Срби у Румунији

90 коментара

1. 13. март 2017. у 04:56

   vojislav ananić

   Поштовани господине,
   на Вашу гмаил адресу сам Вам послао нешто од сачуваног материјала, али ми се после неколико дана цратило. Не знам зашто?
   Покушајте Ви да се јавите мени те да Вам то пошаљем.
   Поздрав,
   Војислав

   Одговори

2. 24. мај 2017. у 05:28

   vojislav ananić

   СРБИ И ПОМОРИШЈЕ

   Најстарији познати трагови Срба у Поморишју јесу њихови прелази почев од VI века, када су се, напустивши своју прадомовину, насељавали у Панонској низији и на Балкану. За разлику од иних народа који су у време великих сеоба прошли кроз Поморишје, Срби нису били ратници освајачи, већ племена земљорадника и сточара што су се полако кретала са својим иметком и стадом. Људи, жене, старци и деца, снажни и немоћни рађали су се и сахрањивали у ходу. Без неке чврсте друштвене организације, они су се повремено одвајали од главних покрета и из различитих разлога заостајали или били у немогућности да наставе изнуравајуће путовање у недоглед, па су се настањивали у већим или мањим групама где би налазили слободне пашњаке. Према ушћу Мориша настанило се српско племе Бодричи. После пада Ахтумове кнежевине под Маџаре у XI веку и Срби су се нашли на удару новога таласа. Вероватно је и Срба било међу калуђерима чанадскога православног манастира Светога Јована које су нове власти изместиле, да би у манастиру завеле западни обред. Чанад је постао седиште нове католичке бискупије. У XIV веку фрањевачки мисионари вршили су покрштавање и у Чанадској бискупији. Том приликом за Србе из Липове забележено је да су упорни, да су се после преласка у католицизам “вратили својим ранијим заблудама”, поставши “гори него што су били”. Судбина поморишких Срба у средњем веку условљена је и одређена европским политичким приликама. Наиме, маџарски владари су им повремено давали и потврђивали извесна права, да би их придобили за ратовање против Турака. У XV веку дошло је и до међудржавних маџарско-српских уговора који су се одразили и на Поморишје. Већ почетком века деспоту Стефану Лазаревићу, сину кнеза Лазара, уступљена су пространа добра. Наследивши деспотство, његов нећак Ђурађ Бранковић преузео је и право над поседима деспота Стефана; касније их је и проширио, добивши и град Ширију са 110 села и заселака. Маџарско племство нерадо је гледало како Срби деспоти насељавају српско становништво на своја имања и хватају родбинске везе са великом властелом па и са владарским кућама. Због тога се према српским деспотима понашало непријатељски и настојало да њихову власт и утицај ограниче. Ипак, и касније су се у Поморишју дизале српске личности са титулом деспота. Најпре је то био Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића. По његовој смрти добили су деспотске титуле Ђорђе и Јован, синови Стефана Бранковића. Ђорђе се ускоро повукао из световног живота и замонашио под именом Максим; по Јовановој смрти (1502) он је одбио да поново преузме деспотство, тако да су сва дотадашња добра породице Бранковић припала Двору. Максим је касније одиграо видну улогу као угро-влашки митрополит при Радулу Великом и Њеагоју Басарабу, те као обновитељ Сремске митрополије у манастиру Крушедолу. У међувремену су почели стицати деспотство разни Срби који су се одликовали храброшћу и стекли заслуге у служењу владарима. Радич Божић прешао је из Србије 1500. године. Као искусан ратник учествовао је у свим војним походима са почетка XVI века. Тек 1527. године повукао се због болести у своје поседе – градове Шојмош и Липову, где му је додељена деспотска титула. Крајем 1525. године прешао је са породицом и пратњом Павле Бакић и ускоро добио, између осталог, поморишки град Шојмош. Павле Бакић је био мудар, храбар и поуздан. Добио је задатак да из Турске пресели што више Срба; у тој својој делатности штитио је интересе Срба досељеника. Он је основао је неку врсту обавештајне службе, уходећи и шаљући уходе у Турску, чиме је опет стекао велика признања на Двору. Деспотство му је додељено 1537. године, а он је непосредно после тога погинуо храбро секући Турке. Напоредо са деспотима у Поморишју је било и српске властеле и племића. Као најстарији помиње се у XВ веку Дмитар, брат Краљевића Марка, који је добио град Ширију са великим властелинством и постао жупан Зарандске жупаније. Средином XV века прешли су овамо браћа Стефан и Дмитар Јакшић, наводно са 1200 ратника. Њихово прво добро био је град Надлак, где су подигли двор са кулом. Убрзо су добили и друге поседе, тако да су крајем века држали у власништву око 80 насеља. Обојица су припадали високом племству и вазда били блиски Двору. Од Стефанових синова једино је Марко дуже поживео. Кудикамо је познатије његово потомство по женској линији. Његова кћи Ана удала се у Русију; она је баба по мајци цару Ивану IV Грозном. Млађа кћи, Јелена, удала се за деспота Јована Бранковића и родила Јелену, потоњу супругу молдавског владара Петра Рареша. Преко Јелене је српска племићка крв продрла у молдавске владарске породице: њена кћи Роксанда удала се за владара Александра Лапушњеануа, а Деспина – за Петра Чобануа; с њим је родила сина који је владао под именом Петру Шкјопул, а оженио се такође Српкињом – ћерком поморишкога племића Николе Цреповића. Од Дмитрових синова дочекали су зреле године Дмитар и Петар. Дмитар је наследио очево јунаштво и био чувен као ратник. У другој половини XВ века доселио се Милош Белмужевић. И он је добио поседе у Тимишкој, Бачкој и Чанадској жупанији, између осталих – Мунару. Петар Овчаревић је био око 1540. године власник Шољмоша и један од наугледнијих великаша. У поседу Димитрија Овчаревића, који је 1552. године био један од српских првака у Банату, налазила су се места: Варјаш, Наћвала, Семпетар, Торња, Фенлак и друга. У околини Липове имао је пространо добро Стефан Балентић, “врховни капетан Срба”. Такође средином XVI века био је врло угледан Никола Цреповић. Године 1542. он је учествовао на племићком збору у Ходошу, када је одлучено да се преко изасланика пренесу краљу жеље Срба из Поморишја. Уз Петра Петровића ратовао је 1550. као заповедник 4.000 Срба; шест година касније изабран је у Државни савет и постао северински бан. Као племићи помињу се још: Петар Божић, Радојица Радић, Петар Врачилић, Стефан Сабов (који је о освом трошку држао 200 наоружаних коњаника и са њима досађивао Турцима) Јован Дијак, Ђорђе Клинчић. Павле Радић и Петар Рац обављали су разне дипломатске мисије на влашком, маџарском и турском двору. Са деспотима је и српски живаљ продирао у ове крајеве. Народ се најпре селио уз своју властелу, затим милом и силом приликом ратова и међудржавних уговора, а нешто и неорганизовано, без претходних споразума и најава. Жалосна је, међутим, чињеница да су српске племићке породице долазиле са народом, али су се брзо однарођавале; у свом другом или трећем нараштају племићи су се јатомице осећали Маџарима и били католици. И народ српски се у новој средини мењао, болно се прилагођавајући, тражећи начина да преживи, са надом да ће поразити Турке и вратити се у своју стару постојбину. Некадашњи сталожени земљорадници и сточари преобратили су се у ратнике плаћенике и вребали сваку прилику кад ће когод да завојшти на Турке, па да му се прикључе. У међувремену учествовали су и у другим војним сукобима. Почетком XVI века, 1514. године, борили су се у сељачком рату Ђорђа Доже. Убрзо затим пружила им се прилика да учествују у веома широком антиотоманском, али и слободарском друштвеном покрету који је предводио цар Јован Ненад. Под крај XVI века Поморишје је доживело поновни антиотомански покрет од посебног значаја: побуну против Турака која је отпочела 1594. године. У то време румунски владар Михај Витеазу већ је спремао свој поход против Турака, па је био у вези са устаницима и сарађивао је са њима. Као најамници, Срби су ратовали и са Маџарима и против Маџара, и са Сасима и против Саса, и са Румунима и против Румуна, против Турака, али и уз Турке. Тако су 1605. године предали Турцима Липову, а годину дана касније опет је од Турака отели. Неретко су – које по службеној дужности, које по потреби, па и без потребе – чинили пљачке и зулуме и били због тога на лошем гласу. Србима је ратовање постало занат од којег су живели. А када у Маџарској није било ратова, или би били незадовољни платом, тражили су посла на другој страни. Тако су учествовали и били запажен чинилац у чувеном походу румунског владара Михаја Витеазуа да се истовремено прокламује за владара трију румунских кнежевина: Румунске Државе, Ердеља и Молдавије. Уз Михаја Витеазуа се веома пожртвовано борио Старина Новак; следећи румунског владара у превртљивој ратној судбини, он је доживео мученичку смрт од маџарских племића у Клужу 1601. године. Српска невоља била је тим већа, што аустријско ратовање против Турака није било увек успешно, јер када се под крај XVII века ратно поприште опасно приближило Поморишју, народ је трпео двоструки зулум: и од турске, и од царске војске. У јеку аустријско/турског рата (1683-1699) Срби из Србије беху пристали уз Аустрију, али се ћудљива ратна срећа неочекивано наклонила Турској. У то најгоре време, када је рат био у пуном јеку, пред неминовном опасношћу од турске одмазде, са аустријском војском, која се повлачила испред Турака, пошао је и велики број Срба из Старе Србије и Метохије, предвођен пећким патријархом Арсенијем III (Чарнојевићем). Успут су им се придружиле избеглице из других крајева. Заједно су дошли до Београда, а отуд, у последњем часу, пред непосреди улазак Турака у београдску тврђаву, прешли Дунав. Историјски извори процењују да их је било преко 50.000 душа. Том приликом је и бројно, и уопште, ојачан српски живаљ у Аустрији, па дакле и у Поморишју. С обзиром на ратно стање, Двор је желео да искористи Србе за борбу против Турака. Рачунајући на њихову даљу приврженост, цар Леополд I им је издао привилегије. Првом привилегијом, од 21. августа 1690. године положени су темељи аутономије Српске православне цркве у Угарској под управом самога Патријарха; следећом, од 20. августа 1691. призната је Србима теократска управа: Патријарх је, поред строго црквених надлежности, добио право да у народној милицији поставља официре, да суди у грађанским споровима, да потврђује цеховске статуте, а народу је признато право да буде под управом месних власти које сам изабере; најзад, привилегијом од 4. марта 1695. Срби су ослобођени плаћања десетка Католичкој цркви. Ипак, нова средина није била гостопримљива према новим досељеницима. Дуго је стање досељеника остало врло тешко, јер државне власти и племство нису поштовали привилегије које су Срби изнудили од Двора. Појединци су се чак почели враћати на територију под турском управом. Године 1694. одржан је општи збор официра, на којем је тражено да се Србима додели територија и да се њихово стање правно одреди и призна. А када је рат најзад завршен, на основу Карловачког мира (1699) Банат је припао Турској. У невољи и у очајању Србима није преостало друго, до да сносе тешко бреме и да доказују своју оданост у Ракоцијевој буни 1703-1711, у новом аустријскотурском рату 1714 – 1718, када је ослобођен Банат итд. Поморишки граничари су тада, притешњени разним тешкоћама, били врло незадовољни; допунски су били огорчени због покушаја да их поунијате, а страховали су и да ће их услед померања границе развојачити. У то време закувала се буна против цара; закувала се међу Маџарима у Покришју, а хватала корена и у Поморишју. У јесен 1734. године представници покришких незадовољника покушали су да се повежу са поморишким Србима преко печканскога капетана Пере Сегединца. Када су устаници, поражени при нападу на Ђулу, послали гласнике Пери да од поморишких Срба заишту помоћ, двојица њихових падну у заседу и на превару се издаду. Даље су се догађаји одвијали вртоглаво: арадски генерал хапси Перу, окива га и предаје иследницима; септембра месеца ухапшен је Перин син Михаило, а октобра – надлачки капетан Јован Штрба, иако је још носио незалечену рану коју је добио од куруца код Ердехеђа, па и стари оберкапетан Ђурка Шевић, болестан. Ђурка Шевић је умро током истраге. Остали су благо кажњени, изузимајући Перу. Њему је пресуда била окрутно сурова: лишење официрскога чина, ломљење на точку, разбијање главе секиром, черечење тела и истављање делова у Печки и другим местима. Пресуда је извршена 23. марта 1736. године. Долазећи у Хабсбуршку монархију, Срби су рачунали да ће ратовањем уз цара ускоро ослободити Србију и вратити се на своја огњишта. Али што је време одмицало, постајало је све јасније да ће они још дуго морати да се задрже на туђој територији, где су их као странце и дошљаке и потцењивали, и искоришћавали. Јер упркос привилегијама и свечаним прогласима Двора Срби су прогањани и вређани, од њих су тражени порези и дажбине, па и десетак за Католичку цркву, приморавали су их да кулуче и дају подвоз, одузимали им стоку. Стога су они настојали да буду изузети испод жупанијских власти, те да живе под својим вођама и по својим обичајима, подређени једино цару, за кога ће, када је потребно, ратовати. Првобитна политика Двора била је да разједини српско становништво, правећи разлику између оних који су се населили под Патријархом Арсенијем III после 1690, који су задобили Илирске привилегије, и Срба који су отпре били на територији Царства, које су желели да задрже у засебном административном и црквеном организационом систему. Требало је много настојања, жртве и умешности, да би се те намере осујетиле и да би се остварило јединство Срба у Хабсбуршкој Империји. За државну администрацију настао је проблем како и где да смести српско становништво, а да оно не представља етничку, територијалну, војну или политичку целину. Решење је нађено у размештању Срба на уском и дугачком појасу дуж државних граница. Припреме за оснивање Поморишке војне границе почеле су са првим данима XVIII века. Већ године 1701. заповедник Арада био је оберкапетан Јован Текелија; он је непосредно затим постао и заповедник Поморишке војне границе, одмах након њенога установљења 1703. године. У недостатку тачних статистичких података тешко је утврдити бројчани однос између Срба који су ту живели пре Велике сеобе из 1690. године и оних који су дошли поменутом сеобом. Поједини посредни показатељи наводе на закључак да је, бар у Араду и његовој околини новонасељени граничарски слој бројем далеко надмашио дотадашње српско становништво (зато је арадски део означен на старим мапама као Текелијина варош био центар арадских Срба и остао је то чак и након јерархијске поделе с Румунима, а поморишка места, након исељавања граничара средином XVIII века, остала су са малобројним српским становништвом). Међутим, пошто је на основу Пожаревачкога мира 1718. године дошло до поновног померања државних граница, Поморишка крајина је постала беспредметна, па је одлучено, а 1741. и царским указом наређено, да буде развојачена. Граничари су били крајње забринути, узнемирени и огорчени. Од свога доласка они су живели малтене у сталном ратовању. За време толиких ратова часно су се борили, доказавши своју храброст и верност, а сада желе да их одстране као непотребне. Истина је да су им предлагали могућност пресељавања у Банат на Тису и Дунав (30 породица из Арад-Гаја чак се и преселило у јесен 1750. године), али је њима падало тешко да у бесцење продаду сав домазлук, па да са старцима и децом поново крену у непознато, где нити је куће ни кућишта, нити се зна од чега ће се и како живети. У народу је завладала узрујаност. У општем метежу почели су се по разним местима одржавати зборови против развојачења; такав збор одржан је и у Надлаку 10. новембра 1750. године. Ипак Двор није попустио. Војницима који нипошто нису хтели да оружје замене мотиком није преостало друго, до да се преселе. Тако се, мада безвољице, почетком лета 1751. године неколико хиљада граничарских породица спустило из околине Мориша, са оправданим страховањем за своју будућност. Међу Србима су тада настале нове трзавице и неспоразуми између оних који су напуштали домове да би на другој страни граничарили и оних што су се помирили са судбином и остали у својим местима као земљорадници. То је био болни крај поморишког граничарења, у којем су Срби поново осетили незахвалност бечкога Двора и тежину свога несређеног положаја; не и крај народним мукама. Нови раздори, нове селидбе и нове неизвесности надвиле су се над национом. Срби су отпре сматрали да њихове невоље потичу отуда што су прешли у католичку Аустрију, а не – рецимо – у православну Русију. Користећи се насталим стањем, средином XVIII века Срби руски официри – Гаврило Перић, Димитрије Перић и Петар Текелија – обилазили су Банат и Поморишје, врбујући људе за Српски хусарски пук у Русији. Акцију је наставило руско посланство у Бечу и придобило неколико угледних официра, међу којима Јована Шевића, Рајка Прерадовића, Јована Хорвата и Јована Чарнојевића. Као најспретнији и најпредузимљивији, потпуковник Поморишке милиције Јован Хорват убрзо је стекао неку врсту полузваничнога првенства, врбујући за Русију присталице међу заосталима у Поморишју, али и међу граничарима пресељеним у Банат; он је први с групом Срба прешао у Русију. Покрет за исељавање је даље узимао маха. Мада својевремено нису хтели да напусте Поморишку границу, сада су многи Срби, поново опчарани надом, на брзину распродавали иметак и вребали згоду да крену у Русију. У јесен 1752. године нова група од око 800 војника и официра прешла је у Русију са Јованом Шевићем и Рајком Прерадовићем. Они су, исто у Украјини, населили област названу Славеносрбија. Тачних података о броју пресељених Срба нема, а распон бројки из секундарних извора веома је велик, тако да га нећемо наводити, него само напоменути чињеницу да је процес био не само широк, него и дуготрајан: године 1757. у Нову Србију је приспело још око 800 људи; последња досељавања у српске насеобине по Русији забележена су 1804. и 1815. Разуме се, било их је и из других крајева, не само из Поморишја. Досељеници су одмах основали себи насеља, називајући их по местима одакле су потицали: Чанад, Надлак, Семлак, Печка, Глоговац, Мандрулок, Павлиш итд. Ипак, након десетак година њихове насеобине су укључене у редовну административну поделу. А што је требало да послужи као јемство за опстанак – заједничко словенско порекло и иста вероисповест – само је убрзало асимилацију. У XX веку српски траг се тек назирао у тамошњем предању малобројних стараца, ономастици и топономастици, која неодољиво подсећа на живописно Поморишје. Тако се поиграла срећа са исељеницима у Русију. А подаци о српском становништву заосталом у самом Поморишју такође су оскудни и непоуздани. Године 1864, када је започета јерархијска подела у Карловачкој митрополији, те је требало поделити црквене општине између Арадске епархије, која је припала румунској Ердељској митрополији, и Темишварске епархије, која је остала у српској Карловачкој митрополији, чисто српске црквене општине биле су Арад (Текелијиа црква), Варјаш, Кетвељ и Наћвала, а у осталима је спроведена деоба између Срба и Румуна; приликом деобе је произишло да су само у Чанаду Срби били у већини, па им је остала црква, а у свим осталим местима били су у мањини, па им је исплаћена намира, и они су накнадно себи градили цркве. Ко зна хоће ли се икада тачно одредити колико је Срба досељено, а колико расељено из Поморишја. Можда то јесте, а можда и није битно. Као суштинско остаје следеће: Поморишје је широкогрудо отворило своја недра Србима страдалницима у најтежим данима њихове историје; стицајем околности некима је постало отаџбина у којој су остали да трајно бораве до данас. И када се све сведе, сабире и одузме, остаје гола чињеница да су се многобројни Срби, раселивши се из Поморишја са надом на боље, изубили и претопили, а да су малобројни оставши у Поморишју, крај свих тешкоћа и неповољности, уживали какво-такво затишје и опстали до данашњих дана. Непрекидни и вртоглави демографски пад српскога живља у Поморишју током скоро два века изражено се очитује у упоредном прегледу броја Срба и целокупнога броја становништва по местима: удео Срба у поморишким местима у којима живе износи просечно 2%; ипак, у Поморишју постоји 15 српских православних цркава и манастир Бездин, а српско месно становништво у сталној је вези са целим Српством у Румунији.

   ИЗВОР: ЉУБОМИР СТЕПАНОВ, СТЕВАН БУГАРСКИ – МАНАСТИР БЕЗДИН, КРАТКИ ПРИКАЗ, Савез Срба у Румунији Темишвар 2003.

   Одабрао и приредио: Војислав Ананић

   Одговори

3. 6. август 2017. у 13:12

   vojislav ananić

   О СРБИМА У ТОЛВАДИЈИ – Стеван Бугарски

   Географски положај: Толвадија је село у Банату, шездесетак километара западно од Темишвара, врло близу румунско-српске границе.
   Историјски оквир: Место је документарно потврђено од XIV века, а назив је писан на разним језицима и разним графијама: Tegwid (1333), Toluoyd (1334), Tholwayd (1462), Tollwacz (1723—1725), Tolvadia (l85l), Tolvad (1913); када је након Првог светског рата 1914—1918. припало Румунији, званични назив био је Tolvadia, с варијантом Tolvadia,а од 1968. преиначен је у Livezile.Срби су место означавали (а и сада означавају) као Толвадија, с варијантом Товладија.
   Демографско стање: Од кад постоје подаци по државним пописима, становништво је у сталном опадању.
   По националној структури било је највише Румуна, затим Немаца, Мађара и Срба. У селу су постојале две цркве: православна и римокатоличка. Православна је припадала Румунима и Србима. Грађена је 1759, а година 1811, назначена на торњу, извесно се односи на какву обнову или на сам звоник. Унутрашњост је довршена знатно касније, 1861—1863. године, када је Данило Чолаковић, академски сликар из Српског Семартона, осликао зидани иконостас, зидове и сводове, оставивши о томе запис у олтару и у пронаосу. На иконама натписи су црквенословенски с јужне стране, а румунски (ћирилицом) са северне стране уздужне осе симетрије црквене лађе, што вероватно указује да су током заједничарења Срби држали десну (јужну), а Румуни леву (северну) певницу.
   Приликом такозване јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1868. године Румуна је било 878, а Срба 246. Подела црквене општине по националној основи спроведена је 1872; Румунима је остала црква, а Србима је исплаћена намира. Срби су 1874. завели сопствене матичне протоколе, а засебну цркву изградили су 1879. године. То је трећа црква Толвадије.
   Број Срба у месту, дуго релативно стабилан, после Другог светског рата почео је да опада.
   Намеравајући да стекнем слику о ономастици Срба у Толвадији, године 1996. обратио сам се мештанину Радиславу Рајићу (рођеном 1927), којег сам случајно упознао. Писмом сам га замолио да поименично попише стално српско становништво, и то у две групе: Србе у српским кућама и Србе у кућама других народности (снаје, зетове, старце на издржавању и слично), уз назнаку узраста.
   Одговор је стигао благовремено.
   У селу је било 27 српских кућа са 43 Србина (односно Српкиња) и још 2 Румунке у мешовитим браковима које су се држале као Српкиње. Сем њих, у румунским кућама биле су 3 Српкиње, које су се држале као Српкиње. Свега је, дакле, било 48 душа, од тога 24 мушкарца и 24 жене.
   Брачних парова било je 13, од тога 2 (15,38%) национално мешовита.
   Изглед je, дакле, такав да ce само од једног брачног napa могло очекивати рађање деце.
   По обради овога списка приметио сам да 6poj Срба не одговара броју пописаних при званичном државном попису 1992. године: тада их је било 62, односно 5,5% месног становништва. Зато сам се поново обратио писмом господину Радиславу Рајићу, с молбом да ми назначи своје мишљење како је број Срба у Толвадији спао са 62 на 47 за свега три-четири године.
   Он ми је опет савесно одговорио. Његово писмо је списак умрлих. У Толвадији је од 1992. до 31. децембра 1995. године умрло 13 Срба; још две особе су се иселиле и умрле затим 1996, једна у Вењу, једна у Темишвару. Коментар уз писмо, кратак и сажет, одјекнуо је болно.
   Ja вам шаљем пвдатке кoje cтe ми тражили.
   A што ce тиче разлике опалог броја од 62 на 47, имате горенаведене који cy нас напустили, а немамо ниједног да се родио, па то је узрок који нас забрињује: умиру, али се не рађају.
   Од тада је спроведен још један државни попис, године 2002. У Толвадији је записано 37 Срба, што значи 3,5% месног становништва. И по трећи пут сам се обратио господину Радославу Рајићу с молбом да ми објасни шта се догађа. Одговорио ми је да слабо види, па и не излази из куће, али се не треба чудити јер је од оних 48 с његовога списка из 1996. умрло шеснаесторо.
   Недавно сам успут прошао кроз Толвадију.
   Некадашња заједничка, сада румунска црква храма Сабора светога арханђела Михаила темељно се утврђује, јер је била озбиљно напукла које од слегања темеља, које од земљотреса. Зграда српске цркве, такође храма Сабора светога арханђела Михаила, у добром је стању.
   Део атара и нешто кућа у селу купио је Аустријанац и организовао пољопривредну фарму. Упослио је и неке мештане.
   Село, које је од 1968. припадало општини Банлок, сада поново има сопствену општинску управу. Кнез ми је рекао да се старају колико могу.
   Истини за вољу, три особе беху прешле у неку верску секту, али се њихови укућани нису одрекли своје крсне славе.
   Посла je много и трајаће годинама, али ce надају да ће Толвадија узнапредовати.
   Обрадовао сам се његовим речима. У повратку сам безвољице размишљао какав се напредак може очекивати код Срба Толвадијаца.

   ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК-THE TIMISOARA REVIEW-CULEGERE DE STUDII — TIMISOARA, 5, НОВИ САД 2008.

   Одговори

4. 6. август 2017. у 18:57

   vojislav ananić

   Арадска тврђава – стратиште Срба у I св. рату

   Пре 90 година завршен први светски рат. И дан данас је ехо тог немилог догађаја снажно присутан међу нама који живимо у Војводини. Све су чешћи покушаји да се ревидира историја, прикрију догађаји и замагле узроци, ток и циљеви тог крвавог рата на овим просторима. Понукан неким некритичким мишљењима о Аустроугарској монархији, а у спомен бројних пострадалих Срба у логору Арадске тврђаве отварам ову тему.
   Бројни су извори који говоре о овој Голготи Срба на овим просторима. Пре свега ту је бројна румунска историографска литература. Значајна је и архива српске православне цркве Светих апостола Петра и Павла у Араду, као и архива Српског православног викаријата у Темишвару. Постоје и бројна сећања Арађана чији су преци били сведоци овог великог људског страдања. О овим интернирцима у Араду писали су и познати историчар Владимир Ћоровић (Црна књига), а постоје и записи сведочења Београђанина Владимира Петровића о свом оцу Лази Петровићу, преживелом логорашу. О страдању у Арадском логору писао је и књижевник Војислав Лубарда у свом роману Вазнесење.
   Пре 94 године, ужареног лета 1914. у Араду почиње ход по мукама за хиљаде недужних људских бића. По налогу из Беча Арадска тврђава постаје логор за истрбљење Срба из Босне и Херцеговине и осталих српских земаља под влашћу Хабсбурговаца.
   Када је, агресијом на Краљевину Србију, Аустругарска започела Први светски рат иста судбина је задесила и ратне заробљенике и цивиле који су преживели покоље и пустошења аустроугарске солдатеске по освојеним српским селима и градовима.
   Логор у Араду је био саставни део једног огромног геноцидног система замишљеног и примењеног од стране бечког војно политичког естаблишмента са јасним циљем да се физички ликвидира српски народ. Ево само неколико реализованих „смерница“ тог монструозног плана:
   – Непосредно пред почетак и током Првог светског рата, преки војни судови осудили су на смрт и побили велики број Срба цивила, док је војска убијала без суда. Тако је у околини Фоче само на дан 14. августа убијено 126 Срба.
   – У Требињу је у касарни у присуству команданта гарнизона обешено 79 најугледнијих Срба из Требиња и околине, међу њима и двојица свештеника.
   – У Срему су вршени прави погроми. У Земуну је без суђења обешено 50 људи. Вешала су подигнута у 27 сремских села. Страдало је много потпуно недужних људи и жена.
   – Насилно расељавање српског становништва из пограничног појаса БиХ према Србији и Црној Гори у унутрашњост царевине је друга мера каштиговања српског народа. У оно време „мудре западне демократије“ нису још биле измислиле синтагму „етничко чишћење“ за тај изум Бечког двора.
   – Али то није било довољно. Генерал Оскар Поћорек, заповедник БиХ, иначе, понемчени Словенац и велики србомрзац, основао је по налогу из Беча , помоћну милицију (Schützkorps) – злогласне шуцкоре, који су регрутовани искључиво међу несрпским живљем. Шуцкори су имали неограничену слободу да се обрачунавају са Србима, да их понижавају, пљачкају, да им пале куће, да скрнаве и пале цркве и манастире, па чак и да их убију а да за то никоме не полажу рачуна.
   – И, најзад као стожер читавог тог система за масовно истребљење људи, створена је мрежа концентрационих логора у БиХ и Хрватској Вишеград, Добој, Жегар код Бихаћа, Брод, Стара Градишка. Када су ови постали недовољни ничу нови логори широм Аустроугарске: Туроњ, Арад, Кечкемет, Коморан, па до надомак Беча: Шопроњек, Нежидер, Телерсдорф.
   Тако је по замисли царског Беча требали заувек рашчистити рачуне са српским народом.
   Штампа тог времена, поданички верна Бечком двору, није се устручавала да без увијања о томе пише. Тако, лист „Хрватска“ од 3. јула 1914. „приопћава“: „Народ навјешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине“.
   На истој таласној дужини је и љубљански „Словенец“. Тај лист је у броју од 27. јула 1914. објавио песму „Бојни гром“ којом се читавом српском народу изриче смртна пресуда:
   „С канони вас поздравимо
   вси Срби
   дом хладен вам поставимо
   об врби.“
   Овако нахушкан „народ“ клицао је на све стране против Србије и против Срба. Тако су у Горњем Карловцу ликовали: „Сад ће једном Влахе да истребе.“
   Из те ирационалне мржње посејане и брижљиво неговане од стране двојне монархије изникао је и логор у Арадској тврђави као царска и краљевска институција како, уосталом и гласи њен званични назив: Kaiserliches und Königliches Internirungs Lager in Arad.
   Према сведочењу очевидаца и преживелих логораша, Арадски логор је био први пакао. Није случајно познати српски новинар Радивоје Марковић, чији је стриц страдао у казаматима Арадске тврђаве, један свој члнак посвећен овој Голготи насловио: „Ни Данте није видео пакао…“
   Сабијени у подземним мемљивим ходницима где не допире светлост, интернирци су се гушили у неиздрживом смраду. Услед изнуравања глађу и неподношљивих животних услова далеко испод сваког минимума људског опстанка, избија епидемија пегавог тифуса, долази до масовног обољења од туберклозе и других заразних болести од чега умире дневно по неколико десетина унесрећених људи, жена, деце.
   Зими, држали су их у леденим просторијама, на бетонском поду од чега су им се смрзавале руке и ноге. Ампутирањем удова много је логораша, посебно малолетних, обогаљено.
   Мучили су их жеђу, везивали око штапа и тако уквржене тукли на мртво, стављали им гвоздене окове, силовали жене.
   Један румунски лекар др Брандуша, који је био у прилци да види шта се у логору догађа, запањен, причао је свом пријатељу адвокату Штефану Чичо Попу, посланику у мађарском парламенту: „Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видео и упамтио то је мртва мајка са живим дететом у наручју. То се не да описати“. Услед таквог третмана само за првих седам месеци, од августа 1914. па до марта 1915. умрло је 1772 интернирца.
   Колико је Срба прошло кроз пакао Арадског логора током пет ратних година 1914-1918? По свему судећи то се никада неће тачно знати. У једној студији (Nicolae Roşuţ: „Ştefan Cicio-Pop – militant pentru drepturile sociale şi naţionale şi luptător pentru unire“) објављеној у арадском зборнику Зиридава број 10, 1978, стоји између осталог:
   „Године 1915. посланик Штефан Чичо Поп интервенисао је у мађарском парламенту и код владе у одбрану петнаест хиљада Срба које је заробила аустроугарска војска почетком рата и интернирала у Арадску тврђаву, и којима је претила опасност од потпуног истребљења, особито после избијања епидемије пегавог тифуса“. То је било стање крајем 1915.
   Колико од тих сужања неће никада дочекати слободу? На једној литији која се чува у српској цркви Светих апостола Петра и Павла у Араду забележено је „Ова је литија сачињена црквеним дохотком 1925. дарована у славу Божију и за вечити спомен 4317 Срба мученика интернираних у Арадском граду, умрлих год. 1914-1918“.
   Неколико стотина интернираних помрло је од августа 1914. до средине јануара 1915. покопано је на градском гробљу „Pomenirea“. То место обележено је и данас скромним спомеником.
   Оно друго интернирско гробље, иза тврђаве, на обали Мориша, где је у масовним гробницама покопано око 4000 српских сужања, већ скоро 50 година ничим није обележено.
   Једна мисао не да нам мира: да ли би се нешто слично могло замислити да су жртве припадници неког другог народа?

   Из књиге Арадска тврђава – Аустроугарски логор за истребљење Срба 1914-11918., коју су написали аутори: Божидар Панић, Сима Жарков, Милош Крстеа и Андреј Качора и издате 1994. г.

   Одговори

5. 7. август 2017. у 09:21

   vojislav ananić

   Божидар ПАНИЋ
   СРБИ У АРАДУ ОД КАРЛОВАЧКОГ МИРА ДО СЕОБЕ У РУСИЈУ (1699-1751)

   Карловачким миром Аустрија је победнички окончала шеснаестогодишњи рат против Турске. Ради одбране освојених територија и као одскочницу за даље потискивање Турака на југ Балканског полуострва, аустријске војне власти су 1701-1702. основале Војну границу дуж Саве, Дунава, Тисе и Мориша и ставиле је под директну субординацију Дворског ратног савета. Поморишкој војној граници у дужини од 170 км, чија се команда налазила у Араду, припадала су следећа приобална места: Селиште, Тотварад, Шољмош, Павлиш, Мандерлак, Глоговац, Печка, Семлак, Шајтин, Надлак, Чанад, а у њиховом залеђу у дубини од 40-70 км: Халмађ, Јенопоље, Ђула и Сарваш, са око 2000 граничара. Мада се Мали Свети Никола и Фенлак налазе на банатској обали Мориша, арадски историчар проф. др Геза Ковач убраја их у Војну границу, сваког са посадом од 75 граничара, почев од 1701. године. Исти аутор тврди да је Поморишкој крајини („Арадском војном округу“ према румунској терминологији) припадало 1741. године 24 насеља са преко 9000 граничара.
   II
   Аустријске војне власти населиле су Потиско-поморишку крајину Србима из околине Будима, Острогона, Коморана, досељеним у Великој сеоби под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.
   Први командант Поморишке војне границе био је капетан Јован Поповић Текелија (оберкапетан од 1706. када је добио и племство од цара Јосифа I). На тој дужности остаће више од две деценије, све до смрти 1722. године. Са својим граничарима, припадницима српске народне војске (Raitzische National Militz), и њиховим породицама стигао је из Сенте у Арад већ у јесен 1698. Неколико месеци пре закључења Карловачког мира, боравећи у Араду, главнокомандујући аустријске војске принц Евгеније Савојски је 30.10.1698. посебним декретом именовао Јована Поповића Текелију, јунака сенћанске битке, за капетана српске милиције у Араду са задатком да „погранично место звано Арад убрзаним утврђивањем у стање способно за одбрану доведе“.
   На ади званој Мало острво површине око једног квадратног километра, између Великог Мориша са источне и јужне стране и његовог рукавца – Малог Мориша са северне и западне стране, на рушевинама турске тврђаве из 16. века, саградили су граничари нову тврђаву према нацртима архитекте Јохана Георга Харукерна. Западно од тврђаве подигли су ново насеље познато у историјским документима као Civitas Rascianica, Civitas Tokoliana, Die Ratzenstadt или Die Reitzenstadt, Racvaros, односно – Српска варош. Њени житељи називали су је још и Воинствјена или Велика варош. Овај последњи назив долази отуда јер је Српска варош по броју домаћинстава била неколико пута већа од Старог Арада – коморске, или, како су је Срби називали, пулгерске вароши. Напоредо са градњом тврђаве и насеља, одмах по доласку, направили су малу цркву брвнару или плетару и посветили је Св. оцу Николају, а потом су изградили, за оно време, импозантну цркву храма Светих апостола Петра и Павла. О томе, према породичном предању, али и према казивању своје рођаке Јелисавете-Чаве Текелије, очевица тих догађаја, Сава Текелија каже: После битке под Сентом, Текели Јован добивши налог арадску крепост постројити, пришелци под шатором живили и покрај посла на крепости једва себи мало домова могли подићи и зато со својими началници начинили су малу једну цркву и дали храм с. Николаја. После Јоан верховни или оберкапетан бивши, на место те саградити да другу цркву која и саде стоји, мада саде лепше украшена, и да јој храм с. Петра и Павла. Текелијина стара кућа на димнику имала 1705. годину написану; тај дом и сада стоји, а чардак високи, из кога је пазио на Турке онда у Банату јоште суште – срушен.И даље: Јевгеније, принц Саваудије протеравши Турке из Маџарске после битве под Сентом, овде у Араду имао војено ложе, уредио ту да се устроји крепост и поставио ту за капетана или коменданта мога прадеда, полковника сас 300 пешака и 200 коњаника…Та крепост на овим добрим месту основана бист ибо от банацке стране био Велики Мориш и један крак из њега истицајушти, названи Врганка, от маџарске стране био један крак који је на близу окружавао ту крепост и текао кроз варош…Ово као наравно с водама укрепљено место за крепост врло способно било.
   Северно од Малог Мориша налазио се стари Арад у коме су поред Немаца, у делу званом Civitas Germanica, живели Срби староседеоци. Тај српски део старог Арада звао се Ћуковац, на мађарском: Tyukocz, Tyukovetz, Tikovetz, Csokovetz. То је „махала пријеко Мориша“ коју су посетили пећки калуђери шездесетих година 17. века и о томе оставили запис у Пећком катастигу. Претпоставља се да је ћуковачку цркву Св. Јована Крститеља саградио Дмитар Јакшић, у другој половини 15. века.
   Досељењем граничара 1698. покрај коморске (камералне, пулгерске) арадске вароши, никла је на супротној обали Малог Мориша нова варош-војна (воинствјена, милитарска), а досељени Срби затекли су у новом завичају своје сународнике. Српска варош са тврђавом заштићена речним токовима имала је две главне капије: северну-Јенопољску, са ћупријом на Малом Моришу, куда се прелазило из једне у другу варош и јужну-Темишварску капију. Ту се највероватније скелом прелазило преко Мориша у Банат. Иначе, насеље на левој обали Мориша, наспрам Темишварске капије управо се тако звало – Скела.
   Тумачећи мапу Арада из 1752. коју је саставио Емерик Руткај после развојачења Поморишке крајине, Ото Лакатош каже: Српску варош одвајао је од Немачке вароши Мали Мориш-рукавац Великог Мориша, који је текао према Лепој и Варошке куће улици, пресецао Змијну улицу, затим је скретао према горњем делу Текелијине баште, те се између Лујзине и Димњака улице поново уливао у Велики Мориш…У Српској вароши су до средине 18. века живели Срби-граничари. Варош је имала 3 трга и 11 улица са 157 домова. Уз сваку кућу налазила се велика башта. Ово се такође односи на породичну кућу Текелија у близини Петропавловске цркве чија се башта простирала са северне и северозападне стране, до Малог Мориша.
   На мапи, улице су обележене малим словима латиничне азбуке. Не знајући њихова имена из времена када је рађена мапа, Лакатош их наводи на мађарском, онако како су њему била позната (крајем 19. века). Нека од тих имена у српској верзији, према једном попису арадских изборних округа из 1865. подударају се са онима које наводи Лакатош:
   а) Крајишна улица, која је имала 35 домова,
   в) Долњомлинарска, са 15,
   c) Угљански трг, са 16,
   d) Светога Павла улица, са 7,
   e) Великог моста, са 13,
   f) Препеличја, са 10,
   g) Фазанова, са 6,
   h) Светога Петра трг, са 4,
   i) Лујзина, са 10,
   k) Јаминска, са 2,
   l) Мочварна – ненастањена,
   m) Багремова, са 21,
   n) Анђелова, са 17,
   o) Текелијин трг.
   Пажљивом посматрачу мапе Емерика Руткаја Крајишна улица привлачи посебну пажњу. Она је најдужа, има највећи број домова, правцем исток – запад пролази кроз средиште насеља, покрај јужне стране Текелијине цркве. Није на периферији а носи назив Крајишна. Зашто? Одговор се намеће сам по себи – та улица носила је скоро два века име Поморишке крајине, отуда име Крајишна (на мађарском Hatar utca). Некадашња Крајишна улица ишла је приближно трасом данашњих улица Хунедоара и Дорнеј.
   На истој мапи крстићима су обележена 2 гробља у Српској вароши: једно крај тврђаве, „гробље под градом, вероватно војничко гробље које је користила немачка посада тврђаве а касније сиротињско гробље Српске вароши, и друго – између Лујзине и Јаминске улице, средином 18. века познато као „старо гробље“, како стоји у матичним књигама. Ту су граничари „начинили“ ону прву, малу цркву Св. Николаја, коју помиње Сава Текелија у својим мемоарима. Око цркве су покопавали своје мртве. То је најстарије гробље Српске вароши о чему сведочи следећи запис из 1758. у Матичној књизи умрлих Текелијине цркве: „Престави се Стојка, Ацина газдарица и погребена при вишереченом храмје, у гробљу старом, гдје била стара црква.“ Имућнији Срби сахрањивани су у порти Текелијине цркве.
   Према поменутој мапи може се проценити да се старо гробље са црквом Св. Николаја налазило око 200 м северозападно од Текелијине цркве. Данас је то негде на средокраћи улице Петра Иљича Чајковског. Гробље „под градом“ налазило се приближно на раскршћу данашњих улица Муциус Сцевола и Решичке. Поменућемо овде да је средином 18. века Српска варош добила и четврто гробље на западном крају насеља „ново гробље у Прњавору“ које није обележено на Руткајевој мапи. То је данашње градско гробље Помениреа (Помен).
   Две арадске вароши имале су засебне администрације ради чега су 1703. саграђене две варошке куће по једна у свакој вароши. Готово истовремено саграђене су и две цркве – Петропавловска у Српској вароши и католичка, миноритског реда, у Немачкој вароши (1702). У Ћуковцу је већ давно постојала црква Св. Јована Крститеља, која је 1706. постала саборна црква Арадске епархије. Тада је Исаија Ђаковић, епископ јенопољски, у време Ракоцијевог устанка вероватно из безбедносних разлога, преместио своју резиденцију из Јенопоља у Стари Арад, где је купио четири куће са дућанима, два винограда и имање преко Мориша.
   Крајишници су у друштвени и економски живот Арађана унели још једну нимало безначајну новину: почев од 1702. године у Араду, заправо у Српској вароши, одржавана су два годишња вашара (панађура) – летњи, на Петровдан, о храмовној слави Текелијине цркве и јесењи, на Митровдан, „по старом календару“, истиче Ото Лакатош.
   III
   Од доселења граничара у Арад једва да је протекло 5 година, а 1703. ердељски кнез Фрања II Ракоци са незадовољним мађарским племићима диже „ребелију“ против владавине хабсбурговаца. Већ у лето 1703. арадски, ђулински, јенопољски граничари под командом Јована Поповића Текелије боре се против јединица Ракоцијевог пуковника Андраша Бонеа. У овом дугом и суровом грађанском рату (1703-1711), поморишки граничари борили су се на подручју неколико жупанија (Арад, Бекеш, Бихар, Солнок, Хајду), од Арада до Великог Варада и Кечкемета. У многим биткама побеђивали су противника, али су и сами трпели велике губитке. Само у бици код Белфењера 1. 09. 1703. погинуло је 700 Срба од укупно 1200 колико је имала јединица под командом Јована Поповића Текелије.
   За становништво обеју арадских вароши најтеже је било лето 1707. Ракоцијев генерал Шандор Карољи, барон и жупан сатмарски, стигао је 5. јула са својим куруцима надомак Арада. У свом ратном дневнику, кратко, телеграфски бележио је: да је 6. и 7. јула наишао на снажан отпор али је успео да премости Мали Мориш, што значи да је освојио Немачку варош. Послао је гласника у Ердељ да му се упуте појачања, а 10. је вођен снажан артиљеријски двобој са граничарима у Српској вароши. Од 11. до 15. јула, у ишчекивању појачања, учврстио је своје положаје.
   „16. јула јаком топовском паљбом ућуткао сам га – бележи Карољи, очигледно мислећи на Јована Текелију – и приморао га да склони топове у тврђаву.
   17. спалио сам до темеља варош и учврстио ров пред капијом. Истога дана као и 18. и 19. тукао сам га снажно картечом и запаљивим гранатама, те је унутрашња варош највећим делом изгорела, а пожар је захватио и тврђаву. Послао сам гласнике да јаве у Ердељу, Сенти и Сегедину…
   21, 22, 23, 24. славио сам победу недалеко од Арада, у ишчекивању поруке нашег славног Господара.
   25. кренуо сам оданде пошто сам све спалио и претворио у прах и пепео.“
   Исту судбину доживели су и сви шанчеви и острва на Моришу, од Липове до Сегедина одакле су Срби, потраживши уточиште, избегли у Банат.
   У овом пустошењу Арада спаљена је и католичка црква у Немачкој вароши. Обновљена је 1710. године. О страдању српских цркава не знамо друге податке сем оних из Карољијевог дневника и једног записа из 1729. године, владике Викентија Јовановића у Туторском дневнику цркве Св. Јована Крститеља, о стању у коме се налазила ова црква: „здје како видите да церков продрта и несавршена стоји“. Отуда би се могло закључити да чак ни 1729. није потпуно обновљена.
   О војевању Јована Поповића Текелије против Ракоцијевих куруца, Вук Караџић је забележио народну песму „Бој Арађана с Комадинцима“ и објавио је у трећој књизи Српских народних песама „у којој су пјесме јуначке средњијех времена“ (лајпцишко издање 1823). Већ из првих стихова: „Пије вино Србин Тукелија / У Араду на крајини граду, / Шњиме пију четири аднађа: / Аднађ Баја и Рчковић Пеја, / Аднађ Ђурка од бијеле Сенте, / И Остоја аднађ од Арада“, препознају се неки од главних јунака – оберкапетан Јован Поповић Текелија и, највероватније, Ђурка Шевић и Остоја Текелија. У песми се описује бој код места Komadi у Бихарској жупанији.
   Године 1708-1709. Арадом је харала епидемија куге. Заразу су из Турске пренели трговци. У време куге град је скоро опустео. И граничари и аустријки официри из тврђаве напустили су град и склонили се по околним селима.
   После Ракоцијеве буне уследио је кратак период мира, а од 1716. Јован Текелија са братом Остојом и са својим крајишницима поново је на бојишту, у новом рату против Турске. Учествују у борбама за ослобођење Темишвара, гонећи Турке до коначног протеривања из Баната.
   IV
   Многи ратови и епидемије смањили су број становника Арада. Године 1720. у коморској вароши било је 166, а у војној – 412 домаћинстава. Ето објашњења зашто су крајишници своје насеље називали – Велика варош.
   Срби граничари нису били искључиво ратници. Као награду за службу у Војној граници добијали су на уживање земљу. Многи потеси у широј околини Арада били су тада познати по њиховим именима: Томашински гај, Пиперски салаш, Оровиљ салаш, Побунски гај. Поред земљорадње и сточарства бавили су се разним занатима и трговином. На списку од 410 имена према попису Срба-граничара из 1720. године, уз многа имена дописано је: трговац, занатлија, рибар, млинар, желер. На пореском списку из 1743. налазимо имена арадских граничара и „пулгера“ који су били велетрговци, дућанџије, бакалничари, винари, крчмари, џелебџије. Занатлије су биле организоване по цеховима: сабовском, кабаничарском, капамаџијском.
   Црква Св. ап. Петра и Павла била је стожер верског и друштвеног живота арадских граничара. У цркву су долазили на богослужења, присуствовали у њој црквеним обредима: крштења, венчања, опела, помена (парусија, саландара). О великим празницима било је весеља у порти. И у Араду се пуцало из прангија о Божићу, Богојављењу, Ускрсу, Петровдану али и у другим значајним приликама – о доласку у Арад митрополита Павла Ненадовића или у част Марије Терезије, о чему сведоче записи расхода у туторском дневнику: Шест фунти барута о Богојавленију, о Воскресенију за барут, што су бацате прангије, 5Ч4 фунти барута о пришествију из Карловца Архиепископа, за барут ради краљице.
   Владика Викентије Јовановић је 1728. именовао за црквене туторе: Васу Нотаријуса, Ристу Станковића, трговца, Мијата Војиновића, капетана граничарске посаде, Давида Његовановића, трговца, Крсту Чизмеџију, трговца и Радака Ћурчију, крзнара и земљопоседника.
   Арађани су давали својој цркви прилоге у новцу али и у натури: Писа Старац Борко један шиник жита/ Писа син Дамјанов једну овцу с јагњетом/ Вујица Стојанчев даде аков вина и обредним предметима: Даде господар Стојан Тодоровић у цркву Велике вароши храма свјатаго Петра и Павла једно кандило Пресвјатому Николају 52 ф. 42 х. Међу приложницима су: Рока, госпођа Текелина, супруга обрштара Јована Поповића Текелије, њихова снаха Марта, Саве-Текелиног газдарица, па Ана, супруга и Јелисавета-Чава, кћи Остоје Текелије. Оберкапетан Ђурка Шевић, командант Војне границе имао је стол у цркви. У Туторском дневнику помиње се и магистер Јован, што значи да је при Текелијиној цркви радила школа.
   Зограф Јефтимије-калуђер осликао је црквени свод 1735-39. Због честих поплава 1744. изграђен је насип на Моришу о црквеном трошку.
   Притисак католичког клера на „шизматике“-православне Србе и Румуне да прихвате унију у Арадској епархији није успео захваљујући енергичном супротстављању владике Викентија Јовановића и његовог наследника Исаије Антоновића, потоњих митрополита карловачких. Унијаћењу су се такође оштро противили крајишници. Познато је, с тим у вези дугогодишње непријатељство обрштара Јована Поповића Текелије и владике Јоаникија Мартиновића због владичине попустљивости према намерама католичког клера.
   V
   Под теретом великих дажбина, сељаци зарадске и суседних жупанија побунили су се против својих властелина. Вође устанка (Шебешћен, Сич, Сабо, Силаши) успеле су да за своју ствар придобију осамдесетогодишњег печканског капетана Перу Јовановића Сегединца. Он је о припремама за устанак обавестио свог претпостављеног оберкапетана Ђурку Шевића и капетана Јована Штрбу. Мада се нису придружили побуњеницима, нашта је рачунао капетан Пера, чак су учествовали у борби против устаника, изведени су пред суд зато што нису пријавили властима о намерама вођа устанка. Стар и болестан оберкапетан Ђурка Шевић умро је у Будиму 3. марта 1736. Двадесет дана касније после свирепог мучења погубљен је и Пера Сегединац. „На српској цркви у Будиму звонила су звона за капетана Перу“.
   Три сина Јована Поповића Текелије борила су се, предводећи поморишке граничаре, у Другом турском рату 1737-39. Ранко је учествовао у борбама код Ниша и Видина, а млађи брат Михаило-Мишко на челу арадских хусара борио се у Банату, код Мехадије. Најмлађи од четвотице браће Себастијан-Сава, хаднађ (поручник) погинуо је у том рату.
   Николаје Стојка де Хацег, протојереј мехадијски, у својој Банатској хроници помиње потиске и поморишке граничаре под командом оберкапетана Текелије како, на путу за Видин, пролазе кроз Мехадију у пролеће 1737. године. Ту се на Белој реци сукобише две војске, аустријска и турска. У аустријском табору налазили су се и велики војвода (херцог) Франц Лотариншки, супруг Марије Терезије, и његов брат принц Карло. У жестоком боју Турци су потучени. Текелијини коњаници храбро су се држали. Да ли је можда у том боју погинуо Себастијан-Сава Текелија?
   Мештанин харамбаша Петар Ванче као водич, са 12 момака и граничари Мишка Текелије као војна пратња, пребацили су Лотариншке-херцога и принца кроз тешко проходни и тада несигурни Мехадијски кланац до безбедног места Слатина, код Карансебеша, где се налазио аустријски коњички пук.
   Рат за аустријско наследство 1741-1748. био је последњи у коме су учествовали поморишки граничари пре коначног укидања Крајине. Команду арадске компаније преузео је од оца Ранка тада двадесетједногодишњи поручник Петар Текелија, који ће војну каријеру од 1748. наставити у Српском хусарском пуку руске царске армије.
   VI
   После Пожаревачког мира 1718. Потиско-поморишка војна граница изгубила је на значају јер се државна граница према Турској померила далеко на југ. Та околност и нагодба царице Марије Терезије са угарским племством биле су пресудне у доношењу, на сабору у Пожуну 1741. закона о развојачењу Границе и инкорпорацији њене територије у жупаније. То је изазвало велико незадовољство граничара јер им је остављено да се определе: да задрже припадност војном сталежу под условом да напусте своје домове и имања и преселе се у Банат, на нову границу, или да постану „паори“ (јобађи, желери) на поседима мађарске властеле. Разлог већ поменутог доласка митрополита Ненадовића у Арад највероватније стоји у непосредној вези са потребом смиривања крајишничког бунта. Генерал Енгелсхофен, војни командант Баната, је, такође, долазио у Арад и на зборовима официра и граничара образлагао царску одлуку о развојачењу крајина. Међутим, ни протести на многобројним зборовима крајишника, ни молбе митрополита Ненадовића упућене Двору нису умилостивиле Марију Терезију. Мада власти нису журиле са применом 18. законског члана из 1741. распуштање Крајине је ипак спроведено у потпуности до 1751. године.
   Развојачење Поморишке границе почело је с јесени 1744. када прелазе у надлештво Арадске жупаније: Охаба, Вилагош, Галша, Јенопоље, Арад, Зиманд. Арад постаје јединствен коморски град 1746. стављањем под исту администрацију обе вароши-српске и немачке. Марија Терезија је то одобрила и потврдила царским указом 21. јануара 1747. године.
   Ево како су сами Арађани-крајишници забележили за потомство нестанак Поморишке крајине даном уклањања њених симбола-ратних застава: 1751 -га љета, у Араду, ијунија 13-га донеше от Поморишке крајине 17 барјака коњички и пешачки у нашу цркву, то јест храма Свјати апостолов Петра и Павла, и сије вписах последњим на спомен да може знати каде је покварена Поморишка крајина. Од речени 17 барјака пак однеше у новонарежденој Милицији банатској 6 барјака из здјешне цркве ное[м]брија 22. д[не] 1752. Тога дана, беше недеља, тутори су укњижили приход: Каде барјаке 6 однеше из црквеу Банат, изпросисмо 12 ф[оринти] 30 х[елера].
   Разочарани безобзирношћу Бечког двора, многим раније учињеним неправдама, верском нетрпељивошћу католичког клера, одлучили су се за сеобу у Русију. Нису послушали митрополита Ненадовића да се не селе, да остану овде. Први талас сеоба кренуо је у јесен 1751. Уследио је нови, следеће године. У арадским архивима налази се богата, у српској историографији још необрађена, грађа о сеоби у Русију, која се отегла без мало читаву деценију 1751-1760 па и после тога. На сеобу су подстицали и руски емисари, официри Српског хусарског пука, међу њима и капетан Петар Текелија који је тада боравио у Араду.
   VII
   Током прве половине 18. века, Срби су били већинско становништво Арада. Према списковима пореских обвезника из тог периода, од укупно 542 опорезована домаћинства 341 било је српско, 106 немачких, 75 румунских, 38 мађарских и 2 грчка. Не само о бројној премоћи, него и о значајној војној и економској улози Срба у Араду, о њиховом утицају у локалној администарцији и православној црквеној хијерархији Арадске епархије, која је припадала Карловачкој митрополији, говори добар познавалац историје Арада, румунски публициста Исаија Толан.
   Масовном сеобом у Русију и пресељењем једног дела крајишника у Банат, етничка слика Поморишја битно је промењена. О томе историчар др Душан Ј. Поповић каже: „Развојачењем Поморишке границе и сеобама нашег живља са тога подручја, Поморишје је изгубило српски етнички карактер. Овај крај заузели су Румуни и Мађари. Нека су места опустела, а у некима су Срби остали сасвим незнатна мањина.“ За већ поменутог Исаију Толана, одлазак Срба из Поморишја представља „срећан догађај“ јер, констатује он, „Румуни су попунили место које је остало празно одласком Срба.“ Вредно је помена да се, у том вишегодишњем етничком превирању, у Араду догађа нешто особено, сасвим неочекивано – док многи Срби одлазе у сеобу, други пак долазе у Арад да се ту трајно населе. Према попису арадских улица из 1783. на западном крају Српске вароши појављује се нова четврт – Прњавор – у којој су, од 27 домаћинстава, 23 била српска (Стефан Брзак, Андрија Брзаков, Јова Васић, Јоца Михајловић, Јова Моља, Митар Поповић, Јова Свирац, итд.) Карактеристични су и називи улица: Криви ритер, Вишње, Бурјана, Шуваклија.
   Упркос правом егзодусу средином 18. века, којим се драстично смањује српска популација у Поморишју, у Араду Срби ће и даље, више од сто година, представљати довољно бројну, економски снажну и утицајну етничку заједницу.

   Одговори

6. 10. август 2017. у 05:49

   vojislav ananić

   СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ИЗ РУМУНСКОГ БАНАТА
   1912-1918.
   – Илија Петровић

   САЖЕТАК: У ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе 1912—1918. године учествовао је и велики број добровоqаца из српских прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева под вишевековном или вишедеценијском аустријском или угарском окупацијом: једни су пребегли у Србију или у Црну Гору на самом почетку ратних операција, други су српској војсци приступили после заробqавања на српском или руском ратишту, а знатан број пристигао је из Сједињених Америчких Држава. Иако је највећи број добровоqаца из прекоморских земаља на ратиште дошао од августа 1914. до пролећа 1917. године, података о њима нема; само можемо претпоставити да се међу њима налазио и понеко рођен у румунском Банату. Највећим делом, овај рад бави се добровољцима из исељеништва, који су на Солунски фронт пристизали током последњих двадесетак ратних месеци.

   КЉУЧНЕ РЕЧИ: Српски добровољци, 1912—1918, Војводина Српска, балкански ратови, Сарајевски атентат, Први светски рат, ратни заробљеници, Прва српска добровољачка дивизија, Добруџа, прекоморске земље, исељеништво, румунски Банат, Солунски фронт.

   Српски добровољци. Изузетно значајну улогу у многим војним активностима српске војске током Првог светског рата имали су ратни добровољци у њеном саставу. Једним делом били су то ратници без војне обавезе који су се у српској војсци нашли по сопственом избору, али је велики број међу њима потицао из крута ратних заробљеника из аустроугарске војске, било са српског, било са руског фронта. Исто тако, приближно педесет хиљада аустроугарских војних обвезника (и других), из српских прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева под вишевековном или вишедеценијском аустријском или угарском окупацијом, пребегло је у Србију на самом почетку ратних операција и добровољно ступило у српске војне, пограничне или жандармеријске формације (1, 298). Борећи се у српској и црногорској војсци, под српском заставом, добровољци су се у светском рату одушевљено борили за ослобођење свих Јужних Словена из Аустро-Угарске и за њихово уједињење са Србијом и Црном Гором, а многи од њих дали су у тој борби и животе.
   Ови Ворници Отаџбине, како их често називају, учешћем у добровољачким јединицама јасно су исказали своје непристајање на неприродно стање наслеђених односа. Без обзира на трајање једне или друге окупације, и имајући на уму даље територијалне претензије угарског или аустријског окупатора према Српској земљи, за Србе рођене у сенци хабзбуршке круне и затечене уочи Првог светског рата у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, Херцеговини и Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патриотски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле отаџбина, једнако као што ни Турска током петвековне окупације није могла бити отаџбина Србима из Шумадије, Рашке, Зете, или Топлице, на пример. Рат за рачун Аустро-Угарске није могао бити рат за њихове интересе, ни по простору на коме се ратовало, ни по избору ратног противника. Има ли се све то у виду, постаје сасвим извесно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева својим масовним учешћем у саставу српске војске и сопственом жртвом за одбрану Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе у ствари зачели и велики национални покрет за ослобођење сопствене отаџбине (2, 90—91).
   Непосредни разлози за нарастање ослободилачког духа међу Србима затеченим под аустријском или мађарском окупацијом били су: револт због анексије Босне и Херцеговине, тријумфални оружани поход Србије и Црне Горе у балканским ратовима 1912. и 1913. године, као и аустроугарски изговор да због Сарајевског атентата завојшти на Србију. Брутално држање Аустро-Угарске према Србији револтирало је и један мали број југословенски оријентисаних Хрвата и Словенаца, пре свега младих. Као клица тог покрета и несумњиви симбол такозваног југословенског патриотизма и доцнијег чемерног заједништва у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и двема Југославијама, јављају се бројне добровољачке групе придошле из јужних крајева Аустро-Угарске, из руских заробљеничких логора и, нарочито, из прекоморских земаља (2, 91). У ову последњу групу сврставају се најпре добровољци приспели на балканско ратиште из обеју Америка, али и из Новог Зеланда, Аустралије, Мале Азије, Јужне Африке, Египта, Италије и Француске, пошто о добровољцима из других земаља скоро да и нема трагова. Ако их је и било, увек се радило о малом броју.
   Како је то касније писао један од тумача српског добровољачког покрета, они су били не само физичка, него и морална подршка Србији. „Добровољци су у све битке ступали храбро и са заносом. По својој изричитој жељи, по правилу су се налазили у првим борбеним редовима. Када су други застајали пред непробојним зидом непријатеља, јављали су се добровољци да зид пробију и сруше, па коштало да коштало, а то је често коштало живота, знали су то унапред… Они су били највећи и најпожртвованији неимари будуће заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца” (3).
   Исељеништво у САД. С разлогом је Лазар Ракић записао да је „крајем Х1Х и почетком ХХ века, у време велике емиграције радне снаге, Аустро-Угарска (…), ca неким источноевропским земљама, имала улогу набављача јевтине радне снаге за развијеније земље Запада, нарочито САД и Канаду. Само из Угарске, у чијем саставу је у то време и Војводина, иселило се око 1,500.000 људи”. Према америчким службеним подацима, из Аустро-Угарске се од 1887. до 1902. године иселило око 1.096.000 лица, од којих је већина била из Угарске. Од јула 1905. до краја јуна 1906. године преко Атлантика је прешло скоро 224.000 аустроугар- ских грађана, од чега нешто преко 128.000 из Угарске. Током 1907. године иселило се из Угарске око 200.000 лица, да би се наредних година, појединачно гледано, тај број смањивао и у години уочи Великог рата спао на око 100.000 душа. Од 1. августа 1904. до 11. марта 1906. године, из Баната се са дозволом иселило 29.832, а током 1906. године око 17.000 особа. Нешто мање исељеника било је из Бачке (током 1902. и 1903. године исељено је 13.997 лица), а из Срема, који је, истина, имао најмање становника, за првих десет година XX века просечно се исељавало око 1.300 лица годишње. Додају ли се свим тим цифрама бројни илегални исељеници, биће много јасније о каквим се демографским променама тада радило. Ако се зна да Угарска није негирала да су „некада главни мотиви емиграције представљали политички и верски узроци, данас главну улогу имају економски узроци”, биће разумљивије што су се у приличном броју исељавали и Срби, не баш богатији друштвени слој, али зато верски и национално угњетени (4, 90—93).
   Добровољачки покрет у исељеништву. Добровољачки покрет међу српским исељеницима у Америци, снажно испољен у балканским ратовима, са несмањеним одушевљењем развио се и у првим месецима Великог рата. Без обзира на дипломатске жеље Србије и Црне Горе, српски исељеници почели су да се спонтано окупљају, исто онако као што су то чинили и током балканских ратова. У мањим групама или појединачно, о свом трошку, део њих одмах се запутио на српско ратиште. Већ почетком августа, не чекајући на позив, и многи Црногорци кренули су пут отаџбине. Знајући то, црногорска влада затражила је од својих конзулата у Италији и Француској да прихвате све повратнике из Америке и да их преко Италије упуте у Црну Гору. Посебно им је стављено на знање да добровољце нипошто не упућују преко Аустрије и Немачке, пошто би тамо били „ухапшени или стрељани као шпијуни”.
   Кренули су на српско ратиште и бројни Срби из крајева западно од Дрине и северно од Дунава и Саве, тако да је београдска Политика (5, 27. јул/9. август 1914) могла јавити оно што званична историјска наука „југословенске” школе још увек потпуно прикрива: „Из Њујорка се кренуло паробродима „Звезда” и „Европа” пет хиљада Срба и Хрвата који хитају као добровољци у Србију. Од Вордоа (Бордоа, у Француској — И. П.) они ће наставити пут преко Француске и Италије до Барија, где ће их сачекати један грчки брод за Солун. Међу америчким Србима и Хрватима, нарочито онима који су аустро-угарски поданици, настало је невиђено одушевљење. Много хиљада њих чекају прве бродове na да пођу у стару домовину и учествују у сахрањивању Аустрије. Универзитетски професор, мисионар Михаило Пупин даје од своје стране новчану помоћ свима борцима који немају средстава за пут”
   По несрећи, из много разлога, никад се неће сазнати колико је добровољаца учествовало у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе (1912—1918), а још је мање могућности да се сазнају сва њихова имена. „Целе породице, па чак и мале заједнице, ишчезле су без трага и никада се више за њих није чуло” (6, 184—185). За судбину многих добровољаца нису сазнали чак ни њихови најближи, а за немали број, нарочито оних који су радили у Сједињеним Америчким Државама, није се ни знало да су ратовали као добровољци, још мање да су погинули на неком од европских ратишта, углавном у Србији и на Солунском фронту (7, 16).
   Извесно је да су се међу добровољцима нашли скоро искључиво Срби, свих 98,5 одсто, а Никола Радојчић казује да су „међу овима на првоме месту Босанци и Херцеговци, а одмах иза њих Војвођани. Веома је занимљиво истакнути какав је био одзив самих Војвођана по покрајинама: На првоме месту стоје Банаћани, на другоме Сремци, а на трећем Бачвани и Барањци. Зашто међу Војвођанима Банаћани на првоме месту? На ово питање је лако дати сигуран одговор: Зато што су дознали да је Банат обећан Румунији, ако ступи у рат, а они су били спремни — пре сви изгинути него доспети у Румунију; ова је, једва, објавила рат Аустро-Угарској 27. августа 1916; већ пре тога, 29. априла 1916, било је у четири добровољачка пука 3.758 Војвођана, а 6. септембра исте године попео се број добровољаца, официра и војника, из Војводине на 6.225” (8, 203). Овом цифром обухваћени су само добровољци из састава Прве српске добровољачке дивизије који су 7. септембра 1916. године уведени у бој на Добруџи, а непосредно пред пробој Солунског фронта, у српској војсци налазило се најмање 8.000 Срба из Војводине Српске.
   Добровољци из прекоморских земаља. У времену од августа 1914. до краја јануара 1917. године, америчке власти су, правдајући се неутралношћу, на разне начине ометале купљење српских добровољаца, не само оних који су били аустроугарски држављани. Добровољачки спискови тих година нису ни прављени, а добровољци се према некој од америчких лука нису ни кретали у већим групама; само можемо претпоставити да се међу њима налазио и понеко рођен у румунском Банату.
   Стога, у наставку можемо дати само имена српских добровољаца који су из Сједињених Држава приспели на Солунски фронт од почетка фебруара 1917. до краја октобра 1918. године (9, 77—300):
   Апостоловић, Јефто Томин — 1868, Молдова, земљврадник
   Аранђеловић, Тома Радин — 1893, Ченеј, земљорадник
   Арсић, Васа Васин — 1889, Немет, земљорадник
   Бакић, Рада Мијин — 1880, Српски Семартон, земљорадник
   Баланџан, Милош Данин — 1885, Српски Сенпетер, пекар
   Бојета, Јоца Симин — 1884, Темишвар, земљорадник
   Величов, Милан Ранков — 1881, Српски Сенпетер, звмљорадник
   Диму, Јован Симин — 1847, Рерој Долж(?), земљорадник Ђаковић, Мирко Аксентијев — 1876, Чанад, земљорадник Јовичић, Јован Перин — 1881, Иванда, земљорадник Јорговановић, Светислав Васин — 1885, Немет, земљорадник Кеврешан, Никола Николин — 1885, Краљевац, земљорадник Корат, Никола Иванов — 1893, Топрђа/Велики Сибин, земљорадник Корђош, Рада Средин — 1882, Варјаш, земљорадник Крачун(овић), Паја Илијин — 1884, Чанад Кукуљ, Тоша Мијин — 1866, Ченеј, земљорадник Лазарев(ић), Рада Живков — 1893, Варјаш, земљорадник Марјановић, Лешко Живков — 1883, Нађвола, земљорадник Марков, Жива Стојанов — 1884, Дињаш, земљорадник Митрофан, Иван Томин — 1891, Корнацељ/Клуж, земљорадник Мићин, Рада Ђуричин — 1888, Саравола, гвожђар Мишић, Јова Јоветин — 1874, Дента, опанчар Муита(?), Јован Николин — 1882, Телмаћен/Ердељ, тесар Недић, Арон Ђокин — 1896, Мали Бечкерек, лимар Николић, Димитрије Јованов — 1894, Станчево, трг. помоћник Николић, Стеван Аркадијев — 1886, Варјаш, земљорадник Новић, Ђура Ђурин — 1891, Чанад, земљорадник Огњановић, Јоца Савин — 1887, Српски Семартон, земљорадник Павловић, Илија Живков — 1877, Српска Пожежена, земљорадник Пасуљски, Драгутин Обрадов — 1893, Српски Семартон, земљорадник Плавшић, Макса Лазин — 1883, Гатаја(?), земљорадник Ристан, Ђорђе Живин — 1892, Станчево, земљорадник Ружић, Петар Живин — 1886, Луговет, земљорадник Србу, Коста Петров — 1876, Темишвар, земљорадник Сујић, Јоца Тодоров — 1882, Краљевац, земљорадник Штрумбергер, Алексије — 1877, Арадово, војни капелан.
   Добровољци у Пивковом батаљону. У саставу такозваног Пивковог батаљона, оформљеног на италијанском фронту, ратовало је и неколико бивших аустроугарских војника рођених у Румунији (9, 79—300), али они (као ни остали припадници тог батаљона), због војних и политичких препрека постављених у Италији, нису доспели на Солунски фронт; без обзира на то, њима је после рата признат статус српских добровољаца:
   Далеш, Танас — Пивков батаљон Клајан,
   Павел — Пивков батаљон Сецосиану,
   Ромулус — Пивков батаљон
   Сирко, Јован — Пивков батаљон
   Стан, Илија — Пивков батаљон.
   Добровољци у медицинским мисијама. Дописујемо овде и имена двоје српских добровољаца (рођених у Румунији) у медицинским мисијама уз српску војску (1912—1918):
   Валентина Бостан — Бесарабија, болничарка у руској мисији
   Др Франц Лерер — лекар хирург.
   Доктор Лерер, школован у Букурешту, Берлину и Паризу, лечио је српске рањенике из Другог балканског и Великог рата.
   Госпођица Бостан бринула је о црногорским рањеницима из Мојковачке битке а, највероватније, и на Солунском фронту; кажемо: највероватније, због тога што се она у међувремену удала за Петра Милова Мартиновића (Цетиње, 10/22. мај 1881 — Београд, 27. јануар 1940), артиљеријског бригадног ђенерала црногорске војске, начелника Штаба Санџачке војске и команданта Јаворског одреда на почетку Великог рата. Ђенерал Мартиновић био је стварни командант црногорске војске у Мојковачкој бици, када се налазио на челу Прве санџачке дивизије. После црногорске капитулације (јануара 1916) приступио је српској војсци и, без обзира на то што му је био признат само пуковнички чин, наставио је да ратује. (Није желео да коментарише такав поступак српске Врховне команде, а покушај Милана Кашанина, Мартиновићевог ордонанса на Солунском фронту, потоњег српског академика, да нешто сазна о тој појединости, окончан је штурим одговором „ја сам сада српски пуковник и готова ствар”.) Године 1916. послат је у Одесу, у састав Прве српске добровољачке дивизије; учествовао је у борбама на Добруџи, а тамо је 7. октобра исте године рањен. На Солунском фронту, био је командант Првог пука Југословенске дивизије, а петнаестак дана по пробоју фронта послат је на Цетиње да тамо буде помоћник команданта дивизије. До пензионисања (1930), обављао је више високих војних функција.
   Кашанин је касније још записао да „исправнијег, искренијег, поштенијег, храбријег, васпитанијег и културнијег човека ретко сам када и видео и срео. То је био збиља господин!” Пуковник Мартиновић окончао је живот самоубиством; по Кашаниновом сведочењу, „имао је рак” (10, 66—70).
   Уз причу о госпођици Бостан, напомињемо још да њен завичај — Бесарабију, област између Дњестра, Прута, дунавске делте и црноморске обале — сматрамо делом румунске земље; у средњем веку она припада Молдавији, од 1503. до 1812. њом су управљали Турци, од 1812. „ушла” је у Русију, 1856. године поново је у Молдавији, после Берлинског конгреса враћена је Русији, да би после Великог рата била прикључена Румунији; јуна 1940. опет се нашла у Русији, односно Совјетском Савезу, што је потврђено и париским Мировним уговором из 1947. године; тада је њен већи део укључен у Молдавску ССР, а мањи у Украјину, а такво стање задржано је и после распада Совјетског Савеза (11, 375).
   Још три имена. Надељени су добровољачком компетенцијом (земљом) у Старом Ђурђеву, добровољачкој колонији код Темерина, следећи добровољци:
   Вујковић, Милан Костин — 1884, Варјаш, неборац
   Рајић, Милан Пајин — Чаково (погинуо на Торлаку 1915. године, у одбрани Београда), борац
   Шевић, Александар Јованов — 1889, Рудна, борац.
   Са сигурношћу се може рећи да је Рајић у Србију пребегао на почетку рата, док би преостала двојица могла бити из круга ратних заробљеника.

   ИЗВОР: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК, 4, НОВИ САД, 2006.

   Одговори

7. 10. август 2017. у 06:14

   vojislav ananić

   Арад кроз време – Aradul de-a lungul timpului, књ. 1-13,
   Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2000-2012.

   Арад је град на западу Румуније, смештен делом у Банату, а делом у области Кришани; кроз њега протиче река Мориш и уједно је то главни град истоименога округа. За српску историју везан је још од средњег века, пошто су га већ тада насељавали наши сународници. Њихов број знатно се повећао после Карловачког мира 1699, те у XVIII веку срећемо бројне српске породице у Араду, међу којима су свакако најзначајнији Поповићи Текелије. Српско становништво је у првој половини XVIII века било чак и већинско у овом граду. Арад је до 1741. године био седиште Поморишке војне границе у чијој су одбрани од турских напада Срби у значајној мери учествовали и дали велик допринос. Нажалост, број становника који се изјашњавају као Срби до данашњих дана опао је на испод 1000 душа, али су припадници нашег народа оставили неизбрисив траг у историји Арада и околине, што је претежна тематика у више свезака публикације Арад кроз време чијим се представљањем у овом раду бавимо.
   Књиге које су пред нама представљају, заправо, зборнике радова са симпозијума одржаних у Араду од 1999. до 2011. године. Као приређивач зборника и организатор прва три симпозијума помиње се Сима Жарков, а организатори наредних седам скупова били су Сима Жарков и Божидар Панић, при чему је приређивач 4. књиге зборника био Душан Ј. Попов. Једанаести зборник приредио је Љубомир Степанов који је у 12. књизи припремио и избор из радова објављених у серији Арад кроз време од 2000. до 2010. године. Приређивачи, до сада последње објављене, 13. књиге, јесу Стеван Бугарски и Љубомир Степанов. Ова књига садржи радове с тематског научног скупа „Сава Текелија и Арађани“. До 4. књиге сви текстови су објављивани двојезично, тј. превођени са српског на румунски или с румунског на српски, а од 5. књиге радови су готово искључиво штампани на језику њихових аутора. Обим ових тринаест публикованих зборника варира од примерака који имају око 90 страница, до оних који су штампани на више од 200 страна. Већина текстова опремљена је библиографијом, тј. списком коришћене литературе, а неки и графичким прилозима, као што су: портрети личности, ликовне представе тврђава и градова, фототипске странице раније објављиваних књига или табеле. Радови нису увек уједначени по квалитету, али су занимљиви, и видљива је жеља њихових аутора да дају допринос стварању што комплетније слике о животу Срба на западу Румуније.
   Разнолике су теме којима се до сада бавило више десетина учесника арадских симпозијума и аутора у зборницима. Приличан је број радова о знаменитим Србима пореклом из Арада и Румуније или о људима који су се бавили изучавањем српско- -румунских односа. Тако су о племићу и правнику Сави Поповићу Текелији и његовом делу писали Љубивоје Церовић (књ. 1), Младенко Кумовић (књ. 2) и још четрнаест учесника поменутога тематског научног скупа (књ. 13); о првој српској списатељици модерног доба Евстахији Арсић – Владимир Миланков (књ. 2); о оперском певачу Стевану Дескашеву – Раша Попов (књ. 2) и Иван Попов (књ. 7); о архитекти Емилу (Милану) Табаковићу – Георге Ланевски (књ. 3); о грофу и великом жупану Петру Чарнојевићу – Душан Дејанац (књ. 5); о команданту Поморишке границе Јовану Поповићу Текелији-Љубивоје Церовић (књ. 7) и Љубомир Степанов (књ. 10); о вођи сељачке буне Пери Сегединцу – Божидар Панић (књ. 7); о митрополиту Сави Бранковићу – Стеван Бугарски (књ. 9); о школском реформатору Теодору Јанковићу Миријевском – Драго Његован и Биљана Ратковић Његован (књ. 10); о грофу Сави Владиславићу Рагузинском – Драго Његован и Синиша Јокић (књ. 10); о сликару Ивану Табаковићу – Божидар Панић (књ. 11); о сликару Константину Глигоријевићу Данилу – Радоје Драшковић (књ. 11) итд. Ове и још многе значајне личности, као што су ликовни уметници Стефан Тенецки, Никола, Душан и Стеван Алексић и др., помињу се у контексту научног интерпретирања историјских чињеница везаних за неке конкретне историјске догађаје, појмове или процесе, а који су главни предмет интересовања у појединим текстовима.
   Чести су радови и о племићким породицама где се посебно истичу Текелије, што нимало није чудно када се узме у обзир значај и утицај ове породице не само на историју Арада него и на целокупну историју Срба на источним границама Хабзбуршке монархије током XVIII и у првој половини XIX века. Истраживачи су у неколико радова пажњу посветили и изузетно важној проблематици расформирања Потиско-поморишке војне границе (1741), као и овим догађајем узрокованим сеобама српског становништва. С подручја Арада и Поморишја у Русију је средином XVIII века ради очувања привилегованог војно- политичког статуса и своје православне вере отишло више хиљада Срба.
   Бележимо неколико занимљивих радова из црквене историје о манастиру Бездину, свештеницима Текелијине цркве у Араду, градским црквама, те Цркви Светог Јована Крститеља у Арадском Ћуковцу. Поред историјских текстова, који преовлађују, драгоцени су прилози из етнологије (народни и верски обичаји, игре, митологија), уметности и књижевности (музика, лектира српске арадске интелигенције, поезија, сликарство, позориште), мас-медија, про- свете и школства, области културних веза, топонимије, права, туризма и бројних других.
   У 2. књизи серије Арад кроз време (2001, стр. 8-17) налази се рад Љубивоја Церовића „Срби у Араду“. Аутор на почетку износи податке о помену Срба у Араду од друге половине VI века и прати историјат града током овога периода. Срби долазе у неколико таласа, а нарочито после пада српске Деспотовине 1459. када су пристигли војводе Јакшићи који су у близини Арада подигли и чувени манастир Бездин. Потом се у хронолошком низу укратко описују најбитнији догађаји из историје овога подручја, а у којима су Срби имали значајну улогу. Такви су: устанак из 1594, ослобађање од турске власти и успостављање Арадске епархије, формирање (1702) и укидање (1741) Поморишке границе, сеобе Поморишана у Руско царство (1751-1752). Церовић упознаје читаоца и с развојем српског школства у Араду, позоришним животом и истакнутим Србима Арађанима, међу којима посебно место припада Сави Текелији. Аутор се бави и привредним животом града, учешћем његових становника у светским ратовима и животом арадских Срба после ових судбоносних сукоба. Рад се завршава кратким изношењем данашњег стања у којем се налази српска заједница.
   Аутор још једног од занимљивијих прилога у овој, 2. књизи зборника је Влади- мир Миланков. Реч је о тексту о Евстахији Арсић, првој српској књижевници модерног доба (стр. 35-50). Она је рођена 1776. године у Иригу, где је завршила основну школу. Још као млада двапут се удавала, остајала удовица, а потом се и трећи пут удала и то за арадског сенатора и просветног добротвора Саву Арсића. Пошто се одувек интересовала за књигу и читање, изузетно ју је радовало што је у свом новом дому затекла добро уређену и богату библиотеку. Није мање значајно ни то што је имала подршку и наклоност мужа за свој литерарни рад. Постала је српска списатељица када је 1814. штампала књижицу Совјет матерниј предрагој обојега пола јуности сербској и валахијској…, из које се види да је била упозната с делима античких класика и савремених, како страних тако и домаћих, књижевника и научника (Рајић, Кенгелац, Стојковић, док је нарочито ценила Доситеја). Своју другу књигу Полезнаја размишленија о четирех годишњих временах… објавила је 1816. године. И у њој се, као и у претходној, смењују стихови и проза, а провејавају космополитски дух и жеља за просвећеношћу. Евстахија се претплатила на готово све српске књиге публиковане између 1809. и 1839, а била је пренумерант неколико новина, алманаха и Летописа Матице српске. О њеном књижевном раду писали су Младен Лесковац, Милан Богдановић, Васа Стајић. Својим прилогом од 50 форинти 1838. године постала је прва Српкиња чланица Матице српске, а била је и добротвор већег броја установа и институција. Преминула је 1843. године у Араду.
   Елена Родика Колта (Elena Rodica Colta) написала је на румунском језику рад „Лектире српске арадске интелигенције при крају XVIII и у првој половини XIX века“ (књ. 3, 2002, стр. 33-50). Ауторка се бавила истраживањем питања које су књиге у поменуто време у Араду биле доступне становништву. Њен други задатак био је да се утврди у које се категорије могу сврстати пренумеранти ових књига, тј. тадашња српска интелигенција. Као илустрација градског живота у поменутом периоду, укратко су представљени изглед Арада, његове димензије, етничка структура, образовни и културни живот. Арад није имао штампарију до 1819, нити књижару до 1827, па су књиге долазиле споља. За потребе Срба набављане су испрва већином црквене књиге, а касније у већем броју и лаичке. Највише су куповане књиге на српском и латинском језику, а потом на немачком, мађарском и румунском. Већина их је долазила или из угарских штампарија, или из штампарија с подручја Кнежеви- не Србије. Ако изузмемо црквену тема- тику, било је ту филозофских (Elementa Philosophiae, Philosophia rationalis, Philosophia moralis), историјских (Општа античка и модерна историја, Историја Словена, Повјестница Сербского народа), правних (Elementa Jurisprudentiae Hungaricae, Praxis Juridica Civiles), природњачких, белетристичких (Теле- мах, Робинзон Крусо), педагошких књига. Међу највеће претплатнике спадају српски свештеник Георгије Петровић и његов сина Андрија, а ту су и Василије Петровић, те свештеник Сава Секулић. Све до данас очуване књиге српских арадских интелектуалаца с краја XVIII и током прве половине XIX века сведоче о њиховој просвећености и широкој лепези интересовања.
   Рад „Црква Светог оца Николаја у Араду – прва црква српских граничара крајем XVII и почетком XVIII века“ написао је Божидар Панић (књ. 4, 2003, стр. 17-24). Аутор износи чињенице о стварању насеља на речном острву код Арада за што је заслужан Јован Поповић Текелија. Ово насеље названо је Српска или Велика Варош, имало је сопствену администрацију и било потчињено Дворском ратном савету у Бечу. По свом доласку граничари су започели градњу, за оне услове, монументалне цркве која је завршена за четири године (1698- 1702). Како би се и у том периоду изградње вршило богослужење, направљена је одмах црква брвнара или плетара посвећена Светом оцу Николају. Аутор чланка, користећи оновремене изворе, извлачи закључак да се ова црква налазила на месту старог граничарског гробља око 200 м од Текелијине цркве. Нису позната имена свештеника Цркве Светог Николаја, нити када је нестала, али су неке од утвари те старе цркве пренете у нову – Светих апостола Петра и Павла.
   Љубомир Степанов и Стеван Бугарски објавили су рад „Демографска слика Поморишја после сеоба Срба у Русију“ (књ. 5, 2004, стр. 7-21). У тексту се баве насељима са територије данашње Румуније, а у првом делу говоре о демографским померањима до сеоба у Русију (средњи век, формирање и развојачење Поморишке Крајине). Посредни докази наводе на закључак да је у Араду и околини број граничара досељених после 1698. надмашио по броју дотадашње српско становништво. После ратовања у првој половини XVIII века, развојачења и исељавања у Русију, драстично је опао број Срба на овом подручју, што се није дало поправити ни у првој половини XIX века. Пример за то аутори нам дају на основу незавидног стања у црквама, изнетог у архијерејском попису из 1759. године, а који обухвата вароши Надлак и Печка и село Торња. Демографску слику после јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1864. аутори су пратили на основу разних извора, те црквених и државних пописа. Резултате прикупљене за период од 1868. до 2002. године презентовали су табеларно и графички. Закључци су више него јасни: Срба је у Поморишју мало и све мање, а њихов удео у целокупном становништву је незнатан и у сталном опадању. Аутори истичу да је нада за преостале Србе из Поморишја одржавање веза са Србима из осталих места и њихово учешће у културним активностима Срба у Румунији
   Пажњу читаоцима скрећемо и на текст Душана Дејанца „Српске народне школе у Поморишју“ (књ. 11, 2010, стр. 39-58). Дејанац је писао о раду клирикалних школа и историјском контексту који их је пратио. Истакао је улогу Теодора Јанковића Миријевског, Уроша Несторовића и Луке Кенђелца у раду државних школа, а потом објавио резултате извештаја из 1863. годи- не о стању у српским народним школама Поморишја и анализирао стање у српским школама за цео XIX век. Аутор је у свом тексту пренео и неколико интересантних стечаја за учитеље које су у Застави и Бранику расписивали надлежни месни школски одбори.
   Свих тринаест књига зборника Арад кроз време представљају највећим делом стручно, научно утемељено и занимљиво штиво чије излажење треба подржати и неговати, како би се међу савременим и будућим генерацијама одржала или можда тек стварала свест о значају и историјским дометима деловања српског народа и у оним крајевима који нису често у жижи наше стручне, а поготово шире јавности.
   Драган Тубић

   ИЗВОР: Темишварски зборник, 7, Нови Сад, 2014.

   Одговори

8. 10. август 2017. у 06:28

   vojislav ananić

   СРБИ У ТЕМИШВАРУ-Стеван Бугарски, Љубомир Степанов

   Завичајна историја градова и насеља значајних за српски народ богатија је за дело посвећено Темишвару, које први пут посебно обухватно сагледава прошлост српског живља у њему. Срби су били старо становништво Темишвара и целог Баната, у чијој су се бурној прошлости мењале државе, границе и друштвено-политичке и економске прилике („Ми нисмо расејање, ми стојимо на месту а државе се врте око нас“ – С. Бугарски). У животу града, Срби су имали значајан културни, економски и политички утицај. Темишвар је настајао и растао постепено укључујући у себе околна места и нова насеља. Традиционално, Срба је било у централном кварту града, Фабрики, и приградској Мехали, организованих око своје три цркве.
   Аутори ове књиге су међу маркантним личностима културног живота Срба у Темишвару и Румунији. Стеван Бугарски је студиозни истраживач српске духовне и културне баштине у Румунији. Писац је научних радова, чланака, приказа књига, превода, приповедака итд. И Љубомир Степанов, као монограф, у својим радовима бавио се разним аспектима постојања Срба у Румунији. Заједничким напорима ове двојице аутора објављено је неколико дела, међу којима је и претходница ове књиге, посвећена Србима у темишварском насељу Мехали, такође у издању Савеза Срба у Румунији.
   Књига је писана, како истичу аутори, на основу документације и веродостојних казивања, у условима када су архивски фондови крњи и несређени, а казивања постају све шкртија и несигурнија. За допуну су коришћени посредни извори, а многи Темишварци су помагали у послу. Књига је, у знатној мери, настала на основу сажетих ранијих радова аутора и других стваралаца. Текст је праћен научним апаратом, навођењем извора и литературе испод текста, али су се аутори трудили да тиме не оптерете сувише основно штиво. Садржај је обогаћен бројним преписима изворника. Књига је богато илустрована фотографијама које примерено прате садржај: Град, знаменитости, јавне личности, народни живот, литерарна дела, скупове у даљој и ближој прошлости и др.
   Поглавље Град на БеГеју прозван по Тамишу, поред података о природним условима и градском грбу, пружа сажет историјски осврт на бурну историју града, од најстаријих времена до 1989. године.
   Срби бургери (становници Града) и Срби парохијани Саборне цркве наслов је поглавља које прати судбину српског и православног становништва од његових најстаријих слојева до модерне демографске слике, предочавајући доступне историјске податке. Говори се о српској самоуправи у Српском (православном) магистрату, његовој застави и згради.
   Замршену нововековну црквену историју Баната одсликава одељак Православна српска епархија темишварска. Говори се о Владичанском двору и збирци црквене уметности у њему. Дат је поменик темишварских архијереја и њихових заменика од XVII века.
   Саборна црква Вазнесења Господњег, и некадашње и садашње здање, централно је место Темишварске епархије. Описани су зграда, радови на њој и иконостас, забележени архијерејске посете, гробна места, порта и гробља. Парохије при Саборној цркви обухватиле су растући град осим Мехале и Фабрике. Дати су подаци о Парохијском архиву (матични протоколи) и поменик свештенства које је опслуживало Саборну цркву. Црквена имовина обухвата драгоцености, звона, црквено-школске домове – стари (1824) и нови (1896).
   Задужбинарство, важна делатност у Срба, и у Темишвару је оставило видљив траг. Задужбине су зграде, пре свега Стари црквено-школски и Макрин дом, фондације за помагање сиромашних, новац за одржавање помена.
   У поглављу Школе аутори су пратили образовну прошлост овдашњих Срба, у самосталним и придруженим целинама: забавишта, основне и вероисповедне школе, учитељске и богословске течајеве, различите средње школе (гимназије, педагошка и агрономска), високошколске катедре.
   Значајан део књиге чини одељак Српско издаваштво у Темишвару, који подробно обавештава о српској штампи у Темишвару као издавачком центру: монографска дела и бројне периодичне публикације.
   Бројне форме народног окупљања аутори су савесно и детаљно проучили на основу грађе Националног архива у Темишвару, и поделили на Друштва са статусом правног лица и Друштва без статуса правног лица: добротворна друштва, омладин- ске организације, ансамбли, певачке и музичке дружине, књижаре, културно- -уметничка друштва, не заборављајући ни организације у зачетку.
   Поглавље Партије и оргапизације, сажето на основу ранијих радова аутора али са суптилним подацима, дочарава тешкоће и дилеме политичког организовања националне мањине: Земаљска српска народна странка, у међуратном периоду, Савез словенских културно-демократских удружења у Румунији, у послератној, комунистичкој земљи, и Савез Срба у Румунији у условима после промена 1989. године.
   Поред библиотека наведених политичких организација одељак Библиотеке, књижнице, читаонице бележи епархијске, епископске и парохијске библиотеке.
   Нису заборављени ни Занатство, трговина новчани заводи.
   Завичајна историја не би била потпуна без помена личности које су обележиле темишварску историју. Последње поглавље Познате личности Срба у Темишвару (Граду) пружа биографске податке о: владарским, племићким и грађанским породицама, знаменитим личностима, Србима на катедрама високе наставе у Темишвару, факултетима и педагошким школама, као и Србима послератним писцима и уметницима у Темишвару, међу којима су и аутори ове књиге.
   *
   Аутори су овим делом обухватили целокупан живот и прошлост српске заједнице у Темишвару, што свакако није био лак задатак. Писање овакве завичајне хронике захтева одмерен приступ у избору садржаја, а да се не претвори само у попис, којим је ипак немогуће све обухватити.
   Писци су свесни да се о нечем дознало више, о нечем мање, да ниједно поглавље није савршено, ни потпуно, већ је подложно даљем истраживању, попуњавању, дописивању.
   Иако по основном занимању нису историчари, аутори су завидно овладали техником научног рада, архивским истраживањем и способношћу комбиновања различитих извора у једној оваквој врсти синтезе. Жив начин приповедања, који својом непосредношћу плени читаоца, добро се уклапа са озбиљношћу научног рада, што говори о литерарном таленту ових аутора. Истина, они нису били само неми посматрачи већ вишедеценијски активни судеоници збивања око српске заједнице, који дубоко промишљају све описано, па се не устежу да дају и своје виђење, суптилну оцену, поуку или примедбу, што би било немогуће човеку са стране. Тешко да би се на страни могле пронаћи погодније особе за писање оваквог дела, које достојно и садржајно представља прошлост Срба у престоници Баната.
   Овде желимо да се захвалимо господи Бугарском и Степанову, на пријатељским дочецима у Темишвару, указаној помоћи током нашег истраживања у тамошњем Државном архиву, корисним саветима и сугестијама, као и упознавању са локалном историјом и поклоњеним публикацијама библиотеци Архива Војводине у Новом Саду.

   ИЗВОР: Темишварски зборник, 7, Нови Сад, 2014.

   Одговори

9. 10. август 2017. у 08:41

   vojislav ananić

   СРПСКА СЕЛА У РУМУНСКОМ ДЕЛУ БАНАТА

   Арад-Гај је донедавно био засебно село у Арадској жупанији, а сада је кварт града Арада. Током последњих сто година број Срба се кретао око 800; године 1940. представљали су 18,3% месног становништва. Сада постоје само заједнички подаци за читав Арад. На попису 2002. забележена су у Араду и Арад-Гају 602 Србина, односно 0,3% становништва.

   Белобрешка је већинско српско село у Караш-северинској жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је и 1000; године 1940. представљали су 98,2% месног становништва. Према попису из 2002. било је 566 Срба, односно 81,2% становништва.

   Варјаш је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба достизао је и 2000; године 1940. представљали су 40,2% месног становништва. Према попису из 2002. био је 501 Србин, односно 12,4% становништва.

   Велики Семиклуш је национално мешовито место, некада село а сада град у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту био је незнатно испод 1000; године 1940. представљали су 10,0% месног становништва. На попису из 2002. забележена су 452 Србина, односно 3,5% становништва.

   Велики Семпетар је, историјски гледано, већинско српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту достизао је и 2500; године 1940. представљали су 77,9% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 520, односно 24,7% становништва.
   Гад је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је и 800; године 1940. представљали су 39,5% месног становништва. На попису из 2002. забележена су 44 Србина, односно 23,2% становништва.

   Дињаш је, историјски гледано, српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је и 1700; године 1940. представљали су 99,7% месног становништва. На попису 2002. забележена су 352 Србина, односно 35,1% становништва.

   Ђир је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту кретао се око 400; године 1940. представљали су 25,3% месног становништва. На попису 2002. забележена су 63 Србина, односно 9,2% становништва.

   Иванда је, историјски гледано, већинско српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је и 1000; године 1940. представљали су 68,5% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 148, односно 24,2% становништва.

   Кетвељ је, историјски гледано, већинско српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је и 1300; године 1940. представљали су 71,9% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 288, односно 18,8% становништва.

   Кеча је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту кретао се око 500; године 1940. представљали су 14,7% месног становништва. На попису 2002. забележено је 48 Срба, односно 2,5% месног становништва.

   Кнез је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту достизао је 200; године 1940. представљали су 6,4% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 26, односно 0,9% месног становништва.

   Краљевац је већинско српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је и 700; године 1940. представљали су 95,2% месног становништва. На попису 2002. забележена су 162 Србина, односно 81,8% становништва.

   Лесковица је већинско српско село у Караш-северинској жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је и 900; године 1940. представљали су 96,9% месног становништва. Зачудо, иако се изјашњавају као Срби и припадају српској Епархији темишварској, већ давно не говоре српски, него опште на румунском језику. На попису из 2002. забележен је 281 Србин, што је још увек натполовична већина, односно 61,8% становништва.

   Љупкова је, историјски гледано, већинско српско село у Караш- -северинској жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту је прелазио 1100; године 1940. представљали су 90,0% месног становништва. На попису 2002. забележено је 412 Срба, односно 26,5% становништва.

   Мали Бечкерек је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту се кретао око 500; године 1940. представљали су 14,8% месног становништва. На попису 2002. забележен је 61 Србин, односно 2,5% становништва.

   Наћвала је, историјски гледано, већинско српско село у Арадској жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту није прелазио 900; године 1940. представљали су 64,3% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 175, односно 3,7% становништва.

   Немет је, историјски гледано, већинско српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту ближио се 1000;
   године 1940. представљали су 87,3% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 185, односно 22,9% становништва.

   Петрово Село је већинско српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту кретао се око 800; године 1940. представљали су 84,4% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 218, што је ипак била натполовична већина, односно 65,7% становништва.

   Рудна је, историјски гледано, већинско српско село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту прелазио је 1000; године 1940. представљали су 84,4% месног становништва. На попису 2002. записана су 164 Србина, односно 22,1% становништва.

   Саравола је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту редовно је прелазио 1000; године 1940. представљали су 29,1% месног становништва. Према попису из 2002. Срба је било 236, односно 9,3% становништва.

   Соколовац је већинско српско село у Караш-северинској жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту кретао се око 1500; године 1940. представљали су 90,1% месног становништва. На попису 2002. забележено је 557 Срба, односно 64% становништва.

   Српски Семартон је, историјски гледано, српско насеље у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту ближио се 1800; године 1940. представљали су 98,9% месног становништва. На попису 2002. забележен је 461 Србин, односно 45,9% становништва.

   Фенлак је национално мешовито село у Арадској жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту кретао се око 1000; године 1940. представљали су 31,6% месног становништва. На попису 2002. записана су 224 Србина, односно 6,5% становништва.

   Чанад је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту кретао се око 1300; године 1940. представљали су 19,3% месног становништва. На попису 2002. записано је 266 Срба, односно 3,7% становништва.

   Ченеј је национално мешовито село у Тамишкој жупанији. Током последњих сто година број Срба у месту редовно је прелазио 1000; године 1940. представљали су 44,4% месног становништва. На попису 2002. записана су 532 Србина, односно 26,3% становништва.

   ИЗВОР: Темишварски зборник, 7, Нови Сад, 2014.

   Одговори

10. 11. август 2017. у 18:10

    vojislav ananić

    СВЕТИ MAKCИM (БРАНКОВИЋ) У ВЛАШКОЈ (ПО РУМУНСКИМ ИЗВОРИМА)
    – Арсеније Бзгарски
    Приступ

    Свети Максим je био син деспота српског Стефана Слепог и деспотице Ангелине. Рођен je око 1460. године у Албанији и на крштењу добио име Ђорђе.
    По смрти његовога брата од стрица деспота Вука Бранковића угарски краљ Матија Корвин поставио га је за деспота српског 1486. године. У Срем је дошао заједно са мајком и млађим братом Јованом.
    Десет година касније предао је деспотство брату, а сам је примио монашки постриг, добивши монашко име Максим. У чин јерођакона, односно јеромонаха, рукоположио га је Митрополит софијски Калевит.
    По Јовановој смрти (10. децембра 1502), на позив владара Радула Великог, прешао је у Влашку.
    У румунској кнежевини остао је до 1508. године, а тада се вратио у Срем. Уследио је још један одлазак у Влашку (1512) на двор владара Њеагоја Басараба, одакле се убрзо поново вратио у Срем, где је 1513. постао архиепископ и митрополит београдско-сремски.
    Као архиепископ основао је манастир Крушедол и ту пребивао. Преставио се у Господу 18. јануара 1516. године.
    За светитеља је проглашен око 1523. године.

    O светом Максиму у Влашкој

    Свети Максим je npeшao из Угарске у Влашку око 1503. године, дакле no смрти свога брата деспота Јована; био је већ у монашком чину, дошао је заједно са мајком Ангелином, и донео са собом ковчеге са моштима оца и брата. Има изгледа да је дошао на позив самога владара.
    Није утаначено да ли је тада већ био у чину јеромонаха, али су извори једногласни у погледу чињенице да га је рукоположио софијски митрополит Калевит. Неки румунски историчари тврде да је рукоположење било у Влашкој.
    У то време у Влашкој ce налазио прогнани цариградски патријарх Нифонт, кога је владар Радул Велики довео ради организовања црквеног живота. Он је, као што помиње Гаврил Прот сазвао сабор на којем су рукоположена двојица епископа и додељене им епархије. Румунски историчари су мишљења да је у питању оснивање Епархије Римника, Новога Северина и Епархије Бузауа, и да је један од двојице епископа био свети Максим, рукоположен за Епархију Римника, Новога Северина.
    До сада није истражен рад светога Максима на Римничком престолу; у сваком случају, када је Нифонт негде 1505. године отишао из Влашке, свети Максим је био у чину епископа, и преузео је митрополитски престо Угро-Влашке, тада са седиштем у престоном граду Куртеа де Арџеш. У старом поменику Угро-влашке митрополије записан је као четврти архијереј који је придржавао њен престо.
    Свети Максим је био близак владару Радулу Великом, и на његов захтев, поред црквених, обавио је и више дипломатских задатака.
    Године 1506. избио је сукоб између Влашке и Молдавије: најпре је војска Влашке упала у Молдавију, затим је молдавски владар предузео казнени поход на Влашку. Сукоб је заустављен захваљујући мудром заузимању светога Максима, који је у својству изасланика влашког војводе успео да издејствује помирење двају владара, признавање првобитне границе и потписивање мира. Догађај је имао великог одјека у румунској историографији тога времена.
    Крајем следеће године, посредовањем митрополита Максима, владар Радул Велики је склопио споразум са ердељским Сасима, да би се код њих склонио у случају да буде збачен с престола. Исто је тада свети Максим упућен у Будим угарском краљу Владиславу II, са захтевом да се обнови савез против Турака. Дипломатско заузимање светога Максима било је веома плодоносно, тако да је угарски краљ прихватио захтев, и као признање поклонио влашком владару, његовом брату и њиховим наследницима ердељски предео Џеоаџиу— истоимени трг и 19 околних села.
    Марта 1508. године умро је владар Радул Велики. На престо је ступио Михњеа Зли. Иако га је свети Максим помазао и устоличио, његов владарски став према митрополиту није био пријатељски. Хотећи да ca Угарском сачува добре односе, које беше успоставио његов претходник, и Михњеа је упутио светога Максима у дипломатску мисију на угарски двор Владислава II. Максим је прихватио поверени му задатак и часно га испунио, али се није вратио у Влашку, него је поштом послао Михњеи добијену повељу, а сам је отишао у Срем.
    Арџешки митрополитски престо је остао упражњен.
    Смутна времена изнедрила су разне проблеме који су потискивали избор новога митрополита, мада није искључена ни могућност да се чекало на повратак светога Максима.
    Заиста, године 1512, када је на престо Влашке ступио Њеагоје Басараб, позвао је светога Максима да се врати на угро-влашки митрополитски престо, и он се одазвао; али мада је био добро примљен, није се задржао дуго, него је од владара измолио дозволу и исте године вратио се у Срем.
    Након његовога добровољног повлачења на престо митрополије Угро- Влашке устоличен је Макарије, зачетник штампарства у Влашкој, који је, вероватно, дошао у Влашку истовремено са светим Максимом.

    ИЗВОР: Темишварски зборник, 3, Нови Сад, 2001.

    Одговори