем на Андријевици. Народне војске има 6 баталиона, над којима су командири, а над свом је војском бригадир, са седиштем на Андријевици. Основних школа, које приватних које редовних, има 8, и то у: Лијевој Ријеци, Барама, Ријеци Марсенића, Шекулару, Великој, Полимљу, Коњуху и на Андријевици, са 11 учитељских снага. У црквеном погледу ова је нахија подељена на тринаест парохија. Имају три цркве: саборна на Књажевцу до Андријевице, љеворечка и коњушка. Колских путова у Васојевићима нема, а главни су коњанички и пешачки путови ови: од Берана уз Лим преко Андријевице и Полимља до Велике; од Андријевице уз Краље преко Трешњевика, низ реку Дрцку, па уз Тару, преко Рашкова Гувна низ Лијеву Ријеку и преко Вјетерника к Подгорици. У Подгорицу иду још два летња пута: један преко Штавне, а други преко Царина. За Колашин су летњи путови преко Лисе и уз Градишницу, а зимњи је онај преко Трешњевика. Осим ових главних путова свако село има своје путове к планини, комуну, другоме селу, вознике, путове, који воде главноме путу и путиће кроза село.
ИЗВОР: “Васојевићи у црногорској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 596). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
12. фебруар 2016. у 14:58
Драшко Дашић
Захваљујем свима на изнетим подацима, од изузетног су ми значаја.
Велики поздрав.
12. фебруар 2016. у 19:57
Šekularac
Zaista, i “lepo” i “lijepo” je porazgovarati ovako, vitrtuelno, sa svojim zemljacima kad god ti duša zaželi, pošto smo se rasuli gotovo po svim meridijanima vaskolikog sveta, da ne rečem dunjaluka. Kao što je rekao – vele – onaj Plavljanin ili Gusinjanin, svejedno, kad je sa nekog povećeg brda (a “okle” bi drugo, ravnine tamo gotovo da i nema), opčinjen širinom prostranstva i stavivši ruku na čelo da zakloni oči od sunca: Fala bogu velikome (neki vele da je rekao – šućur Alahu) koliki je ovaj dunjaluk – odavle pa sve do Plava i Gusinja. Slično bi mogao reći i neki Šekularac sa Sjekirice, Jankove glave, Kukaljskog vrha ili Balja. Svaki toponim koji smo ovde pomenuli, njegovo obično ili neobično ime krije poneki, a možda i na desetine takođe običnih ili neobičnih događaja i priča. S malo truda mogli bismo ispričati zanimljive priče o mestima i ljudima, šaljive ili ozbiljne, tužne ili radosne, ili sasvim obične događaje koji zavređuju da budu zabeleženi. Svejedno što ćemo ih pisati “rafalno” po tastaturi a ne perom po papiru, mada može I tako.
14. фебруар 2016. у 15:49
Небојша Бабић
Шекуларац, најлепше би било да то уживо чинимо, него ретко то бива. Што кажеш, има нас посвуда, па је тешко прикупити се. А и кад се окупимо, то обично буде иће, пиће и музика. А најлепши су скупови тамо испред цркве у Улици, онако лежећи на трави.
15. фебруар 2016. у 19:42
Šekularac
Ležanje i sedenje na travi beše nekad nešto obično, bez čega se nije moglo, naprosto kao disanje. Šekularci, kao i drugi okolo, behu bića prirode. U kuće i letnje „stanove“ ulazilo se samo predveče, da bi se u njima konačilo. Ni deca najčešće nisu začinjana u kućama nego, neretko, na travi pod vedrim zvezdanim nebom, pored plasta sena ili na njemu, na „podini“, ili pored krstine, ponekad i u jaslama, na senu. U narodnim pesmama nema enterijera, gotovo sve se dešavalo na otvorenom. „Momak kosi rosnu travu,/ pogledije curu plavu.“ „Oj đevojko Milijana,/ ubila te s jele grana“. Morač Mara po Mokara brala, / morač brala, jablan preskakala.“ Ali se nije uvek ni konačivalo ni spavalo u kući ili „stanu“. Za Šekularca, gorštaka, bilo je leti udobno da spava i u „razvršenom“ naviljku sena, a preko dana i u hladu smrče ili bukve, sa rukom pod glavom. Jedan Šekularac, Radmužević, pričao je kako je u Markovom lazu, kao mlad čobanin, petnaestogodišni dečak, spavao u bukovom hladu, dok su ovce plandovale. Po pokošenoj livadi, strmoj, ali se ipak moglo na njoj bez problema ležati, bio je i pokoji stari bukov list braon boje, opao još prošle jeseni. Tišinu je remetilo jedino zujanje dve-tri muve kod ovaca. Osećao se i miris sveže ovčje balege. Zaspao sam, veli, potrbuške na suvoj koševini, sa rukom pod čelom. A kad sam se probudio, nisam više bio na istom mestu nego korak-dva niže, sa podvrnutim džemperom i suvum lišćem ispod njega, i sa tragovima trave i lišča utisnutin po koži stomaka i grudi. Bio je to najbolji i najlepši čobanski san koji kasnije, kad sam se odselio iz Šekulara, nikad više nisam mogao da doživim.
16. фебруар 2016. у 19:07
Šekularac
Na Guglovoj mapi, odnosno satelitskom snimku, na severoistočnoj strani Šekulara, prema Kaludri, možemo videti toponim Gradine. Ovaj naziv nalazi se na mestu koji i Šekularci i Kaludrani nazivaju Umac, ponekad i u množini, Umčevi. Nije se moglo čuti da meštani pominju naziv Gradine pošto tamo nema, bar vidljivih, nikakvih ostataka bilo kakvih starih građevina. Doduše, meštani su ranije skoro pravilne kružne površine na zaravancima ili blago nagnutim stranama, sa prečnikom od po nekoliko koraka i uočljivo oivičene i izdvojene, koji se mogu videti ponegde na Umcu, nazivali “rimska guvna”. Otkud naziv Gradine?
16. фебруар 2016. у 22:39
Раде Бракочевић
У планини у Ријеци шекуларској постоји топоним Градац. Ту је и четинарска шума: смрча, јела. Има и букве. Билом Градца пролазио је каравански пут од Роваца и Шекулара ка Ругови и Пећи. Ту је био колски пут. На том простору су били претежно пашњаци Вајмеша, а у Девића Градцу било је и сјенокоса. Постоји мишљење да је име Градац дошло по попречном пресјеку литица које личе на гредине. На овом Градцу су до шесдесетих година прошлога вијека били ровачки катуни. Године 1957. земљорадничка задруга у Шекулару је откупила Градац, која је држала преко хиљаду оваца и друге стоке. Данас је Градац пашњак, али без стоке.
20. фебруар 2016. у 15:12
Šekularac
Znam za Gradac ispod rovačkog katuna na Ravnoj livadi na kojoj su šezdesetih godina i kasnije izdizali mahom Dašići iz Rovaca, ali i drugi Rovčani. Tu, u bližoj i daljoj okolini, nema litica kakve se mogu videti niz Rugovsku klisuru, sa jasno uočljivim slojevima stena koje liče na kamene grede, iskošene tzv. nabiranjem tla. U blizini Ravne livade su Šiljci – dva poznata kupasta visa obrasla travom, Krstac – sedlasti prevoj ka Glođiji, Jeliča – strana koja se razvođem spušta do Lajkovog brda. Možda su Jeliča nekada bila obrasla jelovom šumom kako i naziv nagoveštava, ali je odavno to samo dosta strm pašnjak. U blizini je bio i rovački katun Javorak sa čuvenom hladnom vodom, drvenom česmom i koritom za pojenje stoke. Tih godina – šezdesetih i sedamdesetih – ni na Mokri ni na Ravnoj livadi nije bilo nikakvog kolskog puta kakav sada postoji. Vraćam se na naziv: Gradine, na mestu zvanom Umac/Umčevi.
20. фебруар 2016. у 20:31
Раде Бракочевић
Данас туда води колски пут, када је ријеч о Градцу. Погрешно сам написао: “ту је био колски пут”. Да је био каравански пут то је познато.
27. фебруар 2016. у 18:50
Раде Бракочевић
Шекулар је и епски град. У пјесми “Маргита ђевојка и Рајко војвода”, народни пјевач старац Рашко Колашинац каже:
“Докле бјеше војевода Мирко,
Бјеше тада млого војевода
По нашијем редом градовима”…
“На ономе ломну Шекулару,
Онђе бјеше Петар Шекуларац”…
Пјесма помиње Шекулар као дио некадашње српске државе, прије доласка Турака.Занимљиво је да Шекулар има Улицу, али је без улице. Мјесто звано Улица је збориште и средиште Шекулара. Ту је и камена столица тада актуелног главара Шекулара, једно вријеме војводе Даше, у којој је он сједио и доносио важне одлуке на збору са кнезом Вуком Љеваком, Комјеном барјктарем и окупљеним Шекуларцима.
Шекуларац и моја маленкост се пита: да ли се зна нешто и о топониму Градине, на локалитету званом Умац, односно Умчеви?
2. март 2016. у 14:20
Šekularac
Zašto se Šekular ponekad naziva: lomni Šekular. Postoje objašnjenja da je on bio obrastao šumom tako da se od polomljenih stabala teško po Šekularu moglo prolaziti ili nešto slično ovome. U narodnom govoru se može čuti kad je nešto neprohodno da je to pravi lom. Zašto se i za druga mesta ne koristi atribut “lomni/a” pošto su i mnoga druga naseljena mesta bila raseljavana usled nekih loših prirodnih uslova ili neprijateljske najezde? Zar je samo u šekularu bilo loma? Moguće je da se pridev “lomni” odnosi na drugu vrstu loma, u smislu da je nešto, što je nekada bilo izgrađeno, nekom izvanrednom prilikom polomljeno, polupano. Momir Nikić u svom romanu “Urla” nagoveštava takvu mogućnost. Zapravo, ističe više takvih mogućnosti. Ne zaboravljajući da je u pitanju roman kao umetnička fikcija, ipak ne možemo ostati ravnodušni prema podatku da je grupa arheologa, tragajući za tajanstvenim Viminacijumom T, antičkim gradom koji po svojoj veličini i raskoši građevina, procvatu kulture i umetnosti i dr. nije ustupao pred nekadašnjim Rimom, taj grad locirala na teritoriji današnjeg Šekulara. Taj velelepni grad je nestao pod uticajem nekog prirodnog ili neobjašnjivog fenomena – udara meteorita, zemljotresa, sleganja zemljišta ili nečeg drugog. A ostataka nema. Naravno, na ušću većeg potoka Presjeke (Pres’eke) u Šekularsku rijeku, blizu Škole, pstoji lokalitet “Crkvine”, kao i Ćelije iznad njih, u kojima su, navodno bile monaške kelije neke ranohrišćanske crkve koje su nestale u sleganju zemljišta. Nema toponima koje bi asocirale na razvaline grada ili sl., sem ovog naziva “Gradine” na Umcu i toponima “Ulica”. Ko je to polomio Šekular u dalekoj prošlosti ili šta je uzrokovalo njegovo lomljenje te je od njega ostao samo trag u obliku atributa “lomni”, dakle izlomljeni, polomljeni Šekular od koga nije ostao ni kamen na kamenu?