Срби у Румунији

90 коментара

1. 30. април 2018. у 12:29

   Војислав Ананић

   ХОДОШ, српски манастир код Арада, данас у румуњским рукама. Х. је задужбина српске властеле .Јакшића, из краја 15. вијека. На манастирској кули, која је данас звоник, стоји племићки грб Јакшића, исклесан у камену. Х. је био неко вријеме сједиште српских арадских епископа. Када је 1866. арадска епархија одијељена од карловачке митрополије и ушла у састав новоустановљене румуњске Сибињске митрополије, прешао је и манастир Х. под јурисдикцију румуњског арадског епископа. Док је на арадској епископској столици био Србин Ивачковић, а управитељ манастира Х. архимандрит Корнелије Живковић, била је управа у Х. чисто српска. Тек када је 1887. архимандрит Живковић премјештен у манастир Месић, заузели су Румуњи Х. сасвим, и претворили га у румуњски манастир. Р. Ћ.

   Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)

   Одговори

2. 11. мај 2018. у 15:09

   Dragan

   U Karansebešu pominje se oko 1885.g., Pera Branković veleposednik i gvozdjar (dao 50 novcica). Kako da dodjem do detaljnijih informacija o njemu.

   Одговори

3. 4. јун 2018. у 15:52

   Војислав Ананић

   ТЕМИШВАР (Тимисора), варош у Банату, у Румунији. Има 72.555 становнпка (1910), од којих је било Срба 3.482. Румуна 7.566, Мађара 28.552, Немаца 31.644. Т. се први пут спомнње у првој половнни 13. века. 1552. пао је под Турке и постао главно место темишварског вилајета. Од почетка 17. века Т. је био седиште српског епископа. По ослобођењу од Турака, становници Т. били су Срби и Румуни. У 18. веку Срби су имали посебну општину. 1849—1860. Т. је био главно место српске Војводине и Тамишког Баната. Т. је врло знатно трговачко и нндустријално место као и железничка раскрсница. Има српску цркву, црквену општину и школу. Темишварски српски православни епнскоп резидира у В. Кикинди, а има адмнниотратора у Т.

   Д. П.

   ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

   Одговори

4. 11. јун 2018. у 13:17

   Војислав Ананић

   СРПСКА BOJCKA У HOBOM АРАДУ ЗА BPEME ПРИМИРЈА 1918-1919,
   Божидар Панић

   САЖЕТАК: У овом прилогу указује ce на личности и догађаје у Лраду и околини пред долазак српске војске у саставу савезничких снага на демаркациону линију утврђену Београдским уговором о примирју, на деловање Српског народног већа у Араду, као и на збивања у време осмомесечног боравка савезничке војске у овом делу Поморишја, од 21. новембра 1918. до 27. јула 1919. године.
   У склопу својих одговорности за одржавање реда и мира, српска војска је са банатске стране контролисала прелаз пешака и запрежних возила преко моста на Моришу, између Новог Арада и Арада. У том циљу, команда српске војске издавала је писмене пропуснице лицима која су, по службеној дужности или из других разлога, прелазила демаркациону линију. Представљено је неколико таквих ретких и мање познатих историјских докумената сачуваних у приватним архивима.
   КЉУЧНЕ РЕЧИ: српска војска, савезници, демаркациона линија, Мориш, Нови Арад, Арадска тврђава, потпуковник Драгомир Поповић, Арад, Табаковићи.

   Пробој Солунског фронта септембра 1918. године имао је далекосежне последице не само на даљи ток војних операција на балканском ратишту него је одлучујуће допринео скором завршетку рата. Након победе Друге српске армије на Козјаку 15. септембра 1918. српска војска је заједно са савезницима, за само 45 дана, превалила у ратним окршајима преко 500 км и коначно ослободила Србију. Београд је ослобођен 1. новембра 1918.
   Гонећи непријатеља, јединице српске војске под командом пуковника Николе Цоловића 6. новембра прешле су Дунав и стигле на тло јужног Баната. O томе се у Спомвници ослобођења Војводине 1918 каже: „Скромним превозним средствима од неколико чамаца, поједини одреди Моравске дивизије код Великог Градишта прешли су Дунав и заузели следећа места: Стару Молдаву, Мачевић, Српску и Румунску Пожежену, Радимну, Сушку, Белобрешку, Дивич … где су у сваком месту успоста- вили ред и поредак, те од Белобрешке преко брда Локве упутише се ка Златици, Кусићу, Белој Цркви, Вршцу и Темишвару.

   Београдско примирје и демаркациона линија на Моришу

   Суочена са неминовним ратним поразом нова мађарска влада грофа Михаља Карољија је 25. октобра 1918. прогласила отцепљење Мађарске од Аустрије, а 13. новембра у Београду закључила је Уговор о примирју са Савезничком врховном командом. Под тачком 1 Уговор предвиђа да се у року од осам дана мађарске оружане снаге повуку северно од демаркационе линије која је једним делом ишла доњим током Мориша до ушћа у Тису, а евакуисану територију да запоседну савезничке снаге. Остале клаузуле уговора предвиђају, између осталог, демобилизацију мађарске војске изузев неколико пешадијских и коњичких јединица за одржавање реда, неометано кретање савезничке војске на целој територији Мађарске, делимичну компензацију Србији на име ратне одштете у извесном броју шинских возила и пловних објеката мађарске дунавске флоте, тренутно ослобађање свих ратних заробљеника и цивила интернираних у мађарским логорима. На крају, под тачком 18, потврђује се престанак ратних дејстава између савезника и Мађарске. Уговор су у име Савезничке војне команде потписали: војвода Живојин Мишић и генерал Анри, а у име Мађарске владе Бела Линдер. По тој основи, српске и француске јединице распоређују се на целој територији Баната. Тако је 15. новембра српска војска ушла у Темишвар, а пет дана касније стигла је на демаркациону линију, реку Мориш, на потезу: Липова — Нови Арад – Сегедин. Командант савезничких јединица у зони Липова — Нови Арад био је француски потпуковник Геспро (Guespereau).
   Град Арад или Стари Арад, за разлику од Новог Арада, са својих седам квартова (вид. мапу — Прилог 1) на десној обали Мориша, северно од демаркационе линије, остао је формално под мађарском администрацијом. У тој вишенационалној средини Срби су имали две црквено-школске општине: једну у јужном делу града (кварт II), при цркви Светих апостола Петра и Павла (Текелијина црква), а другу у Гају (кварт VII) са црквом Преображења Господњег.
   Нови Арад (UJARAD), на левој, банатској обали реке, био је тада још увек засебно сеоско насеље надомак Арада настањено претежно Немцима. Ту се у великом луку Мориша налази Арадска тврђава. Саграђена 1763—1783, у време владавине Марије Терезије и Јосифа II, служила је не само као војни објекат него је истовремено била и једна од најозлоглашенијих тамница Хабзбуршке монархије.
   TOKOM Првог светског para ту су аустроугарске војне власти интернирале хиљаде српских цивила из Босне и Херцеговине, Срема, Баната, Бачке, из окупиране Србије, као и хиљаде српских ратних заробљеника. Утамничени у мрачним, хладним, мемљивим казаматима тврђаве, од глади, злостављања, заразних болести — туберкулозе и тифуса, умрло је преко четири хиљаде Срба, од одојчади и малолетника до деведесетогодишњих стараца. Крај тврђаве наспрам шесте капије (обележена је на мапи: Aradi var, VI. sz. kapu), на обали Мориша, налази се највеће од неколико гробаља српских интернираца Арадског логора.
   Арад пред долазак српске војске
   У Араду су крајем октобра 1918. била у току велика превирања. Народ се 31. октобра окупио у центру града на Тргу слободе. Маса од преко десет хиљада људи — радници, демобилисани војници и официри, дезертери са разних ратишта, клицали су слободи, славили скори завршетак рата, тражили успостављање народне власти. Неки од учесника митинга кренули су према Арадској тврђави, разоружали стражу и приморали команду 33. пешадијског пука да демобилише војнике и ослобо- ди преко 900 политичких затвореника. Тако је коначно престао да постоји Арадски гарнизон аустроугарске војске.
   Од 2. новембра 1918. Арад постаје седиште Централног румунског националног савета који руководи радом локалних савета у Ердељу, Банату и румунским насељима у Угарској на припреми Народне скупштине заказане за 1. децембар у Алба Јулији ради проглашења присаједињења Ердеља и Баната Краљевини Румунији. Иначе, Централни румунски национални савет основали су 31. октобра 1918. у Будимпешти представници Румунске националне партије (Partidul National Roman) и румунског огранка Социјалдемократске партије Угарске. Међу оснивачима били су и Арађани, од стране Румунске националне партије: проф. Василе Голдиш и правник Штефан Чичо-Поп, а од стране социјалиста — радник Јоан Флуераш. Штефан Чичо-Поп изабран је за председника, а за седиште Савета одређен је град Арад. Румунска национална гарда (Garda Nationala Romana) основана је у Араду, 1. новембра 1918. Арадски одред имао је око 50 бораца, углавном повратника са ратишта.
   Почетком новембра 1918. све српске општине у Банату добиле су из Новог Сада „пожурнице” да хитно изаберу народна већа као органе јавног реда. Тако је Српско народно веће конституисано у Темишвару 10. новембра. У Поморишју Српска народна већа основана су у Лраду, Наћвади, Варјашу, Кетфељу, Кнезу, Великом Семпетру, Сараволи, Великом Семиклушу, Надлаку. У Араду је за председника изабран чувени архитекта Милан Табаковић, за потпредседника јеромонах Стефан Илкић, парох арадски, а за секретара Ђорђе Табаковић, студент архитектуре. Састанци арадског Српског народног већа одржавани су у архитектонском бироу Милана Табаковића. Његов син Ђорђе, секретар (перовођа) већа, водио је записник. Према породичном предању арадских Табаковића, браћа Иван и Ђорђе истицали су српску тробојку на зградама које је пројектовао и изградио њихов отац арх. Милан Табаковић.
   Било је то време провизоријума, безвлашћа, узаврелих националних страсти, често ксенофобичних. Срби Арађани били су забринути како за личну безбедност тако и за безбедност српске заједнице у целини, па су у самоодбрани организовали своју Српску гарду. O томе на посредан начин сведочи забелешка из Деловодног записника Српскв православне црквено-школске општине арадске (12/25. маја 1924 — 15/28. марта 1926), у којој се истичу посебне заслуге за српску заједницу арадског велепоседника Миливоја Телечана, који је, у данима када је „овдашњем српском живљу претила велика опасност”, организовао и предводио „јуначку Српску гарду”.
   O деловању Српског народног већа у Араду и његовог председника Милана Табаковића, коме су се тада у разним приликама обраћали за помоћ не само Срби Арађани, сведочи документ под бројем 26, који је Веће издало на име Румуна Мојсија Ришкуце а који гласи:
   бр. 26, Српско Народно Веће у Араду, Исказнима За Г. Мојсију Ришкуиа, Идентитет личности гореименованог овом се [исказнииом] потврђује.

   Милан Табаковић председник (кружни печат Православног српског парохијског звања у Араду)

   Овај рукописни документ написан ћирилицом, датиран 20. 11. 1918, дан уочи уласка одреда српске војске у Нови Арад, својеручно је потписао председник Већа Милан Табаковић. По редном броју може се закључити да је за двадесетак дана од како је основано, Српско народно веће у Араду издало још двадесет и пет својих званичних докумената.
   Иначе, демобилисани официр аустроугарске војске Мојсије Ришкуца, капетан по чину, постављен је 9. 11. 1918. за команданта арадске јединице Румунске националне гарде. Сигурнијим заобилазним путем под контролом савезничке војске путовао је по задатку у Брдељ на разна одредишта па му је потврда идентитета на српском језику од стране арадског Српског народног већа могла бити од користи.

   Српска војска у Арадској тврђави

   Овога пута не као заробљеници под ескортом аустроугарских војника и жандара, како то беше 1915. године, већ под пуном ратном спремом, јединице победничке српске војске у саставу савезничких снага улазе 21. новембра 1918. у Арадску тврђаву, вековни бастион хабзбуршког апсолутизма, симбол охоле свемоћи Ћесаровине, али и стратиште — логор смрти за хиљаде српских интернираца током минулог рата. Зар није то сведочанство испуњења оне више, небеске правде? Тај тренутак победничког славља, изражен на тако једноставан али и тако упечатљив начин, забележила је фотокамера двадесетједногодишњег студента Ђор- ђа Табаковића — војници српске краљевске војске развили коло на платоу испред касарне, у Арадској тврђави!
   Чим је српска војска стигла у Нови Арад, комесар Мађарске владе др Лајош Варјаши (dr. Lajos Varjassy), секретар Арадске трговачке и индустријске коморе, јавио је депешом из Арада Министарству унутрашњих дела у Будимпешти да су 21. новембра у подне, под командом једног потпуковника, око 1.200 српских војника са шест топова заузели Лрадску тврђаву у Новом Лраду, одакле су евакуисане породице официра и службеног особља команде демобилисаног гарнизона аустроугарске војске. У истој депеши комесар извештава да је посетио српског команданта, који га је уверио у своју добронамерност и потврдио да српска војска неће правити никакве сметње службеницима мађарске администрације нити ће прелазити демаркациону линију. Два дана касније, у суботу 23. новембра, у арадском елитном хотелу код „Белог крста” градске власти приредиле су „банкет у почаст српских официра у Араду”, о чему је извештај у свом првом броју објавила темишварска Слога.
   За Румуне из Аустроугарске, Арад је тада био средиште политичких збивања којима је припремано присаједињење Брдеља и Баната Краљевини Румунији. Стога је разумљиво што је долазак српске војске побудио велико интересовање код новооснованих румунских органа власти у Араду, с друге стране демаркационе линије. Већ сутрадан, 22. новембра, румунска делегација на највишем нивоу посетила је пуковника Драгомира Поповића, команданта српских јединица у Арадској тврђави. O тој посети извештава 23. новембра арадски лист Романул (Romanul). У име Централног румунског националног савета дошли су да поздраве Србе, пише Романул, Његово преосвештенство Јоан Игнатије Пап (Ioan Ignatie Papp), епископ арадски и вршилац дужности митрополита ердељског, др Штефан Чичо-Поп, председник Централног румунског националног савета, и мајор Александру Влад, командант Румунске националне гарде. Владика Јоан је топлим речима добродошлице поздравио пуковника Поповића, нагласивши да једнако поздравља сав српски народ чији су синови својом истрајношћу током седмогодишњег ратовања задивили свет. Румунски народ у Угарској и Трансилванији, рекао је владика, одувек је гајио љубав и поштовање према српском народу не само због његових борбених врлина и предане љубави према роду свом већ и зато што ова два народа исповедају исту хришћанску православну веру. Владика је поздрав завршио призивањем благодати и благослова Господњег на сав српски род. Пуковник Драгомир Поповић је, са своје стране, изразио велико задовољство оваквом добродошлицом као и уверење да ће се одувек добри односи између два народа и даље развијати на обострану корист. Замолио је своје саговорнике да пренесу поздрав румунском народу и изразио им је своје поштовање и спремност да им у свакој прилици притекне у помоћ. Румунски изасланици су то са одушевљењем прихватили уз клицање пуковнику Поповићу — „Живио!”. Преводилац током овог сусрета, каже аутор извештаја, био је „наш пријатељ г. потпоручник Александар Табаковић из Арада”. Име преводиоца, очигледно, погрешно је наведено. Нема сумње да се ради о Ђурици Табаковићу, студенту архитектуре, потоњем чувеном архитекти Ђорђу Табаковићу. Услед општег расула и безвлашћа које је пред крај рата владало у мађарској престоници, он прекида студије и враћа се из Будимпеште у Арад где је активно учествовао у раду Српског националног одбора. Породично предање арадских Табаковића памти да су тада браћа Ђурица и Иван, као што је напоменуто, истицали српску тробојку на арадским зградама, које је њихов отац архитекта Милан Табаковић пројектовао и саградио.
   O односу у то време румунских органа власти према српској војсци сведочи, такође, и телеграм који је, одмах по уласку српских јединица у Липову, упутио Румунски национални савет из Арада команди Румунске националне гарде у Липови. Телеграм дословце гласи: „Следите наређења Срба јер долазе као пријатељи. Неспоразуми који су се појавили биће у најкраћем року отклоњени.“. Апел сличне садржине, објављен у листу Романул 10/23. новембра 1918, упутио је Чичо-Поп Румунима у насељима јужно од демаркационе линије, позивајући их да приме Србе „са много добре воље јер су они наши пријатељи”.
   Одушевљен дочек приредили су српској војсци Срби Арађани, уосталом, као што је то бивало свуда у Банату где живе Срби од Дунавске клисуре и Пољадије па све до Поморишја. У присуству великог броја Арађана, потпуковника Драгомира Поповића и српских војника, чланова Српског народног одбора са архитектом Миланом Табаковићем на челу, у цркви Светих апостола Петра и Павла одржана је служба благодарења Господу за победу српског оружја. Чинодејствовао је парох арадски јеромонах Стефан Илкић који је у својој беседи, између осталог, рекао: „Браћо! Једва једном, после више од четири године, поста реч слободна, можемо слободно говорити, можемо отворено рећи шта нам је на срцу. Смемо говорити о српској слави, о српској победи која је извојевана, мада су многи држали да ће српски народ бити уништен. Праснага, која је у српском народу, победила је и данас се од Јадрана до Арада ори слава српског народа, која се има захвалити оној војсци чијем се јунаштву дивио цео свет.
   ”
   У Новом Араду за време примирја
   У склопу својих одговорности за одржавање реда и мира у Новом Лраду и околини, српска војска је контролисала, са банатске стране, прелаз пешака и запрежних возила преко моста на Моришу између Новог Арада и Арада.
   У том циљу команда српске војске, у сарадњи са локалним властима старе мађарске администрације, издавала је, на ограничено време, писмене пропуснице — „дозволе” (Igazolvany) — лицима која су, по службеној дужности или из других разлога, повремено или свакодневно прелазила демаркациону линију. Прелаз је био дозвољен свакодневно од 7 до 20 часова уз двочасовни прекид у подне — од 12 до 14 часова. Образац „дозволе” штампан је у Араду двојезично: на српском (ћирилицом) и на мађарском. Рубрике су попуњавали рукописно, такође на оба језика, службеници локалне администрације, односно војно особље српске команде у Новом Лраду. Дозвола је, у ствари, табак хартије величине 29 х 15 цм пресавијен у облику триптиха. Фотокопију једне такве исправе, која гласи на име извесног Ласла Вебера из Новог Лрада (Прилог 7), уступио ми је својевремено арадски архитекта Милош Кристеа.
   На насловној страни горе лево је регистарски број, а на средини — назив документа. Следи име, презиме и занимање титулара, а доле у средини — назив штампарије која је одштампала образац. Наводимо само текст на српском:
   Број: 653, ДОЗВОЛУ, за прелазак преко моста између Новог Арада и Арада за Име и презиме: Ввбвр Ласло, Занимање: болн[ички] асисШгнШ
   На унутрашњој левој страни, следе рубрике: место и година рођења, место становања, а затим — лични опис, односно „описљица”. Свакако, није штампарска грешка. Ради се о кованици, која у српском језику, очигледно, није заживела.
   На средњој унутрашњој страни je фотографија Ласла Вебера у аустроугарској војничкој униформи, а испод фотографије — његов потпис наспрам рубрике: Својеручни потпис: Отисак овалног печата са натписом на мађарском, из којег се да разабрати само: „…TEMESVAR … ARAD…”, делимично прекрива доњи леви део фотографије.
   На десној унутрашњој страни горе лево је грб Краљевине Србије, а потом стоји: Одред Нови Арад, Бр службгно 15 Марта 1919, Одобравам, Дозвола важи: до 1 Маја 1919 год. Пре подне од: 7 сати до 12 сати По подне од: 14 сати до 20 сати, Заступа Командант П[от]пуковник

   Следи својеручни потпис команданта српског одреда (или, можда, његовог заменика) и једва видљив траг овалног печата. Доле лево је отисак кружног печата коњичког ескадрона француске војске са натписом: * ESCADRON DE SPAHIS MAROCAINS * LE CAPITAINE COMMANDANT *, што значи да су борци ове јединице били Мароканци, из тадашње француске колоније Марока. У средини печата је полумесец са шестокраком звездом. Напомена „Заступа” испред потписа српског команданта а уз печат јединице француске војске, свакако, сведочи и о командном односу унутар савезничке војске на овом делу демаркационе линије. Као што је већ речено, командант савезничких јединица у зони Липова — Нови Арад био је француски потпуковник Геспро.
   Ha полеђини десне стране „триптиха” rope су два нечитка рукописна записа: један на мађарском, а други на француском. Испод је печат са натписом: * A. O. CAVALERIE * LE GENERAL *. На крају доле, запис на румунском: „Sa fie liber a trece la Aradul Nou si retour. Arad la 20. V. 1919” оверен је печатом. То значи да је ваљаност дозволе Ласла Ве- бера за прелаз у оба правца продужена 20. маја 1919. у Араду, на неодређено време. Претпостављамо да исто гласе и два горња записа јер је, у време провизоријума, двовлашће старе мађарске и нове румунске администрације у Араду надгледала француска војска.
   Пропуснице за прелазак демаркационе линије становништву других места где је српска војска била стационирана издавала је њена команда, а оверавао потписом сеоски кнез. Оригиналан примерак такве пропуснице (Прилог 8), каквом су Фенлачани 1918/19. године прелазили мост на Моришу одлазећи у Арад на пијаце, као породичну реликвију чува арадски лекар др Мирко Томић, а гласи на име Мише Мишкова, деде по мајци доктора Томића. Рукописни образац овог документа је табак хартије величине 21,5 х 16,5 цм, пресавијен напола. Написан је ћирилицом и попуњен личним подацима особе на чије име гласи: Број дозволв 477
   Већ поменути капетан Mojcnje Ришкуц(и)а поново je, марта 1919. преко Темишвара и Лугоша, путовао у Сибиу, где сеод8. 12. 1918. налазила Врховна команда Румунске националне гарде, па му је штаб француске војске у Араду издао пропусницу коју су у Новом Араду и у Темишвару овериле српске војне власти. Пропусница дактилографисана на танком прозирном папиру, на француском језику, гласи:
   ARMEE DE HONGRIE, O.G, Le, 13.mars 1919, Cavalerie Etat-Majeur, № 21, LAISSEZ-PASER, M. le capitaine RISCUTIA Moi’se est autoise a se rendre a SIBIU va TEMESVAR. Le General de GODRECOURT, Commandant la Cavalerie de l’ A.H. P.O. Le Chef d’Etat-Majeur, кружни печат:, A.H. CAVALERIE LE GENEAL, потпис, кружни печат: LE COMMISSAIRE MILITAIRE
   Pour l’Officier, потпис

   На полеђини пропусницу су оверили истога дана, 13. марта: командант одреда српске војске у Новом Араду уз напомену „Виђен за Темишвар, као бив. заробљеник Румун” и командант јединице српске војске у Темишвару („Виђен за Лугош”).
   Одлазак савезничке војске
   У време провизоријума, у Араду и Арадској жупанији северно од демаркационе линије долазило је често до жестоких оружаних сукоба између мађарских војних формација, 23. пешадијске дивизије под командом генерала Шоша (Soos) у садејству са жандармеријом и одредима Мађарске националне гарде, и румунских цивила и одреда тек основане Румунске националне гарде. У тим окршајима само на румунској страни било је око 300 погинулих. Један од многих сличних сукоба избио је 29. децембра 1918. у Араду, за време посете француског генерала Бертлоа (Berthelot). Зато су no његовој наредби 2. јануара 1919. мимо клаузула Београдског договора о примирју, француске трупе ушле у Арад како би успоставиле ред и спречиле даље сукобе. За војног гувернера града постављен je генерал Годркур (Godrecourt). Заведене су строге мере безбедности. У том циљу распуштене су и Румунска и Мађарска национална гарда, забрањено je ношење кокарди као и истицање других националних обележја (застава). Становништво Арада, међутим, није се придржавало наређења војног гувернера. Мађари су на капама носили траке са натписом „Erdelyert!” („За Ердељ!”) и свуда по граду лепили плакате са поруком „Nem, nem, soho!” („He, не, никада!”). Зато је у локалном листу Романул 5. 02. 1919. објављено упозорење да ће против прекршиоца наређења француска команда поступати према војним законима. Убрзо потом уведена је и цензура штампе. Лист Романул забрањен је у периоду од 22. фебруара до 6. јуна 1919, када поново излази, али са назнаком „Censure Franfaise”.
   Јужно од демаркационе линије, у зони одговорности француских и српских јединица од Липове до Новог Арада, није било сличних међуетничких сукоба. Ту су савезничке снаге, француске и српске, одмах по доласку распустиле Румунске националне одборе и Румунску националну гардушто је, разуме се, изазвало незадовољство код Румуна о чему је извештавао лист Романул. С тим у вези Штефан Чичо-Поп имао је у Арадској тврђави састанак са потпуковником Драгомиром Поповићем и 8. 12. 1918. преко истог листа обратио се својим сународницима Румунима јужно од демаркационе линије обавештавајући их да је ради избегавања неспоразума са савезничком војском забрањено свако истицање националних застава румунских, мађарских и српских.
   Провизоријум је трајао до краја јула 1919. године. Када су на Париској мировној конференцији велике силе победнице у рату одредиле нове границе на тромеђи Краљевине СХС, Мађарске и Краљевине Румуније, француска војска повукла се најпре из Арада (18. јула 1919) а неколико дана касније (27. јула) и са територије јужно од Мориша. Тада се и српска војска повукла са дела територије Баната, који је према одредбама мировне конференције припао Румунији, укључујући и Поморишје.

   Записник
   Српске православне црквено-школске општине арадске
   (12/25. маја 1924 – 15/28. марта 1926)
   11 Записник редовне седнице Црквеног одбора [одржане] 1/14 септембра 1924 Бр. 148
   Г. Миливој Телечан, велепоседник у Араду, члан Црквене скупштине и Црквеног одбора, пријављује свој одлазак напуштањем места пребивања и коначно исељење у Државу Срба Хрвата и Словенаца, услед чега поднаша оставку на сва часништва којима је одликован у овој црквеној опћини, подједном моли за разрешење вршења истих дужности које су му намењене биле и да се из заједнице ове црквене опћине побрише, те да му се изда отпусница а о томе записнички да се извести.
   Решено је: Оставка Г. Миливоја Телечана из горенаведених разлога са жаљењем узима се на знање; ова црквена управа жали што у Г. Телечану гу- би једног од најбољих својих чланова, који је у корист црквене општине делањем својим много користио, те у сваком погледу дужности марљиво, савесно и тачно отправљао; као веран син Српскога рода одушевљавао се за сваку српску ствар, за српске установе много је жртвовао и испомагао многе Србе нарочито тада када је овдашњем српском живљу претила велика опасност, организовао је јуначку српску гарду и ставио им се на чело као вођа и у најкритичнијем времену заузео положај у одбрану и очувању Српства и српскога имена посведочавајући да је ваљан Србин и достојан српскога имена а што доказује и овај поступак му, што принашајући велике жртве, снашајући огромне материјалне штете, распродавајући свој иметак, одлази браћи својој да им се и на даље стави на расположење, да својим радом користи и на даље Српском роду и у новој постојбини.
   Ова црквена општина свога члана испраћа са жалошћу што се креће из наше средине, а са благословом и жељом да му рад у новој постојбини буде користан и берићетан.
   Напомена: Записник је водио учитељ Ђура Миланковић, перовођа Црквеног одбора Српске православне црквено-школске општине арадске.

   Слога, год. I, бр. 1/28. 11. 1918, стр. 2 Најновије вести, Банкет у почаст српских официра у Араду

   Варош Арад приредила је у суботу увече у почаст српских официра банкет у хотелу код „Белог крста”, на коме је учествовала сва интелигенција вароши. Нарочито је био велики број у мађарску униформу обучених официра, међу којима и нови командант места, пуковник Добак, п[от]пуковници Конигес и Грел, мајор Фидлер и други.
   Српски официри из града, на челу са својим командантом п[от]пуковником Драгомиром Поповићем, дошли у парадном оделу. Међу њима се налазио и француски марвени лекар, поручник Поње. При обеду је седео п[от]пуковник Поповић поред владиног комесара др Лудвиг Варјама. Прву здравицу је одржао др Варјами, поздравивши српске официре и команданта као племените људе. П[от]пуковник Поповић је одговорио да овај рат није био рат народа. У овом се рату борило за правду. Са радошћу je приметио да народ није расположен према српској војсци непријате^ски. ZdraBipa je примqeнa sa gрoмoглaсним узвицима „Живио!”, нашто је присутна војна музика интонирала мађарску химну, која је од присутних стојећи слушана.
   Извештај из темишварског листа Слога, уз дужну захвалност, наво- димо према великодушно уступљеном својеручном препису г. Стевана Бугарског.
   Напомене:
   1. По иницијалима Ф. Ж. рукописно дописаним на крају непотпи- саног извештаја о овом догађају, г. Стеван Бугарски закшучује да би аутор могао бити Федор Живковић.
   2. Хотел код „Белог крста”, данас „Hotel Ardealul”, налази се у самом центру Арада.
   3. То да су српски официри дошли „из града”, заправо значи — из тврђаве, јер су Срби Арађани чак и у трећој деценији ХХ века за назив Арадске тврђаве користили синтагму Арадски град, а у време Саве Текелије — Арадска крепост.
   4. Презиме Варјами је, по свој прилици, погрешно наведено. Према арадским историјским изворима владин комесар био је, као што је већ речено, др Лајош Варјаши (dr. Lajos Varjassy).

   Извор: Темишварски зборник, 5, Нови сад, 2008.

   Одговори

5. 24. јануар 2019. у 13:29

   Војислав Ананић

   Торња

   Торња (рум. Turnu) село је у оквиру општине Печка, која припада округу Арад у Републици Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

   Положај насеља

   Село Торња се налази на северној, кришанској страни Поморишја. Град се налази 20 км северозападно од града Арада ка румунско-мађарској граници. Насељски атар је равничарског карактера.

   Историја

   У Торњу су Швабе католици основали своју парохију 1753. године. Село Торња је за време АУ монархије било у Чанадској жупанији. А канонском црквеном поделом са Румунима, српска Црквена општина у Торњу је била нова, у сада темишварској епархији, у коју је прешла из арадске.
   По подацима из 1905. године Торња је велика општина у Батоњском срезу. Ту живи 2516 становника у 418 домова. Срба православаца је мало, њих 397 душа (или 16%) има 64 куће. Од јавних српских зграда ту су православна црква и народна школа. Све ПТТ комуникације су постојале у насељу.

   Црква и школа

   Православна црква се помиње 1759. године, као неугледни храм грађен од плетера, покривен сламом. Био је посвећен празнику Св. Николи. Касније је саграђена већа и боља грађевина, сада посвећена Св. еванђелисти Луки, који после канонске поделе припала Румунима. Парох торњански Димитрије Јовановић 1831. године набавља српску књигу. По државном шематизму из 1846. године насеље Торња (Tornya) са 1160 становника, је почело водити све црквене матичне књиге од 1779. године. Свештеник је био Димитрије Абрамовић, а парохијски капелан Атанасије Нешковић. Срби су подигли своју нову цркву 1879. године, за коју је платио иконостас Жива Глуваков, иначе набављен од новосадске фирме Ивковић, тек 1906. године. Био је послат изасланик власти, да прегледа тај нови иконостас. Нова црква је посвећена празнику Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Био је 1893. године послат изасланик епархијски Јован Новаковић, да нову Црквену општину организује у Торњи. Црквена општина у Торњи је била једна од најсиромашнијих у темишварској епархији, и тешко је функционисала. Тако је 1898. године примила помоћ од 150 ф. из народног јерархијског фонда. Та црквена општина је од зајма исте године купила једну кућу. Администратор парохије јеромонах Амфилохије Михајловић умро је 1893. године са 30 лета, у манастиру Бездину. Он је био у Торњи администратор током 1892-1893. године. Калуђера је 1892. године заменио као администратор свршени богослов Теодор Јозанов? из Суботице. Јереј Викентије Поповић се поставља 1896. године за администратора у Торњи. Корнел Адамовић се поставља за администратора децембра 1899. године. Православна црквена општина је била организована 1905. године, скупштина редовна, под председништвом Алексе Бајића. Православна парохија је најниже шесте класе, има парохијски дом и парохијску сесију од 23 кј. земље. Постојало је српско православно гробље, а црквено-општински посед износи 26 кј. земље. Године 1905. администрирао је калуђер јосиф Протић јеромонах, рукоположен 1902. године. А 1906. године биће нови, ко зна који по реду, администратор свршени богослов Владислав Алексић.
   Купац српске књиге 1831. године је месни учитељ Атанасије Поповић. У народној школи наставу је 1846. године похађало 38 ђака, са којима је радио учитељ Василије Симеоновић. Јосиф Агрима је био 1868. године привремени учитељ у месту, и од њега је тражено да положи учитељски испит у Сомбору, да био постао стални. Учитељ за месну српску школу је преко новина тражен 1888. године. Учитељи су тешко долазили, а брзо напуштали ту неатрактивну средину. Следеће, 1889. године тражен је опет оспособљен и то мушки учитељ за рад у Торњи. Дао је учитељ Бранко Чалић оставку 1892. године, због чега је расписан стечај за пријем новог. Понуђена годишња плата је износила 280 ф. и друге ситне накнаде у новцу или натури. Српска народна вероисповедна школа је била затворена десет година (1897-1907) због противљења политичке власти да се користи трошна зграда за школу. Често, па 1902. године, црквена општина је тражила од епархијских власти финансијску помоћ за школу. Много пожртвованих Срба поклањало је крајем 19. века торњанској школи претплату на “Школски лист”. Године 1905/1906. прављена је нова школска зграда у Торњи. А 1908. године опет се констатује да та школска зборница није по пропису саграђена. Много пута су давани огласи за пријем учитеља, али такво место са две “учитељске снаге” (1907) није било атрактивно. Када је дат конкурс за пријем учитеља, поред свих других услова, наведено је да ће бити примљен само ко је вешт у мађарском језику. Плата је тада била понуђена од 280 ф. Године 1891. учитељ је био Бранко Чавић. Он је поднео оставку већ 1892. године. На огласу за пријем новог учитеља, каже се да ће радити у четвороразредној основној школи у Торњи. На конкурсу из 1895. године основна плата је сада 300 ф. Епархијска власт је обавестила торњанску општину, да ако жели “школу своју поново да отвори”(?), да ће наставити да је дотира са 100 ф. Председник Школског одбора Живан Глуваков, а учитељица Зорка Имброњева перовођа. учитељица Имброњев је родом из Арада, и две године је била у месту (1905). Школа има једно здање, а редовну наставу похађа 47 ђака, а у туђе школе иде 31 српско дете. Оглас из 1907. говори о плати израженој у крунама – 700 к. Постављена је у торњанској школи 1908. године као привремена учитељица Марија Букурова. Године 1911. добила је декрет о сталности нова учитељица Зорка Шићаровић.
   Међу свим торњанским учитељима најзначајнији је Живојин Раковић, који је радио у сеоској школи између 1908-1910. године. То је био врло интелигентан и вредан педагог, који је писао педагошке стручне чланке за “Школски лист”, и преводио са немачког и француског. Током школовања био је питомац Задужбинског фонда Христифора Шифмана, који је био активан при Матици српској. Каријеру је наставио у месту Потпорањ, па Келедобри, а завршио у Вршцу, где је био истакнути предавач на Народном универзитету и чкан огранка Српског културног клуба 1940. године. Треба само поменути неколико његових објављених наслова. Из 1909-1910. године фељтон у “Школском листу”, Карловци, преведен са француског језика, од Рене Вормса оба дела: “Научна и морална филозофија”. Затим “Мисли о учитељу” објављен исте 1909. године. Док је био српски народни учитељ у Торњи 1909. године пише расправу: “Мисли о учитељу и појању”. Приказ књиге “Педагогика” немачког професора Оскара Месмера даје 1910. године. Исте године објављује чланак “Новији немачки списи за наставу у природним наукама”. Следи, “Непосредно и педагогика”, од Паула Хенкела, превео са немачког 1913. године. Са француског, из једног часописа, преводи и чланак “Педагошки систем Монтењев” 1909. године.
   1905. године основана је нова Српска земљорадничка задруга у Торњи, са неограниченом одговорношћу. Њен капитал је износио 1393 к, а водили су је: председник Жива Глувак и пословођа Мата Драган.

   Становништво

   По последњем попису из 2002. године село Торња имало је 1.251 становника. Последњих деценија број становника опада.
   Насеље је од давнина било вишенародно, а месни Срби су одувек били мањина у насељу. Данас је њихов број симболичан. Национални састав на појединим пописима био је следећи:
   Година пописа 1910. год. 1992. год. 2002. год.
   Укупно ст. 2.537 1.164 1.251
   Срби
   355 (14,0%) 58 (5,0%) 53 (4,2%)
   Румуни
   666 (26,3%) 647 (51,7%) 833 (66,6%)
   Мађари
   1.485 (58,5%) 450 (38,7%) 352 (28,2%)
   остали 31 (1,2%) 9 (0,8%) 13 (1,0%)

   Из Википедије, слободне енциклопедије

   Одговори

6. 24. јануар 2019. у 13:33

   Војислав Ананић

   Иванда (Ђулваз)

   Иванда (рум. Ivanda) је село у општини Ђулваз, која припада округу Тимиш у Румунији. Назив села је настао вероватно по летњем црквеном празнику Ивандану. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

   Положај насеља

   Село Иванда се налази у источном, румунском Банату, на 15 km удаљености од Србије. Од Темишвара село је удаљено око 40 km. Сеоски атар је у равничарском делу Баната.

   Историја

   Први помен места је 1333. године у вези са папским давањима. Словенски карактер села се показује 1660. године у Катастигу манастира Пећке патријаршије. У опису Темишварске епархије 1764. године помињу се општине Иванда и Ђулвез у Чаковачком протопрезвирату. Царски ревизор Ерлер 1774. године констатује да је то место насељено Србима у Чаковачком округу. Село је потом постало посед спахије Иштвана Карачоњија.
   У Иванди се постојао извор горке воде која се користила за лечење људи, од “грознице”. Половином 19. века ту воду су извозили, чак и у Америку.
   Иванда је 1905. године велика општина у Неметпардањском срезу. Ту живи 1511 становника у 247 домова, а Срби су у већини. Има их 1021 православна душа или 68%, са 176 кућа. Од српских јавних здања ту су православна црква и народна школа. ПТТ комуникација функционише у месту.

   Српска православна црква у Иванди

   Црква је посвећена Сабору Светога арханђела Михаила и Гаврила. Аутори иконостаса: Резбар неидентификован, сликар Евген (Шпанг (Еуген Спанг) Тематски садржај иконостаса: у соклу – четири библијске сцене; на царским дверима – Благовести; на бочним – Свети архиђакон Стефан, односно Свети Георгије; изнад царских двери – Тајна вечера; изнад бочних – Улазак у Јерусалим, односно Сусрет Марије и Јелисавете; престоне иконе – Свети Никола, Богородица, Спаситељ, Претеча; празничне иконе – Рођење, Крштење, Васкрсење, Вазнесење Христово, Силазак Светога Духа, Преображење; у луку – тематски склоп Распећа, бочно са обе стране – апостоли. Аутор зидног сликарства: Нема зидног сликарства Други познати уметници: зографи Никола, Недељко и Шербан Поповић, аутори старог иконостаса из XVIII века, Стефан Поповић, аутор појединачних икона.
   Пећки калуђери су у месту сакупљали милостињу 1660. године и забележили неког Николу Поповог, а године 1767. записана су два свештеника (обојица беху мештани). Крај толико посредних података о развијености верског живота, непосредни подаци о старим црквама било да нису сачувани, било да још нису откривени. Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1779. године. У Иванди је 1846. године било 1139 православних житеља. Свештеници су тада били Петар Омаљевић и Јован Поповић. Поп Лука Поповић родом из Врањева (1808) био је свештеник у Врањеву, Карловцима, Овсеници и Иванди – где је умро са 46 година живота 1854. године. Поповић се школовао у Вршцу и Карловцима, где је завршио поетику и богословију. Његових свих пет кћерки и оба сина су се бавили позоришном глумом (1861). Кћи Драгиња глумица је постала супруга чувеног глумца Добре Ружића.
   Садашња црква је сазидана од печене цигле 1852. године. Иконостас је много познији: и резба и слике занатски су рад Темишварца Евгена Шпанга (Еуген Спанг) из 1897. године. Најстарија црквена књига је Вуковићев “Минеј”, штампан у Венецији 1532. године. Обнова икона на иконостасу извршена је 1936. године. По митрополијском извештају из 1865. године православна парохија Иванда је IV платежне класе, са 1163 православних верника.
   Године 1905. у месту је српска црквена општина, скупштина је редовна под председништвом Живана Матића. храм је тада у добром стању, а у месту су два српска православна гробља. Парохија је пете платежне класе, има парохијски дом а парохијска сесија износи 35 кј. земље. Додељена је та упражњена парохија 1906. године администратору свршеном богослову из Карловаца, Марку Протићу, којег је замењивао поп Василије Петровић из Српског Семартона. Расписан је 1906. године стечај за упражњено место пароха, у парохији V плаћевног разреда. Парох је 1907-1910. године поп Радивој Станижан, родом из Ченте.
   Садашње стање црквеног објекта: Грађевина је у добром стању. Као и већина српских цркава из шире околине, има споља облик лађе, унутра облик крста, лучну олтарску апсиду и торањ. Одликује се упадљивом западном фасадом украшеном са четири масивна стуба, који јој дају израз стабилности и отмености и сврставају међу боље примерке црквене архитектуре XIX века у Банату. Значајне покретне уметничке вредности и културно-историјске знаменитости: у торњу су смештена четири звона. Црквене књиге већином су из XVIII и XIX века. На западној фасади стоји спомен-плоча са именима Срба мештана погинулих у Првом светском рату. Храмовна слава се прославља на празник Сабора Светога арханђела Гаврила (Летњи Свети Арханђео). Свештеник: Место пароха је упражњено; парохију опслужује парох Српског Семартона, одржавајући богослужења наизменично у Српском Семартону и Иванди.
   Остале цркве у месту: Римокатоличка црква.
   Из списка претплатника једне српске књиге (ћириличне) види се поредак у селу: поп Живан Поповић парох администратор, Симеон Радосављевић епитроп, Филип Николић касир и надзиратељ школски те Кузман Пантић учитељ. Године 1855. купци претплатници српске књиге из Иванде су били: пароси Лука и Јован Поповић, учитељ и свршени богослов Урош Поповић. Ту су и црквени “пјевци”: Спасоје Станојевић, Исидор Миловановић, Аркадије Бранковић и Милан Благојев. Од осталих Василије Поповић ишпан и Емануил Шашин касир.

   Школа

   По државном попису православног клира из 1846. године у селу је било 24 ученика, којима је предавао Кузман Пантић учитељ. У народној иванданској школи је фебруара 1860. године расписан конкурс за српског учитеља, са платом годишњом 105 ф. Новоименовани учитељ у Иванди је тада Георгије Богосав. Учитељ Богосав, који је завршио “Романску Препарандију” у Араду, али без гимназије, прешао је 1867. године са службом у Ченеј. Расписани конкурс за ивандског учитеља из 1866. године садржи понуду о плати: 195 ф. и 4 ланца земље. За школу у Иванди се каже 1867. године да је чисто српска. Ђорђе Грбановић је привремени учитељ у месту 1867. године, очекује се да положи учитељски испит у Сомбору. Грбановић је као и његов претходник завршио Препарандију на румунском језику у Араду, али без гимназијске спреме, квалификован само за сеоске основне школе. Тражен је учитељ у Иванди 1880. године са основном платом од 110 ф. Расписани стечај за учитеља 1886. године у Иванди показује да му је понуђена плата у новцу износила 150 ф., са 36 кибли жита, 20 кибли кукуруза, 2 хвата дрва, 4 хвата сламе као и 50 новчића “од сахране ако буде позван”. Плата учитеља је морала бити коригована, да би била примамљивија. Бранко Чавић ивандски учитељ 1886/1887. године, тражио је да му се омогући приватно полагање учитељског испита. Међутим, одбијен јер је и претходне године “омануо”. Светозар Пирошки је 1890. године прешао у Српски Падеј на катедру. Готово сваке године крајем лета се расписује стечај за учитеља у “учитељској штацији” Иванди: 1891, 1892, 1893, 1894… Тако 1892. године даје школски председник Васа Станојев сада 340 ф, накнада за 4 ланца земље – 40 ф. и плата за пофторну школу – још 20 ф. Постављен је 1892. године за привременог учитеља Коста Лазић само “да настава не би трпела”. Иванданска школа је 1894. године тражила учитеља за рад, са платом од 400 ф. По расписаном стечају из 1899. године види се стање у месној школи. Претходни стечај није успео јер се ни један кандидат није пријавио, па је плата повишена. Тражио се учитељ у српској вероисповедној мешовитој школи (деца оба пола седе заједно) за годишњу основну плату од 440 ф., затим 5 ф. паушала, два хвата тврдих дрва, слободан стан са две собе, кујном и шпајзом, башта од 800 кв хв и 50 новчића од погреба “где буде позван”. Од њега се очекивало да изводи редовну наставу поји на сваком богослужењу и током “часног поста” и да децу учи “црквеном пјенију”. Милан Ристовић ивандански учитељ добио је 1900. године декрет о сталности. Године 1905. школа је српска народна са једним здањем зиданим 1872. године. Учитељ је Славко М. Косић, родом из Велике Кикинде, привремен тек ступио. Ту је већ учитељица Милица Славковић. Редовну наставу је пратило тада 18 ђака, а у пофторну школу ишло осам ученика старијег узраста. Дефинисана су два учитељска места у школи у Иванди (1907). Другу нову школу отворили су 1908. године у Иванди, а кафана у непосредној близини је затворена. Учитељ Душан Стојковић је 1909. године прешао у Жабаљ.

   Становништво

   Средином 19. века као и у већини банатских места број Срба опада. По попису из 1847. њихов број је износио 1139, да би двадесет година касније ту живело 1007 Срба православаца. Протопрезвитерски извештај за крај 1891. године показује да у тој српској православној парохији живи 1032 православне душе у 182 српска дома. По последњем попису из 2002. године село Иванда имало је 613 становника. Последњих деценија број становника опада.
   Село је некада било претежно насељено Србима, али су после више колонизација румунског становништва они данас постали мањина. Национални састав на појединим пописима био је следећи:
   Година пописа 1910. год. 1992. год. 2002. год.
   Укупно ст. 1.477 539 613
   Срби
   1.034 (70,0%) 168 (31,2%) 148 (24,1%)
   Румуни
   49 (3,3%) 344 (63,8%) 438 (71,5%)
   Немци
   301 (20,4%) – (0,0%) – (0,0%)
   остали 93 (6,3%) 27 (5,0%) 27 (4,4%)

   Из Википедије, слободне енциклопедије

   Одговори

7. 26. јануар 2019. у 13:00

   Војислав Ананић

   СТАНОВНИШТВО ЛИМИТРОФНОГ СРПСКОГ СЕЛА СВИЊИЦЕ У РУМУНИЈИ

   Мирослав ДРАШКИЋ

   Село Свињица се налази на самој левој обали Дунава у тзв. “Банатској клисури” у Румунији, која се простире југоисточно од Беле Цркве дуж леве обале реке Нере и Дунава све до краја малог Ђердапа, а у подножју југозападних огранака јужних Карпата, захватајући површину од око 600 км.
   У Банатској клисури налазе се следећа села, почев од реке Нере низ Дунав: Лесковица, Златица, Луговет, Соколовац, Базијаш, Дивич, Белобрешка, Радимна, Сушка, Српска Пожежена, Румунска Пожежена, Мачевић, Нова Молдава, Стара Молдава, Коронини, Св. Јелена, Горнеа, Сикевица, Љубкова, Брзаска, Дренкова, Козла и Свињица. Од побројаних села четрнаест је претежно насељено српским становништвом: Лесковица, Златица, Луrовет, Соколовац, Базијаш, Дивич, Белобрешка, Радимна, Српска Пожежена, Мачевић, Стара Молдава, Љубкова и Свињица.
   Румунским становништвом насељена су следећа села: Сушка, Румунска Пожежена, Нова Молдава, Коронини, Св. Јелена, Горнеа, Сикевица, Брзаска, Дренкова и Козла.
   Према Мил. Филиповићу сва села поред леве обале реке Нере; Лесковица, Златица, Луrовет, Соколовац припадала би етничкој групи Хера, која, као што је познато, заузимају пределе око Беле Цркве. Остала српска села, почев од јужне подгорине планине Локве, чине посебну предеону и српску етничку целину Клисуру. Ипак, Филиповић на једном месту истиче да понеко и Клисурце назива Херама. Из студије др Павла Ивића о месту банатског херског говора мећу српским дијалектима излази да сви становници српских насеља са обе стране границе говоре јединственим тзв. смедеревско-вршачким дијалектом, који се простире на много широј територији северне Србије, источне Шумадије и Мораве, што значи да обухвата и сва српска села Банатске клисуре. То је по Ивићу стари говорни тип североисточних српских крајева.
   Поменута села већином леже на уском појасу између леве обале Дунава и планина јужних Карпата. Одмах изнад Базијаша и Нове Молдаве уздиже се планина Локва са врховима од 300–618 м висине. Од ње, у правцу југоистока, протеже се планина Крак – Алмаш са врхом Молдавица (720 .м) све до речице и села Брзаске. У продужењу, ка селу Свињици, простире се најјужнији део Карпата, кога Дунав у оштром луку заобилази, под називом Сретиње са врховима до 1226 м.
   Дужина појаса клисурске долине износи од Лесковице до Свињице 110 км. Ширина ове долине варира измећу 250 м – 6 км.
   Планине дуж Клисуре и данас су покривене густим шумама. Током 18. и средином 19. века, нарочито источни део Клисуре, био је покривен огромним густим шумама, које су у то доба захватале 468.025 к.м јутара. Ове густе шуме биле су све до двадесетих година овога века одлична склоништа за разне дивљачи (срна, дивљих свиња, медведа и др.
   Долином Клисуре, код нас позната под називам Ђердап, од Оршаве – која је данас примила изглед модерног града са успелом савременом архитектуром, сретно изниклим солитерима на прелепој обали Ђердапскоr језера и реке Черне, која се тек на румунској страни открива у свој својој лепоти – води макадамски пут уз саму обалу Дунава ка селу Свињица удаљеном око 40 км. Пробија се кроз гвоздена врата низом оштрих и опасних окука. Од Свињице продужава све до Базијаша, односно српско-румунске границе у близини Беле Цркве. Овај пут изградио је инж. Вашархељи 1837-1840. настојањем грофа Сечењиа.
   Природно, сва поменута села на дугачком потезу од Базијаша до Оршаве повезује Дунав, који је на овом делу постао плован тек 1830. године. Мећутим, ни данас свако од ових села нема сопствено пристаниште. Имају га само Дренкова (теретно), Нова Молдава и Базијаш. Она су, ипак, неподесна за саобраћај.
   Овај претежно планински и запутни крај, поготово његов средишњи део, где је управо лоцирано село Свињица, опасан је као што сам нагласио моћним обручом Дунава. То донекле условљава релативно повољну климу, а самим тим и повољне услове за земљорадњу, сточарство, (тачније овчарство), виноградарство, воћарство и риболов. Међутим, због природних неповољних саобраћајних веза како у прошлости тако још и данас; граничног положаја између некадашњих великих европских сила Аустрије и Турске; данашњег његовог положаја у такорећи мртвом yглy јуrозападне Румуније, пољопривреда овога краја никада није била, а чини се није ни данас, на завидној висини. Све поменуте привредне гране нису биле ни измећу два рата видније развијене, о чему нам даје податке А. Станојловић у својој монографији Банатске клисуре. Томе је нарочито допринело разграничавање после првог светског рата измећу Југославије и Румуније. Откако је пристаниште Базијаш одвојено од своје економоке позадине (Беле Цркве и Вршца), робни промет је готово замро. Губитак тржишта румунске власти су покушале да надокнаде одржавањем недељних паэарних дана у Новој Молдави, Соколовици и Старој Молдави, али без успеха. Изгледа да се овај крај пренуо тек изградњом Ђердапске хидроелектране.
   Села у румунском делу Ђердапа данас су углавном укључена у државна социјалистичка пољопривредна газдинства (са дозвољеном индивидrуалном окућницом) осим села Свињице, које је у условима поменуте географске конфигурације и саобраћајне изолованости, остало пасивно. Његова производња остаје испод просека рентабилности чак и за пољопривредна газдинства, која ни сама нису, како сам чуо, довољно продуктивна.
   Становюшпво Свињице упућено је зато на рударство, пошто се у близини села налазе мањи угљени и кречњачки мајдани.

   *
   Нећу се упуштати у детаљно излагање историјске прошлости овога краја. Нагласићу само неке битне историјске чињенице, које су на свој начин могле имати утицаја на етнички карактер Свињичана.
   Са освајањем Темишвара од стране Аустријанаца 1716. године ранија потиско-поморишка војничка граница са својим војничким уређењем постала је сувишна.
   Променом војно-политичке ситуације иэмеђу Аустрије и Турске, на Дунаву 1764. године Аустрија формира три гранична пешадијска пука, сваки са по 12 компанија. Свакој компанији је уступљено одређено эемљиште са појединим селима чије је становништво, као што је познато, имало одређене војничке дужности.
   Подручје данашњег Ђердапа, односно Банатоке клисуре, заузимала су два граничарска пука: западно, илирски (српски) граничарски пук и источно, око Оршаве, влашко-илирски граничарски пук.
   Првом су припадала сва српска и румунска клисурска села која смо напред набројали. Други, влашко-илирски пук је 1774. године територијално заузимао свих једанаест оршавских села, а у Клисури српско село Свињицу и влашка села: Тисовицу, Плавишевицу, Дубову, Оградину, Јасеницу и Кривицу. Чини се да је управо у близини свињичког атара била граница ових двају пукова. Свињица се и у овој војно-административној подели издвојила од осталих српских села Банатаске клисуре. Тако је било и са другим њeним животним и културним манифестацијама.
   Ради олакшавања администрације и војничке службе 1777. године спојена су мања места на целој граници, а села са растуреним кућама су груписана. Вероватно се тада губи село Округлица, које се спаја са Соколовцем.
   Све до престанка истиrуције гpaницe, 1873. године вршена су даља реформисања, али се на подручју села Свињице ништа није битно мењало. У влашко-илирском батаљону било је 3.378 људи, који су војничку службу вршили у народном оделу, а порез на земљу плаћали бенефицирано.

   ***
   За село Свињицу у народу се чује назив “Свињица”, чисто словенска реч. У нашој земљи често се наилази на овај назив. Помиње се у 13. веку у Хрватској, а налази се у топономастици Србије, нарочито смедеревскоr округа и Млаве (у Млави се Петровац на Млави некада називао Свине). А. Станојловић ra назива “Свињицом”. Међутим, у наводима др. Д. Поповића, Свињица се свуда наводи под називом “Свиница”.
   Под утицајем, вероватно, румунских лингвиста, свињички директор осомогодишње школе Плаве Петровић износи занимљиво тумачење. Њихови преци бавили су се у мањој мери свињогојством, а много више виноградарством. По њеrовом мишљењу село је добило назив од румунске конструкције реченице “село иза винове лозе”. На румунском се ова реченица конструише речима “сат” (село), ,,вин” (вино), ,,вита” (лоза), што се слива на српском у ,,свињица”. Колико је то тачно и зашто ово село Д. Поповић наводи као Свиница, требало би да буде предмет даљих, нарочито филолошких истраживања. Највиши врх планине Сретиње (1226 м) 38 км северно у ваздушној линији од села, према географским картама, назива се такође Свињица. И то је моменат који би морао бити важан у разматрању назива овог села.
   ***
   Према ономе што сам записао од разних казивача у самом селу, а што је забележио и румунски лингвиста Миле Томић, проф. универзитета у Букурешту, у народу постоје неколико предања о пореклу свиљичкоr становништва. По једнима, они су дошли из долине Тимока и Нишаве; по другима, из Македоније; по трећима ,,насељени” су зз околине Траве (вероватно из Бугарске); по четвртима село се населило из Песака (горњи Банат, дакле, са саверне стране села). А. Станојловић, који је био родом из Клисуре и могао да прибележи старије традиције, наводи народно предање, по коме је један део становништва насељен из Крашове, један из Јабуке у Бугарској, а један део из Крајине (вероваmо Тнмочке). Ова старија народна предања изгледа да имају историјске основе и стварно одrоварају етничким процесима овог дела Баната.
   Као што је познато, у Банату, је још пре сеоба Срба с југа између 15. и 18. века било староседелаца Словена, који никада иису ни прешли Дунав. Они су се спорадично разместили не само у Банату, већ и у планинским масивима Карпата. Једна оаза тог старог словенског становништва су Крашовани у околнни Решице, око 100 км северно од Свињице. За њих је Ј. Ердељановић уrврдно да су један од најстаријих словенских слојева у Банату. Да ли је ово архаично становништво могло једним делом да се нађе у Свињици? Историјски подаци то допуштају. Свињица је веома старо насеље. Поред осталих клисурских села, помиње се већ у 15. веку (1437. године. Посредно о Свињици имамо податке из 16. века. Србин Петровић бан Карансебешки и Луrошки у атару данашњег села Свнњице у 16. веку подиrао је утврђење за одбрану прелаза преко Дунава од стране Турака, од кога се и данас виде рестауриране три куле на самој обали Дунава. Кретања српског становништва у овом делу Баната нису текла само с југа на север, него и обрнуто. Таква струјања догодила су се после пада Баната под аустријску власт (1716-1736 године). Укидањем потиске и поморишке границе многи Срби граничари и друго невојничко српско становништво прелази на нову формирану банатску границу, на Дунав. Историјски чињенице допуњује и етнолошки, па и филолошки материјал. Без даљег проучавања крашованске традиционалне културе не бих желео да извлачим никакве закључке (та истраживања би свакако морала да се спроведу), али указујем на један важан моменат: – свињички говор је у читавој својој структуури сачувао старе словенске одлике, између осталог, чини ми се, стару словенску деклинацију са наставком “ов” у шестом падежу, псеудо-икавизме, пошто се старо јат није заменило потпуно гласом е, те речи “слнце”, ,,врв” и сл. Говор, елементи ношње (нпр. кошуља “карпатка” са набраним станом код рамена није карактеристична за српско становништво јужно од Дунава), низ архаичних обичаја, о којима ће моје колеге говорити, упућују на архаичну словенску културу, карактеристичну и за Крашоване. Све то указује да архаично словенско становништво није морало бити лоцирано само на околину Решице, него и јужније у углу Дунава, у коме је смештено тако изоловано насеље као што је Свињица – у пределу Малоr и Великог казана rде и иначе има веома архаичних културних елемената.
   Народно тумачење да је становништво Свињице једним делом из Тимочке крајине сасвим одговара историјским и антропогеографским чињеницама из тоr дела наше земље. Као што је познато, из Тимочког краја, а нарочито Црне Реке, текле су знатне миграције стариначког српског средњевековног становништва преко Дунава у данашњу Румунију. Уосталом, исељавања Тимочана преко Дунава у Панонију догодила су се већ у првој половини 9. века под вођством тимочко-кучевскоr кнеза Борне. Ако нас свињичански говор унеколико упућује и на тимочки, изненађења не би требало да буде. Тимочки rовор је знатно заостао у развитку и остао на архаичном ступњу, што се мање више догодило и са друrим српскохрватским периферним говорима. Његову велику старину, а уз то и велику блискост са друтим нашим старим архаичним говорима добро илуструје чакавски ,.Мисал” из 1483. године са идентичним говорним карактернстикама. У посебном додатку овога саопштења записане су све породице које данас постоје у селу. Могуће их је било сврстати у родове, пошто се и данас још зна које све данашње породице потичу од једног родоначелника. Сматрају се родом, тако да унутарњих, колико сам могао то да проверим, не долази до брачних веза. Ти родови се називају, на пример, на овај начин: Балабановци, Цвејинци, Рашкинци, Пицуловци, Буринци и сл. Иста појава забележена је и у Тимоку, где се називи родова исто тако завршавају на “ци”. Уосталом, целокупна култура тимочког становништва одликује се такође бројним архаичним елементима заснованим на мешању пресловенских пороманизованих гpyпa са ранословенским досељеницима.
   Предање о досељивању становништва из Бугарске могло би да се односи опет на досељавање из Тимока. Уочи пада оод турску власт Тимочка и Неrотиска крајина биле су пограничне области у саставу бугарскоr Видинског царства Ивана Страцимира. Тек после Никопољске битке 1396. године, која је дефинитивно решила судбину свих бугарских земаља, Турци су на територији некадашњег видинског царства успоставили крајишнички Видннски санџак, из кога су вршили упаде у Влашку и Молдавију, у Угарску и српску Деслотовину. Природно, већ у то време из те области долази до пресељавања становништва, али то не значи да долази до пресељења Бугара, иако је и њих могло да буде, већ старог тимочког, у то време, национално аморфног становништва.
   По др. Д. Поповићу око 1700. године населили су се у Банат Срби из јужне Србије (вероватно се мисли на Македонију) и то у знатном броју. О њиховој даљој судбини немамо никаквих историјских вести, осим назива једног села а то је у Поморишју, ,,Мацедонија”. Да ли је то становништво дошло и у Клисуру, можемо само да нагађамо из народног предања. Иако би то питање такође требало да буде предмет даљег истраживања, лично одбацујем ту могућност. Старо српско средњевековно тимочко и архаично српско банатско становништво очигледно су овде претежан слој и основни фактор у етничкој стру­ ктури.

   ***
   Село има данас (тачније 1969. године) 1541 становника. Домова има 375. Излази да просечна породица има четири члана. Сви становници говоре српским материњим језиком, а службено румунским.
   Пре него што се сместило на данашњем месту тзв. “Циганском Вагошу”, село се у прошлости два пута измештало. Традиција каже да је било не месту поменутих “трију кула” код обале Дунава, па затим у планини на даљини од око 10. км. У планину су бежали од Турака да не би вукли “галије” по Дунаву. Врло је занимљиво да о прошлости војничке границе у њиховом селу нема предања. Наравно, о томе се сазнаје из докумената. Из још сачуваних протокола крштених од 1824 – 1832. године поред имена и презимена стоји обично “граничар” или “гренцер”. Из истих књига сазнајемо да је било и “корманоша”.
   Село је збијеног типа, какав се среће у пределу источне Србије и Ђердапа. Врло је могуће да је прописима, као што смо видели, збијано, пошто код становништва још и данас постоји стална тежња да се преселе на “салаш” планинску кућу изграђену од тврдог материјала.
   Има се утисак да се Свињичани ни до данас нису инкорпорирали у њима туђу државу. Стариначки слој, као најбоље прилагођен средини и срастао за месна средства за производњу, показује виталну cнагy асимилације романских елеманата. То закључујем на основу неколико елемената. У протоколу крштених из прве половине 19. века било је насељавања из околних румунских села. Стоји да се 5. јуна 1822. године крстило дете Јосифа Паул Онала и Катарине Хорничел, новодошљака из Тисовице. У многим родовима који носе искључиво називе словенског родоначелника јављају се презимена карактеристична за влашку етничку групу јужно од Дунава. На пример, међу Пицаровцима има Јанкуловића, у Драганинцима има Kрypићa, међу Гашпаровцима има и Јановића и Јанкуловића и Балаћа, у Шупинцима има породица с презименом Влах, Влак, међу Царановцима (они би такође могли бити пореклом Романи) има Кувина итд.
   Оно што је, чини ми се, карактеристично за све старинце и староседеоце, Свињичани су, троми и изгледа непредузимљиви. Становници српских села осталог дела Клисуре, који се по култури знатно разликују од Свињичана (говор смедеревско-вршачки, банатска српска ношња, банатски обичаји итд.), сматрају их нижим од себе, заосталим, непросвећеним, тврдоглавим и лењим. Нисам нашао појаву да је Свињичанин или Свињичанка отишла у неко клисурско српско село све до после овог рата. Данас већ има таквих случајева, али су разлози тог мешања између ове две српске етничке групе сасвим бизарноr карактера. Свињичани нису, као што сам рекао, обухваћени сељачком радном задругом. Свако ради на свом сопственом имању. Девојкама из Љубкове то одговара и као најближе одлазе за снахе Свињичанима. Сасвим један спореда и у општем друштвеном процесу један контраверзан разлог. За историју потпуно неухватљив.
   Такав третман Свињичана од осталог клисурскоr српског становништва, условљен вероватно њиховом етноrенезом компонованом од архаичних етничких елемената, успоставио је и једну другу важну појаву: Свињица је у великој мери ендогамно насеље упућено на себе. На тај начин створио се један круг. Сложена етногенеза са посебним културним манифестацијама створила је један биолошки фактор, који опет својеврсно утиче на друштвени статус тог насеља. Друштвени статус, опет, има утицаја на биолошке факторе.
   Све то укупно, чини ми се, учествује у одређивању националне свести Свињичана. У туђој средини, страној администрацији, држави, они су национално свеснији Срби него, на пример, Љубковчани. То је доста слободно речено, али процес етичких стапања и губљење националне свести у Љубкови је видан. Додуше, тај је процес и тамо веома сложен и фино изнијансиран и заснован на другим етничким мешањима – мешањима Срба и Влаха, али је у току који је обухватио, колико знам, не само Љубкову, већ друга српска села: Лес.ковицу, Луговет, Пожежену, Златицу, и др.

   ***
   О броју становника и домова у Свињици недостају подаци за један дужи период. Многи статистички подаци сумарни су за целу Клисуру па се подаци не мoгy издвојити. Углавном, први подаци о броју домова потичу из 18. века. Године 1713, село је имало 45 кућа, 1749. године 78 кућа, 1783. имало је 100 домова. И у овим надасве скромним подацима може се утврдити један процес насељавања условљен историјским догађајима. Ако је 1713. село имало 45 кућа, можемо гa сматрати већим селом, с обзиром на oпштe стање популације тога доба. Значи да је сасвим извесно постојало и у 17. веку и то свакако пре досељавања српскоr становништва 1690. године. Да би се у то време формирало тако једно велико село, требало је много дуже времена. Значи, постојало је пре велике сеобе Срба са Косова и Метохије. После аустријске владавине северном Србијом 1718-1736. rодине село се повећава скоро за 50%. То значи да је у то време било насељавања из северне Србије. У доба аустро-турских ратова и поред свих невоља оно се даље увећава чак на 100 домова. Из тог времена немамо број становника за Свињицу. Село Соколовац и Мачевац такође имају 100 домова, али око 600-800 становника. Може се претпоставити да их је Свињица имала чак и више. Податке о броју становника имамо тек из 19. века. Године 1846. село је имало 890 становника, 1880. је имало 1146; 1891., Свињица је имала 1413 становника; 1905. године 1411; 1924. забележено је 1370; 1935. има 1489; 1938. је имала око 1660 душа. Данас има, као што смо рекли, 1541 становника.

   Извор: СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ, ЗБОРНИК РАДОВА, НОВА СЕРИЈА Књ. 1, ЕТНОГРАФСКИ ИНСТИТУТ, Књ. 5, Уредник академик ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ, Редакцнони одбор МИРКО БАРЈАКТАРОВИЋ, ДУШАН ДРЉАЧА, СЛОБОДАН ЗЕЧЕВИЋ, ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ, Примљено на VI скупу Одељења друштвених наука Српске академије наука и уметности, 6. IV 1971. rод.

   Одговори

8. 26. јануар 2019. у 19:01

   Војислав Ананић

   Срби у Свињици

   Пауњеловци (Аврамовићи 3 куће, Св. Јован и Св. Никола; Јовановићи 1 кућа, Св. Никола); Балабановци (Илићи 6 кућа, Св. Никола); Сарафиновци (Грујићи 2 куће, Св. Петка); Цвејинци (5 кућа, Петровићи, Св. Никола); Пицаровци (4 куће, Јанкуловићи, Св. Никола, два брата су у току првог св. рата пресељена у село Бољетин код Д. Милановца); Шворцеловци (Петровићи 2 куће, Св. Петка); Ајдуковци (Јовановићи 3 куће и Балаћ 1 кућа, Св. Никола); Буринци (Бурићи 5 кућа, Филиповићи 1 кућа, Св. Никола); Пицуловци (Велимировићи 1 кућа Св. Никола); Рашкинци (Велимировићи 1 кућа, Петровићи 2 куће, Св. Никола), Дрнчуловци (Јанкуловићи 3 куће, Св. Никола); Ђурка (Младеновићи 2 куће, Св. Јован); Пурђинци (Јовановићи 1 кућа, Св. Јован); Мантинци (Јанкуловићи 5 кућа, Св. Никола и Св. Димитрије); Шапановци (Стојнићи 2 куће, Св. Димитрије); Брезоњевци (Јанкуловићи 2 куће, Св. Димитрије); Стојкинци (Мартиновићи 1 кућа, Стокић 1 кућа, Св. Никола); Туфчинци (Филиповић 1 кућа, Илићи 1 кућа); Стагаревци (Николиhи 3 куће, Св. Јован, Србу 1 кућа, зет Румун; Аврамовић (Аврамовићи 3 куће, Св. Јован); Драrанинци (Курићи 4 куће, Св. Петка); Драrуловци (Каталинчићи 4 куће, Св. Алимпије); Маркушовци (Ђурша 1 кућа, Св. Никола); Пазаркинци (Јанкуловићи 5 кућа, Св. Никола); Штудак (стара породица, данас Петровићи 1 кућа, Св. Никола); Рцуловци (Петровићи 1 кућа, Св. Никола); Пумеловци (Петровићи 1 кућа); Дачинци (Петровићи 6 кућа, Јовановићи 1 кућа, Св. Никола); Ђуршинци (Ђурша 1 кућа, Курић 1 кућа, Св. Петка; Лазаревци (Ђуршин 2 куће, Св. Петка, Св. Аранђел); Копиљњаковић (Јовановићи 1 кућа, Св. Јован); Гашпаровци (Јоновићи 2 куће, Јанкуловићи 1 кућа, Балаћ 1 кућа, Св. Никола); Јелчинци (Новак 2 куће, Св. Илија); Зајинци (Курићи 3 куће, Св. Никола); Прљинци (Курићи 1 кућа, Ђурша 1 кућа); Пуринци (Илићи 1 кућа, Путник 1 кућа, Св. Никола); Шупинци (Влак, 5 кућа, Св. Никола); Шуваковци (Новак 3 куће, Св. Никола и Св. Илија); Андрешовци (Јовановићи 2 куће, Св. Никола); Милашовци (Грујићи 1 кућа, Аврамовићи 2 куће, Чејка 1 кућа, сви Св. Петку); Чвргинци (Максимовићи 1 кућа, Аврамовићи 1 кућа, Св. Лазар); Кузминци (Јовановићи 3 куће, Св. Петка); Жоринци (Јовановићи 3 куће, Петровићи 1 кућа, Св. Никола); Претичеловци (Јовановићи 1 кућа, Савићи 1 кућа, Св. Никола); Пудлинци (Аврамовићи 2 куће, Илићи 1 кућа, Св. Јован) Киверашовци (Велимировић 2 куће, Св. Никола); Пажинци (Јовановићи 3 куће, Св. Алимпије, Драгуца – Румун, зет из Плавишевице 1 кyћa); Јованчевци (Филиповићи 1 кућа, Велимировићи 1 кућа, Петровићи 1 кућа, сви Св. Петка); Сандуловци (Шурлан су били раније, данас су Младеновићи, Божић); Бундуловци (Максимовићи 2 куће, Св. Никола); Неделковци (Јанкуловић 3 куће, Јеремићи 1 кућа, Св. Никола); Рајинци (Предићи 3 куће, Војновићи 1 кућа, Св. Никола); Цаrујовци (Новак 2 куће, Св. Никола); Маћаровци (Јовановић 3 куће, Св. Никола); Германовци (Фрумосу 1 кућа, Св. Никола, дошао зет Румун у кућу из Плавишевице); Мирчинци (Аврамовићи 1 кућа, Балаћ 1 кућа, Грујић 1 кућа, сви Св. Никола); Филиповци (Филипови 3 куће, Св. Никола); Јулинци (Јовановићи 2 куће, Св. Никола); Спасојевци (Илић, 4 куће, Св. Никола); Урсинци (Јовановићи 1 кућа, Јанкуловићи 1 кvћа; Лошинци (Путник 1 кућа, Курићи 2 куће, Св. Лазар); Драгусеља (Ралуца 1 кућа, Свети Лазар); Влајкинци (Влак 2 куће, живе на салашу изван села; Царановци (Кувин 2 куће, Св. Аранђео); Томинци (Каталинчићи 1 кућа, Аврамовићи 1 кућа, Св. Аранћео); Куринци (Величевићи 1 кућа, Св. Никола); Јанинци (Јовановићи 1 кућа, Св. Никола); Думинци (Мартиновићи 4 куће, Св. Лазар); Пекаровци (Марта 1 кућа, Св. Петка); Цибрешовци (Савић 3 куће, Божић 2 куће, Св. Петка); Чардакан (Илић 2 куће, Св. Никола); Цигане (Первулеску 1 кућа, Св. Петка); Прединци (Предић 1 кућа Св. Никола); Гепинци (Максимовићи 1 кућа, Јовановићи 1 кућа, Влак 1 кућа, сви славе Св. Николу); Попа (Деспотовић 2 куће, Св. Никола, кажу да је предак учио за попа па отуд надимак); Крајинци (Крајићи 2 куће, Св. Јован); Блудеровци (Јовановићи 2 куће, Св. Никола); Алмаж (Алмаж 1 кућа, зет Румун у српској кући); Ковачовци (Петровићи 1 кућа, Св. Аранђел); Ненадовци (Велимировић 1 кућа); Шунтринци (Велимировић 1 кућа, Владулеску 1 кућа, зет Румун у српској кући, Св. Никола); Цуцинци (Војновић 3 куће, Недељковић-Грујић 1 кућа, Св. Петка); Пачаоринци (Максимовићи 1 кућа, Св. Никола); Ћоћинци Велимировићи 1 кућа, Св. Лазар); Фуџинци ( Величевићи 4 куће, Петковићи 1 кућа, Св. Никола); Донинци (Петровићи 3 куће, Св. Петка); Мартиновци (Војновићи 2 куће); Путниковци (Путник 2 куће, Св. Никола); Блажуловци (Максимовићи 2 куће, Курић 1 кућа, Св. Никола); Беровићинци (Величевић 3 куће, Св. Никола); Бутаровци (Петровић 2 куће, Св. Петка); Вицкинци (Петровићи 2 куће, Св. Петка); Миринци (Удреску 3 куће, дошао зет Румун у српску кућу, Св. Петка); Анујкинци (Велимировићи 7 кућа, кажу да су дошли из Македоније); Урбановци (Петровићи 2 куће, Св. Никола); Јакобовци (Грујићи 2 куће); Брзинци (Балач 2 куће, Св. Никола); Лачкинци (Петровић 1 кућа, Јовановић 1 кућа, Св. Петка); Муњинци – Балабановци (Илић 2 куће, Св. Никола); Шаргуљиновци (Грујићи 1 кyћa); Цопеловци (Тамеш 1 кyћa, Св. Петка, зет Мађар у српској кући, а слави славу земље); Жидовци (Јовановићи 2 куће, Св. Никола) Карабашовци (Јовановићи 1 кућа, Св. Никола); Стаљинци (Јанкуловићи, 2 куће, Св. Никола); Бранковци (Плестић 1 кућа, Осијак 1 кућа, зет Румун у српској кући; Балачевци (Балаш 2 куће, Св. Никола); Рубинци (Аврамовићи 3 куће, Св. Никола); Грујинци (Јанкуловићи 1 кућа); Чопљитинци (Јовановићи 3 куће, Св. Никола); Грашићаровци (Петковић 1 кућа, Св. Петка); Бојинци (Јовановићи 3 куће, Св. Никола); Боцикинци (Мартиновићи 2 куће, Св. Јован; Херкулезовци (Јовановићи 2 куће, Св. Лазар); Чантоковци (Јеремић 3 куће, Св. Петка); Џинкинци (Јовановићи 3 куће, Св. Аранђео);

   У протоколу крштених од 1824 – 1832. године помињу се следећа имена и презимена:
   Женска: Стана, Аrрипина, Параскева, Остина, Малрина, Елена, Ана, Еда, Станка, Петрија, Екатерина, Персида, Калина, Марија, Јелисавета, Мара, Филипона, Анастасија, Стамена, Иконија, Убавка, Самфија, Наста, Емпефимија, Олимпијада, Аготина, Ксенија, Цамфира, Христина, Цвета, Вирсанија, Косана, Евдокија, Сузана, Романица, Латинка, Стојка, Андријана, Наталија, Флора, Пелагија, Маргита, Ивета, Пауна, Румуница.

   Мушка: Митрофан, Лазар, Јаков, Паун, Петар, Јован, Илија, Аган, Никола, Емануел, Давид, Веселин, Павле, Софроније, Лаврентије, Јанош, Димитрије, Стефан, Касиандин, Марко, Алекса, Младен, Сима, Елисеј, Јосиф, Риста, Филип, Анание, Аксентије, Георгије, Евrение, Дионисие, Веселин, Никша, Иrнатие, Спосол, Марин, Захарије, Харалампие, Самуел, Радул, Траило, Луна, Јанко, Сава, Станомир, Вукмир, Алексакдар, Атанасије, Милутин, Миса, Голуб, Ухорија, Драгутин.

   Презимена: Кузмановић, Велимировић, Костановић, Новак, Јовановић. Шалитраровић (ово је била јака породица, али је изумрла), Крстић, Петровић, Грујић, Николић, Балач, Савић, Предић, Курић, Илијич, Младеновић, Величевић, Путник, Рашка (изгледа словачка породица), Аrрамовић, Војновић, Максимовић, Филиповић, Рашковић (име Мојсије, значи Јевреји).

   Кумовали су се највише са житељима из влашких села Плавишевице и Тиоовице. У поменутим књигама помињу се кумови Румуни, нпр. Адам Драгуца из Плавишевице. Значајна је појава да су кумови у великом броју жене.

   Извор: СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ, ЗБОРНИК РАДОВА, НОВА СЕРИЈА Књ. 1, ЕТНОГРАФСКИ ИНСТИТУТ, Књ. 5, Уредник академик ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ, Редакцнони одбор МИРКО БАРЈАКТАРОВИЋ, ДУШАН ДРЉАЧА, СЛОБОДАН ЗЕЧЕВИЋ, ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ, Примљено на VI скупу Одељења друштвених наука Српске академије наука и уметности, 6. IV 1971. rод.

   Одговори

9. 25. фебруар 2019. у 09:48

   Војислав Ананић

   СРБИ У РУМУНИЈИ

   https://www.youtube.com/watch?v=9PcohFskxWY

   Одговори

10. 27. фебруар 2019. у 11:22

    Војислав Ананић

    СРПСКА КОЛОНИЈА У ЕРДЕЉУ У XV – XVI ВЕКУ

    Од косовске битке овамо учестало је исељавање Срба у Угарску. Питање о том још није довољно проучено. Но да су те сеобе биле све чешће испред честих навала турских на српске крајеве, види се већ отуда, што кроз непуних сто година јужна Угарска добива српски тип, нарочито пак још и отуда, што се многи обазривији, може лако бити имућнији Срби селе дубоко у срце Угарске, па чак у Ердељ, ваљда да буду што даље од онога рајона у Угарској, који је био у току XV в. изложен турским упадајима. А да тај крај није био мали, показује нам писмо арадскога капитула од 4. октобра 1455. год. фрањевцу Ивану Капистрану, у ком му описују јадно стање у Араду у то доба, наиме, како су Турци „in praeterita invasione“ порушили и попалили варош Арад, те је том приликом јако пострадала и базилика.
    И тако у половини XV века налазимо већ Србе у Ердељу у околини Сасвароша (Mühlbach). Описујући прошлост Сасвароша, изнео је професор еванг. ниже гимназије у истом месту Фердинанд Бауман и нешто података о Србима у том крају. Како је тешко доћи до његових радова, који у опће код нас нису ни приказани, држим да неће бити на одмет, да упознам наше читаоце са тим истраживањима о Србима у околини Сасвароша, јер нам је наша прошлост на земљишту круне св. Стевана и тако мало позната.
    1438. године упадну Турци у Ердељ, те међу осталим заузму и опустоше Сасварош и околину му и силан свет оданде одведу као робље. Ови су се добрим делом наредне године вратили натраг, али је становништво према пређашњем стању знатно опало, те управа овога привилегованога саскога среза (Stuhl) одлучи, да дозволи Србима (Reussen), који су из страха од Турака били напустили своја земљишта те се склонили овамо, да се настане у близини Сасвароша и Ланкерека (Langendorf). Отприлике ваљда у исто доба настанили су се неки Срби и у немачком Пину (Peen saxonicale) у истом срезу, као што се то може видети из записника заједничке саске управе (septem sedium saxonicalium) у Сибињу од 10. декембра 1454. године о преслушању сведока, у ком се, међу осталима, спомињу и угледни чланови те опћине Michael Cubrich и Simon Nitovich али се они овде не називају Србима, те Бауман држи, да су се овдашњи Срби у то доба већ били претопили у Немце.
    Срби, који су се настанили у Сасшебешу и Ланкереку, нису били незнатни, већ свакако људи имућнији и угледнији. Међу њима је било богатих и племића, те према томе нису ни настањени овде као кметови, као и насељени тамо Сикуљци, а не као Румуни (у Сасварошу и влашком Пину – Peen Olachicale) и (порумуњени) Русини, који су се овамо неприметно доселили и ступили у службу другима као пастири и кметови (als Hirten, Meier oder Knechte.
    Српска насеобина у Сасварошу налазила се у јужноисточном делу румунскога предграђа, као што то потврђује назив тога краја и у данашње доба, где се од старине један ред кућа, које су својина евангеличке црквене опћине, назива „Russenhäuser“ (пређе можда Reussenhäuser). Иако су, дакле, живели у близини Румуна, те су код њих могли наћи задовољења својим духовним потребама, они не хтедоше то чинити, него затраже дозволу да могу подићи себи храм и имати свога засебнога свештеника, што им се и дозволи и они подигну православни храм (у исправи краља Владислава од 8. јунија 1512. године назива се исти капелом). На тај начин, живећи одељено од Румуна, и могли су ови Срби (и у Сасварошу и у Ланкереку) за дуго времена очувани своју народност, а то опет доказује, да су се доселили овамо у приличном иако ипак не у великом броју.
    Како су се 1438. године, кад су Турци опустошили овај крај, погубиле повластице Сасшебеша и селâ око њега, изашљу грађани краљевског судију Јована Сакса краљу Албрехту, да измоли обнову пређашњих повластица. У ово доба налазио се краљ у утврђеном околу код Титела са војском и овде им потврди 14. септ. 1438. год. све повластице које су дотле уживали, без обзира на положај, сталеж и народност. Но Срби овде нису дуго живели у миру и без неприлика. Трајни мир пореметило је питање о порези. Не знамо, да ли сви, али свакако један део од ових досељеника били су племићи, који су као такови требали бити слободни од порезе. Међутим, изгледа, да су се надлежне власти слабо освртале на то. Може бити, да су неки од њих у бегству погубили своје исправе, а лако је могуће и то, да им исправе, писане српскословенским језиком, нису хтели да уваже. Доста то, да су они имали великих неприлика због тога, а све без помоћи. Нит управа града и среза, нит заједничка управа у Сибињу не хтедоше ни да чују за српске протесте. У тој невољи обрате се они лично на највишу коморску власт у Ердељу, и ова упути из Визакне 18. фебруара 1464. год. налог саској врховној управи у Сибињу, да ту ствар испита и да племиће ослободи од плаћања порезе, а просте (који нису племићи) и земљоделце да оптерети порезом какву плаћају Саси. То је прва исправа, у којој се спомињу Срби из овога краја. Шта је саска власт на то учинила и какве су последице после биле, није нам познато, но како у добро очуваном саском архиву као и иначе не налазимо трага даљим тужбама, веројетно је, да су задовољени оправдани српски захтеви. После овога кроз неколико деценија не налазимо спомена о овим Србима. За све то време су свакако живели у миру са тамошњим Сасима и делили с њима добро и зло, доприносили утврђивању града, на ком се у то доба живо радило, вршили војничку службу и др. Но ипак тешко да су за све то време остали на миру од свемоћне римокатоличке цркве, са чијим су вишим представницима имали многе невоље у то доба да поднесу и сами Саси, иначе добри римокатолици који су кроз цео XV век тако рећи стојали на ратној нози са ердељским епископима и капитулом у ердељском Београду (Gyulafehérvár, Alba Julia). Ови су их били обложили силним дажбинама тако, да им је то стање постало неподношљиво, те су тражили лека како код папâ тако и код краљева, који су се налазили побуђенима, да узму у заштиту тужиоце. Но они беху далеко, те њихове опомене не могоше донети жељених олакшица. У таким приликама природно је по себи, да су Срби још мање могли остати на миру. Покрај рада на искорењивању „злочесте схизме“ те привођењу схизматика у крило једине спасоносне римске цркве, свакако су они тражили и узимали десетак и друге дажбине и од православних Срба. Невоље таке врсте код Срба морале су из године у годину бити све веће тако, да су најпосле постале неподношљиве, те довеле до катастрофе. Шта је био непосредни узрок, није нам познато, тек једнога дана озлојеђени Срби (у почетку XVI в.), као што изгледа, убију некога римокат. свештеника. Последица тога била је, да је капитул без правилно спроведене претходне истраге осудио од ока неколицину тамошњих Срба (или можда све) на смрт, те се обрати на судије и заклетнике у Сасшебешу, да дозволе извршење пресуде. Но ови не хтедоше да се томе одазову. Свакако су им прилике биле добро познате, па нису хтели да допусте да толики добри грађани, можда ни криви ни дужни, погубе главе. С друге опет стране, поступак овај био је упадање у њихов јурисдикциони делокруг, те повреда њихових повластица. Према томе градска управа тражила је, да се та ствар преда њој на извиђај и суђење. Но обесни епископски викар није хтео ни да чује о том, а како опет није имао снаге да спроведе извршење пресуде, није му остало друго него да се послужи тако често искушаним средством тога доба, те одлучи грађане од цркве и наложи интердикт. Но сасшебешки савет, свестан свога права, није се дао тиме заплашити, него се потужи на такав самовољан викаров поступак самом краљу Владиславу, и овај из Трнаве 18. децембра 1508. г. заповеди викару да повуче одлучење, и строго га опомене, да се у будуће више не усуди вређати повластице града, те упадати у њихов делокруг. У исти мах извештава га, да је упутио налог ердељском војводи, да својим путем и начином истражи кривце, и да их према кривици достојно казни. Истрага је свакако затим спроведена, но резултати исте нису нам познати. Али на сваки начин она није задовољила ражљућенога викара, и он у претераној обести својој није знао како да се друкчије освети мрским му „схизматицима“, него наложи, да им се поруши црква у Ланкереку. Иако је у ово доба православна вера у Угарској не само била законом дозвољена, него су шта више православни били ослобођени и од давања десетка римокатоличкој цркви, његов налог буде извршен и храм порушен. Нема сумње, да су како тамошњи Срби, а тако исто и градски савет чинили покушаје, да се то спречи, али без успеха, и Србима није остало друго, но да траже пута и начина, да подигну нов храм. Но за то је била потребна дозвола, а викар је од своје стране чинио све могуће да спречи градњу. Појединости око тога нису нам познате. Знамо само толико, да им је он чинио таке сметње, да су у тој и толикој невољи не могући задовољавати својим верским потребама, намислили да се одатле иселе. Остало им је пак било пре тога још једно средство, на које их је по свој прилици упозорио сам градски савет саскошебешки – наиме, да траже правде и заштите код краља. У том погледу ишао им је на руку градски савет у Сасшебешу, који је израдио, да се заједничка саска управна власт у Сибињу обратила с представком у тој ствари краљу Владиславу, изложила му читаву ствар и потужила се на римокатоличког епископског викара ердељског. На то краљ из Будима 8. јун. 1512. г. изда оштар налог викару, да убудуће не ставља Србима никаквих сметња, да могу подићи нов храм и то било на старом или на којем другом месту. У истом се краљ позива на свој ранији налог и даје израза своме чуђењу и негодовању, што га није извршио, и зато му сад најстрожије (harum serie strictissime) заповеда, да дозволи градњу цркве. Уједно спомиње и то, како је викар својим поступком довео Србе дотле, да хоће да се иселе, а то краљ никако не би хтео допустити, пошто би то било штетно и неугодно.
    Да ли је овај краљевски налог извршен, није познато, но биће да је извршен, пошто нема у саским архивима за то даљих података, а познато је, да су Саси били одлучни и упорни у стварима, које су се тицале њихових правâ и повластицâ. Овде је пак била у питању ствар племенитих и богатих људи.
    После овога нема више спомена о Србима у Сасшебешу и Ланкереку. Но они су свакако још неко време знали очувати своју веру и народност. То можемо изводити на једне листине из друге половине XVI века, у којој се истина не говори изрично о Србима, али се зато говори о православној цркви у Ланкереку, а која нам је из пређашњих времена, као што смо видели, позната под именом српске, дочим о румунској цркви немамо спомена из тога времена. Имамо у виду листину краља Јована Жигмунда од 4. нов. 1570. године. Из ње сазнајемо, да је неки владика Сава имао дом и племићку курију у Ланкереку. У ово доба претеранога протестантскога зилотизма у Ердељу те гоњења како римокатолика тако и православних, у тешкој невољи, хотећи можда на време, док не прође гоњење, спасти своје верне од невоље, иако можда само формално, али по тако тешку цену за своју савест, клонуо је тај Сава, те примио протестантски катихиз, а краљ га у знак признања за то обдарио домом и племићком куријом. Но Сава ипак, било под притиском својим верних, било да га је савест мучила, ниј могао да издржи у новој вери и врати се натраг у крило православне вере. Но у тадашњим тешким верским приликама њему није било више тамо опстанка и он се уклони из Ердеља, а краљ Јован на то поклони његов дом и курију румунском протестантском епископу Павлу Тордашију, али овај није могао дуго због силних неприлика, које му је правило сасшебешко грађанство и савет, те буде иза четири годину принуђен да га прода граду (7. авг. 1574. год.) за 49 рајнских форината.
    Питање је сад, ко је и какве је народности био тај владика Сава и да ли је он стајао у каквој вези са православним Србима у Сасшебешу и Ланкереку?
    Фердинанд Бауман, непознат довољно са прошлошћу православне цркве у Ердељу, а која је, узгред буди речено, и тако слабо расветљена, решава то питање олако и узима, да је он био ердељски румунски епископ, а седиште да му је било у ердељском Београду (Gyulafehérvár). Но тако мишљење скроз је неоправдано. Пре свега ердељски Београд постао је седиште ердељских румунских епископа тек 1599. г., кад се влашки војвода Михаило угнездио у Ердељу. А из закључка ердељскога сабора од 1566. године, држанога у Сибињу (чланак XVII) види се, да је у ово доба у Ердељу било само два румунска епископа, од којих је један, вадски Георгије, био протестантски епископ, а други је био православне вере, но и њему су били у Ердељу дани избројани, будућ је сабор решио, да се како он, тако и свештеници и калуђери имају уклонити из Ердеља, ако не усхтеју примити протестантску веру. Међутим, знамо, да је 1557. године краљица Изабела именовала Христифора за силвашког или фелдиодског епископа са седиштем у манастиру фелдиодском. Овај Христофор биће сигурно онај исти који се спомиње 1574. год. и који је умро 1577. год. Према томе није ни најмање веројатно, да је овај Сана, о ком је говор, био румунски православни епископ у Ердељу. Но исто тако није вероватно, да је он био румунски протестантски (калвински) епископ, јер је 1566. год, као што смо видели, такав био Георгије, који је 1568. или почетком 1569. године умро, а 8. фебр. 1569. као његов последник спомиње се већ Павле Тордаши. Уз то како први, тако и други називају се суперинтендентима, као што је и иначе било уобичајено, да државне власти у Ердељу називају и православне румунске епископе суперинтендентима, додајући уз то и реч „рора“, као и „Ecclesiarum Valachalium“, док ни једно од тога не видимо у листини од 4. новембра 1570. год, него: „totalem en integram domum discreti vladicae Zawa calugeri… quae per spontaneam eiusdem calugeri… eggressionem…“, а пред тим говори краљ о заслугама (Павла) Тордашија, тадашњега суперинтендента ердељских румунских цркава (superintendentis ecclesiarum Wolachalium Transsilvanensium). Узмемо ли сад још и то у обзир, да је Сава добио од краља кућу и племићку курију у Ланкереку, где је од половине XV века, као што смо видели, постојала српска колонија, намеће нам се само од себе, да исти Сава није стајао у заједници са Румунима, него да је он, иначе калуђер, био свештеник српске колоније у Ланкереку и Сасшебешу, као што ово последње узима и румунски историк Бунеа. Дакле, ови Срби и у ово доба били су још очували своју народност и имали су као и пређе Србина свештеника, какав је у ово време био и Сава. И као такав у доба тешких прилика, у којима се тада налазила православна црква, „очаран на тренут“, као што вели др Бунеа, „сјајем протестанске епископије, постао је овај калуђер оруђем у рукама фанатичнога протестантскога краља Јована Жигмунда, пристао је 1568. године да буде наследник светођурђевском Георгију. Но наскоро обузме јаднога калуђера кајање због поступка, који је учинио, одрече се протестанства, те се према одредби сабора у Торди од 1566. године морао уклонити из земље, пошто му је имање било конфисковано“.
    Не поричемо, да је таква комбинација могућа, али је ипак то само комбинација и ништа више. Сам др Бунеа узима, да је Сава био Србин и као такав био свештеник српске колоније у Ланкереку. Но ако је тако, онда је тешко веровати, да би на њега као Србина пао избор како од стране румунскога протестанскога свештенства и пастве, тако и од стране самога краља, јер тешко да би га могли као Србина и дошљака сматрати подесним оруђем за мисију, какву је имао да врши такав суперинтендент. У прилог овоме говори и то, што краљ у својој изјави назива Торашија једноставно суперинтендентом, и то румунских цркавâ, што је у ствари и био, а Саву – владиком, називом, какав се давао православним епископима уопће, а уз то не додаје обични додатак у државним исправама у Ердељу, као и овде код Тордашија, „ecclesiarum Wolachalium“. Према томе мислимо, да је оправданије узимати, да Сава није био суперинтенденат румунских протестантских цркава у Ердељу него нешто друго.
    Срби у Сасшебешу и Ланкереку, као и иначе у Угарској уопће, сматрали су своје живљење у Ердељу привременим, те су већ и зато одржавали духовну везу са својом српском црквом и добијали свештенике из српских крајева. Формално они су према територији имали потпадати под јурисдикцију ердељских румунских епископа. Но ових у XV веку уопће овде није ни било. Они се јављају тек у XVI веку, односно, можемо слободно рећи, стално тек у другој половини тога века. Према томе природно је, да за време од њихове сеобе овамо није за њих постојала никаква сметња одржавању те заједнице са српском црквом. Међутим национална свест код Срба била је јако развијена још за време српске државе под Немањићима, и била је жива и у ово доба, кад је обновљена српска пећска патријаршија и кад је на престолу патријаршијском седео знаменити Макарије, који је толико учинио за организацију и унапређење српске православне цркве. Како је пак у Ердељу и прикопчаним му крајевима било Срба у великом броју, који овде играју видну улогу не само кроз читав XVI век, него чак и у XVII веку, природно је, да су они, узевши у обзир положај, у ком су се овде налазили како румунски народ тако и црква му, остали у духовној заједници са српском црквом. Српска православна епископија у Липови, дакле, на граници Ердеља, постојала је, још пре, но што су ти крајеви дошли под Турке. Лако је могуће, да је она и основана донекле и с обзиром на православне Србе у Ердељу. За липовскога владику Саву, у почетку XVII века, кад је Липова потпала под Ердељ, можемо скоро насигурно узимати, да је имао под собом православне Србе у Ердељу уопће. У прилог таком мишљењу говори, најпосле, и чињеница, што се владарским потврдама ердељских румунских православних епископа, како у другој половини XVI, дакле од почетка, тако и у првој половини XVII века, они изрично постављају за епископе или суперинтенденте румунских цркава (ecclesiarum Valachalium), дочим се у исто доба нпр. владика липовски Сава назива „episcopus Rascianorum“, а у северним крајевима наилазимо на епископе „Ruthenorum“ и тек од половине XVII века потврђују се ердељски православни епископи као румунски, српски и грчки (episcopus Valachorum, Rascianorum et Graecorum).
    Као што видимо, све то показује, да је српска патријаршија умела одржати и Србе у Ердељу под својом црквеном управом, и да су тамошњи Срби ступили у црквену заједницу са православним Румунима у Ердељу тек око половине XVII века, кад је и отпочео живљи процес порумуњивања Срба у том крају, чему је свакако допринело и увођење румунског језика у богослужење у то доба, око чега је, не жалећи материјалне жртве, у интересу лакшега обраћања православних у протестантство, тако живо настојала државна власт. Ту заједницу, како по свему изгледа, спровео је ердељски епископ, Србин Сава Бранковић.
    Према овоме, тешко је веровати, да је ланкеречки „владика“ Сава био румунски калвински епископ те дакле претходник Тордашијев, него је он био Србин и српски свештеник у Ланкереку, и као таквога умео је краљ Јован Жигмунд задобити за протестантство са том намером, да помоћу њега привуче у протестантизам Србе, који су живели у Ердељу, и то му, као што смо видели, није пошло за руком, јер се Сава наскоро уклонио из Ердеља.
    Сад је још питање, да ли је тај Сава одиста био епископ или обичан свештеник, јеромонах? Краљ Јован II у једном и истом документу назива Тордашија суперинтендентом, а Саву „владиком“. То свакако није без значаја, и те се речи у званичном акту не могу узимати као фразе. Тордаши је био одиста суперинтенденат. Он није био епископ, иако се иначе пред паством издавао за такога, јер му исти сâн као калвинском суперинтенденту није био ни потребан, међутим Саву краљ зове владиком, као што су у Ердељу државне власти и иначе називале православне, и нарочито српске епископе, те је према томе сасвим веројатно, да је он одиста био епископ. Но ако је он био епископ, морао је имати своју епархију. Које је пак епархије био он епископ и откуд он онда у Ланкереку, то су питања, на која у несташици историјских података нисмо у стању да дадемо позитивнога одговора, него се можемо једино кретати на пољу комбинација. А међу таковима излази нам пред очи као доста веројетна комбинација, да је патријарх Макарије, у неуморној бризи и старању за своју цркву, а имајући пред очима опасност од протестантизма по Србе у Ердељу као и удаљеност од српских епархија, поставио свештеника угледне српске насеобине у Ланкереку калуђера Саву за епископа тамошњим правосл. Србима. Но Сава се показао недостојним таквога поверења, те је, да ли искрено или не, али свакако у врло тешким приликама и под грдним притиском преврнуо вером. Но то није дуго трајало. По свој прилици благодарећи настојању патријархову, у њему се пробуди савест те кајање, одрече се заблуде, у коју је био пао и уклони се из Ердеља. Неуспели покушај са српским православним владичанством у Ердељу сигурно није више ни понављан, може бити и због тога, што је наскоро после тога умро краљ Јован Жигмунд, те на неко време прешла и опасност, у којој се налазило православље у Ердељу.
    Шта ј било касније са српском насеобином у Сасшебешу и у Ланкереку није нам познато.

    Иларион Зеремски

    Извор: ДРУПШТВО „СВЕТИ САВА“, БРАТСТВО XIV, Београд,2010.

    Одговори