Срби у Молдавији

Пише: Др Љубивоје Церовић

Срби у средњовековној Молдавији • Срби у руско-турским ратовима у 18. веку на тлу Молдавије • Бесарабија у 19. веку • Доситеј Обрадовић у Молдавији • Срби у Бесарабији • Истакнути учесници Првог српског устанка у Бесарабији • Сима Милутиновић Сарајлија у Кишињеву • Пушкин и Срби у Бесарабији • Путешествије Јоакима Вујића по Бесарабији • У дипломатској служби Русије, Србије и Црне Горе • Молдавија у 20. веку

На територији Молдавије, коју је наша народна поезија називала Богданском или Басарабином Земљом, Срби се почињу да насељавају првом половином 15. века, на имања молдавске властеле. Супруге молдавских војвода, из рода Бранковића и друге српске властеле, подизале су цркве и манастире у Молдавији, али и даривале манастире у Србији. У овој православној и романској земљи, у средњем веку живели су и стварали многи српски културни и духовни прегаоци. У време када је територија Молдавије прикључена Руском царству, после пропасти Првог српског устанка, у ову земљу насељавају се војводе и знамените личности устанка, бежећи испред турске освете. О Молдавији су писали српски хроничари и путописци, упознавајући ширу јавност о овој земљи вредних становника, непоколебљивих бораца за слободу.

У новијој историји, Срби су се укључили у значајне догађаје који су изменили ову земљу: Први светски рат, Октобарска револуција и Други светски рат. Заједничка борба зближила је припаднике молдавског и српског народа.

Срби у средњовековној Молдавији

Током пролећа, од античког до средњег века, преко питоме Молдавије, на путу од црноморских степа у данашњој Украјини, према средњој и западној Европи, пролазили су многи народи, индоевропског и монголског порекла. Од раног средњег века у Молдавију, као и читаво поднебље Бесарбије, насељавало је становништво романског и словенског порекла.

Од 9. до 13. века Молдавија се налазила у саставу Кијевске Русије. У 10. веку становништво Молдавије је примило хришћанство од византијских проповедника. На тај начин Молдавци су се духовно и културно развијали у свету православља.

Од 10. до 13. века Молдавија је била изложена упадима монголских племена, најпре Мађара, потом Печенега и Кумана и коначно Татара. У 14. веку Молдавцима је власт наметнула Краљевина Угарска. Првом половином 14. века Молдавија се ослободила туђинске власти. Тада је војвода Басараба, са подручја Арђеша у Влашкој, двадесетих година 14. века ујединио румунске земље између Карпата и Дунава и поставио темеље Влашкој. После неколико победа над Татарима (1325-1328) проширио је територију и на исток, северно од Дунава, између Прута и Дњестра. Од тада је ово подручје почело да се назива Бесарабијом.

После Басарабе, власт у Молдавији поново успоставља Угарска, да би 1359. године војвода Богдан протерао Мађаре, па је Молдавија остварила самосталност.

Другом половином 14. и током 15. века Молдавија је била поприште на којем је, преко Угарске и Пољске, католичка црква покушавала да преобрати православно становништво у католике, у чему није имала успеха.

Настојањима Пољске и Угарске током 15. века да потчине Молдавију придружила се и Турска. У борби против страних завојевача, посебно Турака, уздигао се војвода Стефан Велики (1457-1504). После победе над Турцима 1475. године, учврстио је своју власт у Молдавији. У борби против мухамеданства и католичанства, склопио је 1497. године савез са руским великим кнезом Иваном III. Успешно је одбио и напад Пољске 1497. године. Познато је да је војвода Стефан Велики даровао српски манастир Хопово на Фрушкој гори.

Прве информације о Молдавији у српским текстовима помињу се у “Житију Стефана Лазаревића”, које је 1435. године написао Константин Филозоф. И у другим српским средњовековним списима Молдавци се помињу као Басараби и Карабогданци, а њихова земља као Басарабина земља, Молдавска земља, Богданска земља, Карабогданска итд. У српским народним песмама као што је “Диоба Јакшића”, помиње се Карабогданска.

У првој половини 17. века Иван Гундулић у “Осману” описује Хотинску битку која се одиграла на Дњестру у Басарабији 1621. године, између Пољака и Турака и ту говори и о Богданцима и о њиховој земљи Богданији.

У време владавине Петра IV Рареша (1526-1538. и 1541-1546) Молдавија је доживела неколико пораза од Турске. После упада султана Сулејмана Величанственог 1538. године, почело је мешање Турске и у унутрашње послове Молдавије. Оно је појачано током 17. и у 18. веку, што је довело до политичког и привредног заостајања Молдавије.

Супруга Петра IV Рареша, “Госпожда Јелена”, кћерка последњег српског деспота од рода Бранковића – Јована, била је велики мецена културе у Молдавији. У Ботошану је саградила две цркве. У једној од њих стоји натпис “Јелена деспотовна, госпожда Петра војводе, дшти Јоана деспота”. Једну цркву је подигла и у Сучави.

Бранковићи, последња средњовековна владарска породица у Србији, потичу из времена Немањића. Највиши домет постигао је деспот Ђурађ Бранковић, чији је унук био деспот Јован Бранковић.

Јелена Бранковић је помагала супругу и у дипломатској кореспонденцији. О томе сведочи белешка молдавског писца Григора Урекеа, који је другом половином тридесетих година 16. века забележио: “Петар Рареш договори се са својом женом Јеленом да султану Сулејману, турском цару, пошаље писмо са великим молбама да би се сажалио на њега и опростио му савијајући главу под цареву сабљу и да би послао писмо Јаношу (Запољи) мађарском краљу, како би му овај дозволио да напусти земљу и оде у Цариград и служи на царевој Порти. И пошто је Јелена знала српска слова, она написа писмо цару, са много срџби и жалби.”

Убрзо је Турска сломила отпор Молдавије; 1538. наметнула своју власт и прикључила јужни део Бесарабије. Петар IV Рареш постао је кроз три године поново војвода Молдавије, али као турски вазал.

Игуману манастира Неамц, Макарију Србину, који је касније постао епископ Романске епархије, Петар IV Рареш је наложио да напише “Хронику Молдавије”, која је обухватала прошлост ове земље од Стефана Великог до његовог времена. Макаријеву “Хронику” наставили су да пишу његови ученици Ефтимије и Азарије.

Обавештење о српској историји пружају три хронике Молдавије, које су, у разна времена, написали Григоре Уреке, Мирон Костин и Јон Некулче.

Вредна помена је и “Српско-молдавска хроника” из 17. века, која се бави историјом и других балканских народа.

Забележено је да су телесну гарду Петра IV Рареша чинили Срби.

Кћерка Петра IV Рареша и Јелене, Роксанда, супруга молдавског војводе Александра IV Лупушњана (1552-1561. и 1563-1568), даривала је 1567. године манастир Милешеву, “у коме почива тело светога Саве”. Њеном заслугом, на Молдавском двору су прихваћени потомци Стефана Вукића Косаче, херцега од светог Саве. Прихватила је “три баратијенца и двије сестре”, како стоји у писму Дубровчанима 1566. године које је написао Драгомир Србин. Били су то: Георгије, Павле, Стефан, Катарина и Марија. Они су са Роксандом били у родбинским везама преко породице Јакшића.

Име славног рода Бранковића користили су и поједини авантуристи. Тако је неки Јаков из Ираклиона на Криту, успео да убеди војводу Александра и Роканду да је потомак Бранковића, односно рођак Роксандин. Као потврду о његовом високом деспотском пореклу користио је диплому коју му је доделио цар Свете Римске Империје Карло V, у којој је стајало да је наследник лозе Бранковића – Јаков деспот и маркиз Пароса и Наксоса. Успео је преваром да се чак домогне војводског молдавског престола и да влада две године.

Александруа Лупушњана је на војводском престолу 1568. године наследио његов и Роксандин син Богдан, који је војвода Молдавије био до 1572. године.

Друга половина 16. века у историји румунских земаља била је обележена борбом влашких и молдавских војвода за збацивање турске владавине. То је нарочито дошло до изражаја за време владавине војводе Михаја Храброг (1593-1601). После неколико извојеваних победа над Турцима, ослободио је Влашку, а затим освојио Молдавију и Ердељ и први пут у историји 1600. године ујединио све три румунске земље.

У војсци Михаја Храброг налазили су се и Срби. Према изворима који потичу од Михајевог летописа Немца Балтазара Валтера, прекодунавски Срби су послали “кнезу Михају” делегацију са предлогом да му се придруже, наводећи да се у шумама око Кладова налази око десет хиљада Срба, спремних да ступе у акцију. По наводима кардинала Маласпине, у војсци Михаја налазили су се поред Румуна, Мађара и Срби.

Међу командантима војводе Михаја помиње се и жупан Србин Никола, “командант знатног одреда коњице”, који се истакао у неколико битака. Српски војвода Дели Марко у биткама за уједињење румунских земаља предводио је одред од хиљаду коњаника. У време Тридесетогодишњег рата стао је на страну ердељског кнеза Габора Бетлена. У намери да оствари утицај у Молдавији, Бетлен је покушао да за њеног војводу наметне Дели Марка. Запажено место у румунској ослободилачкој војсци имао је и Србин Ђорђе Сланкаменац. Са својих две хилијаде војника као крајовски бан учествовао је на страни Михаја Храброг у неколико битака.

У војсци Михаја Храброг велику славу стекао је легендарни српски јунак Старина Новак, којега Румуни славе и као Баба Новак. Познат је и у бугарској народној традицији. Овог српског капетана из војске Михаја Храброг, славни румунски историчар и осведочени пријатељ српског народа, Николае Јорга окарактерисао је као “јунака из поетске легенде”. Родом из Пореча, са неколико хиљада својих хајдука, међу којима су били Срби, Власи и Бугари, водио је битке против Турака по Србији и у Бугарској, да би 1595. године пришао Михају Храбром. Од тада па све до своје мученичке смрти 1601. године учествовао је у више битака, које је Михај Храбри водио на подручјима Влашке, Молдавије и Ердеља.

После погибије војводе Михаја Храброг, у Влашкој и Молдавији је поново успостављена турска власт. Турска је опет почела да поставља влашке и молдавске војводе. Упркос томе, у румунским земљама јачао је антиотомански покрет и постојала снажна жеља за националним ослобођењем. Оличење те борбе у Молдавији је био војвода Василе Лупу (1634-1653), који је успео да сломи моћ бојара и ојача војводску власт. У сукобима са Русијом, учврстио је међународни положај Молдавије. У његово време дошло је до процвата културе. Војвода Лупу је био ктитор и српских православних манастира. У његовим повељама помињу се манастири Лепавина у Славонији, Милешево у Србији и Требиње у Херцеговини. За време владавине Василе Лупуа, уз помоћ Кијевске духовне академије, 1640. године у Сечави је отворена Славјано-грчка академија, и наредне године подигнута и типографија.

Насељавање Срба у Молдавију почиње првом половином 15. века. Прво српско насеље у Молдавији – Срби, помиње се 1423. године. Налазило се на реци Ребричеа. Српско насеље Селиште на реци Пруту помиње се 1489. године.

Податке о Србима у 16. и 17. веку дају страни путописци. Рајхерсдорф, Немац из Саксоније, описујући Молдавију 1541. године, наводи да у овом војводству живе и Срби. Пољак Стриховски 1575. године пише да Срби живе у Бесарабији, источној провинцији Молдавије. Путописац Креквиц, из Трансилваније, 1685. године наводи да Срби живе у Молдавији “од старина”.

Петар, војвода Молдавије, 1588. године, уз ангажовање бојара Шептеличија, насељава Србе на подручје названо Фонтана Капелнеи. Године 1598. забележено је да српско становништво живи у насељу Срби, у региону Сучаве.

Војвода Јеремија Мовила, у повељи из 1603. године, наводи и Србе међу становницима који су насељавали Молдавију. Живели су на подручју манастира Побрата у насељу Велени у области Кигечија. Исте године Срби се помињу у насељу Србени крај Брлада. Село Срби помиње се 1603. године у дистрикту Тутова. Срби се помињу 1623. као становници Балошештија. Села Србешти и Градина налазила су се у области Роман на реци Серету. Насеље Срби налазило се у дистрикту Ковурлуи. Село Срби помиње се у дистрикту Текучи 1734. године. У области Бакау била су два насеља са називом Срби, а једно Србилор. У области Сучаве помињало се више насеља под називом Срби. Године 1786. неколико села у дистриктима Дорохој и Неамц носило је називе Срби. У 17. и 18. веку Срби су живели у насељу Хабашешти у близини Јаша.

Срби у руско-турским ратовима у 18. веку на тлу Молдавије

Осамнаести век био је обележен руско-турским ратовима, којима је било захваћено и подручје Бесарабије.

Први у низу руско-турских ратова догодио се 1710-1711. године. Тада је изведен чувени Прутски поход армије цара Петра Великог, када је заједно са војском молдавског војводе Кантемира са подручја Молдавије требало да буде протерана турска војска. Међутим, ратне операције се нису завршиле успешно по Русију и Молдавију.

У рату од 1735. до 1739. године, када је Турска поражена, Русија је добила проширење на северни део Бесарабије.

Жестоке борбе вођене су између Русије и турске на територији Бесарабије у рату од 1768. до 1774. године. После рата који је окончан миром у Кучук – Кајнарџију, Русија је добила протекторат над румунским кнежевинама Влашком и Молдавијом, у чијем се саставу налазила и Бесарабија.

Рат вођен од 1788. до 1791. године донео је ново проширење Русије на рачун Турске на данашњем тлу Молдавије. Тада су Руском царству припојене територије источно од Дњестра, у Придњестровљу, са градовима: Тираспољем, Григориопољем, Слобозијом, Дубосаријем и др.

У ратовима вођеним против Турске у 18. веку, посебно су се истицали два Србина. Први је био гроф Сава Владисављевић Рагузински, а други генерал руске царске војске Петар Поповић Текелија.

У време непосредно после Великог рата (1683-1699), када су Турци протерани из већег дела Панонске низије, појачао се ослободилачки покрет у Молдавији. У настојањима да протера Турке, молдавски војвода Димитрије Кантемир је ступио у савез са руским царем Петром Великим, који је био усмерен ослобођењу Молдавије од Турске. У припремама за заједничко дејство Руса и Молдаваца против Турака 1710. године значајну улогу имао је саветник цара Петра Великог, Сава Владисављевић гроф Рагузински.

Гроф Сава Владисављевић Рагузински (1664-1738), царски саветник, политичар, дипломата, путописац, полиглота, један од најбогатијих људи у Руском царству, највише се налазио у служби цара Петра Великог.

Потицао је из угледне српске властелинске породице Владисављевића, чији чланови су од давнина живели у околини Гацка. Почетком 17. века под притиском бегова Ченгића избегли су из завичаја. Савини преци су се иселили у Дубровник, док се део њих настанио у Црној Гори, Боки Которској и у Требињу.

Сава, син кнеза Луке Владисављевића из Гацког, школовао се у Дубровнику, а крајем века отишао је у Цариград. Овде га је запазио руски посланик, са којим је сарађивао. На његову препоруку, 1703. године ступио је у службу руског цара Петра Великог. Зналац више језика (руски, турски, италијански, латински и грчки), широког образовања и високе личне културе, са дипломатским искуством, постао је саветник руског цара. По његовом захтеву, одлазио је у дипломатске мисије у Цариград, на Порту. За заслуге је добио и дворац трговачке концесије у Азову у Украјини. У бици код Полаве, када је Русија поразила Шведску, чију је војску предводио краљ Карло XII, Владисављевић је руководио читавом интендатуром руске армије.

За изванредне заслуге цар Петар Велики доделио му је 1710. године титулу дворског саветника за питања православног Истока. Поред заслуга за склапање савеза руског цара са молдавским војводом Димитријем Кантемиром 1710. године, посредовао је у организовању устанка црногорских и херцеговачких племена.

У периоду између 1716. и 1722. године, боравио је у Венецији и Дубровнику. Желео је да на свом имању подигне православну цркву у Дубровнику, али му то није било дозвољено. Због тога је подигао цркву у Топли, покрај Херцег Новог.

Од цара Петра Великог добио је одговоран и сложен дипломатски задатак да са римским папом закључи Конкордат о уређењу питања везаних за положај католичке цркве у Русији. Међутим, смрт папе Климента XI онемогућила је да се овај пројекат оствари. У Венецији је добио титулу патриција.

После смрти Петра Великог 1725. године царица Катарина I га је именовала за амбасадора у Кини, са задатком да разреши питање границе између ове две велике империје. Преговоре је водио са царем у Пекингу, а разграничавање је вршено на терену. Резултат ових преговора било је склапање Буринског уговора, којим је током наредна два века обезбеђен мир на овој дугој граници. По налогу Руског двора, Сава Владисављевић је на кинеској граници подигао више градова, утврђења и граничних постаја. Тако је 1727. године основао град Тројицкосавски и подигао цркву, посвећену Светом Сави. После тога се вратио у Москву 1728. године.

По повратку из Кине добио је висока руска признања. Поред Ордена Александра Невског, поклоњен му је дворац у Петрограду и три имања. Написао је већи број радова, међу којима се истицао опис путовања у Кину. Још је тада закључио: “Са Кином не би требало улазити у рат, ако не постоје крупни разлози”.

Пред смрт даровао је манастире у Херцег Новом и Житомислићу, као и цркву у Топли.

Поред бројних заслуга за свој народ, Владисављевић је први на Руском двору поставио српско питање, као главни проблем Балкана.

Сава Владисављевић Рагузински је умро 1738. године, у време владавине царице Ане Ивановне. Сахрањен је у Благовештенској цркви Александра Невског у Петрограду, међу члановима царске породице.

Непосредно уочи избијања сукоба руско-молдавских снага са Турском, гроф Владисављевић је добио задатак да “обезбеди цивилну страну рата”. У име руског цара водио је преговоре са молдавском страном. О томе говори молдавски хроничар Јон Некулче, који за грофа Владисављевић каже да је “царев министар, којег сматрају бољаром великог значаја, који зна више језика”. Сава Владисављевић је имао овлашћење да сваком молдавском пуковнику исплати 100, подофициру 30, заставнику и интенданту 10, а војнику пет рубаља. Уједно је редиговао уговор између руског цара Петра Великог Романова и молдавског кнеза Димитрија Кантемира. Овај рат окончан је 1711. године после Прутског похода Руске војске, поразом савезника.

После пораза у рату са Турцима 1711. године, Кантемир са 11.000 Молдаваца прелази у Русију, добивши титулу кнеза, пространа имања у Украјини и доживотну пензију. Писао је историјске радове, међу којима велику вредност има “Хроника стародревности романо-молдавско-влашке”, затим “Историјско, географско и политичко описаније Молдавије”, на молдавском језику, као и “Историја настанка и пада Отоманске империје”. Био је један од првих историчара који су предвидели неминовни пад Турске империје. У Русији је видео велику силу која ће Молдавију ослободити од турског ропства.

Изгубивши поверење у румунске владаре, Порта је почела на влашки и молдавски престо да доводи “фанариоте” више од једног века. Фанариоти су били припадници угледних грчких породица у цариградском кварту Фанар, на Златном рогу. Они су били веома утицајни код Порте, посебно у односу на православно становништво Турског царства. Више од једног века – све до 1821. године били су изборни кнежеви Влашке и Молдавије.

У ствари, Турска је суочена са опасношћу губитка румунских земаља, одлучила да обезбеди контролу над привредним и политичким животом ових земаља. Зато је установљење финариотског режима био одговор Порте на афирмацију борбе румунских земаља за национално ослобођење. Порти је била потребна верна управа не само за одражавање и послушности Молдавије и Влашке, већ и за систематскију експлоатацију њихових извора, у време када повећање трошкова и издржавање османлијске војске и администрације више није било могуће подмиривати новим освајањима. Установљен да би држао у покорности Молдавију и Влашку, фанариотски режим је знатно ограничио и њихову аутономију.

У руској војсци другом половином 18. века посебно се истицао генерал Петар Текелија.

Петар Текелија (1720-1792), руски царски генерал, потомак је арадске властелинске породице, чији је родоначелник Јован Поповић Текелија био јунак битке код Сенте и први заповедник Поморишке границе. Пошто је стекао ратно искуство на западноевропским бојиштима, прешао је у Русију. Као командант Српског хусарског пука и руских царских корпуса, прославио се у биткама од Западне Европе до Кавказа. Ратовао је у Басарабији. Његова војничка каријера била је дуга готово пола века – од 1747. године када је поморишке граничаре довео у Русију, до смрти у последњој деценији 18. века.

У служби Руског царског двора, одлазио је у Поморишје да убеђује Србе да пређу у једноверну словенску земљу. Непоколебљиво се на челу српских хусара борио против Пруса у Седмогодишњем рату, интервенисао је у Пољској, ратовао против Турака у Бесарабији.

Уочавајући, поред војничких, и дипломатске квалитете Петра Текелије, царица Катарина II му је поверила тежак задатак да развојачи Запорошку Сечу. Дошавши у централно утврђење Сеч, Текелија је прочитао козачким старешинама Манифест о укидању Запорошке Сече. Првобитно јединствено негодовање Козака претворило се у међусобне поделе, да би се, на крају, помирили са судбином. Текелија је, захваљујући свом богатом војнодипломатском искуству, успео да развојачи Запорошку Сечу “без проливања и једне капи крви”. Ово је утрло пут организованој државној колонизацији и успостављању царске власти на овом немирном подручју.

У знак признања добио је више одликовања, међу којима Орден Александра Невског, као и команду над армијом која је имала задатак да штити државне границе према Црном мору.

У новом руско-турском рату 1788. године Текелија је командовао Кавкаским корпусом. После несрећног пада с коња, војна каријера Петра Текелије је била завршена. Умро је 1792. године на свом имању у Новом Миргороду.

Петар Текелија се прославио у ратовима против Турске и у Бесарабији. У руско-турском рату (1768-1774) Српски хусарски пук, са Петром Текелијом на челу, однео је победу код Хотина 1768. године. Нове победе српски хусари су однели код Фокшана у Молдавији и Браиле на Дунаву. После битке код Рјабаја Могиле, у којој се Текелија истакао, главнокомандујући Рјуманцев, у рапорту царици, посебно истиче његов допринос победи. За заслуге у бици код Кагула, у јужној Бесарабији 1770. године унапређен је у чин генерал-мајора.

Бесарабија у 19. веку

Букурештанским миром, који је уследио после руско-турског рата (1806-1812), Русија је добила читаву територију Бесарабије у којој се налазила данашња Молдавија. Ово прикључење Бесарабије Русији значило је да је ова империја избила на обале Дунава и Прута. То је имало велики војно-политички и стратешки значај, у складу са настојањима Руског двора да постане доминантан војно-политички чинилац на карпатско-балканском простору, где су у великој већини живели православни народи. У том смислу били су даљи потези дипломатије Русије, која је после Бечког конгреса представљала водећу европску силу. У том контексту је било и настојање и деловање Хетерије, чије се седиште налазило у Одеси, а предводници овог панхеленистичког покрета били су Грци, који су заузимали висока места у руској дипломатији и у војној хијерархији.

У настојањима Русије да овлада Балканским полуострвом и избије на Средоземље, значајно место имао је Кримски рат (1853-1856). Отпочео као руско-турски сукоб, убрзо је добио европско обележје, јер су се у њега умешале и европске силе (Француска, Аустрија и Сардинија) у настојањима да спрече продор Русије према Средоземљу. Париским миром, Русија је изгубила јужни део Бесарабије, односно излазе на Дунав и Црно море, који су припадали Румунији.

Руско-турски рат и Берлински конгрес 1878. године поново су се тицали и Бесарабије, односно Молдавије. У настојањима да постане одлучујући војни и политички чинилац на Балкану, Русија је Санстефанским миром 1878. године створила Велику Бугарску, што би јој осигурало излазак на Средоземље и одлучујућу позицију на Балкану. Европске силе, у настојањима да ово спрече, организовале су Берлински конгрес 1878. године. На тај начин балканске земље дошле су у интересну сферу Аустроугарске. Русија је добила јужни део Бесарабије, па се ова територија поново у целини нашла у саставу Русије. На тај начин Бесарабија је добила изузетан стратешки положај у Руској империји, која се није одрицала амбиције да буде пресудан чинилац на Балканском полуострву. То је био разлог да Бесарабија буде предмет посебне бриге Русије, како са стратешког, тако и са привредног аспекта, као један од развијенијих делова Руског царства.

Доситеј Обрадовић у Молдавији

Од 1781. до 1782. године у Молдавији је боравио Доситеј Обрадовић, књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ. Најистакнутија личност доба просветитељства и рационализма у нас, својим стваралаштвом у потпуности је изразио сукобе између схватања старог и новог доба, насталих средином 18. века. Просветитељски покрет 18. века у чијем је стварању учествовао и Доситеј одиграо је значајну улогу у ослобађању човека од неприкосновених догми феудализма.

После боравка на грчком острву Хиосу и у Цариграду, Доситеј је лађом, делтом Дунава, доспео у Галац, молдавску луку на овој великој реци. Тамо се представио “младом господину” из познате молдавске породице Балса. По његовој препоруци Доситеј је отишао у Фокшан. Тамо га је пријатељски примио “спатар” Теодор Балса. После краћег боравка у овом граду, Доситеј је отишао у Јаш, главни град Молдавије. Дошао је у дом Георгије Балсе, “великог принципаторског вестијарија”. Овде је француском језику подучавао синовца молдавског архиепископа Гаврила Каликамија. Од њега је Доситеј “добру плаћу имао”.

У пролеће 1782. године прешао је у град Роман, код епископа Леона Циуке. О овоме је написао: “Како сам овде оно блажено пролеће и лето провео, описати није ми возможно. К јесени полазе трговци за Лајпсик, а ја имам близу триста дуката. Ево, дакле, оно што желајемо време за Германију и даље. Совјетују ме моји добри пријатељи да останем јошт годину дана и да стечем више. Не, нипошто, јер се бојим да се не усладим у новце, и у спокојство, пак остах ту до гроба.”

Доситеј је у јесен 1782. године напустио Молдавију. На молбу Леона Циуке, епископа из Романа, у Халеу је примио “у надзиратељство његова два младића Александра Циуку, синовца његова и Герасима, дијакона, које је пре мене тамо слао”. Нашао их је у Халеу, где су студирали. Овде је скинуо свештеничку одобру и заувек обукао грађанско одело. Овај преломни тренутак у свом животу, описао је овим речима: “Овде се преобучем у светске грешне хаљине, као и остали људи человечскога чина, дам се записати у каталог университета и пођем слушати философију, естетику и натуралну теологију.”

Боравак у Молдавији оставио је снажан утисак на Доситеја. То је изразио у писму Харалампију Мамули, свештенику у Трсту, које му је упутио из Лајпцига, априла 1783. године. У њему је посебно истакао да је на њега незаборавни утисак оставило “велико стварање благовордних бољара молдавских за воспитање и науку њихове деце: не има сад младић у Јашу, који не зна, осим свог језика, јелински и француски, многи латински и талијански”. Непроцењиве заслуге за ово, наставља Доситеј, припадају епископу романском Циуки, чију љубав према науци и домовини “није могуће довољно описати”. Овај зналац више језика, утемељивач богате библиотеке у Роману, коју је створио о свом трошку, преводилац са француског и грчког језика на молдавски, задужио је културу своје земље.

Када је из Молдавије доспео у Лајпциг, Доситеј је 1783. године штампао “прву част” свог знаменитог дела “Живот и прикљученија”.

Од свих дела, од којих су многа значила прекретницу у историјском развоју српске књижевности и представљају високе домете у литерарном погледу, ово аутобиографско дело представља његов најзрелији спис. На занимљив и приступачан начин, указивао је на пример властитог физичког и духовног сазревања.

Оцењујући “Живот и прикљученија” Доситеј Обрадовић, историчар књижевности Боривоје Маринковић је нагласио: “Желећи да причом о себи и свом животу утиче васпитно, пре свега на младе генерације, које су тек улазиле у просторе обасјане најновијим људским достигнућима, стварао је литературу блиску легендама старозаветних пророка. Крећући се у границама типичног педагошког романа 18. столећа, који у процесу стицања животних искустава има задатак да изврши минуциозну анализу индивидуалног формирања, Доситеј је на властитом примеру, по обрасцима великих писаца, изнео психолошки проблем личне трансформације од бесловесног створења до високо образованог интелектуалца”.

Срби у Бесарабији

После пропасти Првог српског устанка, вожд Карађорђе Петровић са вођством устанка прешао је Саву и ступио на тло Аустрије септембра 1813. године. Овде га је дочекао Аустријски генерал Црвенка и под стражом отпратио до манастира Фенек у близини Земуна. Са Карађорђем су дошли Јаков Ненадовић, Младен Миловановић, Сима Марковић, Лука Лазаревић, Павле Цукић и други. Они су пребачени у Варадинску тврђаву. Део војвода пребачен је у Арадску тврђаву. О овоме у књизи “Живот и дела великог Ђорђа Петровића врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његових војвода и јунака” говори Константин Ненадовић.

Карађорђе је децембра 1813. године послао архимандрита Спиридона Филиповића, руског представника у Србији, у Руски логор на Рајни, где се налазио цар Александар I са молбом да исходује код аустријског цара да се одселе у Русију. Међутим, Бечки двор је обавестио вођство устанка да ће бити упућени у Штајерску. Aустријанци су у Грац спровели Карађорђа и његовог старијег сина Алексу. Српске војводе такође су распоређене по Штајерској. Породице су им остале да живе у Новом Саду.

Коначно, јуна 1814. године, Карађорђе је добио пасош за Русију. Из Штајерске војводе су најпре дошле у Нови Сад по породице. Карађорђе и војводе су са породицама 17. септембра 1814. године кренуле из Новог Сада, преко Темишвара и Ердеља за Русију. У бесарабијски град Хотин стигли су 26. октобра 1814. године. Овде су добили смештај и издржавање. Карађорђе је добио 1.000 царских дуката годишње, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић по 500, а остале војводе 400, 300 и мање дуката. Карађорђу и војводама се придружио и вођ буне у Србији 1814. године Хаџи Продан Глигоријевић.

Јануара 1815. године у Хотину је Карађорђе одржао састанак са војводама, на којем су назначени даљи потези вођства устанка у односу на заштиту српског становништва у Турској.

У Хотину су се српске војводе “договориле да начине молбу цару Александру, у којој ће описати свирепства турска, која се тад у Србији збивају, и замоле га да помилује српски народ у Србији, који је жртва Букурештанског мира. И ако ништа друго, у тадашњим тешким по Русију околностима учинити – боље – не може, бар да пишу султану да престану паше од сече и набијања на коља Срба”.

Молбу су Карађорђе и војводе руском цару Александру I послали у Париз, по Младену Миловановићу.

Убрзо је у Хотин вожду Карађорђу вести са Руског царског двора донео Младен Миловановић да им император Александар I поручује да је саветовао Турцима “да од рата са Србијом одустану и да се придржавају Букурешког трактата”. Миловановић је обавестио Карађорђа “да је Наполеон побеђен и у заточење послат па да је ратовање свршено, тако да ће се и цар Александар ускоро у Петроград повратити”. Карађорђе је очекивао да га руски цар позове у аудијенцију.

Коначно, почетком 1816. године, вожд Карађорђе је са војводом Јаковом Ненадовићем отишао у Петроград руском цару.

Није наишао на разумевање на Царском двору: “Залуд су били изговори царског и царевог, да томе није сад време, да су у Русији од француских ратова јошт пресне ране да она кад би на Порту устала, ако би то и корисно било православљу, целу европску политику вређало би. Но сви ти разлози, били су за њега узалудни. Он остане при свом мишљењу. И кад види и увери се Карађорђе, да се тад слабо у руску помоћ надати може, остави Петроград и врати се натраг жалостан, у Хотин!”

Намера Царског двора била је да Србима који су избегли у Бесарабију са Карађорђем насели гранично подручје према Турској. На тај начин била би организована Војна граница према Турској, као што је учињено пре више од шест деценија на Дњепру и Дону, односно у Новој Сербији и Славјаносербији.

Од тада су наде Карађорђа у повратак у Србију, где би дигао народ на устанак, биле усмерене према Хетерији.

Националноослободилачки покрет грчког народа – Хетерија, добио је име по античком узору. Наиме, још су у Хомерово доба тајна политичка, религиозна и војничка удружења називана хетеријама. Назив Хетерија, добило је прво панхеленистичко удружење, које је 1795. године основао Константинос Ригас, познат као Рига од Фере. Овог песника, борца за слободу, заробили су Аустријанци и предали Турцима, који су га, заједно са његовим саборцима, погубили на Калемегдану, београдској тврђави, 1798. године.

Хетерија је обновила рад 1814. године, инспирисана херојском борбом српског народа у Првом српском устанку. Хетерија је исте године обновљена и у Атини и Одеси.

Вожд Карађорђе је дошао у додир са вођством Хетерије 1816. године, док се налазио у Петрограду, у аудијенцији код цара Александра I. Овде га је са идејама Хетерије упознао гроф Јоанис Каподистријас, руски министар иностраних послова.

Реализујући договор са вођством Хетерије, Карађорђе је са руским пасошем, априла 1817. године, прешао у Још у Молдавији. После дужих задржавања у овом граду и у Букурешту, јула 1817. године је прешао у Србију. Прошло је непуне четири године од времена када је из ње отишао. За то време овде је дошло до великих промена. Пошто је успешно повео Србе у Други устанак 1815. године, књаз Милош, неспорни вођ српског народа, после ратних успеха, у битку за национално ослобођење кренуо је путевима дипломатије. У томе је имао подршку Русије. Вожд Карађорђе завршио је живот у Радовањском Лугу, када су га убили људи књаза Милоша. Трагичан крај који је доживео вожд Карађорђе симболично је означио победу става да ће се Србија у борби за национално ослобођење ослањати на сопствени национални програм, прилагођен општим међународним приликама.

Према плану вођства Хетерије, устанак балканских народа избио би у Молдавији, Влашкој и у Грчкој. У складу са овом одлуком, генерал Ипсиланти је из Бесарабије повео Хетеристе у Молдавију 1821. године и заузео главни град Јаш. Са друге стране, стремећи једном циљу, освајању Букурешта, влашке устанике предвођене Хетеристима из Олтеније повео је Тудор Владимиреску.

Када је био у питању устанак балканских народ, а који су 1821. године покренула Хетерија, Русија своју позицију није схватила као могућност стављања на чело ослободилачког покрета балканских народа већ је рачунала да ће као велика сила успоставити ред, и то “када би императивна и неодољива потреба доказала да турска влада свим средствима не може поново да успостави стање ствари у складу са очувањем мира”. У оваквим околностима, Хетерија је требало да створи такво стање у Молдавији и Влашкој, без уплитања Русије, како би Света алијанса овластила Русију да успостави ред. Зато је Русија требало да се појави само као сила која званично нема ништа са догађајима у румунским земљама, већ са овлашћењем Свете алијансе у функцији успостављања мира.

Преокрет у устанку румунских кнежевина под вођством Хетерија настао је у тренутку када су се устаничке војске нашле пред Букурештом, а нису успоставиле међусобну везу. Уместо тога, Инсилантијеви људи су погубили Владимирескуа. У ситуацији акционе неспособности устаничке војске која се исказала приликом опсаде Букурешта, руски цар Александар I је осудио Ипсилантијеву акцију и овластио Турску да пошаље трупе и у румунске земље. Ипсиланти је побегао у Ердељ, где су га аустријске снаге ухапсиле и затвориле . У затвору је провео седам година све до 1828. када је умро.

Са румунским устаницима за ослобођење Влашке и Молдавије 1821. године борили су се и многи Срби. Међу њима се посебно истицао Хаџи Продан Глигоријевић, вођа буне у Србији 1814. године. У устаничкој војсци је био пандурски капетан.

У хетеристички покрет за ослобођење румунских кнежевина били су укључени и војводе Петар Добрњац и Миленко Стојковић, који су, плашећи се Карађорђеве освете, 1811. године побегли у Влашку, а потом у Кишињев. Овде су се 1821. године укључили у хетеристички покрет, због чега их је прекоревао књаз Милош, говорећи како “буну хетериста хоће да пренесу у Србију, где је мир тако потребан и делотворан”. Запретио им је да ће и сам “заједно са Турцима устати против њих, ако се усуде ту буну пренети овамо преко Дунава”.

Истакнути учесници Првог српског устанка у Бесарабији

После пропасти устанка у Бесарабију се са Карађорђем на челу населило око хиљаду избеглих српских породица. Међу њима су били истакнути учесници Првог српског устанка.

У Бесарабији живела је и Карађорђева породица. Супруга и деца наставили су да живе у овој земљи и после његове смрти.

Супруга Јелена била је кћи оберкнеза Николе од Маслошева, места које се налази у Јасеници. Никола је био “царски бератлија”, јер му је звање утврђено султановим бератом (указом). Имао је право да уза се држи двеста момака.

Карађорђе и Јелена су имали четири кћерке: Саву, Сару, Полу и Стаменку. Сара и Стамена су отишле у Бесарабију, где су живеле са својим породицама. Јелена је после Карађорђеве смрти водила бригу о синовима.

Алекса, старији Карађорђев син, рођен је 1801. године у Тополи. У Београду је учио школу Доситеја Обрадовића. Са родитељима је дошао у Бесарабију 1814. године. Цар Александар I узео га је у Гардијски корпус. Пошто је завршио Војну академију, оженио се Молдавком Маријом, кћерком дворског маршала Николаја Трокина. Алекса и Марија су живели на свом поседу у Скиљену, на реци Пруту. Имали су сина Георгија (Ђоку). Непосредно после његовог рођења мајка је умрла, а неку годину касније, 1830. и Алекса, који је сахрањен у Кишињеву.

Александар, млађи Карађорђев син, рођен је 1806. године у Тополи. Са родитељима је 1814. године доспео у Хотин. После смрти оца наставио је школовање. Живео је са мајком у оскудици до 1822. године, када им је враћена очева пензија, тако да је могао да настави са школовањем. У Хотину се 1830. оженио Персидом, кћерком Јеврема и унуком Јакова Ненадовића. У Бесарабији је живео до 1830. године, када прелази у Крајову, где је живео до 1830. године. Тада прелази у Србију, поставши ађутантом кнеза Михаила Обреновића. После повлачења кнеза Михаила 1842. године постао је кнез Србије. Владао је до 1858. године, када је побегао у Влашку, а у Србији је поново био кнез Милош Обреновић. Умро је у избеглиштву, у Темишвару 1885. године.

Већина српских избеглица остала је у Бесарабији до 1830. године, када је Србија султановим Хатишерифом добила аутономију, а Турци исељени, изузев војних поседа по градовима. Пошто је прошла опасност од могућих турских репресалија, избегле српске породице из Бесарабије почеле су да се враћају у домовину. После Хатишерифа, књаз Милош Обреновић је у Бесарабију послао депутате Аврама Петронијевића и Цветка Рајевића са писмом којим је Србе који су тамо живели позвао да се врате у Србију. То је било у складу и са ставом Русије да су се после Хатишерифа стекли услови да се војводе и други учесници Првог српског устанка који су живели у Бесарабији врате у Србију. Међу њима неколицина су се посебно истицала.

Јаков Ненадовић, рођен 1765. године у Бранковини, био је један од виђенијих војвода, председник Совјета и попечитељ унутрашњих дела. Са Карађорђем је напустио Србију и 1814. године стигао у Бесарабију. Са Карађорђем се налазио у депутацији на двору код цара Александра I у Петрограду 1816. године. У Србију се вратио 1831. године. Умро је 1836. године у родној Бранковини.

Јеврем, син Јакова Ненадовића, рођен 1793. у Бранковини, у време устанка био је војвода. У Бесарабију је доспео 1814. године. Године 1815. укључио се у војну службу, а генерал Сењајев у Варшави га је унапредио у чин поручника. Убрзо је добио руско племство. Учествовао је у Наполеоновим ратовима, доспевши до Париза. После рата вратио се у Хотин, где је 1828. године, за време руско-турског рата постављен за интенданта у овом граду. У Србију се вратио 1831. године, када је постао државни саветник. Умро је у Београду 1867. године.

Младен Миловановић, рођен 1760. године у Ботуњу у крагујевачком крају, био је војвода, председник Перавитељствујушчег совјета, војни попечитељ. После пропасти устанка, доспео је 1814. године у Хотин.

Скуп устаничких старешина одржан је у Хотину почетком 1815. године, после Хаџи Проданове буне, у време када су Турци спроводили терор над Србима.

У име Карађорђа и српских војвода јуна 1815. руском цару Александру I, који се тада налазио у Паризу, упућен је Младен Миловановић. Пошто је успешно завршио мисију, “Младен после тог свршеног дела врати се из Париза у Хотин и о том Карађорђа и војводе извести”.

Младен Миловановић се вратио у Србију 1822. године. По налогу књаза Милоша убијен је 1823. године.

Петар Добрњац, војвода млавски, рођен је 1771. године. Истакао се у многим биткама. Због неслагања са Карађорђем, заједно са Миленком Стојковићем, напустио је Србију 1811. године, да би се 1812. године настанио у Кишињеву. Овде је од руске владе добијао 300 дуката годишње и живео од трговине и пензије. У више махова покушавао је да се врати у политички живот Србије. Умро је у Јашу 1828. године, где се више година лечио.

Миленко Стојковић, родом из Кличевца у близини Пожаревца, један је од најистакнутијих војвода Првог српског устанка. Учествовао је или водио устанике у више бојева. После протеривања из Србије 1811. године, живео је у Кишињеву, где је добијао руску пензију у висини 300 дуката годишње. Поседовао је земљу и бавио се трговином. У време покушаја руске владе да убеди Србе у Бесарабији да постану граничари, укључио се у агитацију, али га српске избеглице нису прихватиле. Са Добрњцем укључио се у хетеристички устанак 1821. године. Умро је у Бахчисарају 1831. године.

Поп Лука Лазаревић рођен је 1774. године у нахији шабачкој. У време Првог српског устанка био је тамнавски војвода, истицао се у многим биткама. После пропасти устанка, са српским војводама је прешао у Хотин 1814. године. По повратку био је противник династије Обреновића, па га је кнез Михајло Обреновић затворио. У време Александра Карађорђевића био је члан Државног савета. Умро је у Шапцу 1852. године.

Леонтије Ламбровић, митрополит београдски од 1801. до 1813, пореклом Грк из Једрена, био је велики противник Карађорђев. Са руским представником Родофиникином мешао се у унутрашње ствари Србије. После пропасти устанка 1813. године, настанио се у Кишињеву, где је умро 1822. године.

Лазар Арсенијевић – Баталка родио се у Буковику 1793. године. Учио је у Југовићевој школи у Београду. После пропасти устанка доспео је у Кишињев, где је “учио децу богатијих српских бегунаца, и тако живео”. Долази оје у дом Ненадовића где је упознао и оженио се са њиховом рођаком Станом. У Србију се вратио 1827. године. После доласка кнеза Александра Карађорђевића на власт 1842. године, био је саветник и министар правде и просвете. Умро је 1869. године у Београду.

Ђуро Милутиновић Слепи рођен је 1770. године у Грахову. Као млад изгубио је вид, а за време Првог српског устанка преносио је поруке између митрополита Петра 1. Петровића и вожда Карађорђа Петровића. У Београду је учио Велику школу. После пропасти Првог српског устанка, 1814. године избегао је у Хотин. Када су из Петрограда у Хотин долазили Миленко Стојковић и Петар Чардаклија са предлогом Руског двора да Србе населе на граници дуж Дњестра “са правима обичних досељеника” Ђуро се побунио. Обратио се Србима речима: “Зар ви слободни Срби да будете прости козаци, и да заборавите своју красну отаџбину.” Затим се обратио Стојковићу речима: “Господине Стојковићу! Мојсије је избавио свој народ. Избавите ви и нас помажући нам се вратимо у своје отачаство.” У Србију се вратио 1817. године. Живео је у дому Милоша Обреновића и учио његове синове. Био је један од културних посланика у Београду у време робе Србије за стицање националне независности. Умро је 1844. године у Београду.

Сима Милутиновић Сарајлија у Кишињеву

Сима Милутиновић Сарајлија, песник, претеча српског романтизма, рођен је 1791. године у Сарајеву. Учествовао је у устанцима и бунама српског народа за национално ослобођење. Написао је “Историју Србије” и “Историју Црне Горе”. Био је поетски учитељ и васпитач младог Рада Петровића Његоша, будућег црногорског владике Петра 2. и писца “Горског вијенца”.

У историји српске књижевности, као лирски песник, Милутиновић је означен као претеча Бранка Радичевића, а инспирисао је и Његоша на “високе мисаоне узлете и драматско приказивање историјских догађаја”.

У Кишињев Сима Милутиновић је доспео 1819 . године трагајући за родитељима, који су у ову варош избегли после пропасти Првог српског устанка. Нашао је само оца, јер му је мајка у међувремену умрла.

За време вишегодишњег Милутиновићевог боравка у Кишињеву, у главном граду Бесарабије живели су многи истакнути учесници Првог српског устанка. Овде је окончао писање свог најзнаменитијег дела “Србијанке”.

“Србијанка” представља опсежну песничку историју Првог српског устанка, у петнаест хиљада стихова српских народних десетераца. Спев садржи низ успелих песничких слика, импресивних портрета главних учесника у устанку и драматичних приказа херојских борби. У суштини “Србијанка” је представљала први већи покушај стварања у духу народне поезије и спада међу значајан дела српске национално-романтичарске поезије.

Читалачка публика је одушевљено примила “Србијанку”. Поређена је са “Илијадом, па је називана и “Србијада”. Сима Милутиновић је за живота слављен и хваљен као ретко који српски песник. Тако је српска омладина из Будима и Пеште Симу Милутиновића овенчала на свечаности на Орловом брду “јеловим венцем и пшеничним класом”.

На препоруку Срба у Кишињеву, новчана средства за штампање “Србијанке” Сими је обезбедио Јован Ризнић, богати српски трговац из Одесе, који се прославио као мецена у култури. Обезбедио му је три хиљаде талира за штампање и још по сто талира за наредне три године, док се књига на заврши. Милутиновић је испунио обећање дато Јовану Ризнићу и “Србијанка”се 1826. године појавила у Лајпцигу.

Сима Милутиновић се дописивао из Бесарабије са Вуком Караџићем. Сачувана су два његова писма упућена Вуку. Прво је упутио из Ренија, 30. септембра 1819. године, када је на путу за Кишињев, стигао на овај град на Дунаву. У писму у којем је величао стваралачко дело Вука Караџића, посебно је поздравио Спиридона Филиповића, који је једно време боравио у Бечу, пре него што ће доћи у Русију. Међутим, у време када је писао писмо Вуку, архимандрит Спиридон је, као старешина манастира Гиржавке, живео недалеко од Кишињева.

Пре него што ће отићи из Бесарабије, Сима Милутиновић се писмом из Кишињева обратио Вуку Караџићу и 6. маја 1823. године.

О раду на издавању “Србијанке” Сима Милутиновић је писао Вуку Караџићу из Лајпцига 12. новембра 1825. године: “Раније си почео и млого учинио; но дати навршим слутњу твоју давнашњу, да ћу ја некада Сербиаду сочинити”. У писму посебно наглашава да му је “добру сентенцију изрекао и доктор филозофије Платон Симеоновић, Сербин из Каменице изнад Варадина родом, а сад је у Одеском лицеју, првиј најспособниј професор”. Истиче да га је и то подстакло да све учини да “Србијанка” изађе пред свет.

У време Симиног боравка у Кишињеву, велику подршку му је пружао Стефан Живковић.

Стефан Живковић је рођен у кнежини Ражањској. Као богати трговац, 1804. године прешао је у Земун, одакле је српске устанике снабдевао муницијом, оружјем, храном и другим потребама. Када су устаници ослободили Београд, вратио се у домовину. Био је члан српске депутације која је ишла у Цариград, да би преговарала са Портом. Потом је живео на свом имању. Помагао је сиротињу, али је и Правитељствујушчем совјету давао позајмице и по десет хиљада дуката. Био је заточен због сарадње са Петром Добрњцем и Миленком Стојковићем 1811. године. Пошто га је амнестирао вожд Карађорђе, отишао је у Бесарабију, у Кишињев. Овде је долазио у контакт са многим Србима који су се налазили у Бесарабији. То се може разабрати и из његове преписке са Вуком Караџићем. У писму Вуку 1823. године Живковић говори о Србима који су у то време живели у Бесарабији. Наиме, Вук се интересовао за митрополита Леонтија Ламбровића, архимандрита Спиридона Филиповића, руског академика Атанасија Стојковића, војводе: Јакова Ненадовића, Луку Лазаревића, Петра Добрњца и “остале све Србље наше”. Посебно се интересовао за Симу Милутиновића и његовог оца Милутина. На крају је написао: “Ако је ту ђе Алекса Карађорђевић и њега ми љубезно поздравите”.

Лик Стефана Живковића, народног добротвора, Сима Милутиновић је описао у “Србијанки”.

Живковић се у Србију вратио 1835. године када је добио пензију од књаза Милоша Обреновића. Не могавши да наплати дугове које му дужници нису враћали, разочаран одлази у Украјину и настањује се у Полтави, где је и умро.

Пушкин и Срби у Бесарабији

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837), велики руски песник, родоначелник нове руске литературе, боравио је три године у Кишињеву и годину дана у Одеси међу Србима (1820-1824).

Пушкин се са напредним идејама упознао на Лицеју у Царском Селу. У стваралаштву младог Пушкина сјединили су се патриотски понос и борба руског народа, насупрот угњетавању и израбљивању коју је водила царска влада. Из тог периода водио је борбу епиграмима упућеним цару Александру I. Друштвени бунт који је изразио у политичким и антирелигиозним стиховима изазвало је револт цара Александра I, који је одлучио да Пушкина пошаље у прогонство у Сибир или у Соловецки манастир. Првобитну одлуку, под утицајем Пушкинових другова, цар је заменио прогонством на југ, под изговором да је размештен у Јекатеринослав, у канцеларију генерала Н. И.Инзова. Пошто је због болести неко време боравио на Криму, септембра 1820. године доспео је у Кишињев, у канцеларију поменутог генерала, сада намесника Бесарабијске области. Овде је остао до јула 1823. године и повезао се са револуционарним покретом руске интелигенције и официра.

У време Пушкинова боравка у Кишињеву и Одеси, у овим градовима налазили су се многи Срби. Док су у Кишињеву, после пропасти устанка, живели са породицама многи устаници, дотле су у Одеси, у старој српској трговачкој колонији, живели и стварали бројни Срби, заслужни за културу своје дијаспоре и нове домовине, као и народа из којег су потекли.

Код Пушкина, који је у Кишињеву живео у кући грчког трговца Липрандија, долазили су многи виђени Срби. Били су то интелектуалци, војводе и учесници Првог српског устанка, као и богати трговци.

Са Пушкином се сусретао руски академик Србин Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, који је живео у Петрограду. У Кишињев је често долазио због имања које је купио у Бесарабији.

Војвода Јаков Ненадовић, попечитељ унутрашњих дела у Карађорђевој Србији, са сином Јевремом, хусарским царским официром, долазио је код Пушкина. Долазио је и Стефан Живковић, књижевник који је Пушкина упознао са делима Вука Караџића. У Кишињеву је у то време боравио и књижевник Лазар Арсенијевић-Баталака који је учио децу богатијих српских избеглица.

У Кишињеву се Пушкин упознао са Карађорђевим сином Алексом Петровићем, руским царским официром и његовим сестрама и мајком. Најмлађој Карађорђевој кћери, Стаменки, спевао је једну од својих “српских” песма, уносећи у своје песништво легендарни и митски лик вође српске револуције.

У време боравка у Бесарабији, Пушкин је ишао и у Измаил, где је био у дому Србина Николе Славића. Овде је упознао Ирину, рођаку Славићеву, која му је певала српске народне песме; преводећи их на руски. Вероватно је то она Јекатерина Славић, која се, заједно са Николом Славићем, налазила међу претплатницима Вукових издања из Одесе.

Пушкин је, посредством својих пријатеља, 1823. године прешао у дом Јована Ризнића, најбогатијег трговца у Одеси, царског саветника, директора Државне банке у Кијеву, мецене многих српских књижевника, међу икојима и Симе Милутиновића. У његовом дому налазио се надалеко познати књижевни салон, у који су долазиле знамените личности из политичког, трговачког и културног живота Одесе. Овамо су долазили и поједини Срби, међу којима, сем поменутог Симе Милутиновића Сарајлије, и професор универзитета Платон Симоновић, попечитељ Одеског научног округа, затим Димитрије Књажевић, српски књижевник Димитрије Тирол и многи други. Душа књижевног салона била је супруга Ризнићева – Амалија, која је припадала чувеној српској грофовској породици Нако из Баната. У њену част Пушкин је испевао песме посвећене “госпођи Ризнић”. Ове топле лирске песме ушле су у све збирке Пушкинове лирике, а њени портрети цртани његовом руком, налазе се у Пушкиновом рукопису “Евгеније Оњегин”.

У бројним сусретима са Србима, Пушкин се упознао са њиховом историјом, народним стваралаштвом и актерима устанка.

У Бесарабији се Пушкин нашао у исто време када је Србија, после Другог устанка, кретала у правцу освајања потпуне националне слободе. О јунацима српске револуције, пре свега њеним предводницима, Пушкин је слушао од Срба у Кишењеву.

У напису “Пушкинове српске песме”, Милорад Павић истиче да Пушкиново интересовање за вође српске револуције “очигледно претеже у корист Карађорђа, јер је њему посветио више простора и пажње”. Лик Милоша Обреновића лишен је трагичних примеса, док је, за Пушкина, Карађорђе “трагичан јунак, готово митска личност, преступник и херој, слободе војник, и оцеубица, вредан и славе и ужасавања, бунтовник покривен светом крвљу, чији је и гроб страшан”. Постхумно објављена Пушкинова песма о Карађорђу приказује Милоша као “злотвора који шаље у Хотин човека са налогом да сатре Карађорђа”. У овој песми Милош је приказан као “подлац и душман крвни” вожда Карађорђа.

Закључујући студију о вођама српске револуције, виђене очима Пушкина, Милорад Павић каже: “Очигледно, трагични херој Карађорђе, загонетан и после смрти, Пушкину је више одговарао него Милош Обреновић, који је сигурним корацима кретао ка успеху. Веза Карађорђа са Хетеријом, а Пушкин је лично знао Карађорђеве пријатеље из врха Хетерије, као што су Ипсилантијеви, грчки устанак који је следио српском, Бајроново присуство и смрт у служби Хетерије, морали су у очима руског песника донети Карађорђу једно накнадно осветљење, чија је снага постајала све већа. У очима Пушкина Карађорђе је видео будућност иако је био онај који губи”.

Путешествије Јоакима Вујића по Бесарабији

Велики српски театарски прегалац Јоаким Вујић, почетком четрдесетих година 19. века одлучио се на путовање по источноевропским земљама, од Угарске до далеког Крима. Овај “славено-сербски литератор”, рођен је 1772.године у Баји, широј публици познатији као драмски писац и преводилац, глумац, један од утемељивача позоришног живота у Срба, под крај живота постао је путописац и 1845. године у Београду објавио књигу под насловом: “Путешествије по Унгарији, Влахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму”.

Путујући по земљама у неколико држава, у којима су живели бројни народи, давао је податке и импресије о људима, насељима, природи, о прошлости крајева кроз које је пролазио. На путу је, повремено, наилазио и на Србе, који су тамо живели.

На свом “путешствију” Вујић је детаљно писао и о Бесарабији. Најпре је дао основне податке и историјат ове области: “Област Бесарабија или земља лежашча измежду рекама Дњестром, Прутом и Дунавом с градови Хотином, Бендером, Акерманом, Килијом и Исмаилом, присоједињена је к Росији лета 1812. при закљученију трактата букурештског, геди Порта отоманска принуждена је била предречну земљу скупно с градови Росије уступити. Јест она већа од Краљевства Нидерландског, већа је и од Краљевства Саксонског, него не знам је ли већа она и от Краљевства Баварског. Но, мени се чини, да она и Баварију величином њеном превасходи, зашто она у дужини содржи 550 версти, а у ширини од 60 до 180 и више. После Бесарабија од севера граничи се са Роијом, а имено с Губернијом Подолском от востока с реком Дњесторм, која њу раздељва од Херсона, от полдна с реком Дунавом и Црним морем, која њу раздељава от Болгарије, а от запада реком Прутом, која њу раздељава од Молдавије”.

Јоаким Вујић наводи да се у Бесарабији налази око две хиљаде цркава и двадесет манастира, од којих 14 мушких, а 6 женских.

У Бесарабији живи преко милион становника, наводи Вујић, највише Молдована, који говоре “влашки“, или “скоро сваки говори росијски језик, а овај почели су они учити от онога времена, от када су под просвештенију управљеније благополучне Росије дошли”. У овој етнички сложеној средини највише је било Молдаваца. “После Молдована следују Росијани, Греци, Болгари, неки Сербљи, Јермени и Жиди, а најпосле има у Бесарабији и Немаца”.

Бесарабија се делила на Доњу и Горњу. За Доњу Бесарабију Вујић каже: “Долина Бесарабија от Вароши Рене до самога Акермана куда сам ја пролазио јест свуда равна, како год и наша Бачка, или Банат. Нема ту нигде брега или какве планине, а наипаче што никакво дрво при путу, а кроме пута видети се може, разве и неки сели, и ту су дрвца веома мала, а села су свугде по мали долина и није их можно видети пређе, докле год човек к њима не дође, него по мелницама (млиновима), издалека познати се може, где је село, зашто су оне изван села по мали брегови понамештене”.

За земљу Вујић каже да је “особито добра и плодоносна на којој различити усеви роде, као ти: жито, раж, јечам и зоб, потом богате ливаде дају прекрасну високу с човека траву пак се сеном разенсе многочислена стада оваца, коза, коњи, а наипаче рогате марве”. Закључује да је “Бесарабија једна благословена и са свим плодородијама кроме једни дрва украшена земља”. Сем тога, Бесарабија је била богата рекама и имала је мноштво дивљих животиња.

После “путешествија” по Одеском и Кримском крају, Вујић је доспео до Горње Бесарабије. Најпре је дошао у Тираспољ. О томе каже: “Ово је једна мала варош, која може имати до 400 домова, а житеља близу 5.000, от којих многи јесу Жиди, који с различитим вештинама трговину њиову воде”.

Вујић дефинише и појам Горње Бесарабије, која се простире “от вароши Рене до града Акермана, после от града Бендера до вароши Шкуљана, и то се зове Горња Бесарабија”.

Описујући земљу, Вујић каже да је “заиста блага, добра и особито плодородна. Јест истина, да је она бреговита и горохломна, обаче нигде камења по горама не има, како по Сербији, него је свуда она чиста, и где се год у њу једно зерно баци, тамо оно сторјачну корист и ползу трудољубивоме земљоделцу принесе. Истина по Горњој Бесарабији нема реки, како год по Доњој кроме реке Прута и Дњестра, него по долини находе се велике и богате ливаде, које с добровкусним сеном домашну марву ране и прикормљивају, после налазе се велики и многи ритови с лепом трском, и с аразнога вида рибом. А горе и планине опет дају изобилна, добра и здрава дрва, источници опет шумни прекрасну и добровкусну воду, пак је по њој мило и весело путовати тако, како год и по Унгарији, от Будимске стране. Једним словом Горња Бесарабија јест са свима природнима и јестественима благодејанијама и богатствима от свевишнего творца обдарена, наипаче с рогатом марвом и другом домашном животињом”.

На путу према Горњој Бесарабији, Вујић је прешао реку Дњестар и ушао у град Бендер. У његовој околини, пошто је 1709. године био поражен од војске Петра Великог, шведски краљ Карло XII је бежећи од Руса побегао у Бендер, тражећи султанову заштиту. Вујић се пита: “Благи боже, чудна су дела твоја. Где је Штокохолм, шведски престолни град, и где јер опет Бендер, куда су сиромаха Карла козачки кнути дотерали били”.

Путујући Бесарабијом у средишњем делу је доспео у Кишињев: “Ова варош, јест доста велика и може имати преко 4.000 домова, а житељи су: Росијани, Молдовани, неки Срби, Греци, Болгари, Армени, Каранти, Немци”. Овај град лежи “на једном неравом месту, то јест и на брегу и у долини, пак покрај ње никаква река не тече, него само један поток на коме неке воденице виде се. Ова варош раздељена је на нову и стару варош. У старој вароши ништа примеченија достојно видети је можно, него само многе криве и тесне улице, пак многи дућани с многи разни хеспапи напољњени, а домови су по старом турском обичају од сами дрва начињени. Такожде и дућани су по турски и ћепенци устројени. Ова стара варош има пијацу доста велику, на којој се скоро сва препитателна средства у изобиљу наћи се могу и за копејке купити. Него што се тиче нвое вароши, ова заиса у устројенију домова, расположенију улица и урежденију политическом ни крило не уступа Одеси, само што једном трговином оскудева. А све друго што је у Одеси, то је и овде”. У том смислу посебно истиче Саборну цркву, у средишту епархије за област Кишињева и Хотина, “која је на среди ове нове вароши основана, изнутра прекрасно украшена”. Сем Саборне, Вујић описује и више других православних цркава, истовремено наводећи да су у Кишињеву постојале и католичке, протестантске и јеврејске цркве. Вујић је описао и здања у којиам су биле смештене школе и политичке установе.

Идући на север, Вујић је доспео у варошицу Калариш, са 300 домова, у којима је живело 4.000 становника, од којих су “понајвише Молдовани, мало има и Росијана, него само Жида. Ова варошица јест доста обична, у којој на једном брегу види се и једна от дрва сочињена црква, у којој богослужење бива молдованским језиком. Доле опет по поијаци јесу дућани”.

Од ове варошице, вели Вујић, “почињу велике шуме а високе планине бивати, а от пол пута Кишињева до реченога овог места Калариша само неке мале шуме указују се. И тако путујући дођемо до једне високе планине, после изијдемо горе на њу, пак после спустимо се с планине, а ја таки с леве стране опазим монастир. Био је то манастир Хржавка. Архимандрит манастира био је Србин Спиридон Филиповић од Сундечић”.

Из манастира Гиржавке, односно Хржавке, Вујић је кренуо пут Скуљана. У овој варошици од 200 домова живело је око 1.500 душа. Био је то гранични прелаз из Русије у Молдавију. Доспео је у главни град Молдавије – Јаш. Ту се завршило “путешествије” Јоакима Вујића по Бесарабији.

У дипломатској служби Русије, Србије и Црне Горе

У “Путешествију” Јоаким Вујић опширно говори о знаменитом Србину Спиридону Филиповићу, који је, пре него што је постао архимандрит манастира Гиржавке у близини Кишињева, био у дипломатској служби руског цара Александра I, српског вожда Карађорђа и црногорског владике Петра I Петровића.

Рођен 1779. године у Шибенику, Спиридон Филиповић се школовао у родном граду, а затим у Задру и Венецији, да би по повратку у завичај, отишао у манастир Савину, у Боки Которској, где се замонашио. Овде га је као образованог и интелигентног запазио владика црногорски Петар I Петровић Његош. Ступио је у руску службу, у времену продора Наполеонове војске на подручје Јадрана. После доласка у Петроград, цар Александар I шаље га у руско представништво у Србију. Уживао је велико поверење вожда Карађорђа. Одржавао је везе између Карађорђа и митрополита Петра I. По жељи Карађорђа, одлазио је са порукама устаничког вођства руском цару. После пропасти Првог српског устанка отишао је у Русију, где је обављао дипломатске послове за Руски двор. На сопствени захтев, Спиридон Филиповић је напустио дипломатску службу и вратио се монашком животу. Руски цар га је путио у Бесарабију, у Кишињев.

У Кишињеву се јавио митрополиту Гаврилу, који је вест о његовом доласку већ добио. Овде се Спиридон Филиповић задржао три месеца, да би октобра 1818. године добио управу над манастиром Гиржавком у својству архимандрита. Године 1824. одлуком архиепископа кишињевског и хотинског Димитрија, архимадрит Спиридон је именован за председника Духовне конзисторије.

Манастир Гиржавка се налазио у јадном стању када је у њега дошао архимандрит Спиридон Филиповић “од Сундечић”.

Одмах пошто је дошао у манастир, до темеља је порушио стару цркву и саградио “нову од самог твердога камена и цигли собственим издивенијем и трудом по укусу росијскоме, а плану неке Павловске церкве у Петербургу водрузети”. Он је положио камен темељац и посветио храм Вознесењу Христовом. Сем тога је “ову нову церкву и изнутра велелепно украсио”. Уредио је манастирске конаке, економију, посебно башту. Сводећи утисек о овом узорном манастиру, Јоаким Вујић је записао: “Једним словом, то кажем, да сам ја овај лепи и украшени монастир Гиржавку Малим Јерусалимом, наименовао, и овим самога именом свагда звао”.

У манастиру је било 15 монаха и мирских лица и још 28 манастирских слугу. Манастиру су припадала и два села Гиржавка и Паланка, са око 800 душа.

У манастиру Гиржавки Вујић је срео Теодора Петровића, пријатеља архимандрита Филипoвића, који је организовао бербу грожђа. Тада је сазнао да је Петровић “из неког Сербскога села надалеко от Одесе”. У ствари, био је потомак Требјешана, који су се 1804. године доселили из Црне Горе у Русију. По одлуци руске владе населили су се у Сербско Село, “дан хода” северно од Одесе, на украјинској степи. Њихову историју, борбе са Турцима, “разуре” и сеобу у Русију, описао је српски књижевник Димитрије Тирол у књизи “Казивање старих Требјешана”. Боравећи у Одеси од 1839. до 1841. године, Тирол је сакупио богату писану и усмену историјску грађу, коју је као књигу објавио по повратку у Београд 1842. године.

“Путешственије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму” Јоаким Вујић је написао у манастиру Гиржавки, а штампао у Београду 1845. године. Умро је две године касније.

Молдавија у 20. веку

Двадесети век донео је велике промене у животу народа Молдавије.

За време Првог светског рата, српски заробљеници, који су се као мобилисани војници Аустроугарске нашли на Источном фронту, предавали су се руској војсци и окупљали у области Одесе. Одавде, на њихов захтев, у договору између српске и руске владе, одлазили су у Србију, укључујући се у састав српске војске, која је постизала велике победе над снагама Централних сила. Добровољци су се кретали јужним деловима Бесарабије и Дунавом долазили у Србију. Њихов пут пресекла је Бугарска 1915. године, када је ушла у рат на страни Централних сила, па више није дозвољавала да се српски добровољци пребацују Дунавом. Упркос прекинутим везама са матичном земљом, српски добровољци су се у све већем броју окупљали на тлу јужне Украјине, припремајући се за рат на страни Србије. Као део савезничких снага, српски добровољци су заједно са руском и румунском војском, преко Бесарабије и луке Рени на Дунаву, одлазили на фронт у Добруџу и тамо се 1916. године борили против војске Централних сила, коју су чиниле немачке, аустроугарске, турске и бугарске јединице. Део српских заробљеника који се нашао у Бесарабији, укључио се и у Октобарску социјалистичку револуцију 1917. године.

Октобарска социјалистичка револуција у Русији захватила је и Молдавију. Током новембра 1917. године власт Совјета народних комесара у Русији признали су совјети већих центара у Молдавији, као што су били у Кишињеву, Бендеру, Тираспољу, Унгену и другим насељима. У Кишињеву је основан Револуционарни совјет за Бесарабију. У успостављању совјетске власти у овој области учествовали су и војници са Румунског фронта, као и из месних гарнизона по градовима.

Крајем 1917. и почетком 1918. године, Молдавију су запоселе јединице Црвене гарде и успостављена је совјетска власт. Интервенцијом војске Антанте, фебруара 1918. године, читаво подручје Бесарабије између Дњестра и Пруга, до Дунава и Црног мора, запосела је Краљевина Румунија, у чему је имала подршку војске западноевропских земаља. Бесарабија је до јуна 1940. године била у саставу Краљевине Румуније. Била је подељена на осам жупанија.

Фебруара 1920. године Црвена армија је запосела лев обалу Дњестра. Придњестровље (Левобрежна Молдавија) је укључено у састав Совјетског Савеза. До 1924. године било је саставни део Одеске губерније. Одлуком совјетске владе, октобра 1924. године основана је Аутономна Молдавска Совјетска Социјалистичка Република. Молдавија је као аутономна република укључена у састав Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Главни град Молдавске АССР од 1928. године био је Тираспољ.

На захтев владе СССР-а, румунске трупе су напустиле Бесарабију јуна 1940. године. Тада је највећи део Бесарабије, заједно са Придњестровљем, укључен у Молдавију. Октобра 1940. године на овом подручју проглашена је Молдавска Совјетска Социјалистичка Република, чији је главни град постао Кишињев. Северни део Бесарабија, Хотински округ, као и јужни, према Дунаву и Црном мору, Измаилски и Акермански округ, присаједињени су Украјини.

Јуна 1941. године Молдавска ССР је међу првима постала жртва нацистичке агресије на СССР. Тада се Румунија под диктатуром Јона Антонескуа, укључила у агресију на Совјетски Савез и запосела читаву Бесарабију и југозападни део Украјине. Овде је до августа 1944. године била успостављена румунска окупациона власт. Читаво време рата Молдавци су се заједно са Украјинцима и Русима борили против фашистичке окупационе власти генерала Антонескуа.

У пролеће 1944. године Црвена армија је ослободила северне и источне делове Молдавије од фашистичких окупационих снага. После Јашко-кишињевске операције, августа 1944. године, ослобођена је Молдавија, а 24. августа 1944. године и главни град Кишињев.

У биткама вођеним приликом ослобађања Молдавије и протеривања нацистичких агресора учествовали су и Срби. Борци Прве југословенске бригаде, септембра 1944. године, после Јашко-кишињевске операције, наставили су свој ослободилачки пут према домовини, у коју су ушли преко Турн Северина. Нешто касније, преко Молдавије је прошла и Друга југословенска бригада. И на крају прошла је и Друга тенковска југословенска бригада и стигла у домовину.

Током пола века после Другог светског рата Молдавија је доживела велики просперитет у свим доменима живота. За још већи напредак створени су услови од када је Република Молдавија постала суверена и независна држава.

ИЗВОР: Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије, 1997.

Одабрао: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић