Најстарији познати трагови Срба у Поморишју јесу њихови прелази почев од 6. века, када су се, напустивши своју прадомовину, насељавали у Панонској низији и на Балкану.
За разлику од иних народа који су у време великих сеоба прошли кроз Поморишје, Срби нису били ратници – освајачи, већ племена земљорадника и сточара што су е полако кретала са својим иметком и стадом. Људи, жене, старци и деца, снажни и немоћни рађали су се и сахрањивали у ходу. Без неке чврсте друштвене организације, они су се повремено одвајали од главних покрета и из различитих разлога заостајали или били у немогућности да наставе изнуравајуће путовање у недоглед, па су се настањивали у већим или мањим групама где би налазили слободне пашњаке. Према ушћу Мориша настанило се српско племе Бодричи.
После пада Ахтумове кнежевине под Маџаре 11. веку и Срби су се нашли на удару новога таласа. Вероватно је и Срба било међу калуђерима чанадскога православног манастира Светога Јована које су нове власти изместиле, да би у манастиру завеле западни обред. Чанад је постао седиште нове католичке бискупије.
У 14. веку фрањевачки мисионари вршили су покрштавање и у Чанадској бискупији. Том приликом за Србе из Липове забележено је да су упорни, да су се после преласка у католицизам “вратили својим ранијим заблудама”, поставши “гори него што су били”.
Судбина поморишких Срба у средњем веку условљена је и одређена европским политичким приликама. Наиме, мађарски владари су им повремено давали и потврђивали извесна права, да би их придобили за ратовање против Турака.
У 15. веку дошло је и до међудржавних мађарско – српских уговора који су се одразили и на Поморишје.
Већ почетком века деспоту Стефану Лазаревићу, сину кнеза Лазара, уступљена су пространа добра.
Наследивши деспотство, његов нећак Ђурађ Бранковић преузео је и право над поседима деспота Стефана; касније их је и проширио, добивши и град Ширију са 110 села и заселака.
Мађарско племство нерадо је гледало како Срби деспоти насељавају српско становништво на своја имања и хватају родбинске везе са великом властелом па и са владарским кућама. Због тога се према српским деспотима понашало непријатељски и настојало да њихову власт и утицај ограниче.
Ипак, и касније су се у Поморишју дизале српске личности са титулом деспота.
Најпре је то био Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића. По његовој смрти добили су деспотске титуле Ђорђе и Јован, синови Стефана Бранковића. Ђорђе се ускоро повукао из световног живота и замонашио под именом Максим; по Јовановој смрти (1502) он је одбио да поново преузме деспотство, тако да су сва дотадашња добра породице Бранковић припала Двору.
Максим је касније одиграо видну улогу као угро-влашки митрополит при Радулу Великом и Њеагоју Басарабу, те као обновитељ Сремске митрополије у манастиру Крушедолу.
У међувремену су почели стицати деспотство разни Срби који су се одликовали храброшћу и стекли заслуге у служењу владарима.
Радич Божић прешао је из Србије 1500. године. Као искусан ратник учествовао је у свим војним походима са почетка 16. века. Тек 1527. године повукао се због болести у своје поседе – градове Шојмош и Липову, где му је додељена деспотска титула.
Крајем 1525. године прешао је са породицом и пратњом Павле Бакић и ускоро добио, између осталог, поморишки град Шојмош. Павле Бакић је био мудар, храбар и поуздан. Добио је задатак да из Турске пресели што више Срба; у тој својој делатности штитио је интересе Срба досељеника. Он је основао неку врсту обавештајне службе, уходећи и шаљући уходе у Турску, чиме је опет стекао велика признања на Двору. Деспотство му је додељено 1537. године, а он је непосредно после тога погинуо храбро секући Турке.
Напоредо са деспотима у Поморишју је било и српске властеле и племића.
Као најстарији помиње се у 15. веку Дмитар, брат Краљевића Марка, који је добио град Ширију са великим властелинством и постао жупан Зарандске жупаније.
Средином 15. века прешли су овамо браћа Стефан и Дмитар Јакшић, наводно са 1200 ратника. Њихово прво добро био је град Надлак, где су подигли двор са кулом. Убрзо су добили и друге поседе, тако да су крајем века држали у власништву око 80 насеља. Обојица су припадали високом племству и вазда били блиски Двору.
Од Стефанових синова једино је Марко дуже поживео. Кудикамо је познатије његово потомство по женској линији. Његова кћи Ана удала се у Русију; она је баба по мајци цару Ивану 4. Грозном. Млађа кћи, Јелена, удала се за деспота Јована Бранковића и родила Јелену, потоњу супругу молдавског владара Петра Рареша. Преко Јелене је српска племићка крв продрла у молдавске владарске породице: њена кћи Роксанда удала се за владара Александра Лапушњеануа, а Деспина – за Петра Чобануа; с њим је родила сина који је владао под именом Петру Шкјопул, а оженио се такође Српкињом – ћерком поморишкога племића Николе Цреповића.
Од Дмитрових синова дочекали су зреле године Дмитар и Петар. Дмитар је наследио очево јунаштво и био чувен као ратник.
У другој половини 15. века доселио се Милош Белмужевић. И он је добио поседе у Тимишкој, Бачкој и Чанадској жупанији, између осталих – Мунару.
Петар Овчаревић је био око 1540. године власник Шољмоша и један од најугледнијих великаша.
У поседу Димитрија Овчаревића, који је 1552. године био један од српских првака у Банату, налазила су се места: Варјаш, Наћвала, Семпетар, Торња, Фенлак и друга.
У околини Липове имао је пространо добро Стефан Балентић, “врховни капетан Срба”.
Такође средином 16. века био је врло угледан Никола Цреповић. Године 1542. он је учествовао на племићком збору у Ходошу, када је одлучено да се преко изасланика пренесу краљу жеље Срба из Поморишја. Уз Петра Петровића ратовао је 1550. као заповедник 4.000 Срба; шест година касније изабран је у Државни савет и постао северински бан.
Као племићи помињу се још: Петар Божић, Радојица Радић, Петар Врачилић, Стефан Сабов (који је о освом трошку држао 200 наоружаних коњаника и са њима досађивао Турцима) Јован Дијак, Ђорђе Клинчић. Павле Радић и Петар Рац обављали су разне дипломатске мисије на влашком, мађарском и турском двору.
Са деспотима је и српски живаљ продирао у ове крајеве. Народ се најпре селио уз своју властелу, затим милом и силом приликом ратова и међудржавних уговора, а нешто и неорганизовано, без претходних споразума и најава.
Жалосна је, међутим, чињеница да су српске племићке породице долазиле са народом, али су се брзо однаронавале; у свом другом или трећем нараштају племићи су се јатомице осећали Мађарима и били католици.
И народ српски се у новој средини мењао, болно се прилагођавајући, тражећи начина да преживи, са надом да ће поразити Турке и вратити се у своју стару постојбину. Некадашњи сталожени земљорадници и сточари преобратили су се у ратнике плаћенике и вребали сваку прилику кад ће когод да завојшти на Турке, па да му се прикључе.
У међувремену учествовали су и у другим војним сукобима.
Почетком 16. века, 1514. године, борили су се у сељачком рату Ђорђа Доже.
Убрзо затим пружила им се прилика да учествују у веома широком антиотоманском, али и слободарском друштвеном покрету који је предводио цар Јован Ненад.
Под крај 16. века Поморишје је доживело поновни антиотомански покрет од посебног значаја: побуну против Турака која је отпочела 1594. године.
У то време румунски владар Михај Витеазу већ је спремао свој поход против Турака, па је био у вези са устаницима и сарађивао је са њима.
Као најамници, Срби су ратовали и са Мађарима и против Мађара, и са Сасима и против Саса, и са Румунима и против Румуна, против Турака, али и уз Турке. Тако су 1605. године предали Турцима Липову, а годину дана касније опет је од Турака отели. Неретко су – које по службеној дужности, које по потреби, па и без потребе – чинили пљачке и зулуме и били због тога на лошем гласу.
Србима је ратовање постало занат од којег су живели. А када у Мађарској није било ратова, или би били незадовољни платом, тражили су посла на другој страни. Тако су учествовали и били запажен чинилац у чувеном походу румунског владара Михаја Витеазуа да се истовремено прокламује за владара трију румунских кнежевина: Румунске Државе, Ердеља и Молдавије.
Уз Михаја Витеазуа се веома пожртвовано борио Старина Новак; следећи румунског владара у превртљивој ратној судбини, он је доживео мученичку смрт од мађарских племића у Клужу 1601. године.
Српска невоља била је тим већа, што аустријско ратовање против Турака није било увек успешно, јер када се под крај 17. века ратно поприште опасно приближило Поморишју, народ је трпео двоструки зулум: и од турске, и од царске војске.
У јеку аустријско/турског рата (1683-1699) Срби из Србије беху пристали уз Аустрију, али се ћудљива ратна срећа неочекивано наклонила Турској. У то најгоре време, када је рат био у пуном јеку, пред неминовном опасношћу од турске одмазде, са аустријском војском, која се повлачила испред Турака, пошао је и велики број Срба из Старе Србије и Метохије, предвођен пећким патријархом Арсенијем III (Чарнојевићем). Успут су им се придружиле избеглице из других крајева. Заједно су дошли до Београда, а отуд, у последњем часу, пред непосреди улазак Турака у београдску тврђаву, прешли Дунав. Историјски извори процењују да их је било преко 50.000 душа. Том приликом је и бројно, и уопште, ојачан српски живаљ у Аустрији, па дакле и у Поморишју.
С обзиром на ратно стање, Двор је желео да искористи Србе за борбу против Турака. Рачунајући на њихову даљу приврженост, цар Леополд I им је издао привилегије.
Првом привилегијом, од 21. августа 1690. године положени су темељи аутономије Српске православне цркве у Угарској под управом самога Патријарха; следећом, од 20. августа 1691. призната је Србима теократска управа: Патријарх је, поред строго црквених надлежности, добио право да у народној милицији поставља официре, да суди у грађанским споровима, да потврђује цеховске статуте, а народу је признато право да буде под управом месних власти које сам изабере; најзад, привилегијом од 4. марта 1695. Срби су ослобођени плаћања десетка Католичкој цркви.
Ипак, нова средина није била гостопримљива према новим досељеницима.
Дуго је стање досељеника остало врло тешко, јер државне власти и племство нису поштовали привилегије које су Срби изнудили од Двора. Појединци су се чак почели враћати на територију под турском управом. Године 1694. одржан је општи збор официра, на којем је тражено да се Србима додели територија и да се њихово стање правно одреди и призна.
А када је рат најзад завршен, на основу Карловачког мира (1699) Банат је припао Турској. У невољи и у очајању Србима није преостало друго, до да сносе тешко бреме и да доказују своју оданост у Ракоцијевој буни 1703-1711, у новом аустријскотурском рату 1714 – 1718, када је ослобонен Банат итд.
Поморишки граничари су тада, притешњени разним тешкоћама, били врло незадовољни; допунски су били огорчени због покушаја да их поунијате, а страховали су и да ће их услед померања границе развојачити.
У то време закувала се буна против цара; закувала се међу Мађарима у Покришју, а хватала корена и у Поморишју. У јесен 1734. године представници покришких незадовољника покушали су да се повежу са поморишким Србима преко печканскога капетана Пере Сегединца. Када су устаници, поражени при нападу на Ђулу, послали гласнике Пери да од поморишких Срба заишту помоћ, двојица њихових падну у заседу и на превару се издаду. Даље су се догађаји одвијали вртоглаво: арадски генерал хапси Перу, окива га и предаје иследницима; септембра месеца ухапшен је Перин син Михаило, а октобра – надлачки капетан Јован Штрба, иако је још носио незалечену рану коју је добио од куруца код Ердехена, па и стари оберкапетан Ђурка Шевић, болестан.
Ђурка Шевић је умро током истраге. Остали су благо кажњени, изузимајући Перу. Њему је пресуда била окрутно сурова: лишење официрскога чина, ломљење на точку, разбијање главе секиром, черечење тела и истављање делова у Печки и другим местима. Пресуда је извршена 23. марта 1736. године.
Долазећи у Хабсбуршку монархију, Срби су рачунали да ће ратовањем уз цара ускоро ослободити Србију и вратити се на своја огњишта. Али што је време одмицало, постајало је све јасније да ће они још дуго морати да се задрже на туђој територији, где су их као странце и дошљаке и потцењивали, и искоришћавали. Јер упркос привилегијама и свечаним прогласима Двора Срби су прогањани и вређани, од њих су тражени порези и дажбине, па и десетак за Католичку цркву, приморавали су их да кулуче и дају подвоз, одузимали им стоку. Стога су они настојали да буду изузети испод жупанијских власти, те да живе под својим вођама и по својим обичајима, подређени једино цару, за кога ће, када је потребно, ратовати.
Првобитна политика Двора била је да разједини српско становништво, правећи разлику између оних који су се населили под патријархом Арсенијем III после 1690, који су задобили Илирске привилегије, и Срба који су отпре били на територији Царства, које су желели да задрже у засебном административном и црквеном организационом систему. Требало је много настојања, жртве и умешности, да би се те намере осујетиле и да би се остварило јединство Срба у Хабсбуршкој Империји.
За државну администрацију настао је проблем како и где да смести српско становништво, а да оно не представља етничку, територијалну, војну или политичку целину. Решење је нађено у размештању Срба на уском и дугачком појасу дуж државних граница.
Припреме за оснивање Поморишке војне границе почеле су са првим данима 18. века. Већ године 1701. заповедник Арада био је оберкапетан Јован Текелија; он је непосредно затим постао и заповедник Поморишке војне границе, одмах након њенога установљења 1703. године.
У недостатку тачних статистичких података тешко је утврдити бројчани однос измену Срба који су ту живели пре Велике сеобе из 1690. године и оних који су дошли поменутом сеобом. Поједини посредни показатељи наводе на закључак да је, бар у Араду и његовој околини новонасељени граничарски слој бројем далеко надмашио дотадашње српско становништво (зато је арадски део означен на старим мапама као Текелијина варош био центар арадских Срба и остао је то чак и након јерархијске поделе с Румунима, а поморишка места, након исељавања граничара средином 18. века, остала су са малобројним српским становништвом).
Међутим, пошто је на основу Пожаревачкога мира 1718. године дошло до поновног померања државних граница, Поморишка крајина је постала беспредметна, па је одлучено, а 1741. и царским указом наређено, да буде развојачена.
Граничари су били крајње забринути, узнемирени и огорчени. Од свога доласка они су живели малтене у сталном ратовању. За време толиких ратова часно су се борили, доказавши своју храброст и верност, а сада желе да их одстране као непотребне. Истина је да су им предлагали могућност пресељавања у Банат на Тису и Дунав (30 породица из Арад-Гаја чак се и преселило у јесен 1750. године), али је њима падало тешко да у бесцење продаду сав домазлук, па да са старцима И децом поново крену у непознато, где нити је куће ни кућишта, нити се зна од чега ће се и како живети. У народу је завладала узрујаност.
У општем метежу почели су се по разним местима одржавати зборови против развојачења; такав збор одржан је и у Надлаку 10. новембра 1750. године. Ипак Двор није попустио. Војницима који нипошто нису хтели да оружје замене мотиком није преостало друго, до да се преселе. Тако се, мада безвољице, почетком лета 1751. године неколико хиљада граничарских породица спустило из околине Мориша, са оправданим страховањем за своју будућност.
Међу Србима су тада настале нове трзавице и неспоразуми измену оних који су напуштали домове да би на другој страни граничарили и оних што су се помирили са судбином и остали у својим местима као земљорадници.
То је био болни крај поморишког граничарења, у којем су Срби поново осетили незахвалност бечкога Двора и тежину свога несрененог положаја; не и крај народним мукама. Нови раздори, нове селидбе и нове неизвесности надвиле су се над национом.
Срби су отпре сматрали да њихове невоље потичу отуда што су прешли у католичку Аустрију, а не – рецимо – у православну Русију. Користећи се насталим стањем, средином 18. века Срби руски официри – Гаврило Перић, Димитрије Перић и Петар Текелија – обилазили су Банат и Поморишје, врбујући људе за Српски хусарски пук у Русији. Акцију је наставило руско посланство у Бечу и придобило неколико угледних официра, међу којима Јована Шевића, Рајка Прерадовића, Јована Хорвата и Јована Чарнојевића.
Као најспретнији и најпредузимљивији, потпуковник Поморишке милиције Јован Хорват убрзо је стекао неку врсту полузваничнога првенства, врбујући за Русију присталице међу заосталима у Поморишју, али и међу граничарима пресељеним у Банат; он је први с групом Срба прешао у Русију.
Покрет за исељавање је даље узимао маха. Мада својевремено нису хтели да напусте Поморишку границу, сада су многи Срби, поново опчарани надом, на брзину распродавали иметак и вребали згоду да крену у Русију. У јесен 1752. године нова група од око 800 војника и официра прешла је у Русију са Јованом Шевићем и Рајком Прерадовићем. Они су, исто у Украјини, населили област названу Славеносрбија.
Тачних података о броју пресељених Срба нема, а распон бројки из секундарних извора веома је велик, тако да га нећемо наводити, него само напоменути чињеницу да је процес био не само широк, него и дуготрајан: године 1757. у Нову Србију је приспело још око 800 људи; последња досељавања у српске насеобине по Русији забележена су 1804 И 1815. Разуме се, било их је и из других крајева, не само из Поморишја.
Досељеници су одмах основали себи насеља, називајући их по местима одакле су потицали: Чанад, Надлак, Семлак, Печка, Глоговац, Мандрулок, Павлиш итд. Ипак, након десетак година њихове насеобине су укључене у редовну административну поделу. А што је требало да послужи као јемство за опстанак – заједничко словенско порекло и иста вероисповест – само је убрзало асимилацију. У 20. веку српски траг се тек назирао у тамошњем предању малобројних стараца, ономастици и топономастици, која неодољиво подсећа на живописно Поморишје.
Тако се поиграла срећа са исељеницима у Русију.
А подаци о српском становништву заосталом у самом Поморишју такође су оскудни и непоуздани. Године 1864, када је започета јерархијска подела у Карловачкој митрополији, те је требало поделити црквене општине између Арадске епархије, која је припала румунској Ердељској митрополији, и Темишварске епархије, која је остала у српској Карловачкој митрополији, чисто српске црквене општине биле су Арад (Текелијиа црква), Варјаш, Кетвељ и Наћвала, а у осталима је спроведена деоба између Срба и Румуна; приликом деобе је произишло да су само у Чанаду Срби били у већини, па им је остала црква, а у свим осталим местима били су у мањини, па им је исплаћена намира, и они су накнадно себи градили цркве.
Ко зна хоће ли се икада тачно одредити колико је Срба досељено, а колико расељено из Поморишја. Можда то јесте, а можда и није битно. Као суштинско остаје следеће: Поморишје је широкогрудо отворило своја недра Србима страдалницима у најтежим данима њихове историје; стицајем околности некима је постало отаџбина у којој су остали да трајно бораве до данас.
И када се све сведе, сабире и одузме, остаје гола чињеница да су се многобројни Срби, раселивши се из Поморишја са надом на боље, изубили и претопили, а да су малобројни оставши у Поморишју, крај свих тешкоћа и неповољности, уживали какво-такво затишје и опстали до данашњих дана.
Непрекидни и вртоглави демографски пад српскога живља у Поморишју током скоро два века изражено се очитује у упоредном прегледу броја Срба и целокупнога броја становништва по местима: удео Срба у поморишким местима у којима живе износи просечно 2 одсто; ипак, у Поморишју постоји 15 српских православних цркава и манастир Бездин, а српско месно становништво у сталној је вези са целим Српством у Румунији.
ИЗВОР: ЉУБОМИР СТЕПАНОВ, СТЕВАН БУГАРСКИ, МАНАСТИР БЕЗДИН, КРАТКИ ПРИКАЗ, Савез Срба у Румунији, Темишвар 2003.
Одабрао и приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић
5. јун 2017. у 12:44
vojislav ananić
ПЕРА СЕГЕДИНАЦ
„…још једна међу бунама, овог пута на крајњем северу Баната, на подручју Поморишке војне границе, избила је 1735. године, а међу њеним вођама био је тада већ осамдесетогодишњи старац Пера Јовановић Сегединац (1655-1736) капетан, моришки граничарски официр и српски обрствахтмајстор, који се у својим млађим годинама био истакао и у борбама против Турака и против Ракоцијевих „куруца“, па је био постављен за капетана у шанцу Печка, недалеко од Арада.
Мотиви побуне произишли су из несносне експлоатације коју су коморске власти вршиле над мађарским „јобађима“, а вође „јобађа“ били су Јанош Шебешћан, Сич, Павле Матула, Сабо и Иштван Силађи. Они су међу граничарским официрима, незадовољним понашањен немачких виших команданата, придобили остарелог Перу Јовановића Сегединца, који је својим ауторитетом наговорио да се определе за побуну и оберкапетан Ђурка Шевић, капетан Јован Штрба, па уз њих и Перин син, заставник Михајло Јовановић…
… Пера Сегединац прихватио се да буде предводник побуњеника… Дајући војне савете куручким устаницима Пера Сегединац их је пожуривао да отпочну борбу док су главне царске трупе још заузете ратом на Рајни. При томе их је упозорио да не нападају на Велики Варад већ на Арад, у коме ускоро неће бити војске, или на Ђулу. Војне власти су сазнале за припремање побуне па су предузеле мере да је угуше у њеном зачетку. Марта 1737. … Пера Сегединац је заробљен и окован.
Дуга истрага је била вођена са циљем да се открије није ли Буна била организована уз учешће страних сила, Француске и Турске.
‘Мађари су казали да ће себи присвојити црквене (калвинске) поседе па су хтели да ослободе земљу, а ја с њима свој народ’ – изјавио је Пера Сегединац приликом саслушавања под страховитом тортуром, од које је старац и издахнуо, не дочекавши егзекуцију по којој је требало да буде рашчеречен и стављен на точак, па је мртав одвезен у Печку и тамо је његов леш обешен да би се бунтовни Срби застрашили…“.
ИЗВОР: „Банатска рапсодија“ – Милан Туторов, „Аурора“, Нови Сад, 2001, стр. 269-271.
24. јул 2017. у 10:21
vojislav ananić
Напуштање Србије и Београда
Турци су брзо напредовали а градови падали један за другим. У Србији не само да се није могло остати, него се требало склонити ван дохвата турске освете. Тако је дошло до покрета преко Дунава и Саве. До сеобе у правом смислу, тј. напуштања своје отаџбине и прелажења у крајеве далеко од ње, дошло је у септембру, тамо у времену од пада Ниша (6. септембра) и почетка опсаде Београда (26. септембра), а завршило се у октобру. „А на љето (1690) приђе Ћуприлић везир са великоју силоју и узе Ниш на веру али с лажом, понеже исече све христијане”. Ова белешка, с обзиром на Србе, одговара истини. 6 септембра 1690 Турци су заузели Ниш и царској војсци дали слободан пролаз али под условом да им Срби, и војници и остали становници буду предани. Том приликом поклали су Турци око 4000 српских душа. Турци су се светили Србима гдегод су могли. Пошто су заузели Оршаву, они су заробљене Србе, њих око 600, оковали те су, у децембру 1690, морали са ланцима на ногама поправљати шанчеве београдске тврђаве.
Крајем септембра налазило се у Београду око 40.000 Срба избеглица. Избеглицама је, при пребацивању преко Дунава и Саве помагала и царска војна власт. Последња група избеглица пребачена је „на њиховим шајкама из Београда за Сланкамен и Варадин 6. октобра, дакле, само на два дана пре него што је Београд пао поново у руке Турака. Београд је бранио, поред генерала Аспремона, и генерзл де Кроа, који се једва спасао са 3000 људи у Осек. Београд је пао у турске руке 1. октобра 1690. После пада Београда царска војна власт осећала се тако слабом да је одлучила да се наслони на Осек, Сигет и Будим, а све остале тврђаве да поруши да се Турци не би у њима утврдили.
А када је царска војска напустила и Купиново и почела се пребацивати у Бачку, настала је и међу српским становништвом у Срему паника, те се и ово у знатној мери придружило избеглицама. Са народом из Срема кренули су у бекство и свештеници, па и калуђери најугледнијих и највећих манастира: Крушедола, Шишатовца и Хопова. Па и Срби из Баната дали су се у бекство и то у знатном броју. И они су прешли у Бачку и придружили се избеглицама. Избеглицама је овладао такав страх да су избегли изнад Будима на аустриско-турску границу од 1683, само да би што више били ван домашаја турске освете. Којим су се путевима кретале избеглице, не знамо сигурно, али углавном уз обе стране Дуиава. Један део избеглица прешао је у Бачку, а затим преко Бачке кренуо према Будиму. Вероватно да је један, и то доста знатан део ових избеглица, остао у Бачкој. Други део избеглица прешао је ход Осека, преко Драве, у Барању, која лежи уз Дунав, а била насељена нашим народом. Обе групе избеглица, и оне које су ишле преко Бачке, и оне које су ишле преко Барање, упутиле су се уз Дунав ка Будиму, па и изнад Будима до Острогона. Избеглице, прича даскал Атанасије, „побјегоше вси рекоју Дунајем противу води (тј. уз воду) и придоше под град Буду“. При свом кретању држале су се избеглице нарочито насеља, насељених нашим народом. Главне прихватне станице, приликом ове сеобе могле су бити на десној страни Дунава, у Барањи, нарочито Мохач и Сечуј, а у толманској жупанији, вероватно, манастир Грабовац; а више на север уз Дунав, Пакш, Кемлед, Кер, Канач, Фелдвар и читав низ мање важних али наших насеља, која више не постоје. У столнобеоградској жупанији могли су избеглим Србима да послуже као прихватне станице тадашња српска насеља: Барачка, Пантелија, Едун (Адоњ), Рац-Сент-Петер, Рац-Крстур, Хамзабег и нека друга мања наша насеља. На левој страни Дунава главна наша насеља којих су се држале избеглице била су: Сомбор, Баја, Калоча и Рацковин на Ковинској ади (Чепел), која допире готово до Будима. Како је текла ова сеоба, за оно доба, тако великог броја народа и сасвим слабих саобраћајних средстава, није нам поближе познато. Свако се селио како је могао. Избеглице су се кретале у групама и појединачно, а свакако више сувим путевима. Белешка Атанасија даскала као да су Срби том приликом користили 10.000 „стругова“ (тј. великих чамаца) не може се примити као вероватна. Али ни кретање сувим путевима није било лако. Коња и кола било је сасвим мало. Пртљаг, деца, слаби и изнемогли ношени су на коњима, мазгама и магарцима; снажнији су ишли пешке. Путева је било мало и били су рђави. Највише се ишло уз Дунав, неки у чамцима, а неки пешке, а највише у групама, јер ићи појединачно било је врло опасно.
Највећа и најугледнија била је свакако група која се налазила уз патријарха. Уз њега су се налазили, поред епископа који су учествовали на скупштини у Београду, и Петроније Љубибратић, викарни епископ београдског и сремског митрополита. Поред чланова високе јерархије налазили су се уз патријарха многи калуђери и свештеници и други угледни људи, као Рашковићи, даскал Атанасије и др. У овој групи ношене су и мошти наших светитеља. Мошти кнеза Лазара носили су калуђери манастира Раванице; мошти Стевана Штиљановића калуђери манастира Шишатовца; мошти последњих деспота Бранковића и њихове мајке Ангелине, калуђери манастира Крушедола; а мошти Теодора Тирона калуђери манастира Хопова.
Сасвим кратак опис сеобе дао је раванички калуђер Стефан Он је записао како „малу же нашему народу бегуемшем сја уз Дунав горе, једни на лађах, иниже на коних и на колесницах, друзи же наши, јакоже и ја сиромах, 40 днеј бист нам пут хожденије. И иридох к Будиму. Тамо же и светјејшиј патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико владика и калуђера от многих манастиреј и чловеци мнози от всеј земле сербсцеј, мужески пол и женски”. Успут, у Едуну (Адоњу), задржали су се шишатовачки калуђери са моштима Стевана Штиљановића које су положили у храм св. Успенија. Највсћи део избеглица кренуо је даље. „Такожде и ми жители манастира Раванице с мошчи светаго иже в царјах кнеза Лазарја сербскаго. И преселихом сја в њекоје мјесто више Будима, зовомо Сент Андреја”. „И ту соградихом хиже (куће), како који може, и церков воздвигохом од древ близ брега дунајског, и ту положихом мошти светаго царја Лазара сербскаго”. Јсдна спизода приликом сеобе— Шта су све имали да претрпе избеглице тешко је и наслућивати. Ломити се по туђој земљи и дохватити се границе тадашње Аустрије, која је била изнад Будима — јер је страх био велики — није било лако. Зликовци су пресретали и мање групе, а поготово појединце, па их пљачкали. Један такав разбојнички напад сретамо приказан у исказу који ie дала на суду у Будиму Смиљана Милошева 16 септембра 1724. Препад се десио негде уз Дунав, а свакако није био и једини. „Када смо — испричала је она — оздол бежали у ораници (ораница је „чун од једног трупца, а издубљена као и чун, али је споља обла као какво корито“), страшно бејаше од хајдука. Тад моја мати извади новце те подели; даде оцу за доста новаца, такође и сама понесе, а мене даде 102 арсланлије у једну крпицу свезату, и ја метну у недра. Мало пошавши изађоше хајдуци пред ораницу и уставише је, и почеше да свлаче оца и матер. Узевши им све новце и сребра свакојака је било: чаше, ђердани, појаси; све им то побраше. А ја кад то видо што од њих учинише таји (тад) побего уз брдо покрај Дунава за великим лађама. И повикаше хајдуци: „Држи то девојче има пре нем новаца”. Тај (тад) потече за мном један хајдук и стиже ме. Ја побего у воду и спусти новце поред једне кладе у воду. Не виде хајдук и истера ме напоље, покле удари шаком уз образ. Тај (тад) повика из лађе покојни Стојан терза: „Не удри, јуначе, девојку неће ти бити угура” (са срећом). У тиме се хајдук остави мене, оде натраг и стиже ме мати и упита ме за новце, а ја каза где сам и бацила. И угази мати и нађе и рече: „Ово је синко твоја cpeha, и нека тебе стоји”.
О беди ове сеобе имамо нешто бележака и у писмима патријарха Арсенија, писаним новембра 1690. У писму упућеном цару Леополду жалио се он како „једва с нуждеју избежасмо без всакаго именија”, „и не имасмо места, ни покоја нигде, него приђосмо до Будима и Коморана с инеми збегови христијанскими људми, које Бог от плененија свободи“. У писму канцелару аустриске Дворске канцеларије нарочито је истакао како су Срби избегли „голи и боси“, „а Турци землу нашу васу огњу и мачу предадоше, јакоже и сами сте слишали“. До Будима и Коморана, писао је он, стигао је са народом „трудно и мучно”, па наставља: „Шта смо имали, све смо изгубили, не имамо се чим крмит“ (хранити), те је молио канцелара да „има о нас благоје слово в саветих цару; да не остави нас сирих (сиромахе) без његове помоћи“.
ИЗВОР: Душан Ј. Поповић: Велика сеоба Срба 1690. Београд, 1954.
4. септембар 2017. у 12:15
vojislav ananić
Љубомир Степанов
Савез Срба у Румунији, Темишвар
АРАДСКА ТВРЂАВА – ЛОГОР ЗА ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ТОКОМ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Апстракт: Одмах након почетка рата аустроугарске војне власти започеле су хапшења и интернирања виђенијих Срба из Босне и Херцеговине, Србије и Далмације. Тако су настали бројни логори на територији тадашње Царевине. Један од тих био је у Арадској тврђави. Процењује се да је кроз овај логор прошло око 15.000 људи, жена и деце, цивила и војника, већином Срба. Нису сачувани/пронађени документи из тог периода који би нам пружили јасну слику о страдањима наших сународника у том логору за истребљење Срба. Али сачуване су бројне фотографије. Аутор покушава, користећи старе фотографије и разгледнице из личне колекције, да прикаже живот и страдања Срба у логору „Арадска тврђава“.
Кључне речи: Арад, Арадска тврђава, Срби, интернирци, гробља, фотографије, разгледнице
Одмах након почетка Светскога рата, међу првим мерама, које су предузеле тадашње аустроугарске војне и цивилне власти на територији Босне и Херцеговине, биле су оснивање концентрационих логора за истребљење Срба. Број ових логора већих или мањих димензија током Рата достигао је цифру од преко три стотине само на територији Аустроугарске, док је педесетак радило и на територији Немачке и Бугарске и били су намењени првенствено Србима са свих српских етничких простора, цивилима али и војним лицима.2 Један такав логор основан је крајем јула месеца 1914. године и у Арадској тврђави. Арадска тврђава је саграђена према пројекту аустријског војног архитекте Фердинанда Харша у раздобљу 1763-1783. године. Тврђава је грађена у облику шестокраке звезде, окружена је са три стране коритом реке Мориш, и представља оригиналну варијанту француских утврђења типа Вобан. Коришћена је до Рата углавном као тамница и војна касарна. Током рата носила је званични назив: Царски и краљевски интернирски логор у Араду (Kaiserhiches und Komgliches Internirungs Lager in Arad).
Иако су тадашње власти помно водиле евиденцију о кретању људства у логору, до сада није пронађена/сачувана потпуна документација и архивска грађа о активностима овог логора.Намера овог написајесте да пружи једну целовитију слику о Арадском логору уз помоћ илустративног материјала – старих разгледница и фотографија из ауторове збирке као и других сведочанстава. Арад је старо насеље. Срби се овде помињу још у XIII веку. Његова стратешка важност порасла је након оснивања Потиско-помиришке границе почетком XVIII века. Породица Текелија постаје стожер српства у Араду. Почетком ХХ века Арад је био урбанистички добро уређен град са развијеном индустријом и мултинационалним становништвом. Арад је био повезан железницом са значајним местима у Империји, а имао је добре комуникације и са суседима. Архитектонски, тврђава је сачувала свој првобитни изглед све до данашњих дана.
Из текста исписаног на горњој разгледници дознајемо да извесна Емилија пише из Арада својој пријатељици Хортензији Поп у Велики Варадин на дан 14. фебруара 1915. године следећу поруку:
Драга Хортензија!
Немој се љутити што ти одговарам са закашњењем али толико сам конфузна и заузета да сам просто заборавила да ти пишем. У граду имамо много избеглица (sic!), међу њима је и моја сестра. Десиле су се грозне ствари које ће се завршити веома трагично. Ако ће се нешто смирити стање писаћу ти детаљније.
Љуби те Еми.
Тврђава је била пројектована тако да је постојала могућност да по потреби буде поплављена, тада би сви њени житељи били приморани да се повуку у затворени простор.
Одмах по приспећу у логор, логорски лиферант и фотограф аматер Кох био је задужен да их групно фотографише и умножава фотографије које је после продавао заточеницима. Они су их користили као поштанске дописнице да би се јављали породицама у родни крај. По завршетку Првог светског рата логор је био распуштен и преживели су се вратили кући. Убрзо након тога Арадска православна српска црквена општина одлучила је да подигне један споменик – велики дрвени крст на гробље „Помениреа“. Код тог крста тамошњи парох је годишње држао помен о Спасовдану све до данашњих дана. Током година велики спомен- крст је иструлио, те се бивши арадски привремени становник и пекар, тада грађанин београдски, Јанко Михајловић потрудио да подигне нов, мермерни крст 1926. године. У близини тврђаве до скоро није постојао никакав траг од неколико хиљада сахрањених у заједничким гробницама. Године 2004. Савез Срба у Румунији – Месна организација у Араду поставила је спомен-плочу у знак сећања на све преминуле током Првог светског рата у Арадском логору са следећим двојезичним српско- румунским текстом: При крају нашег казивања треба да одговоримо још на питање: Ко је обзнанио страдања у Арадској тврђави? То је први урадио арадски адвокат, судија, посланик у Мађарском парламенту и велики румунски родољуб Штефан Чичо Поп (1865, Шигау – 1934, Арад). Након што је сазнао о грозотама у Арадском логору када се за пар месеци ту слило неколико хиљада невиних људи, стараца, жена и деце који су били приморани да обитавају у нељудским условима овог војног утврђења саграђеног још средином XVIII века те због крајње нехуманих услова су се појавиле бројне епидемије те су депортовани почели да умиру, отишао је у Мађарски парламент и одржао подугачак говор којим је скренуо пажњу на све суровости услова и режима. Затим је отпутовао у Беч и тамо пред војним властима скренуо пажњу на непредвидиве последице постојећег стања као и на међународне норме које штите права депортованих, расељених, избеглих и ухапшених лица у ратним приликама. Када је распуштен логор, у знак захвалности, преживели Срби, од преосталих фотографија и поштанских карата, направили су албум и поклонили га са посветом њиховом великом заштитнику Штефану Чичо Попу. Тај се албум чувао у породичном кругу све до 1994. године када је залагањем тадашњег председника Арадске организације Савеза Срба у Румунији, професора Симиона Жарка, откупљен, приређена је изложба фотографија и тако су ова потресна сведочанства доспела у јавност.
ИЗВОР: А Р Х И В В О Ј В О Д И Н Е, ЗБОРНИК РАДОВА СА МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ, АРХИВ, МЕДИЈИ И КУЛТУРА СЕЋАЊА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ, НОВИ САД, 29-30. ОКТОБАР 2014. Нови Сад, 2014.
5. октобар 2017. у 05:38
Војислав Ананић
НАСЕЉАВАЊЕ ПОТИСКИХ И ПОМОРИШКИХ ГРАНИЧАРА У БАНАТ (1751-1753)
Од Бечког рата (1683-1699) до Аустро-турског рата (1716-1718) граница између Хабзбуршке монархије и Османског царства протезала се рекама Тисом и Моришем, остављајући Бачку са хабзбуршке, а Банат са османске стране. Прилике су се промениле Пожаревачким миром 1718. године, када су у Хабзбуршку монархију укључени Банат и, привремено, области јужно од њега. До развојачења нефункционалних крајишта на Тиси и Моришу и организовања нове војне крајине у Банату, међутим, није дошло одмах. Улазак у реформе онемогућиле су спољно-политичке прилике током Аустро-турског рата (1737-1739) и Рата за аустријско наслеђе (1740-1748). Због ратних окршаја са Пруском и њеним савезницима, великих војних расхода и несугласица са немачким земљама Римског царства, истрошили су се војни и привредни ресурси Хабзбуршке монархије и разоткриле све слабости државног апарата. Тек крајем четрдесетих година 18. века приступило се реформама, између осталог, и у области војне и војнокрајишке организације. Тако је развојачење Потиске и Поморишке војне крајине и пресељавање великог дела њиховог становништва у Банат остварено првих послератних година.
Одлагање развојачења Потиске и Поморишке војне крајине било је проузроковано не само војним разлозима, већ и политичким питањима продаје државних поседа приватним власницима, обнове жупанија и њиховог постепеног прикључивања Угарској. После Ракоцијевог устанка, а потом и у време рата против Османског царства, Беч је свесно одолевао притисцима за обновом жупанија на простору јужне Угарске, односно на територији Славоније, Срема и Баната. Околности у којима је царица Марија Терезија начинила низ уступака угарским сталежима на сабору у Пожуну на којем је крунисана 1741. године, добро су познате. На том сабору, чланом 18, прописано је да насеља ,,која се називају војним” у Бачкој, Бодрошкој, Чонградској, Арадској, Чанадској и Заарадској жупанији буду стављена под обновљену надлежност Угарског краљевства и жупанија.
Одлука о демилитаризацији остварена је најпре у случају насеља Сегедин, Сомбор и Суботица, којима је додељен статус слободних краљевских градова у периоду између 1743. и 1748. године. У исто време на дневни ред је стављено питање области у коју ће бити пресељени ста- новници развојачених крајина, где би и убудуће служили као граничари. Одлука о насељавању потиских и поморишких граничара у Банат донета је, по свему судећи, пролећа 1747. године. О томе је генерал Енгелсхофен обавестио митрополита Арсенија Јовановића маја те године, будући да је био и званично одређен за комесара у том послу. Ова одлука је, међутим, имала својих противника међу службеницима Дворске коморе који су заговарали предлог да бивши граничари, уместо у Банат, буду пресељени у постојеће крајине у Славонији и Срему. Коморске власти противиле су се предлогу о насељавању граничара у Банат због тога што је то подразумевало да ће његови делови бити милитаризовани и изузети из цивилне надлежности. У таквим околностима су потиски граничари октобра, а поморишки децембра 1750. године упутили жалбе на царску одлуку од 1. септембра исте године да крајине уз Тису и Мориш буду ,,Провинции Мађарскои уединити”. Уколико је пресељење нужно, потиски граничари су молили да то буде у Банат где ће им бити уступљено довољно земљишта за издржавање. Њихов захтев био је мотивисан страхом од сеобе у већ насељена крајишта Срема и Славоније, у којима не би било довољно земљишта за нова домаћинства. На овај начин треба разумети и садржај молбе поморишких граничара, који су желели ,,на вечно поругание наше паори да не будем”, а у случају да се преселе у неку другу област нису желели да дођу у положај ,,како едни жилери кои под кириу на туђем грунту седјат”.
Молбама граничара придружио се децембра 1750. године и митрополит Павле Ненадовић, који је Беч подсетио на то да још увек није одређена територија за насељавање у Банату иако је временски рок за напуштање развојачених граница дат до јесени следеће године. Тај рок је, по свему судећи, испоштован, па је октобра 1751. године склопљена конвенција или уговор о трогодишњем ослобођењу од свих дажбина за граничаре који су се преселили. О томе да су се бивши потиски и поморишки граничари већином заиста преселили у Банат до јесени 1751. године сведочи извештај митрополитовог егзарха Арсенија Радивојевића из септембра месеца. У том извештају се помиње око 2.200 српских породица већ насељених у Банату, које су одбијале да постану цивилни поданици и инсистирале на задржавању свог граничарског статуса, а у противном су тражиле да им се одобри да се иселе ,,у другу хришћанску земљу” којој су потребне као војници. Претња сеобом у Русију имала је великог утицаја на коначну одлуку власти да повласти становништво са десне и леве обале Тисе, цивилним статусом у Потиском дистрикту и граничарским статусом у Банату.
О самом току и фазама пресељавања немамо много података. На основу жалбе становника поморишког шанца Печка од јуна 1751. године на то да су се њихови бивши суграђани и свештеници појавили и однели све ствари од вредности, утваре и новац из некада заједничке цркве, може се закључити да су се поједине развојачене општине преселиле већ пролећа исте године. Пресељавање у Банат, дакле, почело је у време када је царица потписивала племићке дипломе за официре Потиске војне крајине и Привилегију Потиског дистрикта, марта и јуна 1751. године. Све то време власти још увек нису биле сложне око коначног одредишта потиских и поморишких граничара и предлози о насељавању у постојећа крајишта у Срему и Славонији још увек су били актуелни. Иако је масовни прелазак у Банат завршен већ јесени 1751. године, поједине заједнице су се тамо населиле тек пролећа 1752. године. Свештеник Стефан Николић је поводом преласка из цркве Петровог села у Бачкој у цркву Светог Јована Претече у Врањеву оставио белешку у једном јеванђељу у којој помиње пресељење целог шанца априла 1752. године.
Упркос предлозима да се потиски и поморишки граничари населе у постојеће војне крајине у Срему и Славонији, превладао је предлог војних кругова око генерала Енгелсхофена о пресељењу ових граничара у Банат. Разлога за то било је више. Пре свега, Банат није инкорпориран у Угарску, већ се у целости налазио под надлежношћу Дворске коморе и њене филијале Земаљске администрације у Темишвару. Поред тога, Банат је већим делом, а нарочито на западу и југу, био полупуст. Насељавање пустих области уклапало се у државну популациону политику и напоре усмерене ка повећању искоришћености земљишта ради пореске добити. Коначно, Банат је био погранична област још од 1739. године, а планове о организовању војне крајине у њему генерал Енгелсхофен изложио је у неколико наврата током четрдесетих година 18. века.
Простор на који су се бивши потиски и поморишки граничари преселили у Банат, како је констатовано још давно у литератури, жалосно је изгледао после 1718. године. Извори из 18. века сведоче о слабој насељености Баната и пространим низијама подложним плављењу, на подручју које се испод Темишварског платоа спуштало дуж и између токова Мориша, Тисе, Тамиша и Бегеја. Западни руб ове географске целине под аустријском управом био је подељен између Чанадског и Бечкеречког дистрикта. Оба су, стога, делила низ сличности – заузимала низијски и слабо насељен терен, с невеликим бројем насеља која су била окружена многобројним мочварама и пустарама. Пустаре са бољим предусловима за живот населили су досељени потиски и поморишки граничари. Неке од њих насељене су први пут средином 18. века, а неке су биле давно запустела насеља. До запустошења је дошло вероватно крајем 17. и почетком 18. века, када су кретања становника проузроковали Бечки (1683-1699) и Аустро-турски рат (1716-1718). Велики број становника напустио је Банат током 1718. и 1719. године због пореског оптерећења и обавезе да издржавају војску. Фискална политика је несумњиво утицала и на касније миграције, те премештање становника између жупанија и коморског Баната.
На слабу насељеност утицале су и не тако ретке епидемије куге. Један епидемијски талас, о којем се не зна много, захватио је Банат 1730. године. Коморски службеници су покушали да попишу угинулу стоку у периоду између јесени 1730. и пролећа 1731. године, док су људске жртве мање поуздано пописане. Следећа велика епидемија куге избила је током Аустро-турског рата, 1738. године. На основу података пописа становника пре и после ових догађаја, односно из 1736/37. и 1739/40. године, као и других извора, може се закључити да су највећи демографски губици у периоду 1738-1740. године у Банату били последица куге, а не рата. Иако не сасвим прецизни, подаци овог пописа указују на то да је у Бечкеречком дистрикту услед епидемије куге нестало 36% предратних контрибуената, тј. опорезованих, одраслих, радно способних мушкараца у дистрикту. У Вршачком дистрикту нестало је због куге 33,61%, у Чаковском 27,21%, а у Панчевачком чак 42,31% контрибуената.
Становништво Бечкеречког дистрикта се у највећој мери расуло у бежанији. У попису из 1740. године поред жртава куге помињу се и они који су пребегли „преко Дунава или негде другде”. Пописивачи су забележили 53 запустеле куће у дистрикту. За већину насеља назначено је да су се преселила преко Тисе или у оближње мочваре „из страха” од куге, непријатеља, разбојника, али и царских трупа на маршу. Велику штету су, по свему судећи, становништву наносиле домаће трупе у транзиту. Највише су страдала места на реци Тиси, које је за прелазак у Банат користила домаћа, „царска” војска. Тако су села Бечеј и Чента потпуно руинирана, „због проласка царских трупа, и то у највећој мери, због проласка коморе”. У том смислу, Темишварска администрација је већ децембра 1737. године истакла да су „ексцесе” у Бечкеречком, Панчевачком и Новопаланачком дистрикту починили „рацки граничари из околине Сегедина”, марширајући преко Тисе пут Оршаве.
Попис Бечкеречког дистрикта из 1740. године забележио је да су само становници села Бардан, Итебеј, Јанкаид, Свети Ђурађ и Арадац током ратних година „остали у месту”. Приликом пописивања Бечеја и Шимоде забележено је да су пописани само они домаћини који су се већ вратили у предратно станиште, као и да се очекује повратак других. Повратак избеглог становништва је био важна околност за демографско стање у тренутку пописивања 1740. године. Пре него што су се избегли становници вратили, попис је забележио стање по којем је степен запустелости села на путним трасама домаће војске износио и преко 50% предратне одрасле мушке популације, и то у Бечкереку, Куману, Бечеју, Шимоди, Сигама, Фаркаждину и Ченти. Места са мањим степеном запустелости, испод 30% одрасле мушке популације, чинила је група насеља боље заштићеног положаја и удаљена од главних праваца кретања домаће војске – Јанкаид, Сент Ђурађ, Ечка и Бардан.
Потиски и поморишки граничари су у Банату населили 15 насеља, која су од 1753. до 1764. године била у саставу Банатске земаљске милиције. Насеља ове милиције била су разврстана у шест такозваних Горњих компанија, са по два или три насеља – Велика и Мала Кикинда, Меленци и Тараш, Мокрин, Јозефово и Крстур, Идвор и Леополдово, Ботош, Мариново Село и Сиге, Врањево, Карлово и Кумане. Већина ових насеља била је пуста пре 1751. године, док је свега пет насеља имало становништво и у тренутку када су се у њих доселили граничари са Тисе и Мориша. У питању су била насеља Кумане, Ботош, Чента, Сиге и Идвор. Са изузетком Кумана, преостала четири насеља налазила су се на крајњем југу Бечкеречког дистрикта, на ушћу Тамиша у Тису. О томе да је и у њима било више него довољно простора за насељавање сведочи податак да је после рата и куге 1740. године Кумане имало свега четири домаћинства, Чента седам, Сиге 14 домаћинстава, а Идвор осам пореских платиша. Преосталих десет насеља није постојало пре досељавања потиских и поморишких граничара. Основана су северније, на готово ненасељеном подручју уз Тису. Нова насеља настала су од делова пустара или спајањем више њих. На пример, насеља Башаид, Кумане, Меленци, Тараш, Карлово, Велика, Мала Кикинда и Мокрин настала су на простору на којем су се налазиле пустаре Сентуш, Детошево, Олуш, Тојсиг, Галад, Јоца, Црквенка, Деветак, Иље.
Од 15 насеља земаљске милиције три су настала на територији Чанадског дистрикта – Крстур, Јозефово и Мокрин, док су сва остала била на територији Бечкеречког дистрикта. У управном погледу то и није било важно због тога што су почев од 1753/54. године насеља земаљске милиције издвајана приликом пописивања и нису посматрана као део једног од ова два дистрикта. Она су настала на пустој територији која је стављена под непосредну надлежност цивилне управе Земаљске администрације у Темишвару. Посебност се заснивала на чињеници да њихово становништво није делило положај дистриктских поданика, већ је имало обавезе и права дефинисане посебним уговором или тзв. конвенцијом.
О површинама општина и квалитету земљишта Банатске земаљске милиције може се говорити врло прецизно на основу података нешто каснијих премеравања. Када је десетак насеља Горњих компанија развојачено 1773. године и 1774. враћено под коморску надлежност, односно претворено у Великокикиндски дистрикт, пописана је и њихова површина према стању забележеном 1768, односно 1771. године. Будући да су насеља настала на бившим пустарама, мочварним и некоришћеним земљиштима, у појединим атарима нашле су се и те некорисне површине.
На основу броја домаћинстава и одраслих мушкараца рачуна се да је укупан број становника у насељима Банатске земаљске милиције 1753. године износио најмање 12.000 душа.15 Имајући у виду да је површина 15 милитаризованих насеља износила укупно 1.419,71 km2,16 следи да је на 1 km2 ових насеља долазило 8,91 особа. Другим речима, једно домаћинство долазило је на мање од квадратног километра (0,79 km^) ових насеља.
Према коморском попису из 1752/53. године, приликом формирања 15 насеља шест компанија Банатске земаљске милиције евидентирано је укупно 4.085 одраслих мушкараца. Међу њима је било 1.787 старешина домаћинстава, а у њиховим домаћинствима налазило се 1.070 ожењених и 637 неожењених браће и синова, док је поред њих пописано и 274 сиромашна мушкарца са нешто средстава и 37 без икаквих средстава за живот, као и 280 врло старих, болесних и неспособних. На основу податка да се приликом изјашњавања новембра 1750. године 3.672 потиска и поморишка граничара определило за задржавање војног статуса, и то из Потиске границе 1.991 и из Поморишке границе 1.681 граничар, може се закључити да су граничари опредељени за задржавање војног статуса заиста стигли у западни Банат. Податке поменутих пописа потврђује и војни попис који је састављен новембра и децембра 1753. године, иако приказује занемарљива одступања. Тада су пописани сви одрасли војно способни мушкарци који су се затекли у шест Горњих компанија (Effektive Kopf), на основу чега се могу ближе упознати демографске прилике међу досељеним граничарским породицама у Банату. Број домаћинстава у компанијама које су садржале по два до три насеља био је прилично уједначен и кретао се између 331 и 348 домаћинстава. Изузетак је била компанија коју су чинили Идвор и Леополдово са 403 домаћинства. Формирање уједначених војних јединица, а тиме и насеља, може се приписати свесној намери надлежне Земаљске администрације у Темишвару. Има података и о томе да су веће групе официра и граничара истог порекла (из истих потиских и поморишких шанаца) насељене у иста места и компаније у Банату, али ово правило није доследно поштовано па су насељеници и мешани.
У 35-40% домаћинстава у насељима Горњих компанија пописани су поред домаћина и други ожењени чланови, тј. ожењена браћа и синови. Број таквих домаћинстава био је нешто већи само у Великој Кикинди (48% свих домаћинстава). Потенцијално задружним се међу овим могу сматрати домаћинства са два до пет ожењених чланова (поред старешине домаћинства), а којих је у свим насељима било укупно 196, односно 9,44% свих домаћинстава. То значи да је, у просеку, свака компанија имала око 30% проширених и око 10% задружних домаћинстава. На немали број домаћинстава са већим бројем чланова вероватно је утицала и околност недавног пресељења у нову средину, као и обиље обрадивог земљишта које им је стајало на располагању. Најмањи број потенцијално задружних домаћинстава заблежен је у две компаније које су обухватиле већ постојећа села. У питању су биле компаније са скученим атарима на подручју доњег тока Тамиша – компанија Ботош, Марино Село и Сиге са 27 потенцијално задружних домаћинстава (8,15%) и компанија Идвор и Леополдово са 15 потенцијално задружних домаћинстава (3,72%).
По правилу, официрска и свештеничка домаћинства била су већа због тога што су њихови домаћини уживали пореске привилегије. Проширена или задружна структура ових домаћинстава била је уобичајена појава. Око две трећине официрских домаћинстава Горњих компанија имала су једног и више ожењених чланова поред домаћина. У чак 27% тих домаћинстава било је између два и пет ожењених чланова.
Број домаћинстава је после досељавања 1753. године у већини насеља стагнирао, а приметнији пораст забележен је тек после 1773. године. Изузетак су била насеља Велика Кикинда, Мокрин и Меленци у којима је пораст броја домаћинстава био нешто већи, нарочито после 1764. године. Иако претпостављамо да је повећање броја домаћинстава било последица њиховог уситњавања, не може се искључити ни могућност да је нових таласа усељавања било у периоду после 1764. и 1773. године.
За останак у развојаченим насељима Потиске војне крајине определили су се првенствено они који нису желели да изгубе своју имовину. Држава је настојала да додатно мотивише опредељене за останак, па је официрима који су прихватили цивилни статус додељен земљишни посед и племићка диплома. Царица је јуна 1751. године одобрила да развојачена насеља понесу статус привилеговане области, односно Потиског дистрикта и њихови становници задрже статус слободних људи. Тако се догодило да су бројни официри и граничари развојачених места уз Тису одлучили да остану у цивилним насељима у Бачкој. Успомена на њихову одлуку сачувана је у молби представника Горњих компанија Илирске границе из 1773. године, који су тражили дозволу да у војном статусу остану на својим стаништима и буду поштеђени траума новог пресељења, ,,као што су наши преко Тисе у Бачкои иза нас заостали, кад смо се ми овамо преселили”.
Укупно 46 официра Потиске војне крајине добило је племићку диплому 1751. године, а они су чинили око 40% официра ове крајине. Са друге стране, укупно 71 официр обе крајине изјаснио се за задржавање војног статуса и пресељење. Позната нам је каснија војна каријера за око 70% официра из ове групе. Наиме, могуће је испратити судбину 18 официра који су завршили у Русији и 33 оних који су завршили у Банату до краја 1753. године. Официри који су преузели службу у новооснованим местима Банатске земаљске милиције – 33 поименце позната, чинили су 23,77% од укупно 122 потиско-поморишка официра евидентираних 1749. године.
Насеља Поморишке војне крајине интегрисана су у Арадску и Чонградску жупанију, док су насеља Потиске војне крајине претворена у Потиски дистрикт под коморском управом. Из овог разлога се претпоставља да је талас емиграције заинтересованих за граничарски статус из Поморишке крајине био већи од оног из Потиске. Известан број поморишких официра и граничара сигурно је отишао у Русију, будући да су централне личности сеобе у Русију били мајори Јован Хорват и Јован Шевић, иначе команданти шанаца Чанад и Печка. Само 13 поморишких официра завршило је у Банату, од којих су тројица долазила из развојаченог шанца Семблек, по двојица из Чичира, Печке и Арада, а по један из шанаца Глоговац, Шајетин, Чанад и Суботица. Ипак, о везама Банатске земаљске милиције са традицијом Поморишке војне крајине сведочи белешка од 22. новембра 1752. године у којој је описано како је шест барјака развојачених шанаца ове крајине предато „милицији банатској”. Ови барјаци узети су од 17 барјака развојачених поморишких коњичких и пешадијских компанија (шанаца), који су 13. јуна 1751. године похрањени у цркви Светог Петра и Павла у Араду, ,,у спомен да се може знати каде је покварена Поморишка крајина” Догађај преузимања шест барјака био је свечано пропраћен после недељне литругије и, судећи по сакупљеним прилозима, у присуству великог броја људи.
У групи официра који су се преселили у Банат до 1753. године већину су чинили официри из Потиске војне крајине (20 од 33). Чак шест је дошло из шанца Бечеј, по четири из шанаца Острово (Ада) и Петрово Село, два из Фелдвара, а по један из Мола, Чуруга, Жабља и Сент Томаша. Набројана развојачена насеља била су својим положајем од раније упућена на банатску страну Тисе. О тим везама сведоче бројни случајеви емиграција из Бачке у Банат и обрнуто. Поред тога, потиски официри су били вишегодишњи закупци земљишта у суседном Банату. Закупац пустаре Кикинда у Бечкеречком дистрикту 1740. године за 106 форинти био је капетан Зако, официр потиског шанца Кањиже. Закупац је био и граничар Остоја Спајић из Бечеја, који је у аренду узео пустару Портош (Ботош) за 50 форинти. Двојица поменутих потиских граничара, међутим, различито су се изјаснили о свом статусу десет година касније. Имовинске прилике и углед утицали су на то да су представници породице Зако из Старе Кањиже, капетан Стеван и заставник Ђорђе, одлучили да остану у Бачкој и стекну племићке дипломе. О њиховом угледу у Старој Кањижи сведочи податак да је капетан Зако био један од најзаслужнијих у обнови цркве у овом месту око 1735. године, док су племство 1751. године стекли за цивилно место Бајшу. Ово није био усамљен случај, па се још једна ктиторска официрска породица, породица Зарић из Жабља, определила за цивилни статус и племство. Са друге стране, Остоја Спајић се преселио у Банат у статусу резервног заставника, са приликом да промени свој статус. Ови примери указују на разлике у мотивима којима су се појединци водили приликом одлучивања о останку или пресељењу.
Проблем исељавања хабзбуршких поданика, а нарочито потиских и поморишких граничара у Русију, често је разматран и у изворима и у литератури. Власти нису заборавиле ово горко искуство ни деценијама касније. У Привилегији Великокикиндског дистрикта од 12. новембра 1774. године, царица Марија Терезија осврнула се на лојалност оних потиских и поморишких граничара који се ,,нису одазвали рђавим примером својих саплемених потиских и поморишких граничара, који су се у стране области иселили” Међутим, нема доказа томе да је број граничара развојачених крајишта уз Тису и Мориш који је отишао у Русију био велики. Према нашој процени, из Хабзбуршке монархије се 1751. и 1752. године у Русију одселило не више од стотинак официра и граничара са породицама. Најобимнији попис одобрења издатих појединцима за одлазак у Русију током 1751. и 1752. године обухватио је 51 лице, тј. одрасле мушкарце носиоце диплома, од којих свега неколико са породицама. Поред тога, једном донета одлука о статусу и месту боравка није била непроменљива. Чак осам лица из Хорватове групе од 51 којем је издат пасош за одлазак у Русију ипак се налазило у Банату крајем 1753. године. Слично је поступио и коњички поручник Маринко Милутиновић из Суботице у Поморишкој граници, коме је пасош за прелазак у Русију издат 18. јануара 1752. године у групи Јована Шевића. Он је крајем 1753. године вршио дужности капетана-поручника у Великој Кикинди, где се помиње и 1757. и 1758. године. Поред ових, сигурно је било и других примера повратништва из Русије, као што је било и накнадних одлазака.
Нажалост, није познат тачан број становника Потиске и Поморишке границе уочи њиховог развојачења, па ни удео становника који је у њима преостао, односно који се из њих одселио у Банат и Русију. Настојећи да спречи граничаре да се упусте у сеобе у далеке пределе, држава је повластила положај и онима који су постали цивили у Потиском дистрикту и онима који су се као граничари преселили у Банат. Тако посматрано, број насељеника у Банату евидентиран 1753. године аргумент је у прилог тврдњи да је најважнија последица развојачења Потиске и Поморишке границе била сеоба њиховог становништва у Банат, а не, како се у историографији често наводило, у Русију.
Јелена Илић
САЖЕТАК: Једно од најмасовнијих организованих померања српског становништва са једне територије на другу у 18. веку догодило се током 1751. и 1752. године. Тада се, наиме, више од 12.000 људи преселило са територије на десној обали река Тисе и Мориша на територију на левој обали ових река, односно из Бачке и јужне Угарске у Банат. То пресељење било је последица развојачења Потиске и Поморишке војне крајине које су формиране још 1702. године. Оба крајишта изгубила су војностратешки значај само две деценије након свог настанка, а о њиховом развојачењу расправљало се деценијама пре него што је до њега заиста и дошло, 1751. године.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Хабзбуршка монархија, Банат, Банатска земаљска милиција, Потиска и Поморишка војна крајина, развојачење, насељавање, миграције, 18. век
UDC 325.3(=163.41)(497.113 Banat) “1751/1753 Оригинални научни рад
ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 89, НОВИ САД, 2014.
19. новембар 2017. у 10:21
Војислав Ананић
Арсеније III Црнојевић, патријарх (Бајице, Црна Гора, 1633 — Беч, 27. X 1706)
Био је у придворној служби патријарха Максима и 1665. постао игуман манастира Пећке патријаршије. Митрополит пећки или хвостански постао је 1669. и истовремено водио послове тешко оболелог патријарха Максима. Будући да није било наде за патријархово оздрављење, Арсеније је крајем 1672. изабран за пећког патријарха. Предузео је убрзо низ већих канонских посета (Босна 1674, Браничево и Срем 1676, Жича и Браничево 1677, Смедерево 1680, Будисавци 1682) а када је рат између Турске и Аустрије већ био на помолу, кренуо је 1682. на поклоњење Христовом гробу. На путу су га срдачно дочекали митрополит скопски Теофан и кратовски и штипски Ананија а у Јерусалиму је био гост патријарха јерусалимског Доситеја Нотара (1669—1707). За време овога путовања водио је дневник који има вредност документа и књижевног текста. У Пећ се вратио после Ускрса 1683. када је аустријско-турски рат већ почео. Када се цар Леополд I 1687. обратио цариградском патријарху да помогне хришћанску страну у борби против Турака, нашао се у тешком положају јер је требало пристати уз западне силе, Аустрију и Млетке, од којих је претила опасност православљу, како су то искусили у Војној граници када су Србе под видом уније покушали да приведу Римској цркви. У то време био је два пута у опасности да изгуби главу јер Порта није имала у њега поверења па је из Пећи прешао у Никшић и одатле обављао канонске визитације. Док је боравио изван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини доспео је са аустријском царском војском до Приштине и позвао Србе да му се придруже. Чинећи напоре да ступи у везу са представницима Млетачке републике, добио је поруку на Цетињу од монашког братства из Пећи да се врати у Пећ јер ће у противном приступити избору другог лица за патријарха. Вративши се назад, нашао се у Призрену са Пиколоминијем и са њиме постигао споразум о помоћи коју ће Срби пружити царској војсци. Пошто другог избора није било, напустио је помирљиву политику својих претходника и почео делати против Турака. После смрти генерала Пиколоминија ратна срећа окренула се у корист Турака. Када је патријарх видео да се царска војска повлачи, са знатним делом народа у јануару 1690. кренуо је према Београду и стигао у пролеће исте године. Будући да је турска војска надирала према Београду, у избеглом народу завладала је паника. Патријарх је у Београду сазвао народно-црквени сабор у којем су учествовали црквени великодостојници и народни главари са обе стране Саве и Дунава и са којег је јенопољски епископ Исаија Ђаковић послат у Беч са захтевима да се Србима призна црквена аутономија и патријархова јурисдикција у обиму који је имао под Турцима. Одговор на ове захтеве била је повеља цара Леополда I од 21. августа 1690. којом су Срби потпали под непосредну власт аустријског владара а не угарских жупанија ни феудалне господе. Србима се гарантовало да могу из српског народа постављати себи архиепископа кога ће мирски и црквени сталеж између себе бирати. Он је имао слободну власт располагати са свим источним црквама грчког обреда и општинством исте вероисповести. Друго аутономно тело и власт били су магистрати по градовима и кнежеви по селима. У време док су у Бечу преговарали око добијања привилегија, Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве тако да је последња група из Београда за Сланкамен и Петроварадин прешла пре него што су Турци 8. октобра поново заузели Београд. Носећи народне светиње, књиге и друге реликвије Срби су ишли даље ка северу стигавши до иза Будима и Коморана и задржавајући се у већим збеговима. Срби су се убрзо уверили да бечки кардинал Леополд Колонић са угарским племством и жупанијским органима не признају дате привилегије. У жељи да се поред верских права осигурају и народна и економска права, дошло се на идеју да се Ђорђе Бранковић прогласи за српског деспота. Патријарх се није сагласио са намером да он буде и црквени и народни поглавар.
Углед патријархов у старом крају био је велики и код народа и код епископата који није хтео да прихвати наметнутог патриј арха Калиника I. Арсеније је будно пратио догађаје у делу патријаршије који је остао под Турцима, о Србима у Далмацији, Лици, Крбави, Срему и Славонији, који су били стална мета римокатоличке цркве која је путем уније покушавала да их приведе у своје крило. Ступио је храбро и одлучно у борбу против унијаћења, а борба је трајала 16 година, неуморно путујући, без сталне резиденције, боравећи свуда где живи српски народ преко Саве и Дунава. Путовања је предузео 1692, чим је добио дозволу државних власти да може чинити канонске посете у Угарској, Хрватској, Србији, Херцеговини и Далмацији. Прву посету начинио је тамо где је било најтеже, у Крајини, Вараждинском генералату. Кнежевска пратња и свита од две до три стотине лепо одевених и наоружаних коњаника будила је национални понос и јачала преданост цркви и вери. Да би онемогућио рад унијатском епископу Петронију Љубибратићу, поставио је за сремског митрополита Стефана Метохијца који је за кратко време истиснуо Љубибратића из Хопова. На дрску унијатску активност пожалио се цару Петру Великом али жалба није помогла а унијати су уз помоћ Бечког двора постали још безобзирнији. Цар Леополд је својом одлуком од 9. априла 1703. отворено наредио истребљење шизматика у Печују. Тим поводом почели су се одржавати зборови по Славонији. Једном скупу присуствовао је и патријарх па је окривљен за побуну и једна комисија Дворског ратног савета препоручила је да се на њега будно мотри. Тако је дошло до тога да је на силу задржаван у Бечу али је он успео да дође у Пакрац, од унијата Јоаникија Љубибратића откупи целокупно имање а њега пошаље у Русију. На тај начин ударио је темељ Пакрачком владичанству коме је марта 1705. за епископа поставио Софронија Подгоричанина. Водећи борбу против унијаћења, а истовремено за поштовање привилегованих права, патријарх је јуна 1704. поднео предлог цару да потврди седам епархијских архијереја јер су епархијски редови били нагло проређени. Тако је обезбедио основе новој самосталној српској православној црквеној области. Из тих основа развила се већ првих година XVIII в. Карловачка митрополија.
Претпоставља се да је патријарх добијао позиве из старог краја да се врати у Пећ и да је он то и желео. Зато се 29. августа 1705. обратио свом старом познанику јерусалимском патријарху Доситеју Нотару желећи да за свог живота регулише односе између цркве у Пећи и њеног дела у Хабзбуршкој монархији. Не желећи да се замери Порти и патријарху Калинику I, одајући му велико признање што је успео да очува православну паству, јерусалимски патријарх је саветовао Арсенију да пронађе начин, и то за свога живота, да сви архијереји и сви православни верници буду потчињени патријарху у Пећи. Тај однос регулисан је ипак након Арсенијеве смрти (1710) декретом патријарха Калиника I.
Све до краја живота имао је великих материјалних тешкоћа јер су и он и свештенство и народ могли из Србије да пренесу само мало покретне имовине па је стално од Двора у Бечу молио за новчану помоћ, односно за десетину од православних верника и за феудални посед. Од тога је требало да створи економску подлогу за егзистенцију цркве. Пошто је одбијена његова молба да му се за сталну резиденцију одобри ман. Ораховица у Славонији, он је тражио да му се подари замак Сирач у централној Славонији (Мала Влашка), одакле би лакше држао на окупу цркву и народ у Славонији, Хрватској и Угарској, а не би био удаљен ни од Босне и Србије. Посед му је додељен 1695. а признато му је право и на десетину коју је убирао само две године а потом је на име еквивалента за њу од Царске дворске коморе у Бечу, а из касе Будимске коморске управе, добијао годишњу дотацију од 3.000 форинти. Патријарховом доласку у Славонију и ступању у посед над Сирачом успротивио се тамошњи командујући генерал гроф Гвидо Штаремберг, који је прозрео патријархове верско-политичке циљеве. Пошто цар није могао да поништи своју одлуку о додељиваљу поседа, почетком 1697. решено је да му се уместо Сирача додели посед Сечуј у Барањи а уз њега и три пустаре у његовој близини. Тај посед је патријарх држао шест година (1697—1702) и намеравао да на њему подигне православни манастир, гимназију и друга училишта, своју резиденцију и економске зграде, као и да га насели са што више својих верника па би тако било створено средиште Срба не само у Барањи него и у целој Угарској. Међутим, те намере само су делимично остварене јер је 1702. донесена одлука да се посед Сечуј одузме од патријарха и преда мађарској племићкој породици Безереди, која је пре турске владавине у Мађарској добила даровницу на њега.
У току вишегодишње борбе за Сирач, Сечуј, донације за њих, за десетину и новчане дотације патријарх је стекао рђаво искуство не само са владајућима у Бечу него још више са Угарском дворском канцеларијом, угарским племством и угарским католичким бискупима, а пошто му је посед Сечуј одузет у корист мађарске породице Безереди, треба веровати да је то у великој мери утицало на њега да се у време Ракоцијевог устанка (1703—1711) ипак определи за Двор а не за Мађаре. Искуство са Бечким двором није било задовољавајуће јер је цар подлегао утицају угарског примаса кардинала Леополда Колонића и католичких кругова, па је уочи Ракоцијевог устанка било покушаја да му се верска јурисдикција ограничи само на Србе које је у Угарску превео 1690, као и да му се забране верске визитације, а није му редовно исплаћивана ни годишња дотација у новцу. Његове представке Двору, Царској дворској комори, Будимској коморској управи и Дворском ратном савету остајале су без одговора. Иако је изражавао пуну лојалност према Двору, није му се довољно веровало па је његов боравак у Бечу добијао вид тихе интернације. Стање се побољшало након избијања Ракоцијевог устанка када су Двору Срби били потребни против Мађара. Тада је патријарх са подвојводом Јованом Монастерлијом и српским граничарским командантима на свој народ преузео обавезу ратовања против „куруца” на простору целе Угарске. У току тога ратовања а само три месеца пред своју смрт, успео је да реши питање феудалног поседа. Уместо одузетог Сечуја тражио је коморски спахилук Футог али је од новог цара Јосифа I добио посед Даљ (села Даљ, Борово, Бело Брдо и пустаре) процењен на 38.000 форинти, колико је износила вредност Сечуја и дуг неисплаћених дотација. Када је умро, лађом је из Беча пренет у ман. Крушедол и сахрањен у гробницу Светог Максима, деспота од лозе Бранковића.
ИЗВОРИ: Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1987, бр. 1053, 1824, 1934, 10174, 10175; Славко Гавриловић, Иван Јакшић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I, Београд 1987; Славко Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, II, Београд 1990.
ЛИТЕРАТУРА: Иларион Руварац, Одломци о грофу Ђ. Бранковићу и А. Црнојевићу, патријарху, Београд 1896; Јова Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора, Загреб 1902; Алекса Ивић, Невоље Срба у Угарској после досељавања, Прилози (св. 4) ЛМС, уз књ. 317, 1928, 157— 158; Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад 1930, 71; Рад. М. Грујић, Патријарх Арсеније III Чарнојевић, Календар „Црква”, Сремски Карловци 1941, 120; Рајко Л. Веселиновић, Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности, Београд 1949; Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950; Славко Гавриловић, Настојања патријарха Арсенија Чарнојевића око права на десетину и земљишни посед (1690—1706), ЗМСИ, 1996, св. 53, 7—38.
Сава Вуковић, Славко Г авриловић
26. новембар 2017. у 11:49
Војислав Ананић
СРБИ У АУСТРОУГАРСКОМ ЛОГОРУ У АРАДУ 1914-1918.
Божидар Панић
САЖЕТАК: Током Светскога рата 1914-1918. постојала је разграната мрежа аустроугарских концентрационих логора у којима су страдали Срби – цивили свих узраста, мушкарци, жене, деца, ратни заробљеници из окупиране Србије, као и цивили грађани Аустроугарске, Босне и Херцеговине и других покрајина. Такав је логор постојао и у Араду. На основу архивских докумената, у раду се разматрају појединости у вези са устројством и „радом” Арадског логора. Ратне операције 1914-1915. године условиле су масовне приливе интернираца у више таласа. У јесен 1915. за само месец и по дана у Арад је депортовано око 4000 цивила и ратних заробљеника. С обзиром на то да се тада у логору у Арадској тврђави већ налазило више хиљада интернираца, отварају се у граду два нова логора. Крајем 1915. године команда гарнизонау тврђави разматрала је оснивање још једног логора за више хиљада интернираца. Услед глади, исцрпљујућега физичког рада, тортуре, заразних болести, интернирци су масовно умирали. На основу докумената хронолошки је приказано умирање интернираца од 23. августа 1914. до 3. марта 1915. и назначено место сахране за свих 1039 особа.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Срби, интернирци, Арад, логор, Аустроугарска, Велики рат.
Приступ. Агресијом на Србију 28. јула 1914. Аустроугарска је започела рат, који је веома брзо прерастао у војни сукоб глобалних размера. Први светски рат оставио је за собом милионе људских жртава и велика материјална разарања. Србија је претрпела огромне губитке. Разорена и опустошена, изгубилаје скоро трећину становништва. Грубо кршећи међународне конвенције о заштити жртава ратних сукоба, окупаторске војске – аустроугарска, немачка и бугарска, починиле су, на територији Србије, стравичне злочине над цивилним становништвом, рањеницима и ратним заробљеницима. У сенци тих злочина, о чему је опширно, поткрепљено доказима, извештавао швајцарски криминолог Рудолф Арчибалд Рајс, остало је мање познато страдање Срба у аустроугарским логорима смрти. У намери да коначно уништи Србију и затре Србе, не само у Србији него и у Босни и Херцеговини и другим историјским покрајинама под својом влашћу, Аустроугарска је основала разгранату мрежу концентрационих логора за српске цивиле и ратне заробљенике. Масовна депортација цивила представљалаје једну од главних репресивних мера окупаторске власти – К. und К. Militar-General- -Gouvernement in Serbien. Окупаторска војска спроводила je рације по селима и градовима, насумице лишавала слободе читаве породице и депортовала их у логоре.
Логор у Арадској тврђави. Један од најозлоглашенијих аустроугарских логора налазио се у Араду, у једном делу Арадске тврђаве. У тврђави је тада био стациониран Тридесет и трећи пешадијски пук аустроугарске војске. Одређени број војника ове јединице вршио је дужност чувара логора. Командант логора био је потпуковник Едуард Хегедиш.
Арадски логор био је државна институција Аустроугарске монархије – Kaiserliches und Konigliches Internierungslager in Arad. Током пет ратних година, кроз њега је прошло на хиљаде Срба цивила из Србије и известан број српских војника заробљених у ратним операцијама августа-децембра 1914. и у јесењој кампањи 1915. године. У Арадском логору било је заточено и више хиљада Срба, аустроугарских грађана из Босне и Херцеговине, Срема, Баната, Бачке и других области Монархије.
Услови за живот у логору били су немогући чак и за пуко преживљавање. Интернирци су били утамничени у казаматима тврђаве, сабијени у полумрачним, мемљивим просторијама, без икаквих санитарно-хигијенских услова.
О томе, на основу сведочења преживелих логораша, Владимир Ћоровић каже: ,,У Лондоновом одељењу [разводник Лондон – командант одељења] било је преко дана и ноћи на површини од 1240 м2 ништа мање но 791 човек… Када су транспорти учестали и број интернираних достигао 5500, даване су им најгоре просторије, буквално речено прави казамати. Људе су смештали у смрдљиве и мемљиве, никад од сунца огрејане тунеле, где су често спавали на влажној земљи и уђубретеној слами… Морало се, због тескобе, спавати на обе стране тунела, а како је тај био тесан, то се нико није могао испружити а да не смета оном што је лежао према њему. Нечистоћа је у таквом простору била ужасна, тако да су инсекти (вашке!) просто гамизали на све стране…”
Сем Лондоновог, постојало је десетак сличних оделења – Abteilungen: одељење наредника Рознера, разводника Недељкова, оберлајтнанта Шиферта и др., а постојало је и засебно женско одељење. Кретање интернираца међу одељењима било је ограничено и строго контролисано. Посебне личне дозволе за прелаз из једног у друго одељење издавали су команданти одељења.
Интернирце су изгладњавали. Лошу и недовољну храну давали су им једанпут на дан и, притом, приморавали да раде тешке физичке послове: „Морали су тако… вући песак из Мароша (Мориша), шест километара далеко, да наспу улице, и то без одмора и на највеће празнике, тако и на сам Божић. У месецу јануару била су 64 од интернираца запослена 45 дана у једној приватној фабрици, без икакве наднице, а како је поступање било с њима види се најбоље по томе што су у кратко умрла четворица од њих, иако су за тај посао били одабрани најздравији људи у пуној снази”. Постоји у Арадском жупанијском одсеку државног архива документ датиран 17. октобра 1914. према којем су градске власти, уз полицијско обезбеђење, користиле интернирце да у гајском атару (Гај – тада приградско село, данас градски кварт) затрпавају откопе, из којих је раније вађен песак, ради рехабилитације обрадивог земљишта.
Командант логора, команданти одељења (међу њима и већ поменути Недељков) и чувари – кључари (Волф, Швајцер, један од чувара звао се Милован), без икаквог повода, свирепо су мучили интернирце, и жене, чак и труднице. Примењивали су разне облике тортуре: сурово их батинали – често на смрт, окивали у ланце, повређивали ударцима сабље, симулирали стрељање, силовали жене.
О страдању интернираца у Арадском логору забележено је сведочење очевидаца тих стравичних збивања, о којима се тада чак и у Араду мало знало. Госпођа Ани Биртолон, кћи правника Штефана Чичо Попа, посланика у Мађарском парламенту, о томе каже: ,,О тужној судбини ових људи допирале су с времена на време апокалиптичке вести. Масовно су умирали од глади. Мој отац, ни дању ни ноћу, није имао мира. Мучила га је трагична судбина тих људи… Посредством војног лекара Брандуше, покушао је да процени право стање у логору, камо нико није имао приступа. На повратку, видно узбуђен оним што је у логору видео, лекар Брандуша је узвикнуо: Господине посланиче, то није логор, то је пакао. Први призор који сам упамтио је мртва мајка са живим дететом у наручју. То што сам видео не може се речима описати”. Ани Биртолон даље каже: „Харао је пегави тифус и у одсуству најелементарније медицинске неге, интернирци су масовно умирали. Мртве су, ноћу, кришом, односили и покопавали…”
Депортације 1914. Превоз интернираца у Арадски логор обављала је Мађарска државна железница. У ту сврху коришћени су вагони за превоз стоке. Да се не би реметио главни железнички саобраћај за потребе ратишта, возови са интернирцима су усмеравани заобилазним трасама, тако да је путовање до Арада трајало дуго.
То су, лети по несносној жеги, зими по мразу, тешко могли да издрже чак и здрави људи, а камоли жене, деца, старе и болесне особе. Интернирце пристигле у Арад, изнурене, гладне и жедне, многе од њих болесне, жандарми и полицајци су стражарно спроводили кроз град, од железничке станице до логора у тврђави. Нахушкани антисрпском пропагандом, неки Арађани су те поворке изнемоглих људи често дочекивали пљувањем, псовкама и погрдним речима, бацали се на њих камењем.
Према једном рапорту Команде војног гарнизона арадској полицији, први транспорт српских ратних заробљеника (szerb hadi fogolyok!) стигао је у Арад 31. јула 1914, у 2 сата после поноћи, и спроведен је у тврђаву. Из тога конвоја, четири жене и један мушкарац, тешко болесни, превезени су у тврђаву болничким кочијама.
Овим се документовано потврђује да је први транспорт интернираца стигао у Арад након само два дана од како су са монитора аустроугарске Дунавске флотиле испаљене прве топовске гранате на Београд, чиме је Аустроугарска фактички започела рат против Србије. По томе би се могло закључити да је први аустроугарски концентрациони логор за Србе – Арадски логор.
Још један детаљ скреће на себе пажњу. Иако је према наводима документа јасно да су у питању цивили, за арадске војне власти они су српски ратни заробљеници. Али у то време на тлу Србије још није било копнених операција аустроугарске војске, па није могло бити ни Срба ратних заробљеника. То наводи на закључак да су први интернирци Арадског логора били Срби, највероватније цивили из Босне и Херцеговине, аустроугарски грађани, против којих су погроми почели одмах после Сарајевског атентата.
Следећи забележен транспорт стигао је у Арад 17. августа 1914. такође са српским цивилима, аустроугарским грађанима, политичким заробљеницима (politische Gefangene) из Дубровника, Шибеника, Сплита, Задра, као и са сумљивцима из Босне.
У време аустроугарских офанзива 1914. у Арад су одашиљани цивили из Мачве, што се посредно може закључити из извештаја о умрлима у логору у тврђави. Поред многих других, за које се не наводи одакле су, забележено је да су од августа до октобра 1914. у логору умрли Шапчани: Марко Тадић стар 70 година и Урош Плавшић стар 60 година, обојица политички затвореиици (politikai fogoly), Жива Николић стар 70 година и Коста Панић стар 67 година, српски заробљеиици (szerb fogoly).
Након краткотрајне српске офанзиве у Срему и аустроугарске офанзиве почетком септембра 1914. године, у Арад стижу конвоји заробљених српских војника: 9. септембра – око 70 рањеника, 15. септембра – 32 рањеника.
Депортације 1915. и отварање нових логора у Араду. Након вишемесечног затишја после Колубарске битке, почетком октобра 1915. године, Аустроугарска је заједно са савезницима Немачком и Бугарском покренула велику офанзиву против Србије, што је, поред осталог, имало за последицу наставак масовне депортације српских цивила и ратних заробљеника. Према непотпуној документацији сачуваној у Арадском архиву, за месец и по дана, од средине октобра до првих дана децембра 1915, у Арад је интернирано преко 4000 српских цивила и ратних заробљеника. Према једном допису Команде Арадског логора упућеном префекту полиције, 16. октобра 1915. године у Арад је стигао транспорт од 2340 Срба, ратних заробљеника(!), из Пожаревачког среза. У ствари, били су то цивили. Две жене, Милева Васић стара 60 година, супруга Која Васића из Костолца, и Љуба Алексић, стара 72 године, супруга Јована Алексића из Дрмна, умрле су на железничкој станици у Араду. Два дана касније, 18. октобра, по наредби начелника Санитарног савета Ћесарско-краљевске команде у Темишвару, извршена је ексхумација. Обдукцијом је утврђено да умрле нису боловале од заразних болести. Смрт је највероватније наступила због тешких услова за путовање.
Одмах потом следе учестали транспорти цивила и заробљених српских војника:
– 18. октобра, возом из правца Темишвара, стигла су 922 интернирца, мушкарци и жене. Спроведени су у логор у тврђави.
– 2. новембра, возом из правца Суботице, стигло је 45 интернираца, који су, такође, спроведени у тврђаву.
– 18. новембра, стигао је у Арад неутврђен број заробљеника. Смештени су у Заробљенички логор на пољани-вежбалишту, код касарне Редовне коњичке јединице (Kozos huszar laktanyaba). Код седамдесеторице је дијагностициран трбушни тифус, те су санитетским кочијама пребачени у други део града, на локацију касарне Хонведске коњичке јединице (Honved huszar laktanyaba).
– 22. новембра, осам српских војних заробљеника оболелих од трбушног тифуса пребачено је са локације Редовне на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 23. новембра, 15 српских војних заробљеника оболелих од трбушног тифуса премештено је са локације Редовне на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 24. новембра, возом из правца Темишвара, стигло је 340 заробљених српских војника рањеника.
– 25. новембра, 14 српских војника оболелих од трбушног тифуса пребачено је са локације Редовне на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 26. новембра, 24 српска војна заробљеника оболела од трбушног тифуса пребачена су из Заробљеничког логора (fogoly taborbol) Редовне коњичке јединице на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 27. новембра, 32 српска војна заробљеника оболела од трбушног тифуса пребачена су из Заробљеничког логора Редовне коњичке јединице на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 27. новембра, возом из правца Темишвара стигао је транспорт заробљених српских војника, од којих су седморица били тешки болесници, а 82 – лакше оболели. Због сумње да болују од заразних болести превезени су на локацију Хонведске коњичке јединице ради лекарског прегледа.
– 27. новембра, 26 српских војних заробљеника оболелих од трбушног тифуса пребачено је са локације Редовне на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 28. новембра, 20 српских војника оболелих од трбушног тифуса пребачено је са локације Редовне на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 29. новембра, 12 српских војника оболелих од трбушног тифуса пребачено је из Заробљеничког логора Редовне на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 1. децембра, 31 српски војник оболео од трбушног тифуса пребачен је из Заробљеничког логора Редовне на локацију Хонведске коњичке јединице.
– 3. децембра, 26 српских војника оболелих од трбушног тифуса пребачено је из Заробљеничког логора. Може се закључити да је у јесен 1915. године, услед прилива великог броја интернираца из окупиране Србије, логор у тврђави постао претесан. То је разлог што је српске војнике, ратне заробљенике, Команда логора размештала на друге локације по граду, на тада два велика слободна простора где су биле стациониране Редовна коњичка јединица и елитна Хонведска коњичка јединица, са циљем да се обезбеди и одговарајући војни надзор над заробљеницима. У више докумената помиње се заробљеиички логор (fogoly tabor) на простору Редовне коњичке јединице. Није познато каква је судбина задесила ратне заробљенике из ових логора, колико је њих помрло, нити где су покопани.
Крајем 1915. године, суочена са великим приливом интернираца из Србије, Команда Арадског логора донела је одлуку да код Циглане (улица grof Tisza Istvan), на источном крају Арада (пут према Радни), оснује и четврти логор за 7000 особа. Страхујући да ће то имати погубне последице по здравље становништва, Градски савет је 1. децембра 1915. уложио протест Команди логора и позвао Нандора Грена (Green Nandor), префекта полиције, да заједно са командантом Ћесарско-краљевског гарнизона и управницима Градског санитета и Градске техничке службе, нађе најбоље решење за овај проблем и о томе извести Градски савет. Префект полиције је сазвао састанак за 3. децембар. Није познато какво је решење донето.
Умрли у логору у тврђави (према непотпуној евиденцији полиције). Први смртни случајеви међу интернирцима јављају се после мање од месец дана од како је логор почео да ради. Узроци смртности су: глад, исцрпљујући физички рад, тортура, али је највише интернираца страдало од епидемије трбушног и пегавог тифуса, туберкулозе, дизентерије и других заразних болести, као последица одсуства елементарних хигијенско-санитарних услова. Из тврђаве, на почетку у размацима од по неколико дана, касније скоро свакодневно, Команда војног гарнизона телефонски је извештавала градску полицију о броју умрлих логораша. Телефонски рапорти, руком записивани, датирани и потписани, архивирани су у градској полицији. Рапорти садрже штуре податке о умрлима: презиме, име, године старости, датум смрти, место где су покопани. Веома ретко, наведено је место порекла умрлога. У сваком рапорту, без изузетка, наводи се да су умрли „српски заробљеници” (szerb fogolyok). На полеђини је решење префекта полиције, којим се налаже архивирање документа, с образложењем да су умрли уредно покопани и да додатне инструкције у вези с њима нису потребне. Другим речима, када је реч о „српским заробљеницима”, полиција није дужна да испитује узроке масовног умирања људи, жена, деце, нити да утврди ко су починиоци злочина. А у питању је био помор не само грађана Србије него и грађана Аустроугарске. Очигледно да је управо физичка ликвидација интернираца била сврха депортације. Полиција је и сама била саучесник у злочину. Последњи нађени телефонски рапорт са списком умрлих датиран је 3. марта 1915. То сигурно не значи да је неким чудом, тада на пречац, сузбијена епидемија заразних болести, тиме и масовна смртност логораша. Од архивских докумената арадске полиције за 1915. годину у вези са логором, постоји још само десетак, већ поменутих рапорта, који се односе на пристизање нових интернираца и њихово размештање ван тврђаве на друга места по граду, на премештање логораша са једне локације на другу и на планирање проширења логора. Није познато шта је са документацијом о логору за период 1916-1918.
На основу сачуваних извештаја Команде војног гарнизона из тврђаве градској полицији, од 23. августа 1914. до 3. марта 1915. наведена су имена, године старости и место укопа 1033 умрла логораша. Умрли до средине јануара 1915. покопани су на Доњем гробљу, остали – крај Арадске тврђаве, на обали Мориша.
Умрли у градским болницама (по евиденцији Текелијине цркве). У Матичној књизи умрлих цркве Светих апостола Петра и Павла (Текелијине цркве), заведено је 68 српских интернираца. То су, углавном, тешко рањени српски војници – ратни заробљеници, и неколико цивила из Босне, Хрватске и Срема, умрли од 10. септембра 1914. до 14. јануара 1915. у арадским болницама (Жупанијској, Градској, Војничкој). Сахрањени су на градским гробљима: Војничком, Доњем и Горњем гробљу. У протокол умрлих, прота Станко Жупански је, уз име и презиме са назнаком србијаиски војник, уносио личне податке покојника, колико је могао сазнати: имена родитеља, име супруге, место рођења/пребивања, вероисповест, године старости, узрок смрти (редовно – путчана рана), место и дан смрти/погреба. У неколико случајева наводи се и војна јединица којој је војник припадао (Тимочка дивизија). Иза података који су му се учинили непоузданим, прота је стављао упитник.
У једном дану, 14. јануара 1915, умрло је 39 интернираца. Прота Жупански унео је у протокол само њихова имена, датум смрти (14. јануар) и погребења (15. јануар). Остале рубрике обрасца матичне књиге нису попуњене.
Гробља где су покопани интернирци
Градско Војничко Гробље. У градској четврти Микалака (Micalaca), на десној обали Мориша североисточно од тврђаве, постојало је до седамдесе- тих година ХХ века Војничко гробље. Било је то старо аустроугарско гробље, под администрацијом Команде војног гарнизона у Арадској тврђави. Запуштено је после Првога светског рата. Коначно је нестало седамдесетих година ХХ века, када су градске власти одлучиле да се на том простору граде стамбени и други објекти.
Према Протоколу умрлих Текелијине цркве, од 12. септембра до 9. децембра 1914. на Војничком гробљу сахрањено је петнаест заробљених српских војника умрлих у арадским болницама.
Градско Горње Гробље. Градско Горње гробље (Felo temeto, Etemitatea) налази се у садашњој четврти Аурел Влајку (Aurel Vlaicu). Протојереј Урош Ковинчић тврди да је свега 16 интернираца сахрањено на Горњем гробљу, пошто су градске власти забраниле да се даље користи то гробље за интернирце.
Нису сачувана њихова надгробна обележја.
Градско Доње Гробље. Доње гробље (Also temeto, Pomenirea) је најстарије арадско постојеће гробље. Налази се на југозападном крају града, уз градску четврт Прњавор (Parneava).
С обзиром на велику смртност интернираца, градско поглаварство одредило је место за покопавање на Доњем гробљу, иза српске парцеле. Не наводећи извор, прота Ковинчић износи податак да су на Доњем гробљу сахрањена 624 логораша.
По завршетку рата, на парцели интернираца, парохијани Текелијине цркве поставили су висок дрвени крст обложен челичним лимом са насликаним Христовим Распећем.
Десетак година касније, Јанко Михајловић, који није био узник Арадског логора, пекар по занимању и печалбар у Араду, о свом трошку подигао је испред дрвеног крста обелиск са натписом:
„За спас српскога народа и за покој душа Срба у Араду интернираних подиже овај спомен Јанко Михајловић, супруга Савета и син Радивој из села Ореховац, Бан. Вардарска, године 1932.”
Интернирско Гробље код тврђаве. Од средине јануара 1915. па надаље, када је сваког дана умирало и по неколико десетина (17. фебруара – шездесетдвоје, 2. марта – шездесетосморо), мртве више нису преносили из тврђаве кроз град на Доње гробље, него су их покопавали крај тврђаве, северно од капије бр. 6, на обали Мориша. Према документима арадске полиције, за само месец и по дана, од 16. јануара до 3. марта 1915, у јамама крај тврђаве покопано је 826 интернираца. Ту су, до краја рата, покопани и већина осталих умрлих у тврђави.
У периоду између два рата, гробље код тврђаве, тада познато у Араду као Гробље хероја (Cimitirul eroilor), одржавали су војници јединице румунске војске стациониране у тврђави.
После Другога светског рата интернирско гробље постало је војно вежбалиште, чему и данас служи. Нема више ниједног белега који би подсећао на то да су ту покопани српски интернирци умрли у Арадском логору, током Првог светског рата. Остао је у близини само масивни бетонски споменик, одавно запуштен, оштећен, који су својевремено аустроугарске власти подигле својим војницима, по свој прилици, умрлим чуварима логора. Према садањим предвиђањима, када се војни гарнизон буде иселио, Арадска тврђава и простор око ње биће укључени у опсежан урбанистички план развоја града. Стога даља судбина овог необележеног гробља остаје неизвесна.
Непозната Гробља. У јесен 1915. године, у логорима заробљених српских војника на подручју двеју коњичких јединица, харао је тифус. Нема сазнања колико оболелих је тамо умрло, нити где су покопани.
Не(из)бројене жртве. Тешко да ће се икада тачно сазнати колико је Срба цивила и ратних заробљеника прошло кроз пакао арадских логора током пет ратних година. О броју интернираних и о броју оних који су заувек оставили кости у Араду постоје само приближне процене за одређен временски период. За интернирце из Босне и Херцеговине историчар Владимир Ћоровић тврди да је до краја новембра 1915. од око 5500 логораша „послата кући 1031 особа, 1900 је узето у војску (да ратују за Аустроугарску!), а 430 (44 жене и 37 деце) преведено је 27. новембра 1915. из Арада у Нежидер. Остатак (око 2200) је остао у арадском гробљу заувек”.
Арадски историчари нису посебно обрађивали то поглавље новије арадске историје. У неколико радова, посвећеним животу и делу Штефана Чичо Попа, истакнутога румунског родољуба, тек успут се помиње његова интервенција, у својству посланика у Угарском парламенту, код аустроугарских власти у Будимпешти, Бечу и Сарајеву, за побољшање животних услова интернираних Срба. С тим у вези наводи се да је 1915. године, у Арадском логору у тврђави било заточено 15.000, по другим ауторима 11.000 Срба, „којима је претило потпуно истребљење услед епидемије тифуса”. То је процена стања за 1915. годину, а логор је „радио” и даље. Маја 1917. интернирано је из Србије у Арад 1628 цивила.
Једини изричити податак о броју умрлих у Арадској тврђави је запис извезен на црквеном барјаку сачуваном у цркви Светих апостола Петра и Павла, који гласи:
Ова литија сачињена црквеним дохотком 1925. године дарована [je] у славу Божију и за вечити спомен 4.317 Срба мученика у арадском граду изумрлих 1914-1918. године.
Запис је саставио прота Урош Ковинчић. Дугогодишњи парох арадски прота Драгутин Остојић претпостављао је да су прота Ковинчић и тадашњи челници српске заједнице у Араду, међу њима и познати архитекта Милан Табаковић, дошли до тог податка преко личних веза у Градској управи.
Деведесетих година ХХ века двојица истакнутих арадских интелектуалаца значајно су допринели сазнањима о овој тамној страници новије арадске историје. Архитекта Милош Кристја (Milo§ Cristea) прикупио је до тада непознату грађу о страдању интернираца, укључујући четрдесетак оригиналних фотографија. Историчар Андреј Качора (Andrei Caciora), сво- јевремено директор Арадскога жупанијског одсека државног архива, у обимном архивском фонду „Chestura Polijiei” идентификовао је преко стотину докумената који се односе на интернирце.
Још неистражена грађа арадских и других архива крије много до сада нерасветљеног о страдању Срба у Арадском логору, једном од многих стратишта геноцидног система за масовно истребљење људи по основу националне и верске припадности. Лето 1914. године остаће упамћено и по томе што су тада, први пут у новијој историји, на тлу Европе, настали концентрациони логори.
ПРИЛОГ
Сведочанство румунског поручника Николаја Дефлеурија, ратног заробљеника у Шопроњеку
Чињеницу да у поређењу са осталим логорима, логор у Араду није био изузетак у свирепом поступању према Србима, потврђује у својим мемоарима сведок очевидац румунски поручник Николаје Дефлеури, ратни заробљеник, заточен у логору Шопроњеку.
У логору Шопроњеку било je интернирано око 8000 жена и деце из Босне и Херцеговине. Многи су помрли од глади и заразних болести. У истом логору су били интернирани и Румуни, војници и официри дивизије „Де ла Черна”, заробљени у борбама у Олтенији, у јесен 1916. године. Сећање на време проведено у заробљеништву у Шопроњеку забележио је поручник Николаје Дефлеури у књизи Divizia de la Cerna / De pe front in captivitate / 1916-1918 / Amintiri-Ganduri-Impresii / Editura „Ramuri”, Craiova, 1940. (Дивизија ca Черне / Са ратишта у заробљеништво /1916-1918 / Сећања-размишљања-утисци).
На једном месту аутор описује дочек Божића и Нове 1918. године у логору Шопроњеку, па каже да су румунски војници и официри, ратни заробљеници, посредством швајцарског Црвеног крста редовно примали из Женеве следовање: двопек, шећер, чоколаду, чај, месне конзерве, чак и извесну суму новца за џепарац. Имали су на располагању посебну бараку, која им је служила као трпезарија и место за разоноду, где су њихов хор и оркестар изводили румунске традиционалне мелодије, а свештеник је о празницима служио пригодне верске обреде. У непосредном суседству, каже поручник Дефлеури, налазио се други логор, са преко стотину утамничених жена – Српкиња из Босне, са малом децом. Било је и одојчади. Жене су интерниране у логор за казну што су, тобоже, дигле буну против Монархије. Бог ће знати какву су буну те несретне жене могле дићи, чуди се поручник Дефлеури. Биле су обучене у поцепане цицане хаљине. Усред зиме ишле су босе. Смршале, упалих образа, испијеног лица од патње и крајње беде, проводиле су време више напољу него у баракама без прозора. Деца, свенула, голишава, прљава, држала су се за сукње својих мајки и по цео дан плакала од глади и хладноће. Сваког дана, каже Дефлеури, из нашег логора посматрали смо тај бескрајно тужан призор. Из сажаљења према страдалницима, дозволом команданта логора (мајор Флорјан Думитру, ратни инвалид, Румун из Ердеља), у бараци-трпезарији румунски заробљеници су окитили божићну јелку свећицама, играчкама, слаткишима, двопеком и кутијама конзерви, за несретне малишане. Још су деци и њиховим мајкама купили обућу и неку тканину да се заштите од хладноће.
Извор: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК, 8, НОВИ САД, 2015.
25. јануар 2018. у 10:26
Војислав Ананић
Сеоба под Арсенијем III Чарнојевићем
Плашећи се освете Турака, због учешћа у борбама на страни аустријске војске, под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, велики број Срба напушта Стару Србију и креће на север. Носили су са собом и терали пред собом све што су могли, као што је сликар Паја Јовановић приказао на слици „Сеоба Срба“. Стара Србија готово је остала без Срба. Тачан број избеглих Срба различит је у разним изворима. Срби су 1689. године стигли до Београда.
Аустријски цар Леополд I шаље, 6. априла 1690. године, Позивно писмо патријарху Чарнојевићу. У њему, за прелаз преко Саве и Дунава и насељавање у Панонији, обећава Србима слободу вероисповести, избор војводе и поштовање обичаја. Поводом тога 18. јуна се у Београду одржава скуп духовних и световних српских старешина на коме се доноси одлука да се цару у Беч упути Веровно писмо.
Кад су Турци освој или Ниш и приближили се Београду патријарх је решио да са народом пређе Саву и Дунав и да се насели у Аустрији. Прешавши Саву и Дунав неке су се породице задржале међу сродницима и познаницима придошлим у ранијим сеобама. Већина их je ишла још севернијe, све до Пеште, Сент-Андреје, Коморана и Ђера. Патријарх се населио у Коморану. Новодошле Србе треба разликовати од Срба староседелаца. Тако Срби постају најмногобројнији становници јужне Паноније. Отуда су Арад и Темишвар сматрани „срцем Србадије у Банату“.
Повратак у старе крајеве био је немогућ, а то је оно чему су тежили. Новодосељени Срби тешко су се прилагођавали новој средини и животу на мочварној земљи.
Срби у служби граничарске милиције
Аустрија је широкогрудо примила новодошле Србе. Положај Срба у Аустрији регулисан је привилегованим правом тј. Уговорним односом једног народа са хабзбуршким двором. Аустрија је Србима дала одређене привилегије. Оне су се састојале у већим слободама, ослобађању од разних пореза, давању земље на уживање, слободном и безплатном превозу дрва за изградњу кућа (да не живе земуницама), слободи вероисповести и вршења верских обреда на матерњем језику, две сесије бесплатне земље за свештеника и једну за учитеља у свакој општини и то без плаћања пореза, праву на сопствене ниже старешине и официре (виши су могли бити само Немци, односно Аустријанци) и другим повластицама. За узврат Срби су постали милитари – граничари, полувојна орсанизација која је требало да буде бедем према Турској и дужна да брани границе од продирања Турака у Аустро- Угарску. Истовремено су коришћени и у ратовима, које је Аустрија водила (са Прусима, Французима, Италијанима). Срби су то прихватали јер су радије ратовали него обрађивали земљу и гајили стоку. Као ратници били су на гласу по способности и храбрости. Нажалост, ове привилегије, Срби су уживали само док су били потребни Аустро-Угарској, то јест за време ратова. Чим би ратови прошли, привилегије су заборављане и за њих се морало борити.
У Поморишко-потиској граници
После 1700. године Бечка влада оснива више војних граница. Једну је основала 1702. године. Војници-граничари у њој били су Срби досељени 1690. године под патријархом Чарнојевићем. Названа је Поморишко-потиска и простирала се реком Тисом, од Сегедина до ушћа у Дунав и целом дужином Мориша до Шољмоша. Потиску војну границу је сачињавало 1.800 људи распоређених у 15 утврђених места са седиштем у Сегедину, а Поморишку око 2.000 људи распоређених у 24 места, са седиштем у Араду. Заповедник Поморишке границе био је пуковник Јован Текелија.
Првенствено у Бачкој, незнатно у Банату 1702. године Аустија почиње колонизациј у Немаца.
Мађари, који су са Аустријом чинили Аустро-Угарску, нису били задовољни својим положајем па су подизали веће или мање буне тражећи за себе већа права и равноправнији положај, што Аустрија није хтела да дозволи. У тим сукобима обе су стране рачунале на Србе. Једна од таквих буна била je под вођством Ракоција. У њој су Срби били на страни Аустрије, јер су себе сматрали поданицима аустријског двора.
Због тога се постојећи јаз између Мађара и Срба још више продубио.
Априла 1705. године умро је цар Леополд I, а наследио га је Јосиф I. До примирја између Аустрије и Мађарске дошло је 1706. године. При томе Двор није водио рачуна о Србима, а Мађари су се крваво обрачунали са њима, због њиховог учешћа у борбама на страни Аустрије. Српски патријарх Чарнојевић тражио је од Јосифа I да потврди важност старих привилегија, што он и чини 7. августа 1706. године. Октобра 1706. године умире патријарх Арсеније III Чарнојевић.
Католичка црква, која је одувек била против признавања привилегија Србима, нарочито оног дела који се односи на припадност православној Пећкој патријаршији, одуговлачила је са избором новог патријарха надајући се да ће временом, новцем и обећањима приволети Србе да се присједине католичкој цркви. Срби на то упорно нису пристајали.
Године 1708. за новог српског првосвештеника – митрополита (у Аустро-Угарској) изабран је Исаије Ђаковић. За митрополитово седиште изабран је манастир Крушедол (на Фрушкој гори), да би убрзо прешло у Сремске Карловце. Веза Срба у Аустро-Угарској са Пећком патријаршијом неће се прекинути.
Притиснута ратовима на другој страни Аустрија, 1711. године склапа мир са Мађарима. При томе о Србима опет није водила рачуна. За Србе настају тешки дани. Нарочито су били изложени великом притиску за прелазак у католичку веру.
Када је 1715. године Аустрија основала сталну војску Срби још више губе значај.
Извор: ДУШАН Д. BЛAJKOB, БАШАИД KPO3 BEKOBE, ХРОНИКА. НАРОДНА БИБЛИОТЕКА “JOBAH ПОПОВИЋ”, КИКИНДА, 2003.
22. јун 2018. у 16:56
Војислав Ананић
ЈАКШИЋИ НА МОРИШУ И МИЛОШ БЕЛМУЖЕВИЋ
Стефан и Дмитар из прве генерације
Јакшића на Моришу
Пола столећа пре овог тријумфалног каса оклопљених феудалних коњаника кроз широм отворену капију надлачких утврђених двора у којима су их дочекали и угостили Стефанови и Дмитрови синови, што ће рећи друга генерација банатских Јакшића , два брата, Стефан и Дмитар, Јакшићи из народне епике, прешли су из Јагодине у Банат са 1200 ратника коњаника после 9. августа 1463. године. Највећи део својих огромних имања, стечених ратним заслугама, поседовали су Стефан и Дмитар из прве генерације на обим обалама Мориша, а утврђене дворе изградили су у Надлаку, који су добили од краља Матије Корвина 1464., дакле, већ следеће године.
Оновремени писац њихових родослова накитио је, величајући их, како „беху бољши велможи у цар и кралов и војводи сербских даже и до деспот, и от племене их и от родов вједоше се кралевскаго”.
Уистину, родоначелник ове породице, која је у време деспотовине живела у Јагодини, био је Јакша, један међу угледним војводама деспота Ђурђа, којег је деспот 1452. године био упутио као свог изасланика у Дубровник и који је годину дана касније, 1453., био заповедник над 15000 српских коњаника који су помагали Турцима приликом освајања Цариграда.
Јакшићи из ове прве банатске генерације, браћа Стефан и Дмитар, били су снажни и храбри у ратовању, па су учествујућу у многим ратовањима што их је краљ Матија Корвин водио, прославили и као неупоредиве мегданџије.
Иначе, били су напрасити и јаросни, и прзнице и свађалице и преки, жестоки насилници. У времену када нису ратовали свађали су се са суседима и међусобно. О томе је остало трага и у документима сачуваним из тога времена, а тако их је приказала и народна традиција која је, у односу на те њихове склоности, подударна са историјским чињеницама.
Тако се, већ 1456. (годину дана након што су добили Надлак) расправљало у Чанадској жупанији о насиљима што су их Јакшићи учинили племићу Јовану Варјашу њиховом суседу (и данас постоји српско село Варјаш у румунском делу Баната). У прилици када је требало да положе заклетву пред изаслаником каптола, каноником Стефаном Валијем, дошло је до расправе између браће и каноника. Разљућени Стефан Јакшић зграбио је тада каноника за прса, бацио га на земљу, па је и потегао мач да га посече и био би исекао ово свештено лице да га присутни нису у томе спречили.
Била су то времена сталних војевања, па су и нарави биле ратничке и жестоке, а оба брата из прве генерације Јакшића били су са својим српским коњаницима чувени ратници краља Матије, мада се по подвизима више био прочуо млађи брат Дмитар. Суревњивост међу браћом потхрањивана је и тиме што је претежно његовим војним заслугама било увећано огромно имање Јакшића.
војевања Дмитра Јакшића
А Дмитар је учествовао, не само у сталним борбама против Турака, него и у војевањима што их је краљ Матија водио на западу, па је тако 1473. ратовао и у Шлеској.
Прославио се и задужио краља Матију када је у боју са Пољацима успео да заузме утврђени град Нађ Михаљ у северној Мађарској и том приликом посекао је посаду која је пружала жесток отпор, а наком што се 1476. истакао у борби против Турака код Пожежене у јужном Банату, Дмитар Јакшић је следеће, 1477. ратовао уз краља Матију против цара Фридриха. Током војевања у страним земљама на католичком западу шизматичким трупама, дакле Србима, обично су биле повераване најгоре мисије, па је отуда и разумљива фобија којом одишу и белешке тамошњих извора из тог доба о Србима, претежно Банаћанима, коњаницима у војсци краља Матије.
Уосталом и хроничар Ђорђе Сремац забележио је како је краљ Матија „обузет гневом послао одмах 4000 коњаника, највећим делом Срба на Беч, који су мачем и огњем крв невиних проливали и духовна лица истом мером кажњавали. Стога је настала велика узбуна међу Немцима” па су многа места у доњој Аустрији нудила и предају само да буду поштеђена од српских војника.
мегдан Дмитра под Бе чом
у војевању краља Матије против цара Фридриха одиграо се и мегдан Дмитра Јакшића са једним немачким витезом који је Ђорђе Сремац овако описао:
„Један веома чувени витез, Немац, излазио је стално на коњу и изазивао Мађаре. Али нико није смео да изиђе на мегдан, него су само гледали како чини срамоту Мађарима.
А краљ, разљућен, рече:
Ко је јунак да победи
На то стане пред њега један витез, Дмитар Јакшић, и рече:
Ако ћеш ми дати што си рекао, ја ћу покушати.
Краљ му даде руку. Другог дана изађе Немац на бечку капију и поче дрско свог коња заигравати. Јаве Дмитру да је Немац већ изашао на мегдан. Дмитар и његови људи скоче на коње, а тада Дмитар рече својој дружини:
Верни сведоци, моји војници, дајте ми мач у десницу , па ћете видети како ћу се сам борити са његовом четом.
И пошто су му то учинили, пошто је узео мач у десницу, пресече Немца једним ударцем на две поле и обори на земљу. Како је био сав у оклопу, Јакшић узме стражњи део у своје руке, па га баци пред краља у чадор.
Када је то краљ видео са болом рече:
Што си га убио! Боље да си ми га живог довео па да га због његовог јунаштва храним у свом краљевству.
Кад га је Јакшић видео тако ожалошћеног, рече му:
Добро размисли краљу о себи, или хоћеш да ратујемо – па да ратујемо, а ако нећеш – онда ме пусти до ђавола.
Краљ, чувши ове дрске речи витеза, упита мађарске великаше:
Шта да радим с њиме?
Посаветоваше се и реше да иде својој кући јер се чуло да је провалио Али-бег у Банат, па да буде у војсци Павла Кињижиа.
Смрт Дмитра Јакшића
Наравно да је краљ одржао своју реч и дао му тврђаву Корођи, а кад се Дмитар појавио уз Павла Кињижиа, дигнут је дух клонулој хришћанској војсци која се под Стеваном Баторијем борила против Турака, па су Турци били страховито потучени на Хлебном пољу.
Године 1486. послао је краљ Матија Дмитра Јакшића, као свог изасланика султану у Цариград. Султан је Дмитра лепо дочекао и, по обичају, богато обдарио после обављене мисије.
При повратку у Банат, у близини Смедерева, на мосту преко речице Језаве, пресрео је Дмитра Јакшића његов стари и љути непријатељ Гази Мустафа, па га у боју тешко ранио.
Од те ране Дмитар је умро 8. новембра исте 1486. године у својим дворима у Надлаку на Моришу.
смрт Стефана Јакшића
Две године после смрти млађег брата, Дмитра, старији међу браћом из прве генерације Јакшића на Моришу, Стефан, боравио је 1488. у Бечу где се тада налазио двор краља Матије. Ту се разболео и умро 5. јануара 1489. године. Био је ожењен Милицом, није познато из чије куће и рода, али очигледно Српкињом, са којом је имао шесторо деце, три сина Дмитра, Стефана и Марка – и три кћери – Ану, Јелену и Ирину. Срењи син Стефана Јакшића, такође Стефан, оженио се 1501. године ћерком Милоша Белмужевића. Невеста се звала Милица, као и младожењина матер, па су имена Стефан и Милица у другој генерацији те лозе Јакшића на Моришу била подударна са именима прве генерације.
Милош Белмужевић
А отац невесте, Милош Белмужевић (Биомужевић), који је такође као и Јакшићи ушао у народну епику, био је маркантна личност пореклом oд угледне властеле средњовековне немањићке државе, а доселио се у Банат са Зетског приморја, где је око 1452. био заповедник Медуна, који није могао да одржи према Турцима. Молио је Дубровник 1469. за дозволу да се настани у стонском приморју, али се то настањивање није остварило, јер је нешто касније дошао у Банат, како у свом тестаменту каже, на „угарски арсаг, где je примљен у ред угарских племића. Имао је титулу „егрегиус“ и краљ Матија га је поставио за заповедника једног дела коњице „хусаронес”
Уз сталне борбе са Турцима, истакао се као и Дмитар Јакшић и у борбама које је краљ Матија водио у Шлеској, где је Милош био и рањен.
Милош Белмужевић (Биомужевић из народних песама) после смрти краља Матије помогао је краљу Владиславу са својих хиљаду коњаника у борбама око престола и зато му је Владислав 1496. за заслуге, потврдио право на све поседе, а 1498. споменут је Милош у краљевском декрету међу угарским баронима уз обавезу да учествује у ратовима „са својим хусарима”.
Био је ожењен Оливером и са њоме изродио сина Вука и кћер Милицу.
погибија Вука и смрт Милоша Белмужевића
Тог сина јединца, Вука, међутим, трагично и непреболно је Милош изгубио пред своју смрт. Догодило се то на празник Успенија (15. августа) када је са Вуком и пратњом био пошао на славу манастира посвећеног Богородици, који се налазио у близини Тисе.
Турски заповедник Смедерева сазнао је од једног пребеглице да ће и Милош доћи на речену манастирску славу. Иако је владао мир – кришом је прешао уочи саме славе преко Дунава, па се са својим одредом од 300 турских коњаника прикрио у врбацима на обали Тисе.
На дан славе, предвече, пошаље четрдесет коњаника да изазову Милоша на борбу како би га намамили у замку. Тако је Милош гонећи изазиваче улетео у припремљену клопку и сукобио се са петоструко бројнијим Турцима који су га дочекали и напали из заседе у врбацима. Окршај и сеча били су веома жестоки, сам Милош био је рањен, а син му смртно исечен.
Како би осветио сина наредио је по повратку у своје дворе да изведу из тамнице све заробљене Турке па их је због вероломства и из освете ставио на муке и затим побио. Није се ни тиме задовољио него је, након што је преболео рану, прелазио Дунав и тамо се сечом светио Турцима.
Губитак сина, међутим, није могао да преболи па је затражио од краља Владислава дозволу да може учинити „последње расположење” са имањем. Тестамент је написао 8. септембра 1500.,а почетком 1501. године умро је војвода Милош Белмужевић.
поседи и деоба Јакшића
Те исте године, с јесени, кћер му Милица удала се за Стефана Јакшића и како је невеста била једино потомство Милоша Белмужевића, Јакшићи су уз своја огромна имања, стекли овом женидбом и Фекетић и Фехерехаз са пустаром Бајза Бокор. Они су тада поседовали осим својих утврђених двора у Надлаку и огромних поседа у Угарској и дворац у горњем делу Београда, па је њима припадала и по њима била и названа и Јакшића кула а према народној традицији и црква Ружица и кула Небојша.
Као угарски племићи имали су и они као и Милош Белмужовић титулу „egregius српским исправама писали као војводе.
Удовица Стефана Јакшића из прве генерације, Милица, знатно је надживела супруга, умрла је 1506. године. Те исте, последње године свог живота, а у дворима Јакшића на Моришу, потписала је 26. маја повељу којом је обавезала сина Стефана и своје потомство после њега да полажу манастиру Хиландару сваке године по 130 дуката у злату.
Деоба Јакшића, опевана у народној епици, догодила се вероватно 1511. године када су браћа по стричевима, Јакшићи, поделили међу собом своје огромне поседе.
прво католичење Јакшића
И тако, три године после те деобе опеване и у народној песми, а након победе над претходницом дожиних крсташа и после распомамљене сече кoja je уследила, када су феудални оклопљени коњаници под вођством Баторија и Чакиа стигли до Надлака у утврђеним дворима, како је раније речено, дочекали су их свесрдно и прихватили њихов триумф Јакшићи друге генерације. Уз племићку сталешку солидарност таквом су донеку допринеле и родбинске везе те друге генерације са мађарским племством. Син Дмитра из прве генерације, Петар, био је ожењен са Катарином Чаки, сестром чанадског бискупа Миклоша Чакија, који је са својим коњаницима, уз Баториа, био протагониста управо извојеване победе над Дожиним крсташима.
То истовремено значи да је тај Петар Јакшић из друге генерације био први међу Јакшићима који је прешао у католичку веру јер се иначе не би могао оженити сестром католичког чанадског бискупа.
НАСТАВАК И ДАЉИ ТОК БУНЕ ЂЕРЂА ДОЖЕ
устаници освајају Надлак
Дакле, у утврђеним дворима Јакшића на Моришу феудални коњаници и њихови домаћини из друге генерације Јакшића после тријумфалног дочека славили су заједно сву ноћ, гостећи се и пијанчећи уз свирку зурли.
Овај свој први тријумф и славље племићи су, међутим, скупо платили јер је током ноћи до Надлака стигла главнина војске Ђерђа Доже, па су их у свитање и напали затечене у пијанци са одложеним оружјем и оклопима, неспремне да се бране. Са кровова надлачких кућа нападачи су скинули сламу и шиндру, тиме су потпалили дворе и тврђаву Јакшића, а јуришем који је уследио убрзо је био скршен отпор бранилаца. Поражени племићи спашавали су се куд који безглавим бекством па су у тој властелинској погибији у дворима Јакшића на Моришу запленили Дожини устаници и златни барјак што га ја краљ био даривао Баториу као команданту границе према Турцима. Сам Батори се, по једној од верзија о том догађају, спасао тако што се сакрио у подруму винограда недалеко, по другој прикрио се у мочвари, по трећој у колиби. После је успео да се докопа коња и није се у бекству зауставио до Темишвара.
Најверодостојнија је, међутим, верзија по којој се после пораза Батори у бекству према истоку обалом Мориша прво био склонио у шољмошку тврђаву у којој се три дана опорављао па тек онда наставио своје бекство до Темишвара.
И Јакшићи друге генерације су успели да спасу главе као и Батори па су му се и придружили у одбрани темишварске тврђаве.
стравична освета побуњених кметова
Међутим, срећа која је у бекству после катастрофалног пораза помогла Баториу и Јакшићима није једнако послужила и остале феудалце затечене и изненађене у надлачким дворима и тврђави Јакшића. Многи су побијени, многи живи ухваћени, а бискуп Чаки и племић Ровазди Петар кренули су, у бекству, према Чанаду, али су их сељаци заробили и везане довели Ђерђу Дожа.
И тада, док су двори Јакшића и њихова тврђава догоревали, догодила се, уз згариште које се још димило, сурова освета дуго понижаваних и злостављаних кметова. Бискуп и заробљени племићи међу којима су забележени, уз већ поменутог Петера Роваздиа, и Андраш Орос, Ђерђ Доци, Миклош Торњаи и извесни Лукач, били су једни набијени на кочеве, а други распети на крстове са главама према земљи. Била је то одмазда за многа тешка злодела што су их ове велможе починили и по којима су били омрзнути, а међу осталим, такве суровости као што је набијање на колац примењивали су и непосредно пре тога феудалци кажњавајући заробљене крсташе.
Могуће је утврдити да се та крајње сурова одмазда у Надлаку Јакшића на Моришу, догодила 28. маја 1514., а четири дана после надлачког пораза феудалне војске који се збио 24. маја у свитање.
Извор: Мала Рашка а у Банату: историка Зрењанина и Баната / Милан Туторов. – Зрењанин : Градска народна библиотека, 1991.
4. децембар 2019. у 12:34
Војислав Ананић
ЧАНАД
1. Јохан Шевић
2. Петар Мариановић
3. Живан Шевић
4. Петар Шевић
5. Павао Мариановић
6. Маноило Вуичић
7. Фендрих Живко
Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61
4. децембар 2019. у 12:49
Војислав Ананић
ПЕЧКА
1. Јохан Хорват
2. Георгиус Раић
3. Михаљ Паидаковић
4. Јожа Цветиновић
5. Момир Деанов
6. Сава Јосимовић
7. Михаел Хорват
Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61