Срби у Румунији

90 коментара

1. 16. јануар 2014. у 12:02

   MIŠKE

   Moj deda i baba,po ocu, su poreklom iz Velikog Simpetra Simpetru Mare.Kao dobrovoljac u 1. Sverskom ratu, deda je dobio nešto zemlje u današnjoj Vojvoda Stepi..Molio bih,ako neko zna da kaže,odakle su poreklom Mišići u Rumuniji ? Hvala.

   Одговори

2. 16. јануар 2014. у 16:15

   vojislav ananić

   Након велике битке код Сенте 1697. године, када је Еуген Савојски победио туску војску, многи Срби Граничари (припадници Војне Крајине), су наставили да гоне турску војску све до Темишвара. Био је то и период развојаничења граничара, када им Аустроугарска није више признавала статус војника граничара који су имали и одређене привилегије, него их претварала у сељаке, земљораднике. Многи су били разочарани, па су тако, или већ док су гонили Турке, или касније кад су изгубили статус граничара, за место становања одабирали неко успутно место у српском делу Баната, или у данашњем румунском Банату. Тако су, рецимо, многи становници из Српске Црње (10 км од Војвода Степе) насељени из околине Сенте и Мола, баш након Сенћанске битке. Тада су се, Мишке, и твоји деда и баба, вероватно настанили у Великом Симпетру. Иначе, тамо, у том северозападном делу данашње Румуније, од Жомбоља, до Сент Миклоша, Арада, Ловрина, Темишвара… има пуно Срба и српских села. Интересантно је, да још многи говоре оним типичним банатским нагласком, да поштују своју традицију, фолклор, језик, обичаје.
   Војислав

   Одговори

   • 10. јун 2017. у 08:19

     Slobodan Jarcevic

     Нису Срби стигли с Балкана у Панонију – то је једна од највећих подвала у историји. Они су староседеоци Паноније – ваљда су Мађари придошлице и то чак из Монголије. Аустријска власт је убеђивала сваког српског старешину (неписмен сељак) – да му је неки предак стигао из Србије. У средњевековној Угарској је народ говорио само српским језиком, а службени је био латински. Мађарски (сиромашан језик) говорио се само у малом броју породица – које су биле мађарске. Почетком 18. столећа у Мађарској је било само 10% оних који су се представљали за Мађаре, а половина их није знала ни реч мађарску.

     Одговори

3. 3. октобар 2016. у 13:54

   vojislav ananić

   СЕЛО ФЕЛНАК КОД АРАДА

   Српска заједница у Фелнаку је једна од компактнијих у румунском Поморишју. Професор Сима Жарков био је председник Удружења Срба у Араду и потпредседник Удружења Срба Румуније. У Фелнаку још увек опстаје малобројна српска заједница, а у школи постоји и издвојено одељење са наставом на српском језику. Неки од српских ђака су од учитељице Емилије први пут чули и научили српске речи и језик, али и много тога о свом духовном завичају, историји, православљу, Светом Сави, Вуку Караџићу… ФЕЛНАК је старо насеље које се у документима помиње још 1333 године. Срби га насељавају 1484. године, а извори из 1625. године помињу „Фелнака града, Николајевскога манастира игумана Никифора…на реци Моришу“. Село је лоцирано на 25 километара западно од Арада и административно припада Арадској жупанији. Броји око 2.500 становника, од којих је око 300 српске националности, или нешто око 12 процената. У селу постоји храм Рождества Богородице. То је један од најлепших православних храмова у Поморишју, подигнут 1900. године и прави је светионик српске духовности. Храм одликује вредан иконостас, израђен у новосадској радионици „Ивковић“. Од тридесетак црквених књига посебно су вредне помена Антогион (Римник, 1643), Библија (Москва, 1663) и Октоих (Римник, 1703). У порти се налази споменик Србима мештанима погинулим у Првом светском рату. Ова црква изграђена је пошто је до тада постојећа месна православна црква, из 1807. године, након националне поделе припала Румунима, док је Србима исплаћена надокнада и додељен део црквене имовине. Занимљива је та мешавина носталгије, поштовања извора духовности и намере да се и међу другима опстане свој, да се очува оно што се назива „корени“.

   Одговори

4. 7. новембар 2016. у 10:37

   vojislav ananić

   https://www.youtube.com/watch?v=Yh0tqvp64UE
   Логор у Араду

   Одговори

5. 9. фебруар 2017. у 12:58

   vojislav ananić

   КАЗИВАЊА О ТРИ СРПСКА СЕЛА У ДАНАШЊОЈ РУМУНИЈИ

   Ченеј. Први документарни помен места потиче из 1221. године. До 1903. године постојале су две административне јединице: Српски и Хрватски Ченеј. Српски Ченеј био је седиште среза. После Светског рата Ченеј је првобитно припао Југославији, а 1924. је припојен Румунији. Село има 713 кућна броја, 639 домаћинстава, око 2.000 становника (Румуна, Срба, Мађара и Рома) и сеоски атар од 3539 хектара. У месту постоје српска православна црква (XVIII век), римокатоличка црква (1896), румунска православна капела (2000). Осмогодишњу школу похађа 165 ученика а забавиште 58 деце.

   Бобда. Први документарни помен места потиче из XII века. До 1949. Бобда је била седиште општине, а тада је припојена општини Ченеј. Село има 333 кућна броја, 298 домаћинстава, око 900 становника (великом већином Румуна) и сеоски атар од 1704 хектара. У месту постоји румунска православна црква (1864). и римокатоличка капела-гробница (1907). Школа је четворогодишња, похађа је 40 ученика а забавиште 32 детета.

   Кеча. Први документарни помен места потиче из 1470. До 1930. постојале су две административне јединице: Румунска и Хрватска Кеча. Од 1968. до 2004. место је припадало општини Ченеј, а тада је поново издвојено. Село има 704 кућна броја, 598 домаћинстава, око 1800 становника (Румуна, Срба, Хрвата, Мађара и Рома) и сеоски атар од 5511 хектара. У месту постоје две православне цркве: румунска (1864) српска (1895) и римокатоличка капела (1926). Осмогодишњу школу похађа 198 ученика а забавиште 58 деце.

   Све је мање старијих који памте, па и млађих који су од њих слушали да је надомак садашње румунско-српске границе у ченејском, бобданском, а још више у кечанском атару некада било газдинстава, који су називани салашима и одајама (што је, у овом значењу, једно те исто); то су потпуна домаћинства, само не на сеоском огњишту, него у атару: кућа (или куће) за становање, домаћинске зграде – шупе, амбари, штале, обори, торови, вртови, повртњаци. Призор се понекад доживљава као идиличан: чист ваздух, здрава храна, добра вода, бунар са ђермом и дрвеним валовом, дебела хладовина, коњи, волови, краве, телад, живина, воће, цвеће. Имао је салашарски живот и своју полеђину: тешке зиме, захтевне послове, скромне животне услове, зависност од власника.
   Салаше и одаје имали су углавном имућнији, који су поседовали веће површине обрадивог земљишта, и то на извесној раздаљини од сеоског огњишта. Да се не би морало превалити свакодневно по више километара при одласку на рад и исто толико при повратку, такође и ради лакше испаше, заснивана су помоћна домаћинства у атару: тамо се гајила стока и живина, држани су волови а после коњи за рад, краве музаре, приплодни пастуви, бикови и вепрови, тамо је био потпуни пољопривредни алат, тамо се складиштила летина… Тамо се и становало, али су ретко или само повремено становали власници; обично су они постављали надзорника, који је тамо стално боравио, надгледао рад слугу и бироша (они су такође тамо становали, и то с породицама), узимао у погодби надничаре и исплаћивао их (углавном у натури), а полагао је рачуне власнику када би овај долазио или када би га позивао на обрачун.
   У Ченеју су одаје припадале углавном мештанима; у Кечи их је било више него у Ченеју (кажу да је било педесетак), али је скоро половина њих била у рукама житеља Темишвара, Жомбоља, Грћаноша и других места; странци су држали око 4.000 катастарских јутара кечанског атара.
   У садашњим атарима општина Ченеј и Кеча одаја и салаша више нема. Нешто је експропријацијом одузето и упропашћено, нешто су и сами власници, видевши шта власти смерају и шта време носи, захтевали одобрење да их покваре или су их просто остављали да се запусте и коначно сравне са земљом: задружна политика је тврдила да су салаши и одаје сметња за обраду земљишта у великим компактним површинама. А када се разграђивало, грађа је махом преузимана, продавана и употребљавана за друге објекте, махом пропадала, тако да је у коначном обрачуну било више штете него користи.
   Породице салашара су се спуштале у села, куповале куће (којих је после Другога светског рата, због одласка Немаца, било), касније и градиле.
   Ово је напис о одајама и салашима. Нажалост, најмање је грађе о томе како су грађени, како су настајали и развијали се; ово је казивање, највише прибележено по сећању и по усменом предању, како су нестајали.
   Ово је тужна прича о њиховом дотрајавању у доба када су, да је било среће, могли још да трају.
   2. Одаје и салаши у атару општине Ченеј
   Одаја породице Ћирин била је близу села, с леве стране каналског тока Старог Бегеја, код водопривредног кантона, према атарском потесу званом Ганош. Мати Смиљана (1900-1982) и синови Миленко (1922-1993) и Спасојко (р. 1924) имали су 69,26 ха земљишта; по општинским списковима из године 1948. то су биле топографске парцеле 142, 143 и 144. Породица је имала и куће у селу, под кућним бројевима 124 и 125. На њиховој одаји радили су људи из Ченеја и околних места; између осталих, породица Радица из Бобде. Године 1949. били су на удару Закона о експропријацији: све им је одузето а они су упућени у Тргу Жиу, и то са принудним боравком. Цели иметак припао је Државном пољопривредном газдинству у Ченеју, које је у кућама у селу сместило своје седиште а на одаји је неко време држало овце; затим је одају запустило и зграде су тамо срушене. Миленко је имао и засебни посед, преко пута железничке станице, на парцели званој Бостан. Тамо је била циглана са споредним зградама, на површини од 4.196 квадратних метара, СР 1842, топографски број 1659. И то је потпало под експропријацију 3. марта 1949. Браћа Спасојко и Миленко су дочекали да се врате у Ченеј. Спасојко је успео да бар део свога иметка поново задобије; најпре је добио куће, затим и земљу, али одаје на њој већ давно ниј е било. Миленкови наследници су поднели захтев за повратак одузете имовине; поступак враћања још није окончан.
   Коломан Секереш (1895-1957), син Калмана и Розалије, са супругом Ирмом имао је одају удаљену од села свега 2 км, уз пут који води у Кечу; по општинским списковима из 1948. године водила се као топографски број 170, а простирала се на 62,44 ха. На њиховој одаји почетком XX века рођене су Паулина Магдалена Трандафир, сестре Текла Сарачев и Марина Ђулвезан, наше Ченејке, чији су родитељи тамо радили и становали. Секерешеви су имали домаћинство и у селу, кућни број 170, са окућницом од 2,58 ха. Године 1949, приликом експропријације, власници су протерани из села и прописан им је принудни боравак, земљиште са одајом држава је предала ченејском Колективном пољопривредном газдинству, при којем су зграде полако рушене а материјал се развлачио. У кући у селу смештено је седиште Државног пољопривредног газдинства; ту је била уређена кухиња, трпезарија, коришћени су амбари и штале за коње, а затим су на истом плацу 1962-1963. године изграђени стамбени блокови за сезонске и друге раднике, који су доведени из разних крајева, да би радили тада државну земљу.
   Коломан Секереш је сахрањен у породичној гробници на католичком гробљу у Ченеју. Није имао потомства, тако да су захтев о повратку имовине поднели сродници по бочној линији. Памти се да су на његовој одаји радили Михај Барна и Емерик Месарош Спомен на одају је очуван и у називу једне атарске парцеле, која се и сада назива: Код Секереша.
   Шиме Миксић (1902-1982), син Адама и Антоније, имао је одају такође на око 2 км уз пут Ченеј – Кеча, који иде паралелно са железничком пругом. Према општинским списковима из 1948. године водила се под бр. 13, а површине је била 48,85 ха. На тој одаји радили су: Ђока Ђулвезан, Георге Ковач, Јосиф Марта, Емерик и Ема Миксић. У селу је Шиме Миксић имао домаћинство кућни број 14, с пространом окућницом. Године 1951. породица је депортована у Бараган. Земљу је преузело Државно пољопривредно газдинство и одаја је срушена. По повратку из Барагана након пет година, не видећи неку перспективу за себе у Ченеју, Шиметови потомци су се определили за емиграцију; сада живе у Немачкој.
   Франчиск Вист (1878-1962), син Павла и Иде, рођен је у Барацхазу (сада Стари Лец, у Србији) а ожењен је био Хрватицом из Кече. Становали су у Ченеју под кућним бројем 131, која се на општинским списковима 1948. године водила под бројем 151, а имали су преко 60 катастарских јутара земље. Одаја им је била више у кечанском атару; тамо су радили Штефан Молнар, Михај Урбан и многи Кечани.
   Неки њихови потомци живе у Румуниј и, неки по другим државама. Кућу у селу купио је и тамо нову изградио Драга Мартинов. Од одаје није више остало ништа; само се једна парцела у атару назива: Код Виста.
   Матејаш Милер (1883-1956), родом из Ченеја, син Михаја и Маргарете, имао је одају на 45 катастарских јутара земље с оне стране канала Старог Бегеја, према румунско-србијанској граници. Тамо је радио Франчиск Фехер и људи највише из Пустињиша. У селу је породица живела под кућним бројем 36. Када је вршена експропријација, одузета им је и предата Државном пољопривредном газдинству земља и одаја. Неки потомци породице Милер живе у месту, неки поодавно у Немачкој Њихова кућа ј е сада у власништву Дана и Драгице Спатару.
   Франчиск Гец, Немац из Грћаноша, имао је у ченејском атару одају са око 20 катастарских јутара земље, у атарском потесу Ганош, у близини шумице и одаје Алојза Хана. Земљу је обрађивао највише сам са својом породицом. После Другога светског рата цели његов посед преузело је месно Државно пољопривредно газдинство. Њему се даље губи траг; претпоставка је да се одмах иселио у Немачку.
   Алојз Хан (1898-1988), звани Кокош, живео је с породицом у кући број 21, која се 1948. водила под топографским бројем 15. Супруга му је била Терезија (1903- 1984), а имали су сина Јосифа, рођеног 1930. и ћерку Марију, рођену 1934. године. Одаја им је била у атарском потесу званом Ганош, у близини одаје Франчиска Геца, на површини од 42 катастарска јутра. На одаји је становао Велко Ћурушкин са супругом Мацом, а радили су и други Ченејци. Након Другога светског рата имање је Хану одузето и предато месном Државном пољопривредном газдинству. Одаја је срушена. Породица више нема потомака у Ченеју. Ћерка Алојза Хана живи у Немачкој.
   Франчиск Гимпл, рођен 1902, није био Ченејац; родом је био из Јече а у ченејском атару имао је одају са 40 катастарских јутара земље, непосредно поред одаје Франчиска Виста. Након Другога светског рата имање му је одузето и предато месном Државном пољопривредном газдинству. У Ченеју је Франчиск Гимпл имао и кућу бр. 170; сада у њој живе Штефан и Иванка Симонеску. О породици Франчиска Гимпла нема других података.
   Кристофор Ротчииг (1901-1984), мештанин, био је власник 86 катастарских јутара земље и одаје у близини одаје Коломана Секереша. У центру села имао је две куће.
   Одмах после Другога светског рата он се с породицом иселио у Немачку. Куће су му конфисковане и од тада су имале разне намене: најпре као школске учионице, сада пак као румунска православна капела и уз њу седиште месне полиције. Земља је припала месном Колективном пољопривредном газдинству.
   Удовица Велина Вилма Вучетић, познатија под надимком Јосеница, рођена је у имућној породици кечанских Хрвата 1863. године. Имала је средњу школску спрему, што је за тадашње време, и особито за женску особу, било значајно. У Ченеју Велина Вилма Вучетић је живела у кући број 16; у општинским списковима из 1948. године води се под топографским бројем 16 и поседује окућницу од 1,56 ха и ораће земље 41,50 ха. При својој кући имала је амбаре и домаћинске просторије, а у дворишту лепо негован парк. У Ходоњу је такође имала земљу, са одајом, шталама, шупама, амбарима и коњима. Године 1949. по закону о експропријацији све јој је одузето, а она је упућена на страну, на принудни боравак. По повратку у Ченеј живела је бедно и умрла 1954. У њеној кући смештено је најпре сеоско забавиште, затим канцеларије Машинско-тракторске станице, а сада Ветеринарски диспанзер. Некако године 1954-1955, челници села су правили велике планове да на њеној пространој окућници саграде модерни спортски центар. Радови су и отпочели, али не градњом, него рушењем: уништен је угледни парк, а спортски центар није изграђен. Штавише, након више година застоја, општина је некадању окућницу Вилме Вучетић парцелисала и доделила неким мештанима за подизање стамбених кућа. Тако је узорно домаћинство, које је красило центар Ченеја, неповратно уништено. Пошто нико није поднео захтев за повратак имања, изгледи су да Вилма нема потомака или да они живе негде у далеком свету.
   У Ченеју је био познат Гашпар Гајо Узбашић, син Фрања и Отилије, рођен 1861; супруга му се звала Илона (неки ј е памте као Илку) а имали су поседе и у кечанском, и у ченејском атару. Био је запослен у државној админситрацији, као начелник Ченејскога среза. Ченејски католици га помињу по добру, пошто је, на његов предлог 18. августа 1895. постављен камен-темељац католичке цркве, која је затим освећена 28. августа 1896; на свечаности су били присутни Франц В. Вучетић, кнез Хрватског Ченеја, и Васа Павлов, кнез Српског Ченеја. У месту ће остати запамћен и по једном несвакидашњем архитектонском подухвату. Наиме, у центру села је постојао простран плац, на катастарским мапама означен као А1КШ1, чији су први познати власници, по катастарској књизи, 1868. године били Адам Вучетић и његова супруга Марија. Плац је често мењао власнике, тако да је Гашпар Узбашић, када га је купио 1899, био 16. по реду. На тој локацији он је 1903. године подигао дворац посебне архитектуре, са укусно обрађеним фасадама, упадљивом оградом и парком, који је и сада украс Ченеја. Архитекта и градитељ нису до сада познати. Гашпар Узбашић је умро у Ченеју 1912. године и сахрањен је, по свој прилици, у породичној гробници на месном католичком гробљу. Ченеј је престао бити среско седиште по свом преласку у Румунију 1924. године. Потомци породице Узбашић, по свој прилици, нису били заинтересовани за ченејски посед, па је Гајов дворац са окућницом 1929. године продат Обраду Малетићу. С малим грађевинским изменама, тај дворац и парк постоје и данас, воде се као кућни број 37, а власник је Обрадов син Ђока Малетић.
   Ченејска чарда. Ченејски атар простире се на северозападу малтене до самог Грћаноша. Насељени део од ченејског атара до железничке пруге Грћанош – Жомбољ, са својих стотинак становника, звао се некада Мали Ченеј или Чарда; ту, лево од некада главнога каменитог пута који је водио од Ченеја према Грћаношу, налазила се Чарда. Мали Ченеј са Чардом био је у саставу села Ченеја, и тек је 1937. године постао саставни део Грћаноша. Старији мештани памте Ченејску чарду као свратиште, одмориште и заклон путника намерника; ту се, док коњи зоб поједу и одахну, могло добро јести, пити па и веселити; повремено су друштву свирали гајдаши, а у новије време и сеоски тамбураши. Објективних података нема: не зна се ко је чарду подигао, ко је био први власник, како су се власници мењали, како је чарда престала да постоји и слично. Месно предање само вели да је постојала до после Светског рата 1914- 1918. Можда је њен значај опао повлачењем границе, када је пут постао мање проходан, можда има и других разлога. Тужно је што се од ње види само блага узвишица (остаци рушевина), а још тужније што неповратно пада у заборав.
   Племићка породица Ђерћанфи била је разграната и имала је више поседа (рецимо у Ђиру, те на територији данашње Србије и Маџарске). Један њен огранак држао је Бобду; њен предстојник упамћен је као „Стари барон“. Земљу је барон имао у северном делу атара Бобде, према Грћаношу; тамо је држао и одају. Памти се да је био строг и поносан. У селу Бобди, где је сада Дом културе, породица Ђерћанфи је имала озидану гробницу, коју су мештани 1960. године преместили на католичко гробље.
   Можда је најзначајнији поседник у ченејско-бобданском атару била баронска породица Чавоши: 1.606 катастарских јутара земље. На размеђи села Ченеј – Бобда – Олерхауз (сада Рауц) простирала се Чавошова пустара са шупама, шталама, амбарима, кућама за слуге и бирише; држао је краве музаре, волове за рад, али и ергелу с расним коњима, до које му је било много стало. Производио је на велико житарице. На поседу су радили људи из свих околних села; кажу да је добро плаћао. Запамћена је песма:
   Барон Чавоши Ђула даје пића и јела,
   А Киш не да, сви ћемо скочити на њега.
   Године 1883. у Кикинди је одржан велепоседнички скуп Пољопривредног удружења Торонталске жупаније; при реорганизацији, изабран је одбор од 70 чланова; за председника је изабран Андрија Чеконић, за потпредседника Игњац Чавоши, што несумњиво потврђује велики углед ове породице.
   На сред Бобде Ђула Чавоши је 1888-1889. године изградио каштел – дворац са 42 собе – испунио га елегантним намештајем, украсио сликама, теписима, кадифеним драперијама, кристалним лампионима. Парк око дворца, са артеским бунаром, простирао се на два хектара. Преко пута дворца првобитно је изграђена капела као породична гробница, а 1907. године на месту капеле подигнута је велелепна породична црква, у византиском и барокном стилу; кажу да је у питању копија базилике из мађарскога града Естергома. Звона су ливена у Бечу, а витраљи су дело познатог уметника, који је радио и за Бечки двор. Барон Ђула Чавоши умро је у Бечу 1911; имао је 73 године. Његова супруга Јозефа живела је само 50 година и умрла је у Бечу исто године 1911, неколико месеци пре свога мужа. Сахрањени су у породичној гробници у цркви коју су подигли у Бобди. Имање је остало на наследницима, за које се прича да су се школовали у Будимпешти и Бечу, али да су се понашали недостојно свом друштвеном положају и да су живели расипнички (памти се, рецимо, да је један од њих, јашући на коњу, ушао у продавницу, па је стари барон морао да плати глобу и штету). По свршетку рата 1918. године Бобда се нашла у Румунији, и 1925. године спроведена је аграрна реформа. Баронској породици Чавоши остављено је ипак 600 катастарских јутара, што није било мало, али се млађи нараштај није најбоље показао: они су ту своју земљу продали: 525 јутара купили су Павел Негру и Арион Пилку из Бобде а 75 јутара Валдек из Ченеја. Непосредно после Рата у Ченеј су дошла 22 ратна добровољца пореклом из Лике; највећи део њих смештен је привремено на салашу барона Чавошија, али се спровођење аграрне реформе одуговлачило, па су се сви иселили у Руско Село. Накнадно се у Бобду населило 15 породица из околине Клужа; свака је добила плац за градњу куће и по 5 хектара земље. Што се тиче земље одузете од барона Чавошија, према одлуци Биледског суда бр. 741/1925, датираној 15. маја 1926, на њу је добило право власништва 180 мештана Бобде, а беземљаши из Ченеја добили су свега два катастарска јутра. Дворац је прошао горе него ли спахилук. Наиме, после 1932. године баронови наследници су га понудили на продају сеоској општини, али општина није могла или није хтела да улази у велике трошкове. Можда и с правом. Јер када је дворац најзад продат неком приватном лицу, купац није био у могућности да се новчано снађе, па је, право рећи, пропао. Велелепна грађевина је порушена и грађа распродата, како би се намирио бар део потраживања кредитора. Неко време су још трајале штале парадних коња, но и оне су убрзо сравњене са земљом. Од свега имања остала је црква. Пошто је она породична, парохија јој није водила бригу, а млађи нараштај Чавошија, листом по иностранству, тим мање. Црква је одолевала времену и невремену док је могла, али се зуб дотрајалости све више на њој одражава: напуштена и запуштена, оштећеног крова, разлупаних прозора, напуклих зидова, зарасла у коров који је прекрио некадашњи парк, препуштена свим непогодама, не зна се колико ће још издржати.
   У цркви има гробова; и о њима такође нико не брине.
   3. Одаје и салаши у атару општине Кече
   Барон Фриђеш Липтаји имао је у Кечи 1.144 катастарска јутра земље; половином XIX века његов посед био је међу најнапреднијима у Банату. Причају да је половину земљишта издавао у закуп ловринским баштованима ради производње поврћа, а на половини је гајио житарице и одгајао расне краве и домаће зечеве, по којима се прочуо и у иностранству. Место где је била његова одаја није засада локализовано.
   Породица Делиманић имала је племство од Марије Терезије, из 1747. године, а 1801. добила је земљу од Загребачке бискупије и настанила се у Кечи. На размеђи кечанскога и ченејскога атара, у потесу званом Курјачка греда, поседовала је 360 катастарских јутара земље и на том поседу је изградила велелепни дворац: кућу са спратом, опремљену водоводом, купатилом и свакојаким удобностима, а окружену пространим, укусно уређеним парком.Уз ту господску кућу биле су и домаћинске зграде, а ради пословања уређено је било да чак и железничка пруга Жомбољ – Кларија – Кеча – Ченеј има продужетак до Делиманићевог поседа. На том поседу радили су некада, између осталих: Штефан Галамбош, Лајош Киш и Марко Миксић, од кога је и остало казивање о грађевинама одаје и о парку, од којих се сада виде незнатни трагови. Последњи познати мушки изданак породице Делиманић био је Лајош (1861-1922), син Имбра (1837-1889) и Доре Бакаловић (1842-1893), родом из Дебрецина. Имбро је радио у државној администрацији; читавих 18 година саставио је на дужности среског начелника, од тих је неколико био у Ченеју. Његов син Лајош крочио је очевим стопама: по школовању ступио је у државну службу и био: 1890-1893. срески начелник у Ченеју, 1893-1895. главни срески бележник такође у Ченеју; 1895-1902. изабран је за поджупана Торонталске жупаније, са седиштем у Великом Бечкереку; по оставци великог жупана 1901. године именован је краљевским указом за великога торонталског жупана, и на тој је дужности остао до 1906. Тада је Дијета распуштена, и Лајош Делиманић је поднео оставку. На исту дужност великога жупана Торонталске жупаније постављен је краљевим указом 1910. године и ту је дужност отправљао све до распада Аустроугарске 1918. После рата вратио се у Кечу на породични посед и ту остао до смрти; сахрањен је у породичној гробници на месном католичком гробљу.
   Иако заузет дужностима свога високог положај а, учествовао је и у друштвеној делатности. На заседањима Културне заједнице Мађара Торонталске жупаније двапут је биран за председника: 1895. и 1910. године; 1896. био је председник Одбора за организовање свечане Миленијумске изложбе у Великом Бечкереку. Његова супруга била је председник Одбора за постављање бисте Ернеа Киша у самом центру Великог Бечкерека. Када се посветио пољопривредном поседу, био је запажено успешан; производио је житарице, шећерну репу, бели лук и мак, а гајио расне краве Симентал расе и коње расе Нониус. По његовој смрти имање је припало његовим ћеркама. У условима после Другога светског рата све грађевине угледне одаје су разрушене и грађа је разнета. Неко време су се још на том месту уздизале јеле и брезе, као остаци некадањег парка; затим је све сравњено, тако да се сада и траг једва назире.
   Одаја Матејаша Ротчинга, рођеног 1903, порушена је пре него што је завршена.
   Ево како је то било. Ченејац Матејаш Ротчинг, по надимку Пустамац, купио је у кечанском атару 210 јутара земље преко пута Делиманићевог поседа на Курјачкој греди и тамо започео градњу салаша или одаје. Градњу је задржао Други светски рат, а непосредно после рата власник се са целом породицом иселио у Немачку. Нова власт је земљу национализовала и започету градњу порушила; грађа је коришћена за изградњу дома културе у Кечи 1946. године. Матејаш Ротчинг је поседовао у Ченеју кућу кућни бр. 47, која је такође конфискована и предата Колективном пољопривредном газдинству. Током времена коришћена је за разне намене, а сада је у приватном власништву.
   Ђорђе Војкица (1886-1943) имао је одају у близини граничне линије која дели Румунију и Србију. О њему прича његов унук. Ђорђе је с родитељима био на имању грофа Андрије Чеконића у Жомбољу, и гроф га је послао у Будимпешту на школовање. По окончању студија радио је неко време као управник на имању румунске краљевске породице у Банлоку. Оженивши се Аном Миксић (1891-1923), богатом кечанском Хрватицом, стекао ј е лепо имање и на њему уредио одају, где је гајио коње и краве. Земљиште је обрађивао трактором већ од 1934. године, а производио је житарице. Памти се да је био председник Католичке црквене општине и да је о свом трошку (150.000 леја) дао израдити велики олтар за месну цркву. Умро је у Кечи и сахрањен је у породичној гробници на тамошњем католичком гробљу. Његовим синовима Александру, званом Шандор, и Јулију, званом Пуби, имање је одузето и земљиште предато Државном пољопривредном газдинству. Зграда одаје служила је неко време као граничарска караула, а неко време је седиште једне од фарми ченејскога Државног пољопривредног газдинства.
   После 1991. потомцима је земљиште враћено. Од одаје је остала само једна зграда, која је сада у приватном власништву. У њиховој бившој кући у селу, кућни број 652, станује породица Трајана Кожокаруа.
   Породаца Хрвата Адама Миксића (1896-1984), сина Иштвана и Марије, званог Ходи, и његовог сина Фрање (1919-2008) била је радна и особито активна у друштвеном и политичком животу. Имали су нешто преко 23 хектара земље и одају на десној страни Старог Бегеја, у близини Рибушанове одаје. Производили су житарице, а посебно гајили коње расе Нониус и Липицан. Педантан какав је био, Адам је поседовао документацију по којој је његова породица од 1914. до 1951. одгајила 101 расног коња. Ипак, све до Другога светског рата орало се и на воловима. У раздобљу 1951-1956. породица је била депортована у Бараган, а одаја им је упропашћена. После 1991. године земља је враћена њиховим потомцима, али они живе у Жомбољу и Крајови; у кечанским кућама које су некада биле власништво Ходијевих (кућни бројеви 650 и 597) сада живе Јон Маргеску, односно Јосиф Владу. У једној од бројних кечанских хрватских породица Миксић одаја је прелазила с колена на колено. Имао је још стари Винце, који је, као узгајивач коња, 1880. године учествовао са шест кобила и шест ждребади на изложби у Темишвару, где га је запазио сам цар Фрања Јосиф I. Његов син Имре (1856-1924) учествовао је 1912. на изложби приплодних грла у Сечњу и са својим пастувом вранцем освојио прву награду и диплому. Његов наследник Емерик (1888-1957), по надимку Винцеков, мажен још и деминутивом Имбрушка, наследио је 35 хектара земље и гајио житарице, а одају је и даље држао; тамо је, између осталих, радио Јон Таке. Породпца је била депортована у Бараган 1951-1956, земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, а одаја је порушена. Потомци ове породице живе у Вршцу. У породичној кући у селу, кућни број 628, сада станује Драгица Пашка.
   Одаја Јефте Ђулвезана (1894-1985), сина Јована и Маце родом из Кече, била је последња на десној страни Старог Бегеја према граници Румуније и Југославије (потес Томашфалва) и простирала се на четрдесетак катастарских јутара земље. Имање су наследили син Јован (рођ. 1922) и његова сестра. Јован је био ожењен Линком, учитељицом у месту, пореклом из Србије; осуђен, као политички затвореник много је година провео по разним затворима. Његово земљиште је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, а одаја је, као по неком правилу, и овде порушена. Јован се вратио у Кечу и дочекао повратак земље после 1991. године. Својим упорним настојањем успео је да добије земљиште на старом месту, где му је била одаја. Сада живи сам у породичној кући под бројем 177 и повремено одлази код ћерке Виолете, која је настањена у Решици и повремено долази у Кечу.
   Ђура Миксић (1913-1972), син Јаноша и Ане, зван Рошу, бирташ, наследио је од својих родитеља тридесетак хектара земље у кечанском атару, и на тој земљи одају, такође десно од Старога Бегеја. Иако власник лепог иметка, лоше је пословао, лако трошио и раскалашно се проводио, те је распродао велики део имања и на крају се иселио из Кече. Његови потомци живе у Ченеју и у Нерау. У некадањој породичној кући Ђуре Миксића званог Рошу (кућни бр. 597) сада станује Јон Кожокару.
   2.23.Јосиф Миксић (1903-1951), син Јоана и Луције, познатији под надимком Јожи Ленард, имао је имање од седамдесетак хектара земље и одају некако напоредо са Војкицином одајом, а испод одаје Симиона Бугариу-а. На његовој одаји радили су Светозар Субин, Јосиф Јакош и други Кечани. Године 1949. експроприран је и упућен у место Себеш Алба на принудни боравак. Земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, одаја је разрушена, материјал разнет. Дотични потес у атару мештани још и сада називају земљом Јожефа Ленарда. У његовој породичној кући, кућни број 641, сада станује Јонел Стан. Јосиф Миксић је умро у Себеш Алби, не оставивши потомке; његово имање потражује даља рођака Јелена Каурић.
   Ото Миксић Стевин, с надимком Цвикераш, имао је имање од преко 200 катастарских јутара земље и одају у атарском потесу Градина Грекулуј, на десној страни Старог Бегеја. Године 1949. породица је експроприрана и упућена у Крајову на принудни боравак. Земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, одаја је разрушена, материјал разнет. Њихова породична кућа, кућни број 662, имала је током година разне намене, а сада је преуређена и у њу је смештен Модул број 3. Задужбине „Безбедност за децу у Румунији“. Једна ћерка Ото-а Миксића Стевиног живи у Крајови, друга у Загребу; земља им је враћена (и оне су је продале), а поднеле су захтев да им се исплати одштета за одају.
   Иван Миксић Стевин (1894-1954), с надимком Рибушан, имао је прву од девет одаја десно од Старог Бегеја, и то на површини од 50 хектара земље. Међу радницима на одаји били су Јосиф Барна и Стефан Киш. У раздобљу 1951-1956. породица је била депортована у Бараган; земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, одаја је упропашћена. Иван Миксић Стевин је умро у Барагану 1954, не оставивши потомство. Супруга му се звала Илона. Била је рођена 1893, вратила се из прогонства и умрла 1965. године У њиховој кући, кућни бр. 647, неко време су биле смештене канцеларије кечанскога Колективног пољопривредног газдинства, а сада је преуређена као Модул број 2. Задужбине „Безбедност за децу у Румунији”.
   Браћа Ђури и Фери Хеклер имали су одају близу Рочингове, на невеликој површини од неких 10 хектара. Памти се да је на одаји радио Михај Јанку. Земљиште им је преузело месно Колективно пољопривредно газдинство. Одаја је одавно порушена; само се потес где је била још и сада назива: Код Хеклера. Иако потомци Хеклерових не живе у Кечи, земља им је враћена.
   Марија Розалија Миксић (1888-1969), ћерка Франциска и Јелене, имала је 45 хектара земље и одају. У раздобљу 1951-1956. породица је била депортована у Бараган; земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, одаја је упропашћена. Њихови потомци живе у Темишвару; после 1991. године земља им је враћена. У њиховој породичној кући, кућни бр. 626, сада станује Марија Бонтила.
   У непосредној близини румунско-југословенске границе, код потеса Старог Хетина, имала је одају и 140 катастарских јутара земље Лучија Каурић, рођена Миксић, изданак богате хрватске породице. У раздобљу 1951-1956. власница је била депортована у Бараган; земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, одаја је упропашћена. По повратку из Барагана 1956. године Лучија Каурић се вратила у село, али није могла да се усели у сопствену кућу (кућни број 193). Огорчена, умрла је у Старачком дому у Радни. У њеној кући сада станује породица Венци. После 1991. земља је враћена њеним потомцима, који, међутим, не живе у Кечи.
   Винце Миксић Стевин (1866-1945), син Јанка и Екатерине, познат под надимком Нађјагош, имао је одају на свом поседу од преко 50 хектара земље у атарском потесу Брнзеу. Код њега је радио Јосиф Јакош. У раздобљу 1951-1956. његова супруга, с ћерком и унуком Адалбертом Хорватом, званом Пилец, била је депортована у Бараган; земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, одаја је упропашћена. Земља је после 1991. године враћена потомку Винцету Хорвату, који живе у Темишвару.
   Дан Петру, звани Песекан, имао је одају и 25 хектара земље. За разлику од других, који су узгајали претежно житарице, он је уз одају имао виноград и простран воћњак. Код њега су радили Обица Максим, Рада Максим, Александру Кожокару, али у време извођења крупних радова и сам власник је становао на одаји. Причају да је негде 1947-1948. породица своје имање предала држави, али је претходно део одаје, уз званичну дозволу, покварила; вероватно је схватила ток догађаја и покушала да избегне прогон. Земља је припала ченејском Државном пољопривредном газдинству, и на остатку одаје неко време је била смештена једна фарма. Потомци Дана Петруа живе у Темишвару и Араду; земљиште им је враћено.
   Шандор Миксић Ленардов (1915-1973), звани Браца, син Шандора и Еме, имао је близу 43 хектара земље и одају у близини одаје Дана Петруа. У раздобљу 1951-1956. породица је била депортована у Бараган, и то растављено: Шандор са супругом и ћерком депортован је са Ченејцима, а његова мати са Кечанима; земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство. Одаја је упропашћена, али је још дуго коришћен тамошњи артески бунар, и по томе се највише и памти Брацина одаја. По повратку из Барагана породица је живела у Ченеју. Породичну кућу у Кечи, на пространој окућници, преко пута некадашње Хрватске општине, са свим пратећим домаћинским зградама, редом је кварио и грађу продавао. Потомци Шандора Миксића Ленардова живе у Темишвару; супруга је умрла а ћерка је поднела захтев да јој се, уз већ враћених 10 хектара, врати и остатак од 33 хектара земље. На улазу у Кечу, с десне стране, близу границе и жељезничке пруге Грћанош – Жомбољ, имао је одају Јон Паску (1878-1965), син Теодора и Марије родом из Великог Комлоша. Било је то имање од 10 хектара земље, са засађеним виноградом и скромном зградом, која је служила радницима за одмор и као склониште од невремена. На имању су, поред осталих, радили Јова Бугарски, и Роза Миксић. Сам власник је између два светска рата становао у Жомбољу, где је имао адвокатску и бележничку канцеларију. Јон Паску нема потомака. У његовој кући, број 27, сада станује Драган Симонеску.
   Михај Бекира (1882-1954), познат под надимком Ташка, имао је одају непосредно уз железничку пругу Грћанош – Жомбољ, на површини од 13 хектара.
   У раздобљу 1951-1956. породица је била депортована у Бараган; земљу је преузело кечанско Колективно пољопривредно газдинство, одаја је срушена. Михај Бекира је умро у Барагану, али се супруга, Виоара, са осталим члановима породице вратила. Сада потомци живе у Кечи, Решици и Темишвару. Земља им је враћена, али одштету за упропашћену одају нису добили.
   Др Никола Миксић (1887-1948), звани Доктор Ники, изданак угледне и имућне хрватске породице, имао је малу одају у близини железничке пруге Кеча – Ченеј, у атарском потесу званом Казане, али на знатном земљишном поседу од 60 хектара.
   У селу је имао кућу бр. 88. и пространу окућницу у самом центру села. Није оставио потомство. Године 1949. имање му је преузела држава. Кућа је преуређена као школска зграда, а 1962-1963. године, о трошку кечанске општине, дограђене су још четири учионице. Године 2006. враћено је право власништва на кућу и окућницу даљој рођаци Хилдегарди Јанош, која живи у Араду, и она је све продала кечанској општини; тамо се сада гради забавиште и школа.
   Браћа Узбашићи Ото и Емерик, имали су одају и знатну површину земље у атарском потесу Андрашица. Ото Узбашић (1920-1970) са супругом Аном, био је депортован у Бараган у раздобљу 1951-1956; нису имали потомака. Емерик Узбашић (р. 1921) с породицом је становао у Отелеку. Земља је враћена његовом потомку, који живи у Темишвару. Јанко Миксић (1883-1953) имао је одају и преко 30 хектара земље, али је све распродао непосредно после Другога светског рата.
   Јон Франчиск Стефан Хари имао је одају близу границе и посед од 22 хектара земље; све је после Другога светског рата преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство. Потомци некадањег власника живе у Темишвару и Лугошу и поднели су захтев да им се земља врати и да им се исплати одштета за одају.
   Извесни Шлезингер имао је одају и око 160 хектара земље. коју је повремено и издавао Кечанима и Ченејцима. Био је познат по производњи житарица и по узгајању крава музара; млеко је свакодневно слао у Темишвар. Држао је и пастуве. На његовом поседу радили су, између осталих, Маришка Секереш са супругом, Јосиф Марта, Карол Берег; причају да је био строг у односима с људима. Имао је и у Ченеју кућу бр. 8, у којој сада живи Борислав Мишковић. Његов посед је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство; одаја је порушена. Потомци су поднели захтев за повратак имовине и за одштету; они, међутим, живе у иностранству. На десној обали Старог Бегеја, према кечанском атару, било је још неколико одаја, о чијим је власницима остало мало или нимало података, али се памте имена: др Кампф, Штраки, Јакобић, Дипре. Тако је с десне стране Старог Бегеја било 9 или 10 одаја, једна уз другу, као на конац нанизаних. На левој страни Старог Бегеја, према атару Пустињиша и према државној граници, било је опет десетак одаја. Канал се прелазио преко моста наспрам Рибушанове одаје. Ни моста више нема, али се неколико одаја спомиње.
   Пуковник Помпилиу Првулеску (1893-197

   Одговори

6. 10. фебруар 2017. у 05:05

   vojislav ananić

   Наставак горњег текста:
   Пуковник Помпилиу Првулеску (1893-1976), био је члан Мешовите комисије која је, уз међународну асистенцију, радила на исправљању граничне линије између Румуније и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Оженио се богатом Хрватицом, Кечанком Маријом, тако да су на поседу од 30 хектара земље држали и одају, на којој је, између осталих, радила Шофронија Ардељан. Нису имали потомства. Земља је сада, на захтев, враћена, Маријиној родбини по бочној линиј и сродства.
   Рада Итињанц, син Гиге и Јеле, имао је малу одају и свега 12 хектара земље; на одаји је, између осталих, радио Јосиф Марта. Са супругом Стефанијом и сином Пером, у раздобљу 1951-1956, био је депортован у Бараган; земљу је преузело ченејско Државно пољопривредно газдинство, одаја је срушена. Недавно је земља враћена потомцима, који живе у Темишвару. У породичној кући, кућни број 247, сада станује Александар Береј.
   Даље су се низале одаје неких неидентификованих власника, па онда Јакоби, Варади, Хорст, Вебер. У кечанском атару помињу се, такође доста неодређено, и друге одаје, чији су власници били странци, као: Биргер Матеј (одаја десно од Берковића), Михелс (одаја у потесу Брнзеу, у близини Јоже Ленарда), Лудвиг (одаја ниже Матејеве), Рецлер (вели се да је имао чак три одаје), Шварц, Шира (поред Хетина), Шулц (одаја поред Војкице), Шиварски, Франхофер, Глигоровић (одаја у потесу Андрашица); такође: Берковић, Кечан, Савић, Симион Бугариу, а свакако и други.
   Казивање Илонке Урбан, рођене Осланскн, која сада живи у Ченеју, кућни број 381. На салашу Јанка Рошула становали су Јосиф Ослански, његова супруга Мари и њихова деца: син и две ћерке. Илонка, коју до данас сви мазе Илуш, рођена је на том салашу 26. априла 1924. Отац је био бирош, а фактички – прави домаћин, јер је власник свраћао ретко, највише лети. А они су тимарили коње и краве, од пролећа до јесени обрађивали земљу. Имали су и трактор на салашу; Илуш је као млада девојка већ умела да управља трактором. Умела је да пара виноград и саднице смокве; плуг парач је вукао магарац. Радила је и на суседном салашу код Јакобоша. Тамо су око целе куће цветале дивне руже. Под крај недеље газда би их исплатио (биле су две девојке); дао би им новац и по киту ружа. Били су задовољни једноставним животом. Волели су да сваком раду привикну. Било је лепо и због нечега другог: били су млади. Газда је имао два сина: Отуша и Ђуру. Ђурина ћерка се удала за Сепила Руфа и умрла је млада; за њом је остало троје сирочади; Валтер, Хелга, Верни. Богатство је једно, а срећа у животу сасвим друго. Како коме је Бог дао.
   Казивање Ђури Балиа, рођеног 1933, сада у Ченеју, кућни број 350. Мој отац Павел Иванић и мати Елисабета Бали радили су и живели много година на одајама Војкице, Делиманића, Штракиа; селили су се од једног власника до другог, који је боље плаћао или нудио боље услове за живот. С њима смо ишли и ми, три њихова детета. Био сам мали, али када сам порастао, чувао сам телад, краве и обављао лакше послове, за мој узраст. На одајама је било лепо лети; а зими је било тешко: зима, ветар, снег, блато… Добро се сећам: Штраки је почео да зида нову шталу и амбар, све од печених цигала, али је дошао рат, и градња је престала. А после тога почело је да се руши, и неки су узимали цигле и дрво, па себи градили куће, неки су узимали и носили да се граде штале и друге зграде за фарму и за колектив. Тако су и друге одаје нестајале, једна по једна. Ми смо 1949-1950. дошли у село, оженио сам се, купио кућу, засновао породицу. Сада сам пензионер.
   Казивање Чарне Ђулвезан, удате Србулов, рођене 1934. Моји родитељи Ђока и Марина, и ми њихова деца, две ћерке и син, радили смо и живели неко време на одаји Шиме Миксића из Ченеја. Сем наше, тамо су становале још три породице; свака са својом децом. Ја сам била дете. На одаји ми је било и лепо, и тешко. Морало се и тако живети. Али је брзо прошло, па сам и заборавила. Ја имам ћерку и сина и унуке, али им то не причам, живи се другим стандардом. Моји су много радили, па смо при крају Другога светског рата купили кућу у селу и преселили се са одаје у Ченеј. Сада живим сама у кући број 397. Имам пензију из колектива.
   Казивање Јосифа Марте, рођеног 1934, сада у Ченеју, кућни број 314.
   Мој отац Јосиф и мати Елисабета имали су ћерку и два сина. Ми смо били на пет-шест одаја, и то код: Раде Итињанца, Адама Миксића Ходиа, Дана Петруа, Шлезингера, Шиме Миксића. Те године проведене на одајама биле су лепе године за нас младе и за децу: лети смо пецали рибе, зими смо ловили зечеве, фазане. Иако смо били на одајама, били смо задовољни оним што нам је живот пружао; ваљда што нисмо знали за боље. Око сваке одаје било је багремова, воћњака, јабука, шљива, вишања, винограда. Па дивно је било у пролеће, а лепо је било и зими, кад падне снег, па идеш са саоницама кроз атар. Ја не тужим за тим временима; хоћу само да кажем: то данас не видиш и не можеш да доживиш; иако су биле јаке зиме, па блато и ружно време напољу у атару. Ми смо на одајама живели скромно: једна мала соба, пећ (а ложили смо тулузину и сламу), лампа петролејка…Није било струје, телевизора…За мене су власници одаја били коректни и добри људи. А и њихова деца. Лети, када би дошли на распуст из школе, радили су заједно с нама.
   Отац и мати радили су у воћњаку, он је био и пчелар, а скупљали су летину за стоку, за краве музаре. Шлезингер је, на пример, сваког дана продавао млеко у Темишвару. Од своје 15. или 16. године почео сам да радим као механизатор на фарми. А живели смо и даље на одаји Тек 1955. са одаје Шиме Миксића дошли смо у село и купили кућу. Сада сам пензионер, али волим да радим. Ево, у овој малој радионици увек мајсторишем понешто…
   Казивање Јоана Ленгела, рођеног 1936, сада у Ченеју, кућни број 3. Ја и моји родитељи, отац Петру Лоренц и мати Емеренција Ленгел, било смо на одаји код Кампфа, на десној страни канала Стари Бегеј. Они су радили у воћњаку, и на другим радовима; ја сам, када сам порастао, чувао телад. Зими смо ми деца ишли до одаје Штракиа. Тамо је у једној соби била црна табла и креда; учили смо да читамо и пишемо. Учио нас Јефта Ђулвезан, власник последње одаје; он је био добар човек. За време рата наш газда Кампф је купио трактор и косачицу, а неки Штефи Куруц му ј е био тракториста. Многе штале и амбари били су од печене цигле. А после 1949. године почели су да руше старе одаје. Кога је то болело? – Никога! Који су то градили напустили су, отишли из државе… Ето, тако је то било. Многе породице су радиле и живеле на одајама. Негде тамо 1953-1954. почео сам да радим у Државном пољопривредном газдинству као механизатор. После неколико година и ми смо напустили одају и дошли у село. Ту сам саградио кућу. Сада сам пензионер.
   Казивање Емерика Месарогиа, рођеног 1937, сада у Ченеју, кућни број 508. У породици било нас је 12 душа. Отац Емерик, звани Бодри, и мати Марија дошли су у Ченеј из Руског Села, из Србије, после Првога светског рата. Памтим да смо се селили на четири или пет одаја. Били смо код породице Ћирин, код Шиме Миксића, Коломана Секереша, и код Денка Гезе, а то је већ било у атару Пустињиша. Родитељи и старија браћа радили су у баштованству, на дувану, на разним пољским радовима, и код стоке. Памтим да је Коломан Секереш имао надзорника, који је управљао, а он је био велик ловац. Није имао деце, али је волео да има. Није било лако, али власници су били добри људи; водили су рачуна и о нама. Године 1945. спустили смо се у село, сместили нас у кућу неких Немаца који су напустили село заједно с немачким трупама. Ја и моја браћа радили смо и временом куповали и градили куће у селу. Мој отац је био општински кнез негде 1948-1949. године. Провео сам много година на одајама. Нисмо били сами; било је много породица као наша. Било је деце. Играли смо се. Није било струје, телевизора, радија, али нисмо ни имали неке веће претензије за живот. Сада сам, ето, пензионер. Живим са унуцима.
   Казивање Шофронија Ардељеана, рођеног 1939, сада у Ченеју, кућни број 13. Моји родитељи Петру и Ана имали су петоро деце, а све до 1948-1949. живели смо на одајама Помпилија Првулескуа и Отоа Миксића Стевина, званог Цвикераш. После тога смо купили кућу и преселили се у Кечу, пошто су почели да руше одаје.
   Ја сам био мали док смо били на одајама. Сада сам пензионер.
   Казивање Фердинанда Миксића, рођеног 1940, сада у Ченеју, кућни број 221. Мој отац Емерик и мати Ема имали су деветоро синова и кћери. Ми смо били на одаји Шиме Миксића, из Ченеја. Ја сам био мали, провео сам само 5-6 година на одаји, јер смо већ 1946. дошли у село и купили кућу број 400. Сада сам пензионер. Радио сам као механизатор на ферми, на земљиштима где су биле одаје. И сада их памтим. Памтим како су се рушиле: полако, полако су се рушиле…Једна за другом.

   Уместо завршетка

   Дакле, могло би се и о нашим одајама и салашима певати, као оно о салашима са севера Бачке. Могло би, само би песма била јако, јако тужна, па још и недопевана. Тужно је слушати, још теже писати, после више од пола века, о нечем што је неповратно и непаметно упропашћено. Нису то увек била велика имања с бројном послугом, него је свако одају сређивао по својој домаћинској могућности и виспрености. Из казивања произилази да је на салашу стално боравила по једна породица бироша или баштована, понекада и по једна особа; за време сезонских радова унајмивали су се надничари, а и власници су неретко са члановима својих породица учествовали у пољским пословима. Некадањи салашари сви одреда помињу опоре услова живљења у атару, па ипак се сви сећају тих дана са извесном носталгијом, па и са лепим успоменама: „власници су били добри људи; водили су рачуна и о нама“ (Емерик Месарош); „власници одаја били коректни и добри људи. А и њихова деца. Лети, када би дошли на распуст из школе, радили су заједно с нама“ (Јосиф Марта); „На одаји ми је било и лепо, и тешко“ (Чарна Србулов); „Било је лепо и због нечега другог: били су млади“ (Илонка Урбан).
   Лично спадам у млађе нараштаје Ченејаца, који никада нису имали одаје, нити су радили на одајама, али сам о њима слушала; побуђена сам била да опишем, колико се још може, по неким писаним изворима, а нарочито по казивању старијих мештана, који су ме на то бодрили.
   Можда је одлучујуће, пресудно, било сликовито казивање старога Франчиска Петровића, кога су сви звали Франци; рођен 1931. он је памтио и ређао све некадашње одаје, присећајући се која је чија била и где се налазила. Жалим што није дочекао да ову књигу види: умро је 2011. године.
   Остаје ми да срдачно захвалим за помоћ општинским канцелариј ама из Ченеја и Кече, Црквеној општини из Бобде, затим Ченејцима из породице Ћирин и Светозару Грујину; Кечанима: Јулки Миксић, Милану Милосаву, Јанку Миксићу, Лели Миксић, Адаму Вајзгерберу и Антону Хендриху, такође и људима који су већ поменути, јер су ми казивали у перо.
   Независно од чињенице да су одрасли на салашима, они, безмало сви, говоре по четири језика: румунски, српски, мађарски и немачки.
   Много чега су се, на моје настојавање и стрпљиво чекање, присетили, а вероватно је понешто, надам се не суштинско, и заборављено. Између осталог, имена многих који су на одајама радили.
   Захваљујем свом некадашњем професору др Спасоју Граховцу за топлу препоруку у самом предговору и за савет да у раду истрајем.
   Колико знам, ово је први покушај обраде саме теме. Било би ми велико задовољство да неко настави истраживање и допуни ово крње и сирово казивање о нечему што је одбачено као непотребно, а некада је многима живот значило.

   ИЗВОР: Љиљана Милован, ДОМАЋИНСТВА У АТАРИМА ЧЕНЕЈА, БОБДЕ И КЕЧЕ, Прилог за монографије места, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2013

   Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

   Одговори

7. 12. фебруар 2017. у 12:18

   vojislav ananić

   СРБИ У РУМУНИЈИ

   Словени су почели да насељавају данашње подручје Румуније још у раном средњем веку. Било самостално, било са Аварима, они насељавају северне и источне делове садашње Румуније од VI века и све масовније продиру у Банат, Кришану и Ердељ.
   О њиховом присуству на тлу Румуније сведоче и топоними: велики број локалитета по Румунији носи називе словенског порекла.
   Почетком VII века највећи део Словена са овог подручја прешао је на Балканско полуостврво, али је извесни део остао.
   Као и њихови сународници јужно од Саве и Дунава, Срби у југоисточном делу Панонске низије, током друге половине IX века, примају хришћанство преко Византије. Стварање духовног јединства српског народа северно и јужно од Дунава и Саве, на традицијама Српске православне цркве, имало је пресудан значај за његов опстанак. Насупрот томе, православно становништво насељено на подручју јужне Угарске, било је изложено покатоличавању. Крајем XIV и почетком XV века непосредна турска опасност и миграција мађарског становништва на север Угарске из основа су изменили став Угарског двора према српском православном становништву. Покатоличавање је уступило место верској толеранцији, а одбојни став према Србима устукнуо је пред неопходношћу стварања снажног и организованог одбрамбеног бедема против турске експанзије. Силовити турски продор на балканско подручје и косовска трагедија 1389. године, покренули су Србе са њихових вековних огњишта на сеобе у Угарску. Досељавали су се и племство и народ. Почетком XV века деспот Стефан Лазаревић добио је од угарског краља велике поседе са много насеља, као и већи број рудника у Угарској, највише на територији данашње Румуније. Њега је наследио деспот Ђурађ Бранковић, који је, као и његов претходник, постао у Угарској најмоћнији феудалац после краља. Велике поседе у Кришани почетком XV века добио је и Дмитар Мрњавчевић. Током друге половине XV века поседе у Поморишју добијају Стефан и Дмитар Јакшић, Милош Белмужевић и низ других српских племића који долазе са подручја средњовековне Србије.
   Седамдесетих и осамдесетих година XV века подручја Темишвара, Поморишја, Пољадије и Дунавске клисуре постала су попришта беспоштедних битака, које су против Турака водили српски и мађарски великаши. У исто време, са подручја Темишвара кретале су војске угарског краља, српског деспота и ердељског кнеза. Са похода, који су допирали дубоко на подручје Србије и Босне, заједно са војском повлачило се бројно српско становништво. Да су то били снажни миграциони таласи, који су допирали добоко у Ердељ и северне делове Кришане а да су преплавили Банат, сведоче историјски извори. Међу њима треба поменути писмо угарског краља Матије Корвина римском папи, у којем се наводи да се само у периоду од 1479. до 1483. године, на подручје Угарске населило око 200.000 Срба. Део њих населио је и данашње подручје Румуније. Током друге половине XV века Турци су покорили све средњовековне балканске државе, нo продору према средњој Европи испречила се Угарска. Пораз на Мохачком пољу
   1526. године, изазвао је опште расуло у некада моћној краљевини. Отпочела исцрпљухућа и беспоштедна бобра претендената за угарски престо.
   У драматичним околностима. После мохачке катастрофе у пределу Липове и Поморишја, 1526. године настао је ослободилачки покрет српског народа, којем је на чело стао самозвани цар Јован Ненад. Створивши у то време најмоћнију војну силу на панонском подручју, са 15.000 наоружаних људи, за кратко време изградио је на територији источног и јужног дела Панонске низије државну творевину. Иако је његов покрет угушен, био је значајан, јер се код Срба учврстила свест да само борбом могу остварити национално ослобођење.
   Насељавање српског становништва на подручје Кришане и Баната вршило се и за време турске владавине у овим крајевима. Управо тада су на подручју већег дела Баната и Кришане Срби постали значајан етнички елеменат. Многи тадашњи извори, пре свега мађарски, ове крајеве називају Рашком.
   Српски народ није се никад мирио са губитком националне слободе. Векови турске владавине били су испуњени бунама и устанцима.
   После сламања устанка у Банату (1594), уследила је нова сеоба Срба на западно подручје Ердеља, које су још од прве половине XV века, између Алба Јулије и Сибиуа, насељавали Срби. Досељеници су запосели простор северно и источно од поменутог подручја, све до Јенопоља и Тејуша.
   Упркос недаћама које су пратиле мукотрпан живот већ настањених Срба, њихово насељавање у Банат и Кришану није јењавало. За то су били заинтересовани и Турци, јер после великих пустошења беху нестала читава села. Тако су сва та подручја задржала српску етничку већину. Ово поткрепљују и подаци Пећког катастига, својеврсног пописа становништва извршеног 1660. и 1666. године; у поменутим областима регистровано је близу 200 насеља са српским становништвом.
   У време Велике сеобе 1690. године, Срби са подручја Баната, Кришне и Ердеља имали су запажену улогу. Непосредно пре преласка на подручје Хабсбуршког царства, на Сабору у Београду, учествовали су и Срби из поменутих крајева. У име патријарха Арсенија III Чарнојевића, добивши Веровно писмо сабора, преговоре са царем Леополдом I водио је јенопољски епископ Исаија (Ђаковић).
   Талас велике сеобе захватио је и српско становништво Баната, које је кренуло према северним деловима Угарске. По окончању рата, Банат је остао у саставу Турске. Како се међу ослобођеним подручјима нашла Кришана, досељено српско становништво појачало је постојећи српски елеменат на њеној територији.
   У настојањима да обезбеди чврсту одбрану према Отоманском царству, Дворски савет формирао је 1701. године Потиску и Поморишку границу. У Поморишкој граници, чији је центар постао Арад, оберкапетан је био Јован Текелија. Непосредно по њеном оснивању, српски народ у Угарској, у време Ракоцијевог устанка (1703-1711) доживео је тешка страдања, када је, према наводима мађарских извора, изгубио око стотину хиљада живота. Многи међу њима били су из Поморишја.
   После повлачења Турске са подручја Баната, након новог рата (1716-1718), из основа је измењена етничка слика овог подручја у којем су вековима Срби имали знатну већину. До тога је довела колонизација најпре Немаца, а потом Мађара и Словака.
   Поморишје је поново постало поприште сукоба у време буне Пере Сегединца, 1735. године.
   Нов талас насељавања Срба у Банат дошао је Другом великом сеобом, током аустријско-турског рата (1737-1739). Овим ратом учвршћена је граница на Сави и Дунаву, тако да је Потиско-поморишка граница, која се још од 1718. године налазила дубоко у позадини, постала стратешки непотребна. Дворски ратни савет одлучио је 1741. године да се развојачи Потиско-поморишка граница. Ово је изазвало револт српских граничара, који су одбијали сеобу на југ, на нову границу, као и статус кметова у угарским жупанијама. Како њихови захтеви нису услишени, дошло је до сеоба Срба 1751. и 1752. године под вођством Јована Хорвата и Јована Шевића, на гранично подручје Русије према Турцима и Татарима, између Буга, Дона и Дњепра. Тамо су основане провинције Нова Сербија и Славеносербија, а српски живаљ у Поморишју је нагло и дугорочно ослабљен.
   Снажан подстицај развоју српског друштва у Угарској дао је Темишварски сабор 1790. године. Сто година после Велике сеобе, у време када су биле озбиљно угрожене стечене привилегије, у условима када је Француска револуција из темеља потресла Европу, Темишварски сабор 1790. године. Сто година после Велике сеобе, у време када су биле озбиљно угрожене стечене привилегије, у условима када је Француска револуција из темеља потресла Европу, Темишварски сабор је формулисао захтеве српског народа од далекосежног значаја.
   У суштини захтеви економског, политичлог, просветног и културног карактера представљали су српски национални програм, саображен приликама у Хабсбуршкој монархији.
   Непосредно по оснивању Матице српске у Пешти, српски културни посленик Димитрије П. Тирол покренуо је у Темишвару 1827. године Банатски алманах , а 1828. године основао Друштво љубитеља књижества српског и Читаоницу.
   Царском одлуком из 1849. године, Темишвар је постао седиште Војводства Србије и Тамишког Баната (1849-1860). У оквирима Војводства отпочела је нова реформа српског школства коју је иницирао и спроводио Ђорђе Натошевић, покренуто је издавање листова “Јужна пчела” и “Световид”, извршене су припреме за оснивање Српског народног позоришта и пресељење Матице српске у Нови Сад. Међу Србима је све време била присутна нада да ће се ујединити са Кнежевином Србијом. Ове тежње дошле су нарочито до изражаја за време Кримског рата (1853-1856).
   Укидање Војводства Србије 1861. означило је нову етапу у борби Срба за национално ослобођење.
   Проглашење дуалистичке Аустро-Угарске монархије 1867. године огорчило је српски народ, који је у овом чину с правом видео напад на тековине које је текао вековима борбом за очување националног идентитета. То је условило потребу сачињавања новог националног програма. У њему су захтеви за националном еманципацијом стављени у контекст заједничке борбе са осталим угњетеним народима Угарске.
   Седамдесетих и осамдесетих година XIX века на српској политичкој сцени у Угарској била су велика превирања, која су се коренила у деловању Уједињене омладине српске (1866-1871).
   Као део српског народа, на његовом најистуренијем североисточном делу, Срби на данашњем тлу Румуније укључили су се у општенародну борбу за национално ослобођење и уједињење. Деловали су како на подручју Хабсбуршке монархије, тако и у Србији и у Црној Гори. Крајем XIX века у Угарској се испољила појачана и организована борба угњетених народа за национално ослобођење, у којој су водеће место имали Срби, Румуни и Словаци. То је нарочито дошло до изражаја у Банату, где су ови народи живели помешано.
   Последњих деценија постојања Аустроугарске, српски народ био је изложен појачаном националном угњетавању од стране угарског режима. Ово се испољавало сталним сужавањем привилегија, чији су последњи остаци поништени 1912. године, када је укинута српска народно-црквена аутономија. То је продубило непремостиви јаз између Срба и владајуће мађарске нације, испољен видно још 1848. године, и зацртало судбину балканско-панонског подручја.
   Током Првога светског рата, због нескривених захтева за националним уједињењем, српски народ у Аустроугарској био је изложен сваковрсном терору. Многи су били прогањани и хапшени, а велики број нашао се на Источном фронту. Одмах по избијању рата овдашњи Срби су се укључивали у добровољачке јединице у Србији, а касније су учествовали и у редовима српске војске у пробоју Солунског фронта и ослобађања земље.
   Као и у свим крајевима јужне Угарске где су живели, Срби са подручја данашњега румунског Баната и Кришане схватили су распад Хабсбуршке монархије као остварење вековних тежњи да живе у заједничкој држави са сународницима.
   У време одржавања Париске мировне конференције 1919. године када се решавало и о будућим границама, српско становништво у Банату и Поморишју захтевало је прикључење матичној земљи, наводећи аргументе историјске, географске, етничке, културне и економске природе.
   На основу одредаба Париске мировне конференције, око 50.000 Срба у шездесетак насеља затекло се у саставу Румуније. Склапањем међународних уговора између Краљевине СХС и Краљевине Румуније регулисан је положај националних мањина са обе стране границе. Мада Срби у Румунији као нација нису били посебно подвргнути прогону, дискриминацији или присилној асимилацији, њихов број је стално опадао и за непуних девет деценија дословно се преполовио: према статистичким подацима Темишварске епархије у Румунији године 1924. било их је 44.0783 , а према државном попису из 2011. године – свега 18.076.
   Ипак, средиште српскога становништва у Румунији остаје Банат, где је присутан од давнине у 56 места. У поређењу са претходним пописом, биланс је у 2011. години негативан за 51 од тих места. Највеће опадање бележи се у Темишвару (преко 1.300 душа), што је донекле очекивано, пошто у граду на Бегеју (највећем “српском селу”) живи скоро трећина укупнога броја Срба у Румунији. Али нагли пад се збио и у више наших познатијих места, као Варјаш, Велики Семиклуш, Велики Семпетар, Дета, Кетфељ, Мачевић, Наћвала, Немет, Рудна, Саравола, Свиница, Сока, Српски Семартон, Стара Молдава, Фенлак, Ченеј итд. Пораст броја Срба забележен је само у четири места: Кеча, Љупкова, Решица и Чанад он укупно износи 136 душа, махом наших повратника из градова или досељеника са села. Само у четири насеља Срби чине више од 80% од укупног броја становника: Белобрешка, Дивић, Краљевац и Радимна. Срби у Румунији су већином православци.
   (Исечак)

   ИЗВОР: Љубомир СТЕПАНОВ, Весна СТЕПАНОВ – СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ о Србима у Румунији, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2014.

   Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

   Одговори

8. 7. март 2017. у 12:31

   vojislav ananić

   Истаријски преглед

   По подели Баната на српски и румунски део потпао је један део црквених општина правосл. српске епархије вршачке, и већи део црквених општина правосл. српске епархије темишварске, са седиштем епархије Темишварем, под политичку управу краљевине Румуније. Црквене општине епархије темишварске са заосталим црквеним општинама епархије вршачке сачињавају од 1919. године Православну српску епархију темишварску у краљевини Румунији.

   Епархија темишварска

   Није познато када је основана Епархија темишварска. Као засебна Епархија јавља се у XVII веку. На територију темишварске Епархије постајале су Епархије односно Епископије већ у XVI и XVII веку, — као: липовска, темишварска и бечкеречка. Липовска српска Епархија се спомиње већ 1542. године. Од темишварских Епископа спомиње се први Неофит 1608. године, Јосиф до 1655. године, Михајло 1688 , Василије 1638. године. Од Василија су били Епископи темишварски:
   Исајија Ђаковић 1695—1710. Јоанићије Владисављевић 1710—1726. Максим Несторовић 1727—1728. Никола Димитријевић 1728—1744. Георгије Поповић 1745—1757. За његово време је сазидана Епископска резиденција и катедрална црква у Темишвару. Вићентије Јовановић-Видак 1759—1774. (доцније митрополит карловачки). Мојсије Путник 1774—1781. (доцније митрополит карловачки). Софроније Кириловић 1781— 1786. Петар Петровић 1786—1800. Стефан Авакумовић 1801— 1822. Јосиф Путник 1828—1830. Максим Михајловић 1833— 1838. Пантелејмон Живковић 1839—1851. Самуил Манојловић 1853—1864. (доцније митрополит карловачки). Антоније Нако 1864—1869. Георгије Војновић 1874—1881. Георгије Бранковић 1882—1890. (доцннје митрополит карловачки и патријарх српски). Никанор Поповић 1891—1901. Др Георгије Летић 1904. до данас.
   Од постанка свога до 24. децембра 1864. године епархија темишварска обухватала је све православне становнике на простору који је заузимала, дакле, и Србе и Румуне. Од 24. децембра 1864. када је одобрено иступање Румуна из српске митрополије карловачке, под епархију темишварску потпадају само Срби православне вере. Румуни су припали Арадској Епархији, која је дотле била исто тако мешовита српско-румунска епархија.
   1919. године епархија темишварска имала је четири протопрезвитерата са 79 црквених општина и 2 манастира (Бездин и Св. Ђурађ). По изласку српске војске из румунског дела Баната, остало је у краљевини Румунији 40 црквених општина и то из протопрезвитерата:
   Арадског: Арад, Арад-Гај, Батања, Варјаш, Кетфељ, М. Чанад, Моноштор, Нађлак, Нађфала, Печка, Саравола, Вел. Св. Миклуш, Срп. Чанад, Срп. Св. Петар, Торња, Фенлак — свега 16 црквених општина.
   Велбечкеречког: Кеча, Модош, Срп. Пардањ — свега 3 црквене општине.
   Велкикиндског: — ниједна црквена општина.
   Темишварског: Гад, Дињаш, Ђир, Иванда, Кнез, Краљевац, Мали-Бечкерек, Немет, Овсеница, Парац, Петрово-Село, Рудна, Срп. Св. Мартон, Станчево, Темишвар-Град, Темиш- вар-Мехала, Темишвар-Фабрика, Толвадија, Фењ, Чаково — свега 21 црквена општина.
   1920. године су према новој демаркационој линији између Мађарске и краљевине Румуније, црквене општине : Батања и Мађ. Чанад додељене Мађарској.
   1924. године су црквене општине Модош и Пардањ из Румуније припале краљевини СХС., а прквене општине Сока и Ченеј из краљевине СХС. припале су краљевини Румунији.
   Од црквенвх општина епархије темишварске припале су:
   Краљевини СХС. 36 црквених општина,
   Краљевини Румунији 38 црквених општина и
   Краљевини Мађарској 5 црквених општина, осим Батање и Мађ. Чанада — Сириг, Деск и Сентиван из српског дела епархије.
   Манастири епархије темишварске : Бездин и Св. Ђурађ припали су краљевини Румунији.
   Манастир Бездин лежи покрај речице Бездана, близу Мориша у данашњој тамишкој жупанији. Основан је на земљишту села Мунаре. Површина села Мунаре износи свега заједно са ман. имањем 3410 кат. јутара, од које је манастирска својина претежни део 3658 јутара и 1556 кв. хв. Темишварска администрација у половини XVIII века у више прилика назива ман. Бездин Мунаром, мунарским манастиром, назива га и „српски манастир Мунара”. Читаво земљиште данашњега села Мунаре било је саставни део Бездина, и становници истога били су прњаворци (кметови) манастирски и као такови даваху десетак манастиру. Мунара је била добро српске властелинске породице Јакшића свршетком XV и у првој половини XVI века и становништво њено је било српско.
   Манастир Бездин основан је и почео се градити 1539. г. у јесен и носвећен је Ваведенију пресв. Богородице. Први архимандрит манастира звао се Јоасаф Милутиновић а економ манастирски Леонтије Богојевић.
   Према сачуваном запису Бездин је градио архимандрит Јоасаф уз помоћ свега братства и хришћана, браће Јакшића и осталих Срба у околини. Подигнути 1539. године храм иако више пута оправљан сачувао се до данас. Главна оправка извршена је 1781. године, но храм је ипак у главном сачувао свој стари облик. Храм је саграђен у српсковизант. стилу у облику крста са три апсиде (олтарска и две што одговарају певницама) а над њима кубе, дакле, слично многим лругим српским православним храмовима, зиданим у XVI веку у Угарској.
   Према једном запису инвентарском, црква је пописана 1592. године. И одиста по појединим деловима тога фреско — живописа види се на први поглед да је стар, што потврђују и натписи.
   У тешким приликама за турске владе вршио је ман. Бездин као и остали наши манастири у побожном српском народу значајну духовно-просветну мисију. У доба, кад није нигде било школе, кад се ретко где налазило световних свештеника и храмова, Бездин је био стожер, око кога се окупљао српски народ из околине и тражио поуке и утехе ојађеној души својој. Он га је учио вери, храбрио га, да не клоне духом штитећи га кадикад од насилника турских. Само братство делило је са својим народом мукотрпну судбину, манастир се дизао и падао с њим. У тој невољи прошла је друга половина XVI и сав XVII век. Наде, које полагаху братство и народ у рату за ослобођење (1683—1693.) нису се испуниле; тешки турски јарам још их је притискивао у оно доба кад се на северу дуж Мориша организовала српска граница. И тек 1716, године, са Падом Темишвара, дође и то толико жуђено доба ослобођења.
   Које рат за ослобођење, које доба после тога као и рат 1716. године јако су оштетили манастир, и после ослобођења отпочиње у манастиру бујнији жнвот. Како је све било које извештало које у рушевинама, требало је то оправљати. Посао око тога трајао је дуже времена. Но нашло се и побожних и дарежљивих Срба, који прискочише у помоћ светој обитељи. Особито су издашно помогли манастиру пуковник Јован Поповић Текелија и брат наткапетан Остоја, који се од тога времена воде у манастиру као први ктитори, а притекла му је у помоћ и темишв. зем. администрација. Наскоро је пак имао да се бори и са другим невољама. Те невоље нанела је манастиру темишварска администрација својом колонијалном политиком тиме, што је хтела да отргне од манастира добар део земљишта, па да насели Немце. У тој борби манастир је морао да подлегне, јер је администрација по свој прилици 1725. године одузела неко земљиште и населила на њему неколико породица. Но ови се наскоро разбегну, и админинстрација у почетку 1738. год. насели нове колонисте. Већ 1737. године одузме она од манастира већи део земљишта, да се манастир није могао издржавати, као што се управа жалила. Узалуд је тадањи игуман Тимотеј чинио кораке против тога доказујући право манастира на ту земљу; сав му је труд био узалудан. Што није могао да учини он, учинио је његов толико заслужни по манастир последник Теодосије Веселиновић. Доста то, да се и ови колонисти не одржаше и Мунара и опет остаде манастирски прњавор.
   Записа ни уопће рукописа из XVII века у манастиру није се сачувало никаквих. Свакако је морао постајати „поменик” и књига приложника; но то је све пропало. Сачуване књиге приложника датирају се тек од 1729. године.
   Из овога времена можемо споменути још два записа на гробним плочама, писано црквенословенским језиком, из којих се види да су чело олтара погребени Милош Јовановић-Модошанин (23. јулаја 1735. г. у Бездину) и Јован Грубетић (15. јунија 1738. г.) заједно са женом и кћери. При крају овога периода према запису игуман се звао Тимотеј и биће сигурно да је он исти онај Тимотеј Мириловић, о коме се говори у попису од 1771. г., и који је био родом из Подлапаче у Хрватској и дошао у Бездин још 1725. г. Управу манастира предао је он 1740. год. Теодосију Веселиновићу.
   Са доласком на управу овога подобнога и заслужнога човека наступа у Бездину знатан обрт на боље у сваком погледу. Теодосије је био пре доласка у Бездин брат и игуман манастира Винче у Србији. Кад Турци 1737. године навале на Србију, остави он са братством ман. Винчу и пређе у Банат у Панчево. Из манастира су понели све што се дало носити. Из Панчева пређу у Београд, одавде у Сланкамен па у Кањижу. Из Кањиже оде сам Теодосије у Темишвар еписк. Николи Димитријевићу и замоли га, да га са братством прими у ман. Бездин. Владика му да дозволу и он се са братством настани у Бездину. Братства се споје и приме Теодосија за игумана. И тако Бездину припадну и све ствари прснесене из српскога манастира Винче у Србији, међу овима и чудотворна икона матере Божје, коју је винчански игуман и претходник Теодосијев, Грк Пајсије (1727—1737.) доно из Русије. Теодосије је донео у манастир врло много разних ствари и блага. Осим многих других ствари донели су из Винче и богато оковано јеванђелије, које је према запису на њему приложио манастиру Винчи 1731. године београдски рибарски руфет и које се и данас налази у манастиру Бездину.
   Кад су се братства у лето 1740. године спојила и Теодосије Веселиновић примио управу, први му је посао био да поправи имовно стање манастира.
   После дуге борбе. 1748. године вратио је ман. Бездину сву земљу, коју је 1737. год. темишв. администрација одузела.
   Рад Теодосија Веселиновића на подизању благостања манастира Бездина није био само у горњем. Осим наведенога знао је он наћи и добротвора. За његове управе нашло се Срба, који су манастиру земље поклањали. Тако је на Ђурђевдан, 23. априла 1741. год. капетан „националне милиције” у Араду, Војин Мијатовић поклонио манастиру засађени виноград на Павлишком брду, који је лежао тик поред винограда павлишкога капетана Јована, „за вечни спомен родитеља и сродника својих, а за своје здравље и вечно спасење”. 21. нов. (на дан славе) 1742. год. поклонио је манастиру Петар Влаховић свој виноград у Вилагошу.
   Као што видимо Теодосије Веселиновић је светла појава за манастир Бездин. Умро је у 1750. години.
   Рад на подизању и украшавању манастирске цркве и других зграда, који је Теодосије отпочео и одредио, настављен је и после његове смрти под последником му у управи, архимандритом Дионисијем Живојновићем (1751—1777.) и касније. За његово време је Србин Стефан Тенецки молер из Арада моловао темпло као свој дар манастиру 1753. године.
   Браћа Никола и Живан Ђуричкови исплатили су тишлерски и билдхауерски рад на манастиру 1755. године. Србин Стеван Драгосављевић, становник из Будима је на свој трошак 1755. године поставио престол од мрамора.
   Како се у ово доба помишљало и на то, да се сазида нов храм, нашло се добротвора и за то. Тако је Јефтимије Давидовић из Будима 1756. год. приложио 200 фор. за тороњ који се имао зидати, Стојко Грујић из Темишвара 15. августа 1758. обећао је 1000 фор. на зидање нове цркве. На ћелијско здање, за зидање једне ћелије, дао је 10. фебруара 1761. Исак Кнежевић из Кањиже 250 фор.
   1776. године науми братство да зида нову цркву и тога ради даде начинити план и трошковник, који су те године и састављени и поднесени. Међутим од те намере братство одустане и реши, да цркву капитално оправи, и то је 1781. год. и изведено као што сведочи урезани у каменој плочи над западним вратима црквеним запис на црквено-словенском језику о обновљењу храма. Темишварски епископ Мојсије Путник 4. априла 1781. на оправку цркве је приложио манастиру 500 фор.; Арон Михајловић из Сенпетра начинио је на свој трошак на обоја црквена врата рагастове од мрамора, Тома Ристић из Великога Св. Миклуша 4 акова олаја за бојадисање црквенога крова, Антоније Манојловић из Сенпетра обећао исплатити столарски и браварски посао на обима црквеним вратима. Дионисије Живојновић управљао је манастиром све до своје смрти 1777. год. Он је родом из Београда и био је достојан последник Теодосијев, због чега братство манастира Бездина сматра поред Теодосија и њега врло заслужним за манастир, називајући их новим оснивачима свете обитељи. Као што смо већ имали прилике видети, знао је да задобије љубав код српскога народа у околини, те је овај ревно прилагао манастиру. Ревно се трудио, да што боље украси ман. храм као и да читаву кућу прошири и удеси онако како јој се пристоји. Тачност и уредност код богослужења, леп ред и љубав међу браћом и слично томе био је предмет његове пажње и бриге. Око 1726. године засадио је је манастирски виноград (13 јутара и 516 кв. хв., према попису од 1771. не сасвим одређен: 80 мотика) и подигао је ту 1763. године потребне зграде (кућу са 4 дворнице, комору, качару, подрум и др.), а набавио је и многе сребрне утвари за цркву. Године 1775. сазидао је капелу посвећена Преображењу, заједно са великом трапезаријом. Већ у то доба манастирско ћелијско здање пружало се, као и данас, под једним кровом на три стране око цркве и 1771. год. имало је 26 ћелија, 3 кухиње, 2 трапезарије, летњу и зимску, а под њима подрум; сем тога било је и 4 старе ћелије, 2 кухиње а изван манастирскога здања кошара за 24 коња, шупа за 6 кола.
   После Дионисијеве смрти постављен је 1778. год. за настојатеља архимандрит Павле Авакумовић брат каснијега темишварскога епископа Стефана, родом из Сентандрије код Будима (породица је старином из Коморана). Под њим је довршено оно, што није успео Дионисије да изведе, наиме, подигнута је из основа од доброга материјала и покривена белим лимом црквена кула, проширени су прозори на цркви и уметнути нови, исто тако и црквена врата су обновљена, а рагастови начињени од мрамора. Управљао је манастиром до 1783. год. кад је постао пакрачки епископ. Исте године на његово место постављен је архимандрит Герасим Адамовић (1783— 1789.) родом из Шиклуша у Барањи (пострижен 1755., а 1778. постављен за архимандрита ман. Св. Ђурђа). Године 1789. постане ердељски епископ. У својој опоруци завештао је овом манастиру 1000 фор. На његово је место дошао из Срема архимандрит Максим Секулић (1789—1798.) који је јадно завршио свој живот у Будиму, па архим. Мојсије Миоковић (1799—1808.), родио се у Јозефову у кикиндском дистрикту 1770. год. Он је за тим постао епископ горњокарловачки, после њега дође на управу дотадањи игуман ман. Св. Ђурђа архим. Августин Петровић, рођен 1760. год. у Суботици у Бачкој. После његове смрти постављен је за настојатеља архим. Нестор Јовановић до 1829., а на његово место је дошао архим. Јустин Јовановић, који буде 19. августа 1834. и освећен за будимскога епископа, а на његово место дође овамо архим. Платон Атанацковић родом у Сомбора у Бачкој (рођ. 1787.) и управљао је од 1834—1839. год., кад је епископ будимски; његов наследник постане архим. Самуило Машировић родом из Сомбора у Бачкој и управљао је пуних четрнаест година све до 1853., кад је изабран за темишварског епископа. а њега замењује архим. Сергије Каћански родом из Сентомаша у Бачкој (рођ. 1813.) и замењивао га је до 1859. г., кад је постао горњокарловачки епископ (посвећен децембра 1858. год., па пошавши у Бездин да преда управу, умре у Темишвару 1. јануара 1859.; погребен у ман. Бездину). После смрти му добије управу манастира архим. Антоније Нако (1859—1865). Затим Теофан Живковић архимандрит од 1865—1872, Гедеон Цветић од 1872—1878 (1. августа), Герман Јовановић архимандрит од 1878—1882 (31. марта), архимандрит Иларион Руварац 1882, игуман Никанор Недељковић 1886— 1894, игуман Св. Ђурђа Стефан Николић као администратор од 1894—7. априла 1895, архимандрит Исак Дошен од 1895—25. августа 1919. За његово време је насађен виноград у Павлишу, сазидао је манаст. школу у Мунари, школу у Моноштору.
   Данас је настојатељ архимандрит Стефан Николић, епископски викар од 25. августа 1919 до данас.
   Братство у манастиру се састоји из два члана: намесник јером. Пантелејмон Дошен, духовник; јером. Милутин Јосић.
   Манастир Св. Ђурађ лежи крај реке Брзаве у темишварској жупанији (детански срез) између села Бирде, Берекуце и Коморскога Св. Ђурђа. Предање доводи постанак овога манастира у везу са последњим српским деспотима у Угарској из породице Бранковића, Јованом и Ђорђем, за тим владиком Максимом, што потврђује и чињеница, да су при оправци цркве 1793. године наишли у олтарском делу храма на камениту плочу са урезаним записом, гласом кога је манастир и стару цркву основао и подигао српски деспот Јован Бранковић 15. августа 1485. године.
   Дуго времена, скоро кроз 150 година, немамо никаквога спомена о манастиру. Тек после тога из савремених записа сазнајемо, да је манастир постојао 1623. и 1651. године. За време великога рата за ослобођење а особито 1716. године манастир је морао јако страдати, пошто је био на ударцу близу Темишвара као и на путу, куда је турска војска обично пролазила.
   После ослобођења Баната од Турака први је посао био братству, да поправи попаљени манастир. Године 1737. букне рат између Аустрије и Турске и турске чете почну упадати у Банат. Које тај нападај, које друге ратне неприлике и куге доведоше манастир скоро до ивице пропасти.
   Имао је манастир великих неприлика и са влашћу и због земљишта. У време ослобођења од Турака, према једном старом плану, манастирски посед износио је 2775 јутара и 1196 кв. хв. Поред тога спадало је село Сен Ђурађ са свим земљиштем као прњавор под манастир. Како је манастир у то доба био погубио све исправе, администрација не само да није прњаворску земљу сматрала као манастирску те прњаворце оптеретила са данком, него је доводила у сумњу манастирско право и на земљу, коју је сам манастир обрађивао, те га није штитила и помало му одузимала од тога земљишта. Манастир је погубио своје исправе у рату 1716. године, па није имао на основу чега да штити свој посед. С тога су му чаковчани и берекучани узели скоро све земље тако, да је манастиру остала само шума, коју је он био подхранио. У тој невољи обраћа се са молбом администрацији, да му даде бар 150 јутара оранице, а манастирску воденицу да ослободи од дације. Међутим власти су се слабо обзирале. Тако је чаковачко управно звање дописом од 25. септембра 1745. године известило администрацију, да је братсво манастира Св. Ђурђа само присвојило шуму коју има у поседу.
   1772. год. одузме ерар од манастира на западној страни 1174 јутра и 800 кв. хв. заједно са селом Сенђурђом, које се отуда назвало после „Коморски Сенђурађ” без икакве накнаде, а на источној страни одузме 324 јутра добре земље. Што се тиче прњаворске земље, то је манастир Св. Ђурађ био принуђен 1782. год. да је откупи, као и Бездин, за 3986 фор. 35 новч. и да исплати ту своту у три оброка у року од 15 година. У ту сврху изда братство обвезницу ерару ради укњижења тога дуга. 16. јануара 1777. изађе резолуција Марије Терезије, којом се у вези са 47. §. (и 50. §.) илирскога регуламента од 1777. године (донесенога на основу синоданих закључака) укидају неки српски манастири, па међу њима и Партош, који је лежао недалеко од Светођурђевскога манастира. Братство његово имало се спојити или са братством манастира Св. Ђурђа или ман. Бездина а исто тако имао је овом или оном припасти и иметак покретни и непокретни. Та је резолуција извршена 10. новембра 1778. год. тако, да се партошко братство спојило са братством манастира Св. Ђурђа, но у погледу иметка учињено је друкчије. Од покретнога остављене су богослужбене књиге и друге потребне ствари селу Партошу, ком је имала припасти црква те постати парохијском, остало пак предато је манастиру. Непокретни иметак од 3083 јутра и 1174 кв. хв. присвојио је ерар, а у замену за то дато је манастиру 324 јутра земље близу самога манастира. И тако се имање овога манастира повећало иако не онако како је првобитно требало, а тај иметак прешао је овамо од укинутога српскога манастира.
   Како храм, тако и ћелијско здање беху прилично трошни и братство је морало помишљати на то, да их замени новима. Но томе су стојале на путу грдне штете, које је манастир претрпео за време од 1737—1739. године, као и неприлике са властима због манаст. имања. Тек кад је манастир прекужио тешке невоље и кад је питање о поседу донекле регулисано 1762. године, могло се приступити најпотребнијем послу, зидању ћелијскога здања 1764. године. Том приликом нашло се више побожних Срба, који дођоше у помоћ овој св. обитељи, те јој олакшаше да подигне пристојну зграду. Први и највећи ктитор био је тадашњи епископ темишварски Вићентије Јовановић-Видак са прилогом од 4000 форината, са којим је израђен настојатељски стан (5., 6., 7., 8. и 9. ћелије). Остале ћелије подигоше на свој трошак поједини побожни Срби Живојин Милошевић из Сакалаза 1766., Јанко Василијевић из Денте 1766., Недељко Кирић нз Пардања 1766., Георгије Калиновић из Темишвара 1766., Димитрије Стбјковић из Темишвара 1766., Димитрије Секулић из Баваништа.
   1793. године приступило је братство зидању новога храма. Темељ му је ударен 13. фебруара 1793. а довршен је и освећен је 29. јунија 1794. године.
   1799. године пописани су зидови манастирскога храма (изнутра), а то је учинио манастиру бесплатно сликар Павле Ђурђев становник сенђурађски.
   1803. год. начињен је трон матер. Божје, на ком је копија винчанско-бездинске чудотворне иконе матере Божје, на којој је исписан словослов. пресв. Богородици. Према запису на трону испод иконе престо је украсила на свој трошак Магдалина, мати тадашњега игумана Августина Петровића.
   Исте године пописан је иконостас црквени и трошак око тога према пописима на појединим деловима живописа сносили су скоро сами приложници Срби: Јован Панајот, трговац из Темишвара, Софроније и Георгије Стефановићи, трговци из Темишвара, Јован Аврамовић, трговац из Темишвара, Аца плем. Живковић, грађанин темишварски, Кирил Веселиновић, трговац из Темишвара, Георгије Младеновић, грађанин темишварски, Јован Лаковић, биров великокикиндски.
   Настојатељи манастира су били: Леонтије од 1613—1632., Јосиф од 1633—1653., Неофит од 1654—1685., Стефан од 1686—1698., Пантек од 1699—1724., Хаџи-Пахомије од 1725—Хаџи-Павле од 1740—1745., Партеније Страцимировић од 1746—1750., Арсеније Илић од 1751—1754., Спиридон (Стефановић) архимандрит од 1754—1763., Симеон Матејевић од 1763—1775., Сава Даниловић од 1775—1779., Герасим Адамовић архим. од 1779—1783., Нектарије Седларовић од 1784— 1787. (убијен), Симеон Закић од 1787—1789., Петар Ранисављевић архим. од 1790—1792., Августин Петровић од 1793—Павле Кенгелац архим. од 1803—1834., Самуило Машировић архим. од 1834—1839., Григорије Кириловић од 1839—Стеран Михајловић од 1849—1875, Стеван Јовановић архим. од 1876—1883., игуман Калоним Ђорђевић од 1883— 1891. За његово време је купио манастир од ерара 150 јутара земље за 24000 форинти. Исплаћено је 8000, а остао је дуг од 16000 форинти на амортизацији.
   Данас је старешина ман. Св. Ђурђа игуман Стефан Николић од 1891. до данас. Подигао је са братством 1892. год. три велике зграде на манастирској одаји, 1893. г. оправио св. цркву и све манастирске зграде покрио које црепом, које шиндром, 1895. године сазидао српску школу у прњавору манастирском, 1903. год. подигао је манастирску зграду, средину из темеља на један спрат, сасвим модерно зидано, набавио је за шест соба сав потребан намештај, оградио је велику башту за поврће оградом од цигаља и летава, 1908. год. је сазидао лепу зграду српске школе у Кам. Св. Ђурђу, 1913. тод. основао је фонд од 10000 круна за оправак цркве, 1921. год. основао је фонд од 20000 леја за набавку звона, набавио је манастиру за 12 особа сребрне кашике, виљушке и ножеве, за 24 особе посуђе од порцулана, засадио 4 јутра винограда на шумичком брегу. Исплатио је сав манастирски дуг због купљене земље, набавио св. цркви скупоцено одјејање и кадифене чаршаве.
   Братство чине два брата: јером. Закхеј Иванов као намесник, јером. Мирон Босак као духовник.

   ИЗВОР:
   прота СЛОБОДАН КОСТИЋ, ЕПАРХИЈСКИ БЕЛЕЖНИК, ТЕМИШВАР, ШЕМАТИЗАМ ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ЕПАРХИЈЕ ТЕМИШВАРСКЕ У КРАЉЕВИНИ РУМУНИЈИ ЗА 1924. годину, ИЗДАЊЕ УПРАВЕ ПРАВОСЛ. СРПСКЕ ЕПАРХИЈЕ ТЕМИШВАРСКЕ У ТЕМИШВАРУ, ТИМИШОАРА, ШТАМПАРИЈА БРАЋА ЧЕНДЕШ, 1925 — 3324

   Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

   Одговори

9. 11. март 2017. у 15:55

   Živorad Okanović

   Poštovani Gospodine Ananiću,
   Voleo bih da uspostavim lični kontakt sa Vama, a u vezi Vaših eventualnih izvora u kojima bih saznao nešto više o poreklu moga prezimena u Rumuniji.
   Naime, uverio sam se iz nekih izvora da u pograničnim selima, duž reke Nere i Dunava (Temišvarska oblast) žive neki rodovi sa prezimenom Okanović.
   Hvala Vam unapred na odgovoru na moj navedeni meil-
   Srdačan pozdrav i moje divljenje za toliko teksta koji stavqate na ovaj portal.
   Žiko Okanović, dip.geod.inž
   Beograd

   Одговори

10. 11. март 2017. у 18:16

    vojislav ananić

    Господине Окановићу,
    нисте навели Вашу мејл адресу. А и да јесте, не бих Вам могао све изворе послати, јер неки превазилазе величину мегабајта. А и нисам сачувао све, јер кад неки прилог објавим, обично извор после обришем. Али, ево, навешћу Вам бар неке књиге:
    1. Шематизам Православне епархије темишварске у Краљевини Румунији за 1924. годину;
    2. проф. Барна Бодо: Хронологија градова Анина,Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ,Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет,Херкулеска Бања, Чаково;
    Љиљана Милован: Ченеј, Бобда, Кеча (села у Румунији):
    4. Јаворка Марков Молдован: Тражим занат којег више нема (занати у Поморишју – око Арада);
    5. Љубомир Степанов: Срби у Румунији.
    Предлажем да се обратите и госп. Бракочевићу из Ковина (то је тамо око реке Нере). Можда он има нешто.
    С поштовањем,
    Војислав
    e-mail: [email protected]

    Одговори

    • 12. март 2017. у 12:59

      Živorad Okanović

      Poštovani Gospodine Ananiću,

      Divim se Vašoj posvećenosti ovome portalu i Vašim prilozima
      Hvala Vam na brzom odgovoru i ponuđenim izvorima, kao i na Vašem e-mail kontaktu .
      Biću slobodan da Vam se obratim i direktno.!
      Hvala još jednom,
      pozdrav i
      svako dobro!
      Žika Okanović

      Одговори