Сарадник портала Порекло Војислав Ананић у ауторском тексту пише о Србима насељеним у Румунију још од 14. века па до последње велике сеобе после слома Првог српског устанка
Својевремено сам доста пута прокрстарио читаву област североисточног дела данашње Румунује (од Лугоша – Лугоја, до Темишвара, Ловрина, Сент Миклоша (Син Николау Маре), Арада, па опет назад до Жомбоља – Јимболие) и добар део југозападне Мађарске. И скоро у ком селу или граду да сам свраћао, још увек сам сусретао наше земљаке, Србе. То су у ствари били остаци некадашњих великих сеоба Срба на север, а било их је и потомака Потиско–поморишких граничара или чак оних који су се тамо нашли и као староседеоци, ко зна од када. Сваки сусрет са нашим сународницима, био је дирљив. Тек ван граница отаџбине, могуће је осетити и доживети ту необичну мешавину носталгије, поштовања извора духовности и намере да се међу другима остане свој. Али, пре свега, могуће је осетити велику жељу и снагу да се очува, што је могуће дуже, оно што се, једноставно, зове – коренима.
Углавном, данас су се многи асимиловали у већинску нацију, но, има још оних Срба који се тврдо опиру и туђем језику, навикама, и њиховим обичајима, култури… Још и сада многи од њих имају и прослављају своје крсне славе, а у Сен Миклошу сам једном наишао и на градску црквену славу „Кран“, са пуно народа у црквеној порти.
Посебно ми је било драго кад тамо негде у Румунији сусретнем баш оног правог Банаћанина, са типичним спорим изговором и понашањем, као да за све имају и превише времена. Вероватно, баш због те отуђености од своје матице, успели су да сачувају неискварен тај толико карактеристичан лалински говор и нагласак, са речима које су се употребљавале некад давно и овде, у нашем делу Баната. Они као да су нас некако препознавали и прилазили нам, жељни разговора на српском језику, а и да чују шта има новога овде код нас. Ми смо тада били за њих прави Амери, док су они живели врло скромно. У продавницама нигде хране, сем неких џемова или конзерви, а за млеко или онај баш црни хлеб, чекало се у редовима. Само смо у неком ресторану могли налетети на ћевапе, али велике.
Тамошњим нашим Србима, као да се у погледу осећао онај широки видокруг према Србији, из које су и неки њихови преци ко зна када стигли у ове крајеве. Можда криве и нашег почившег краља, који, кад се женио румунском принцезом, уместо да у мираз тражи српски део Баната, он га великодушно да Румунима. Као и Југославију „Словенима“. А Србима и из тадашњег Баната и из бивше Југославије, осташе само проблеми са којима се и данас и муче и боре не би ли сачували свој идентитет.
Неки подаци говоре да се још 1481. године у Темишвар (на слици лево српска Саборна црква у овом граду) доселило око педесет хиљада душа из Србије, у коју су Турци, након Маричке и Косовске битке, све више надирали, пљачкали, палили, убијали. Сеобе са југа ка северу су бивале све учесталије, а многи историчари тврде да је тако великих сеоба било и више од десет. После пада Баната под Турке, угарски краљ Матија Корвин, у писму римском папи 1483. године, наводи да се током протекле четири године у његово краљевство доселило преко двеста хиљада Расцијана. Фелнак је старо насеље које се у документима помиње још 1333. године. Срби га насељавају 1484. године. Село је лоцирано на реци Моришу, 25 километара западно од Арада. И данас је у њему остао да живи 310 Срба. У истом селу је подигнут један од најлепших православних храмова у Поморишју. Од тридесетак црквених књига у њему, посебно су вредне Антологион (Римник, 1643), Библија (Москва, 1663) и Октоих (Римник, 1703). Где год да су стизали, Срби су одмах подизали своје цркве и манастире. Тако је и саграђен манастир Ходош код Арада као задужбина Јакшића, још у 15. веку. У великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, у крајеве тадашње Аустроугарске монархије (значи и делова Румуније и Мађарске), пристигло је још преко 37.000 породица, које су у бекству од Турака, напустиле простор Косова, Македоније, Старе Рашке, Шумадије. Нешто касније, у 18. веку, између Тимиша и Мориша, забележено је преко двеста педесет насеља у којима су живели Срби. После пропасти Другог српског устанка у Србији 1813. године, у Хабсбурску монархију се слива још сто хиљада избеглица.
Број Срба на територији данашње Румуније је осцилирао, и као по неком правилу, увек се смањивао, односно, асимилирао са Румунима. Тако их је по попису из 1854. године било 62.000, 1905-те 53.000, 1938-ме 45.500, 1992-ге 29.000, а 2002-ге 22.518. А само у Араду је још 1927.године, било 30.000 Срба. Као националних мањина, Срба данас у Румунији има у Темишвару, Дети, Великом Сенмиклошу, Чакову, Решици, Старој Молдови, Араду, Фелнеку, Надлаку, Оршови….
И тамо у туђини, многи се још труде да сачувају Српство, свој језик, фолклор, културу. Али, време чини своје и једног дана нестаће и последњих потомака Срба у Румунији, поготово ако их матица не буде прихватала и уважавала, помагала, што је њена и морална обавеза. То на крају, приличи свакој цивилизованој и добро уређеној држави да води бригу о припадницима своје нације, па ма где се они у свету налазили.
АУТОР: Сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ, Сента
1. јануар 2018. у 09:32
Војислав Ананић
ЉУПКОВА
Љупкова припада групи већих српских насеља у Дунавској клисури. Смештена је у повећој долини на левој обали Дунава, четрдесетак километара од Старе Молдаве. Становници села се називају Љупковци, односно Љупковке.
Као насељено место Љупкова се помиње и у делу турског путописца Евлија Челебије из 1665. године који бележи: “Паланка Љупкова (Лебкова)… Тврђава је једна малена четвороугаона паланка, смештена у једној широкој долини, двеста корака од Дунава. У њој је само пет кућа”.
У раздобљу 1690-1700. године ово насеље се налази под називом Lvubkova. Године 1713. у Опису вршачко-карансебешке епархије помиње се и село Љупкова са 76 домова, а на карти генерала Мерција од 1723. године ово насеље налазимо под називом Dolni Lupkova. У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године село је забележено под називом Љупкова Дољња са 78 кућа. Године 1829. ово насеље је забележено под називом Dolna Lupkova, а пре Првог светског рата Љупкова носи “мађаризовани” назив Also’ Liupkova, да би после Првог светског рата ово насеље добило званичан румунски назив Liubcova, а српски је назив и даље остао Љупкова.
Писани документи о православној цркви у Љупкови налазе се у Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године. Тада је установљено да је црква од дрвета, храм Вознесења Господњег, подигнута за време епископа Исаје године 174 5. Исту чињеницу је посведочио и паланачки протопрезвитер Илија Путник 1787. године бележећи: “Црква парохијска храма Вазнесења Господњег зидана је од дрвета. Торањ је саграђен такође од дрвета. Покривени шиндром.”
Ново црквено здање је осветио вршачки епископ Јосиф Јоановић Шакабента 30. септембра 1794. године.
Као први свештеници љупковачке цркве за које се зна били су: Стефан Јоановић, Кузман Поповић и Јоан Поповић.
У једном школском извештају за 1774/1775. годину сазнаје се да је тада љупковачку школу похађало само троје ђака и да је први учитељ био извесни Никола Салитровић. Нешто више података налазимо код паланачког протопрезвитера Илије Путника 1787. године који је обишао и Љупкову па је забележио да је школа у добром стању, али нема учитеља нити ђака. 1 8 0 8. године 32 ђака похађају школу из Љупкове, а учитељ им је био Павле Богдановић (родом из Гаја – Југославија).
Данас Љупкова припада Општини Берзаска, има своју српску православну цркву, Српско забавниште и осмогодишњу школу у којој се српски језик учи као наставни предмет. У последњем попису становништва од 20. октобра 2011. године 580 особа изјаснило се као Срби.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
1. јануар 2018. у 09:37
Војислав Ананић
МАЧЕВИЋ
Мачевић се налази на левој обали Дунава. Први пут се ово село помиње у Опису вршачко-карансебешке епархије од 1713. године само са 3 дома. Свакако да је ово само почетак оснивања овог насеља, јер се по свим правилима насеобина не може назвати селом три куће раштркано посађене на неком терену.
На карти генерала Мерција од 1723. године ово се насеље јавља под називом Mathiovecz, а у Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године село се јавља под називом “Mauoeaif и има у свом саставу 48 домова.
Године 1761. ово место налазимо под називом Matiovaz, а 1829. године назива се Macsevacs и Machevich, дакле, оваЈ последњи назив је веома приближан изговору данашњег назива овог села. Пре Првог светског рата место је носило “мађаризовани” назив Matvasmezo, да би након Првог светског рата носило званични румунски назив Macepi односно српски Maueeuh.
Као “милитарско” село Мачевић је имао два чардака (страже) изван села. Село је бмло подређено војној команди компаније у Српској Пожежени, где се налазило седиште компаније.115
У почетку Мачевић није имао своју цркву, па су његови свештеници с верницима одлазили на богослужења у молдавску цркву. Први свештеници за коју се зна поуздано јесу Петар Крстић (1773), Стеван Јовановић (1775- 1782), родом из Доње Љупкове, и Антоније Марковић, родом из Кусића (Југославија), који је служио у периоду 1789-1810. године.
Дуго времена Мачевић није имао своју цркву. Ново црквено здање изграђено је тек 1856. године. Храм је посвећен Вазнесењу Господњем.
Српска народна школа у Мачевићу се први пут помиње 1787/1788. школске године. Ту школу је видео и паланачки протопрезвитер Илија Путник који је 1787. учинио своју познату “визитацију” клисурских места, па је за школу у Мачевићу забележио и ово: “Стање школе добро. Учитеља имају. Учи просто, не по норми. Број ђака и буквара 12”. И године 1797. помиње се школа у Мачевићу коју похађају 10 ђака, а учитељ им је био извесни Андрија Маринковић из Паланке (Југославија), а школске 1808/1809. године школу похађа 18 ђака а учитељ им је Марко Јовановић родом из Паланке (Југославија), стар само 16 година. Иако толико млад, он је као наставник био добар. Школски надзорник је био извесни Петар Пешко, сеоски разводник.
Данас Мачевић улази у састав новомолдавске општине. Има своју парохијалну српску православну цркву, забавиште на српском језику и четворогодишњу српску школу.
У последњем попису становништва од 20. октобра 2011. године 366 особе су се изјасниле као припадници српске националне мањине.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
1. јануар 2018. у 09:39
Војислав Ананић
ПРЊАВОР
Данашње село Прњавор је настало од некадашњег манастирског имања са селом. Према томе чврсто је било повезано за постојање манастира Златица, за кога се верује да га је основао први српски архиепископ Сава још 1225. године. Сасвим је вероватно даје још тада постојао известан број домова који су били задужени да обрађују манастирско имање, које је иначе било доста оскудно.
На карти генерала Мерција из 1723. године Прњавор није обележен као насељено место које припада Паланачком дистрикту и Клисури, иако се већ у Опису цркава вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године помињу 15 домова Прњавораца.
Данас у попису становништва од 20. октобра 2011. године само 15 Прњавораца се изјаснило да су српске народности, иако од педесетак кућних бројева Прњавораца, 26 домова слави српску крсну славу: Свету Петку (Параскеву) – 9 домова, Светог Великомученика Димитрија – 3 дома, а Светог Николу других – 14 домова.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
1. јануар 2018. у 09:44
Војислав Ананић
РАДИМНА
Ово село се први пут помиње још 1277. године. А то значи да припада групи најстаријих српских насеља са ових простора. Данашња локација села Радимне је удаљена око три километра од Дунава. Постоји локација и Старог Села која се налазила на путу Сушка-Пожежена на самој обали Дунава, са леве стране реке Радимне, при њеном ушћу у Дунав. Село се преместило на безбедније место, због честих поплава ове велике реке, а то се догодило крајем 17. века.
У периоду 1690-1700. године, у Марсиљијевој конскрипцији ово насеље налази се под називом Радгшир, а 1707. године помиње се под називом Radigna са 33 забележене куће. У Опису вршачко-карапсебешке епархије од 1713. године ово насеље се назива Радимна и забележено је са 32 дома, што значи да је већ тада припадало групи већих српских клисурских насеља. Године 1717. село је забележено под називом Radigna са 33 дома. На карти генерала Мерција од 1723. године ово се село јавља на два места: једно је Радимна испод села Сушке, а друго је Радимна изнад села Сушке, кроз коју протиче река што значи да се овај период поклапа са периодом пресељења старог села нову локацију. На Гриселиновој “табули” обележена је једино Радимна изнад села Сушке.
Од половине 18. века одомаћио се једино назив за ово село Радимна, што потврђује и напис из 1829. године, где се насеље назива Radimna За време мађарске владавине овим крајевима ово насеље се назива Radonva, да би после Првог светског рата добила званичан назив Radimna, а на српском језику назива се Радимна.
Као “милитарско” насеље Радимна је улазила у састав Војне границе, а 1776. године била је укључена у 13. влашко-илирску регименту, као “штација” била је подређена команди компаније у Српској Пожежени.
У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године, за село Радимна забележено је да има 64 дома а “црква од камена, храм светог оца Николаја, подигнута при епископу Максиму 1726. Свештеник је Сава Поповић.” Ова чињеница потврђује да је радимска црква једна од најстаријих у Клисури, ако се изузму манастир Базјаш и старомолдавска парохија.
Ново црквено здање подигнуто је око 1763. године. То здање је имало камене зидове, а торањ од дасака саграђен. У то време богослужења су обављали свештеници Стефан Богдановић и Стефан Миленковић.
Није тачно установљено када је била први пут отворена српска народна школа у овом селу, али се поуздано зна да је приликом своје “визитације” паланачки протопрезвитер Илија Путник 1787. године забележио да је “стање школе добро, учитељ учи по старом, а не по норми. Ђака има 15.”
Две године касније (1789) та школа је била “у добром стању, а имала је свог учитеља са 10 ђака, од којих 7 часловаца и 3 псалтирца.”
Школа се помиње и 1797. године када је деца похађају “приљежно”, учитељ им је ђакон Јован Стојановић. Године 1806. школа је имала 22 ђака, а учитељ је био Павел Богдановић, родом из Гаја (Југославија). Две године касније 1808/1809. та школа је имала 23 ђака дечака. Учитељ им је био Петар Станковић, родом из Старе Молдаве, стар 28 година. За њега је речено да служи већ девет година али да као наставник није добар. У то време катихета је био поп Јеврем Богдановић, школски надзорник извесни Димитрије Окановић, каплар из места.
Данас Радимна припада општини Пожежена, има своју српску православну цркву, и забавиште на српском језику.
У последњем попису становништва од 20. октобра 2011. године, 408 особа овог села изјаснило се као припадници српске мањине, а само 98 се изјаснило као Румуни, што опет значи да је Радимна једно значајно српско место на овим просторима.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
1. јануар 2018. у 09:49
Војислав Ананић
СВИНИЦА
Свиница је једно од највећих српских села у Дунавској клисури и Пољадији. Село је подигнуто на левој обали Дунава, на половини пута Стара Молдава – Оршава. Припада жупанији Мехединц и у извесној мери изолована је од осталих клисурских места. Становници села се називају Свиничани, или “Свиничање” како сами себе називају у свом архаичном говору.
Свиница је старо насељено место, као тврђава Три куле помиње се још 1437. године.“Тврђаву Три куле, чије се рушевине и данас виде на ушћу реке Стариште, подигао је у 16. веку бан карансебешки и лугошки Србин Петар Петровић”.
Током година село Свиница је имало разне називе: године 1443. зваће се Zinicze, а у периоду 1690-1700. Szvinyieze. Године 1713. Свиница припада “нахији паланачкој са 45 домова за становање”, а то значи да ово насеље припада групи највећих насеља тада, пошто Стара Молдава има само 30 домова а проглашена је за паланку. На карти генерала Мерција од 1723. године ово насеље је забележено под називом Zvinitza. У Опису парохија вришчко-карансебешке елархије од 15. јануара 1757. године село Свиница има већ 80 домова. Године 1829. село се назива Szvinieza. У раздобљу 1910-1919. насеље има “мађаризован” назив Szinicze да би након Првог светског рата званични назив на румунском језику овог насеља био Svini(a или српски Свиница.
Свиница је још у првој половини 18. века била граничарско насеље, а 1752. године имала је и свог капетана по имену Јосим Војновић. Коначно је и Свиница била укључена у 13. влашко-илирску регименту тек 1776. године.
Познати писац монографије о Клисури, Александар Станојловић тврди да је парохијско звање основано још 1740-1741. године, а у Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године стоји забележено да је Свиница имала своју цркву дрвену, храм Светог пророка Илије, подигнута при епископу Јовану Георгијевићу 1751. године.
Око 1800. године изграђено је ново црквено здање од тврдог материјала, са зиданим сводом и звоником, али кров је био шиндром покривен.
Први свештеници свиничанске парохије за које се зна били су: Јован Казанескул, родом из суседног села Тисовица, Стефан Михиновић, Никола Шалитров.
Не зна се тачно када је Свиница добила своју прву народну школу али поуздано се зна да је школска зграда изгорела у ратној 1788. години. Према једној верзији све до 1796. године “влашки” учитељ је учио децу у Свиници. Године 1797. у Свиници је постојала школа и учитељ, а већ 1806. године школа је имала 27 ђака а учитељ им је био Обрад Стојковић, родом из Радимне.
Будући да су воде акумулационог језера на Ђердапу покриле старо село године 1970, Свиница се поново преселила на нову локацију нешто даље од Дунава на самим обронцима планине. У Свиници данас има од српских установа једино српска православна црква, а у школи се српски матерњи језик учи као наставни предмет.
На најновијем попису 2011. године 835 становника се изјаснило да пргшада српској заједници.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
1. јануар 2018. у 09:54
Војислав Ананић
СОКОЛОВАЦ
Соколовац, у народу познатији под називом Сакаловац, је изграђен на левој обали Нере, у близини њеног ушћа у Дунав.
Соколовац се први пут помиње, али под називом Solmos (Соко) још 1472. године, што га сврстава у ред најстаријих српских насеља са ових простора. Соколовац је забележен као насељено место са 20 домова и у Опису вршачко-карансебешке епархије од 1713. године, а 1717. године Соколовац припада паланачком дистрикту са 26 домова. На карти генерала Мерција ово насеље је забележено са називом Sakallovaz. У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године, Соколовац се помиње као насеље са 49 домова. Године 1829. ово насеље налазимо под именом Szakolovacz да би у време мађарске владавине овим крајевима Соколовац носио мађаризовани назив Nerasolvmos. После Првог светског рата усвојен је званични назив за ово место Socol, а Срби су усвојили као књижевни назив Соколовац, иако народ ових крајева доследно и даље га назива Сакаловац.
Као изразито “милитарска” комуна, Соколовац се 1776. године прикључио 13. влашко-илирској регименти.
У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године за Соколовац је забележено да је тада имао 49 домова али нема цркву. Ситуација је потпуно измењена нешто касније, пошто 1787. године приликом “визитације” парохија протопрезвитера паланачког Илије Путника забележено је да Соколовац “цркву парохијалну има, храма Преноса моштију светога Оца Николаја, сазидана од дрвета, са торњем, обоје покривене шиндром. Постојање цркве у овом селу се помиње и за године 1785. и 1788. али су је Турци спалили за време аустријско-турског рата, па се више не помиње 1789. године. Богослужење се извесно време обављало у школској згради. Црква не постоји нити 1797. па се религиозна служба обављала у приватном стану.
Ново црквено здање посвећено Преносу моштију светога Николе је сазидано од камена, а покривено шиндром 1811. године.
Први свештеници који се помињу у Соколовачкој цркви били су Димитрије Петковић и Стеван Јанковић. Они су чинодејствовали 1773-1775., а у периоду 1788-1808. религиозни обред обављао је свештеник Илија Новаковић.
Не зна се тачно када је Соколовац добио прву српску народну школу, али истинита је чињеница да су 1771/1772. школске године у овом селу функционисале две школе: једна српска национална (народна) и једна тривијална са немачким наставним језиком. Обе школе имале су своје ђаке и учитеље. Њихово постојање је трајало све до 1788. године када су Турци спалили тривијалну школу те се од тада помиње постојање једино српске школе која је наставила да функционише без прекида. У школској 1808/1809. години школу похађају 30 ђака, а учитељ им је Петар Миленковић, катихета је свештеник Нестор Витомировић. Функцију школског надзорника је обављао каплар Сава Николић из Соколовца.
У месту постоји забавиште на српском језику, а у осмогодишњој школи се матерњи језик (српски) изучава као наставни предмет.
Данас је Соколовац општинско место. У састав ове општине улазе и села: Златица, Прњавор, Луговет и Базјаш. У последњем попису становништва од 20. октобра 2011. године, 436 особа се изјаснило као Срби, а остали 213 изјаснили се као Румуни, што значи да је Соколовац важно српско село у коме махом живе Срби.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
1. јануар 2018. у 09:59
Војислав Ананић
СРПСКА ПОЖЕЖЕНА
Српска Пожежена је подигнута на левој обали Дунава. Главна и једина улица у овом селу протеже се паралелно са током ове реке. Пожежена се први пут помиње у Катастигу пећке патријаршије 1690-1700. године под називом Posisie, У Опису вршачко-карансебешке епархије од 1713. године”, ово село се помиње као Пожежена са 17 домова, а 1717. године насеље је забележено под називом Poseschena са 10 домова. На карти генерала Мерција од 1723. године налазимо је под називом Poschegena, У Опису парохија вешачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. село налазимо под називом “Пожежена Сербска” са 42 дома, а 1829. године налази се назив који је делимичан превод са српског језика Racz Poschezsena. Пред Први светски рат ово насеље носи “мађаризовани” назив Felso Pozsgas, а од 1920. опет званични румунски назив Pojejena de Sus да би се 1968. године ова два села (Српска и Румунска Пожежена) стопиле у једну Пожежену, па има данас званични румунски назив Pojejena. На српском је остало да се и даље чини разлика па се горњи део овог села и даље назива Српска Пожежена.
Српска Пожежена је знатно раније од осталих клисурских места била војно насеље, али је коначно укључена у Илирску пешачку регименту 1773., године када је она и основана. После три године, то јест 1776. ово село је придодато новоформираној 13. илирско-влашкој регименти. Тадашња Пожежена постала је том приликом „компанијско место”.
У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године забележено је да у селу већ има 42 дома али нема своју цркву, па су парохијани одлазили на богослужења у Радимну.
После 1793. године сазидана је српска православна црква посвећена Светим Архистратизима Михајлу и Гаврилу. Као први свештеници у овој цркви помињу се Стеван Миланковић (1793), Јефтимије Богдановић (1794-1812) и Јован Стојановић (1812-1833).
Не може се поуздано казати када је основана српска народна школа у Пожежени, али се ипак може прихватити као веродостојна чињеница коју износи паланачки протопрезвитер Илија Путник пргшиком своје “визитације” парохија са ових простора 1787. године. Тада је он за Пожежену забележио: “Стање школе је добро, учитељ ради не по норми већ по старом учи децу којих је број око 14 и то букварци и часловци”. Године 1789, иако је школска зграда била у добром стању, није имала учитеља нити ђака. Али зато 1806. године пожеженачку школу похађају 20 ђака, а учитељ им је Јефтимије Јовановић, родом из Пожежене, који је тада имао 29 година и који је добро обављао свој посао. Катихета је у школи био поп Јефтимије Богдановић, а дужност школског надзорника је обављао извесни Лазар Јовановић, разводник из места. У размаку 1804-1807. у овом селу је функционисала и тривијална школа на немачком језику, али је она кратко трајала.
Данас у Српској Пожежени је остала једино српска православна црква и српско забавиште. Српски језик у школи се изучава као наставни предмет, па деца овог села су принуђена да похађају школу на румунском језику у Румунској Пожежени.
Иначе, уједињена Пожежена је постала 1968. године средиште општине, па у саставу има и села Радимну, Сушку, Белобрешку и Дивич.
Приликом последњег пописа становништва од 20. октобра 2011. године, 173 особе се изјаснило као припадници српске мањине.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
1. јануар 2018. у 10:05
Војислав Ананић
СТАРА МОЛДАВА
Ово је највеће насеље са српским живљем у Дунавској клисури и Пољадији. Стара Молдава је подигнута уза саму леву обалу Дунава.
Истодобно, ово место спада у групу најстаријих српских насеља са ових простора. Први пут се помиње још 1588. године под називом Мудава. Године 1665. ово насеље посећује велики турски путописац Евлија Челебија. Он ово насеље сматра паланком и помиње га под називом “Медова”. У попису насеља које је начинио Марсиљи из Болоње 1690-1700., насеље се помиње под називом Мудава, што је верна транскрипција накадашњег, а и данашњег, назива који кружи народом овог краја. У Опису вршачко-карансебешке епархије од 1713. године Молдава се помиње као паланка са 30 домова.
На карти генерала Мерција од 1723. године ово насеље налазимо под називом Moldova. Тек 1829. године ово се насеље бележи под називом Moldova vetus, што је опет дослован превод српског назива овог места.
Уочи Првог светског рата насеље, као и остала клисурска насеља, има “мађаризован” назив Omoldova, а после тог рата насеље добија свој званични румунски назив Moldova Veche, а на српском језику је то Стара Молдава. Данас ово насеље улази у састав Нове Вароиш (насеље које је скоро подигнуто као раднички центар Новомолдавског рударског предузећа), те се село једноставно утопило у новоосновани град. Ипак, Стара Молдава је мало изгубила од свог некадашњег облика јер се ново насеље изградило поред старог села.
За време постојања Војне границе и Стара Молдава је била “милитарско” насеље, које је припадало команди компаније чије се седиште налазило у Српској Пожежени.
Верује се, а то доказују и неке чињенице, Стара Молдава је имала и српску православну цркву најстарију у овим крајевима, свакако, ако се изузму манастири Златица, Базјаш, Кусић и Мракуња. Наиме Евли Челебија још 1665. године бележи: “У вароши се, међутим, налазе две стотине даском и трском покривених кућа раје са баштама и виноградима, затим једна мала даском покривена џамија”. Потпуно је вероватно да је та џамија у ствари била српска православна црква у Старој Молдави.
У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1751. године за ово насеље је забележено: “Варош Медова са 161 домом, црков восточна, камена, невелика, храм Светог Јована Крститеља воздигнута при епископу Максиму 1735. године.” Исту је цркву видео и протопрезвитер паланачки Илија Путник који је 1787. године “визитирао” клисурске парохије. Он је тада забележио да је црква “сазидана од камена са торњом, обоје шиндром покривени, иначе у слабом стању.” Ова је црква потпуно изгорела за време немира 1848/1849. године, те се после немилих догађаја 1853. године у Старој Молдави подиже из темеља ново здање српске православне богомоље.
Први свештеници старомолдавске цркве за које се досад зна били су Татомир Нешић и Стефан Гаврилов.
Године 1787. протопрезвитер Илија Путник је установио да је стање школе добро а да учитељи имају 20 ђака. С јесени 1788. године Турци су школску зграду запалили, па је учитељ 1789/1790. школске године наставу држао у својој сопственој кући, али је тада ту школу похађао веома мали број ђака, свега троје. Тек 1806. школске године школа је обновљена и има 26 ђака, а учитељ им је био извесни Лазар Гавриловић из места.
Данас у Старој Молдави постоји српска православна црква, једно забавиште на српском језику, а у школи српски језик се изучава једино као наставни предмет. У последњем попису становништва од 20. октобра 2011. године у Старој Молдави 1016 особе се изјасниле као припадници српске мањине.
Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.
2. јануар 2018. у 09:31
Војислав Ананић
Велика Теремија
Помиње се у једном документу први пут 1256. године.
Срби су се населили овде око средине XVI века. Већ 1557-58. ту су забележене 23 српске породице. Године 1582. забележено је у Теремији 20 српских сточарских породица које су имале укупно 8.600 оваца.
Кнез и два свештеника указују да је реч о већем и организованијем српском насељу.
Године 1717. хабсбуршки пописивачи нашли су у Теремији 19 порезничких домова али је убрзо опустела, јер је на мапи из 1723-25. године означена као ненасељена.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.
2. јануар 2018. у 09:31
Војислав Ананић
Велики Комлош
На двадесетак је километара од Семиклуша. Помиње се још у раном средњем веку, а пронађени артефакти указују да је у сеоском атару била људска насеобина још у најстарије доба. Средином XVI века турски пописивачи ту су забележили 12 кућа са оџаком, а 1717. године аустријски пописивачи забележили су 20 кућа. Почетком XVIII века ту су живели и бројни Срби. У Великом Комлошу постојала је и српска црква. О тој цркви остао је опис из 1758. године.
Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.