Срби у Поморишју

9. марта 2014.

коментара: 16

Најстарији познати трагови Срба у Поморишју јесу њихови прелази почев од 6. века, када су се, напустивши своју прадомовину, насељавали у Панонској низији и на Балкану.

Pomorisje

За разлику од иних народа који су у време великих сеоба прошли кроз Поморишје, Срби нису били ратници – освајачи, већ племена земљорадника и сточара што су е полако кретала са својим иметком и стадом. Људи, жене, старци и деца, снажни и немоћни рађали су се и сахрањивали у ходу. Без неке чврсте друштвене организације, они су се повремено одвајали од главних покрета и из различитих разлога заостајали или били у немогућности да наставе изнуравајуће путовање у недоглед, па су се настањивали у већим или мањим групама где би налазили слободне пашњаке. Према ушћу Мориша настанило се српско племе Бодричи.

После пада Ахтумове кнежевине под Маџаре  11. веку и Срби су се нашли на удару новога таласа. Вероватно је и Срба било међу калуђерима чанадскога православног манастира Светога Јована које су нове власти изместиле, да би у манастиру завеле западни обред. Чанад је постао седиште нове католичке бискупије.

У 14. веку фрањевачки мисионари вршили су покрштавање и у Чанадској бискупији. Том приликом за Србе из Липове забележено је да су упорни, да су се после преласка у католицизам “вратили својим ранијим заблудама”, поставши “гори него што су били”.

Судбина поморишких Срба у средњем веку условљена је и одређена европским политичким приликама. Наиме, мађарски владари су им повремено давали и потврђивали извесна права, да би их придобили за ратовање против Турака.

У 15. веку дошло је и до међудржавних мађарско – српских уговора који су се одразили и на Поморишје.

Већ почетком века деспоту Стефану Лазаревићу, сину кнеза Лазара, уступљена су пространа добра.

Наследивши деспотство, његов нећак Ђурађ Бранковић преузео је и право над поседима деспота Стефана; касније их је и проширио, добивши и град Ширију са 110 села и заселака.

Мађарско племство нерадо је гледало како Срби деспоти насељавају српско становништво на своја имања и хватају родбинске везе са великом властелом па и са владарским кућама. Због тога се према српским деспотима понашало непријатељски и настојало да њихову власт и утицај ограниче.

Ипак, и касније су се у Поморишју дизале српске личности са титулом деспота.

Најпре је то био Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића. По његовој смрти добили су деспотске титуле Ђорђе и Јован, синови Стефана Бранковића. Ђорђе се ускоро повукао из световног живота и замонашио под именом Максим; по Јовановој смрти (1502) он је одбио да поново преузме деспотство, тако да су сва дотадашња добра породице Бранковић припала Двору.

Максим је касније одиграо видну улогу као угро-влашки митрополит при Радулу Великом и Њеагоју Басарабу, те као обновитељ Сремске митрополије у манастиру Крушедолу.

У међувремену су почели стицати деспотство разни Срби који су се одликовали храброшћу и стекли заслуге у служењу владарима.

Радич Божић прешао је из Србије 1500. године. Као искусан ратник учествовао је у свим војним походима са почетка 16. века. Тек 1527. године повукао се због болести у своје поседе – градове Шојмош и Липову, где му је додељена деспотска титула.

Крајем 1525. године прешао је са породицом и пратњом Павле Бакић и ускоро добио, између осталог, поморишки град Шојмош. Павле Бакић је био мудар, храбар и поуздан. Добио је задатак да из Турске пресели што више Срба; у тој својој делатности штитио је интересе Срба досељеника. Он је основао неку врсту обавештајне службе, уходећи и шаљући уходе у Турску, чиме је опет стекао велика признања на Двору. Деспотство му је додељено 1537. године, а он је непосредно после тога погинуо храбро секући Турке.

Напоредо са деспотима у Поморишју је било и српске властеле и племића.

Као најстарији помиње се у 15. веку Дмитар, брат Краљевића Марка, који је добио град Ширију са великим властелинством и постао жупан Зарандске жупаније.

Средином 15. века прешли су овамо браћа Стефан и Дмитар Јакшић, наводно са 1200 ратника. Њихово прво добро био је град Надлак, где су подигли двор са кулом. Убрзо су добили и друге поседе, тако да су крајем века држали у власништву око 80 насеља. Обојица су припадали високом племству и вазда били блиски Двору.

Од Стефанових синова једино је Марко дуже поживео. Кудикамо је познатије његово потомство по женској линији. Његова кћи Ана удала се у Русију; она је баба по мајци цару Ивану 4. Грозном. Млађа кћи, Јелена, удала се за деспота Јована Бранковића и родила Јелену, потоњу супругу молдавског владара Петра Рареша. Преко Јелене је српска племићка крв продрла у молдавске владарске породице: њена кћи Роксанда удала се за владара Александра Лапушњеануа, а Деспина – за Петра Чобануа; с њим је родила сина који је владао под именом Петру Шкјопул, а оженио се такође Српкињом – ћерком поморишкога племића Николе Цреповића.

Од Дмитрових синова дочекали су зреле године Дмитар и Петар. Дмитар је наследио очево јунаштво и био чувен као ратник.

У другој половини 15. века доселио се Милош Белмужевић. И он је добио поседе у Тимишкој, Бачкој и Чанадској жупанији, између осталих – Мунару.

Петар Овчаревић је био око 1540. године власник Шољмоша и један од најугледнијих великаша.

У поседу Димитрија Овчаревића, који је 1552. године био један од српских првака у Банату, налазила су се места: Варјаш, Наћвала, Семпетар, Торња, Фенлак и друга.

У околини Липове имао је пространо добро Стефан Балентић, “врховни капетан Срба”.

Такође средином 16. века био је врло угледан Никола Цреповић. Године 1542. он је учествовао на племићком збору у Ходошу, када је одлучено да се преко изасланика пренесу краљу жеље Срба из Поморишја. Уз Петра Петровића ратовао је 1550. као заповедник 4.000 Срба; шест година касније изабран је у Државни савет и постао северински бан.

Као племићи помињу се још: Петар Божић, Радојица Радић, Петар Врачилић, Стефан Сабов (који је о освом трошку држао 200 наоружаних коњаника и са њима досађивао Турцима) Јован Дијак, Ђорђе Клинчић. Павле Радић и Петар Рац обављали су разне дипломатске мисије на влашком, мађарском и турском двору.

Са деспотима је и српски живаљ продирао у ове крајеве. Народ се најпре селио уз своју властелу, затим милом и силом приликом ратова и међудржавних уговора, а нешто и неорганизовано, без претходних споразума и најава.

Жалосна је, међутим, чињеница да су српске племићке породице долазиле са народом, али су се брзо однаронавале; у свом другом или трећем нараштају племићи су се јатомице осећали Мађарима и били католици.

И народ српски се у новој средини мењао, болно се прилагођавајући, тражећи начина да преживи, са надом да ће поразити Турке и вратити се у своју стару постојбину. Некадашњи сталожени земљорадници и сточари преобратили су се у ратнике плаћенике и вребали сваку прилику кад ће когод да завојшти на Турке, па да му се прикључе.

У међувремену учествовали су и у другим војним сукобима.

Почетком 16. века, 1514. године, борили су се у сељачком рату Ђорђа Доже.

Убрзо затим пружила им се прилика да учествују у веома широком антиотоманском, али и слободарском друштвеном покрету који је предводио цар Јован Ненад.

Под крај 16. века Поморишје је доживело поновни антиотомански покрет од посебног значаја: побуну против Турака која је отпочела 1594. године.

У то време румунски владар Михај Витеазу већ је спремао свој поход против Турака, па је био у вези са устаницима и сарађивао је са њима.

Као најамници, Срби су ратовали и са Мађарима и против Мађара, и са Сасима и против Саса, и са Румунима и против Румуна, против Турака, али и уз Турке. Тако су 1605. године предали Турцима Липову, а годину дана касније опет је од Турака отели. Неретко су – које по службеној дужности, које по потреби, па и без потребе – чинили пљачке и зулуме и били због тога на лошем гласу.

Србима је ратовање постало занат од којег су живели. А када у Мађарској није било ратова, или би били незадовољни платом, тражили су посла на другој страни. Тако су учествовали и били запажен чинилац у чувеном походу румунског владара Михаја Витеазуа да се истовремено прокламује за владара трију румунских кнежевина: Румунске Државе, Ердеља и Молдавије.

Уз Михаја Витеазуа се веома пожртвовано борио Старина Новак; следећи румунског владара у превртљивој ратној судбини, он је доживео мученичку смрт од мађарских племића у Клужу 1601. године.

Српска невоља била је тим већа, што аустријско ратовање против Турака није било увек успешно, јер када се под крај 17. века ратно поприште опасно приближило Поморишју, народ је трпео двоструки зулум: и од турске, и од царске војске.

У јеку аустријско/турског рата (1683-1699) Срби из Србије беху пристали уз Аустрију, али се ћудљива ратна срећа неочекивано наклонила Турској. У то најгоре време, када је рат био у пуном јеку, пред неминовном опасношћу од турске одмазде, са аустријском војском, која се повлачила испред Турака, пошао је и велики број Срба из Старе Србије и Метохије, предвођен пећким патријархом Арсенијем III (Чарнојевићем). Успут су им се придружиле избеглице из других крајева. Заједно су дошли до Београда, а отуд, у последњем часу, пред непосреди улазак Турака у београдску тврђаву, прешли Дунав. Историјски извори процењују да их је било преко 50.000 душа. Том приликом је и бројно, и уопште, ојачан српски живаљ у Аустрији, па дакле и у Поморишју.

С обзиром на ратно стање, Двор је желео да искористи Србе за борбу против Турака. Рачунајући на њихову даљу приврженост, цар Леополд I им је издао привилегије.

Првом привилегијом, од 21. августа 1690. године положени су темељи аутономије Српске православне цркве у Угарској под управом самога Патријарха; следећом, од 20. августа 1691. призната је Србима теократска управа: Патријарх је, поред строго црквених надлежности, добио право да у народној милицији поставља официре, да суди у грађанским споровима, да потврђује цеховске статуте, а народу је признато право да буде под управом месних власти које сам изабере; најзад, привилегијом од 4. марта 1695. Срби су ослобођени плаћања десетка Католичкој цркви.

Ипак, нова средина није била гостопримљива према новим досељеницима.

Дуго је стање досељеника остало врло тешко, јер државне власти и племство нису поштовали привилегије које су Срби изнудили од Двора. Појединци су се чак почели враћати на територију под турском управом. Године 1694. одржан је општи збор официра, на којем је тражено да се Србима додели територија и да се њихово стање правно одреди и призна.

А када је рат најзад завршен, на основу Карловачког мира (1699) Банат је припао Турској. У невољи и у очајању Србима није преостало друго, до да сносе тешко бреме и да доказују своју оданост у Ракоцијевој буни 1703-1711, у новом аустријскотурском рату 1714 – 1718, када је ослобонен Банат итд.

Поморишки граничари су тада, притешњени разним тешкоћама, били врло незадовољни; допунски су били огорчени због покушаја да их поунијате, а страховали су и да ће их услед померања границе развојачити.

У то време закувала се буна против цара; закувала се међу Мађарима у Покришју, а хватала корена и у Поморишју. У јесен 1734. године представници покришких незадовољника покушали су да се повежу са поморишким Србима преко печканскога капетана Пере Сегединца. Када су устаници, поражени при нападу на Ђулу, послали гласнике Пери да од поморишких Срба заишту помоћ, двојица њихових падну у заседу и на превару се издаду. Даље су се догађаји одвијали вртоглаво: арадски генерал хапси Перу, окива га и предаје иследницима; септембра месеца ухапшен је Перин син Михаило, а октобра – надлачки капетан Јован Штрба, иако је још носио незалечену рану коју је добио од куруца код Ердехена, па и стари оберкапетан Ђурка Шевић, болестан.

Granicar iz PomorisjaЂурка Шевић је умро током истраге. Остали су благо кажњени, изузимајући Перу. Њему је пресуда била окрутно сурова: лишење официрскога чина, ломљење на точку, разбијање главе секиром, черечење тела и истављање делова у Печки и другим местима. Пресуда је извршена 23. марта 1736. године.

Долазећи у Хабсбуршку монархију, Срби су рачунали да ће ратовањем уз цара ускоро ослободити Србију и вратити се на своја огњишта. Али што је време одмицало, постајало је све јасније да ће они још дуго морати да се задрже на туђој територији, где су их као странце и дошљаке и потцењивали, и искоришћавали. Јер упркос привилегијама и свечаним прогласима Двора Срби су прогањани и вређани, од њих су тражени порези и дажбине, па и десетак за Католичку цркву, приморавали су их да кулуче и дају подвоз, одузимали им стоку. Стога су они настојали да буду изузети испод жупанијских власти, те да живе под својим вођама и по својим обичајима, подређени једино цару, за кога ће, када је потребно, ратовати.

Првобитна политика Двора била је да разједини српско становништво, правећи разлику између оних који су се населили под патријархом Арсенијем III после 1690, који су задобили Илирске привилегије, и Срба који су отпре били на територији Царства, које су желели да задрже у засебном административном и црквеном организационом систему. Требало је много настојања, жртве и умешности, да би се те намере осујетиле и да би се остварило јединство Срба у Хабсбуршкој Империји.

За државну администрацију настао је проблем како и где да смести српско становништво, а да оно не представља етничку, територијалну, војну или политичку целину. Решење је нађено у размештању Срба на уском и дугачком појасу дуж државних граница.

Припреме за оснивање Поморишке војне границе почеле су са првим данима 18. века. Већ године 1701. заповедник Арада био је оберкапетан Јован Текелија; он је непосредно затим постао и заповедник Поморишке војне границе, одмах након њенога установљења 1703. године.

У недостатку тачних статистичких података тешко је утврдити бројчани однос измену Срба који су ту живели пре Велике сеобе из 1690. године и оних који су дошли поменутом сеобом. Поједини посредни показатељи наводе на закључак да је, бар у Араду и његовој околини новонасељени граничарски слој бројем далеко надмашио дотадашње српско становништво (зато је арадски део означен на старим мапама као Текелијина варош био центар арадских Срба и остао је то чак и након јерархијске поделе с Румунима, а поморишка места, након исељавања граничара средином 18. века, остала су са малобројним српским становништвом).

Међутим, пошто је на основу Пожаревачкога мира 1718. године дошло до поновног померања државних граница, Поморишка крајина је постала беспредметна, па је одлучено, а 1741. и царским указом наређено, да буде развојачена.

Граничари су били крајње забринути, узнемирени и огорчени. Од свога доласка они су живели малтене у сталном ратовању. За време толиких ратова часно су се борили, доказавши своју храброст и верност, а сада желе да их одстране као непотребне. Истина је да су им предлагали могућност пресељавања у Банат на Тису и Дунав (30 породица из Арад-Гаја чак се и преселило у јесен 1750. године), али је њима падало тешко да у бесцење продаду сав домазлук, па да са старцима И децом поново крену у непознато, где нити је куће ни кућишта, нити се зна од чега ће се и како живети. У народу је завладала узрујаност.

У општем метежу почели су се по разним местима одржавати зборови против развојачења; такав збор одржан је и у Надлаку 10. новембра 1750. године. Ипак Двор није попустио. Војницима који нипошто нису хтели да оружје замене мотиком није преостало друго, до да се преселе. Тако се, мада безвољице, почетком лета 1751. године неколико хиљада граничарских породица спустило из околине Мориша, са оправданим страховањем за своју будућност.

Међу Србима су тада настале нове трзавице и неспоразуми измену оних који су напуштали домове да би на другој страни граничарили и оних што су се помирили са судбином и остали у својим местима као земљорадници.

То је био болни крај поморишког граничарења, у којем су Срби поново осетили незахвалност бечкога Двора и тежину свога несрененог положаја; не и крај народним мукама. Нови раздори, нове селидбе и нове неизвесности надвиле су се над национом.

Срби су отпре сматрали да њихове невоље потичу отуда што су прешли у католичку Аустрију, а не – рецимо – у православну Русију. Користећи се насталим стањем, средином 18. века Срби руски официри – Гаврило Перић, Димитрије Перић и Петар Текелија – обилазили су Банат и Поморишје, врбујући људе за Српски хусарски пук у Русији. Акцију је наставило руско посланство у Бечу и придобило неколико угледних официра, међу којима Јована Шевића, Рајка Прерадовића, Јована Хорвата и Јована Чарнојевића.

Као најспретнији и најпредузимљивији, потпуковник Поморишке милиције Јован Хорват убрзо је стекао неку врсту полузваничнога првенства, врбујући за Русију присталице међу заосталима у Поморишју, али и међу граничарима пресељеним у Банат; он је први с групом Срба прешао у Русију.

Покрет за исељавање је даље узимао маха. Мада својевремено нису хтели да напусте Поморишку границу, сада су многи Срби, поново опчарани надом, на брзину распродавали иметак и вребали згоду да крену у Русију. У јесен 1752. године нова група од око 800 војника и официра прешла је у Русију са Јованом Шевићем и Рајком Прерадовићем. Они су, исто у Украјини, населили област названу Славеносрбија.

Тачних података о броју пресељених Срба нема, а распон бројки из секундарних извора веома је велик, тако да га нећемо наводити, него само напоменути чињеницу да је процес био не само широк, него и дуготрајан: године 1757. у Нову Србију је приспело још око 800 људи; последња досељавања у српске насеобине по Русији забележена су 1804 И 1815. Разуме се, било их је и из других крајева, не само из Поморишја.

Досељеници су одмах основали себи насеља, називајући их по местима одакле су потицали: Чанад, Надлак, Семлак, Печка, Глоговац, Мандрулок, Павлиш итд. Ипак, након десетак година њихове насеобине су укључене у редовну административну поделу. А што је требало да послужи као јемство за опстанак – заједничко словенско порекло и иста вероисповест – само је убрзало асимилацију. У 20. веку српски траг се тек назирао у тамошњем предању малобројних стараца, ономастици и топономастици, која неодољиво подсећа на живописно Поморишје.

Тако се поиграла срећа са исељеницима у Русију.

А подаци о српском становништву заосталом у самом Поморишју такође су оскудни и непоуздани. Године 1864, када је започета јерархијска подела у Карловачкој митрополији, те је требало поделити црквене општине између Арадске епархије, која је припала румунској Ердељској митрополији, и Темишварске епархије, која је остала у српској Карловачкој митрополији, чисто српске црквене општине биле су Арад (Текелијиа црква), Варјаш, Кетвељ и Наћвала, а у осталима је спроведена деоба између Срба и Румуна; приликом деобе је произишло да су само у Чанаду Срби били у већини, па им је остала црква, а у свим осталим местима били су у мањини, па им је исплаћена намира, и они су накнадно себи градили цркве.

Ко зна хоће ли се икада тачно одредити колико је Срба досељено, а колико расељено из Поморишја. Можда то јесте, а можда и није битно. Као суштинско остаје следеће: Поморишје је широкогрудо отворило своја недра Србима страдалницима у најтежим данима њихове историје; стицајем околности некима је постало отаџбина у којој су остали да трајно бораве до данас.

И када се све сведе, сабире и одузме, остаје гола чињеница да су се многобројни Срби, раселивши се из Поморишја са надом на боље, изубили и претопили, а да су малобројни оставши у Поморишју, крај свих тешкоћа и неповољности, уживали какво-такво затишје и опстали до данашњих дана.

Непрекидни и вртоглави демографски пад српскога живља у Поморишју током скоро два века изражено се очитује у упоредном прегледу броја Срба и целокупнога броја становништва по местима: удео Срба у поморишким местима у којима живе износи просечно 2 одсто; ипак, у Поморишју постоји 15 српских православних цркава и манастир Бездин, а српско месно становништво у сталној је вези са целим Српством у Румунији.

 

ИЗВОР: ЉУБОМИР СТЕПАНОВ, СТЕВАН БУГАРСКИ, МАНАСТИР  БЕЗДИН, КРАТКИ ПРИКАЗ, Савез Срба у Румунији, Темишвар 2003.

Одабрао и приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (16)

Одговорите

16 коментара

  1. Војислав Ананић

    ГЛОГОВАЦ

    1. Георгиус Филиповић
    2. Јован Убавић
    3. Михаел Дабић
    4. Јожа Маринковић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

  2. Војислав Ананић

    ШОЉМОШ

    1. Живан Фертоин
    2. Мирко Ћерлиа

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

  3. Војислав Ананић

    АРАД

    1. Субота Сапунџа
    2. Остоја Ћирић
    3. Јован Осојин

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

  4. Војислав Ананић

    МАНДЕРЛОК – дворац у селу ОЛАХ код Арада

    1. Димитрије Михаиловић
    2. Јован Бошњак

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

  5. Војислав Ананић

    ШАИТИН или ШАЈТИН код Арада

    1. Павао Кнежевић
    2. Јован Ковачићанин
    3. Станиша Кнежевић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

  6. Војислав Ананић

    ЦИЧИР – Цичер код АРАДА

    1. Ђурађ Јожић
    2. Гаврило Симкић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61