Srbi u Rumuniji

90 komentara

1. 16. januar 2014. u 12:02

   MIŠKE

   Moj deda i baba,po ocu, su poreklom iz Velikog Simpetra Simpetru Mare.Kao dobrovoljac u 1. Sverskom ratu, deda je dobio nešto zemlje u današnjoj Vojvoda Stepi..Molio bih,ako neko zna da kaže,odakle su poreklom Mišići u Rumuniji ? Hvala.

   Odgovori

2. 16. januar 2014. u 16:15

   vojislav ananić

   Nakon velike bitke kod Sente 1697. godine, kada je Eugen Savojski pobedio tusku vojsku, mnogi Srbi Graničari (pripadnici Vojne Krajine), su nastavili da gone tursku vojsku sve do Temišvara. Bio je to i period razvojaničenja graničara, kada im Austrougarska nije više priznavala status vojnika graničara koji su imali i određene privilegije, nego ih pretvarala u seljake, zemljoradnike. Mnogi su bili razočarani, pa su tako, ili već dok su gonili Turke, ili kasnije kad su izgubili status graničara, za mesto stanovanja odabirali neko usputno mesto u srpskom delu Banata, ili u današnjem rumunskom Banatu. Tako su, recimo, mnogi stanovnici iz Srpske Crnje (10 km od Vojvoda Stepe) naseljeni iz okoline Sente i Mola, baš nakon Senćanske bitke. Tada su se, Miške, i tvoji deda i baba, verovatno nastanili u Velikom Simpetru. Inače, tamo, u tom severozapadnom delu današnje Rumunije, od Žombolja, do Sent Mikloša, Arada, Lovrina, Temišvara… ima puno Srba i srpskih sela. Interesantno je, da još mnogi govore onim tipičnim banatskim naglaskom, da poštuju svoju tradiciju, folklor, jezik, običaje.
   Vojislav

   Odgovori

   • 10. jun 2017. u 08:19

     Slobodan Jarcevic

     Nisu Srbi stigli s Balkana u Panoniju – to je jedna od najvećih podvala u istoriji. Oni su starosedeoci Panonije – valjda su Mađari pridošlice i to čak iz Mongolije. Austrijska vlast je ubeđivala svakog srpskog starešinu (nepismen seljak) – da mu je neki predak stigao iz Srbije. U srednjevekovnoj Ugarskoj je narod govorio samo srpskim jezikom, a službeni je bio latinski. Mađarski (siromašan jezik) govorio se samo u malom broju porodica – koje su bile mađarske. Početkom 18. stoleća u Mađarskoj je bilo samo 10% onih koji su se predstavljali za Mađare, a polovina ih nije znala ni reč mađarsku.

     Odgovori

3. 3. oktobar 2016. u 13:54

   vojislav ananić

   SELO FELNAK KOD ARADA

   Srpska zajednica u Felnaku je jedna od kompaktnijih u rumunskom Pomorišju. Profesor Sima Žarkov bio je predsednik Udruženja Srba u Aradu i potpredsednik Udruženja Srba Rumunije. U Felnaku još uvek opstaje malobrojna srpska zajednica, a u školi postoji i izdvojeno odeljenje sa nastavom na srpskom jeziku. Neki od srpskih đaka su od učiteljice Emilije prvi put čuli i naučili srpske reči i jezik, ali i mnogo toga o svom duhovnom zavičaju, istoriji, pravoslavlju, Svetom Savi, Vuku Karadžiću… FELNAK je staro naselje koje se u dokumentima pominje još 1333 godine. Srbi ga naseljavaju 1484. godine, a izvori iz 1625. godine pominju „Felnaka grada, Nikolajevskoga manastira igumana Nikifora…na reci Morišu“. Selo je locirano na 25 kilometara zapadno od Arada i administrativno pripada Aradskoj županiji. Broji oko 2.500 stanovnika, od kojih je oko 300 srpske nacionalnosti, ili nešto oko 12 procenata. U selu postoji hram Roždestva Bogorodice. To je jedan od najlepših pravoslavnih hramova u Pomorišju, podignut 1900. godine i pravi je svetionik srpske duhovnosti. Hram odlikuje vredan ikonostas, izrađen u novosadskoj radionici „Ivković“. Od tridesetak crkvenih knjiga posebno su vredne pomena Antogion (Rimnik, 1643), Biblija (Moskva, 1663) i Oktoih (Rimnik, 1703). U porti se nalazi spomenik Srbima meštanima poginulim u Prvom svetskom ratu. Ova crkva izgrađena je pošto je do tada postojeća mesna pravoslavna crkva, iz 1807. godine, nakon nacionalne podele pripala Rumunima, dok je Srbima isplaćena nadoknada i dodeljen deo crkvene imovine. Zanimljiva je ta mešavina nostalgije, poštovanja izvora duhovnosti i namere da se i među drugima opstane svoj, da se očuva ono što se naziva „koreni“.

   Odgovori

4. 7. novembar 2016. u 10:37

   vojislav ananić

   https://www.youtube.com/watch?v=Yh0tqvp64UE
   Logor u Aradu

   Odgovori

5. 9. februar 2017. u 12:58

   vojislav ananić

   KAZIVANJA O TRI SRPSKA SELA U DANAŠNJOJ RUMUNIJI

   Čenej. Prvi dokumentarni pomen mesta potiče iz 1221. godine. Do 1903. godine postojale su dve administrativne jedinice: Srpski i Hrvatski Čenej. Srpski Čenej bio je sedište sreza. Posle Svetskog rata Čenej je prvobitno pripao Jugoslaviji, a 1924. je pripojen Rumuniji. Selo ima 713 kućna broja, 639 domaćinstava, oko 2.000 stanovnika (Rumuna, Srba, Mađara i Roma) i seoski atar od 3539 hektara. U mestu postoje srpska pravoslavna crkva (XVIII vek), rimokatolička crkva (1896), rumunska pravoslavna kapela (2000). Osmogodišnju školu pohađa 165 učenika a zabavište 58 dece.

   Bobda. Prvi dokumentarni pomen mesta potiče iz XII veka. Do 1949. Bobda je bila sedište opštine, a tada je pripojena opštini Čenej. Selo ima 333 kućna broja, 298 domaćinstava, oko 900 stanovnika (velikom većinom Rumuna) i seoski atar od 1704 hektara. U mestu postoji rumunska pravoslavna crkva (1864). i rimokatolička kapela-grobnica (1907). Škola je četvorogodišnja, pohađa je 40 učenika a zabavište 32 deteta.

   Keča. Prvi dokumentarni pomen mesta potiče iz 1470. Do 1930. postojale su dve administrativne jedinice: Rumunska i Hrvatska Keča. Od 1968. do 2004. mesto je pripadalo opštini Čenej, a tada je ponovo izdvojeno. Selo ima 704 kućna broja, 598 domaćinstava, oko 1800 stanovnika (Rumuna, Srba, Hrvata, Mađara i Roma) i seoski atar od 5511 hektara. U mestu postoje dve pravoslavne crkve: rumunska (1864) srpska (1895) i rimokatolička kapela (1926). Osmogodišnju školu pohađa 198 učenika a zabavište 58 dece.

   Sve je manje starijih koji pamte, pa i mlađih koji su od njih slušali da je nadomak sadašnje rumunsko-srpske granice u čenejskom, bobdanskom, a još više u kečanskom ataru nekada bilo gazdinstava, koji su nazivani salašima i odajama (što je, u ovom značenju, jedno te isto); to su potpuna domaćinstva, samo ne na seoskom ognjištu, nego u ataru: kuća (ili kuće) za stanovanje, domaćinske zgrade – šupe, ambari, štale, obori, torovi, vrtovi, povrtnjaci. Prizor se ponekad doživljava kao idiličan: čist vazduh, zdrava hrana, dobra voda, bunar sa đermom i drvenim valovom, debela hladovina, konji, volovi, krave, telad, živina, voće, cveće. Imao je salašarski život i svoju poleđinu: teške zime, zahtevne poslove, skromne životne uslove, zavisnost od vlasnika.
   Salaše i odaje imali su uglavnom imućniji, koji su posedovali veće površine obradivog zemljišta, i to na izvesnoj razdaljini od seoskog ognjišta. Da se ne bi moralo prevaliti svakodnevno po više kilometara pri odlasku na rad i isto toliko pri povratku, takođe i radi lakše ispaše, zasnivana su pomoćna domaćinstva u ataru: tamo se gajila stoka i živina, držani su volovi a posle konji za rad, krave muzare, priplodni pastuvi, bikovi i veprovi, tamo je bio potpuni poljoprivredni alat, tamo se skladištila letina… Tamo se i stanovalo, ali su retko ili samo povremeno stanovali vlasnici; obično su oni postavljali nadzornika, koji je tamo stalno boravio, nadgledao rad slugu i biroša (oni su takođe tamo stanovali, i to s porodicama), uzimao u pogodbi nadničare i isplaćivao ih (uglavnom u naturi), a polagao je račune vlasniku kada bi ovaj dolazio ili kada bi ga pozivao na obračun.
   U Čeneju su odaje pripadale uglavnom meštanima; u Keči ih je bilo više nego u Čeneju (kažu da je bilo pedesetak), ali je skoro polovina njih bila u rukama žitelja Temišvara, Žombolja, Grćanoša i drugih mesta; stranci su držali oko 4.000 katastarskih jutara kečanskog atara.
   U sadašnjim atarima opština Čenej i Keča odaja i salaša više nema. Nešto je eksproprijacijom oduzeto i upropašćeno, nešto su i sami vlasnici, videvši šta vlasti smeraju i šta vreme nosi, zahtevali odobrenje da ih pokvare ili su ih prosto ostavljali da se zapuste i konačno sravne sa zemljom: zadružna politika je tvrdila da su salaši i odaje smetnja za obradu zemljišta u velikim kompaktnim površinama. A kada se razgrađivalo, građa je mahom preuzimana, prodavana i upotrebljavana za druge objekte, mahom propadala, tako da je u konačnom obračunu bilo više štete nego koristi.
   Porodice salašara su se spuštale u sela, kupovale kuće (kojih je posle Drugoga svetskog rata, zbog odlaska Nemaca, bilo), kasnije i gradile.
   Ovo je napis o odajama i salašima. Nažalost, najmanje je građe o tome kako su građeni, kako su nastajali i razvijali se; ovo je kazivanje, najviše pribeleženo po sećanju i po usmenom predanju, kako su nestajali.
   Ovo je tužna priča o njihovom dotrajavanju u doba kada su, da je bilo sreće, mogli još da traju.
   2. Odaje i salaši u ataru opštine Čenej
   Odaja porodice Ćirin bila je blizu sela, s leve strane kanalskog toka Starog Begeja, kod vodoprivrednog kantona, prema atarskom potesu zvanom Ganoš. Mati Smiljana (1900-1982) i sinovi Milenko (1922-1993) i Spasojko (r. 1924) imali su 69,26 ha zemljišta; po opštinskim spiskovima iz godine 1948. to su bile topografske parcele 142, 143 i 144. Porodica je imala i kuće u selu, pod kućnim brojevima 124 i 125. Na njihovoj odaji radili su ljudi iz Čeneja i okolnih mesta; između ostalih, porodica Radica iz Bobde. Godine 1949. bili su na udaru Zakona o eksproprijaciji: sve im je oduzeto a oni su upućeni u Trgu Žiu, i to sa prinudnim boravkom. Celi imetak pripao je Državnom poljoprivrednom gazdinstvu u Čeneju, koje je u kućama u selu smestilo svoje sedište a na odaji je neko vreme držalo ovce; zatim je odaju zapustilo i zgrade su tamo srušene. Milenko je imao i zasebni posed, preko puta železničke stanice, na parceli zvanoj Bostan. Tamo je bila ciglana sa sporednim zgradama, na površini od 4.196 kvadratnih metara, SR 1842, topografski broj 1659. I to je potpalo pod eksproprijaciju 3. marta 1949. Braća Spasojko i Milenko su dočekali da se vrate u Čenej. Spasojko je uspeo da bar deo svoga imetka ponovo zadobije; najpre je dobio kuće, zatim i zemlju, ali odaje na njoj već davno nij e bilo. Milenkovi naslednici su podneli zahtev za povratak oduzete imovine; postupak vraćanja još nije okončan.
   Koloman Sekereš (1895-1957), sin Kalmana i Rozalije, sa suprugom Irmom imao je odaju udaljenu od sela svega 2 km, uz put koji vodi u Keču; po opštinskim spiskovima iz 1948. godine vodila se kao topografski broj 170, a prostirala se na 62,44 ha. Na njihovoj odaji početkom XX veka rođene su Paulina Magdalena Trandafir, sestre Tekla Saračev i Marina Đulvezan, naše Čenejke, čiji su roditelji tamo radili i stanovali. Sekereševi su imali domaćinstvo i u selu, kućni broj 170, sa okućnicom od 2,58 ha. Godine 1949, prilikom eksproprijacije, vlasnici su proterani iz sela i propisan im je prinudni boravak, zemljište sa odajom država je predala čenejskom Kolektivnom poljoprivrednom gazdinstvu, pri kojem su zgrade polako rušene a materijal se razvlačio. U kući u selu smešteno je sedište Državnog poljoprivrednog gazdinstva; tu je bila uređena kuhinja, trpezarija, korišćeni su ambari i štale za konje, a zatim su na istom placu 1962-1963. godine izgrađeni stambeni blokovi za sezonske i druge radnike, koji su dovedeni iz raznih krajeva, da bi radili tada državnu zemlju.
   Koloman Sekereš je sahranjen u porodičnoj grobnici na katoličkom groblju u Čeneju. Nije imao potomstva, tako da su zahtev o povratku imovine podneli srodnici po bočnoj liniji. Pamti se da su na njegovoj odaji radili Mihaj Barna i Emerik Mesaroš Spomen na odaju je očuvan i u nazivu jedne atarske parcele, koja se i sada naziva: Kod Sekereša.
   Šime Miksić (1902-1982), sin Adama i Antonije, imao je odaju takođe na oko 2 km uz put Čenej – Keča, koji ide paralelno sa železničkom prugom. Prema opštinskim spiskovima iz 1948. godine vodila se pod br. 13, a površine je bila 48,85 ha. Na toj odaji radili su: Đoka Đulvezan, George Kovač, Josif Marta, Emerik i Ema Miksić. U selu je Šime Miksić imao domaćinstvo kućni broj 14, s prostranom okućnicom. Godine 1951. porodica je deportovana u Baragan. Zemlju je preuzelo Državno poljoprivredno gazdinstvo i odaja je srušena. Po povratku iz Baragana nakon pet godina, ne videći neku perspektivu za sebe u Čeneju, Šimetovi potomci su se opredelili za emigraciju; sada žive u Nemačkoj.
   Frančisk Vist (1878-1962), sin Pavla i Ide, rođen je u Barachazu (sada Stari Lec, u Srbiji) a oženjen je bio Hrvaticom iz Keče. Stanovali su u Čeneju pod kućnim brojem 131, koja se na opštinskim spiskovima 1948. godine vodila pod brojem 151, a imali su preko 60 katastarskih jutara zemlje. Odaja im je bila više u kečanskom ataru; tamo su radili Štefan Molnar, Mihaj Urban i mnogi Kečani.
   Neki njihovi potomci žive u Rumunij i, neki po drugim državama. Kuću u selu kupio je i tamo novu izgradio Draga Martinov. Od odaje nije više ostalo ništa; samo se jedna parcela u ataru naziva: Kod Vista.
   Matejaš Miler (1883-1956), rodom iz Čeneja, sin Mihaja i Margarete, imao je odaju na 45 katastarskih jutara zemlje s one strane kanala Starog Begeja, prema rumunsko-srbijanskoj granici. Tamo je radio Frančisk Feher i ljudi najviše iz Pustinjiša. U selu je porodica živela pod kućnim brojem 36. Kada je vršena eksproprijacija, oduzeta im je i predata Državnom poljoprivrednom gazdinstvu zemlja i odaja. Neki potomci porodice Miler žive u mestu, neki poodavno u Nemačkoj Njihova kuća j e sada u vlasništvu Dana i Dragice Spataru.
   Frančisk Gec, Nemac iz Grćanoša, imao je u čenejskom ataru odaju sa oko 20 katastarskih jutara zemlje, u atarskom potesu Ganoš, u blizini šumice i odaje Alojza Hana. Zemlju je obrađivao najviše sam sa svojom porodicom. Posle Drugoga svetskog rata celi njegov posed preuzelo je mesno Državno poljoprivredno gazdinstvo. Njemu se dalje gubi trag; pretpostavka je da se odmah iselio u Nemačku.
   Alojz Han (1898-1988), zvani Kokoš, živeo je s porodicom u kući broj 21, koja se 1948. vodila pod topografskim brojem 15. Supruga mu je bila Terezija (1903- 1984), a imali su sina Josifa, rođenog 1930. i ćerku Mariju, rođenu 1934. godine. Odaja im je bila u atarskom potesu zvanom Ganoš, u blizini odaje Frančiska Geca, na površini od 42 katastarska jutra. Na odaji je stanovao Velko Ćuruškin sa suprugom Macom, a radili su i drugi Čenejci. Nakon Drugoga svetskog rata imanje je Hanu oduzeto i predato mesnom Državnom poljoprivrednom gazdinstvu. Odaja je srušena. Porodica više nema potomaka u Čeneju. Ćerka Alojza Hana živi u Nemačkoj.
   Frančisk Gimpl, rođen 1902, nije bio Čenejac; rodom je bio iz Ječe a u čenejskom ataru imao je odaju sa 40 katastarskih jutara zemlje, neposredno pored odaje Frančiska Vista. Nakon Drugoga svetskog rata imanje mu je oduzeto i predato mesnom Državnom poljoprivrednom gazdinstvu. U Čeneju je Frančisk Gimpl imao i kuću br. 170; sada u njoj žive Štefan i Ivanka Simonesku. O porodici Frančiska Gimpla nema drugih podataka.
   Kristofor Rotčiig (1901-1984), meštanin, bio je vlasnik 86 katastarskih jutara zemlje i odaje u blizini odaje Kolomana Sekereša. U centru sela imao je dve kuće.
   Odmah posle Drugoga svetskog rata on se s porodicom iselio u Nemačku. Kuće su mu konfiskovane i od tada su imale razne namene: najpre kao školske učionice, sada pak kao rumunska pravoslavna kapela i uz nju sedište mesne policije. Zemlja je pripala mesnom Kolektivnom poljoprivrednom gazdinstvu.
   Udovica Velina Vilma Vučetić, poznatija pod nadimkom Josenica, rođena je u imućnoj porodici kečanskih Hrvata 1863. godine. Imala je srednju školsku spremu, što je za tadašnje vreme, i osobito za žensku osobu, bilo značajno. U Čeneju Velina Vilma Vučetić je živela u kući broj 16; u opštinskim spiskovima iz 1948. godine vodi se pod topografskim brojem 16 i poseduje okućnicu od 1,56 ha i oraće zemlje 41,50 ha. Pri svojoj kući imala je ambare i domaćinske prostorije, a u dvorištu lepo negovan park. U Hodonju je takođe imala zemlju, sa odajom, štalama, šupama, ambarima i konjima. Godine 1949. po zakonu o eksproprijaciji sve joj je oduzeto, a ona je upućena na stranu, na prinudni boravak. Po povratku u Čenej živela je bedno i umrla 1954. U njenoj kući smešteno je najpre seosko zabavište, zatim kancelarije Mašinsko-traktorske stanice, a sada Veterinarski dispanzer. Nekako godine 1954-1955, čelnici sela su pravili velike planove da na njenoj prostranoj okućnici sagrade moderni sportski centar. Radovi su i otpočeli, ali ne gradnjom, nego rušenjem: uništen je ugledni park, a sportski centar nije izgrađen. Štaviše, nakon više godina zastoja, opština je nekadanju okućnicu Vilme Vučetić parcelisala i dodelila nekim meštanima za podizanje stambenih kuća. Tako je uzorno domaćinstvo, koje je krasilo centar Čeneja, nepovratno uništeno. Pošto niko nije podneo zahtev za povratak imanja, izgledi su da Vilma nema potomaka ili da oni žive negde u dalekom svetu.
   U Čeneju je bio poznat Gašpar Gajo Uzbašić, sin Franja i Otilije, rođen 1861; supruga mu se zvala Ilona (neki j e pamte kao Ilku) a imali su posede i u kečanskom, i u čenejskom ataru. Bio je zaposlen u državnoj adminsitraciji, kao načelnik Čenejskoga sreza. Čenejski katolici ga pominju po dobru, pošto je, na njegov predlog 18. avgusta 1895. postavljen kamen-temeljac katoličke crkve, koja je zatim osvećena 28. avgusta 1896; na svečanosti su bili prisutni Franc V. Vučetić, knez Hrvatskog Čeneja, i Vasa Pavlov, knez Srpskog Čeneja. U mestu će ostati zapamćen i po jednom nesvakidašnjem arhitektonskom poduhvatu. Naime, u centru sela je postojao prostran plac, na katastarskim mapama označen kao A1KŠ1, čiji su prvi poznati vlasnici, po katastarskoj knjizi, 1868. godine bili Adam Vučetić i njegova supruga Marija. Plac je često menjao vlasnike, tako da je Gašpar Uzbašić, kada ga je kupio 1899, bio 16. po redu. Na toj lokaciji on je 1903. godine podigao dvorac posebne arhitekture, sa ukusno obrađenim fasadama, upadljivom ogradom i parkom, koji je i sada ukras Čeneja. Arhitekta i graditelj nisu do sada poznati. Gašpar Uzbašić je umro u Čeneju 1912. godine i sahranjen je, po svoj prilici, u porodičnoj grobnici na mesnom katoličkom groblju. Čenej je prestao biti sresko sedište po svom prelasku u Rumuniju 1924. godine. Potomci porodice Uzbašić, po svoj prilici, nisu bili zainteresovani za čenejski posed, pa je Gajov dvorac sa okućnicom 1929. godine prodat Obradu Maletiću. S malim građevinskim izmenama, taj dvorac i park postoje i danas, vode se kao kućni broj 37, a vlasnik je Obradov sin Đoka Maletić.
   Čenejska čarda. Čenejski atar prostire se na severozapadu maltene do samog Grćanoša. Naseljeni deo od čenejskog atara do železničke pruge Grćanoš – Žombolj, sa svojih stotinak stanovnika, zvao se nekada Mali Čenej ili Čarda; tu, levo od nekada glavnoga kamenitog puta koji je vodio od Čeneja prema Grćanošu, nalazila se Čarda. Mali Čenej sa Čardom bio je u sastavu sela Čeneja, i tek je 1937. godine postao sastavni deo Grćanoša. Stariji meštani pamte Čenejsku čardu kao svratište, odmorište i zaklon putnika namernika; tu se, dok konji zob pojedu i odahnu, moglo dobro jesti, piti pa i veseliti; povremeno su društvu svirali gajdaši, a u novije vreme i seoski tamburaši. Objektivnih podataka nema: ne zna se ko je čardu podigao, ko je bio prvi vlasnik, kako su se vlasnici menjali, kako je čarda prestala da postoji i slično. Mesno predanje samo veli da je postojala do posle Svetskog rata 1914- 1918. Možda je njen značaj opao povlačenjem granice, kada je put postao manje prohodan, možda ima i drugih razloga. Tužno je što se od nje vidi samo blaga uzvišica (ostaci ruševina), a još tužnije što nepovratno pada u zaborav.
   Plemićka porodica Đerćanfi bila je razgranata i imala je više poseda (recimo u Điru, te na teritoriji današnje Srbije i Madžarske). Jedan njen ogranak držao je Bobdu; njen predstojnik upamćen je kao „Stari baron“. Zemlju je baron imao u severnom delu atara Bobde, prema Grćanošu; tamo je držao i odaju. Pamti se da je bio strog i ponosan. U selu Bobdi, gde je sada Dom kulture, porodica Đerćanfi je imala ozidanu grobnicu, koju su meštani 1960. godine premestili na katoličko groblje.
   Možda je najznačajniji posednik u čenejsko-bobdanskom ataru bila baronska porodica Čavoši: 1.606 katastarskih jutara zemlje. Na razmeđi sela Čenej – Bobda – Olerhauz (sada Rauc) prostirala se Čavošova pustara sa šupama, štalama, ambarima, kućama za sluge i biriše; držao je krave muzare, volove za rad, ali i ergelu s rasnim konjima, do koje mu je bilo mnogo stalo. Proizvodio je na veliko žitarice. Na posedu su radili ljudi iz svih okolnih sela; kažu da je dobro plaćao. Zapamćena je pesma:
   Baron Čavoši Đula daje pića i jela,
   A Kiš ne da, svi ćemo skočiti na njega.
   Godine 1883. u Kikindi je održan veleposednički skup Poljoprivrednog udruženja Torontalske županije; pri reorganizaciji, izabran je odbor od 70 članova; za predsednika je izabran Andrija Čekonić, za potpredsednika Ignjac Čavoši, što nesumnjivo potvrđuje veliki ugled ove porodice.
   Na sred Bobde Đula Čavoši je 1888-1889. godine izgradio kaštel – dvorac sa 42 sobe – ispunio ga elegantnim nameštajem, ukrasio slikama, tepisima, kadifenim draperijama, kristalnim lampionima. Park oko dvorca, sa arteskim bunarom, prostirao se na dva hektara. Preko puta dvorca prvobitno je izgrađena kapela kao porodična grobnica, a 1907. godine na mestu kapele podignuta je velelepna porodična crkva, u vizantiskom i baroknom stilu; kažu da je u pitanju kopija bazilike iz mađarskoga grada Estergoma. Zvona su livena u Beču, a vitralji su delo poznatog umetnika, koji je radio i za Bečki dvor. Baron Đula Čavoši umro je u Beču 1911; imao je 73 godine. Njegova supruga Jozefa živela je samo 50 godina i umrla je u Beču isto godine 1911, nekoliko meseci pre svoga muža. Sahranjeni su u porodičnoj grobnici u crkvi koju su podigli u Bobdi. Imanje je ostalo na naslednicima, za koje se priča da su se školovali u Budimpešti i Beču, ali da su se ponašali nedostojno svom društvenom položaju i da su živeli rasipnički (pamti se, recimo, da je jedan od njih, jašući na konju, ušao u prodavnicu, pa je stari baron morao da plati globu i štetu). Po svršetku rata 1918. godine Bobda se našla u Rumuniji, i 1925. godine sprovedena je agrarna reforma. Baronskoj porodici Čavoši ostavljeno je ipak 600 katastarskih jutara, što nije bilo malo, ali se mlađi naraštaj nije najbolje pokazao: oni su tu svoju zemlju prodali: 525 jutara kupili su Pavel Negru i Arion Pilku iz Bobde a 75 jutara Valdek iz Čeneja. Neposredno posle Rata u Čenej su došla 22 ratna dobrovoljca poreklom iz Like; najveći deo njih smešten je privremeno na salašu barona Čavošija, ali se sprovođenje agrarne reforme odugovlačilo, pa su se svi iselili u Rusko Selo. Naknadno se u Bobdu naselilo 15 porodica iz okoline Kluža; svaka je dobila plac za gradnju kuće i po 5 hektara zemlje. Što se tiče zemlje oduzete od barona Čavošija, prema odluci Biledskog suda br. 741/1925, datiranoj 15. maja 1926, na nju je dobilo pravo vlasništva 180 meštana Bobde, a bezemljaši iz Čeneja dobili su svega dva katastarska jutra. Dvorac je prošao gore nego li spahiluk. Naime, posle 1932. godine baronovi naslednici su ga ponudili na prodaju seoskoj opštini, ali opština nije mogla ili nije htela da ulazi u velike troškove. Možda i s pravom. Jer kada je dvorac najzad prodat nekom privatnom licu, kupac nije bio u mogućnosti da se novčano snađe, pa je, pravo reći, propao. Velelepna građevina je porušena i građa rasprodata, kako bi se namirio bar deo potraživanja kreditora. Neko vreme su još trajale štale paradnih konja, no i one su ubrzo sravnjene sa zemljom. Od svega imanja ostala je crkva. Pošto je ona porodična, parohija joj nije vodila brigu, a mlađi naraštaj Čavošija, listom po inostranstvu, tim manje. Crkva je odolevala vremenu i nevremenu dok je mogla, ali se zub dotrajalosti sve više na njoj odražava: napuštena i zapuštena, oštećenog krova, razlupanih prozora, napuklih zidova, zarasla u korov koji je prekrio nekadašnji park, prepuštena svim nepogodama, ne zna se koliko će još izdržati.
   U crkvi ima grobova; i o njima takođe niko ne brine.
   3. Odaje i salaši u ataru opštine Keče
   Baron Friđeš Liptaji imao je u Keči 1.144 katastarska jutra zemlje; polovinom XIX veka njegov posed bio je među najnaprednijima u Banatu. Pričaju da je polovinu zemljišta izdavao u zakup lovrinskim baštovanima radi proizvodnje povrća, a na polovini je gajio žitarice i odgajao rasne krave i domaće zečeve, po kojima se pročuo i u inostranstvu. Mesto gde je bila njegova odaja nije zasada lokalizovano.
   Porodica Delimanić imala je plemstvo od Marije Terezije, iz 1747. godine, a 1801. dobila je zemlju od Zagrebačke biskupije i nastanila se u Keči. Na razmeđi kečanskoga i čenejskoga atara, u potesu zvanom Kurjačka greda, posedovala je 360 katastarskih jutara zemlje i na tom posedu je izgradila velelepni dvorac: kuću sa spratom, opremljenu vodovodom, kupatilom i svakojakim udobnostima, a okruženu prostranim, ukusno uređenim parkom.Uz tu gospodsku kuću bile su i domaćinske zgrade, a radi poslovanja uređeno je bilo da čak i železnička pruga Žombolj – Klarija – Keča – Čenej ima produžetak do Delimanićevog poseda. Na tom posedu radili su nekada, između ostalih: Štefan Galamboš, Lajoš Kiš i Marko Miksić, od koga je i ostalo kazivanje o građevinama odaje i o parku, od kojih se sada vide neznatni tragovi. Poslednji poznati muški izdanak porodice Delimanić bio je Lajoš (1861-1922), sin Imbra (1837-1889) i Dore Bakalović (1842-1893), rodom iz Debrecina. Imbro je radio u državnoj administraciji; čitavih 18 godina sastavio je na dužnosti sreskog načelnika, od tih je nekoliko bio u Čeneju. Njegov sin Lajoš kročio je očevim stopama: po školovanju stupio je u državnu službu i bio: 1890-1893. sreski načelnik u Čeneju, 1893-1895. glavni sreski beležnik takođe u Čeneju; 1895-1902. izabran je za podžupana Torontalske županije, sa sedištem u Velikom Bečkereku; po ostavci velikog župana 1901. godine imenovan je kraljevskim ukazom za velikoga torontalskog župana, i na toj je dužnosti ostao do 1906. Tada je Dijeta raspuštena, i Lajoš Delimanić je podneo ostavku. Na istu dužnost velikoga župana Torontalske županije postavljen je kraljevim ukazom 1910. godine i tu je dužnost otpravljao sve do raspada Austrougarske 1918. Posle rata vratio se u Keču na porodični posed i tu ostao do smrti; sahranjen je u porodičnoj grobnici na mesnom katoličkom groblju.
   Iako zauzet dužnostima svoga visokog položaj a, učestvovao je i u društvenoj delatnosti. Na zasedanjima Kulturne zajednice Mađara Torontalske županije dvaput je biran za predsednika: 1895. i 1910. godine; 1896. bio je predsednik Odbora za organizovanje svečane Milenijumske izložbe u Velikom Bečkereku. Njegova supruga bila je predsednik Odbora za postavljanje biste Ernea Kiša u samom centru Velikog Bečkereka. Kada se posvetio poljoprivrednom posedu, bio je zapaženo uspešan; proizvodio je žitarice, šećernu repu, beli luk i mak, a gajio rasne krave Simental rase i konje rase Nonius. Po njegovoj smrti imanje je pripalo njegovim ćerkama. U uslovima posle Drugoga svetskog rata sve građevine ugledne odaje su razrušene i građa je razneta. Neko vreme su se još na tom mestu uzdizale jele i breze, kao ostaci nekadanjeg parka; zatim je sve sravnjeno, tako da se sada i trag jedva nazire.
   Odaja Matejaša Rotčinga, rođenog 1903, porušena je pre nego što je završena.
   Evo kako je to bilo. Čenejac Matejaš Rotčing, po nadimku Pustamac, kupio je u kečanskom ataru 210 jutara zemlje preko puta Delimanićevog poseda na Kurjačkoj gredi i tamo započeo gradnju salaša ili odaje. Gradnju je zadržao Drugi svetski rat, a neposredno posle rata vlasnik se sa celom porodicom iselio u Nemačku. Nova vlast je zemlju nacionalizovala i započetu gradnju porušila; građa je korišćena za izgradnju doma kulture u Keči 1946. godine. Matejaš Rotčing je posedovao u Čeneju kuću kućni br. 47, koja je takođe konfiskovana i predata Kolektivnom poljoprivrednom gazdinstvu. Tokom vremena korišćena je za razne namene, a sada je u privatnom vlasništvu.
   Đorđe Vojkica (1886-1943) imao je odaju u blizini granične linije koja deli Rumuniju i Srbiju. O njemu priča njegov unuk. Đorđe je s roditeljima bio na imanju grofa Andrije Čekonića u Žombolju, i grof ga je poslao u Budimpeštu na školovanje. Po okončanju studija radio je neko vreme kao upravnik na imanju rumunske kraljevske porodice u Banloku. Oženivši se Anom Miksić (1891-1923), bogatom kečanskom Hrvaticom, stekao j e lepo imanje i na njemu uredio odaju, gde je gajio konje i krave. Zemljište je obrađivao traktorom već od 1934. godine, a proizvodio je žitarice. Pamti se da je bio predsednik Katoličke crkvene opštine i da je o svom trošku (150.000 leja) dao izraditi veliki oltar za mesnu crkvu. Umro je u Keči i sahranjen je u porodičnoj grobnici na tamošnjem katoličkom groblju. Njegovim sinovima Aleksandru, zvanom Šandor, i Juliju, zvanom Pubi, imanje je oduzeto i zemljište predato Državnom poljoprivrednom gazdinstvu. Zgrada odaje služila je neko vreme kao graničarska karaula, a neko vreme je sedište jedne od farmi čenejskoga Državnog poljoprivrednog gazdinstva.
   Posle 1991. potomcima je zemljište vraćeno. Od odaje je ostala samo jedna zgrada, koja je sada u privatnom vlasništvu. U njihovoj bivšoj kući u selu, kućni broj 652, stanuje porodica Trajana Kožokarua.
   Porodaca Hrvata Adama Miksića (1896-1984), sina Ištvana i Marije, zvanog Hodi, i njegovog sina Franje (1919-2008) bila je radna i osobito aktivna u društvenom i političkom životu. Imali su nešto preko 23 hektara zemlje i odaju na desnoj strani Starog Begeja, u blizini Ribušanove odaje. Proizvodili su žitarice, a posebno gajili konje rase Nonius i Lipican. Pedantan kakav je bio, Adam je posedovao dokumentaciju po kojoj je njegova porodica od 1914. do 1951. odgajila 101 rasnog konja. Ipak, sve do Drugoga svetskog rata oralo se i na volovima. U razdoblju 1951-1956. porodica je bila deportovana u Baragan, a odaja im je upropašćena. Posle 1991. godine zemlja je vraćena njihovim potomcima, ali oni žive u Žombolju i Krajovi; u kečanskim kućama koje su nekada bile vlasništvo Hodijevih (kućni brojevi 650 i 597) sada žive Jon Margesku, odnosno Josif Vladu. U jednoj od brojnih kečanskih hrvatskih porodica Miksić odaja je prelazila s kolena na koleno. Imao je još stari Vince, koji je, kao uzgajivač konja, 1880. godine učestvovao sa šest kobila i šest ždrebadi na izložbi u Temišvaru, gde ga je zapazio sam car Franja Josif I. Njegov sin Imre (1856-1924) učestvovao je 1912. na izložbi priplodnih grla u Sečnju i sa svojim pastuvom vrancem osvojio prvu nagradu i diplomu. Njegov naslednik Emerik (1888-1957), po nadimku Vincekov, mažen još i deminutivom Imbruška, nasledio je 35 hektara zemlje i gajio žitarice, a odaju je i dalje držao; tamo je, između ostalih, radio Jon Take. Porodpca je bila deportovana u Baragan 1951-1956, zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, a odaja je porušena. Potomci ove porodice žive u Vršcu. U porodičnoj kući u selu, kućni broj 628, sada stanuje Dragica Paška.
   Odaja Jefte Đulvezana (1894-1985), sina Jovana i Mace rodom iz Keče, bila je poslednja na desnoj strani Starog Begeja prema granici Rumunije i Jugoslavije (potes Tomašfalva) i prostirala se na četrdesetak katastarskih jutara zemlje. Imanje su nasledili sin Jovan (rođ. 1922) i njegova sestra. Jovan je bio oženjen Linkom, učiteljicom u mestu, poreklom iz Srbije; osuđen, kao politički zatvorenik mnogo je godina proveo po raznim zatvorima. Njegovo zemljište je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, a odaja je, kao po nekom pravilu, i ovde porušena. Jovan se vratio u Keču i dočekao povratak zemlje posle 1991. godine. Svojim upornim nastojanjem uspeo je da dobije zemljište na starom mestu, gde mu je bila odaja. Sada živi sam u porodičnoj kući pod brojem 177 i povremeno odlazi kod ćerke Violete, koja je nastanjena u Rešici i povremeno dolazi u Keču.
   Đura Miksić (1913-1972), sin Janoša i Ane, zvan Rošu, birtaš, nasledio je od svojih roditelja tridesetak hektara zemlje u kečanskom ataru, i na toj zemlji odaju, takođe desno od Staroga Begeja. Iako vlasnik lepog imetka, loše je poslovao, lako trošio i raskalašno se provodio, te je rasprodao veliki deo imanja i na kraju se iselio iz Keče. Njegovi potomci žive u Čeneju i u Nerau. U nekadanjoj porodičnoj kući Đure Miksića zvanog Rošu (kućni br. 597) sada stanuje Jon Kožokaru.
   2.23.Josif Miksić (1903-1951), sin Joana i Lucije, poznatiji pod nadimkom Joži Lenard, imao je imanje od sedamdesetak hektara zemlje i odaju nekako naporedo sa Vojkicinom odajom, a ispod odaje Simiona Bugariu-a. Na njegovoj odaji radili su Svetozar Subin, Josif Jakoš i drugi Kečani. Godine 1949. ekspropriran je i upućen u mesto Sebeš Alba na prinudni boravak. Zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je razrušena, materijal raznet. Dotični potes u ataru meštani još i sada nazivaju zemljom Jožefa Lenarda. U njegovoj porodičnoj kući, kućni broj 641, sada stanuje Jonel Stan. Josif Miksić je umro u Sebeš Albi, ne ostavivši potomke; njegovo imanje potražuje dalja rođaka Jelena Kaurić.
   Oto Miksić Stevin, s nadimkom Cvikeraš, imao je imanje od preko 200 katastarskih jutara zemlje i odaju u atarskom potesu Gradina Grekuluj, na desnoj strani Starog Begeja. Godine 1949. porodica je eksproprirana i upućena u Krajovu na prinudni boravak. Zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je razrušena, materijal raznet. Njihova porodična kuća, kućni broj 662, imala je tokom godina razne namene, a sada je preuređena i u nju je smešten Modul broj 3. Zadužbine „Bezbednost za decu u Rumuniji“. Jedna ćerka Oto-a Miksića Stevinog živi u Krajovi, druga u Zagrebu; zemlja im je vraćena (i one su je prodale), a podnele su zahtev da im se isplati odšteta za odaju.
   Ivan Miksić Stevin (1894-1954), s nadimkom Ribušan, imao je prvu od devet odaja desno od Starog Begeja, i to na površini od 50 hektara zemlje. Među radnicima na odaji bili su Josif Barna i Stefan Kiš. U razdoblju 1951-1956. porodica je bila deportovana u Baragan; zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je upropašćena. Ivan Miksić Stevin je umro u Baraganu 1954, ne ostavivši potomstvo. Supruga mu se zvala Ilona. Bila je rođena 1893, vratila se iz progonstva i umrla 1965. godine U njihovoj kući, kućni br. 647, neko vreme su bile smeštene kancelarije kečanskoga Kolektivnog poljoprivrednog gazdinstva, a sada je preuređena kao Modul broj 2. Zadužbine „Bezbednost za decu u Rumuniji”.
   Braća Đuri i Feri Hekler imali su odaju blizu Ročingove, na nevelikoj površini od nekih 10 hektara. Pamti se da je na odaji radio Mihaj Janku. Zemljište im je preuzelo mesno Kolektivno poljoprivredno gazdinstvo. Odaja je odavno porušena; samo se potes gde je bila još i sada naziva: Kod Heklera. Iako potomci Heklerovih ne žive u Keči, zemlja im je vraćena.
   Marija Rozalija Miksić (1888-1969), ćerka Franciska i Jelene, imala je 45 hektara zemlje i odaju. U razdoblju 1951-1956. porodica je bila deportovana u Baragan; zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je upropašćena. Njihovi potomci žive u Temišvaru; posle 1991. godine zemlja im je vraćena. U njihovoj porodičnoj kući, kućni br. 626, sada stanuje Marija Bontila.
   U neposrednoj blizini rumunsko-jugoslovenske granice, kod potesa Starog Hetina, imala je odaju i 140 katastarskih jutara zemlje Lučija Kaurić, rođena Miksić, izdanak bogate hrvatske porodice. U razdoblju 1951-1956. vlasnica je bila deportovana u Baragan; zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je upropašćena. Po povratku iz Baragana 1956. godine Lučija Kaurić se vratila u selo, ali nije mogla da se useli u sopstvenu kuću (kućni broj 193). Ogorčena, umrla je u Staračkom domu u Radni. U njenoj kući sada stanuje porodica Venci. Posle 1991. zemlja je vraćena njenim potomcima, koji, međutim, ne žive u Keči.
   Vince Miksić Stevin (1866-1945), sin Janka i Ekaterine, poznat pod nadimkom Nađjagoš, imao je odaju na svom posedu od preko 50 hektara zemlje u atarskom potesu Brnzeu. Kod njega je radio Josif Jakoš. U razdoblju 1951-1956. njegova supruga, s ćerkom i unukom Adalbertom Horvatom, zvanom Pilec, bila je deportovana u Baragan; zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je upropašćena. Zemlja je posle 1991. godine vraćena potomku Vincetu Horvatu, koji žive u Temišvaru.
   Dan Petru, zvani Pesekan, imao je odaju i 25 hektara zemlje. Za razliku od drugih, koji su uzgajali pretežno žitarice, on je uz odaju imao vinograd i prostran voćnjak. Kod njega su radili Obica Maksim, Rada Maksim, Aleksandru Kožokaru, ali u vreme izvođenja krupnih radova i sam vlasnik je stanovao na odaji. Pričaju da je negde 1947-1948. porodica svoje imanje predala državi, ali je prethodno deo odaje, uz zvaničnu dozvolu, pokvarila; verovatno je shvatila tok događaja i pokušala da izbegne progon. Zemlja je pripala čenejskom Državnom poljoprivrednom gazdinstvu, i na ostatku odaje neko vreme je bila smeštena jedna farma. Potomci Dana Petrua žive u Temišvaru i Aradu; zemljište im je vraćeno.
   Šandor Miksić Lenardov (1915-1973), zvani Braca, sin Šandora i Eme, imao je blizu 43 hektara zemlje i odaju u blizini odaje Dana Petrua. U razdoblju 1951-1956. porodica je bila deportovana u Baragan, i to rastavljeno: Šandor sa suprugom i ćerkom deportovan je sa Čenejcima, a njegova mati sa Kečanima; zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo. Odaja je upropašćena, ali je još dugo korišćen tamošnji arteski bunar, i po tome se najviše i pamti Bracina odaja. Po povratku iz Baragana porodica je živela u Čeneju. Porodičnu kuću u Keči, na prostranoj okućnici, preko puta nekadašnje Hrvatske opštine, sa svim pratećim domaćinskim zgradama, redom je kvario i građu prodavao. Potomci Šandora Miksića Lenardova žive u Temišvaru; supruga je umrla a ćerka je podnela zahtev da joj se, uz već vraćenih 10 hektara, vrati i ostatak od 33 hektara zemlje. Na ulazu u Keču, s desne strane, blizu granice i željezničke pruge Grćanoš – Žombolj, imao je odaju Jon Pasku (1878-1965), sin Teodora i Marije rodom iz Velikog Komloša. Bilo je to imanje od 10 hektara zemlje, sa zasađenim vinogradom i skromnom zgradom, koja je služila radnicima za odmor i kao sklonište od nevremena. Na imanju su, pored ostalih, radili Jova Bugarski, i Roza Miksić. Sam vlasnik je između dva svetska rata stanovao u Žombolju, gde je imao advokatsku i beležničku kancelariju. Jon Pasku nema potomaka. U njegovoj kući, broj 27, sada stanuje Dragan Simonesku.
   Mihaj Bekira (1882-1954), poznat pod nadimkom Taška, imao je odaju neposredno uz železničku prugu Grćanoš – Žombolj, na površini od 13 hektara.
   U razdoblju 1951-1956. porodica je bila deportovana u Baragan; zemlju je preuzelo kečansko Kolektivno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je srušena. Mihaj Bekira je umro u Baraganu, ali se supruga, Vioara, sa ostalim članovima porodice vratila. Sada potomci žive u Keči, Rešici i Temišvaru. Zemlja im je vraćena, ali odštetu za upropašćenu odaju nisu dobili.
   Dr Nikola Miksić (1887-1948), zvani Doktor Niki, izdanak ugledne i imućne hrvatske porodice, imao je malu odaju u blizini železničke pruge Keča – Čenej, u atarskom potesu zvanom Kazane, ali na znatnom zemljišnom posedu od 60 hektara.
   U selu je imao kuću br. 88. i prostranu okućnicu u samom centru sela. Nije ostavio potomstvo. Godine 1949. imanje mu je preuzela država. Kuća je preuređena kao školska zgrada, a 1962-1963. godine, o trošku kečanske opštine, dograđene su još četiri učionice. Godine 2006. vraćeno je pravo vlasništva na kuću i okućnicu daljoj rođaci Hildegardi Janoš, koja živi u Aradu, i ona je sve prodala kečanskoj opštini; tamo se sada gradi zabavište i škola.
   Braća Uzbašići Oto i Emerik, imali su odaju i znatnu površinu zemlje u atarskom potesu Andrašica. Oto Uzbašić (1920-1970) sa suprugom Anom, bio je deportovan u Baragan u razdoblju 1951-1956; nisu imali potomaka. Emerik Uzbašić (r. 1921) s porodicom je stanovao u Oteleku. Zemlja je vraćena njegovom potomku, koji živi u Temišvaru. Janko Miksić (1883-1953) imao je odaju i preko 30 hektara zemlje, ali je sve rasprodao neposredno posle Drugoga svetskog rata.
   Jon Frančisk Stefan Hari imao je odaju blizu granice i posed od 22 hektara zemlje; sve je posle Drugoga svetskog rata preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo. Potomci nekadanjeg vlasnika žive u Temišvaru i Lugošu i podneli su zahtev da im se zemlja vrati i da im se isplati odšteta za odaju.
   Izvesni Šlezinger imao je odaju i oko 160 hektara zemlje. koju je povremeno i izdavao Kečanima i Čenejcima. Bio je poznat po proizvodnji žitarica i po uzgajanju krava muzara; mleko je svakodnevno slao u Temišvar. Držao je i pastuve. Na njegovom posedu radili su, između ostalih, Mariška Sekereš sa suprugom, Josif Marta, Karol Bereg; pričaju da je bio strog u odnosima s ljudima. Imao je i u Čeneju kuću br. 8, u kojoj sada živi Borislav Mišković. Njegov posed je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo; odaja je porušena. Potomci su podneli zahtev za povratak imovine i za odštetu; oni, međutim, žive u inostranstvu. Na desnoj obali Starog Begeja, prema kečanskom ataru, bilo je još nekoliko odaja, o čijim je vlasnicima ostalo malo ili nimalo podataka, ali se pamte imena: dr Kampf, Štraki, Jakobić, Dipre. Tako je s desne strane Starog Begeja bilo 9 ili 10 odaja, jedna uz drugu, kao na konac nanizanih. Na levoj strani Starog Begeja, prema ataru Pustinjiša i prema državnoj granici, bilo je opet desetak odaja. Kanal se prelazio preko mosta naspram Ribušanove odaje. Ni mosta više nema, ali se nekoliko odaja spominje.
   Pukovnik Pompiliu Prvulesku (1893-197

   Odgovori

6. 10. februar 2017. u 05:05

   vojislav ananić

   Nastavak gornjeg teksta:
   Pukovnik Pompiliu Prvulesku (1893-1976), bio je član Mešovite komisije koja je, uz međunarodnu asistenciju, radila na ispravljanju granične linije između Rumunije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Oženio se bogatom Hrvaticom, Kečankom Marijom, tako da su na posedu od 30 hektara zemlje držali i odaju, na kojoj je, između ostalih, radila Šofronija Ardeljan. Nisu imali potomstva. Zemlja je sada, na zahtev, vraćena, Marijinoj rodbini po bočnoj linij i srodstva.
   Rada Itinjanc, sin Gige i Jele, imao je malu odaju i svega 12 hektara zemlje; na odaji je, između ostalih, radio Josif Marta. Sa suprugom Stefanijom i sinom Perom, u razdoblju 1951-1956, bio je deportovan u Baragan; zemlju je preuzelo čenejsko Državno poljoprivredno gazdinstvo, odaja je srušena. Nedavno je zemlja vraćena potomcima, koji žive u Temišvaru. U porodičnoj kući, kućni broj 247, sada stanuje Aleksandar Berej.
   Dalje su se nizale odaje nekih neidentifikovanih vlasnika, pa onda Jakobi, Varadi, Horst, Veber. U kečanskom ataru pominju se, takođe dosta neodređeno, i druge odaje, čiji su vlasnici bili stranci, kao: Birger Matej (odaja desno od Berkovića), Mihels (odaja u potesu Brnzeu, u blizini Jože Lenarda), Ludvig (odaja niže Matejeve), Recler (veli se da je imao čak tri odaje), Švarc, Šira (pored Hetina), Šulc (odaja pored Vojkice), Šivarski, Franhofer, Gligorović (odaja u potesu Andrašica); takođe: Berković, Kečan, Savić, Simion Bugariu, a svakako i drugi.
   Kazivanje Ilonke Urban, rođene Oslanskn, koja sada živi u Čeneju, kućni broj 381. Na salašu Janka Rošula stanovali su Josif Oslanski, njegova supruga Mari i njihova deca: sin i dve ćerke. Ilonka, koju do danas svi maze Iluš, rođena je na tom salašu 26. aprila 1924. Otac je bio biroš, a faktički – pravi domaćin, jer je vlasnik svraćao retko, najviše leti. A oni su timarili konje i krave, od proleća do jeseni obrađivali zemlju. Imali su i traktor na salašu; Iluš je kao mlada devojka već umela da upravlja traktorom. Umela je da para vinograd i sadnice smokve; plug parač je vukao magarac. Radila je i na susednom salašu kod Jakoboša. Tamo su oko cele kuće cvetale divne ruže. Pod kraj nedelje gazda bi ih isplatio (bile su dve devojke); dao bi im novac i po kitu ruža. Bili su zadovoljni jednostavnim životom. Voleli su da svakom radu priviknu. Bilo je lepo i zbog nečega drugog: bili su mladi. Gazda je imao dva sina: Otuša i Đuru. Đurina ćerka se udala za Sepila Rufa i umrla je mlada; za njom je ostalo troje siročadi; Valter, Helga, Verni. Bogatstvo je jedno, a sreća u životu sasvim drugo. Kako kome je Bog dao.
   Kazivanje Đuri Balia, rođenog 1933, sada u Čeneju, kućni broj 350. Moj otac Pavel Ivanić i mati Elisabeta Bali radili su i živeli mnogo godina na odajama Vojkice, Delimanića, Štrakia; selili su se od jednog vlasnika do drugog, koji je bolje plaćao ili nudio bolje uslove za život. S njima smo išli i mi, tri njihova deteta. Bio sam mali, ali kada sam porastao, čuvao sam telad, krave i obavljao lakše poslove, za moj uzrast. Na odajama je bilo lepo leti; a zimi je bilo teško: zima, vetar, sneg, blato… Dobro se sećam: Štraki je počeo da zida novu štalu i ambar, sve od pečenih cigala, ali je došao rat, i gradnja je prestala. A posle toga počelo je da se ruši, i neki su uzimali cigle i drvo, pa sebi gradili kuće, neki su uzimali i nosili da se grade štale i druge zgrade za farmu i za kolektiv. Tako su i druge odaje nestajale, jedna po jedna. Mi smo 1949-1950. došli u selo, oženio sam se, kupio kuću, zasnovao porodicu. Sada sam penzioner.
   Kazivanje Čarne Đulvezan, udate Srbulov, rođene 1934. Moji roditelji Đoka i Marina, i mi njihova deca, dve ćerke i sin, radili smo i živeli neko vreme na odaji Šime Miksića iz Čeneja. Sem naše, tamo su stanovale još tri porodice; svaka sa svojom decom. Ja sam bila dete. Na odaji mi je bilo i lepo, i teško. Moralo se i tako živeti. Ali je brzo prošlo, pa sam i zaboravila. Ja imam ćerku i sina i unuke, ali im to ne pričam, živi se drugim standardom. Moji su mnogo radili, pa smo pri kraju Drugoga svetskog rata kupili kuću u selu i preselili se sa odaje u Čenej. Sada živim sama u kući broj 397. Imam penziju iz kolektiva.
   Kazivanje Josifa Marte, rođenog 1934, sada u Čeneju, kućni broj 314.
   Moj otac Josif i mati Elisabeta imali su ćerku i dva sina. Mi smo bili na pet-šest odaja, i to kod: Rade Itinjanca, Adama Miksića Hodia, Dana Petrua, Šlezingera, Šime Miksića. Te godine provedene na odajama bile su lepe godine za nas mlade i za decu: leti smo pecali ribe, zimi smo lovili zečeve, fazane. Iako smo bili na odajama, bili smo zadovoljni onim što nam je život pružao; valjda što nismo znali za bolje. Oko svake odaje bilo je bagremova, voćnjaka, jabuka, šljiva, višanja, vinograda. Pa divno je bilo u proleće, a lepo je bilo i zimi, kad padne sneg, pa ideš sa saonicama kroz atar. Ja ne tužim za tim vremenima; hoću samo da kažem: to danas ne vidiš i ne možeš da doživiš; iako su bile jake zime, pa blato i ružno vreme napolju u ataru. Mi smo na odajama živeli skromno: jedna mala soba, peć (a ložili smo tuluzinu i slamu), lampa petrolejka…Nije bilo struje, televizora…Za mene su vlasnici odaja bili korektni i dobri ljudi. A i njihova deca. Leti, kada bi došli na raspust iz škole, radili su zajedno s nama.
   Otac i mati radili su u voćnjaku, on je bio i pčelar, a skupljali su letinu za stoku, za krave muzare. Šlezinger je, na primer, svakog dana prodavao mleko u Temišvaru. Od svoje 15. ili 16. godine počeo sam da radim kao mehanizator na farmi. A živeli smo i dalje na odaji Tek 1955. sa odaje Šime Miksića došli smo u selo i kupili kuću. Sada sam penzioner, ali volim da radim. Evo, u ovoj maloj radionici uvek majstorišem ponešto…
   Kazivanje Joana Lengela, rođenog 1936, sada u Čeneju, kućni broj 3. Ja i moji roditelji, otac Petru Lorenc i mati Emerencija Lengel, bilo smo na odaji kod Kampfa, na desnoj strani kanala Stari Begej. Oni su radili u voćnjaku, i na drugim radovima; ja sam, kada sam porastao, čuvao telad. Zimi smo mi deca išli do odaje Štrakia. Tamo je u jednoj sobi bila crna tabla i kreda; učili smo da čitamo i pišemo. Učio nas Jefta Đulvezan, vlasnik poslednje odaje; on je bio dobar čovek. Za vreme rata naš gazda Kampf je kupio traktor i kosačicu, a neki Štefi Kuruc mu j e bio traktorista. Mnoge štale i ambari bili su od pečene cigle. A posle 1949. godine počeli su da ruše stare odaje. Koga je to bolelo? – Nikoga! Koji su to gradili napustili su, otišli iz države… Eto, tako je to bilo. Mnoge porodice su radile i živele na odajama. Negde tamo 1953-1954. počeo sam da radim u Državnom poljoprivrednom gazdinstvu kao mehanizator. Posle nekoliko godina i mi smo napustili odaju i došli u selo. Tu sam sagradio kuću. Sada sam penzioner.
   Kazivanje Emerika Mesarogia, rođenog 1937, sada u Čeneju, kućni broj 508. U porodici bilo nas je 12 duša. Otac Emerik, zvani Bodri, i mati Marija došli su u Čenej iz Ruskog Sela, iz Srbije, posle Prvoga svetskog rata. Pamtim da smo se selili na četiri ili pet odaja. Bili smo kod porodice Ćirin, kod Šime Miksića, Kolomana Sekereša, i kod Denka Geze, a to je već bilo u ataru Pustinjiša. Roditelji i starija braća radili su u baštovanstvu, na duvanu, na raznim poljskim radovima, i kod stoke. Pamtim da je Koloman Sekereš imao nadzornika, koji je upravljao, a on je bio velik lovac. Nije imao dece, ali je voleo da ima. Nije bilo lako, ali vlasnici su bili dobri ljudi; vodili su računa i o nama. Godine 1945. spustili smo se u selo, smestili nas u kuću nekih Nemaca koji su napustili selo zajedno s nemačkim trupama. Ja i moja braća radili smo i vremenom kupovali i gradili kuće u selu. Moj otac je bio opštinski knez negde 1948-1949. godine. Proveo sam mnogo godina na odajama. Nismo bili sami; bilo je mnogo porodica kao naša. Bilo je dece. Igrali smo se. Nije bilo struje, televizora, radija, ali nismo ni imali neke veće pretenzije za život. Sada sam, eto, penzioner. Živim sa unucima.
   Kazivanje Šofronija Ardeljeana, rođenog 1939, sada u Čeneju, kućni broj 13. Moji roditelji Petru i Ana imali su petoro dece, a sve do 1948-1949. živeli smo na odajama Pompilija Prvuleskua i Otoa Miksića Stevina, zvanog Cvikeraš. Posle toga smo kupili kuću i preselili se u Keču, pošto su počeli da ruše odaje.
   Ja sam bio mali dok smo bili na odajama. Sada sam penzioner.
   Kazivanje Ferdinanda Miksića, rođenog 1940, sada u Čeneju, kućni broj 221. Moj otac Emerik i mati Ema imali su devetoro sinova i kćeri. Mi smo bili na odaji Šime Miksića, iz Čeneja. Ja sam bio mali, proveo sam samo 5-6 godina na odaji, jer smo već 1946. došli u selo i kupili kuću broj 400. Sada sam penzioner. Radio sam kao mehanizator na fermi, na zemljištima gde su bile odaje. I sada ih pamtim. Pamtim kako su se rušile: polako, polako su se rušile…Jedna za drugom.

   Umesto završetka

   Dakle, moglo bi se i o našim odajama i salašima pevati, kao ono o salašima sa severa Bačke. Moglo bi, samo bi pesma bila jako, jako tužna, pa još i nedopevana. Tužno je slušati, još teže pisati, posle više od pola veka, o nečem što je nepovratno i nepametno upropašćeno. Nisu to uvek bila velika imanja s brojnom poslugom, nego je svako odaju sređivao po svojoj domaćinskoj mogućnosti i visprenosti. Iz kazivanja proizilazi da je na salašu stalno boravila po jedna porodica biroša ili baštovana, ponekada i po jedna osoba; za vreme sezonskih radova unajmivali su se nadničari, a i vlasnici su neretko sa članovima svojih porodica učestvovali u poljskim poslovima. Nekadanji salašari svi odreda pominju opore uslova življenja u ataru, pa ipak se svi sećaju tih dana sa izvesnom nostalgijom, pa i sa lepim uspomenama: „vlasnici su bili dobri ljudi; vodili su računa i o nama“ (Emerik Mesaroš); „vlasnici odaja bili korektni i dobri ljudi. A i njihova deca. Leti, kada bi došli na raspust iz škole, radili su zajedno s nama“ (Josif Marta); „Na odaji mi je bilo i lepo, i teško“ (Čarna Srbulov); „Bilo je lepo i zbog nečega drugog: bili su mladi“ (Ilonka Urban).
   Lično spadam u mlađe naraštaje Čenejaca, koji nikada nisu imali odaje, niti su radili na odajama, ali sam o njima slušala; pobuđena sam bila da opišem, koliko se još može, po nekim pisanim izvorima, a naročito po kazivanju starijih meštana, koji su me na to bodrili.
   Možda je odlučujuće, presudno, bilo slikovito kazivanje staroga Frančiska Petrovića, koga su svi zvali Franci; rođen 1931. on je pamtio i ređao sve nekadašnje odaje, prisećajući se koja je čija bila i gde se nalazila. Žalim što nije dočekao da ovu knjigu vidi: umro je 2011. godine.
   Ostaje mi da srdačno zahvalim za pomoć opštinskim kancelarij ama iz Čeneja i Keče, Crkvenoj opštini iz Bobde, zatim Čenejcima iz porodice Ćirin i Svetozaru Grujinu; Kečanima: Julki Miksić, Milanu Milosavu, Janku Miksiću, Leli Miksić, Adamu Vajzgerberu i Antonu Hendrihu, takođe i ljudima koji su već pomenuti, jer su mi kazivali u pero.
   Nezavisno od činjenice da su odrasli na salašima, oni, bezmalo svi, govore po četiri jezika: rumunski, srpski, mađarski i nemački.
   Mnogo čega su se, na moje nastojavanje i strpljivo čekanje, prisetili, a verovatno je ponešto, nadam se ne suštinsko, i zaboravljeno. Između ostalog, imena mnogih koji su na odajama radili.
   Zahvaljujem svom nekadašnjem profesoru dr Spasoju Grahovcu za toplu preporuku u samom predgovoru i za savet da u radu istrajem.
   Koliko znam, ovo je prvi pokušaj obrade same teme. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da neko nastavi istraživanje i dopuni ovo krnje i sirovo kazivanje o nečemu što je odbačeno kao nepotrebno, a nekada je mnogima život značilo.

   IZVOR: Ljiljana Milovan, DOMAĆINSTVA U ATARIMA ČENEJA, BOBDE I KEČE, Prilog za monografije mesta, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013

   Odabrao i obradio: Vojislav Ananić

   Odgovori

7. 12. februar 2017. u 12:18

   vojislav ananić

   SRBI U RUMUNIJI

   Sloveni su počeli da naseljavaju današnje područje Rumunije još u ranom srednjem veku. Bilo samostalno, bilo sa Avarima, oni naseljavaju severne i istočne delove sadašnje Rumunije od VI veka i sve masovnije prodiru u Banat, Krišanu i Erdelj.
   O njihovom prisustvu na tlu Rumunije svedoče i toponimi: veliki broj lokaliteta po Rumuniji nosi nazive slovenskog porekla.
   Početkom VII veka najveći deo Slovena sa ovog područja prešao je na Balkansko poluostvrvo, ali je izvesni deo ostao.
   Kao i njihovi sunarodnici južno od Save i Dunava, Srbi u jugoistočnom delu Panonske nizije, tokom druge polovine IX veka, primaju hrišćanstvo preko Vizantije. Stvaranje duhovnog jedinstva srpskog naroda severno i južno od Dunava i Save, na tradicijama Srpske pravoslavne crkve, imalo je presudan značaj za njegov opstanak. Nasuprot tome, pravoslavno stanovništvo naseljeno na području južne Ugarske, bilo je izloženo pokatoličavanju. Krajem XIV i početkom XV veka neposredna turska opasnost i migracija mađarskog stanovništva na sever Ugarske iz osnova su izmenili stav Ugarskog dvora prema srpskom pravoslavnom stanovništvu. Pokatoličavanje je ustupilo mesto verskoj toleranciji, a odbojni stav prema Srbima ustuknuo je pred neophodnošću stvaranja snažnog i organizovanog odbrambenog bedema protiv turske ekspanzije. Siloviti turski prodor na balkansko područje i kosovska tragedija 1389. godine, pokrenuli su Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta na seobe u Ugarsku. Doseljavali su se i plemstvo i narod. Početkom XV veka despot Stefan Lazarević dobio je od ugarskog kralja velike posede sa mnogo naselja, kao i veći broj rudnika u Ugarskoj, najviše na teritoriji današnje Rumunije. Njega je nasledio despot Đurađ Branković, koji je, kao i njegov prethodnik, postao u Ugarskoj najmoćniji feudalac posle kralja. Velike posede u Krišani početkom XV veka dobio je i Dmitar Mrnjavčević. Tokom druge polovine XV veka posede u Pomorišju dobijaju Stefan i Dmitar Jakšić, Miloš Belmužević i niz drugih srpskih plemića koji dolaze sa područja srednjovekovne Srbije.
   Sedamdesetih i osamdesetih godina XV veka područja Temišvara, Pomorišja, Poljadije i Dunavske klisure postala su poprišta bespoštednih bitaka, koje su protiv Turaka vodili srpski i mađarski velikaši. U isto vreme, sa područja Temišvara kretale su vojske ugarskog kralja, srpskog despota i erdeljskog kneza. Sa pohoda, koji su dopirali duboko na područje Srbije i Bosne, zajedno sa vojskom povlačilo se brojno srpsko stanovništvo. Da su to bili snažni migracioni talasi, koji su dopirali doboko u Erdelj i severne delove Krišane a da su preplavili Banat, svedoče istorijski izvori. Među njima treba pomenuti pismo ugarskog kralja Matije Korvina rimskom papi, u kojem se navodi da se samo u periodu od 1479. do 1483. godine, na područje Ugarske naselilo oko 200.000 Srba. Deo njih naselio je i današnje područje Rumunije. Tokom druge polovine XV veka Turci su pokorili sve srednjovekovne balkanske države, no prodoru prema srednjoj Evropi isprečila se Ugarska. Poraz na Mohačkom polju
   1526. godine, izazvao je opšte rasulo u nekada moćnoj kraljevini. Otpočela iscrpljuhuća i bespoštedna bobra pretendenata za ugarski presto.
   U dramatičnim okolnostima. Posle mohačke katastrofe u predelu Lipove i Pomorišja, 1526. godine nastao je oslobodilački pokret srpskog naroda, kojem je na čelo stao samozvani car Jovan Nenad. Stvorivši u to vreme najmoćniju vojnu silu na panonskom području, sa 15.000 naoružanih ljudi, za kratko vreme izgradio je na teritoriji istočnog i južnog dela Panonske nizije državnu tvorevinu. Iako je njegov pokret ugušen, bio je značajan, jer se kod Srba učvrstila svest da samo borbom mogu ostvariti nacionalno oslobođenje.
   Naseljavanje srpskog stanovništva na područje Krišane i Banata vršilo se i za vreme turske vladavine u ovim krajevima. Upravo tada su na području većeg dela Banata i Krišane Srbi postali značajan etnički elemenat. Mnogi tadašnji izvori, pre svega mađarski, ove krajeve nazivaju Raškom.
   Srpski narod nije se nikad mirio sa gubitkom nacionalne slobode. Vekovi turske vladavine bili su ispunjeni bunama i ustancima.
   Posle slamanja ustanka u Banatu (1594), usledila je nova seoba Srba na zapadno područje Erdelja, koje su još od prve polovine XV veka, između Alba Julije i Sibiua, naseljavali Srbi. Doseljenici su zaposeli prostor severno i istočno od pomenutog područja, sve do Jenopolja i Tejuša.
   Uprkos nedaćama koje su pratile mukotrpan život već nastanjenih Srba, njihovo naseljavanje u Banat i Krišanu nije jenjavalo. Za to su bili zainteresovani i Turci, jer posle velikih pustošenja behu nestala čitava sela. Tako su sva ta područja zadržala srpsku etničku većinu. Ovo potkrepljuju i podaci Pećkog katastiga, svojevrsnog popisa stanovništva izvršenog 1660. i 1666. godine; u pomenutim oblastima registrovano je blizu 200 naselja sa srpskim stanovništvom.
   U vreme Velike seobe 1690. godine, Srbi sa područja Banata, Krišne i Erdelja imali su zapaženu ulogu. Neposredno pre prelaska na područje Habsburškog carstva, na Saboru u Beogradu, učestvovali su i Srbi iz pomenutih krajeva. U ime patrijarha Arsenija III Čarnojevića, dobivši Verovno pismo sabora, pregovore sa carem Leopoldom I vodio je jenopoljski episkop Isaija (Đaković).
   Talas velike seobe zahvatio je i srpsko stanovništvo Banata, koje je krenulo prema severnim delovima Ugarske. Po okončanju rata, Banat je ostao u sastavu Turske. Kako se među oslobođenim područjima našla Krišana, doseljeno srpsko stanovništvo pojačalo je postojeći srpski elemenat na njenoj teritoriji.
   U nastojanjima da obezbedi čvrstu odbranu prema Otomanskom carstvu, Dvorski savet formirao je 1701. godine Potisku i Pomorišku granicu. U Pomoriškoj granici, čiji je centar postao Arad, oberkapetan je bio Jovan Tekelija. Neposredno po njenom osnivanju, srpski narod u Ugarskoj, u vreme Rakocijevog ustanka (1703-1711) doživeo je teška stradanja, kada je, prema navodima mađarskih izvora, izgubio oko stotinu hiljada života. Mnogi među njima bili su iz Pomorišja.
   Posle povlačenja Turske sa područja Banata, nakon novog rata (1716-1718), iz osnova je izmenjena etnička slika ovog područja u kojem su vekovima Srbi imali znatnu većinu. Do toga je dovela kolonizacija najpre Nemaca, a potom Mađara i Slovaka.
   Pomorišje je ponovo postalo poprište sukoba u vreme bune Pere Segedinca, 1735. godine.
   Nov talas naseljavanja Srba u Banat došao je Drugom velikom seobom, tokom austrijsko-turskog rata (1737-1739). Ovim ratom učvršćena je granica na Savi i Dunavu, tako da je Potisko-pomoriška granica, koja se još od 1718. godine nalazila duboko u pozadini, postala strateški nepotrebna. Dvorski ratni savet odlučio je 1741. godine da se razvojači Potisko-pomoriška granica. Ovo je izazvalo revolt srpskih graničara, koji su odbijali seobu na jug, na novu granicu, kao i status kmetova u ugarskim županijama. Kako njihovi zahtevi nisu uslišeni, došlo je do seoba Srba 1751. i 1752. godine pod vođstvom Jovana Horvata i Jovana Ševića, na granično područje Rusije prema Turcima i Tatarima, između Buga, Dona i Dnjepra. Tamo su osnovane provincije Nova Serbija i Slavenoserbija, a srpski živalj u Pomorišju je naglo i dugoročno oslabljen.
   Snažan podsticaj razvoju srpskog društva u Ugarskoj dao je Temišvarski sabor 1790. godine. Sto godina posle Velike seobe, u vreme kada su bile ozbiljno ugrožene stečene privilegije, u uslovima kada je Francuska revolucija iz temelja potresla Evropu, Temišvarski sabor 1790. godine. Sto godina posle Velike seobe, u vreme kada su bile ozbiljno ugrožene stečene privilegije, u uslovima kada je Francuska revolucija iz temelja potresla Evropu, Temišvarski sabor je formulisao zahteve srpskog naroda od dalekosežnog značaja.
   U suštini zahtevi ekonomskog, političlog, prosvetnog i kulturnog karaktera predstavljali su srpski nacionalni program, saobražen prilikama u Habsburškoj monarhiji.
   Neposredno po osnivanju Matice srpske u Pešti, srpski kulturni poslenik Dimitrije P. Tirol pokrenuo je u Temišvaru 1827. godine Banatski almanah , a 1828. godine osnovao Društvo ljubitelja knjižestva srpskog i Čitaonicu.
   Carskom odlukom iz 1849. godine, Temišvar je postao sedište Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata (1849-1860). U okvirima Vojvodstva otpočela je nova reforma srpskog školstva koju je inicirao i sprovodio Đorđe Natošević, pokrenuto je izdavanje listova “Južna pčela” i “Svetovid”, izvršene su pripreme za osnivanje Srpskog narodnog pozorišta i preseljenje Matice srpske u Novi Sad. Među Srbima je sve vreme bila prisutna nada da će se ujediniti sa Kneževinom Srbijom. Ove težnje došle su naročito do izražaja za vreme Krimskog rata (1853-1856).
   Ukidanje Vojvodstva Srbije 1861. označilo je novu etapu u borbi Srba za nacionalno oslobođenje.
   Proglašenje dualističke Austro-Ugarske monarhije 1867. godine ogorčilo je srpski narod, koji je u ovom činu s pravom video napad na tekovine koje je tekao vekovima borbom za očuvanje nacionalnog identiteta. To je uslovilo potrebu sačinjavanja novog nacionalnog programa. U njemu su zahtevi za nacionalnom emancipacijom stavljeni u kontekst zajedničke borbe sa ostalim ugnjetenim narodima Ugarske.
   Sedamdesetih i osamdesetih godina XIX veka na srpskoj političkoj sceni u Ugarskoj bila su velika previranja, koja su se korenila u delovanju Ujedinjene omladine srpske (1866-1871).
   Kao deo srpskog naroda, na njegovom najisturenijem severoistočnom delu, Srbi na današnjem tlu Rumunije uključili su se u opštenarodnu borbu za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. Delovali su kako na području Habsburške monarhije, tako i u Srbiji i u Crnoj Gori. Krajem XIX veka u Ugarskoj se ispoljila pojačana i organizovana borba ugnjetenih naroda za nacionalno oslobođenje, u kojoj su vodeće mesto imali Srbi, Rumuni i Slovaci. To je naročito došlo do izražaja u Banatu, gde su ovi narodi živeli pomešano.
   Poslednjih decenija postojanja Austrougarske, srpski narod bio je izložen pojačanom nacionalnom ugnjetavanju od strane ugarskog režima. Ovo se ispoljavalo stalnim sužavanjem privilegija, čiji su poslednji ostaci poništeni 1912. godine, kada je ukinuta srpska narodno-crkvena autonomija. To je produbilo nepremostivi jaz između Srba i vladajuće mađarske nacije, ispoljen vidno još 1848. godine, i zacrtalo sudbinu balkansko-panonskog područja.
   Tokom Prvoga svetskog rata, zbog neskrivenih zahteva za nacionalnim ujedinjenjem, srpski narod u Austrougarskoj bio je izložen svakovrsnom teroru. Mnogi su bili proganjani i hapšeni, a veliki broj našao se na Istočnom frontu. Odmah po izbijanju rata ovdašnji Srbi su se uključivali u dobrovoljačke jedinice u Srbiji, a kasnije su učestvovali i u redovima srpske vojske u proboju Solunskog fronta i oslobađanja zemlje.
   Kao i u svim krajevima južne Ugarske gde su živeli, Srbi sa područja današnjega rumunskog Banata i Krišane shvatili su raspad Habsburške monarhije kao ostvarenje vekovnih težnji da žive u zajedničkoj državi sa sunarodnicima.
   U vreme održavanja Pariske mirovne konferencije 1919. godine kada se rešavalo i o budućim granicama, srpsko stanovništvo u Banatu i Pomorišju zahtevalo je priključenje matičnoj zemlji, navodeći argumente istorijske, geografske, etničke, kulturne i ekonomske prirode.
   Na osnovu odredaba Pariske mirovne konferencije, oko 50.000 Srba u šezdesetak naselja zateklo se u sastavu Rumunije. Sklapanjem međunarodnih ugovora između Kraljevine SHS i Kraljevine Rumunije regulisan je položaj nacionalnih manjina sa obe strane granice. Mada Srbi u Rumuniji kao nacija nisu bili posebno podvrgnuti progonu, diskriminaciji ili prisilnoj asimilaciji, njihov broj je stalno opadao i za nepunih devet decenija doslovno se prepolovio: prema statističkim podacima Temišvarske eparhije u Rumuniji godine 1924. bilo ih je 44.0783 , a prema državnom popisu iz 2011. godine – svega 18.076.
   Ipak, središte srpskoga stanovništva u Rumuniji ostaje Banat, gde je prisutan od davnine u 56 mesta. U poređenju sa prethodnim popisom, bilans je u 2011. godini negativan za 51 od tih mesta. Najveće opadanje beleži se u Temišvaru (preko 1.300 duša), što je donekle očekivano, pošto u gradu na Begeju (najvećem “srpskom selu”) živi skoro trećina ukupnoga broja Srba u Rumuniji. Ali nagli pad se zbio i u više naših poznatijih mesta, kao Varjaš, Veliki Semikluš, Veliki Sempetar, Deta, Ketfelj, Mačević, Naćvala, Nemet, Rudna, Saravola, Svinica, Soka, Srpski Semarton, Stara Moldava, Fenlak, Čenej itd. Porast broja Srba zabeležen je samo u četiri mesta: Keča, Ljupkova, Rešica i Čanad on ukupno iznosi 136 duša, mahom naših povratnika iz gradova ili doseljenika sa sela. Samo u četiri naselja Srbi čine više od 80% od ukupnog broja stanovnika: Belobreška, Divić, Kraljevac i Radimna. Srbi u Rumuniji su većinom pravoslavci.
   (Isečak)

   IZVOR: Ljubomir STEPANOV, Vesna STEPANOV – STATISTIČKI PODACI o Srbima u Rumuniji, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2014.

   Odabrao i obradio: Vojislav Ananić

   Odgovori

8. 7. mart 2017. u 12:31

   vojislav ananić

   Istarijski pregled

   Po podeli Banata na srpski i rumunski deo potpao je jedan deo crkvenih opština pravosl. srpske eparhije vršačke, i veći deo crkvenih opština pravosl. srpske eparhije temišvarske, sa sedištem eparhije Temišvarem, pod političku upravu kraljevine Rumunije. Crkvene opštine eparhije temišvarske sa zaostalim crkvenim opštinama eparhije vršačke sačinjavaju od 1919. godine Pravoslavnu srpsku eparhiju temišvarsku u kraljevini Rumuniji.

   Eparhija temišvarska

   Nije poznato kada je osnovana Eparhija temišvarska. Kao zasebna Eparhija javlja se u XVII veku. Na teritoriju temišvarske Eparhije postajale su Eparhije odnosno Episkopije već u XVI i XVII veku, — kao: lipovska, temišvarska i bečkerečka. Lipovska srpska Eparhija se spominje već 1542. godine. Od temišvarskih Episkopa spominje se prvi Neofit 1608. godine, Josif do 1655. godine, Mihajlo 1688 , Vasilije 1638. godine. Od Vasilija su bili Episkopi temišvarski:
   Isajija Đaković 1695—1710. Joanićije Vladisavljević 1710—1726. Maksim Nestorović 1727—1728. Nikola Dimitrijević 1728—1744. Georgije Popović 1745—1757. Za njegovo vreme je sazidana Episkopska rezidencija i katedralna crkva u Temišvaru. Vićentije Jovanović-Vidak 1759—1774. (docnije mitropolit karlovački). Mojsije Putnik 1774—1781. (docnije mitropolit karlovački). Sofronije Kirilović 1781— 1786. Petar Petrović 1786—1800. Stefan Avakumović 1801— 1822. Josif Putnik 1828—1830. Maksim Mihajlović 1833— 1838. Pantelejmon Živković 1839—1851. Samuil Manojlović 1853—1864. (docnije mitropolit karlovački). Antonije Nako 1864—1869. Georgije Vojnović 1874—1881. Georgije Branković 1882—1890. (docnnje mitropolit karlovački i patrijarh srpski). Nikanor Popović 1891—1901. Dr Georgije Letić 1904. do danas.
   Od postanka svoga do 24. decembra 1864. godine eparhija temišvarska obuhvatala je sve pravoslavne stanovnike na prostoru koji je zauzimala, dakle, i Srbe i Rumune. Od 24. decembra 1864. kada je odobreno istupanje Rumuna iz srpske mitropolije karlovačke, pod eparhiju temišvarsku potpadaju samo Srbi pravoslavne vere. Rumuni su pripali Aradskoj Eparhiji, koja je dotle bila isto tako mešovita srpsko-rumunska eparhija.
   1919. godine eparhija temišvarska imala je četiri protoprezviterata sa 79 crkvenih opština i 2 manastira (Bezdin i Sv. Đurađ). Po izlasku srpske vojske iz rumunskog dela Banata, ostalo je u kraljevini Rumuniji 40 crkvenih opština i to iz protoprezviterata:
   Aradskog: Arad, Arad-Gaj, Batanja, Varjaš, Ketfelj, M. Čanad, Monoštor, Nađlak, Nađfala, Pečka, Saravola, Vel. Sv. Mikluš, Srp. Čanad, Srp. Sv. Petar, Tornja, Fenlak — svega 16 crkvenih opština.
   Velbečkerečkog: Keča, Modoš, Srp. Pardanj — svega 3 crkvene opštine.
   Velkikindskog: — nijedna crkvena opština.
   Temišvarskog: Gad, Dinjaš, Đir, Ivanda, Knez, Kraljevac, Mali-Bečkerek, Nemet, Ovsenica, Parac, Petrovo-Selo, Rudna, Srp. Sv. Marton, Stančevo, Temišvar-Grad, Temiš- var-Mehala, Temišvar-Fabrika, Tolvadija, Fenj, Čakovo — svega 21 crkvena opština.
   1920. godine su prema novoj demarkacionoj liniji između Mađarske i kraljevine Rumunije, crkvene opštine : Batanja i Mađ. Čanad dodeljene Mađarskoj.
   1924. godine su crkvene opštine Modoš i Pardanj iz Rumunije pripale kraljevini SHS., a prkvene opštine Soka i Čenej iz kraljevine SHS. pripale su kraljevini Rumuniji.
   Od crkvenvh opština eparhije temišvarske pripale su:
   Kraljevini SHS. 36 crkvenih opština,
   Kraljevini Rumuniji 38 crkvenih opština i
   Kraljevini Mađarskoj 5 crkvenih opština, osim Batanje i Mađ. Čanada — Sirig, Desk i Sentivan iz srpskog dela eparhije.
   Manastiri eparhije temišvarske : Bezdin i Sv. Đurađ pripali su kraljevini Rumuniji.
   Manastir Bezdin leži pokraj rečice Bezdana, blizu Moriša u današnjoj tamiškoj županiji. Osnovan je na zemljištu sela Munare. Površina sela Munare iznosi svega zajedno sa man. imanjem 3410 kat. jutara, od koje je manastirska svojina pretežni deo 3658 jutara i 1556 kv. hv. Temišvarska administracija u polovini XVIII veka u više prilika naziva man. Bezdin Munarom, munarskim manastirom, naziva ga i „srpski manastir Munara”. Čitavo zemljište današnjega sela Munare bilo je sastavni deo Bezdina, i stanovnici istoga bili su prnjavorci (kmetovi) manastirski i kao takovi davahu desetak manastiru. Munara je bila dobro srpske vlastelinske porodice Jakšića svršetkom XV i u prvoj polovini XVI veka i stanovništvo njeno je bilo srpsko.
   Manastir Bezdin osnovan je i počeo se graditi 1539. g. u jesen i nosvećen je Vavedeniju presv. Bogorodice. Prvi arhimandrit manastira zvao se Joasaf Milutinović a ekonom manastirski Leontije Bogojević.
   Prema sačuvanom zapisu Bezdin je gradio arhimandrit Joasaf uz pomoć svega bratstva i hrišćana, braće Jakšića i ostalih Srba u okolini. Podignuti 1539. godine hram iako više puta opravljan sačuvao se do danas. Glavna opravka izvršena je 1781. godine, no hram je ipak u glavnom sačuvao svoj stari oblik. Hram je sagrađen u srpskovizant. stilu u obliku krsta sa tri apside (oltarska i dve što odgovaraju pevnicama) a nad njima kube, dakle, slično mnogim lrugim srpskim pravoslavnim hramovima, zidanim u XVI veku u Ugarskoj.
   Prema jednom zapisu inventarskom, crkva je popisana 1592. godine. I odista po pojedinim delovima toga fresko — živopisa vidi se na prvi pogled da je star, što potvrđuju i natpisi.
   U teškim prilikama za turske vlade vršio je man. Bezdin kao i ostali naši manastiri u pobožnom srpskom narodu značajnu duhovno-prosvetnu misiju. U doba, kad nije nigde bilo škole, kad se retko gde nalazilo svetovnih sveštenika i hramova, Bezdin je bio stožer, oko koga se okupljao srpski narod iz okoline i tražio pouke i utehe ojađenoj duši svojoj. On ga je učio veri, hrabrio ga, da ne klone duhom štiteći ga kadikad od nasilnika turskih. Samo bratstvo delilo je sa svojim narodom mukotrpnu sudbinu, manastir se dizao i padao s njim. U toj nevolji prošla je druga polovina XVI i sav XVII vek. Nade, koje polagahu bratstvo i narod u ratu za oslobođenje (1683—1693.) nisu se ispunile; teški turski jaram još ih je pritiskivao u ono doba kad se na severu duž Moriša organizovala srpska granica. I tek 1716, godine, sa Padom Temišvara, dođe i to toliko žuđeno doba oslobođenja.
   Koje rat za oslobođenje, koje doba posle toga kao i rat 1716. godine jako su oštetili manastir, i posle oslobođenja otpočinje u manastiru bujniji žnvot. Kako je sve bilo koje izveštalo koje u ruševinama, trebalo je to opravljati. Posao oko toga trajao je duže vremena. No našlo se i pobožnih i darežljivih Srba, koji priskočiše u pomoć svetoj obitelji. Osobito su izdašno pomogli manastiru pukovnik Jovan Popović Tekelija i brat natkapetan Ostoja, koji se od toga vremena vode u manastiru kao prvi ktitori, a pritekla mu je u pomoć i temišv. zem. administracija. Naskoro je pak imao da se bori i sa drugim nevoljama. Te nevolje nanela je manastiru temišvarska administracija svojom kolonijalnom politikom time, što je htela da otrgne od manastira dobar deo zemljišta, pa da naseli Nemce. U toj borbi manastir je morao da podlegne, jer je administracija po svoj prilici 1725. godine oduzela neko zemljište i naselila na njemu nekoliko porodica. No ovi se naskoro razbegnu, i admininstracija u početku 1738. god. naseli nove koloniste. Već 1737. godine oduzme ona od manastira veći deo zemljišta, da se manastir nije mogao izdržavati, kao što se uprava žalila. Uzalud je tadanji iguman Timotej činio korake protiv toga dokazujući pravo manastira na tu zemlju; sav mu je trud bio uzaludan. Što nije mogao da učini on, učinio je njegov toliko zaslužni po manastir poslednik Teodosije Veselinović. Dosta to, da se i ovi kolonisti ne održaše i Munara i opet ostade manastirski prnjavor.
   Zapisa ni uopće rukopisa iz XVII veka u manastiru nije se sačuvalo nikakvih. Svakako je morao postajati „pomenik” i knjiga priložnika; no to je sve propalo. Sačuvane knjige priložnika datiraju se tek od 1729. godine.
   Iz ovoga vremena možemo spomenuti još dva zapisa na grobnim pločama, pisano crkvenoslovenskim jezikom, iz kojih se vidi da su čelo oltara pogrebeni Miloš Jovanović-Modošanin (23. julaja 1735. g. u Bezdinu) i Jovan Grubetić (15. junija 1738. g.) zajedno sa ženom i kćeri. Pri kraju ovoga perioda prema zapisu iguman se zvao Timotej i biće sigurno da je on isti onaj Timotej Mirilović, o kome se govori u popisu od 1771. g., i koji je bio rodom iz Podlapače u Hrvatskoj i došao u Bezdin još 1725. g. Upravu manastira predao je on 1740. god. Teodosiju Veselinoviću.
   Sa dolaskom na upravu ovoga podobnoga i zaslužnoga čoveka nastupa u Bezdinu znatan obrt na bolje u svakom pogledu. Teodosije je bio pre dolaska u Bezdin brat i iguman manastira Vinče u Srbiji. Kad Turci 1737. godine navale na Srbiju, ostavi on sa bratstvom man. Vinču i pređe u Banat u Pančevo. Iz manastira su poneli sve što se dalo nositi. Iz Pančeva pređu u Beograd, odavde u Slankamen pa u Kanjižu. Iz Kanjiže ode sam Teodosije u Temišvar episk. Nikoli Dimitrijeviću i zamoli ga, da ga sa bratstvom primi u man. Bezdin. Vladika mu da dozvolu i on se sa bratstvom nastani u Bezdinu. Bratstva se spoje i prime Teodosija za igumana. I tako Bezdinu pripadnu i sve stvari prsnesene iz srpskoga manastira Vinče u Srbiji, među ovima i čudotvorna ikona matere Božje, koju je vinčanski iguman i prethodnik Teodosijev, Grk Pajsije (1727—1737.) dono iz Rusije. Teodosije je doneo u manastir vrlo mnogo raznih stvari i blaga. Osim mnogih drugih stvari doneli su iz Vinče i bogato okovano jevanđelije, koje je prema zapisu na njemu priložio manastiru Vinči 1731. godine beogradski ribarski rufet i koje se i danas nalazi u manastiru Bezdinu.
   Kad su se bratstva u leto 1740. godine spojila i Teodosije Veselinović primio upravu, prvi mu je posao bio da popravi imovno stanje manastira.
   Posle duge borbe. 1748. godine vratio je man. Bezdinu svu zemlju, koju je 1737. god. temišv. administracija oduzela.
   Rad Teodosija Veselinovića na podizanju blagostanja manastira Bezdina nije bio samo u gornjem. Osim navedenoga znao je on naći i dobrotvora. Za njegove uprave našlo se Srba, koji su manastiru zemlje poklanjali. Tako je na Đurđevdan, 23. aprila 1741. god. kapetan „nacionalne milicije” u Aradu, Vojin Mijatović poklonio manastiru zasađeni vinograd na Pavliškom brdu, koji je ležao tik pored vinograda pavliškoga kapetana Jovana, „za večni spomen roditelja i srodnika svojih, a za svoje zdravlje i večno spasenje”. 21. nov. (na dan slave) 1742. god. poklonio je manastiru Petar Vlahović svoj vinograd u Vilagošu.
   Kao što vidimo Teodosije Veselinović je svetla pojava za manastir Bezdin. Umro je u 1750. godini.
   Rad na podizanju i ukrašavanju manastirske crkve i drugih zgrada, koji je Teodosije otpočeo i odredio, nastavljen je i posle njegove smrti pod poslednikom mu u upravi, arhimandritom Dionisijem Živojnovićem (1751—1777.) i kasnije. Za njegovo vreme je Srbin Stefan Tenecki moler iz Arada molovao templo kao svoj dar manastiru 1753. godine.
   Braća Nikola i Živan Đuričkovi isplatili su tišlerski i bildhauerski rad na manastiru 1755. godine. Srbin Stevan Dragosavljević, stanovnik iz Budima je na svoj trošak 1755. godine postavio prestol od mramora.
   Kako se u ovo doba pomišljalo i na to, da se sazida nov hram, našlo se dobrotvora i za to. Tako je Jeftimije Davidović iz Budima 1756. god. priložio 200 for. za toronj koji se imao zidati, Stojko Grujić iz Temišvara 15. avgusta 1758. obećao je 1000 for. na zidanje nove crkve. Na ćelijsko zdanje, za zidanje jedne ćelije, dao je 10. februara 1761. Isak Knežević iz Kanjiže 250 for.
   1776. godine naumi bratstvo da zida novu crkvu i toga radi dade načiniti plan i troškovnik, koji su te godine i sastavljeni i podneseni. Međutim od te namere bratstvo odustane i reši, da crkvu kapitalno opravi, i to je 1781. god. i izvedeno kao što svedoči urezani u kamenoj ploči nad zapadnim vratima crkvenim zapis na crkveno-slovenskom jeziku o obnovljenju hrama. Temišvarski episkop Mojsije Putnik 4. aprila 1781. na opravku crkve je priložio manastiru 500 for.; Aron Mihajlović iz Senpetra načinio je na svoj trošak na oboja crkvena vrata ragastove od mramora, Toma Ristić iz Velikoga Sv. Mikluša 4 akova olaja za bojadisanje crkvenoga krova, Antonije Manojlović iz Senpetra obećao isplatiti stolarski i bravarski posao na obima crkvenim vratima. Dionisije Živojnović upravljao je manastirom sve do svoje smrti 1777. god. On je rodom iz Beograda i bio je dostojan poslednik Teodosijev, zbog čega bratstvo manastira Bezdina smatra pored Teodosija i njega vrlo zaslužnim za manastir, nazivajući ih novim osnivačima svete obitelji. Kao što smo već imali prilike videti, znao je da zadobije ljubav kod srpskoga naroda u okolini, te je ovaj revno prilagao manastiru. Revno se trudio, da što bolje ukrasi man. hram kao i da čitavu kuću proširi i udesi onako kako joj se pristoji. Tačnost i urednost kod bogosluženja, lep red i ljubav među braćom i slično tome bio je predmet njegove pažnje i brige. Oko 1726. godine zasadio je je manastirski vinograd (13 jutara i 516 kv. hv., prema popisu od 1771. ne sasvim određen: 80 motika) i podigao je tu 1763. godine potrebne zgrade (kuću sa 4 dvornice, komoru, kačaru, podrum i dr.), a nabavio je i mnoge srebrne utvari za crkvu. Godine 1775. sazidao je kapelu posvećena Preobraženju, zajedno sa velikom trapezarijom. Već u to doba manastirsko ćelijsko zdanje pružalo se, kao i danas, pod jednim krovom na tri strane oko crkve i 1771. god. imalo je 26 ćelija, 3 kuhinje, 2 trapezarije, letnju i zimsku, a pod njima podrum; sem toga bilo je i 4 stare ćelije, 2 kuhinje a izvan manastirskoga zdanja košara za 24 konja, šupa za 6 kola.
   Posle Dionisijeve smrti postavljen je 1778. god. za nastojatelja arhimandrit Pavle Avakumović brat kasnijega temišvarskoga episkopa Stefana, rodom iz Sentandrije kod Budima (porodica je starinom iz Komorana). Pod njim je dovršeno ono, što nije uspeo Dionisije da izvede, naime, podignuta je iz osnova od dobroga materijala i pokrivena belim limom crkvena kula, prošireni su prozori na crkvi i umetnuti novi, isto tako i crkvena vrata su obnovljena, a ragastovi načinjeni od mramora. Upravljao je manastirom do 1783. god. kad je postao pakrački episkop. Iste godine na njegovo mesto postavljen je arhimandrit Gerasim Adamović (1783— 1789.) rodom iz Šikluša u Baranji (postrižen 1755., a 1778. postavljen za arhimandrita man. Sv. Đurđa). Godine 1789. postane erdeljski episkop. U svojoj oporuci zaveštao je ovom manastiru 1000 for. Na njegovo je mesto došao iz Srema arhimandrit Maksim Sekulić (1789—1798.) koji je jadno završio svoj život u Budimu, pa arhim. Mojsije Mioković (1799—1808.), rodio se u Jozefovu u kikindskom distriktu 1770. god. On je za tim postao episkop gornjokarlovački, posle njega dođe na upravu dotadanji iguman man. Sv. Đurđa arhim. Avgustin Petrović, rođen 1760. god. u Subotici u Bačkoj. Posle njegove smrti postavljen je za nastojatelja arhim. Nestor Jovanović do 1829., a na njegovo mesto je došao arhim. Justin Jovanović, koji bude 19. avgusta 1834. i osvećen za budimskoga episkopa, a na njegovo mesto dođe ovamo arhim. Platon Atanacković rodom u Sombora u Bačkoj (rođ. 1787.) i upravljao je od 1834—1839. god., kad je episkop budimski; njegov naslednik postane arhim. Samuilo Maširović rodom iz Sombora u Bačkoj i upravljao je punih četrnaest godina sve do 1853., kad je izabran za temišvarskog episkopa. a njega zamenjuje arhim. Sergije Kaćanski rodom iz Sentomaša u Bačkoj (rođ. 1813.) i zamenjivao ga je do 1859. g., kad je postao gornjokarlovački episkop (posvećen decembra 1858. god., pa pošavši u Bezdin da preda upravu, umre u Temišvaru 1. januara 1859.; pogreben u man. Bezdinu). Posle smrti mu dobije upravu manastira arhim. Antonije Nako (1859—1865). Zatim Teofan Živković arhimandrit od 1865—1872, Gedeon Cvetić od 1872—1878 (1. avgusta), German Jovanović arhimandrit od 1878—1882 (31. marta), arhimandrit Ilarion Ruvarac 1882, iguman Nikanor Nedeljković 1886— 1894, iguman Sv. Đurđa Stefan Nikolić kao administrator od 1894—7. aprila 1895, arhimandrit Isak Došen od 1895—25. avgusta 1919. Za njegovo vreme je nasađen vinograd u Pavlišu, sazidao je manast. školu u Munari, školu u Monoštoru.
   Danas je nastojatelj arhimandrit Stefan Nikolić, episkopski vikar od 25. avgusta 1919 do danas.
   Bratstvo u manastiru se sastoji iz dva člana: namesnik jerom. Pantelejmon Došen, duhovnik; jerom. Milutin Josić.
   Manastir Sv. Đurađ leži kraj reke Brzave u temišvarskoj županiji (detanski srez) između sela Birde, Berekuce i Komorskoga Sv. Đurđa. Predanje dovodi postanak ovoga manastira u vezu sa poslednjim srpskim despotima u Ugarskoj iz porodice Brankovića, Jovanom i Đorđem, za tim vladikom Maksimom, što potvrđuje i činjenica, da su pri opravci crkve 1793. godine naišli u oltarskom delu hrama na kamenitu ploču sa urezanim zapisom, glasom koga je manastir i staru crkvu osnovao i podigao srpski despot Jovan Branković 15. avgusta 1485. godine.
   Dugo vremena, skoro kroz 150 godina, nemamo nikakvoga spomena o manastiru. Tek posle toga iz savremenih zapisa saznajemo, da je manastir postojao 1623. i 1651. godine. Za vreme velikoga rata za oslobođenje a osobito 1716. godine manastir je morao jako stradati, pošto je bio na udarcu blizu Temišvara kao i na putu, kuda je turska vojska obično prolazila.
   Posle oslobođenja Banata od Turaka prvi je posao bio bratstvu, da popravi popaljeni manastir. Godine 1737. bukne rat između Austrije i Turske i turske čete počnu upadati u Banat. Koje taj napadaj, koje druge ratne neprilike i kuge dovedoše manastir skoro do ivice propasti.
   Imao je manastir velikih neprilika i sa vlašću i zbog zemljišta. U vreme oslobođenja od Turaka, prema jednom starom planu, manastirski posed iznosio je 2775 jutara i 1196 kv. hv. Pored toga spadalo je selo Sen Đurađ sa svim zemljištem kao prnjavor pod manastir. Kako je manastir u to doba bio pogubio sve isprave, administracija ne samo da nije prnjavorsku zemlju smatrala kao manastirsku te prnjavorce opteretila sa dankom, nego je dovodila u sumnju manastirsko pravo i na zemlju, koju je sam manastir obrađivao, te ga nije štitila i pomalo mu oduzimala od toga zemljišta. Manastir je pogubio svoje isprave u ratu 1716. godine, pa nije imao na osnovu čega da štiti svoj posed. S toga su mu čakovčani i berekučani uzeli skoro sve zemlje tako, da je manastiru ostala samo šuma, koju je on bio podhranio. U toj nevolji obraća se sa molbom administraciji, da mu dade bar 150 jutara oranice, a manastirsku vodenicu da oslobodi od dacije. Međutim vlasti su se slabo obzirale. Tako je čakovačko upravno zvanje dopisom od 25. septembra 1745. godine izvestilo administraciju, da je bratsvo manastira Sv. Đurđa samo prisvojilo šumu koju ima u posedu.
   1772. god. oduzme erar od manastira na zapadnoj strani 1174 jutra i 800 kv. hv. zajedno sa selom Senđurđom, koje se otuda nazvalo posle „Komorski Senđurađ” bez ikakve naknade, a na istočnoj strani oduzme 324 jutra dobre zemlje. Što se tiče prnjavorske zemlje, to je manastir Sv. Đurađ bio prinuđen 1782. god. da je otkupi, kao i Bezdin, za 3986 for. 35 novč. i da isplati tu svotu u tri obroka u roku od 15 godina. U tu svrhu izda bratstvo obveznicu eraru radi uknjiženja toga duga. 16. januara 1777. izađe rezolucija Marije Terezije, kojom se u vezi sa 47. §. (i 50. §.) ilirskoga regulamenta od 1777. godine (donesenoga na osnovu sinodanih zaključaka) ukidaju neki srpski manastiri, pa među njima i Partoš, koji je ležao nedaleko od Svetođurđevskoga manastira. Bratstvo njegovo imalo se spojiti ili sa bratstvom manastira Sv. Đurđa ili man. Bezdina a isto tako imao je ovom ili onom pripasti i imetak pokretni i nepokretni. Ta je rezolucija izvršena 10. novembra 1778. god. tako, da se partoško bratstvo spojilo sa bratstvom manastira Sv. Đurđa, no u pogledu imetka učinjeno je drukčije. Od pokretnoga ostavljene su bogoslužbene knjige i druge potrebne stvari selu Partošu, kom je imala pripasti crkva te postati parohijskom, ostalo pak predato je manastiru. Nepokretni imetak od 3083 jutra i 1174 kv. hv. prisvojio je erar, a u zamenu za to dato je manastiru 324 jutra zemlje blizu samoga manastira. I tako se imanje ovoga manastira povećalo iako ne onako kako je prvobitno trebalo, a taj imetak prešao je ovamo od ukinutoga srpskoga manastira.
   Kako hram, tako i ćelijsko zdanje behu prilično trošni i bratstvo je moralo pomišljati na to, da ih zameni novima. No tome su stojale na putu grdne štete, koje je manastir pretrpeo za vreme od 1737—1739. godine, kao i neprilike sa vlastima zbog manast. imanja. Tek kad je manastir prekužio teške nevolje i kad je pitanje o posedu donekle regulisano 1762. godine, moglo se pristupiti najpotrebnijem poslu, zidanju ćelijskoga zdanja 1764. godine. Tom prilikom našlo se više pobožnih Srba, koji dođoše u pomoć ovoj sv. obitelji, te joj olakšaše da podigne pristojnu zgradu. Prvi i najveći ktitor bio je tadašnji episkop temišvarski Vićentije Jovanović-Vidak sa prilogom od 4000 forinata, sa kojim je izrađen nastojateljski stan (5., 6., 7., 8. i 9. ćelije). Ostale ćelije podigoše na svoj trošak pojedini pobožni Srbi Živojin Milošević iz Sakalaza 1766., Janko Vasilijević iz Dente 1766., Nedeljko Kirić nz Pardanja 1766., Georgije Kalinović iz Temišvara 1766., Dimitrije Stbjković iz Temišvara 1766., Dimitrije Sekulić iz Bavaništa.
   1793. godine pristupilo je bratstvo zidanju novoga hrama. Temelj mu je udaren 13. februara 1793. a dovršen je i osvećen je 29. junija 1794. godine.
   1799. godine popisani su zidovi manastirskoga hrama (iznutra), a to je učinio manastiru besplatno slikar Pavle Đurđev stanovnik senđurađski.
   1803. god. načinjen je tron mater. Božje, na kom je kopija vinčansko-bezdinske čudotvorne ikone matere Božje, na kojoj je ispisan slovoslov. presv. Bogorodici. Prema zapisu na tronu ispod ikone presto je ukrasila na svoj trošak Magdalina, mati tadašnjega igumana Avgustina Petrovića.
   Iste godine popisan je ikonostas crkveni i trošak oko toga prema popisima na pojedinim delovima živopisa snosili su skoro sami priložnici Srbi: Jovan Panajot, trgovac iz Temišvara, Sofronije i Georgije Stefanovići, trgovci iz Temišvara, Jovan Avramović, trgovac iz Temišvara, Aca plem. Živković, građanin temišvarski, Kiril Veselinović, trgovac iz Temišvara, Georgije Mladenović, građanin temišvarski, Jovan Laković, birov velikokikindski.
   Nastojatelji manastira su bili: Leontije od 1613—1632., Josif od 1633—1653., Neofit od 1654—1685., Stefan od 1686—1698., Pantek od 1699—1724., Hadži-Pahomije od 1725—Hadži-Pavle od 1740—1745., Partenije Stracimirović od 1746—1750., Arsenije Ilić od 1751—1754., Spiridon (Stefanović) arhimandrit od 1754—1763., Simeon Matejević od 1763—1775., Sava Danilović od 1775—1779., Gerasim Adamović arhim. od 1779—1783., Nektarije Sedlarović od 1784— 1787. (ubijen), Simeon Zakić od 1787—1789., Petar Ranisavljević arhim. od 1790—1792., Avgustin Petrović od 1793—Pavle Kengelac arhim. od 1803—1834., Samuilo Maširović arhim. od 1834—1839., Grigorije Kirilović od 1839—Steran Mihajlović od 1849—1875, Stevan Jovanović arhim. od 1876—1883., iguman Kalonim Đorđević od 1883— 1891. Za njegovo vreme je kupio manastir od erara 150 jutara zemlje za 24000 forinti. Isplaćeno je 8000, a ostao je dug od 16000 forinti na amortizaciji.
   Danas je starešina man. Sv. Đurđa iguman Stefan Nikolić od 1891. do danas. Podigao je sa bratstvom 1892. god. tri velike zgrade na manastirskoj odaji, 1893. g. opravio sv. crkvu i sve manastirske zgrade pokrio koje crepom, koje šindrom, 1895. godine sazidao srpsku školu u prnjavoru manastirskom, 1903. god. podigao je manastirsku zgradu, sredinu iz temelja na jedan sprat, sasvim moderno zidano, nabavio je za šest soba sav potreban nameštaj, ogradio je veliku baštu za povrće ogradom od cigalja i letava, 1908. god. je sazidao lepu zgradu srpske škole u Kam. Sv. Đurđu, 1913. tod. osnovao je fond od 10000 kruna za opravak crkve, 1921. god. osnovao je fond od 20000 leja za nabavku zvona, nabavio je manastiru za 12 osoba srebrne kašike, viljuške i noževe, za 24 osobe posuđe od porculana, zasadio 4 jutra vinograda na šumičkom bregu. Isplatio je sav manastirski dug zbog kupljene zemlje, nabavio sv. crkvi skupoceno odjejanje i kadifene čaršave.
   Bratstvo čine dva brata: jerom. Zakhej Ivanov kao namesnik, jerom. Miron Bosak kao duhovnik.

   IZVOR:
   prota SLOBODAN KOSTIĆ, EPARHIJSKI BELEŽNIK, TEMIŠVAR, ŠEMATIZAM PRAVOSLAVNE SRPSKE EPARHIJE TEMIŠVARSKE U KRALJEVINI RUMUNIJI ZA 1924. godinu, IZDANJE UPRAVE PRAVOSL. SRPSKE EPARHIJE TEMIŠVARSKE U TEMIŠVARU, TIMIŠOARA, ŠTAMPARIJA BRAĆA ČENDEŠ, 1925 — 3324

   Odabrao i obradio: Vojislav Ananić

   Odgovori

9. 11. mart 2017. u 15:55

   Živorad Okanović

   Poštovani Gospodine Ananiću,
   Voleo bih da uspostavim lični kontakt sa Vama, a u vezi Vaših eventualnih izvora u kojima bih saznao nešto više o poreklu moga prezimena u Rumuniji.
   Naime, uverio sam se iz nekih izvora da u pograničnim selima, duž reke Nere i Dunava (Temišvarska oblast) žive neki rodovi sa prezimenom Okanović.
   Hvala Vam unapred na odgovoru na moj navedeni meil-
   Srdačan pozdrav i moje divljenje za toliko teksta koji stavqate na ovaj portal.
   Žiko Okanović, dip.geod.inž
   Beograd

   Odgovori

10. 11. mart 2017. u 18:16

    vojislav ananić

    Gospodine Okanoviću,
    niste naveli Vašu mejl adresu. A i da jeste, ne bih Vam mogao sve izvore poslati, jer neki prevazilaze veličinu megabajta. A i nisam sačuvao sve, jer kad neki prilog objavim, obično izvor posle obrišem. Ali, evo, navešću Vam bar neke knjige:
    1. Šematizam Pravoslavne eparhije temišvarske u Kraljevini Rumuniji za 1924. godinu;
    2. prof. Barna Bodo: Hronologija gradova Anina,Bokša, Buzjaš, Veliki Semikluš, Gataja, Deta, Žombolj,Nova Moldava, Oravica, Ocelu Rošu, Rekaš, Fadžet,Herkuleska Banja, Čakovo;
    Ljiljana Milovan: Čenej, Bobda, Keča (sela u Rumuniji):
    4. Javorka Markov Moldovan: Tražim zanat kojeg više nema (zanati u Pomorišju – oko Arada);
    5. Ljubomir Stepanov: Srbi u Rumuniji.
    Predlažem da se obratite i gosp. Brakočeviću iz Kovina (to je tamo oko reke Nere). Možda on ima nešto.
    S poštovanjem,
    Vojislav
    e-mail: [email protected]

    Odgovori

    • 12. mart 2017. u 12:59

      Živorad Okanović

      Poštovani Gospodine Ananiću,

      Divim se Vašoj posvećenosti ovome portalu i Vašim prilozima
      Hvala Vam na brzom odgovoru i ponuđenim izvorima, kao i na Vašem e-mail kontaktu .
      Biću slobodan da Vam se obratim i direktno.!
      Hvala još jednom,
      pozdrav i
      svako dobro!
      Žika Okanović

      Odgovori